Biznis

Rizik je sveprožimajući i trajni proces. Ne doneti nikakvu odluku tim povodom je takođe veoma rizično! Jasno je da se ljudi osećaju loše kada je reč o neizvesnosti, zato i polažu novac u banke jer misle da su se time oslobodili iste. Time rizik uklanjaju iz vidnog polja i osećaju se bolje, ali to je strategija noja. Zapravo, platili su da ne vide rizik, i time je odgovornost menadžera u finansijskom sektoru veća“, kaže profesor Den Galaj.

Rizik je način života. Oni koji to ne vide spremni su čak i da plate da ne progledaju. Oni koji su uvideli da rizik postoji, pokušavaju njime da upravljaju kao i svakim drugim procesom u kompaniji. Takođe, kritična grupa ljudi koja je u okviru studija učila da se krizom upravlja ne prestaje da se pita – ko to upravlja ovom krizom?

Ovog marta Beograd je na poziv Internacionalnog centra za profesionalnu edukaciju posetio Den Galaj, vodeći svetski stručnjak za upravljanje rizikom i koautor bestselera o razumevanju i upravljanju rizikom u korporacijama „The Essentials of Risk Management“.

U okviru Risk Management Foruma ovaj profesor finansija i administracije na univerzitetu u Izraelu i gostujući profesor finansija na Univerzitetu u Kaliforniji, predsednik firme Sigma PCM i finasijski konsultant za vodeće svetske banke i korporacije (i štošta pride) ponudio je srpskim menadžerima neke odgovore i moguće strategije za dalji razvoj tržišta finansija. Pre svega da je sve što se dešava jedan normalan proces.

„Verujem da je ekonomska kriza normalna pojava, recesija je neophodna radi rasta privrede, ona je katarzična pojava koja se regularno dešava otprilike jednom u deceniji. Ova najgora kriza do sada je rezultat odugovlačenja i odlaganja i morala je da se desi još pre devet godina, ali je pre svega FED, kao i mnogi drugi, pogrešnim odlukama i kratkovidošću doprineo ovom sunovratu“, tvrdi Galaj.

Zašto je upravljanje rizikom naročito bitno u vreme krize? Zato što se ekomske krize ne dešavaju prvi put i zato što su modeli upravljanja rizikom, iako zasnovani na pretpostavkama, razvijeni u stabilnom periodu.

Poslednji ozbiljni talas krize događao se od 1989. do 1991. godine. SAD su bile na ivici da uđu u krizu nakon oktobra 2000. godine to što je tada kriza odložena čini aktuelnu situaciju turbulentnijom nego što je trebalo da bude. Sektor proizvodnje izjednačio se sa industrijskim, a počev od 11. septembra 2001. godine kamatne stope su postale veoma niske. Tokom 2007. godine krediti za stanove bili su razlog bankrota – cene stanova od 2006. godine padaju a pritisak na tržište je rastao. Banke su pozajmljivale novac drugim bankama, tržište kredita je zamrznuto, i to je za posledicu imalo kolaps.

Perspektive diskonektovane Srbije čak i u recesivnom miljeu nisu nimalo loše ukoliko postoji čvrsta politička volja: „Kriza nije ista u svim zemljama iako su sve zemlje inficirane njome. Donekle to zavisi od nivoa razvijenosti tržišta, npr. u Engleskoj gde je tržište nekretnina brzo raslo kriza je bila burnija. Druga važna stvar su zakoni i kontrola, odnosno razvijenost tržišta, pre svega nekretnina – tamo gde je cvetalo imali su veće probleme, dok oni koji su bili relativno nezavisni od svetskog tržišta bolje su prošli, što je recimo sa Indijom bio slučaj. S druge strane, ja sam čikaški student i protiv sam toga da država interveniše, ali u slučajevima kada nema finansijskih inovacija država treba da se umeša da bi se došlo do novca od stranih investicija – pre svega da ohrabri banke da investiraju u lokalu“, zaključuje Galai.

Uz sve to ide i rizik za reputaciju: kako tretirate svoje zaposlene, kako se odnosite prema ekologiji, da li imate uspostavljena interna pravila ponašanja i da li to neko nadzire, da li konkurencija možda širi glasine o vama…sve to može da se vrati kao bumerang. Nezadovoljni i otpušteni radnici ako upotrebe medije veoma su opasni, i internet tu ima svoju ulogu u širenju glasina i manipulaciji informacijama, a to sve košta i ne treba olako prihvatati to šta Facebook i Google znaju o vama ili šta može da se kreira na tim mestima. Kako kaže Den Galai, zašto edukacija o tome koji rizik kompanija treba da preduzme a koji treba izbegavati nije opštepoznata stvar je nešto što zapravo spada u domen psihologije: modeli upravljanja rizikom ne mogu da otklone neizvesnost (ne, ona je životna činjenica) ali mogu biti korišćeni da se rizik definiše i proceni, da se uspostavi racionalna strategija koja bi umanjila rizik prodaje i kupovine tuđih rizika.

Preporuka za one koji ne žele da slede taktiku nojeva: savet za upravljanje rizikom u svakom poslu je izbegavati komplikovane finansijske instrumente ili šeme koje ne razumete. Obratiti pažnju na pretpostavke i procene koje se odnose na proceduru. Definisati “apetit za rizikom” u organizaciji i spremnost da ga preuzme. I treba razumeti ključni kod: da je za veći profit potrebno preduzeti i veći rizik.

Jelena Jovanović
broj 54, april 2009.

Posetio sam jednog višeg zvaničnika Ministarstva kulture u Skopju koji je na sebi imao tri sata. Upitao sam ga zašto i odgovorio mi je: “Ovim idem u prošlost, ovim idem u budućnost, a ovo je moj arheološki sat. Njime mogu da nađem zlato, srebro, ili bronzu zakopanu u zemlji. To je sve povezano, mentalno, u mom mozgu. Vama ne bi koristilo”.

Iza stola, vladin zvaničnik drži veliku sliku Isusa sa rukom oko nekoga ko veoma liči na njega. Zapravo, siguran sam da i jeste on ali je on to porekao. “To je Sveti Pavle”, rekao je. A onda je izvukao antičku bistu Filipa Makedonskog, stavio je pored svoga lica i rekao: “Primećujete sličnost?”

Od nedavno se pojavila određena količina, recimo neobičnosti u makedonskom životu i politici. Nakon preimenovanja aerodroma u Aleksandar Makedonski, makedonska vlada je sada preimenovala autoput u isto ime, nazvala nacionalni stadion po Filipu i planira da podigne spomenik Aleksandru visok 17 metara u centru Skoplja.

Dok to odgovara mnogima koji su frustrirani godinama izolacije i siromaštva i koji i dalje trpe zbog grčkog veta prošlog aprila protiv učlanjenja u NATO-u, ovim potezi za posledicu imaju gubitak prijatelja u inostranstvu. “Ovo je ludilo”, komentariše jedan diplomata, “oni ne vide uzrok i posledice’.

Kao i svuda, makedonska ekonomija ide nizbrdo. Njena glavna izvozna roba, tekstil i poljoprivredni proizvodi su već pogođeni svetskom finansijskom krizom. Nezaposlenost je velika. Budžet zemlje, sastavljen na osnovu optimističnih predviđanja od prošle godine, mora biti ozbiljno ograničen.

Sada Makedonci, kao i svi ostali na zapadnom Balkanu dobijaju pomešane signale od EU. “Proširenje EU sa 15 na 27 članova u roku od nekoliko godina… je uslovilo velike napore”, kaže program partije CDU nemačkog kancelara Angele Merkel za sledeće evropske izbore. “Kao posledica toga CDU više želi fazu konsolidacije, tokom koje će konsolidacija vrednosti i institucija EU imati prioritet nad daljim proširenjem EU”, kažu. “Jedini izuzetak pravilu može se napraviti za Hrvatsku”.

Ne kaže se „nikad“, ali nije baš ni ohrabrujuće, čak iako ostali evropski lideri pohitaju da kažu da vrata nisu zatvorena. Trenutno sam u Banja Luci. Susreo sam se sa jednim višim zvaničnikom koji je do nedavno bio zadužen za vođenje (cele) Bosne ka Briselu. Bio je ljut. “U ponedeljak kažu jednu stvar, u utorak drugu, do srede su sve zaboravili, a onda sledećeg ponedeljka počinju sve ispočetka“. Govorio je o zvaničnicima iz Brisela koji su zaduženi za ovaj region.

On smatra da je situacija urgentna. Puni udar ekonomske krize nije još pogodio Republiku Srpsku, ali hoće uskoro. Ljudi ovde, kao i drugde, imaju dosta ličnih dugova. Šta onda? Ako izolacija u Makedoniji dovodi do prelaza luckastih ideja u glavne tokove, šta će se onda desiti u Bosni? Po prvi put nakon mnogo godina ljudi pričaju o sukobima, ne o pravom ratu, ali ipak o sukobu. Nezamislivo je ponovo postalo zamislivo.

U Bosni, niko nije na čelu vlasti i takozvana međunarodna zajednica se povlači. U Makedoniji, zapadne diplomate savetuju premijera da bi bilo veoma, veoma nekorisno nazvati autoput po Aleksandru, ali on ih ne sluša. A zašto? Mislim, ako izgledi za budućnost u EU slabe, šta onda ima da izgubi? Pa, možda ništa on lično, ali obični Makedonci, naravno, imaju mnogo da izgube.

Prošlog meseca Ivo Sanader je došao u Beograd kako bi učvrstio veze. Dok ovo pišem lideri G20 će se okupiti u Londonu kako bi videli šta mogu da učine kako bi rešili ovu krizu. Imam jedan predlog. Ako bi svi prešli preko svojih istorijskih predrasuda, prestali da misle samo o budućim glasovima, onda mislim da bi lideri bivših jugoslovenskih republika mogli da se nađu i dobro razmisle šta bi bilo najbolje za region i kako da sarađuju kako bi spasli svoje ljude i ekonomije od recesije. Na kraju krajeva, kako kaže Mersal Bilalli, albansko-makedonski analitičar: “Ne možete se najesti od Aleksandra Makedonskog“.

Tim Džuda
broj 54, mart 2009.

Dok se u Nemačkoj, koja je decenijama važila za simbol stabilnog privrednog razvoja zasnovanog na jakoj srednjoj klasi ova kategorija stanovništva ubrzano “topi”, u zemljama u razvoju srednji sloj postaje sve značajniji, posebno u Kini i Indiji.

Svet se dramatično promenio u poslednjih desetak godina. Kada je 1997. godine došlo do velike svetske krize uzrokovane ekonomskim slomom tzv. “azijskih tigrova” i Rusije, Amerika je bila ta koja je mogla da spase svetsku ekonomiju od katastrofe. Danas je ona generator svetske krize, a ekonomska snaga zemalja tzv. BRIK grupe (Brazil, Rusija, Indija, Kina), pokazuje se kao jedino preostalo uporište u spašavanju dosadašnjih postulata svetske ekonomije. Impresivni rast zemalja u razvoju doprineo je, prema oceni indijskog ekonomiste Surjita Bala i značajnom porastu srednje klase u svetu, koju je šezdesetih godina prošlog veka činila jedva trećina čovečanstva, a danas u nju spada oko 57% svetskog stanovništva.

Često se udeo srednje klase u stanovništvu smatra znakom društvene kohezije, odnosno uspešnosti nekog društva ili vlade: što je udeo te klase manji, to je veći jaz između bogatih i siromašnih, a time i rizik od političke nestabilnosti. Zato ne čudi reakcija javnosti u Nemačkoj, koja je u prethodnim decenijama predstavljala simbol stabilnog ekonomskog razvoja zasnovanog na jakoj srednjoj klasi, povodom prošlogodišnjeg izveštaja američke konsultantske kuće “Makinzija” da je u pitanju nacionalni ‘’horor scenario’’. Naime, u izveštaju se upozorava da ukoliko najmoćnija evropska privreda nastavi da beleži privredni rast po stopi od oko 2% kao prethodnih godina, do 2020. godine srednja klasa bi se umanjila za 10 miliona ljudi u odnosu na sredinu devedesetih godina prošlog veka. Između osamdesetih godina i početka ovog veka više od 60% nemačke populacije pripadalo je srednjem sloju, a sada je u ovoj kategoriji stanovništva tek svaki drugi Nemac. Istovremeno, samo 10% građana Nemačke poseduje 60% ukupnog bogatstva.

Prema nemačkim privrednim stručnjacima, pripadnici srednje klase su oni koji zarađuju 70 do 150% prosečne godišnje zarade u zemlji, a koja je 2006. godine iznosila 25.000 evra. Privredni rast od prosečnih 1,7% godišnje je razlog za brigu, jer prema procenama ekonomista nije dovoljan da bi većini stanovništva, a srednjoj klasi pogotovu, obezbedio zadovoljavajući nivo blagostanja. Za to je u dužem periodu neophodan godišnji rast od oko 3%, koji bi znatno doprineo većoj sigurnosti srednjeg sloja. Analize pokazuju da je u Nemačkoj sve izraženije raslojavanje na izuzetno bogate i krajnje siromašne, koje se drastično odražava i na mogućnosti obrazovanja, uključujući i decu pripadnika srednje klase koja sve češće moraju da se zadovolje državnim školama u kojima kvalitet rapidno opada. Njima je jasno da u tom procesu rizikuju da iz još uvek udobne srednje skliznu u radničku klasu, u kojoj će za njih biti manje šansi za napredovanje, manje socijalne pravde i svakako manje povoda da sa optimizmom gledaju u budućnost.

Kineski zaokret
Sasvim suprotan trend karakteriše već pomenute BRIK zemlje, među kojima je najeklatantniji primer Kina, gde je zabeležen najbrži porast broja pripadnika srednje klase, naročito u poslednjih pet godina: 2004. srednju klasu je činilo samo 2,8%, a danas 13,5% stanovnika. Kineska vlada u srednju klasu ubraja porodice sa godišnjim prihodima između 60.000 juana (7.000 evra) i 200.000 juana (23.000 evra). Kina je zabeležila najbrži ekonomski rast u istoriji, koji najduže traje. Od 1979. na svakih devet godina duplirala je nacionalni dohodak, za šta je Americi bilo potrebno 50, Britaniji 60, a Japanu koji se meteorski razvijao 35 godina, da bi 2007. godine Kina po bruto domaćem proizvodu pretekla Nemačku. Jedan od važnijih ciljeva ove azijske zemlje je i smanjenje jaza između grada i sela, budući da prihod kineskog seljaka iznosi oko 550 evra za godinu, što je manje od jedne trećine prihoda koji se može zaraditi u urbanim kineskim sredinama Za program smanjenja socijalne napetosti, izazvane nezadovoljstvom seljaka, kineska vlada je lani izdvojila 42,4 milijarde dolara – više nego za vojni budžet (35 milijardi). Za tri decenije reformi Kina je, prema podacima Svetske banke, izvukla iz najvećeg siromaštva 400 miliona ljudi.

Sa druge strane, ubrzano povećanje pripadnika kineske srednje klase prouzrokuje ogroman pritisak na sve resurse. Povećava se tražnja ne samo osnovnih proizvoda, poput kukuruza, soje i pšenice, već i mesa, mleka i druge visokoproteinske hrane. Potrošnja mesa po stanovniku u Kini porasla je na 50 kilograma godišnje sa 20 kilograma u 1985. godini, a za proizvodnju pola kilograma mesa treba oko 3,5 kilograma žita. U poslednje dve decenije Kinezi su počeli sve više da jedu mlečne proizvode, mada je potrošnja mleka i dalje daleko manja nego na Zapadu, a među najpopularnijim proizvodima su i sladoled i čokolada. Rastuća srednja klasa u Kini sve češće putuje, a najrađe se odmara u Turskoj i na Havajima. Prema procenama Svetske turističke organizacije, do 2020. godine oko 100 miliona Kineza putovaće po svetu kao turisti, što će Kinu pozicionirati kao četvrtu zemlju u svetu čiji građani najviše putuju.

Indijske suprotnosti
Kada je u pitanju drugi ekonomski fenomen – Indija, upravo je srednja klasa ono što ovu zemlju čini posebno zanimljivom zapadnom svetu. U još jednoj zemlji velikih brojeva, srednja klasa se prebrojava u stotinama miliona i uz kineski srednji stalež čini najveću potrošačku grupu na svetu. U Indiji postoji ogromna potreba za izgradnjom stanova i poslovnog prostora, budući da srednja klasa broji 300 miliona ljudi i da je 60% stanovnika mlađe od 30 godina. Visoko kvalifikovani kadar u najboljim godinama, iako potplaćen u odnosu na zapadne kolege, kvalitetno vodi jednu od najmnogoljudnih svetskih federacija prema ostvarenju “indijskog čuda”. Indijska privreda, koja se poslednjih godina ubrzano razvijala, izvukla je milione građana iz bede: procenat gradske sirotinje u Indiji je za tri decenije u 2005. godini prepolovljen, ali je apsolutan broj stanovnika iz ove kategorije povećan sa na 81 milion sa ranijih 60 miliona.

Naime, uprkos značajnom porastu srednje klase, čak 65% Indijaca živi od poljoprivrede, primarne delatnosti koja BDP-u doprinosi sa mizernih 18%. Drastične razlike u razvijenosti pojedinih federativnih jedinica dodatno raslojavaju stanovništvo. Bogati jug, nosilac industrijskog i tehnološkog napretka, liči na zasebnu državu u odnosu na nestabilni, korumpirani i od investitora napušteni sever. Indijska ekonomija je u stvari kombinacija planske privrede sovjetskog tipa i preduzetnički orjentisanog kapitalizma, gde je glavni zadatak države da osigura povoljnu klimu za isplative investicije.

Aleksandar Marković
broj 54, april 2009.

Samit Grupe 20 industrijski najrazvijenijih i zemalja koje beleže brz rast, održan početkom aprila u Londonu, okončan je bez pobednika, sa sporazumom da se programom teškim 1,1 hiljadu milijardi dolara podrže krediti, privredni rast i zapošljavanje u svetskoj ekonomiji.

Računajući mere na nacionalnom planu, to bi trebalo da bude do sada nezabeleženi globalni plan oporavka. Ono što se čulo pred samit, uključujući tokom niza bilateralnih sastanaka, nije obećavalo, i podele su se povremeno činile nepremostivim. Najviše optimizma pokazivali su domaćin skupa, britanski premijer Gordon Braun i američki predsednik Barak Obama. Obama je u prvom velikom pojavljivanju na međunarodnoj pozornici poručivao svetskim liderima da podrže sporazum na nivou G20 jer samo zajedno mogu da se izbore sa izazovom krize. Istovremeno su nemački kancelar Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi iskazujući poverenje u Obamu upozoravali da neće pristati na lažni kompromis. Samit je ipak doneo rezultate, odnosno kompromis, i iz Londona niko nije otišao ni nezadovoljan ni prezadovoljan. Naime, Obama se nije predao pred zahtevima Sarkozija i Merkelove za novim moćnim regulatorom u globalnom finansijskom sistemu ali ni njih dvoje nisu pristali na Obamino traženje da zemlje krenu sa novim stimulativnim paketima, od novca poreskih obveznika, za spas privrede. Londonski samit održan je inače u uslovima “slobodnog pada” svetske trgovine, proboja protekcionizma, skoka nezaposlenosti, kao i sve većeg besa javnosti. Taj bes pokazali su protesti, uključujući nasilje, antiglobalista i drugih anti.

Šta su tražili a šta su dobili

Fiskalni stimulansi: SAD, Britanija i Japan zagovarali su zajedničku akciju širom sveta kako bi se više državnog novca upumpalo u stimulativne pakete. Francuska i Nemačka tražile su da se sa tim zastane i da se najpre sačekaju rezultati već odobrenih ili obećanih sredstava. Na kraju je najzadovoljnija bila Nemačka jer na samitu nije dogovorena obaveza daljih fiskalnih mera.

Regulativa na tržištu: Francuska i Nemačka najglasnije su tražile nadzor nad hedž fondovima a Japan je smatrao da regulacija tržišta treba da bude na drugom mestu u pokušaju spašavanja svetske ekonomije. Samit je završen sa čvrstim opredeljenjem da se pooštre regulative i nadzor za sve finansijske institucije, instrumente i tržišta uključujući agencije za utvrđivanje kreditnog rejtinga.

MMF: Australija, Kanada i Južnoafrička Republika bile su među zemljama koje su tražile veliko povećanje kreditnog portfelja Fonda dok su se Rusija, Argentina, Kina, Indija i Saudijska Arabija zalagale za reforme koje će ekonomijama koje beleže brzi rast dati veće glasačko pravo u MMF. Rezultat je da su kreditne mogućnosti MMF utrostručene, na 750 milijardi dolara, dok o balansiranju uticaja u Fondu koji su tražile zemlje u razvoju nije bilo mnogo reči.

Trgovina: Brazil i Britanija izašle su sa cifrom od 100 milijardi dolara za novu kreditnu linju za međunarodnu trgovinu. Očekivanja su nadmašena i za tu svrhu samit je predvideo 250 milijardi dolara.

Protekcionizam: Britanija, SAD, Južna Koreja, Kanada i Indija zahtevale su da se G20 čvrsto obaveže na slobodnu trgovinu. Samit je u završnom kominikeu potvrdio opredeljenje sa prethodnog skupa G20 da će se uzdržavati od podizanja novih barijera za investicije i trgovinu. U praksi su međutim brojne članice G20 od novembarskog samita naovamo usvojile protekcionističke mere kako bi zaštitile domaće kompanije.

Poreski rajevi: Ponovo su najglasnije u zahtevima da se poreskim rajevima stane na put bile Francuska i Nemačka. Samit se složio da se naprave crne liste onih koji ne sarađuju u borbi protiv poreskih rajeva i da se razmotre sankcije.

Rezervna valuta: Kina i Rusija želele su da se u Londonu razgovara o novoj globalnoj valuti koja bi bila alternative dolaru a bila bi bazirana na Fondovim specijalnim pravima vučenja. Ta tema se nije našla na dnevnom redu samita.

Mere fiskalne ekspanzije koje će preduzeti ekonomije G20, koje treba da spasu ili otvore milione radnih mesta i koje će do kraja 2010. dostići pet hiljada milijardi dolara, treba da podignu svetsku proizvodnju za četiri odsto do kraja iduće godine i ubrzaju prelazak na “zelenu” ekonomiju, navodi se u finalnom kominikeu. Da li će tako biti, pokazaće dani koji slede a G20 će “čekirati” kako se situacija razvija na trećem samitu u uslovima finansijske krize, nakon aprilskog u Londonu i onog iz novembra 2008. u Vašingtonu, na jesen u Japanu.

G20 je osnovana 1999. kao odgovor na azijsku finansijsku krizu i plod potrebe da se zemlje čije privrede brzo rastu uključe u razmatranje svetske ekonomije i regulative. Članice su Argentina, Australija, Brazil, Britanija, Kanada, Kina, Francuska, Nemačka, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Meksiko, Rusija, Saudijska Arabija, Južnoafička Republika, Južna Koreja, SAD i Turska, kao i EU. G20 pokriva oko 90 procenata svetskog bruto domaćeg proizvoda, zaslužna je za oko 80 odsto svetske trgovine i na teritoriji članica Grupe žive dve trećine globalne populacije.

Julija Simić
broj 54, april 2009.

Paradoksalno je da su dosadašnje krizne situacije imale pozitivnije efekte na razvoj ženskog preduzetništva u Srbiji nego periodi stabilnosti na šta upućuju relevantna ali malobrojna istraživanja. Šta govore iskustva preduzetnica o motivima za pokretanje sopstvenog posla? Kakvu podršku i od koga mogu očekivati žene koje će, sasvim izvesno, u sadašnjoj krizi ponovo imati „prednost“ u odnosu na muškarce u dobijanju otkaza?

Istraživanja pokazuju da je većina žena, sadašnjih preduzetnica, pokrenula sopstveni biznis upravo u kriznim periodima jer su bile prinuđene da odgovornost za sopstvenu egzistenciju preuzmu na sebe. „Imala sam 50 godina, radno iskustvo na rukovodećim poslovima u preduzeću koje je poslovalo na prostoru bivše Jugoslavije i nestalo zajedno sa raspadom države, kada sam, 1998. godine doživela porodičnu tragediju, smrt supruga i ostala sama sa dvoje dece koju je trebalo školovati“, kaže za Biznis i Finansije, danas uspešna novosadska preduzetnica Ružica Vajdić. Ona naglašava da je to bilo krizno i vreme bez perspektive a upravo tada je bila prinuđena da pokrene sopstveni posao: „Sada si ušla u Dunav a voda ti je do usta. Ili ćeš da plivaš ili ćeš se utopiti“, sumira Ružica Vajdić iskustvo ulaska u privatni biznis koji je obeležen neprospavanim noćima, nedostatkom sredstava ali i upornošću i hrabrošću. „Napravila sam spisak od 3000 imena potencijalnih poslovnih partnera, napisala svima da sam otvorla privatnu firmu i zamolila za pomoć. Pisma sam slala sukcesivno, sa faks aparata prijateljice i u zavisnosti od toga koliko sam mogla novca za to da odvojim“ seća se Ružica i dodaje da je posao počela sa telefonom kupljenim na pijaci.

Slične razloge za ulazak u privatan biznis i početna iskustva navodi i većina žena u istraživanju Slobodanke Markov, profesorke sociologije na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu. „Prema našim istraživanjima, žene koje su pokrenule privatan posao grčevito se bore da opstanu. Interesantno je da one ističu kako su imale puno problema u osnivanju i razvoju biznisa ali uvek kažu da su zadovoljne“ kaže za Biznis i finansije profesorka Markov. Prema njenim rečima, osnovni razlozi za njihovo zadovoljstvo su prihodi, samostalnost i nezavisnost. „ Interesantno je da one naglašavaju kako su uslaskom u biznis potpuno promenile način mišljenja“ primećuje profesorka Markov, dodajući da je to logična posledica jer se tokom rada u biznisu menja sistem mišljenja i vrednosti, navikava se na uslove tržišnog privređivanja što doprinosi i razvoju preduzetničke kulture.

Ženski biznis u raljama patrijarhata
Za pokretanje privatnog biznisa žene su objektivno u nepovoljnijem položaju a ilustrativan primer navodi Ružica Vajdić. „Na žalost, Srbija je još uvek izrazito patrijarhalna sredina koja ženu vidi isključivo u kuhinji, porodici i sa decom“. Iako su žene, smatra Vajdić, preduzimljivije od muškaraca, one objektivno imaju manje šansi, pre svega zbog ekonomske zavisnosti od muškaraca. „Žene koje hoće da pokrenu sopstveni posao, čak i kad na to nisu prinuđene, najčešće nemaju podršku u porodici. Za razliku od muškaraca, one na primer, ne mogu da podignu kredit jer je uslov za to stavljanje imovine pod hipoteku. Medjutim, gotovo po pravilu, sva zajednička imovna u bračnoj zajednici vodi se na muškarca a oni retko pristaju da se toga odreknu u korist žene“, navodi Ružica Vajdić.

Većina žena, bile one preduzetnice, zaposlene ili nezaposlene, smatra da ženama u Srbiji za započinjanje privatnog biznisa prevashodno nedostaje novac, a zatim informacije i kontakti. Zanimljivo je da oko 1/3 preduzetnica smatra da ženama nedostaje podrška porodice, pokazalo je i istraživanje Udruženja poslovnih žena.

Do sličnih zaključaka došli su pre nekoliko godina i u Garancijskom fondu Vojvodine kada je ova pokrajinska institucija raspisala prvi konkurs za kredite namenjene ženama u nerazvijenim opštinama Banata koje hoće da pokrenu sopstveni posao. Njihova analiza razloga zbog kojih žene nisu mogle da ispune uslove konkursa pokazala je da su upravo u pordici naišle na otpor, odnosno, odbijanje muškog člana domaćinstva da se imovina, čiji je muškarac formalni i jedini vlasnik, stavi pod hipoteku.

Na žalost, perspektive u pogledu promene patrijarhalnih stavova – nisu ružičaste. To pokazuje najnovije istraživanje o preduzetničkim težnjama studenta u Vojvodini koje je krajem prošle godine objavio Univerzitet u Novom Sadu i UNESCO katedra za studije preduzetništva. U delu istraživanja o rodu i preduzetničkim težnjama, rezultati pokazuju da skoro duplo više mladića nego devojaka ima težnju ka pokretanju sopstvenog biznisa po zavšetku studija. Autori istraživanja iznose pretpostavku da je reč o „ obnovi tradicionalnog (patrijarhalnog) modela izbora karijere i među studentskom populacijom“ koju bi trebalo dodatno istražiti.

Odakle dolazi podrška ženama u biznisu
Nesporno je da su žene u celom svetu u nepovoljnijem položaju od muškaraca. Upravo zato u razvijenim i demokratskim zemljama je kroz institucije obezbeđena dodatna podrška ženama za pokretanje i razvoj sopstvenog biznisa. Jednake šanse za muškarce i žene u biznisu osnovni je moto redovnih skupova koji se godinama održavaju u Nemačkoj kao jedna od brojnih aktivnosti u toj državi.

Kada je reč u Srbiji, podrška ženskom preduzetnišvu na institucionalnom nivou nije dovoljna ali je izraženija u Vojvodini nego u drugim delovima zemlje. Zahvaljujući boljem razumevanju problema rodne ravnopravnsti pokrajinska administracija danas prednjači i u rešavanju problema žena u tranziciji. Osim pomenutog Garancijskog fonda Vojvodine i njihovog programa za žensko preduzetništvo koji uključuje i pomoć u pripremi dokumentacije za kredite kao i edukaciju za pokretanje biznisa, žene koje hoće sopstveni biznis imaju konkretnu podršku i pokrajinskog Sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova a u okviru dva programa koji se, nekoliko godina unazad, realizuju u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje.

Međutim, najveća podrška ženama u biznisu dolazi iz nevladinog sektora, sve više i od ženskih poslovnih organizacija a vrlo je značajna i uloga Univerziteta u Novom Sadu. Među konkretnim programima za podršku ženama posebno mesto ima Vojvođanska inicijativa za samozapošljavanje žena, pokrenuta 2000. godine. Tada je kroz programe edukacije Vojvođanske inicijative, u 13 gradova Srbije , prošlo stotine žena na životnim i profesionalnim prekretnicama a mnoge od njih su nakon toga pokrenule sopstveni posao i danas su uspešne preduzetnice.

Rezultati
U međuvremenu, formirane su brojne nevladine organizacije za podršku ženama u biznisu, osnivaju se poslovna udruženja žena pa je čak i u rigidno organizovanoj i promenama nesklonoj Privrednoj komori Srbije formirana sekcija za žensko preduzetništvo kao i u nekoliko njenih filijala, odnosno, regionalnim privrednim komorama. Većin tih različitih organizacija ističe iste ili slične ciljeve: uticaj na izmenu zakonske regulative kako bi se stvorio što povoljniji embijent za ulazak žena u privatni biznis, edukacija žena u biznisu, sve vrste usluga ženama koje žele da počnu sopstveni posao. Međutim, brojnost organizacija koje se bave podrškom ženskom biznisu ne korespondira sa do sada ostvarenim rezultatima. Utisak je da je ta podrška stihijska, ponekad samo formalna i deklarativna a izostaje i saradnja i koordinacija aktivnosti medju većinom aktera na ovoj sceni.

Bolji poznavaoci prilika smatraju da je jedan od ključnih uzroka nepostojanja veće saradnje i koordinacije aktivnosti među organizacijama koje su fokusirale problem žena u biznisu, njihova međusobna surevnjivost, proizašla iz često viđenog stava da su jedni drugima konkurencija „na tom poslu“. Podaci iz istraživanja Udruženja poslovnih žena pokazuju da se žene koje ostaju bez posla najčešće obraćaju nacionalnoj službi za zapošljavanje. Među ženama koje su ostale bez posla čak 20% se nikome nije obratilo. Očigledno nisu obaveštene o aktivnostima raznih organizacija i instutucija koje pružaju podršku ženama u biznisu. Zato će mnoge među ženama, suočene u najnovijoj krizi sa gubitkom posla, biti prinuđene da pokrenu sopstveni posao, oslanjajući se na sopstvene sposobnosti, energiju i znanja. Baš kao i Ružica Vajdić pre 11 godina.

Jovanka Zlatković
broj 54, april 2009.

Širenje Evropske unije u dva poslednja talasa predstavljalo je prekretnicu u procesu ujedinjenja Evrope i donelo koristi građanima širom Unije. Na ekonomskom planu, proširenje je rezultiralo povećanjem životnog standarda u novim članicama dok je za stare značilo nove izvozne i investicione mogućnosti. Takođe je pomoglo konsolidaciji demokratije, stabilnosti i bezbednosti na kontinentu, ocenila je EU u izveštaju o efektima proširenja.

Proširenje iz 2004. i 2007. bilo je istorijski korak koji je stavio tačku na podeljenost Evrope, pomogao učvršćivanju demokratije i doneo ekonomske beneficije svim zemljama EU kroz bolju konkurentnost, veći ekonomski rast i više novih radnih mesta. Ne treba da dopustimo da kriza zamagli taj nesporan uspeh. Ujedinjeni možemo da nađemo rešenje za globalne pitanja a podeljeni ne“, istakao je evropski komesar za ekonomske i monetarne poslove Hoakin Almunia.

Pet godina nakon proširenja EU nije samo veća, već i jača, dinamičnija i kulturno bogatija uz takođe veću ulogu kada je reč o globalnim pitanjima, uključujući svetsku ekonomiju i klimatske promene.

Unija je pre pet godina dobila deset novih članica, mahom iz centralne i istočne Evrope, a još dve, Bugarska i Rumunija, pridružile su se 2007. Ta 27-člana EU danas je najveća integrisana ekonomska zona u svetu koja daje više od 30 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) i više od 17 odsto svetske trgovine.

U novim članicama EU prihod po stanovniku porastao je na 52 odsto proseka starih članica u prošloj godini sa 40 procenata proseka u 1999. Istovremeno im je stopa privrednog rasta narasla na pet i po odsto prosečno u periodu 2004-08. sa tri i po odsto u 1999-03. Da rast u novim članicama nije bio na štetu starih pokazuje podatak da su stare između 2004. i 2008. beležile prosečan rast od 2,2 odsto, što je na nivou iz prethodno posmatranog perioda.

Boljitak je osetila i trgovina. Prema zvaničnim statistikama, u 2007. je gotovo 80 odsto izvoza novih članica završilo u EU. I stare članice su povećale prodaju novim, na oko sedam i po odsto ukupnog izvoza u 2007. sa četiri procenta deset godina ranije.

Popravilo se i stanje na sektoru zaposlenosti – stopa nezaposlenosti u novim članicama pala je sa uglavnom veoma visokog nivoa na nivo sličan onom u starim članicama, odnosno na oko sedam procenata u 2007. Nisu se obistinile ni bojazni u starim članicama od masovnih migracija i u većini zemalja domaćina broj radnika migranata ne premašuje procenat radno sposobne „domaće“ populacije a istovremeno omogućava da se popune neki manjkovi radne snage. Pokazalo se i da su migracije radnika najčešće privremene – tako se iz Britanije polovina migranata iz poslednjih nekoliko godina vratila u zemlju porekla. Procenjuje se da je iz novih članica u stare stiglo oko tri i po miliona ljudi. Ne očekuje se znatno povećanje broja migranata ni kada budu ukinuta preostala ograničenja u nekim zemljama.

U sadašnjim uslovima, kada je globalna kriza napravila teškoće svima, pa i EU, najveći izazov za Uniju jeste da odbije svaku vrstu protekcionizma koji preti da uruši velike dobrobiti koje je građanima donelo stvaranje ogromnog jedinstvenog tržišta sa pola milijarde ljudi.

Velika, ujedinjena EU bolje je opremljena da odgovori na izazove nego što je svaka zemlja pojedinačno i Unija je već preduzela koordinisanu akciju za stabilizaciju bankarskog sistema i pomoć ekonomskom oporavku. Zahvaljujući tim merama, kao i onim koje su u fazi pripreme, EU može da predvidi postepeni oporavak od kraja godine, navodi se u izveštaju koji je objavljen pred obeležavanje pete godišnjice proširenja 1. maja.

EU je u poslednjem kvartalu 2008. ubeležila pad privrednih aktivnosti od procenat i po i to je, nakon solidnih performansi u prvoj polovini prošle godine, spustilo godišnju stopu rasta na 0,9 odsto za celu EU i na 0,7 odsto za 16-članu zonu evra. Za tekuću godinu Evropska komisija predviđa pad BDP u EU od 1,8 odsto a u narednoj godini očekuje povratak na put umerenog rasta.

Julija Simić
broj 53, mart 2009.

Nakon kraće i zvanične posjete revizora iz Ureda za reviziju Federacije BiH, tokom koje su revizori zavirili u ugovore o nabavkama u BH telecomu, HT Mostar i elektroprivredama zaključenim u 2007. godini, i revizori i javnost su ostali šokirani praksom kod javnih nabavki.

Samo u BH telecomu od 84,3 miliona eura potrošenih na nabavku različitih roba i usluga u 2007. godini čak 47,4 miliona eura isplaćeno je dobavljačima koji su odabrani bez objave javnog tendera, što je inače zakonska obveza.

Da sve bude zanimljivije, zajednička jadikovka svih direktora javnih preduzeća u BiH, pogotovu telekoma i elektroprivreda, je da jedina prepreka na putu njihovog neviđenog uspona i prosperiteta i dokazivanja vlastitih vanserijskih menadžerskih sposobnosti leži u zakonu o javnim nabavkama. Zakon takav kakav je, jednostavno zahtjeva obavezno raspisivanje javnog tendera te izbor najbolje ponude, pri čemu je ponuđena cijena uglavnom presudan faktor, a oni koji ne prođu na tenderu imaju pravo žalbe. A žalbeni proces zna i da potraje.

U apelima da se zakon o javnim nabavkama na njih ne primjenjuje najglasniji su bili direktori dva preostala telekoma u državnom vlasništvu, BH Telecoma i HT Mostar. Krivac za sporo unapređenje vlastitih tehnoloških kapaciteta i za posustajanje u tržišnoj utakmici sa već privatizovanim Telekomom Srpske, naravno, samo je zakon koji ne važi za privatne već samo za državne firme.

Ipak, pokazalo se da je menadžment BH telecoma zakon koji im toliko smeta jednostavno ignorisao. Istina, zakon predviđa izuzetke kada je moguće ići na direktnu nabavku ali ovi izuzeci su jednostavno postali pravilo.

TV spot od 1,78 miliona eura
Ako se za nabavku opreme za proširenje postojećih telefonskih centrala možda i može shvatiti direktna pogodba, jer teško da će „Erikson“ biti u stanju da isporuči „Simensovu“ opremu, sve ostale nabavke nikako se nisu mogle podvesti pod izuzetak.

Kako su utvrdili revizori, menadžment BH telecoma nije se zamarao raspisivanjem tendera već je na direktnu pogodbu išao i kod ugovora o svim reklamnim uslugama, nabavci mobitela , zakupu oglasnog prostora u medijima, održavanju vozila.

Mobitele, koje danas telekom operateri dijele i šakom i kapom kako postojećim tako i novim pretplatnicima, BH telecom je nabavio direktnom pogodbom od kompanija „Teloptic Sarajevo“, „Mobis Electronic“ i MIBO, za šta je plaćeno 7,4 milijuna eura.

U nemilosrdnoj utakmici na tržištu za privlačenje novih pretplatnika telekomi ne žale na ulaganju u reklamu i propagandu, pa ni BH telecom nije izuzetak

Direkton pogodbom, bez tendera, od sarajevske marketinške agencije Via Media naručen je promotivni spot. Cijena? Prava sitnica – 1,78 miliona eura . U BH Telecomu su revizore pokušali ubjediti da tu nema ništa sporno te da je cijena “malo” veća zbog činjenice da je Via Media ponudila da spot napravi u roku od tri dana. Za ovu sumu se na Balkanu prave pristojni dugometražni igrani filmovi, koji uzgred pokupe bar neku od nagrada na renomiranim svjetskim festivalima, ali takvi filmovi se istina, ne mogu napraviti za tri dana.

Iako marketinški stručnjaci tvrde da je takva ponuda neozbiljna i neprofesionalna, BH telecomu to nije predstavljalo prepreku za zaključivanje ugovora i isplatu. Jedino što su revizori uspjeli da utvrde oko ovog ugovora je da “ne postoje dokazi da je ovaj rok ispoštovan”. Kada se ove cijene uporede sa iznosima koje renomirane svjetske kompanije plaćaju svjetskim zvjezdama za pojavljivanje u njihovim globalnim marketinškim kampanjama, očigledno je da recimo Džordž Kluni i njegove kolege rade “za klikere”

Nije se škrtarilo ni na podršci umjetnosti pošto je za nastup muzičke zvijezde Dine Merlina na proslavi dana BH Telecoma galantno plaćeno 124.000 eura. Ima se, može se.

Pare danas, ugovor iduće godine
Po osnovu donacija u 2007. godini podijeljeno je 805 hiljada eura. Same po sebi donacije nisu sporne jer se ipak radi o najprofitabilnijoj kompaniji u BiH koja je u 2007. imala neto dobit od 76,4 miliona eura. Ono što je sporno je način njihovog knjiženja jer su donacije podvedene pod troškove, iako zakon izričito nalaže da se donacije u slučaju državnih kompanija mogu izdvajati samo iz neto dobiti. Rezultat knjiženja donacija kao troškova je da je za njihov iznos efektivno umanjena neto dobit, pa su time oštećeni kako mali dioničari koji imaju 10 posto vlasništva u BH Telecomu, a država dvostruko, i kao većinski vlasnik ali i po osnovu manje porezne osnovice za obračun poreza na dobit.

Kako su utvrdili revizori, ignorisanje zakona o javnim nabavkama praksa je i u drugom telekomu, HT Mostar u kome država trenutno ima 50,1 posto vlasništva. I ovdje su mobiteli, za čiju nabavku je potrošeno 2,3 miliona eura kupovani direktnom pogodbom bez zamaranja sa tenderskim procedurama. Isti pragmatizam pokazan je i kod ugovora o marketinškim usluga za šta je plaćeno 458 hiljada eura. Kuriozitet u slučaju HT Mostar je ekspeditivnost kod plaćanja obaveza i izuzetna sposobnost menadžmenta da vide budućnost. Tako je po osnovu „obaveza iz ugovora o strateškoj suradnji“ HT Zagreb, koji u HT Mostar ima 39,1 posto vlasništva, u 2007. godini isplaćeno 59.160 eura. Ne bi tu bilo ništa čudno, da ugovor o strateškoj saradnji nije potpisan tek naredne, 2008. godine.

Zaradiš euro, dobiješ dva
I dok su se u telekomima revizori mogli samo u nevjerici konstatovati da se zakon o javnim nabavkama jednostavno ignoriše u Elektroprivredi BiH bili su suočeni sa mnogo većim izazovima.

Ni ovdje praksa direktne pogodbe umjesto tendera nije bila novost. Tako je bez tendera ugovor vrijedan 1,12 miliona eura za izradu projekta malih hidroelektrana dodijeljen Energoinvestu a na isti način potpisan je ugovor sa kompanijom Inspekt RGH za kontrolu kvaliteta uglja za šta je plaćeno 637 hiljada eura.

Puno veći problem je činjenica da čak ni revizori nakon kontrole poslovanja Elektroprivrede BiH nisu mogli utvrditi koliko u stvari iznosi osnovni kapital kompanije u kojoj je država vlasnik 90 posto kapitala a ostatak je u rukama malih dioničara.

Od 2005. do 2007. godine Elektroprivreda je zvanično iskazala ukupnu neto dobit od 9,9 miliona eura, što je korišteno kao ključni argument i dokaz o sposobnosti menadžmenta koji je nakon višegodišnjih gubitaka firmu doveo do plusa. Kako su utvrdili revizori, „stvarni efekti rezultata poslovanja iskazali su se na kapitalu, prema kojima je povećan gubitak“, jer je u istom periodu ukupan kapital kompanije bio smanjen za 179,5 miliona eura, dok je osnovni kapital manji za 209 miliona eura, pa je prema revidiranom finansijskom izvještaju kompanije za 2007. godinu osnovni kapital iznosio 1,54 milijarde eura.

Imajući u vidu višegodišnje gubitke ovo smanjenje osnovnog kapitala i ne bi bio preveliki problem da i pored toga u poslovnim knjigama i dalje ne stoji 457,9 miliona eura akumuliranog gubitka iz ranijih godina, za koji niko nema pojma kako ga pokriti.

Par stotina miliona eura gore ili dole nikada nije bio problem među prijateljima, pa je nakon što je u 2006. godini zvanično iskazana neto dobit od 2,7 milijuna eura. Ovaj radni uspjeh proslavljen je odgovarajućim stimulacijama zaposlenim i menadžmentu na šta je potrošeno 4,89 miliona eura pri čemu je novac podijeljen bez ikakvih kriterija. Tako su na svaki zarađeni euro pregaoci nagrađeni sa dva eura, što je vrlo čudnovata matematika.

Suočeni sa ovakvom situacijom revizori su mogli samo konstatovati “mi nismo u mogućnosti kvantificirati ukupan iznos dosadašnjeg gubitka iz poslovanja, a samim tim ni stvarni iznos osnovnog kapitala“. Ako to revizori nisu bili u stanju, pitanje je samo ko to može.

Dražen Simić, Sarajevo

broj #53, mart 2009.

Jedno od rešenja za smanjivanje broja od 40% nezaposlenih mladih je podsticanje preduzetništva, ali bez reforme provereno lošeg obrazovnog sistema ne mogu im pomoći ni izuzetno povoljni start ap krediti.

Fakultet političkih nauka ugostio je prošlog meseca ministra ekonomije Mlađana Dinkića, direktora USAID-a u Srbiji Majka Harvija, nekoliko mladih preduzetnika i zainteresovane studente na debati o problemima zapošljavanja mladih i omladinskom preduzetništvu. Osim nekolicine učesnika koji su reklamirali svoje kompanije i svoje ideje, imali smo priliku da čujemo omaladinu, prilično zabrinutu za svoju budućnost. Međutim, priča o zapošljavanju se, kao i uvek, svela na kritiku lošeg obrazovnog sistema, koji stvara neproduktvne kadrove. Po ovom pitanju su se složili i studenti i ministar ekonomije, a na optuženičkoj klupi našao se dekan Političkih nauka, kao predstavnik obrazovnog sektora.

Studentima je glavni problem činjenica da posle završenih fakulteta ne samo da nemaju praktična znanja, već nemaju ideju čime bi oni to trebalo da se bave. Ako dodamo na ovaj problem svetsku krizu, koja bi prema analitičarima uskoro trebalo da uhvati pun zamah na ovim prostorima, postavlja se pitanje kako uopšte možemo poboljšati položaj mladih i pružiti im motivaciju za školovanje. Mlađan Dinkić nam je brojčano predstavio situaciju – devedesetih godina je dve trećine mladih Srba želelo da napusti matičnu državu, a sada je taj broj smanjen na pola, što je i dalje alarmantan podatak. Naravno, glavni razlog je problem nalaženja posla. Do skora je Srbija imala veoma visoku stopu nezaposlenosti, koja je sada u padu. Stopa nezaposlenosti je, prema Dinkićevim rečima, u Srbiji 15%, dok se očekuje da će npr u Španiji ove godine ona biti 16%. Drugim rečima, ministar postavlja pitanje mladima da li je odlazak u insotranstvo sada pametna odluka, s obzirom na tamošnje ekonomske probleme. No, kako ovoj državi statistika nije bolja strana, pokušali smo da utvrdimo pravo stanje sa zaposlenošću. Vladimir Ilić, direktor NSZ-a, prošlog meseca je davao izjave za štampu da je stopa nezaposlenosti 13.5 %, što predstavlja veliki pomak u odnosu na 2006. godinu kada je ona bila 21.6%. No, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u poslednje dve godine je oko 26 ooo ljudi ostalo bez posla (u 2006. godini zaposleno je bilo 2025627, a u 2008-oj 1999476 ljudi). Broj zaposlenih u javnom sektoru je smanjen, ali je porastao udeo zaposlenih u privatnom preduzetništvu. Ne znamo ko od njih greši, ali obe ove institucije su državne. S obzirom na ovu grešku u proračunu i validnost statistike, nije čudo što ne možemo da napravimo nijednu uspešniju strategiju za unapređenje bilo kog sektora u državi, pa prosipamo mleko, a finansijski pomažemo onima koji se tabaju po belom svetu.

Potrebe tržišta

Pošto ne možemo uspešno da baratmo brojkama, vratimo se na teorijski problem mladih. Prema analizama UNFPA-e, aktuelna kriza će, osim finansijski, delovati na mlade ljude i kroz odsustvo modela ponašanja odnosno starijih na koje se ugledaju, uništavanje sistema društvenih vrednosti, izloženost nasilju i haosu, i kroz poremećaj socijalnog života. Takva situacija otvara mogućnost ranijem stupanju u seksualne odnose i rizičnim ponašanjima, poput zloupotreba droga i alkohola. Ono što možemo da ponudimo tim mladim ljudima je šansa da sami nešto naprave, da se potvrde kroz rad. Ministar ekonomije najavio je 3000 start-ap kredita za mlade do 25 godina koji imaju želju da se bave preduzetništvom, sa gornjom granicom do 15 000 evra. Povoljnost ovih kredita ogleda se u tome što preduzetnici ne moraju da stavljaju nekretnine pod hipoteku, već ako im posao ne uspe moraju samo državi da vrate opremu koju su nabavili, a ona snosi troškove razlike u ceni. Ako, kao pravi iskusni Srbin, gajite i pothranjujete skeptičnost zasnovanu na dosadašnjem iskustvu, obavestićemo vas da je kamata kod ovih kredita 1%. Dakle, država zaista želi da pomogne mladima. Takvim podstrekom preduzetništvu otvara se mogućnost za zapošljavanje 12 000 lica, što je jedan od konkretnijih dokaza aktivnosti vlade po ovom pitanju. Nenad Ristić, uspešni preduzetnik i bivši učesnik u projektu Dostignuća mladih (program namenjen ekonomskom obrazovanju srednjoškolaca) smatra da je pored kreditiranja veoma bitno širenje svesti o preduzetništvu, i to počev od srednje škole. Možda bi na ovaj način regulisali broj nezaposlenih mladih ljudi, koji ni ne može tačno da se utvrdi jer mnogo njih radi “na crno”, ali smatra se da je oko 40%. Osim toga, mora da se uradi nešto po pitanju suficitarnih zanimanja, baš zato što mladi pri upisivanju fakulteta nemaju nikakve smernice da li će njihove profesije biti tražene ubuduće. Trenutno, imamo previše nezaposlenih medicinskih radnika, odnosno lekara i medicinskih sestara, a traženi su informatičari, građevinski, mašinski i elektroinžnjeri. Možda će novi predlog Zakona o zapošljavanju rešiti neke od ovih problema – njime se uvodi Nacionalni akcioni plan zapošljavanja kao centralni instrument planiranja aktivne politike u toj oblasti. Njime bi se “uređivali i ciljevi i prioriteti aktivne politike zapošljavanja, programi i mere te politike za narednu godinu, finansijski okvir za aktivnu politiku zapošljavanja, kao i kategorije teže zapošljivih lica koja će imati prioritet u zapošljavanju u narednoj godini.”

Osim toga, pažnja će biti posvećena dodatnom obrazovanju prema potrebama tržišta, ali ne samo zbog suficitarnih zanimanja, već i iz razloga što trećina nezaposlenih sa evidencije NSZ-a nema nikakvo obrazovanje (ili ima samo osnovnu školu).

Smešna strana Bolonje

Svaki put kada pokušamo da se bavimo razlozima nezaposlenosti vraćamo se propustima našeg sistema obrazovanja. Nedavni problemi sa bodovanjem, česte izmene Bolonje i sporvođenje polovičnih reformi doveli su do konfuzije kod mladih. Oni koje Bolonja nije “zakačila” nisu sasvim sigurni koju titulu nose i koji vid doškolovavanja bi ih doveo do mastera. Bolonjci pak muče drugi problem. Oni se žale da im je povećan udeo praktične nastave i obaveznih kolokvijuma, ali im nije redukovano gradivo. Ovaj paradoks ih je doveo u situaciju da sistem, pod izgovorom da mali broj studenata završava u roku i da želi da im se olakša studiranje, stvara dodatne obaveze mladima. I dalje se od studenata traže puko memorisanje a na ispitu rupe u znanju, umesto da se oni osposobljavaju da razmišljaju, prezentuju i realizuju svoje ideje. U takvoj situaciji ne možemo očekivati bum privatnog preduzetništva, već situaciju kakva i jeste – prijavljivanje na Biro, čekanje da vam drugi nađe posao, i oslobađanje od lične odgovornosti za uspeh određenog preduzeća. Sam ministar ekonomije smatra da je samo 5% populacije predisponirano za liderstvo, da ostali nemaju inicijativu i dovoljno hrabrosti da bi se usputili u preduzetništvo. Ova poruka je naišla na burnu reakciju kod mladih, i na jedno sasvim logično pitanje – zašto onda država konstanto ulaže u podizanje svesti o preuzetništvu i zašto se baš od njih očekuje da budu ti koji će ličnim anganžmanom podići privredu na noge. Mladi su zbunjeni, a moramo priznati da nisu jedini.

Marija Dukić

broj 53, mart 2009. godine

Funkcionalna hrana je ona hrana čijom se dužom konzumacijom može uticati preventivno ili terapeutski na različite aspekte zdravlja ljudi. Ona može biti konvencionalna sa bioaktivnim komponentama ili „ojačana“ tako da smanjuje rizik pojave neke bolesti. Hipokrit je pre više od dve hiljade godina dao jednostavno objašnjenje – neka tvoja hrana bude tvoj lek i neka tvoj lek bude tvoja hrana.

Termin funkcionalna hrana javlja se prvi put osamdesetih godina prošlog veka u Japanu i definiše je kao alternativu medikamentima. I na srpskom tržištu ima proizvoda koji mogu poneti ovu oznaku. Uglavnom dolaze iz uvoza ali ima i domaćih proizvoda. Firma „Nutrilans“ plasirala je na tržište funkcionalni obrok „Nutrilans“, koji je mešavina prirodnih dijetalnih biljnih vlakana i obogaćen Omega – 3 masnim kiselinama. Autor recepture je Zoran Roksandić, stručnjak prehrambene tehnologije sa magistarskom diplomom i nutricionista. „Po strukturi, funkcionalna hrana su dijetalna biljna vlakna od voća, povrća i leguminoza (soja, grašak, boranija…). Njihova sjajna osobina je da apsorbuju teške metale iz organizma i utiču na detoksikaciju digestivnog trakta. Biljna vlakna takođe utiču i na osećaj sitosti jer apsorbuju dosta tečnosti. Uloga Omega – 3 masnih kiselina je nemerljiva kod preventive koronarnih bolesti i kancera“, kaže Roksandić.

Zoran Roksanić je žestok protivnik industrijske hrane. On je devet godine radio u stranoj firmi iz oblasti hemijske industrije koja prodaje sirovine za prehrambenu i farmaceutsku industriju, vitamine za humanu primenu itd. „Kad uđete u taj sistem, kao da ste otvorili Pandorinu kutiju. Industrijska hrana je prepuna aditiva i hemikalija. Pod izgovorom da se hrana obogaćuje, dodaju se veštački zaslađivači, boje i arome. Za mnoge je dokazano da su ili alergeni ili kancerogeni. Primera radi, šlag pena poznatog nemačkog proizvođača ima u sebi veštački zaslađivač aspartan za koji je klinički dokazano, da izaziva kancer na mozgu i Alchajmerovu bolest. Gazirana pića strane proizvodnje bez šećera, sadrže najgore veštačke zaslađivače. U pojedinim saveznim američkim državama zabranili su u školama prodaju gaziranih pića, koja su inače njihov simbol, a kod nas ta pića dobijaju nagradu kao vrhunski brend na sajmu brendova,“ kaže Roksandić. Na domaćem tržištu prodaju se i začini koji sadrže 18 odsto monosodium glutamata. To je so glutaminske kiseline koja je kancerogena. Upotreba takvog začina ne utiče na zdravlje ljudi za nedelju-dve dana, nego za godinu dana (u literaturi poznato kao “kumulativni otrov”). Spisak ovakvih primera koje Roksandić nabraja je dugačak. On kaže da je zato želeo da „komponuje“ hranu bez industrijskih primesa koja će biti „surogat zdravlja i preventive u samo dve supene kašike dnevno.“

Istraživanjem i proizvodnjom funkcionalne hrane Roksandić se bavi više od jedne decenije. Po njegovoj recepturi napravljene su prve kobasice obogaćene dijetalnim biljnim vlaknima, kao i dijetetski proizvod „BioBalans“. Prodao je licencu za ovaj preparat i posle dve godine napravio novi – „Nutrilans“. Prema ispitivanjima koja su rađena na Institutu za bromatologiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, na našem tržištu „Nutrilans“ predstavlja najbogatiji prirodni izvor Omega – 3 masnih kiselina (sa preko 7%) i dijetalnih biljnih vlakana (sa preko 55%). Zaštićeni patent Roksandić je ustupio firmi “Nutrilans” u kojoj je jedan od trojice suvlasnika, direktor proizvodnje i razvoja. Drugi suvlasnici su lekari. „Oni su hirurzi i bave se svojim poslom ali su uložili novac u ovaj projekat jer veruju da je potencijal tržišta funkcionalne hrane veliki. Ja sam u osnivanje firme uložio novac od prodaje stana i sa suprugom i dvoje dece otišao u podstanare. Supruga i ja smo ubeđeni da će nam se ta investicija brzo vratiti. Za mene je funkcionalna hrana i opsesija i profesija i tema budućeg doktorata.“

Iako se „Nutrilans“ skromno reklamira u novinama i na elektronskim medijima, prodaja stalno raste. Roksandić kaže da je najbolja reklama zadovoljan konzument. Pacijenti sa zdravstvenim tegobama rade laboratorijske analize pre i posle upotrebe funkcionalne hrane. One su pokazale da se sa dva funkcionalna obroka dnevno pojedine zdravstvene tegobe (povišena telesna težina, trigliceridi, holesterol…) mogu rešiti za mesec i po dana, bez upotrebe medikamenata. „Nutrilans“ je predklinički testiran, između ostalog i u Domu zdravlja „Stari grad“. Po preporuci njihovih dijetetičara i nutricionista, do sada je plasirano preko 13.000 kutija ovog preparata. „Znači, ne ubeđujem ja ljude kako je moja hrana dobra. Ne smete da se šalite sa tuđim zdravljem ni da tvrdite ono iza čega ne stojite jer to onda vodi u nadrilekarstvo i šarlatanstvo. Zadovoljan pacijent preporučiće prijateljima moj proizvod i tako se širi krug potencijalnih kupaca. Nažalost, još nemamo veliki budžet za marketing“, kaže Roksandić.

U firmi „Nutrilans“ planiraju investicije u sopstvenu fabričku halu. Uslužnu proizvodnju za njih radi fabrika u Titelu. Sada im kreće i prvi izvoz preko interneta. Planiraju i da pokrenu informativnu i edukativnu kampanju koja će promovisati funkcionalnu hranu. U svetu su sve brojnija istraživanja o uticaju ishrane na naše zdravlje. Pokret za promociju zdrave hrane jača i u Srbiji. Roksandić kaže da sve više edukovanih potrošača „beži“ od hrane u kojoj ima aditiva i hemikalija. „Polako se menja i svest pacijenata koji nisu više spremni da bespogovorno slušaju lekare. Ako neko ima visok nivo šećera u krvi (preko 20 npr.), ne mora odmah da mu se daje insulin. Hajde da probamo dijetalnim režimom ishrane da skinemo šećer do neke prihvatljive granice. Međutim, nekim lekarima je najlakše da daju insulin jer ne žele time da se bave.“

Gordana Milojković

broj 53, mart 2009.

U ranim devedesetim godinama stopa smrtnosti odrasle muške populaciji u postkomunističkim zemalja istočne Evrope i bivšem Sovjetskom savezu naglo se povećala. Statistika je zabilježila da je u periodu od 1991 do 1994 smrtnost muškaraca u radnoj dobi povećana za 12,8 posto. Daleko više od ovog prosjeka bile su stope smrtnosti ove populacije u Rusiji, Kazahstanu, Latviji, Litvi i Estoniji gdje su ove stope povećane za preko 40 posto. Prevedeno u apsolutne brojke za ove je četiri godine izgubljeno oko milijun života više nego u prethodnim ‘normalnim’ periodima.

Podaci su bili tako dramatični da su prerasli u fenomen. Toliko da su se naučnici na polju javnog zdravlja našli pred izazovom koji je doveo dugogodišnjeg istraživanja koje su predvodili sociolozi David Stuckler s Univerziteta u Oxfordu, Lawrence King s Univerziteta u Cambridgu i Martin McKee sa Londonske School of Hygiene and Tropical Medicine. Rezultati studije objavljeni su u januaru u britanskom medicinskom časopisu The Lancet i izazvale pozornost ne samo u medicinskim krugovima.

Studija je obuhvatila mnoge faktore koji određuju očekivano trajanje života da bi jedan od faktora na koje se fokusirala pokazao, prema mišljenju istraživača, jaku povezanost s ovom pojavom. To je ogromni rast nezaposlenosti izazvan ekonomskim reformama i masovnom privatizacijom koje su u ovim zemljama a posebno u Rusiji izvedene “vratolomnom brzinom”, a autori upozoravaju da bi nalazi studije trebali poslužiti kao upozorenje zemljama koje se upuštaju u tržišnu reformu.

Brzom privatizacijom istraživači definiraju ekonomske promjene kada se najmanje jedna četvrtina poduzeća u do tada državnim ili društvenom vlasništvu prenese privatnim vlasnicima u samo dvije godine. Nakon raspada komunističkog režima u ranim devedesetim godinama u mnogim tranzicijskim zemljama upravo se to dogodilo. Provođenje masovne takozvane vaučerske privatizacije u tako kratkom vremenskom periodu generiralo je strmoglavo smanjenje nivoa zaposlenosti ali i razgradnju sistema socijalne sigurnosti kakav je bio poznat do tada. U tom je periodu broj onih koji su izgubili posao povećan za 56 posto.

Činjenica da su zemlje koje su prolazile kroz istovjetne političke promjene imale različito povećanje stope smrtnosti. Objašnjenje su našli u činjenici da su zemlje čije je stanovništvo kroz ove promjene prošlo nešto bezbolnije jesu one koje su reforme provodile postepenije, ili su imale jaču socijalnu mrežu u formi različitih organizacija i institucija. Tako je tamo gdje su 45 posto ili više stanovnika bili članovi jedne ili više društvenih organizacija, kao što su crkvene grupe ili sindikati, masovna privatizacija manje uticala na stopu smrtnosti.

Najviše pogođene u ovom smislu bile su Rusija, Kazahstan, Latvija, Litva i Estonija. U njima se nezaposlenost utrostručila a stope smrtnosti muškaraca između 1991 i 1994 se povećale za preko 40 posto. U suprotnoj skupini su Albanija, Hrvatska, Češka, Poljska i Slovenija koje su u ranim devedesetima imale porast nezaposlenosti od samo 2 posto i pad u smrtnosti muškaraca za 10 posto.

Činjenice a ne ideologija
Autori studije kažu: „Implikacije politike su jasne. Kada se ekonomski sistem radikalno mijenja a da se istovremeno ne razmišlja o mogućim posljedicama na zdravlje stanovništva, potreban je veliki oprez.”

Martin McKee iz School of Hygiene and Tropical Medicine u Londonu kaže da je stopa smrtnosti u bivšem Sovjetskom savezu ionako bila visoka, zbog neadekvatnog zdravstvenog sustava uz visoku konzumaciju alkohola i duhana i način ishrane. Na ove faktore samo se nadovezala naglo rastuća nezaposlenost koja je radnicima donijela neizvjesnost i visoku razinu stresa, što je podiglo rizike od srčanih bolesti, moždanih udara i mentalnih bolesti. „Sve što ljudi dobijaju, u smislu zdravstvene i socijalne zaštite, vezano je za radno mjesto i kada njega izgube ostaju i bez ičeg drugog“. Međutim, naglašavaju da povijesne i političke okolnosti i tradicije također imaju utjecaja na stanje zdravlja.

U napomeni urednika Lanceta uz sam članak kojim se predstavlja ovo istraživanje kaže se kako se na ekonomsko i socijalno restrukturiranje u Istočnoj Evropi u periodu od 1989. godine na dalje može gledati kao na najveći eksperiment na području javnog zdravlja u povijesti.

Kada su objavljeni, nalazi studije izazvali su nemale kontraverze. Britanski nedeljnik The Economist, uvijek osjetljiv na ideju da bi tržište i privatizacija mogli izazvati bilo što negativno ili neugodno, reagirao je uvodnikom, u kojem je autorima prebacio da su pobrkali korelaciju i uzročne veze. Nedeljnik je tako htio podučiti dvojicu naučnika da je za nevolje u ovim zemljama, a prije svega u Rusiji, u stvari treba kriviti prespore, a ne prebrze promjene ekonomskog sistema i nasljeđenog načina života, odnosno slabu zdravstvenu zaštitu i iznad svega, visoku konzumaciju alkohola. Naime, tokom nekoliko godina prohibicije alkohola koju je uveo Mihajl Gorbačov, stopa smrtnosti osjetno pala, da bi se povećala nakon 1992. kada se raspao i državni monopol na alkohol, a potrošnja alkohola se vratila na velika vrata. The Economist, također, tvrdi da autori studije nisu shvatili tajming i efekte ekonomske reforme, te da šok terapija, koju spominju nema nikakve veze s masovnom privatizacijom, te da neke druge zemlje koje su provele iste zahvate u ekonomskom modelu nisu zabilježile takav porast stope smrtnosti. Navode slučajeve Poljske i Češke, gdje je očekivano trajanje života zapravo produženo nakon privatizacije, zanemarujući činjenicu da se radi o mnogo manjim zemljama od Rusije i s drugačijim načinima života.

O tome upravo i govore trojica naučnika: zemlje koje su imale mrežu organizacija koje su mogle ublažiti socijalni šok brze tranzicije uspjele su bolje zaštiti stanovništvo izloženo dramatičnim promjenama ekonomskog sistema.

U svom odgovoru Stuckler, King i McKee objasnili su upravo da su htjeli istražiti zašto su zemlje koje su prošle kroz vrlo slične političe i ekonomske promjene zabilježile tako različite stope smrtnosti u ovim godinama i zašto su populacije nekih zemalja kroz tranziciju prošle uz veće gubitke od drugih. Naime, zašto su zemlje koje su imale slične političke promjene kao i Rusija zabilježile mnogo niže stope smrtnosti. Koliko god slična njihova povijesna nasljeđa, ona ne mogu objasniti tolike razlike u ovim stopama. Studija, naime, ukazuje da je jedan od važnih faktora bila brzina i način privatizacije. “Imamo u vidu koliko je značajan faktor alkohola, ali ključno je pitanje zašto su ljudi imali potrebu za tako opasnom konzumacijom alkohola.” Navode i podatak da su Rusija i Bjelorusija imale sličan porast potrošnje votke nakon nastanka slobodne trgovine alkoholom, ali su samo u Rusiji nezaposlenost i stopa smrtnosti eksplodirale u muškoj radnoj populaciji, a u ovim inače sličnim zemljama različita je bila upravo brzina privatizacije. Trojica naučnika objašnjavaju da ne postoji jednostavno objašnjenje za zdravstvene trendove u populaciji a pogotovo u populaciji koja prolazi kroz tako dramatične promjene, te da mnogo faktori doprinose krizi mortaliteta u postkomunističkim zemljama, ali da su sami uvjereni, na osnovu činjeničkih, a ne ideoloških argumenata, da je brza privatizacija jedan od njih.

Davorka Zmijarević, Zagreb

broj 53, mart 2009.