Blogovi

Uprkos mom nedostatku iskustva, a zahvaljujući upornosti konjske muve i spletu srećnih okolnosti, dobijam primamljivu ponudu za novi posao. Moj fanatični entuzijazam, na čijem talasu sam mesecima vrtela desetine telefonskih brojeva dnevno i pisala isto toliko mejlova proganjajući nepoznate ljude – se na kraju isplatio.

Do skoro nije bilo moguće dati jednostavan odgovor na pitanje ko sve u Srbiji ne plaća obaveze prema državi. Međutim, u prethodnih nekoliko godina, počelo se sa objavljivanjem podataka o poreskim dužnicima, što je već neki pomak, piše na svom blogu Goran Radosavljević. Iako taj spisak ima svojih nedostataka (npr. ne vidi se koliko je star neki dug, da li raste ili opada i sl.) on nam daje dokaz o potpunom rasulu u srpskim javnim finansijama. Šta smo saznali?

U periodu od 2007. do 2013. godine izdvajanja iz budžeta za zarade zaposlenih (na svim nivoima) su porasla oko 65%, dok su izdvajanja za penzije gotovo duplirana. Postavlja se pitanje šta je uzrok takvog brzog rasta? Odnosno, ko je u uslovima svetske ekonomske krize dozvolio da trošimo više nego što zarađujemo? Odgovor je jednostavan, a istovremeno i komplikovan: niko nije kriv i svi su krivi, piše na svom blogu Goran Radosavljević, docent na FEFA na predmetu javne finansije i bivši državni sekretar u Ministarstvu finansija.

Postoji izreka da je pravda spora – u Italiji je ekstremno spora, u proseku osam godina traje proces, dok u Švajcarskoj traje 368 dana. Kaže se takođe da je pravda dostižna, što je tačno, ali u srazmeri novca za advokate na glasu. Primer nedostižnosti pravde za bogate je Silvio Berluskoni, mogao bi biti recimo i Dominik Stros Kan, ali nas on sada ne interesuje. Malo koja javna ličnost može da se pohvali kako ima 18 sudskih procesa (prema Vikipediji 21) u 23 godine za sobom. Od njih su tri još u toku, a do sada nijedan nije završen definitivnom presudom na njegovu štetu. Londonski The Economist je ovih dana napisao za Berluskonija: “De facto više nije na vlasti, ali i dalje upravlja Italijom… U isto vreme je moćan i ranjiv više nego ikada”.

Da li se to ipak bliži kraj ili je u pravu Adrijana Mirković (o njoj će biti reči kasnije), kad u najavljenoj knjizi “Uspeh i moć” tvrdi da Berluskoni suvereno “vlada medijima i zato će uspeti da se ponovo digne posle svakog poraza”. Malo statistike pokazaće tehnologiju pravde za one koji imaju novaca i moći. Na početku sudske istorije Silvija Berluskonija, od 1989. pa sve do 2002. godine, isključivu zaslugu za njegovu nedodirljivost imali su advokati koje je bogato nagrađivao novcem (ukupno 200 miliona evra honorara) i političkim funkcijama. Razmeštao ih je u poslanike i senatore; jednoga je (Pekorela) postavio za predsednika parlamentarne Komisije za pravosuđe, drugog (Previtija) koji je u njegovo ime korumpirao (sudski dokazano) sudije i poreske organe želeo je da postavi za ministra pravde, ali nije uspeo, pa ga je za utehu proglasio ministrom odbrane! Dvojicu svojih generacijskih drugova advokata postavio je za senatore sa objašnjenjem da, kad je Kaligula mogao da uvede konja u Senat, može i on dva magarca! Od te 2002. godine počinje serija od pet zakona “ad personam” (u oblasti pravosuđa) koje su ti njegovi advokati formulisali u parlamentu. Rezultat je šest oslobađajućih presuda zbog skraćivanja roka zastare, četiri puta je oslobođen na višoj instanci, dva puta je oslobođen jer je zakonom ukinut delikt lažnog bilansa, dva puta je amnestiran, dva puta je osuđen na prvostepenom i jednom na drugostepenom nivou. U toku je pokretanje postupka zbog kupovanja poslanika iz drugih partija. Od onoga što je još pored tog poslednjeg preostalo da stigne do vrhovnog suda su postupci za korupciju sudija, utaju poreza, nezakonito prisvajanje, favorizovanje maloletničke prostitucije, objavljivanje tuđih poslovnih tajni. Impozantno zar ne? Medijska centralna tačka odbrane je: “zavera komunističkog sudstva”.

Od tolikih sudskih skandala ipak je najburniji onaj sa prostituisanjem maloletne Rubi – Srcelomke, pravog imena Karima el Marug (Mahroug). Da podsetim, kada je nakon tuče sa još jednom prostitutkom zbog navodno ukradenih joj 3.000 evra, zaglavila u zatvor, pozvala je mobilnim Silvia B. koji je šefu policije rekao da “malu” odmah puste, jer je ona rođaka egipatskog predsednika Mubaraka pa bi moglo doći do neželjenih međunarodnih problema. Da bi bilo uverljivije poslao je po nju Nikol Mineti, savetnicu regije Lombardija, da je odvede iz zatvora. Dotična Mineti je inače, sa još dvojicom kuplermajstora ovih dana prvostepeno osuđena na po sedam godina zatvora zbog profesionalnog podvođenja devojaka Silviu B. U Milanu u ulici Olđate postoji privatna višespratnica Silvia B. u kojoj su stanovale i čekale da budu pozvane na “zabavu” devojke, uz mesečnu apanažu od 2 do 3 hiljade evra. Osamnaest “Olđatina” je pozvano da svedoče na sudu o zabavama i finansijskim kompenzacijama.

Nikol Mineti

To su sitne ribe, prave mezimice, sa statusom “fidanzata”, živele su sa njim ili u posebnim vilama. Berluskoni je multinacionalni zavodnik pa uz latinoamerikanke, Ruskinje i Poljakinje ima i nekoliko ljubimica iz naših krajeva. Prva je Sabina Began (Beganović), zvana Ape Regina (Matica) koja je komandovala njegovom tajnom javnom kućom dok joj funkciju nije preotela Mineti. Kao i sve ostale tvrdi da je i dalje beskrajno zaljubljena u Silvia B. Ne objašnjava, kao i sve ostale, kako je od svog dragog dobila na poklon “nekretninu” nedaleko od Koloseuma u Rimu, vrednu, prema bankarskoj proceni, milion i 400 hiljada evra. Ženske su jedine na koje je Silvio B. trošio svoj novac, ostale je potkupljivao državnim parama i položajima. Sudbina dve bliznakinje, odnosno čak četiri sestre Knežević iz Podgorice otkriva usud mladih žena koje u beskrajnoj žudnji za publicitetom i raskoši pristaju, čak se bore da žrtvuju jedino što imaju – mladost i lepotu, samo da se nekako domognu visokog društva.

Storija sestara Knežević teče tako što su prvo Zorica (37) i Slavica (34), dakako dok su bile znatno mlađe krenule u svet i kako tvrde postale miljenice italijanskog tajkuna Silvia B. Uzgred Slavicin sponzor (ili makro) bio je Ratko Đokić, mafijaš ubijen u Stokholmu 2002. godine. Tek, te dve sestre dolazile su povremeno u Podgoricu u svoje sirotinjsko naselje i šepurile se super garderobom i razmetale novcem. Mora biti da su one bile uzor svojim mlađim sestrama bliznakinjama Katarini i Kristini koje su imale samo 16 godina kada su pokušale da se probiju do Silvija B. prilikom njegove posete Podgorici. Tada nisu uspele, ali nešto kasnije jesu. “Mlađa” (po izgledu) Katarina, mis Crne Gore, zaista je zavrtela mozak Silviu B. međutim kod njega ništa ne traje predugo. A pritom je imao i druge dve bliznakinje u rezervi (Eleonora i Konćeta De Vito) istina manje lepe. Osetivši da klizi sa počasnog mesta pored gospodarevog trona Katarina je počela da se napija do besvesti, pa su morali “gorile” da je odnose u njenu sobu. Koji put bi se poluosvešćena vraćala i pravila skandale. Zato su mere postale rigoroznije. Polako ju je mrak anonimnosti vratio na početak.

Dnevne novine “Il Fatto Qutidiano” donele su intervju sa Katarinom. Zapravo je to jedno od onih ružnih novinarskih lešinarenja. Otkačena, jedva je sastavljala suvisle rečenice, ponavljala bezbroj puta kako se ona i Silvio B. neizmerno vole i danas, kako joj se on javlja telefonom i šapuće u uho kako će se njom oženiti…. U jednom trenuku joj izleti da “još uvek teži 3 miliona evra” ali da ih nije iznudila od svog voljenog, kao druge. Očajnički konstatuje da to što mu je Franćeska Paskale “fidanzata” (verenica) ipak nije “promessa sposa” (zaručnica) te da će je se Silvio B. otarasti i vratiti svojoj voljenoj “miss Montenegro”. Nosi i dalje majcu koju je Silvio B. najviše voleo a na kojoj piše: “Ja nisam ženska spektakla, ja sam spektakl od ženske”.

E sada da se vratim na prvi pasus. Ako ništa drugo bar gore navedeno o sestrama, o svojim sugrađankama, morala je znati Adrijana Mirković, autorka najnovije biografije Silvija Berluskonija. O toj knjizi i autorki mediji najčešće pišu u rubrikama “gossip” (ogovaranja). Na primer “Modena online” piše da je biografija zamišljena kao “model uspeha koji treba slediti… Silvio je najveći na svetu”… Muke sa sudovima dobile su “mali, malecki prostor” u poglavlju gde je opisan kao “kontroverzan političar”. O ljibavnicama i skandalima u knjizi se zaključuje: “To uvek postoji”.

Foto: huffingtonpost.it

O toj knjizi i autorki saznao sam iz “Blica”. U vesti se kaže da će na promociju biografije doći lično Silvio Berluskoni, jer kako se još kaže “u njoj se otkriva, naročito onim mlađima, tajna uspeha skrivena u imenu Silvija Berluskonija”. Priznajem da knjigu nisam čitao, još je nema u prodaji, te ne bih da grešim dušu. Iskreno se pribojavam modela koji nudi mladima (takve su bile i bliznakinje Knežević kad su se upuštale…), Berluskonija kao uzor za uspeh i moć. Adrijana Mirković je magistar ekonomije diplomatije (!?). Ima bogatu karijeru od BK Telekoma, Zeptera, pa na dalje (producent emisije Istorija ljubavnica, reality show “Naše TV lice”, “More strasti” itd). Na njenom ličnom sajtu “O autoru” pored obilja izazovnih slika (uprkos 42 godine), lepo piše sve šta je postigla, ali u prošlom vremenu, pa je šteta što se ne zna čime se sada bavi sem promocije sopstvene knjige, a to radi zdušno i sa umećem. Uprkos već postojećih 218 biografija, Berluskoni je svetski rekorder među političarima u broju knjiga o njemu, ni malo ne sumnjam u komercijalni uspeh ovog samizdata na srpskom (crnogorskom?), ruskom i italijanskom jeziku – ubeđen sam da je prva edicija unapred prodata i to ne u bednim tiražima naše literature. Podrhtavam u nervoznom očekivanju da vidim šta će se sve i kako odigravati. Sumnjam u dolazak glavnog junaka na promociju – to deluje kao marketinški trik. No, možda se i varam. Silvio Berluskoni ima mafijašku osobinu da ne zaboravlja onoga ko mu je bio od koristi, (imao je to, istini za volju nešto elegantnije i Josip Broz) no biografkinja će bez sumnje dobiti talas publiciteta, a novac ide sa tim zajedno. Sumnjam da će “gossip” rubrike presušiti zbog nedostatka materijala o lepotici koja je u malo zakasnelom usponu, ali zato plavuše pobeđuje konzerviranom lepotom u pameću.

Verujem da nisam preterao sa ovim ljubavnim pričama, budući da italijanska politika i ne zaslužuje previše da se priča o njoj. Dve decenije njom vlada – ko bi nego Silvio Berluskoni, svejedno da li je na vlasti ili u opoziciji. Trenutno formalno vlada nekakva “široka koalicija” levice i desnice koju preko svojih marioneta u njoj najvećma oblikuje Berluskoni. Iako deluje umorno i nezainteresovano, ipak on (ucenjujući padom vlade) povlači dobrim delom poteze sebi u korist. Pokušava skoro svakodnevno da proturi neki zakon ili uredbu u kojoj bi dobro odmerena interpunkcija mogla da mu donese prihode ili oslobađanje od zatvora što mu visi nad glavom. Postoji tendencija da se u Parlamentu Berluskoniju izglasa zabrana političke aktivnosti. Besmisleno, jer već prema dve ranije prvostepene presude ima zabranu bavljenja politikom na pet i tri godine. Neka od tih presuda bi lako mogla postati izvršna, a to bi onda bio definitivni kraj. Naknadno je i u trećoj prvostepenoj presudi o tzv. Ruby Gate, pored sedam godina zatvora zatražena i doživona zabrana političkog delovanja.

U Napulju je u toku suđenje za prekupljivanje poslanika i rušenje vlade Romana Prodija 2006/08. godine. Glavni akter, bivši senator i pre toga guverner Sicilije, Serđo De Gregorio, suđen zbog veza sa mafijom, rešio je da “otvori dušu” pa je priznao kako je od Berluskonija dobio 3 miliona evra da pređe na njegovu stranu i kako je dobio zadatak da vrbuje i druge poslanike da uz milionske naknade pređu i oni. Skupilo se takvih čak sedmorica, sve najgori politički ološ (mafijaši, šarlatani, akupunkturisti, propali novinari, bankrotirani filmadžije…) koji su za pare i privilegije obezbeđivali Berluskoniju glatko izglasavanje svega što je želeo. Počeli su i drugi da na sudu govore šta znaju – najbolji znak da bos više nije u stanju da drži konce u rukama. Da bi povratio autoritet pokušao je da formira “Silviovu vojsku”, prijavilo se preko interneta čak 17.000 mladih koji bi posao pa kakav bilo, ali se sve to raspalo na prvom satanku kad je postalo jasno da se radi o volontarijatu. Onda je rešio da svojoj partiji vrati staro ime “Forza Italia” računajući da će se tako vratiti i stara slava – i to nikako da se pokrene. Marazma se na italijanskom i latinskom zove staračko gubljenje elana. Biće da je to u pitanju. Kad sam počeo da pšišem o njemu, pre desetak godina Berluskoni je bio kao onaj Taz – tasmanski đavo iz crtaća, koga je kreirao Robert McKimson za braću Vorner: zdepast, natprirodno brz, razoran kao tornado, neobuzdan, nezasit, lakom, surov… a sada je osto samo zdepast. Nigde one energije, brzine reagovanja, neobuzdanosti, što ne znači da kao grogi bokser ne može da nanese još koji žestok udarac.

Da nije 6. jula Financial Times objavio kako je italijanska policija kidnapovala suprugu i ćerku kazahstanskog disidenta i bankara Abliazova u Rimu, prebacila ih privatnim avionom u Kazahstan, ne bi se ni danas znalo da se kidnapovanje desilo još 29. maja. Stvari su mutne, ministri unutrašnjih i spoljnih poslova tvrde da o tome nemaju pojma. Fotografijom srdačnog sureta Berluskonija i kazahstanskog predsednika Nazarbajeva, Finacial Times sugeriše se da su njih dvojica dogovorili posao. Kazahstanski diktator je svim silama želeo da eliminiše svog proitivnika bankara koji po svemu sudeći takođe nije neka cvećka. Inače postoji u Kazahstanu polje Činarevskoe, 16 puta 16 kilometara, golo, surovo tle, ali ispod njega nafte i gasa dovoljno da se dnevno prihoduje milion dolara. Ko je vlasnik? “To naftno polje je u posedu nepoznatih subjekata, postoje nepremostive barijere zbog kojih se ne može znati vlasništvo” objašnjenje je pravnog stručnjaka. Poljem upravlja firma Zhaikmunai Lip, sa sedištem na ostrvu Man, jedanim od muvatorskih rajeva pod britanskom upravom. Ta kompanija novac preliva u Arner banku u Švajcarskoj koja je Berluskonijevo vlasništvo. Dakle? Ako je to što mislimo vi i ja, onda znači da Silvio Berluskoni još uvek vlada policijom, bez obzira ko je formalno na vlasti. Onaj ko može lično da naredi da pedeset policijskih specilalaca obavi prljav posao u korist poslovnog prijatelja iz Kazahstana sasvim sigurno vlada Italijom. Ostalo je dekor.

——————————————————————

Ispravka

U tekstu „Neuništivi Berluskoni“ na internet sajtu Biznis i finasije, u delu u kojem se govori o knjizi Adrijane Mirković,  pogrešno je rečeno da knjiga treba uskoro da izađe. Posle poziva autorke redakciji, uvideli smo grešku i ovim putem je ispravljamo. Knjiga je na srpskom jeziku izašla prošle godine. Do zabune je došlo jer se u nizu aktuelnih tekstova dostupnih na internetu izlazak knjige najavljuje. Izvinjavamo se autorki i čitaocima zbog greške koju smo nehotice napravili.

Milutin Mitrović

U 35. i poslednjem nastavku feljtona o Berluskoniju napisao sam: “Iako mi neki prijatelji već čestitaju što sam izdržao duže nego ‘moj junak’, jer sam se obavezao da izdržim sve dok jedan od nas dvojice ne ode: on sa političke scene, ja sa planete. Ostajem dosledan tom obećanju i vrati li se on na velika vrata – eto i mene da ga sledim i dalje”. Bilo je to 13.11. 2011. godine. Berluskoni se nije vratio na političku scenu “na velika vrata” ali jeste ostao da iza vrata da povlači konce. Nešto se ipak promenilo, od kako je prestao da bude premijer nema više onih čuvenih bahanalija i festa (zabava) po njegovim vilama. Otuda ideja da naknadni tekstovi o Berluskoniju sakupljen na jednom mestu (jer za nastavak feljtona nema formalnog razloga – nije više premijer) ponesu naslov Post festum – posle zabave.

Ovde su pobrojani svi dosadašnji tekstovi o Berluskoniju.

I Reality Show

Postoji tvrdnja da iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna žena. Iza Silvija Berluskonija, nesumnjivo uspešnog medijskog magnata, milijardera, četiri puta premijera Italije i kako sam kaže u 73. godini potentnijeg od najvećeg dela mlade generacije, stoji ne samo jedna, nego, kako mu godine odmiču, sve više žena – sve lepših i sve mlađih.

II Novac, moć i ludilo bez šarma

Fiat je definitivno progutao Krajslera. Dženeral motors otišao je u kontrolisani bankrot i prepustio Opela Rusima (VAZ), kojima austrijsko-kanadska Magna služi kao magla da se pravi vlasnik ne bi napadno video. Kim Džong Il ispaljuje rakete sve većeg dometa, iznad zemlje, a isprobava atomske bombe, ispod zemlje. U Pakistanu ginu po onom pravilu da je jedan poginuli tragedija, a da je na stotine ubijenih statistika. Sve te vesti, ma koliko opasne i tragične bile, padaju u zasenak pred najnovijim švalersko-avanturističkim podvizima italijanskog premijera Silvija Berluskonija.

III Duboka i mračna identifikacija

Evropski izbori 6. i 7. juna bili su za Italiju od posebnog značaja. Pored biranja poslanika za Evropski parlament u Italiji su bili i delimični administrativni izbori – ono što u Americi zovu „mid-term“. Birano je 89 lokalnih uprava od kojih je do sada 76 držala levica i 13 Berluskonijeva desnica. Posle nedeljnih izbora levica ima osvojenih 17 mesta, desnica 26, u drugi krug idu preostali sa osetnom prednošću kandidata desnice. Dakle, jasno je da opozicija Berluskoniju gubi na domaćem terenu što je za poentu ovog nastavka o Berluskoniju bitno. Na izborima za Evropski parlament Berluskonijeva PDL dobila je 35,3 a opoziciona PD 26,1 odsto glasova. Kada se pridodaju i oni sitniji politički pretendenti, svejedno Berluskonijeva koalicija ima nesumnjivu većinu. Dve su se nade izjalovile: Berluskonijeva, da će trijumfovati sa preko 45 odsto glasova „i poslati levicu na đubrište istorije“ i levičarska, da će posle svih skandala konačno početi ozbiljno da se ruši mit „Gazde“. Italijani su, uz malo premišljanja, ipak potvrdili Berluskonija i njegovu politiku.

IV Proleće kasni u dolasku

Vrativši se (u utorak 16. juna) iz Vašingtona gde je razgovorao sa američkim predsednikom Obamom, Berluskoni je trijumfalno izjavio: „Vraćam se kao pobednik – Obama deli naše stavove.“ Dotični trijumf nešto znači samo onima koji ne razmišljaju i žele da čuju nešto što im prija. Evo kako on izgleda u očima svetskih medija: BBC, tekst na sajtu nosi naslov „Oh ne, Silvio!“, a zatim konstatuje da je u pitanju šou državnika koji treba da mu omogući da malo izglanca svoju sliku u domovini posle serije neugodnih dogodovština (o kojima smo ovde pisali u tri nastavka). Američki The Nation piše kako se „Italijanski imperator… velikim koracima približava svom Vaterlou“. Dopisnik italijanskog dnevnika La Repubblica, Vitorio Zukoni, tvrdi da je to bilo ono što se u diplomatiji klasifikuje sa „no event“ – događaj kojega nije ni bilo. Kome verovati?

V „Odlučujem ja!“

Tek što se samit G 8, prerastao na kraju u G 14, završio i to sa nesumnjivim uspehom za Italiju, koji je Berluskoni s pravom pripisao sebi, saopštio je on svojim koalicionim partnerima: „Nikakav dijalog sa opozicijom. Odlučujem ja“. Feniks se iz pepela ponovo rodio. Podsetimo se: „Feniks je staroegipatska mitska ptica, koja živi 500 godina, a zatim, na lomači koju priredi, sama sebe spali i iz pepela ponovo oživi podmlađena i započinje novi život od narednih 500 godina“. Dakle, konačno je jasno da kao hroničar neću doživeti da pišem o Beluskoniju sve do njegovog odlaska sa vlasti, kako sam obećao u prošlom nastavku. Najveći majstor opsenarstva, priredio je „a i grandi della Terra“ (Velikanima planete) spektakl kakav nisu videli i zasenio time nevelike realne rezultate skupa veštinom mađioničara, što je učesnicima odgovaralo. Tako je povratio svoj neprikosnoveni položaj bossa u kući i dobio odrešene ruke za dalje „reforme“. Na kraju svog prošlog mandata tvrdio je kako je sproveo 24 reforme, od kojih ni njegovi najbliži saradnici nisu u stanju da nabroje bar tri, a da nisu u pitanju promene zakona sa namerom da se ojačaju njegovi lični interesi – tzv. zakoni „ad personam“. Ovoga puta, od Obame do Gadafija, dobio je priznanja za izvrsnu i produktivnu organizaciju, tapšao se (umereno) sa svim državnicima, izuzev Angele Merkel, kojoj su njeni savetnici preporučili da ga izbegava kako se ne bi kompromitovala pred biračima i izgubila na skorašnjim izborima.

VI „Nisam svetac!“

To iz naslova već više nije ni ona odbrana napadom, to je odbrana priznanjem koje obezoružava. To je 22. jula italijanski premijer Silvio Berluskoni, pri postavljanju kamena temeljca za gradnju nove trake autoputa Milano – Breša, izjavio okupljenom svetu, i još dodao: „To su valjda već svi shvatili.“ Čovek se ne da zbuniti. Samo dan pošto su na sajtovima dnevnog lista „La Repubblica“ i nedeljnika „L’Espresso“, počeli da se vrte originalni snimci konverzacije Silvija sa njegovom naložnicom i jednim makroom pod firmom uspešnog poslovnog čoveka. Jel važi da Berluskonija svedemo na Silvio – kad smo Miloševića mogli da zovemo Sloba, što se i sa Silviom ne bismo malo intimizovali – mada kod njega to može da bude i opasna bliskost.

VII Silvio B.

U prošlom nastavku opredelio sam se da Berluskonija oslovljavam sa Silvio, intimno, kao što je Milošević, bio Sloba za većinu. Međutim, pade mi na pamet da je Berluskoni zapravo komična antipod varijanta Kafkinog junaka Jozefa K. pa ću zato Berluskonija nadalje oslovljavati sa Silvio B. Mislim da zaslužuje i evo zašto: Kafkin Jozef K. bio je takođe poslovni čovek, ali tragičar, Silvio B. je opako komična figura. Za razliku od onog K. uspešan je, on „gumeni zid“, o koji Jozef K. neprestano udara – pravi sam, ali drugima. Advokat Kafkinog junaka umesto da ga brani preuzima ulogu suda, advokati Silvia B. (a ima ih nebrojeno) pišu njemu zakone tako da postaje nedodirljiv, vladaju parlamentom i javnim životom, obrću pravosuđe i zakonodavstvo kako njihovom klijentu odgovara. Sudska fascikla Silvija B. prepuna je dokaza, koji se na suđenjima krune i postaju nevažni. Iz 19 sudskih procesa opruženi Silvio B. izlazi skoro kao pobednik. Dva ga čekaju kad završi mandat, ako pritom ne postane predsednik Republike. Dok poslednje reči Kafkinog junaka glase: „Kao pas“, dotle za Silvia B. svi znaju da vlada „Kao kralj.“

Berluskoni VIII: Švalera hvata panika?

U pitanju je manijak, i to ne samo seksulani. Instiktivno je osetio da mu se možda nazire kraj. Stepen poverenja Italijana u njega pao je sa aprilskih 72 na najnovijih 68 odsto. Iako je to procenat koji bi čak i Obama mogao samo da poželi, Silvio B. zna da bi aktuelno unjkavo atakovanje Crkve na njega, moglo lako da se pretvori u lavinu koja će ga odneti. Politička opozicija njegovoj vlasti praktično ne postoji. Pokrene li Crkva ozbiljno akciju moralnog preispitivanja nosilaca vlasti stvoriće se snažan blok „katokomunista“ – kako se to nekada zvalo (katolika i levičara) – koji bi mogao da bude pogibeljan, jer su se čak i italijanske zamlate zasitile bosovih ispada.

Berluskoni IX: Papi protiv Pape

Najiskrenije, već sam počeo da razmišljam, uprkos obećanju da ću ovu rubriku pisati dokle god je Silvio B. na vlasti, kako da je elegantno zatomim. Počela je da biva nehumana prema jednom senilnom starcu. Kad ustanovih da sam još jednom pogrešio u proceni. Dotični Silvio B. iskoristio je publicitet proslave godišnjice početka Drugog svetskog rata (1. septembra u Poljskoj) da sakupljenim novinarima izdiktira napade na sve koji su mu stali na žulj, uz konstataciju kako mu niko ništa ne može: „Jer ja sam Supermen“. To je dakako paranoja, koja ne zaslužuje samilost kada je bolesnik „Vladalac“ (Il Principe), kakvom ni saveti nekog današnjeg Makijavelija ne bi pomogli. Još jednom se pokazalo da Silvio B. ne preza ni od čega kada oseti mogućnost publiciteta. Milioni poginulih u svetskom ratu za njega su samo mizanscen koji će iskoristiti za svoje lične ciljeve. Dakle samilost otpada.

Berluskoni X: O politici, o etici, o pici

Premijeru jedne od 8 najrazvijenijih zemalja sveta, privatnom vlasniku medija, države i nacije Silviu B. prohtelo se da medijski iskoristi dodelu stanova stradalnicima od zemljotresa u Akvili (u utorak 15. septembra), pa je pozvao svog ličnog ljigavog voditelja sa državne TV – Prvi kanal, Bruna Vespu, da mu priredi show, a zatim očito naredio da se u vreme dok on bude govorio skinu sa programa tri vrlo popularne emisije, kako bi njemu ostao neokrnjen auditorijum. Pričao je, neprekidan, puna 2 sata i 38 minuta – Fidel Kastro da mu zavidi. I znate šta se desilo? Gledanost njegovog beskrajnog monologa imala je tzv. share od samo 13,4 odsto (procenat gledalaca emisije u odnosu na ukupan broj gledalaca u tom vremenu). Čak je autsajderska serija „Dostojanstvo i poštovanje“ imala veći share (22,61 odsto).

Berluskoni XI: „Silvio Grande ti vodi nas!“

Ustavni sud Italije je 7. septembra proglasio tzv. Zakon Alfani protivustavnim. Tim zakonom trebalo je da premijer Berluskoni zajedno sa predsednikom države i dva predsednika domova Parlamenta, postanu sudski nedodirljivim dok mu traje mandat. Sem Silvija B. ni jedna od pomenutih osoba na funkciji nema nikakvih problema sa sudstvom, pa je jasno kako je zakon bio namenjen njemu. Odluka je do nekontrolisanog besa dovela je Silvia B. u trenutku kada je verovao da mu ama baš niko ništa ne može, jer su oba doma Parlamenta usvojila zakon, a predsednik države ga i overio potpisom. Prokletstvo demokratije je da uvek postoji način da se obuzda volja za moći.

Berluskoni XII: Pravo na interpretaciju seksa

Kada je sudbina Silvia B. već počela da postaje zamorna, izbio je novi skandal, pritom nema skandala u Italiji, a da nije povezan sa Silviom B. Doskorašnjeg predsednika regije Lacio, Pjera Maraca, uhvatili su karabinjeri, kako bi se to burdeljskim rečnikom prefinjeno reklo, „inflagranti“ sa jednom osobom tansseksualne naravi.

Berluskoni XIII: „Kralj je go“

Postoje generalno dve vrste skandala, a u ovoj rubrici o njima je reč. Jedni su seksi, a drugi politički. Postoje i finansijski skandali, ali su oni, uglavnom podgrupa političkih, jer nema krađe novca, a da ne stoji politička logistika iza njih. Postoje i dve vrste ličnosti: tzv. konfliktne, one koje poseduju „gen“ za izazivanje sukoba, kakav je bio naš Milošević i kakav je danas Berluskoni, na primer, koje eskaliraju sukobe svuda oko sebe, a kada konačno počnu da napadaju i sopstvene poslušnike onda je jasno da im se približava kraj. Druga vrsta su, kako to Italijani kažu – „bonisti“, uslovno rečeno dobričine, oni koji pokušavaju upravo da smiruju sukobe kako bi se energije koncentrisale na progres društva. Primer je Obama. Naš Silvio B. ušao je u fazu apsolutnog haosa, kada Newsweek naslovljava svoj izveštaj iz Italije: „Berluskoni – finalni sukob“.

Berluskoni XIV: Sex, Lex & siti svega

Moj junak Silvio B. manijakalno proizvodi vesti, informacije, dezinformacije, senzacije i događaje pa nije lako sustići ga čak ni kao hroničar. Moraću, da bih zabeležio bar najbitnije, da se poslužim „count down“ tehnikom odbrojavanja unazad.

Berluskoni XV: Scarface

Film „Lice s ožiljkom“ (Scarface – 1983.) Brajana de Palme, u kojem Toni Montana (Al Paćino) pravi ršum vladajući opakim muškarcima i lakim ženama, bio je pravi hit. Trebalo je 26 godina da Silviu B. uoči Božića, neki psihopata, ureže ožiljak na lice bacivši na njega minijaturnu suvenir maketu Milanske katedrale, da dobijemo još jedno slavno lice sa ožiljkom. On je, dakle, treći, jer je ime smislio i prvi upotrebio 1932. Hauard Hoks za svog filmskog glavnog junaka gangstera koji vlada Čikagom u doba prohibicije. De Palmin Toni Montana kao drugi vlada Floridom i diluje drogu. Treći, Silvio B. vlada Italijom, a pre ulaska u politiku bio je suđen takođe za trgovinu drogom, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“. Moguće je da su mu namestili to suđenje, a je l’ vam palo napamet kako to da tako nešto ne podmetnu ni vama ni ljudima koje poznajete.

Berluskoni XVI: Pornokratija

Negde oko kraja 10. veka raskalašne pape, a utemeljitelj tog pravca je Đovani XII (od 954. godine) pa do vrhunca bludnog života na papskom dvoru pod špancem Rodrigom Borđa, kao papom Aleksandrom VI (1431 – 1503.) trajalo je razdoblje zvanično nazvano pornokratija. Rodrigo Borđa je bio otac zloglasnog Ćezara i Lukrecije, u koju su, zbog njene lepote, intriga i razvrata bili zaljubljeni čak (po nekima i više od toga) i otac i brat. Jakih pet vekova vešte papske naložnice (uprkos celibatu) vladale su crkvom i državom više nego pape, pa se zato i zove pornokratija. Dakle, „secolum obscurum“ (mračni srednji vek) ni sa te strane nije bio nezanimljiv kako su ga kasnije ocrneli.
Gotovo da se može govoriti o kontinuitetu do danas, jer ovih dana je u tom vatikanskom svetu izazvala pravu pometnju knjiga „Zašto svetac“ monsinjora Slavomira Odera, ličnog ispovednika pape Vojtile (Đovani Paolo II) u kojoj ima priličan broj tvrdnji što će bar usporiti Papino proglašenje za sveca.

Berluskoni XVII: Sva vlast maherima

Moj neodoljivi junak Silvio B. je u 3 + 1 mandata postepeno i bezočno dizajnirao zemlju prema svojim interesima, menjao zakone, menjao ljude, menjao moral, uvećao sopstveni kapital i unazadio sve ostalo. U 10 poslednjih godina on je 8 godina proveo na vlasti i samo 2 u opoziciji. Za sve to vreme nije učinio ništa što bi vidljivo doprineo nekom ekonomskom poboljšanju položaja Italije, šta više svaki put bi povećao deficit državne kase i ukupnog duga zemlje. U vreme njegove vladavine raste broj nezaposlenih, pada nivo plata i primanja, a štrajkovi su poslati svakodnevna pojava. Italija je tonula dok se njegov lični kapital tokom drugog i trećeg mandata od 2001. do 2006. udvostručio, prema tvrdnjama njegovog protivnika D’Aleme, što nikada nije demantovano. To bi bio nekakav opšti uvod u aktuelnu situaciju. Tokom prošle godine, prema izveštaju Suda državnih računa – institucija koja vodi računa o državnim troškovima, obim korupcije je porastao za 229 odsto!

Berluskoni XVIII: Pismo iz Italistana

Prema tvrdnji italijanske štampe najpopulaniji tekst na internetu u Italiji nosi naslov: „Baš je sreća biti građanin Italistana“. Mislim da je red da i naši budu obavešteni o ovom medijskom događaju.

Berluskoni XIX: Kraljevstvo za fotelju!

U prošlom nastavku sam obećao da ću posle lokalnih izbora u Italiji opisati „ne da li je, nego kolika je većina Italijana srećna što je vlasništvo Predsednika vlade“. Pošto je završen i dodatni krug izbora 11. aprila, saldo je, kako to kažu baš Italijani – „bugarska“ većina, ona u koju se sumnja zbog veličine, kojom je Silvio B. pobedio. Na tim izborima najveću pobedu, udvostručenje broja glasača, zabeležila je Lega Nord, ali je ona u koaliciji sa Silviovom PDL partijom, a to on ume vrlo vešto da pripiše sebi. Vođa Lege Nord, Umberto Bosi, novi „kralj“ Severne Italije postao je sa svojom ruljom rasista i lumpen srednje klase, noseći stub vlasti u Italiji.

Berluskoni XX: Sezona razvoda

Subota 8. maj, 16 časova, u sobu predsednika suda u ulici Fregulja u Milanu, ulazi prvo sudija Glorija Serveti, za njom bračni par Veronika Lario i Silvio Berluskoni, za njima Silviov pravni tim na čelu sa privatnim šefom advokata, privatnim senatorom, privatnim „Vapirom“ (kako ga neprijateljska štampa zove) Nikolom Gedinijem. Za njim još dva advokatkinje Nikoleta i Ipolita (sestre Gedinijeve) uz pripomoć još jedne advokatkinje, Kristine Roselo i neidentifikovani broj stručnjaka za nasleđe. Na kraju, sama, ali odlučna advokatkinja Done1 Veronike – Kristina Moreli. Vrata se zatvaraju pred nosom novinara i tek koji minut posle 21 čas bračni par nestaje kroz sporedni izlaz, a brakorazvodni stručnjaci nasmešeni izjavljuju: „Blizu smo dogovora!“ To dakako ne znači ništa sem da su postavljeni principi na kojima će oni uzajamno lomiti koplja narednih meseci, a možda i duže. Počinje igra nerava sa veoma visokim ulogom.

Berluskoni XXI: Cvećka zla

Nešto imam utisak da je Silvio B. – junak ovog feljtona, nekako kao i njegov kapitalizam: stalno propada, a sve više vlada. Evo neki dan je (13. juna) prvo skoknuo do Bugarske, da otkrije spomenik Garibaldiju u Sofiji, pa odatle odmah pravo u Tripoli da sa Gadafijem završi neke poslove.

Bersluskoni XXII: „Čovek koji je mrzeo žene“ – Predsednikovi ljudi – Okultne moći – Od čudoređa do morala

Prisustvujući 19. jula svečanosti na kampusu telematičkog Univerziteta u Novedratu, Silvio B. se obratio prisutnim studentkinjama rečima: „Večito me optužuju da sam okružen lepoticama prazne glave. Evo sada su oko mene lepe devojke, koje su diplomirale sa najvišim ocenama, ali koje srećom ne nalikuju na Rozi Bindi“. Pomenuta Rozi Bindi je predsednica Demokratske partije, druge po veličini u Italiji i prve u opoziciji. Silviova opsesija prema toj uspešnoj političarki traje još od 2003. godine kada je bila samo jedna od mnogih političarki u usponu, na levici. Tada je prvi put pokušao da je ismeje što nije lepa.

Berluskoni XXIII: Parcijalno škopljenje pastuva

Najveći svetski politički žongler, balansira i dalje visoko iznad cele Italije šetajući gore – dole po nevidljivom konopcu. Od nekadašnjih koalicionih partnera ostao mu je samo jedan – secesionista Umberto Bosi, iskren jedino u nameri da ga iskoristi kao jedinu šansu da se dokopa „federalizma“, koji, kako je zamišljen, ima sve izglede da Apeninsko poluostrvo istranžira kao Balkan. Zna dobro da je Sivio B. jedini političar spreman da žrtvuje Italiju, ako to bude cena za opstanak na vlasti. Zato ga taj poslednji politički saveznik žustro brani, a kad se on oseti previše sigurnim onda vešto napada kako bi mu stavio do znanja da, ako i podršku izgubi, njega na vlasti nema više. Dogodiće se ono zbog čega je Silvio B. ušao u politiku: neće moći više da se imunitetom spasava od odlaska u zatvor.

Berluskoni XXIV: „Burdelj Italija“

Danas, opisaću to u tekstu, vlada nasilje intelektualnog vandalizma, a novinarima koji žele nešto profesionalno, dakle istinito da kažu, vrata se zatvaraju i na državnoj TV. Inače, 1. oktobra je 150. dan kako Italija nema ministra za razvoj, jer je raniji morao da se povuče zbog korupcije, a njegovo mesto treba da posluži za kupovinu nekoga iz protivničkog tabora. Biće reči o politici, ali gde je Silvio B. tu nikada ne nedostaje ni moralne labilnosti i seksualne pikanterije.

Berluskoni XXV: Bunga – bunga!

Izvesna maloletnica Ruby, Marokanka poreklom, „escort“, kako se to danas kaže za prostitutku, zapala je u nevolje sa policijom, pa da bi se izvadila pozvala je svog zaštitnika Silvia Berluskonija, kod koga je odlazila na „bunga – bunga party“.

Berluskoni XXVI: Totalno pomračenje Italije

Voleo bih da nisam u pravu, al’ iskreno se bojim da je 14. decembra izglasavanjem poverenja vladi Silvia Berluskonija, parlament Italije navukao teške roletne na sunce, jasno nebo i duh Italije. Izlaziće sunce i dalje, ali ne više tako svetlo i umilno. Iznuđena pobeda Silvia B. sa samo tri glasa neminovno će dovesti do paralize, svakojake: političke, ekonomske, javnog i privatnog života.

Berluskoni XXVII: Malo o razvratu!

Čitam dnevnu štampu kako nevešto izveštava o najnovijim skandalima našeg junaka Silvia B. pa se brzo bacih na pisanje da ne ostavim verne čitaoce u zabludi koju drugi seju. Prvo mi je palo u oči da izveštavaju kao da su malo pali s Marsa – kao da se te seksi blamaže dešavaju samo Italiji i samo Silviu B. A ko nije lenj mogao je da pročita žestoku polemiku između Mome Đorgovica i Radoša Ljušića u kojoj prvoimenovani piše: „U memoarima Stefana Stevče Mihailovića povesničar može pročitati: -Vikali su na Kneza Miloša zbog ženskih, ali je M. (jedan od savetnika) tom prilikom rekao da je obeščastio 7 devojaka, R. (drugi savetnik) više od 50, drugima se savetnicima ni broja ne zna, samo ta je razlika, što je Knez davao nagrade i svaku usrećio, a oni su samo beščastili bez pare i dinara (kao Turci)“. Ovo malo istorije pokazuje da niko nije imun, samo je razlika u stilu. Miloš još i koje kako, ali one fukare od savetnika što se nadmeću ko je koliko nevinih devojaka prevrnuo baš su degutantne.

Berluskoni XXVIII: Tržište maloletnica i poslanika

Za promenu bih u ovom nastavku pažnju posvetio onoj drugoj strani, pasivnoj, da tako kažem. Devojkama koje, najvećim delom u sudskoj istrazi tvrde da su od Silvia B. pare i nakit dobijale zato što je on dobar i predobar. Da nije bilo nikakvih bahanalija, na žurkama se pila samo Koka Kola i to „Light“. Da su se tim uveseljavanjem starije gospode bavile da bi imale sredstava za studiranje… Tako sve nešto humano i potresno. Jedno je sigurno: sve one su u poslednje vreme, od kada je počela oštra sudska istraga, izgubile najveći deo svojih angažmana bilo kao lapdans igračice po diskaćima, bilo kao foto modeli, bilo kao pratilje (escort). Suviše pažnje privlače, a bogatoj gospodi to ne prija, moglo bi da im na vrat navuče štampu, policiju, sudske i poreske organe… Oni imaju šta da izgube zato se i čuvaju javnosti.

Berluskoni XXIX: Ako ne sada, kada?

Postoji jedan italijanski šoumen, Enriko Bertolini, nije baš od najizvikanijih, gaji pomalo engleski, smiren humor, bez kreveljenja. E pa on gotovo uvek počinje rečenicom: „Video sam nešto što nikada nisam…“ E, pa ja bih da parafraziram to: Video sam, u nedelju 13. februara neposredno, na TV i internetu, nešto što zaista nikada ranije nisam video. Tog dana je u 253 italijanska grada i varoši i 50 gradova u svetu na ulice i trgove izašlo preko milion žena da bi protestvovale. Izašle su zajedno sa svojim mladićima, muževima, voljenim partnerima, prijateljima, rodbinom… da bi pokušale da povrate dostojanstvo svoje i cele Italije.

Berluskoni XXX: Bunga – Bunga i kraj morala

Danas je vlast svugde u svetu i u svim oblicima na najnižem stepenu poverenja građana, a pritom više nego ikada diktira pravila ponašanja. Pred italijanskim sudom upravo se bije bitka tek započetim suđenjem premijeru Berluskoniju pod optužbom da je za novac održavao seksualne odnose sa maloletnicama. Ko će odneti pobedu? Sud koji na tradicionalističkim osnovama brani moral, ili nova klasa prebogatih skorojevića što smatra da je onome ko ima obilje novca sve dozvoljeno. To suđenje odrediće moralne principe, ne samo u Italiji, za neposrednu budućnost.

Berluskoni XXXII: Izborni brom

Ovo što se desilo sa Dominik Stros Kanom, direktorom MMF, samo je jedan od incidenata veze politike, javnih funkcija, želje za moći i seksa. Frojd, kojega danas osporava svaki osrednji psiholog željan publiciteta, ipak će biti da je imao prava kada je tvrdio da iza svake ambicije stoji pervertovana volja za seksualnom afirmacijom – tako već nekako. Galerija takvih javnih ličnosti gotovo da je beskonačna.

Berluskoni XXXIV: Siledžija mokrih gaća

Celokupna italijanska štampa objavila je 17. oktobra izvod iz sudske dokumentacije koji govori o prisluškivanju jedne novinarske gnjide, Valtera Lavitole, glavnog urednika lista Avanti, plaćenika, mešetara i češatora velikih razmera, odbeglog od pravde u Latinsku Ameriku.
Dotični je bio u veoma bliskim odnosima sa predsednikom italijanske vlade pa je tako sud jureći ucenjivača i prevaranta naleteo na njegov telefonski razgovor sa Silviom B. u kojem mu glavni lik našeg feljtona oktobra 2009. poverava: „U situaciji smo da pokrenemo revoluciju, i to pravu… moramo izvesti na ulice milione ljudi, da rasturimo sud i ‘Republiku’ i sve što tu spada… Situacija je u Italiji sledeća: narod nije ni za k… Parlament nije ni za k… (skraćenje moje)… U rukama smo levičarskih sudija, domaće i strane štampe“. Ko god iole veruje u demokratiju, u civilizaciju, u pravosuđe ne bi poverovao da jedan predsednik vlade demokratske, civilizovane i pravne države kuje planove sa ološem kao da ruše državu. Međutim, to što sam citirao napisano je u transkirptu priloženom sudskim aktima. Dakle… istina, i samo istina…

Berluskoni XXXV: „Silvio forever“

To: „Silvio zauvek“ iz naslova je refren himne PDL, lične partije Silvia B. na filistarskom nivou udvaranja Čaušesku i sličnim vlastodršcima i ne manje degutantno nego proglašenje nekoga za doživotnog predsednika. Prebirao sam po raznim novinama da vidim kakvim su naslovima propratili najavu ostavke Silvia Berluskonija na položaj premijera i otkrio: „Italija bukom plaši investitore“ – nešarmantno kao, od kako ga je kupio Mardok, i sam Wall Street Journal na čijoj naslovnoj to piše.

Ponadali smo se da se Berluskoni više neće pojavljivati na političkoj sceni, međutim vrlo brzo nas je razuverio. Ostatak feljtona nalazi se na sajtu Preko ramena i govori o njegovim povampirenim političkim ambicijama.

Da li Berluskoni i dalje ima šanse u politici?

Silviju Berluskoniju nije moguće verovati ništa što izjavi jer je, na primer, tokom decembra čak sedam puta ustvrdio kako se neće kandidovati na narednim izborima i već posle nekoliko sati to demantovao, ostavivši odstupnicu na obe strane, čak i kada je već ušao u žestoke okršaje. Neće se povući, u to sam sklon da se kladim. Neće, jer prestane li da se štiti političkim imunitetom sledi mu robija, pa čak i da toga nije, pad vrednosti akcija njegove medijske imperije „Mediaset“ za 64 odsto, od kada se povukao sa mesta premijera i ne može da nabacuje firmi poslove, jasno govori da se mora „tući dok mu sve meso ne saseku s kostiju“. Tragedija se ipak bliži kraju. Otvorio je suviše frontova, definitivno je i Crkva ustala protiv njega, dok on ne veruje više čak ni svojim najbližim saradnicima. Ostale su mu bezgranično odane još samo njegove „Amazonke“.

Bivši italijanski premijer nastavlja da raspamećuje narod

Pre nekoliko dana antijunak naših tekstova Silvio Berluskoni je saopštio da se definitivno povlači iz neposredne politike i ostaje da, kao nekada De Gol, iza kulisa prati u kom pravcu će nastaviti njegova privatna partija PDL. Prošla su samo dva dana i on je, istina nagnan najnovijom odlukom suda koji ga je kaznio sa 4 godine – od toga faktički samo godinu dana zatvora, izjavio „da se oseća obaveznim da ostane na terenu“. Kada Berluskoni kaže da želi da nastavi svoje žrtvovanje za italijanski narod, šta to zapravo znači?

Berluskoni: U(ne)srećitelj u povratu?

Silvio Berluskoni pokušava da se vrati u italijansku politiku. I evropski mediji pišu da bi Berluskonijeva pobeda na izborima značila kraj ne samo evra nego i EU. Njegov razorni potencijal je ogroman. Ankete tvrde da 55 odsto Italijana smatra pozitivnim što Berluskoni nije više premijer. Međutim, izbori se dobijaju sa 35 do 38 odsto glasova i sa mnogo para u kampanji. Dakle, teoretski on bi mogao i da bude čak i izabran!

Italija: Politička scena

Italijanski Corte dei conti – sud koji je po uzoru na Napoleonovu Francusku ustanovljen krajem 19. veku da kontroliše javne prihode i rashode, ima jednu posebnu aktivnost – da publlikuje procene neuhvatljivih računa malverzacija, utaja, kriminala i time daje bar okvirne dimenzije „prljavog novca“. Po njihovim podacima utaje poreza u Italiji iznose 180 milijardi, mafija obrće 190 milijardi, korupcija iznosi 150 milijardi, građani ilegalno drže u inostranstvu sledećih 150 milijardi, samo ucene, reket koji plaćaju trgovoci, iznose 98 milijardi evra. Ništa od toga ne bi moglo biti bar toliko grandiozno da u sve te poslove nije duboko umešana politika koja toleriše kriminal kao najjaču industriju u Italiji. Kad Vesna Pešić piše (Peščanik 09.02.2012.) „…da je, toj družini (političarima kod nas) sticanje novca glavna aktivnost, a politika usputna delatnost“ onda dolazimo do konstatacije da je ponašanje političara i u Srbiji i u Italiji identično, samo su hrpe pokradenog novca različite.

Juče sam slušala Kažiprst, u kom je gost bila Brankica Stanković. To je bilo njeno prvo pojavljivanje u javnosti u proteklih nekoliko meseci, valjda zbog tih pretnji koje dobija. Za sve ovo vreme, dok nju štiti obezbeđenje i dok sudije presuđuju da su poruke poput „proći ćeš k’o Ćuruvija“ samo uvrede, svi mediji su stali na Brankicinu stranu i uporno osuđivali ove napade. Naravno, našli su se tu i oportunisti koji su kritikujući režim i uopšte nepostojanje medijskih sloboda sebi gradili imidž. Isto kao oni koji su devedesetih izgradili ime tako što su, doduše s pravom, pljuvali Miloševića a sad ne mogu da odluče koga će. Meni je za to vreme jedna misao bila u glavi – zašto je uopšte ti infantilni huligani napadaju kad žena samo radi svoj posao, i zašto joj je sada dodeljeno obezbeđenje kad je ona radila emisije o pravim kriminalcima i tajkunima, a ne o ovakvim slučajevima koje je zadesio zakasneli pubertet?

I taman kada sam prestala da razmišljam o tome, Brankica Stanković se pojavljuje u pomenutoj emisiji i postavlja isto pitanje koje se meni vrzmalo po glavi. Iako kaže da je obezbeđenje koje joj je država dodelila veoma profesionalno, ona smatra da je nepotrebno. Šta više, ona misli da je to posledica njenih pređašnjih emisija, jer je vlast na taj način ograničava da radi svoj posao – kako da se nalazi sa izvorima informacija i da radi intervjue kada su policajci non-stop uz nju? I zar su golobradi fudbalski huligani opasniji od pravih kriminalaca i onih koje zovemo biznismenima a ustvari su takođe kriminalci? Da je neko hteo da joj naudi, zar to ne bi uradili oni koje je pominjala u emisijama o ubistvu Đinđića, fudbalskoj mafiji, sumnjivim privatizacijama, ubistvima novinara i sl?

Nemojte pogrešno da me razumete, drago mi je kad vidim da policija štiti novinara kome su upućene takve pretnje, ali nije mi drago kad vidim da ne postoje sistemski napori da se ova stvar reši. Ja sam nekako naivno očekivala da ćemo deset godina posle 5. oktobra imati relativno razvijeno civilno društvo, ako ne u političkom smislu ono bar u domenu razumevanja određenih funkcija. Govorim o tome da ljudi npr. i dalje ne razdvajaju posao koji novinari obavljaju od njihovih ličnih sklonosti i stavova. Zapravo, govorim o tome da mi i dalje imamo jaku potrebu za personifikacijom, što se vidi u idolopoklonstvu izraženom prema političkim figurama, poput predsednika države, ali i u personifikovanju Brankice Stanković sa njenim poslovnim dužnostima.

Tih dana kada su huligani sa facama izobličenim od „navijanja“, odnosno od tuča zbog kojih i odlaze na sportske manifestacije, pretili, pardon – vređali Brankicu Stanković, ja sam u razgovoru sa mojim drugaricama došla do zaključka da sve one misle da je ova novinarka „previše“ hrabra, da naše društvo i dalje nije zrelo za takve teme. Nije vredelo da objašnjavam da je to njen posao, a ne hrabrost. E, onda sam se zamislila nad sintagmom „previše hrabar“. Kako nikome nije palo napamet da su huligani koji prete nekome ko radi svoj posao „previše hrabri“? Ne razumem, jel mi to živimo na Divljem zapadu?

Sa takvim stavom društva ništa se ni neće promeniti. Trebalo je da osvane taj 6. oktobar, ali izgleda da smo previše očekivali. To su bile kozmetičke, a ne revolucionarne promene. Da pojasnim, ovi huligani koji idu gradom pa malo ubiju nekog stranca, pa malo pucaju jedni na druge na utakmicama, pa ponekad – što da ne – diluju drogu i guraju baklje policajcima u usta, ti huligani su za vreme šminkerske revolucije bili u đačkim klupama. Nažalost, oni verovatno nisu potpuno naučili da pišu i čitaju, ali su vrlo dobro ovladali istim onim veštinama „snalaženja“ za koje smo smatrali da su posledica nesrećnih devedesetih. Umesto da se nešto učini sa prosvetom, kulturom, medijima, mi smo se ovih deset godina bavili privatizacijama i paorskom demagogijom političara koja se obraća najnižim ljudskim porivima.

Sad vi meni možete tvrditi da kultura nije bitna kada narod nema šta da jede, ali kako se obrazuju vrednosti jednog društva? Ponekad sebe podsećam na pokvarenu ploču, kada se po ko zna koji put vraćam na ova opšta mesta, ali ja jednostavno neću da odustanem od toga. Šta se promenilo u našem poimanju politike i uopšte normalnosti? Da li je neko ko iskreno radi svoj posao „previše hrabar“? Da li je ok kada u slučajevima likvidacija za koje i malo dete može da zaključi da su ubistva, isti veštaci godinama uporno tvrde da su to samoubistva? Da li je normalno to što već godinama otkopavamo masovne grobnice Albanaca a neki ljudi još uvek imaju herca da kažu da je Slobodan Milošević heroj? Da li treba da budemo srećni što su deca sve nepismenija i stavljaju tri tačke jer ne znaju da završe rečenicu? Da li je normalno braniti jednog bezobraznog izgrednika rečenicom da nije znao da je njegova žrtva policajac, jer da je znao ne bi mu guruo baklju u usta? Razmislite samo kako se Brankica Stanković oseća što je nazivaju kurvom kada radi posao koji je u interesu građana a ne svom sopstvenom (kao mnogi koje takvi huligani uzdižu u nebesa). Razmislite koliko prijatelje Dade Vujasinović boli ta glupost da se ona ubila nožnim prstom iz lovačke puške. Razmislite kako je tim Albancima – da, ako ste to zaboravili zbog svega što se dešavalo sa „srcem Srbije“, i oni su ravnopravni građani ove države – kako je njima kada nisu dobili priliku ni da sahrane svoje najbliže. Razmislite kakva nam je budućnost kada na nepismenim mladima svet ostaje; njima će i dalje najjači adut biti pesnica i pištolj, jer šta drugo da rade kad ne znaju da sastave rečenicu? I obavezno, pokušajte da zamislite šta je osećao nesrećni policajac kada mu je baklja žarila grlo i unutrašnjost usta, dok je pošteno zarađivao svoj hleb.

Zamislite da sledeći dan kada budete išli na posao, bilo da ste novinar, medicinska sestra, odžačar ili ministar, neko zbog činjenice da ste došli da odradite svoj posao uzme kantu i polije vas vrelim uljem. Pacijent koji misli da ste vi izdajica srpskog roda, klijent koji smatra da ste mu odžak nesavesno očistili, građanin koji vas optužuje da ste ga mrko gledali, pa i čitalac koji se ne slaže sa vešću koju ste preneli. I da vam posle svega toga, dok skupljate pare za plastičnu operaciju koja bi vam doterala opekotine, neko kaže da ste to zaslužili jer ste bili „previše hrabri“. Hrabri u negovanju bolesnika, čišćenju odžaka, pisanju članaka, upravljanju državom? U pravu je bio onaj sudija, svedoci smo neoprostivih uvreda.

Uoči medijske prašine koju je digla Strategija za nacionalnu bezbednost, ali i situacija koju sam opisala u prethodnom komentaru, rasprave se vode danima. Svi su mnogo pametni i stručni, ministar odbrane i dalje izjavljuje „da je jednostrano i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova i Metohije osnovna pretnja bezbednosti sa kojom se Srbija suočava”, sajtu Skupštine ne možete pristupiti – ima neki bag, hapse se vođe navijača ali ne zbog svog “profesionalnog” rada već zbog držanja oružja itd. U skupštinskoj raspravi o Strategiji bezbednosti, opozicija se uglavnom protivi odredbama koje se odnose na saradanju Srbije sa međunarodnim organizacijama, izgleda da je to trenutno gorući problem.

Baš u takvoj situaciji, UENS (Udruženje evropskih novinara Srbije) je organizovao seminar za novinare na temu izveštavanja o obaveštajno – bezbednosnom sektoru. Naime, cilj bezbednosnih i obaveštajnih službi je da se demistifikuju i približe običnom svetu. Pošto smo odslušali predstavljanje VBA, VOA i BIA, član Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije, Marko Đurišić, rezignirano nam je objasnio da Odbor radi manje efikasno nego što je predviđeno, zbog činjenice da se teško obezbeđuje kvorum, jer je 8 članova iz opozicije a ostalih 9 iz partija koje su na vlasti, dok predsednik Odbora, pokupljen iz radikalske klupe, gos’n Todorović, nema toliko vremena da se bavi bezbednošću. Pretpostavljam da se većina vas pita čemu uopšte služi taj odbor?

Kao prvo, valja znati da u demokratskim društvima mora da postoji civilna kontrola nad instrumentima za sprovođenje “monopola nad nasiljem”. Da nije tako, ja sad ne bih pisala ovaj tekst već bih robijala na nekom golom kontinentalnom predelu (pošto smo usled vojnih i političkih akcija ostali bez izlaza na more i otoke, za koje ne tvrdimo ni da je bilo naše). Civilnu kontrolu rada bezbednosnih i obaveštajnih službi vrši pre svega Narodna Skupština, preko svog Odbora za odbranu i bezbednost. Dakle, u tom čuču grmi zec!

Ovaj odbor vrši nadzor nad BIA-om, MUP-om i sl. Sva ta nadzirana tela bi trebalo da podnose redovne izveštaje o svom radu Odboru, ali Đurišić tvrdi da to nije slučaj. Na pitanje zašto Odbor ne zahteva da na vreme dobije izveštaje, on odgovara da predsedniku pomenutog instituta to izgleda nije preterano bitno. Ovo navodi na zaključak da niko ne kontroliše rad bezbednosnih agencija, ili bar da to ne rade naši demokratski izabrani reprezenti. Dan Graf je u feljtonu u Danasu pisao da osim preopterećenosti članova Odbora drugim funkcijama, oni prave gafove i zbog nedostatka usko-stručnog znanja u bezbednosnom sektoru. Osim generala u penziji i bivšeg zamenika ministra unutrašnjih poslova, neslanje izveštaja ovoj instituciji tolerišu i inženjeri, menadžeri, turistički vodiči, informatičari, književnici i istaknuti estradni umetnici. Dođe vam da se zapitate, kao u onom vicu kad neko krade građevinsku opremu – “šta zna dete šta je 100 kila”.

Kad već političari ne rade ono za šta ih plaćamo, da li to radi ostatak civilnog društva? E pa u tom grmu opet nešto čuči. Naime, u brzinski donesenom Ustavu koji je trebalo da očuva naš teritorijalni integritet (videli smo koliko uspešno), nije eksplicitno definisano pravo civilnog društva da učestvuje u nadzoru nad sektorom bezbednosti. Član 141. pomenutog akta kaže “Vojska Srbije je pod demokratskom i civilnom kontrolom.”. Lepo. A kakvom? Ni Zakon o Vojsci, koji inače sadrži odredbu da građani učestvuju u demokratskoj civilnoj kontroli, nije nam baš najjasnije predočio kojim mehanizmima mi to možemo da ostvarimo. Da li treba mi građani da špijuniramo obaveštajne i bezbednosne službe i raportiramo Skupštini o njihovom radu? A opet, da li bi toj Skupštini naši izveštaji bili važni, s obzirom na bitnost koju pridaje Kosovu i prilasku NATO-u?

Meni samo nije jasno kako oni ne shvataju da nisu samo građani, sa kojima nemaju više dodirnih tački, ugroženi, već i sami nosioci vlasti. Hoće li mi neko objasniti šta rade službe bezbednosti kojima se desi da čovek preti danima predsedniku, šalje neke besne mejlove, i onda ušeta u Predsedništvo opasan bombama? I novinari i opozicija su tada komentarisali rad bezbednosnih službi, naravno, bojeći komentare negativnim tonom. Međutim, ono što smo u dragoj nam zemlji odavno naučili je da ne verujemo ni poziciji, ni opoziciji. Jedan od najžešćih komentatora ovog događaja, Dragan Šormaz (DSS), tvrdio je da je BIA bila dužna da reaguje, pošto je najpoznatiji srpski bombaš, Dragan Marić “obaveštenje da planira sa bombama da uđe u Predsedništvo poslao na 11.000 adresa”. I sam gospodin Šormaz je poznat po pragmatičnom pristupu, studirao je Pravni fakultet, ali je po sopstevnim rečima, početkom devedesetih gledao ljude koji imaju osnovnu školu, a voze mercedese, dok je njegov otac koji je bio sudija Okružnog suda poslednja kola kupio 1974. godine. Zbog toga je napustio fakultet. A svi znamo koji su ljudi vozili tada skupa kola i silikonske seljančice. Da ne bude ovaj pasus bez ikakve pouke – kome god odlučite da verujete, proverite njegov dosije.

Dotle, naši dosijei su u nesigurnim rukama, sve dok ne vidimo političku volju da pitanje zakonske bezbednosne regulative ne dajemo zečevima koji čuče u grmlju, već ozbiljnim strčnjacima koji bi pri tom imali realne mogućnosti da sprovode odluke i zakone.

Marija Dukić