април 2017

Sve veći broj austrijskih školaraca, ali i odraslih, dolazi u Park finansijskog života gde uz interaktivne igre uče kako da raspolažu novcem i donose odgovarajuće finansijske odluke. U šarenim prostorijama ovog Parka, opremljenog mnoštvom ekrana, uz dečju graju i radost, aktivno se radi na smanjenju broja građana koji će u budućnosti biti primorani da proglase lični bankrot.

Ekonomistkinje Marija Silgoner, Betina Grajmel-Furman i Roza Veber sprovele su 2014. istraživanje o finansijskoj pismenosti Austrijanaca. Anketa je pokazala da većina građana razume pojmove kao što su kamatne stope, inflacija i diversifikacija rizika, ali da im nedostaju znanja o realnim kamatnim stopama (prilagođenim kretanju inflacije), kao i da im teže ide primena ekonomskih znanja u praksi. Uprkos tome, 67% Austrijanaca je na šest od osam pitanja odgovorilo tačno, što je značajno više od OECD-ovog proseka od 51%, a posebno od srpskog od 38% prema izveštaju koji je pre dve godine objavila agencija Standard & Poor’s.

Austrijanci su, međutim, odlučili da nastave rad na edukaciji građana kako da racionalno raspolažu svojim novcem, pa je s tim ciljem Erste banka u 1.500 kvadratnih metara u novoizgrađenom poslovnom prostoru Erste Campus smestila Park finansijskog života (Financial Life Park – FLIP). Park posetiocima nudi besplatne dvočasovne ture na kojima na zanimljiv način, uz pomoć novih tehnologija, uče kako da donose što racionalnije finansijske odluke.

Detektivi, istraživači i stručnjaci

Najveći broj posetilaca su deca, ali, prema rečima Filipa Lista, direktora Parka, ima i odraslih. Iz tog razloga, ture su prilagođene starosnom uzrastu: deca od 10 do 14 godina igraju ulogu „detektiva“, ona od 14 do 17 godina „istraživača“, a stariji građani su u ulozi „stručnjaka“. Najveći broj posetilaca dolazi kroz organizovane školske posete, ali ima i starijih, pa i stranaca, budući da se ture organizuju na nemačkom, engleskom a uskoro će početi i na slovačkom jeziku.

„Interesovanje je veliko, u maju prošle godine započeli smo šestomesečni probni period, a u oktobru je FLIP zvanično i otvoren. Do sada smo imali oko 6.500 posetilaca, a računamo da će do kraja ove godine taj broj porasti na 20.000”, kaže List.

Na pitanje šta privlači posetioce, on odgovara da su to interaktivne igre koje „drže pažnju” i na jednostavan način podstiču razmišljanje i argumentovano donošenje odluka. Posetilac na ulazu u Park dobije tablet („Novčanik“) i njime rešava zadatke. Prvi zadatak je planiranje ličnog budžeta – svaki učesnik ponaosob dobija određeni budžet koji mora da raspodeli na režije, stanovanje, hranu, prevoz, hobije i druge životne potrebe, i da, po mogućstvu, nešto i uštedi. To nekada ni starijima ne polazi za rukom, u šta se uverila autorka ovog teksta.

Dalji zadaci zahtevaju vožnju bicikla i istovremeno odgovaranje na pitanja o finansijama („Trka sa vremenom“), zatim razumevanja pojmova cene i vrednosti, ali i analiziranje određenih ekonomskih pojava. Slede dodatna pitanja, a potom i diskusija o odgovorima učesnika, koja često, kako se pokazalo, utiče na promenu mišljenja o datoj temi i na unapređenje znanja. Vodi se računa i o društvenoj odgovornosti kao i političkim pitanjima vezanim za upravljanje novcem. Stoga se prikazuju posledice određenih potrošačkih odluka, bilo da se radi o kupovini proizvoda koji se u zemljama Trećeg sveta proizvode u nehumanim radnim uslovima, bilo da je reč o ne uvek legalnim vrstama transakcija.

U ovaj projekat su uložena velika sredstva, ali prema rečima Petera Boseka, člana UO Erste grupe, ta investicija će se nakon nekog vremena isplatiti i bankama, jer će imati informisane i racionalane klijente, pa time o manje problema sa nenaplativim kreditima.

broj 135, mart 2017.

Odluka o tome koliko ćemo bioskopa otvoriti u nekom gradu, i sa koliko sala, najviše zavisi od veličine tog grada, kao i prosečne posete i cene karata na tržištu kome pripada, objašnjava poslovnu matematiku u bioskopskoj industriji Kristof Papusek, stariji partner u austrijskoj kompaniji Cineplexx International. Najnoviji u nizu njenih bioskopa biće otvoren krajem aprila u novom tržnom centru Belgrade Plaza, i imaće osam sala sa ukupno 1.500 sedišta, što je potvrda da, posle puno vremena, poseta bioskopima u Srbiji raste.

U Austriji je 1951. godine bilo preko 1.200 aktivnih bioskopskih dvorana – nalazile su se u najvećim gradovima i u najmanjim selima, od hotelskih banket-sala koje su prikazivale projekcije premijernih filmova, pa do malih bioskopa u porodičnom vlasništvu. U takvom ambijentu osnovano je preduzeće Constantin Film, kao ogranak istoimene nemačke producentske i distributerske kuće. Posao je cvetao naredne dve decenije, u korak sa velikom potražnjom, a u međuvremenu je na čelo firme došao Anton Langhamer, čija ideja je bila da se posao distribucije proširi i na upravljanje bioskopima. Postao je suvlasnik kompanije, osnovao je sopstvenu grupaciju Constantin Film Cinemas, i do početka sedamdesetih je rukovodio sa pet bioskopskih dvorana u glavnom gradu Austrije.

Tokom sedamdesetih, biznis je još više rastao, pa samim tim i broj akvizicija. Ali dok je austrijski ogranak rastao, nemački je propao jer se bavio neisplativim filmskim produkcijama. Porodica Langhamer je i dalje u Austriji širila poslovanje, dok su se tokom osamdesetih i devedesetih menjali ostali suvlasnici.

Menadžment kompanije je odlučio da se poslovanje proširi i preko granica Austrije, pa je počev od 2009. i promenom imena u Cineplexx International, prvo otvoren multipleks u nemačkom govornom području Italije, u Bolzanu u Južnom Tirolu. Međutim, jedan od glavnih zacrtanih ciljeva bilo je širenje u zemljama bivše Jugoslavije, jer čitav region ima ogroman potencijal. Kako se pojedini vlasnici ranije otvorenih bioskopa u ovim zemljama „nisu najbolje snašli“, Cineplexx International je negde preuzeo njihovo poslovanje, a na drugim lokacijama je investirao u potpuno nove objekte. Kompanija je postala regionalni lider – nedavno su otvoreni novi bioskopi u Prištini i Solunu, i sad jedino Bosna nedostaje da se „kompletira“ celo ex-YU tržište.

U ovom trenutku Cineplexx International je vlasnik 26 tradicionalnih bioskopa i multipleksa u Austriji, kao i 20 multipleksa u drugim državama, dok su još tri trenutno u izgradnji – sveukupno, skoro 300 bioskopskih sala. Kompanija ima skoro 1.500 zaposlenih, od čega 650 mladih honoraraca, uglavnom studenata koji rade kao kasiri, razvodnici ili kinooperateri. Godišnja poseta svih Cineplexx-ovih objekata broji oko 12 miliona posetilaca, a ukupna zarada iznosi približno 130 miliona evra. Danas 60% kompanije pripada porodici Langhamer, a 40% Kristofu Papuseku (Christof Papousek), koji je stariji partner i finansijski direktor.

Bioskopska matematika

Što se tiče raspoloživih načina saradnje sa vlasnicima tržnih centara, koji predstavljaju najčešći „dom” za moderne multiplekse, mogućnosti su praktično beskonačne – od modela u kojem investitori unapred osmisle i izgrade čitav objekat pa ga posle nude bioskopskim operaterima, što predstavlja opciju niskog rizika, pa do dogovora o zajedničkoj izgradnji, gde se troškovi i zarada na neki način dele. U svakom slučaju, unapred se temeljno procenjuje potencijalna profitabilnost, u kom trenutku će doći do povraćaja sredstava, kao i kakva će biti cenovna politika s obzirom na ekonomiju lokalnog tržišta.

Za dobar rezultat u ovom poslu, osim popularnih filmova, potrebno je imati atraktivne lokacije. „Odluka o tome koliko ćemo bioskopa otvoriti u nekom gradu, i sa koliko sala, najviše zavisi od veličine tog grada, kao i prosečne posete i cene karata na tržištu kome pripada. Ukoliko je u pitanju visoka cena ulaznica, kao u Austriji, bioskopske dvorane treba otvarati i u manjim gradovima – najčešće su to opštine sa više desetina hiljada stanovnika, koje su ujedno čvorišta i za manja mesta u okolini. Da bi se takva investicija isplatila očekivana poseta mora da bude oko 120.000 gledalaca na godišnjem nivou. Na Balkanu je to još uvek teško postići, pa poslovno najzahvalnija varijanta podrazumeva otvaranje multipleksa isključivo u najvećim gradovima. U principu, u Srbiji u ovom trenutku nije isplativo graditi bioskop sa manje od pet dvorana i godišnjom posetom ispod 200.000 ljudi. Gradovi koji imaju manje od 100.000 stanovnika su, za sada, ipak neisplativi”, objašnjava Papusek „bioskopsku” poslovnu matematiku za Biznis & Finansije.

Na razvijenim tržištima, kao što je austrijsko, došlo je do zasićenja, pa iako profitabilnost i dalje postoji, njen rast je relativno mali. S druge strane, na „novim” tržištima, poput balkanskog, dolazi do rasta broja posetilaca, posle dugotrajnog perioda tokom kojeg je tranzicija „pojela” tradicionalne bioskopske dvorane. Primera radi, u Srbiji je protekle tri godine beležen konstantan rast, koji se dogodio zahvaljujući širenju mreže Cineplexx-a, ali i dobrom gledanošću nekoliko domaćih filmova.

„Uprkos sadašnjoj ekonomskoj situaciji u čitavom regionu, poseta raste, te stoga dugoročno očekujemo da će doći i do povećanja profita. Videli smo da postoji veliki potencijal za širenje u Srbiji – u Beogradu su postojali samo multipleksi u Ušću i Delta City-ju. Objekat u Delta Citiju smo preuzeli od prethodnog vlasnika u pravom trenutku, dok smo u Ušće ušli kao novi zakupac i napravili bioskop od nule. Ujedno smo otvorili bioskope u Nišu i Kragujevcu, dok će za sada najmoderniji, sa osam sala i ukupnim kapacitetom od 1.500 mesta, biti otvoren u tržnom centru Belgrade Plaza, 20. aprila ove godine”, najavljuje Papusek.

Kućni bioskopi ne ugrožavaju poslovanje

U Cineplexx-u se trude da uredno implementiraju sve najmodernije tehnologije, kako bi publika na raspolaganju imala najjasniju 2D i 3D sliku, najčistiji zvuk, kao i komfor u sali. Tempiranje inovacija, međutim, može da varira u zavisnosti od ekonomske situacije na tržištu, jer se takva investicija u izvesnoj meri amortizuje kroz povećanje cene karata.

Istovremeno, svedoci smo da je tokom poslednje decenije veliki tehnološki napredak omogućio znatno kvalitetnije gledanje filmova u kućnom okruženju. „Razvoj tzv. kućnih bioskopa ne utiče negativno na posetu u našim dvoranama, zato što tu nije reč o istom doživljaju – kada gledate neki film kod kuće nikada niste fokusirani na radnju, kao što biste bili u bioskopu, uvek možete da pričate sa nekim, zaustavite prikazivanje, a ni kvalitet i veličina ‘platna’ nisu isti”, naglašava direktor Cineplexx International. S druge strane, dodaje, internet piraterija nanosi veliku štetu bioskopskim operaterima i distributerima, pa je neophodno da svi učesnici na tržištu zajedno utiču na internet provajdere, kako bi smanjili dostupnost nelegalnog sadržaja.

Svi ljudi rado gledaju filmove i idu u bioskope. Ipak, najzahvalniju publiku predstavljaju mladi i porodice sa decom, a poslednjih godina je primetan i značajan porast posetilaca koji su stariji od 40 godina, kaže naš sagovornik. Osim holivudskih spektakala koji se prikazuju po poslednjim tehnologijama, važan faktor u privlačenju publike su domaći filmovi. Upravo iz tog razloga Cineplexx International je u protekle dve godine, kao poslovni partner, pomogao snimanje dva srpska filma, „Stado“ i „Jesen samuraja“. „Ne planiramo da se upuštamo u producentski i kreativan proces proizvodnje filmova, ali ćemo u budućnosti ostati otvoreni za ovakvu vid pomoći lokalnih profesionalnih produkcija”, kaže Papusek.

Malo publike za autorske filmove

„Ukoliko procenimo da neki autorski film ima potencijala za tronedeljni ‘život’ u našim dvoranama, rado ćemo se upustiti u njegovu distribuciju, ali teško je postići konstantnu gledanost takvih filmova izvan malih art bioskopa. To je specifična tržišna niša sa relativno malom i zahtevnom publikom, sa kojom treba komunicirati preko zasebnih marketinških kanala. Zato rado sarađujemo sa festivalima, tokom kojih posetioci mogu da vide mnogo umetničkih filmova na jednom mestu”, objašnjava Kristof Papusek.

broj 135, mart 2017.

Kada se dvojica najmoćnijih ljudi na planeti, Donald Trump i Si Đinping, budu sreli u letnjoj palati američkog imperatora, moći će da se pohvale jedan drugome da su političke sisteme svojih zemalja zaista napregli do krajnjih granica. Nakon što su nezavisni sudovi blokirali Trumpove uredbe o zabrani ulaska bliskoistočnih građana u SAD, pošto su šefovi obaveštajnih agencija glatko odbacili tvrdnje da mu je Obama prisluškivao telefone, a kongres odbio inicijativu za ukidanje Obamacarea, što je bilo jedno od glavnih obećanja u Trumpovoj kampanji, najstarija liberalna demokratija beleži najveće opterećenje u svojoj istoriji. Još uvek nije sasvim izvesno da će taj sistem imati snage da zauzda ovog ekscentričnog, narcisoidnog i agresivnog egomanijaka.

U međuvremenu, u drugoj imperijalnoj prestonici, Si nastavlja da konsoliduje zastrašujuće centralizovanu moć lenjinističke partije koja ima vodeću ulogu u svim sferama života. U Pekingu se prepričava šala da je Si sada kineski COE (chairman of everything) – šef svega. Pitanje vredno 64 triliona dolara glasi: da li će recentralizovani autoritarni sistem – koji je delom lenjinistički/maoistički/dengistički, delom kineski imperijalni, a delom nešto sasvim novo – uspeti da zadrži kontrolu nad sve složenijim ekonomskim i društvenim zbivanjima.

Magla neizvesnosti u Pekingu je gušća nego u Vašingtonu, delom zbog tajnovitosti koja okružuje politički život imperijalne partijske države, a delom zato što je sistem uspostavljen u Kini nešto sasvim novo u istoriji sveta. O mogućim pravcima razvoja lenjinističkog kapitalizma stvarno ne znamo ništa. Ali znamo ko su gubitnici u primeni nove Sijeve strategije. To su korumpirani državni zvaničnici i poslovni ljudi koji su se našli na meti drakonskih antikorupcijskih mera i čistki. Gubitnici su i kineski liberali. U godišnjim izveštajima vrhovnog narodnog suda i vrhovnog tužilaštva posebno se naglašavaju optužnice podignute protiv advokata i aktivista koji se bore za ljudska prava.

Civilno društvo je izloženo sličnim napadima kao u Rusiji posle donošenja Putinovog zakona o stranim nevladinim organizacijama. Svakog dana stižu vesti o cenzuri neke veb stranice, bloge ili servisa Weixin (WeChat). Liberalni intelektualci koji su do nedavno učestvovali u javnim raspravama povukli su se na univerzitete i u unutrašnju emigraciju. Jedan od njih je primetio da Si i Trump imaju i tu zajedničku crtu: odbojnost prema liberalnim intelektualcima i medijima. Ako je sloboda govora jedan od preduslova dobre državne uprave, onda je njeno gušenje veliki gubitak za razvoj Kine na duži rok.

Setimo se trojstva o kojem je govorio politički ekonomista Albert Hirschamn – odlazak, glas i lojalnost. Glas (to jest, javno istupanje) naglašeno je prisutan u političkom sistemu SAD – kao što su utemeljivači nacije i želeli – kroz nezavisne medije, nezavisne sudove i razvijeno civilno društvo. U Kini je taj glas sveden na šapat odobravanja uplašenih dvorana. Odlazak je u porastu: bogati ljudi sklanjaju svoj kapital i svoju decu van zemlje. Jedan od članova partije nižeg ranga poverio mi je da deo svog novca drži u Hong Kongu – „ne mnogo, ali dovoljno“. Ipak, zalihe lojalnosti su i dalje ogromne zahvaljujući izuzetnim ekonomskim uspesima u poslednjih 40 godina i ponosu stanovnika nekada siromašne i ponižene zemlja koja je postala globalno važna sila. Pitanje je da li sistem predsednika Sija može održati ono što politikolozi nazivaju performativnom legitimnošću, budući da se zemlja približava prepreci srednjeg nivoa razvijenosti.

Kina je prošla kroz finansijsku i ekonomsku krizu zahvaljujući velikim investicijama i masovnom zaduživanju. Švajcarski UBS procenjuje da je ukupna zaduženost javnog i korporativnog sektora i domaćinstava u Kini porasla sa oko 150% BDP-a krajem 2006. na više od 270% BDP-a krajem prošle godine – što je zabrinjavajuće visok nivo za ekonomiju u razvoju. Cene nekretnina u velikim gradovima su van kontrole. Priliv jeftine radne snage iz ruralnih oblasti presušuje. Zbog politike jednog deteta stanovništvo Kine ubrzano stari. Korupcija i kriminalno udruživanje državnih zvaničnika i biznismena često su imali za rezultat grandiozne investicione promašaje. Pokrenuta antikorupcijska kampanja doprinosi rešavanju tog problema, ali istovremeno blokira proces odlučivanja, jer uplašeni zvaničnici sada prosto ne rade ništa. Aktuelni režim iz političkih razloga podržava preduzeća u državnom vlasništvu, mada bi sa stanovišta rasta produktivnosti i inovacija bilo korisnije dati više prostora privatnom sektoru (i inostranim investitorima). Trampovski populizam ugrožava otvorena tržišta na koja Kina izvozi. I tome kao da nema kraj.

Goldman Sachs procenjuje da su šanse za finansijsku krizu u Kini 2017. godine 25%, a sledeće godine čak 50%. Ali šta to tačno znači? Da li će se ekonomija suočiti sa stvarnim rizikom sloma koji bi uzdrmao čitavo društvo, ili će to biti stagnacija u japanskom stilu, ili samo usporavanje rasta? Pored dugačkog spiska očekivanih ekonomskih izazova, tu je i impresivna lista faktora koji pozitivno utiču na razvoj kineske ekonomije. Kao zemlja u kojoj je sloboda govora ograničena, Kina možda nema inovativnost jedne Silicijumske doline, ali ostaje neprevaziđena u razvoju inovacija, u njihovom kopiranju i usavršavanju. Aplikacija Weixin-WeChat je nastala kao kopija WhatsAppa, a danas je bolja od originala.

Vadeći debitnu karticu u gradu u kojem se plaćanje pomoću smart telefona praktično podrazumeva, osećao sam se kao rođak iz provincije. U gradu je u isto vreme bio Tim Cook, šef Applea, da bi najboljima među kineskim inovatorima ponudio gomilu novca i mesto u kineskoj verziji prodavnice Apple aplikacija.

Perspektive politizovane kineske ekonomije nisu važne samo za stanovnike Kine i opšte stanje svetske ekonomije. Kineski politički sistem uživa relativno nizak nivo proceduralne legitimnosti, za razliku od zapadnih demokratija koje prihvataju ono što jedan kineski kolumnista opisuje kao „nepredvidivost“ izbornog procesa. Ako legitimnost koju je osigurao ekonomski uspeh počne da se osipa, Kina će verovatno morati da se osloni na drugi ključni izvor podrške: nacionalizam. U najgorem slučaju, očekuje nas kineska verzija putinizma, uz primenu represije u zemlji i hibridnu agresiju van nje.

Imajući u vidu nepredvidivo ponašanje američkog predsednika, kao i niz kriznih tačaka – nuklearni program Severne Koreje, Tajvan i Južno kinesko i Jugoistočno kinesko more – koje mogu dovesti do sukoba SAD i američkih saveznika s jedne i nastajuće azijske supersile s druge stranje, zaključak je jasan. Unutrašnja dinamika jedinstvenog političkog eksperimenta u Kini važna je ne samo za one koje imaju interese u ovoj zemlji, već za svakoga ko razmišlja o mogućem ratu i šansama za mir u današnjem svetu.

Timoti Garton Eš
Gardijan
Prevod sa Peščanika

Šta mogu obična mačka, zec, kupina ili bodljikava kruška da urade jednom kontinentu? Da opustoše njegovu budućnost, zajedno sa drugim životinjama i biljkama koje su uvezene u Australiju. Usled nedostatka prirodnih neprijatelja, ovi „egzotični“ okupatori već su napravili i dalje čine ogromnu štetu, koju i najsavremenija sredstva teško mogu da zaustave.

Turistima koji odluče da sneg i led u svojim zemljama zamene toplotnim udarom u Australiji, gde trenutno letnje temperature dostižu i 40 stepeni Celzijusa, neće nedostajati iznenađenja u ponudi tamošnjih turističkih agencija. Umesto bliskih susreta sa crvenim kengurom, endemskom i nekada najbrojnijom životinjskom vrstom na ovom kontinentu, kao jedna od glavnih lokalnih atrakcija posetiocima se nudi mogućnost da jašu na „domaćim“ jednogrbim kamilama po peščanim plažama. Kome nije do jahanja, može da prisustvuje trci kamila u Alis Springsu, najpoznatijem turističkom centru u unutrašnjosti Australije. Za one tragalačkog duha, posebno je zanimljiv podatak da u pustinjama, u centralnom i zapadnom delu kontinenta, imaju jedinstvenu priliku da nalete na oko 100 hiljada divljih kamila, budući da su to jedina mesta na svetu gde jednogrbe kamile žive u divljini.

Odakle i kako su kamile stigle u Australiju? Zahvaljujući uvozu iz Avganistana, u vreme kada se gradila železnica od pomenutog Alis Springsa do Adelejda, a služile su i za istraživanja u unutrašnjosti kontinenta i za prenos tereta preko tamošnjih pustinja. Nakon razvoja železničkog i drumskog saobraćaja, kamile su puštene da slobodno lutaju divljinom, a s razvojem turizma neke od njih su ponovo uposlene na novim radnim mestima.

Jednogrbi „turistički radnici“ su samo jedan od primera mnogobrojnih životinja i biljaka koje su ljudi uvozili i raseljavali po Australiji, ne razmišljajući o tome kakve štete one mogu da proizvedu po autohtone vrste, među kojima nisu imale prirodnih neprijatelja. Naime, duga izolacija ovog kontinenta uslovila je njegovu specifičnu floru i faunu, pa čak 80% tamošnjih životinja i biljaka ne postoje na bilo kom drugom mestu u svetu. Procenjuje se da u Australiji živi između 200 i 300 hiljada životinjskih vrsta, od kojih je trenutno poznato svega 100 hiljada.

Pastorče nastanjenog sveta

Ovo prirodno bogatstvo, međutim, počelo je da se prepoznaje kao vredno tek sa ubrzanim usponom savremene nauke, a pre svega ekoloških pokreta u drugoj polovini prošlog veka. Do tada, Australija je važila kao „pastorče“ planetarnog biodiverziteta, odnosno kao najsuvlji, najravniji, najvreliji, najsparušeniji, najneplodniji i klimatski najagresivniji od svih nastanjenih kontinenata. Uz to i najprazniji, posebno za evropske doseljenike, koji su sa sobom doveli i „egzotične okupatore“, strane životnje i biljke, koje su uveliko opustošile i preobrazile krajolike širom kontinenta.

Mada je prva poznata životinja koja se uselila u Australiju divlji pas dingo, pristigao u društvu prvobitnih pridošlica, Aboridžina, uvoz životinja i biljaka zahuktao se po dolasku britanskih kolonista. Tome su posebno doprinela takozvana društva za aklimatizaciju, koja su u drugoj polovini 19. veka revnosno donosila „sve i svašta“, kako bi zadovoljila čežnju useljenika za poznatim. Usled nekontrolisane manipulacije prirodom, u međuvremenu je izumrlo 19 domaćih vrsta sisavaca, sedam vrsta ptica, nekada najrasprostranjeniji crveni kengur sada je tek na 13. mestu po brojnosti, a mnoge životinjske i biljne vrste su ugrožene, navodi biolog Tim Lou u knjizi „Podivljala budućnost: Neispričana priča o egzoričnim okupatorima Australije“.

Svakako je jedan od najdrastičnijh primera šteta nastala od samo 24 divlja zeca, koja je 1859. uvezao Tomas Ostin, zemljoposednik u Vinčelsiju u australijskoj saveznoj državi Viktoriji, a potom ih pustio u šikaru kako bi mogao da ih lovi. Sposobnost zečeva da se brzo razmnožavaju dostigla je neslućene razmere u sredini bez prirodnih neprijatelja, kao i njihov neutaživ apetit. Potomstvo je do 1880. godine obrstilo 8.100 kvadratnih kilometara Viktorije i krenulo da se širi u Južnu Aaustraliju i Novi Južni Vels, osvajajući zemljište brzinom od 120 kilometara godišnje.

Dok zečevi nisu došli, dobar deo tih predela bio je bujno obrastao emu-žbunom, grmljem koje narasta do oko dva metra visine i najvećim delom godine cveta. Ali zečevi su ga doslovno pojeli sa lica zemlje, kao i mnogo toga drugog, pa su ovce i ostala stoka bile prisiljene da se napasaju na sve većim površinama, uz sve oskudniju ishranu. To je uticalo na manji prirast ovaca, što su farmeri nadoknađivali brojem grla, i tako u krug dok je uopšte imalo šta da se pase i dok krajem 19. veka nije zavladala desetogodišnja suša, izazvavši eroziju tla čije poledice nisu sanirane do danas.

Iako je tokom te decenije uginulo 35 miliona ovaca, zečevi su napredovali bez većih posledica, i bio je potreban ceo vek od dolaska 24 pretka, da nauka nađe rešenje u vidu virusa po imenu miksomatoza, takođe uvezenog i to iz Južne Amerike. Zahvaljujući ovom virusu, za koji se tvrdilo da je neškodljiv po ljude i druge životinje, preživljavao je tek jedan zec od hiljadu, ali oni kojima je to uspevalo, prenosili su svoje prirodno otporne gene na potomstvo. Danas se broj zečeva u Australiji vratio na oko 300 miliona i ponovo raste.

Botaničke bašte – prestupnici

Žestoku konkurenciju zečevima predstavlja posebna vrsta žebe krastače „Cane toad“, koja je uvezena radi suzbijanja štetočina na plantažama šećerne trske u Kvislendu. Ona živi duže od dve decenije, a ženka može izleći i preko 40.000 jajašaca u poređenju sa hiljadu koliko legu autohtone žabe i pri tom je toliko otrovna da je smrtonosna i za stoku, i usput izuzetno proždrljiva. Na spisku okupatora danas se nalazi i veliki broj lisica, divljih magaraca, konja i svinja, vodenih bivola, krava, koza, ovaca, pasa i mačaka. Prema podacima australijske Nacionalne službe za parkove i divljač, osim lisica, „najzaslužnije“ za istrebljenje manjih sisara su obične mačke, kojih u Australiji trenutno ima oko 12 miliona.

Savezna država Viktorija upamćena je i po svom doprinosu prilikom useljavanja i raseljavanja biljaka. Njen glavni botaničar tokom pedestih godina 19 veka, baron Ferdinand Jakob Hajnrih fon Miler, putovao je širom kontinenta i usput sadio bundevu, kupus, dinje i mnogo druge biljne vrste koje su po njegovom mišljenju mogle da napreduju. Kupine, koje je sadio „šakom i kapom“, danas su u Viktoriji najpogubniji korov i napast za zemljoradnike.

Na top listi biljnih štetočina, Tomas Lou u sam vrh smešta bodljikavu krušku, vrstu mesnatog kaktusa poreklom iz Sjedinjenih Država, koja je doneta u Kvinslend početkom 20. veka kao moguća stočna hrana. Ali i ona je brzo „pomahnitala“, pa je već do 1925. godine više od 12 miliona hektara bilo preplavljeno neprohodnim gajevima bodljikave kruške, visine do metar i osamdeset. Ta biljka raste neverovatno gusto – jedno jutro bodljikave kruške rađa 800 tona u poređenju sa 15 tona pu jutru, koliko rađa pšenica. Pri tom, njeno krčenje predstavlja pravi košmar, pa je pretila opsanost da zasadi bodljikave kruške prekriju teritoriju veliku kao cela Evropa. Danas se protiv nje koristi jedna vrsta (opet uvezenog) moljca, čija larva napada lišće bodljikave kruške, ali se poljorivrednici uglavnom oslanjaju na pesticide, u povelikim količinama.

Mada na prvi pogled deluje apsurdno, među najvećim prestupnicima su botaničke bašte, koje predstavljaju izvor mnogih „odbeglih“ biljaka štetočina. Posebno su opasna tri „begunca“ – grm mimoze, leucaena i račvasto drvo, budući da ove biljke predstavljaju izuzetno veliku pretnju Nacionalnom parku „Kakadu“, koji je na listi svetske baštine. Sveukupno, kako kaže Lou, Australija je sada dom za više od 2.700 vrsta stranog korova, koji se ni uz najsavremenija naučna dostignuća ne može iskoreniti sa teritorije koju su osvojili.

broj 134, februar 2017.

U ponedeljak su se pobunile radnice u kragujevačkoj fabrici Fora tekstil. Radilo se o koordinisanoj akciji radnica dve smene koje inače traju po 12 sati. Nakon što su zaposlene odradile prvih 8 sati svoje smene napustile su fabriku, a na njihovo radno mesto, 4 sata ranije, došle su radnice druge smene i takođe odradile smenu od 8 sati. Kako saznaje portal Mašina, uprava je odmah zapretila otkazima radnicama koje se bore naprosto za civilizacijski standard: osmočasovno radno vreme. Pretnje su se intenzivirale nakon što su mediji obratili pažnju na protest, a kako se saznaje iz sindikata, dvanaestočasovno radno vreme nije jedini problem sa kojim se radnice suočavaju u toj slovenskoj fabrici, tu je i problem prekovremenog rada i neplaćanja noćnog rada. Inače, reč je o privatizovanoj bivšoj fabrici Zastava tapacirnica u kojoj se proizvode delovi interijera i konfekcije za automobile.

Zbivanja u kragujevačkoj fabrici vrlo lako se mogu ubaciti u poznatu Osmu glavu prvog toma Marksovog Kapitala koja se bavi radnim danom, tj. uglavnom promenama engleskog zakonodavstva o trajanju radnog dana od 1833. do 1863. godine, usled intenzivne klasne borbe. Kao ilustracija može da posluži jedan prigodan citat vezan za organizaciju smenskog rada u tadašnjim engleskim fabrikama: “…neprekidno trajanje procesa proizvodnje u toku 24 časa pruža vrlo dobru priliku da se prekorače granice nominalnog radnog dana. Tako npr. u gore pomenutim vrlo napornim industrijskim granama zvaničan radni dan za svakog radnika iznosi uglavnom 12 časova noćnog ili dnevnog rada. Ali je prekovremeni rad preko te granice u mnogim slučajevima, da upotrebim reči engleskog zvaničnog izveštaja, ‘zbilja strahovit’.” Ne treba puno dodati.

Za konkretnu borbu kragujevačkih radnica referenca na Marksov Kapital nije važna, ali nam ovaj slučaj pokazuje da je za razumevanje savremenog kapitalizma ta knjiga itekako bitna. Iako je mnogi smatraju anahronom i deskripcijom kapitalizma 19. veka, novinari Biltena kažu da Marks u Kapitalu nije opisivao konkretni kapitalizam iz tog doba u Engleskoj, već se radilo o analizi ovakvog načina proizvodnje u “idealnom proseku”. Dakle, Marks je analizirao fundamentalne društvene odnose neophodne za funkcionisanje kapitalističkog načina proizvodnje. Bez obzira na stalne promene koje se događaju u razvoju tog načina proizvodnje, postoje neki temeljni odnosi koji ga čine kapitalističkim nezavisno od konkretnih okolnosti. Iako je takav odgovor zamerkama prilično uverljiv i poduprt sadržajem samog Kapitala, čini se da nam postaje sve manje nužan u obrani Marksove aktuelnosti. Naime, sve više postaje dovoljan i spomenuti deskriptivni momenat.

Izvor: Bilten