Sve je više zapadnih analitičara, vlada i međunarodnih institucija opčinjeno autokratskim vladarima koji su, navodno, sinonim za privredni rast. Ovo ne samo da je mit, piše ekonomista Viliam Isterli (William Easterly) u britanskom magazinu Prospect, već zapadnim ekspertima daje odrešene ruke da diktiraju rešenja koja ne bi mogli u demokratijama.
Koncept siromašnih vlasnika zemlje i labave poreske politike je velikim delom odgovoran za neuspeh modernizacije srpskog društva u 19. veku. Nedavna odustajanja od oporezivanja druge nekretnine, podseća nas da je u Srbiji i dalje na snazi koncept koji daje prenost zarobljenom kapitalu a ne preduzetništvu.
Vlasnicima stanova u Srbiji se od aprila meseca ove godine dostavljaju rešenja o porezu na imovinu koji je uvećan u proseku za 20 do 30 odsto u odnosu na prošlogodišnje iznose. Ukupni iznos poreskog uvećanja ide i do 50 odsto ali to je posledica činjenice da se u najnovijem obračunu nalazi i iznos naknade za korišćenje građevinskog zemljišta koja je ranije naplaćivana odvojeno.
Organizovani protest poreskih obveznika je izostao, kao što se uostalom moglo i očekivati u našem društvu koje nema razvijenu tradiciju organizovanih javnih protesta, a izuzev nekoliko senzacionalističkih naslova u novinama, ovo povećanje poreza je u javnosti prošlo bez velike drame, gotovo neprimetno. Uvećanje državnih prihoda, ako budu naplaćeni, biće neosporno, u gorenavedenom procentu, ali opet skromno u odnosu na stope poreskog opterećenja stambenog prostora u razvijenim zemljama EU.
S obzirom da Eurostat ne objavljuje podatke o nacionalnim sistemima oporezivanja nekretnina, za upoređivanje prilika u EU i u Srbiji za potrebe ovog teksta korišćene su informacije sa web-stranica revizorske kuće Deloitte i internet portala Global Property Guide.
Na osnovu uvida u rešenja o godišnjem porezu za 15-ak stanova na teritoriji grada Beograda, stepen poreskog opterećenja u odnosu na tržišnu vrednost nekretnine procenjen je na oko 0,14 odsto i to nakon pomenutog povećanja poreza. Kao tipičan slučaj možemo uzeti stan od 64 kvadrata na periferiji Beograda čija je tržišna vrednost oko 57.000 evra i za koji je razrezan godišnji porez od nešto više od 80 evra ili 0,14 odsto vrednosti nekretnine. U Italiji je prosečna poreska stopa na stanove (u proseku 0,6 odsto vrednosti nekretnine) oko četiri puta viša nego u Srbiji, u Belgiji (u proseku 2 odsto vrednosti nekretnine) oko 15 puta viša nego u Srbiji, u Francuskoj (3 odsto vrednosti nekretnine) opterećenje je 23 puta veće, a u Danskoj (1,6 % – 3,4 %), od 12 do 26 puta(!).
Visoke stope oporezivanja nepokretnog imetka između ostalog služe kao korektiv koji treba da obezbedi ravnomernije i realnije raspodele plasmana kapitala unutar jednog ekonomskog sistema. Razvijene zemlje, staraju se da što više poreski opterete novac „zarobljen“ u nekretninama. Nepokretnosti na prestižnim lokacijama mogu da imaju samo oni koji to mogu sebi i da priušte kroz plaćanje poreza. U najvećem broju zemalja bivše istočne Evrope, uključujući i zemlje bivše Jugoslavije to nije slučaj.
Nacije siromašnih vlasnika stanova
Privatizacija stambenih fondova koji su za vreme socijalizma bili u državnom vlasništvu u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj i u drugim bivšim socijalističkim zemljama današnje EU, izvršena je rapidno i uglavnom pod veoma povoljnim uslovima otkupa. Populizam se u ovom državnom poduhvatu prepleo sa prevlađujućim neoliberalnim vrednostima, tako da su se krajem 90-ih godina prošlog veka u ovim zemljama konstituisale nacije slabo imućnih ili krajnje siromašnih vlasnika nekretnina. Veliki kapitali koji su pod drugačijim okolnostima mogli biti preusmereni u štednju ili obrtna sredstva privrednih subjekata bili su komotno raspoređeni u stambene fondove građana. Ova tranziciona stranputica korigovana je kasnije uvođenjem značajnih poreskih stopa koje se u nekim istočnoevropskim zemljama (npr. Mađarska i baltičke države) danas znatno približavaju maksimalnom poreskom opterećenju u pomenutim razvijenim zemljama EU.
Srpski slučaj izuzetan je po rekordno malim otkupnim cenama za stanove, koje nigde u istočnoj Evropi nisu pale tako nisko kao što je to bio slučaj u Srbiji za vreme hiperinflacije. Takođe, u našem slučaju do danas nije bilo naknadnog poreskog korektiva. Nisko poresko opterećenje pravda se skromnim prihodima stanovništva. Iz ovog razloga nije usamljen slučaj da recimo slaboimućna penzionerka može sebi da priušti da živi u ogromnom stanu u elitnoj četvrti Beograda. Kada bi poreska politika bila ekspanzivnija to bi dovelo do tržišno efikasnijeg plasiranja kapitala zarobljenih u ovakvim nekretninama. Građani bi prodajom ili zamenom dolazili do nekretnine koja je u skladu sa njihovim trenutnim platežnim mogućnostima.
U uslovima izrazito populističkog koncepta državne politike u Srbiji teško je čak i hipotetički zamisliti jednu dovoljno preduzimljivu i odgovornu izvršnu vlast koja bi se usudila da odnose na tržištu nekretnina preuredi zavođenjem takvog paketa nepopularnih mera. Teškoće na koje se nailazi u ovoj oblasti pokazuje prošlogodišnji stidljivi pokušaj bivšeg ministra finansija da zavede porez na tzv. drugu nepokretnost, što je posredno trebalo da omogući i oporezivanje stambenog rentijerstva (procenjeno oko 750.000 stambenih jedinica). Naime, inicijativa za uvođenje poreza bila je posle sasvim izvesnog političkog pritiska zaustavljena gotovo istog trenutka kada se pojavila u javnosti. Kako je kasnije objašnjeno iz ministrovog kabineta poreski pritisak na nekretnine sada bi bio neopravdan zato što bi građani bili primorani da prodaju stanove za koje danas na tržištu ne može da se dobije odgovarajuća cena.
Opšte pravo svojine
Srbija je kroz ceo 19. i dobar deo 20. veka slovila za nekakav „seljački raj“, zemlju u kojoj su svi seljaci bili vlasnici zemlje koju su radili. To uglavnom nije bio slučaj u Evropi gde su u prvoj polovini 19. veka vladali feudalni odnosi, a zatim krupni zemljoposed. Srbija je kao zemlja malog poseda i gotovo opšteg prava svojine nad nekretninama bila evropski kuriozitet. Doduše, u isto vreme znalo se da se radi o sitnom imanju „od koga seljak ne može ni da živi ni da umre“, na kojem se životarilo uz održavanje primitivnih formi proizvodnje i načina života. Zakonskim odredbama iz 1873. godine sitni posed u Srbiji je stekao i državnu zaštitu, s obzirom da nadalje nije mogao biti otuđen ni na koji način, pa ni od strane nenamirenih poverilaca, niti je mogao da se založi kao hipoteka.
Na ovaj način konzervirana je jedna krajnje netržišna i neuspešna ekonomska formacija, seljaštvo je postalo kreditno nesposobno, sprečen je očekivani proces ukrupnjavanja poseda, agrarna prenaseljenost je davila životnu snagu generacija ljudi koji su živeli, tačnije, životarili na selu. Poreska politika, naročito od ulaska populističke Narodne radikalne stranke u politiku i na vlast bila je još blagonaklonija prema seljaštvu. U arhivskim istraživanjima nailazio sam podatke o moravskim selima koja više od 10 godina nisu plaćala poreze uopšte, a u vreme Milana Stojadinovića svi seljački dugovi bili su poništeni odlukom vlasti.
Populizam srpskog „egalitarnog“, pezentističkog koncepta politike je dugoročno onemogućavao kako modernizaciju sela kroz ukrupnjavanje poseda tako i industrijalizaciju gradova u koje je trebalo da se slije jeftina radna snaga iz seoskih sredina.
Imati ili raditi
Poreske stope na poljoprivredno zemljište u centralnoj Srbiji i danas su male. Bilo da žive u gradovima ili na samoj zemlji, vlasnici često nalaze da nemaju računa da obrađuju zemlju i čuvaju je iz nekih neekonomskih razloga: „ako pukne rat“ ili „ako sve propadne“. Kada bi neko za pet hektara obradive zemlje morao da plati makar polovinu prosečne neto zarade u vidu godišnjeg poreza na imovinu (a danas plaća nekoliko puta manje), dobro bi razmislio da li bi tu zemlju sledeće godine držao neobrađenom.
U istorijskoj perspektivi poslednjih 200 godina, dugoročni fiskalni pritisak je u razvijenim zemljama primoravao male posednike na jednu od tri opcije. Oni su, naime, mogli da daju zemlju pod rentu, da je prodaju ili da pristupe zemljoradničkim kooperativama. Svaka od ove tri opcije vodila je ukrupnjavanju poseda i modernijem načinu obrade zemlje. U Srbiji je u dugom vremenskom trajanju (19-21 vek) vladala i danas vlada upravo suprotna logika, naime, najveću sigurnost i najniže stope poreza uživaju vlasnici nepokretnosti i rentijeri, dok je najveće opterećenje i najveći rizik nametnut preduzetnicima. Ne začuđuje otud da se nalazimo na samom zapećku kolone evropskih zemalja po svim bitnim pokazateljima nacionalne ekonomije.
Aleksandar R. Miletić
Biznis & finansije 108/109
Islamska država (IS) je za nekoliko godina prešla put od puke terorističke organizacije do samoproglašenog kalifata koji se uspešno bori na više frontova i, uprkos svojim stravičnim zlodelima, polako osvaja simpatije sunitskog stanovništva u Iraku i Siriji. Dok se svakim danom povećavaju izgledi da ove dve zemlje prestanu da postoje u obliku u kojem smo ih do juče poznavali, tako se povećavaju i šanse se delovi njihovih teritorija ujedine pod ratnom zastavom pokreta čija najveća pretnja leži u tome što u ratnom okruženju može samo da raste i jača.
Visoki komesarijat UN za izbeglice je u avgustu objavio da se gotovo polovina sirijskog stanovništva trenutno nalazi u izbeglištvu. Oko tri miliona Sirijaca raseljeno je po okolnim zemljama a više od šest miliona unutar ostataka onoga što je nekada bila Sirija. Gotovo polovinu raseljenih čine deca, a rat koji besni duže od tri godine odneo je 200 hiljada života.
U susednom Iraku, situacija još uvek nije kataklizmična ali se takođe razvija u pravcu veoma loših scenarija. Dugogodišnje favorizovanje šiitske uprave u Bagdadu dovelo je najpre do toga da su se Kurdi na severu zemlje efektivno odvojili i uspostavili potpuno samostalnu upravu, a onda je nezadovoljstvo Sunita eskaliralo na najgori mogući način – prelivanjem vojnih operacija Islamske države, najstrašnije vojne organizacije koja trenutno postoji, iz Sirije u sam Irak. Rezultat ovog prelivanja šokirao je čitav svet: drugi najveći irački grad pao je u ruke fanatika kojima masovne egzekucije predstavljaju svakodnevnu rutinu. Dok je bivši premijer al-Maliki na sve načine pokušavao da opstane na vlasti i javno pokazivao mišiće novoizabranom predsedniku, gradovi su padali jedan za drugim i govorilo se čak i novoj bici za Bagdad. Iračka vojska je jedva uspela da izbegne potpuno rasulo i koliko-toliko konsoliduje redove uz pomoć hitnih isporuka oružja koje su čak uključile ruske borbene helikoptere i avione. Iako su se političke prilike donekle stabilizovale nakon što je al-Maliki odstupio sa položaja, ukupna situacija je i dalje veoma teška a zajednički neprijatelj je prvi put nakon dugo vremena naterao vladu u Bagdadu i Irački Kurdistan da sarađuju. Bez obzira na to, cepanje ili čak sirijska sudbina Iraka sada je postala realna mogućnost.
Od Samare do Mosula
Islamska država je oružana formacija sunita-salafista čiji su se prvi obrisi pojavili pre više od deset godina u Iraku kada je Abu Musab al-Zarkavi (poreklom iz Jordana), nakon što su SAD izvršile invaziju na Avganistan, uspostavio irački ogranak Al-Kaide. Ovaj ogranak je gotovo samostalno uspeo da razbukta omanji građanski rat u Iraku tokom 2006. godine. Al-Zarkavi je iste godine ubijen u američkoj specijalnoj operaciji a njegova grupa je promenila ime u Islamska država Iraka, ali joj je po okončanju sunitsko-šiitskih sukoba, radijus delovanja bio značajno ograničen pošto su američke snage u Iraku uspešno sarađivale sa lokalnim sunitskim plemenima u borbi protiv al-Zarkavijevog nasleđa.
Pokret je „uskrsnuo” sa izbijanjem sukoba u Siriji gde je brzo osnovao svoju borbenu grupu iako je al-Kaida već imala svoju vojsku na terenu (Džabat al-Nusra). Trenutni vođa pokreta, Abu Bakar al-Bagdadi, prošle godine je objavio spajanje Islamske države Iraka i Džabat al-Nusre u jedinstvenu organizaciju koja će se zvati Islamska država Iraka i Sirije (ISIS). Džabat al-Nusra je odbila ovo spajanje nakon čega je većina stranaca u njihovim redovima prešla na stranu ISIS koji je zatim objavio rat svim pobunjeničkim grupama u Siriji koje odbiju da im se pokore.
Početak ovog međusobnog sukoba sirijskih pobunjenika nije bio uspešan za Islamsku državu koja je brzo bila potisnuta iz oblasti koje su kontrolisale Slobodna sirijska armija, Džabat al-Nusra i druge antirežimske snage. Kako je tačno Islamska država uspela da se reorganizuje u Iraku i dalje je nepoznanica. Na pitanje da li su se samo oslonili na podršku sunitskih plemena nakon što je vojska SAD napustila Irak, ili su dobili finansijsku i logističku podršku sa strane, za sada nema preciznog odgovora. Ono što se zna je da je njihov povratak u Siriju bio silovit i da je naglavačke preokrenuo gotovo čitavu situaciju u regionu.
Zapad i verolomni saveznici
Pre više od godinu dana, kada je Islamska država (u to vreme ISIS) počela da pokazuje ozbiljne ambicije, postiže ozbiljne rezultate i čini ozbiljne zločine na terenu, SAD su uz pomoć Francuske i Velike Britanije u Jordanu organizovale obuku za umerene pobunjeničke frakcije koje se bore u Siriji. Cilj ove obuke bio je da se „prihvatljivim“ pobunjeničkim frakcijama pomogne da uspostave i zadrže kontrolu nad zemljom u slučaju poraza snaga odanih Bašaru al-Asadu. Ideja je bila da se na jugu Sirije uspostavi protivteg fanaticima koji su ostvarili značajne uspehe i utvrdili svoje prisustvo na severu i istoku zemlje. Protivteg na jugu je ujedno trebalo da spreči prelivanje operacija Islamske države na teritoriju Jordana koji uz velike muke održava svoju krhku stabilnost i bori se sa pritiskom koji mu je prouzrokovao priliv više od pola miliona izbeglica iz Sirije.
Ne želeći da rizikuju mogućnost da u Siriji bude uspostavljen brutalan teroristički režim, SAD i njihovi najbliži saveznici su počeli da u Jordanu obučavaju „umerene” pobunjeničke snage. Ideja je po svemu sudeći došla prekasno jer je godinu dana kasnije Islamska država u Iraku zauzela Mosul i Faludžu, i čak ugrozila Bagdad i Erbil. U Siriji su nastavili nezadrživo napredovanje duž reke Eufrat gde su nakon Rake osvojili i provinciju Deir az-Zur na istoku zemlje i tamo sproveli neke od najstrašnijih pokolja viđenih u ovom ratu. Njihov najsvežiji plen je velika vazduhoplovna baza Asadove vojske u Tabki gde su zarobili čak i avione i prenosive sisteme protivvazdušne odbrane. Potom su produžili prema Alepu i Homsu i zaustavili se na obodima ovih uništenih gradova, da bi na krajnjem severu na nekoliko mesta proširili dejstva sve do turske granice, gde im otpor sada pružaju kurdske snage. Druge pobunjeničke grupe u Siriji su tokom prošle godine u tolikoj meri bile iznurene borbom protiv Asadove vojske na jednoj i Islamske države na drugoj strani da su, nakon povratka Islamske države u Siriju, suočene sa konstantnim porazima i osipanjem ljudstva koje prelazi u redove njihovog neprijatelja.
Svi ovi pohodi Islamske države bili su praćeni nečuvenim masakrima kako zarobljenih neprijateljskih vojnika tako i civilnog stanovništva. Na severu Iraka je tokom leta, usled delovanja Islamske države došlo do potpunog pogroma manjinskih zajednica u nekoliko gradova pri čemu je skoro pola miliona ljudi napustilo svoje domove spasavajući goli život. U najtežem položaju našle su se desetine hiljada Jazida koje su spas od terora Islamske države potražile na planinskom vencu Sindžar. Situacija na tom mestu je dostigla toliko katastrofalne razmere da je Barak Obama, inače veoma oprezan i uzdržan po pitanju bilo kakvog direktnog vojnog mešanja SAD u druge sukobe, brzo odobrio vazdušne napade američkih aviona na položaje Islamske države u tom regionu. SAD i njihovi saveznici sada organizuju slanje hitne pomoći u naoružanju za kurdsku vojsku koja vodi teške borbe koje, po svemu sudeći, neće skoro utihnuti.
Nova strategija
Kada su u pitanju vojne operacije, Islamska država ovog leta igra „simultanku” protiv iračke vojske, snaga iračkih Kurda, režimske vojske u Siriji, antirežimskih snaga u Siriji, čak i libanske vojske. Kao da sve to nije dovoljno, u pozadini vojnih dešavaju se i neke manje vidljive operacije koje ukazuju na to da Islamska država nije napamet okupljena grupa fanatika koji su uspešno iskoristili prilike koje su im se ukazale u sveopštem haosu u koji je region potonuo, već se radi o veoma dobro organizovanom i finansiranom pokretu koji ume da sklapa političke sporazume i komunicira sa lokalnim (sunitskim) stanovništvom, mada su te sposobnosti slabo vidljive usled medijske pažnje koju izazivaju stravični pokolji koje ovaj pokret sistematski sprovodi nad nesunitskim civilima i zarobljenim neprijateljima.
Kao ilustracija može da posluži sirijska provincija Deir er-Zur u kojoj se nalaze izvori nafte i prirodnog gasa i koju su branile ne samo dobro naoružane lokalne milicije već i Džabat al-Nusra, čije sedište se nalazilo upravo u ovom gradu. Lokalne grupe su čak bile okupljene u vojni savet koji je dobijao finansijsku i materijalnu pomoć od SAD i drugih zapadnih zemalja. Nezavisni izvori iz Deir er-Zura sada kažu da su ove lokalne milicije sklopile pakt sa Islamskom državom mesecima pre nego što su se ovi vratili u Siriju, i da su možda čak prosleđivale Islamskoj državi novac koji su dobijale sa zapada. Iako ove tvrdnje nisu zvanično potvrđene, sumnja je podgrejana u julu kada je Islamska država sa lakoćom prošla kroz sve linije odbrane, zauzevši čitav Deir er-Zur i učvrstivši svoju vladavinu duž doline Eufrata. Da stvar bude još gora, ovo nije bio usamljen slučaj u kojem su „umerene” milicije, koje su bile oformljene sa ciljem da se bore protiv Islamske države i ograniče njen uticaj, tajno ili polutajno sklopile saveze sa svojim neprijateljem, omogućivši mu neslućene uspehe i moć na terenu.
Islamska država je u isto vreme počela da pribegava novoj strategiji u obezbeđivanju dugoročnog prisustva na osvojenim teritorijama, tako da su sada voljni da lokalnu upravu prepuste upravo onim lokalnim snagama koje im prilaze i u koje imaju poverenja. To im omogućuje ne samo stabilnu zaleđinu već i ogromnu regrutnu bazu za svoju vojsku. Kao primer procesa u kojem Islamska država uspešno osvaja ne samo teritorije već i „srca i umove” lokalnog sunitskog stanovništva, opet može da posluži Deir er-Zur, gde pobunjenička koalicija nije previše marila za probleme civilnog stanovništva izazvane ratom, niti im je davala pristup zaradi od naftnih polja. Islamska država je odmah po uspostavljanju vlasti najavila popravku infrastrukture, snabdevanje pijaćom vodom, čak i irigacione projekte. Budući da su im se sve druge grupe pokorile, prestali su i sukobi među antirežimskim snagama pa je bezbednosna situacija postala bolja, makar za sunitsko stanovništvo.
Pretnja i slabe tačke
Nekadašnji ISIS je ovog leta još jednom promenio ime i sada se jednostavno zove Islamska država. Paralelno sa vojnom uspostavili su i sopstvenu političku strukturu, a to je kalifat u kojem Abu Bakar al-Bagdadi ima titulu kalifa svih muslimana. Pokret pod punom kontrolom drži sirijske provincije Raka i Deir er-Zur kao i iračku provinciju Nineveh. U isto vreme vode borbu sa Kurdima i Šiitima oko čitavog niza gradova u Siriji i Iraku. Mreža gradova i teritorija koje Islamska država kontroliše u ove dve zemlje toliko se proširila da ih u Iraku vojska SAD napada iz vazduha a u Siriji se razmatra slično delovanje kako bi se olakšao položaj istog onog Bašara al-Asada koga su prošle godine dani delili od masovnih vazdušnih udara i sudbine libijskog diktatora Moamera Gadafija. Na sve to treba dodati da pretnja Islamske države nije ograničena samo na Irak i Siriju.
Niz vojnih uspeha Islamske države na severu Iraka za sada je prekinut porazom koji su im kurdske snage nanele kod mosulske brane kao i neuspešnom opsadom grada Amerli (na pola puta između Mosula i Bagdada), koju su iračka i kurdska vojska razbile zajedničkim delovanjem. Jedinice Islamske države su uspele da odbiju kontraofanzivu iračke vojske na Tikrit ali njihova glavna slabost i dalje se ogleda u tome što sa relativno malim brojem vojnika kontrolišu veoma velike teritorije, usled čega su njihove jedinice maksimalno „razvučene“. U situaciji kada se protivničke linije raspadaju, ova slabost ne dolazi do izražaja, ali nakon što su se Šiiti i Kurdi u Iraku pregrupisali, mobilisali i dobili pomoć u naoružanju i vazdušnim napadima, situacija se u skoroj budućnosti može ponovo okrenuti protiv Islamske države čije ambicije često idu daleko ispred njihovih realnih mogućnosti i opremljenosti.
U međuvremenu je Džabat al-Nusra podsetila javnost da Islamska država još uvek nije jedina opasnost sa kojom region treba da računa. U poslednjim danima avgusta ova formacija je izbila na liniju razdvajanja Izraela i Sirije na Golanskoj visoravni, izvršivši minobacački napad na teritoriju pod izraelskom okupacijom i zarobivši nekoliko desetina vojnika iz mirovne misije UN. Izrael je tako došao u situaciju da se praktično graniči sa al-Kaidom, na šta su neki generali i obaveštajci iz ove zemlje upozoravali od samog početka rata u Siriji. Džabat al-Nusra za sada uspeva da odbije pokušaje sirijske vojske da povrati granični prelaz Kuneitra i ponovo uspostavi kontrolu na liniji razdvajanja sa Izraelom.
Fenomen Islamske države i njenog uspona svakako će biti među onima koji su obeležili tekuću godinu. Bojazan da ono najgore tek sledi je realna, pogotovo ako se uzme u obzir stanje u kojem se nalaze zvanične uprave u Bagdadu i Damasku, odnosno činjenica da su najveći mogući ekstremisti sada praktično izbili na granice Turske i Izraela. Bez obzira na to da li je ova zastrašujuća organizacija kreirana sa strane ili je proistekla iz nekih specifičnih problema sunitske zajednice na Bliskom Istoku, jasno je da su uspostavili strukturu koja nije održiva bez ozbiljnih finansija pa se, samim tim, postavlja i pitanje ko te finansije obezbeđuje. Dodatno pitanje je da li su te finansije bile direktno namenjene Islamskoj državi ili je ona do njih došla preko drugih paravojski, na čiji uticaj su finansijeri računali. Šta god da je odgovor, Irak i Sirija su prvi platili cenu, a moguće je da se spisak neće završiti sa njima.
Milan Kokorić
broj 110, septembar 2014.
Tetovaže su dugo smatrane simbolima buntovnog i rizičnog ponašanja, ali se danas sve više uočavaju i na telima nekih „sasvim finih ljudi“: doktora, nastavnika ili članova upravnih odbora. Nastale u praskozorje čovečanstva, kao potreba za razlikovanjem društvenih grupa ili potvrda inicijacije unutar plemenskih zajednica, sada imaju veoma važnu ulogu u identifikaciji pojedinaca, postale su deo lične ispovesti, i stoga je prvi korak u njihovom nastajanju – njihov odabir – zapravo i najvažniji.
Londonski „Ekonomist“ nedavno je objavio rezultate ispitivanja koji su pokazali da 31% engleskih poslodavaca ne bi uposlilo kandidata za upražnjeno radno mesto ukoliko bi on na sebi imao vidljivu tetovažu. Možda taj podatak deluje pomalo iznenađujuće i poražavajuće u današnja vremena i za zemlju koja je među vodećima u domenu ljudskih sloboda, ali treba imati na umu da bi, da je ova anketa kojim slučajem rađena pre samo tri ili četiri decenije, broj negativnih reakcija poslodavaca bio između 90% i 100%. Do pomaka u društvenoj percepciji je ipak došlo, a on je, uz koju deceniju zakašnjenja, postao vidljiv i u Srbiji.
Slikarka Snežana Dubajić je osnovala studio za tetoviranje „Sinđel“ još 1988. godine. Tada je to bilo prvo legalno mesto za tetoviranje u čitavoj SFRJ, a ideju za pokretanje takvog posla dobila je na skupovima motociklista, kojima je prisustvovala zajedno sa svojim mužem. „Tada su tetovaže bile znatno manje zastupljene nego danas, pa je među onim retkim ljudima koji su ih imali moglo da se pobroji ukupno četiri ili pet ponavljajućih motiva – ako ste „fini“ onda imate delfina, a ako ste „opasni“ onda imate tigra – ne računajući već nadaleko čuvene zapise o služenju JNA. Međutim, meni je već prilikom prvog susreta sa takvim svetom strašno bolo oči koliko su te tetovaže bile nekvalitetno urađene“, priseća se Snežana. Njena uska specijalnost bilo je kamenogrebanje portreta na spomenicima, koje se, kao i tetoviranje, radi iglama, tako da je već bila „upoznata“ sa neophodnim alatom.
Tabu zanimanje
Naša sagovornica je napustila svoj stalni posao u Institutu za urbanizam i arhitekturu Srbije i, puna entuzijazma, odlučila da zakorači u nepoznato. Htela je pre svega da slika na koži, ali u početku, takav pristup tetoviranju nije bio toliko tražen.
U prvim danima je „Sinđel“, koji se nalazio u Skadarliji, kao najbrojnije mušterije imao dorćolske mangupe kojima je Snežana ispravljala ranije tetovaže i pretvarala ih u mala umetnička dela. Ispred ateljea su se skupljali posmatrači da vide kako to izgleda kada se jedna „normalna“ žena bavi „nenormalnim“ poslom, a čitavo preduzeće ubrzo je privuklo i pažnju medija. Već posle nekoliko godina počele su da dolaze i cele porodice da se tetoviraju, a broj „loših momaka“ se smanjio. Tome je donekle doprinelo i tetoviranje poznatih javnih ličnosti, kao i sve češće prikazivanje tetoviranih pozitivaca u filmovima. Slika u javnosti je počela da se menja.
Što se edukacije i praćenja trendova tiče, veoma je važno bilo čitati strane stručne časopise. Ali, naletele su nesrećne devedesete, i pojedine primerke tih časopisa Snežana Dubajić je, kako kaže, morala da plaća „suvim zlatom“, a ponekad su i mušterije donosile materijale iz inostranstva. Ta nametnuta zatvorenost i nemogućnost da se razmenjuju iskustva sa kolegama iz drugih zemalja između ostalog je doprinela da „Sinđel“ dodatno razvije svoj prepoznatljivi stil.
„Gradili smo naš standard godinama, i sada, pošto sam videla mnogo studija širom sveta, mogu da kažem da smo među najboljima. Samo edukacija jednog majstora u „Sinđelu“ traje godinama – tokom prve godine „učenik“ uopšte nema dodira sa ljudskom kožom, a tek posle dve godine počinje da radi na najjednostavnijim tetovažama. Danas ovaj studio ima pet majstora, odnosno majstorki – jer je njegova vlasnica, kaže, kroz dugogodišnje iskustvo shvatila kako je ipak ženska ruka stabilnija u ovom poslu. Na posebno zahtevnim radovima učestvuje i ona, a priseća se da je najsloženiji zadatak imala kada je iscrtavala telo nekadašnjeg prvaka baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, Aleksandra Izrailovskog. On je jednog dana posetio studio u želji da ima tetovažu na ušnoj školjci, a postao je gotovo svakodnevni gost tokom naredne tri godine – Snežana je po baletanovim sećanjima iscrtavala dnevnik njegovog života po čitavom telu.
Cena jedne tetovaže određuje se na osnovu tri faktora: veličine tetovaže, komplikovanosti njenog crteža i dela tela na koji se tetovira – najlakše i najtrajnije tetovaže se prave na listovima i površini kože iznad plećki, dok je najteže tetovirati delove tela kod prepona. U „Sinđelu“ najjednostavnije i najmanje tetovaže koštaju 30 evra, koliko iznosi tzv. „otvaranje“ igle i mašine.
Traganje za sobom
„Smeta mi stalno banalizovanje moje profesije, iako sam svesna da se ono danas dešava u svim oblastima društva. Pritom je nemoguće napraviti asocijaciju koja bi brinula o aspektima regulative i standarda u poslu tetoviranja, kada 90% salona u zemlji posluje nelegalno i doprinosi tom opštem, lošem glasu“, kaže Snežana. Ovo je ipak ozbiljan multidisciplinarni posao, napominje, u kome se svakodnevno barata sa medicinskim iglama, ljudskom krvlju i limfom, a čiji krajnji rezultat mora da zadovolji određene estetske kriterijume. „Mi smo preduzeće koje uvozi najbolje boje iz SAD, Italije i Engleske, koje, baš kao i igle, svaki put prolaze sanitarne preglede. A igle se uvek otvaraju pred mušterijama i posle rada bacaju“, napominje Snežana i dodaje da „Sinđel“ održava jako dobru komunikaciju sa Zavodom za javno zdravlje u Beogradu, odakle su čak i zvali studio da se raspitaju oko procedure uvoza određenog tipa igala u zemlju.
Sve mušterije po dolasku čekaju detaljne odštampane informacije o tome na šta posebno treba da obrate pažnju kada su u pitanju odabir tetovaže, strah od igle ili krvi, eventualni bol prilikom tetoviranja, kao i njihovo zdravstveno stanje prilikom dolaska.
Nekada je značenje tetovaža bilo potpuno drugačije i razlikovalo se po različitim kulturama. Često su imale magijsku ili zaštitnu ulogu od bolesti i „nečistih sila“, a na Tajlandu i u Kambodži donosile su sreću. Maori se i dan danas tetoviraju po licu kako bi razlikovali svoju etničku grupu, dok pripadnici japanske mafije, jakuze, tetovažama potvrđuju inicijaciju novoprimljenih članova. Za „obične smrtnike“ one u 21. veku ipak imaju drugačiji, intimni smisao…
„Od ukupnog broja naših mušterija, po slobodnoj proceni, oko 30% njih dolazi da iskopira nešto što je videlo na estradnim ličnostima, drugih 30% „izgugla“ na internetu motiv koji im se dopao, dodatnih 30% njih se trudi da samostalno nacrta ili osmisli izgled svoje buduće tetovaže, dok uvek ima oko 10% neodlučnih koji kroz razgovor sa nama želi da pronađe najbolju identifikaciju kroz crtež“, smeje se Snežana i dodaje kako je upravo zbog takvih mušterija tokom vremena postala psiholog-amater. Ipak, ti pojedinci koji se ne boje da tragaju za sobom predstavljaju i najveću inspiraciju – „Nije poenta tetovirati se po svaku cenu, već baš u onim trenucima dok se razmišlja o značenju buduće tetovaže“, zaključuje naša sagovornica.
Projekcije Mreže za poslovnu podršku (Business Support Network), koju su formirali menadžeri i konsultanti koji su godinama radili za različite poslovne asocijacije u Srbiji i kompanije privatnog sektora, pokazuju da će sve manji broj dece koja se rađaju i ekonomske migracije za nepune dve decenije izazvati nepopravljivu štetu po srpsku privredu i društvo u celini.
U proseku u Srbiji svake godine 38000 ljudi više umre nego što se rodi. U Srbiji je između četiri poslednja popisa (1981-2011) broj stanovnika smanjen sa 9.313,686 na 7.186,682. Broj stanovnika se smanjio za 2,2 miliona uprkos tome što je tokom devedesetih godina blizu milion Srba iz ratom zahvaćene Hrvatske i Bosne i Hercegovine migriralo u Srbiju. Podaci ukazuju da se broj stanovnika u našoj zemlji za 30 godina smanjio za ukupno 2.127,004 i da će već za nepune dve decenije sigurno pasti na blizu 5 miliona.
Smanjena stopa rasta stanovništva i nemogućnost reprodukcije sopstvene radne snage već decenijama izaziva velike probleme najvećem broju industrijskih zemalja. Ona brine sve one koji se spremaju za penzionerski život a kojima njihove zemlje to neće moći da osiguraju zbog trostrukog problema: pored uticaja „bele kuge“ tu su i globalne ekonomske krize i sve veća državna zaduživanja. Istovremeno, usled globalnog starenja stanovništva u Evropi i Srbiji sve je više penzionera.
U Srbiji je stanje posebno alarmantno zato što trenutno svega 991 000 zaposlenih u privredi puni budžet države i fondove obaveznog socijalnog osiguranja (PIO fond, zdravstveni fond i fond za slučaj nezaposlenosti) iz koga se finansiraju penzije za 1,75 miliona penzionera i oko 780 000 zaposlenih u javnom sektoru, državnoj upravi i pretežno gubitaškim javnim i državnim preduzećima. Pritom je broj penzionera u stalnom porastu, jer su na red za penzionisanje upravo došli oni koji su počeli da rade tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, kada je zaposlenost u Srbiji bila najviša.
Srbija će već 2020. godine u ukupnoj populaciji imati blizu 34 odsto penzionera, što znači da će, ukoliko se privredni razvoj nastavi po istoj prosečnoj stopi rasta kao u periodu 2003-2013. (proteklih deset godina), na jednog zaposlenog u privredi dolaziti dva penzionera.
Odlazak mladih velika šteta za privredu i penzioni sistem u budućnosti
Razvijene evropske države prijemom novih građana u sopstveno državljanstvo pokušavaju da obezbede kvalitetnu radnu snagu za svoju privredu. Nemačka i EU su, još pre više godina uveli tzv. „plavu kartu“ za visokostručne kadrove iz sveta i mnoga zanimanja sa kojima su kadrovski deficitarni. Srbija ima obrnut proces, jer visoko kvalifikovani mladi ljudi emigriraju zbog loše ekonomske situacije u zemlji.
Broj Srba u rasejanju, koji godišnje izlaze iz matičnog državljanstva, predstavlja sve alarmantniji gubitak za Srbiju. Samo u Nemačkoj i Austriji u poslednjih deset godina oko 150.000 mladih Srba uzelo je tamošnja državljanstva i odreklo se svog matičnog. Iskustvo govori da se već treća generacija skoro u potpunosti asimiluje, zaboravlja svoje korene i menja prezime kako bi imali što bolje šanse za školovanje, studiranje i kasniji prijem u poslovnu zajednicu zemlje čije je državljanstvo preuzeto. Ovo je i veliki udarac na penzijski sistem Srbije, jer će ubuduće biti sve manje uživalaca deviznih penzija u našoj zemlji koji ne opterećuju domaći penzijski fond. Samo iz Nemačke trenutno stiže blizu 40.000 penzija mesečno. Međutim, već u bližoj budućnosti taj priliv biće sve manji.
Nijedna vlada u Srbiji od 2000. do danas nije u javnost izašla sa jasnom dugoročnom strategijom i agendom za rešavanje problema nataliteta i ekonomske migracije. Bez opsežnih reformi u poreskom, penzijskom, zdravstvenom i obrazovnom sistemu Srbiji predstoji tiho odumiranje i ne sme više ni jedna godina biti potrošena na čekanje i odlaganje rešavanja problema.
Za dobrobit učenika i brže zapošljavanje mladih veoma je važno da se intenzivira saradnja između škola, preduzeća i lokalnih zajednica. Na takvoj saradnji utemljena je i ideja kooperativnog modela obrazovanja, glavnog cilja pete faze projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“, koja se sprovodi od aprila prošle godine sa fokusom na modernizaciji trogodišnjih zanimanja i daleko većem učešću kompanija u obuci učenika. Projekat finansira nemačka vlada, a sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
U modernizaciji trogodišnjih zanimanja krenulo se sa tri obrazovna profila koja će svršeni osnovci moći da upišu ove godine: bravar-zavarivač, električar i industrijski mehaničar. Ovi profili su izbarani sa šire liste struka koje su potrebne metalskoj, mašinskoj i elektroindustriji u saradnji sa svim interesnim grupama u procesu obrazovanja: Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Zavodom za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Nacionalnim prosvetnim savetom, Savetom za srednje stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, Privrednom komorom Srbije, sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, Zajednicom mašinskih škola i Zajednicom elektrotehničkih škola.
Profili su koncipirani tako da učenicima obezbeđuju sticanje širih kompetencija i veći obim praktične nastave, pre svega u preduzećima, objašnjava Jelena Stojanović Đumić, viši menadžer projekta u GIZ-u. Model koopertivnog obrazovanja baziran je na elementima dualnog sistema koji je u Nemačkoj izuzetno doprineo visokoj stopi zapošljavanja i brzom ekonomskom osamostaljivanju mladih. U model su ugrađena i veoma dobra ovdašnja iskustva iz prethodne faze projekta, koja je započeta još 2002 godine. „Tada smo bili fokusirani na modernizaciju četvorogodišnjih zanimanja sa ciljem da se za mlade poboljšaju mogućnosti zapošljavanja“, kaže naša sagovornica. U to vreme, usled ekspanzije finansijskog sektora, bila je veoma izražena tražnja za odgovarajućim četvorogodišnjim profilima u oblastima ekonomije, prava i administracije. Većina učenika koji su završili te profile nastavila je školovanje, ali oni koji su se zaposlili odmah po završetku srednje škole, po oceni poslodavaca pokazali su daleko veća praktična znanja nego mladi koji se za posao prijavljuju sa fakultetskom diplomom.
Pored prakse u preduzećima, praktičan rad je bio zastupljeniji i u samim školama, kroz „kancelarije za učenje“ koje su bile opremljene kao prave kancelarije u preduzećima, podeljene na različite sektore i u kojima su đaci simulirali realno poslovanje. „Pokazalo se da su učenici veoma visoko motivisani za sticanje praktičnih znanja, i da mogu direktno da ih primene tokom obavljanja prakse u preduzeću. Otuda i tako veliki broj poslodavaca koji su bili izuzetno zadovoljni njihovim kompetencijama.“
Racionalnije i efikasnije
Kada je reč o tehničkim profilima, orijentacija na praksu zahteva veće učešće preduzeća u nastavi. „U ovoj fazi projekta fokusirali smo se na tehničke struke, jer je upravo u tom segmentu sve izraženija nesrazmera između ponude i tražnje na tržištu rada. Kao jedan od razloga za takvu situaciju, prepoznali smo i nedovoljnu saradnju između srednjih stručnih škola i preduzeća i potrebu da se ona poboljša kroz kooperativni model obrazovanja. Naime, tehničke struke zahtevaju drugačiji način prakse, jer je neophodno da se učenici obučavaju na mašinama na kakvima se zaista radi u fabrikama. Škole ne mogu da isprate sve brže tehnološke promene, a iskustva u drugim zemljama su pokazala da za tim nema ni potrebe, već da je mnogo racionalnije da se učenici na praktičan deo nastave šalju u kompanije, gde, pored stručne obuke, uče i kako da se uklope u celokupan radni ambijent“ .
Tri obrazovna profila koja su po tom modelu uvedena u nastavu, koncipirana su tako da objedninjuju više profila koji su bili usko specijalizovani. „Na primer, učenik koji završi smer bravar-zavarivač, steći će kompetencije bravara, zavarivača i limara“, objašnjava Jelena Stojanović Đumić. „Drugi važan segment ovog modela je veći udeo praktične nastave. Za profile bravar-zavarivač i električar, predviđeno je da učenici tokom prve godine stiču osnovna praktična znanja u školskoj radionici, tokom druge provode dva dana nedeljno u preduzeću, a u završnoj godini tri dana nedeljno. Posebno je interesantan model industrijskog mehaničara, koji je nov, i koji će ove godine biti uveden samo u jednoj školi. Učenici će obavljati praksu u preduzeću u kontinuitetu od po nekoliko meseci, u drugoj godini tri, a u trećoj dva puta po tri meseca u bloku. Važno je napomenuti da toliki udeo praktične nastave neće biti na uštrb sticanja potrebnih opštih znanja, već je u pitanju drugačija preraspodela koja je logičnija, jer omogućava i učeniku i mentoru koji ga vodi da se učenik postepeno i u kontinuitetu uvodi u posao. Mentori koji budu zaduženi za učenike prethodno će, uz našu podršku, proći obuku za rad sa mladima“.
Povoljnije i za opštine
Naša sagovornica ističe da je, pored opštih uslova konkursa, ključni kriterijum uključivanja škola u projekat da obezbede kompaniju u kojoj će učenici, koji upišu ove profile, moći da obavljaju praksu. Preduzeća koje žele da učestvuju, kroz pismo o namerama obavezuju se da će, shodno svojim mogućnostima i potrebama, preuzeti neke od obaveza koje su predviđene projektom, kao na primer: pokriti troškove prevoza za učenike, troškove toplog obroka, stipendirati učenike tokom školske godine, obezbediti učenicima posao tokom letnjeg raspusta uz simboličnu materijalnu nadoknadu, donirati deo opreme za školske radionice… „Kompanije ne moraju da ispune sve stavke, ali je logično da će prioritet za učešće u projektu imati one koje ponude najviše. Pored toga, biće obavezujuće da učenici i preduzeća potpišu godišnje ugovore u kojima će jasno biti definisana međusobna prava i obaveze“.
Na pitanje kakvi su izgedi da kompanije prepoznaju svoj interes u ovakovom modelu, naša sagovornica podseća da u praksi već ima preduzeća koja rade upravo na takav način, jer su poslodavci izračunali da im je on daleko isplativiji. „Interes kompanija je da dobiju kvalifikovanu radnu snagu, koju od početka mogu da obučavaju prema svojim potrebama. One će radije da ulože u učenika koga kroz praksu mogu da profilišu shodno svom poslovnom procesu, nego da sa tržišta rada uzimaju nekvalifikovanu osobu i da u njegovu prekvalifikaciju moraju da ulože daleko više vremena i novca. Podrazumeva se i da su kompanije spremne da najboljima od tih učenika ponude posao, jer je radnike koji su već kvalifikovani, kasnije mnogo lakše usavršavati“.
Konkursom je predviđeno da se učešće lokalnih samouprava takođe formalizuje kroz pismo o namerama u kojem će se obavezati na određeni vid finansijske podrške. „Javno –privatno partnerstvo pojeftinjuje obrazovanje na lokalnom nivou, jer podsticanjem lokalne privrede da se intenzivnije uključi u saradnju, ne samo da se racionalizuju trošovi za održavanje škola, već se obzbeđuje rast zapošljavanja i umanjuju rizici od odliva mladih stručnjaka. Ovo je zamajac koji treba da pomogne da se ovaj model standardizuje kroz regulativu kao jedan od modela za reformu stručnog obrazovanja koji će biti fleksibilan i koji će adekvatno moći da odgovori na brze promene na tržištu rada“. Zato će, najavljuje Jelena Stojanović Đumić, GiZ pružiti svu neophodnu podršku školama i lokalnim zajednicama za njegovu promociju, a u planu je i da se preduzeća koja se uključe u projekat okupe u asocijaciju i na taj način prenose svoja skustva drugim kompanijama.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“
Juče je stupio na snagu novi zakon koji bi potrošačima trebalo da omogući lakše popravljanje ili zamenu pokvarene i robe s greškom. Od sada će tržišna inspekcija imati ovlašćenja da kažnjava trgovce, što im stari zakon nije omogućavao. Broj prekršaja povećan je sa 50 na 83, a većina se odnosi na nepoštovanje rokova. Trgovci koji ne budu isporučivali robu na vreme ili ne obaveste kupca da nakon potpisivanje ugovora i kupovine putem interneta ima 14 dana da se predomisli biće kažnjeni.
Osim toga, potrošači dve godine imaju pravo na opravku i zamenu robe iako nemaju garanciju, 14 dana imaju da se predomisle ukoliko su naručili robu preko interneta, TV prodaje, kataloga, na prezentaciji ili od trgovca koji se pojavio na njihovim vratima, 15 dana je rok u kome trgovac mora da odgovari na reklamaciju, a 30 dana je rok u kome je trgovac dužan da isporuči robu (ukoliko nije drugačije ugovoreno).
Ovo su samo neka od prava koja donosi novi Zakon o zaštiti potrošača, a čija primena je juče počela. On nameće niz obaveza trgovcima i davaocima usluga u pogledu postupanja po reklamacijama potrošača pod pretnjom visokih novčanih kazni. Između ostalog je obaveza određivanja mesta za podnošenje reklamacije u svakom maloprodajnom objektu, određivanje stručno osposobljenog lica koje će se baviti prijemom reklamacija potrošača, kao i skraćenje roka za davanje odgovora na reklamaciju sa 15 na 8 dana.
Posebna je novina da odgovor na reklamaciju mora da sadrži i adekvatno obrazloženje, kao i obaveza vođenja knjiga žalbi, sa posebnom zabranom diskriminacije potrošača. Ta diskriminacija se do sada najčešće sprovodila tako što se pri sličnom reklamacijskom zahtevu jednom potrošaču uvaži reklamacija, dok se drugima odbija.
Navedenu oblast koja se tiče upravljanja reklamacijama reguliše standard SRPS ISO 10002:2004.
O prednostima i manama novog Zakona, pravima potrošača i onome što bi trgovci morali da znaju, Denis Perinčić, predsednik Republičke unije za zaštitu potrošača, razgovarao je sa novinarima “eKapije”. U ostatku teksta prenosimo ceo razgovor.
– Potrošač je slabija strana i on na specifičan način mora biti zaštićen. Zato su predviđeni određeni instituti zaštite. To su, pre svega obaveza potpunog predugovornog informisanja potrošača. Ta obaveza je na prodavcu – kaže Perinčić i naglašava da informisanje nije nikakava mogućnost već obaveza, kao i da o njoj trgovci malo znaju, a potrošači još manje.
Pored toga postoji, pravo odustanka od ugovora – jednostrano pravo koje priznato potrošaču kao slabijoj strani. Ja više volim da se to pravo naziva- pravo pokajanja. To znači da kada potrošač dođe kući i shvati da mu iz nekog razloga taj proizvod ne odgovara, on ima pravo da taj proizvod vrati. Vreme u kome može da se predomisli prema pravnim standardima u Evropi je 14, a u Americi 30 dana – kaže Perinčić.
Da odgovara deklaraciji
On dodaje da je treći institut saobraznost. To prema rečima predsednika Republičke unije za zaštitu potrošača, znači da u roku od 2 godine (sem ako se ne radi o kratkotrajnom proizvodu), roba mora da ostane onakva kakva je bila u trenutku kupovine.
Roba (ili usluge) mora imati svojstva onakva kakva su navedena u informisanju potrošača. Potrošač bi imao prava kao „princeza na zrnu graška“, s tim što u prvih šest meseci od kupovine saobraznost dokazuje kupac, a nakon toga potrošač. Primeri za to su kupovine na kraju sezone. Na primer, ukoliko neko kupi cipele na rasprodaji, koje ne obuje do sledeće sezone, a pri prvom snegu ili kiši te cipele se raspadnu. Logično, te cipele su stajale, nisu nošene i vi niste mogli znati u roku od 15 dana da nisu ono što ste mislili da su.
– S obzirom na to da sada Tržišna inspekcija nije nadležna da rešava slučajeve kada se kupac žali na saobraznost, potrošači često greše. Na primer, neko kupi obuću i žali se da te cipele nisu saobrazne. Inspekcija nije nadležna te potrošač ostaje kratkih rukava – objašnjava čestu pojavu Perinčić.
Međutim, ukoliko bi se potrošač obratio inspekciji sa rečima da nije bio pravilno predugovorno informisan o osobinama proizvoda, onda bi mogao da očekuje povoljno rešenje, uslovno rečeneo, „njegovog slučaja“.
Institutom saobraznosti, omogućeno je da više nemamo situaciju kada, narodski rečeno, potrošač smatra da mu je trgovac „prodao babu za devojku“.
Garanacija se odnosila na tehničke, a saobraznost na sve ostale proizvode. Mi smo bili bolje zaštićeni tada, jer je inspekcija vršila nadzor nad radom trgovaca i davalaca usluga, koji su morali opraviti robu u zakonskom roku ili dati novi proizvod.
Institut rekalamacija
Kada je reč o institutu reklamacije, naš sagovornik smatra da su danas prava potrošača na reklamaciju proširena, jer se pojam neispravnosti proširuje pojmom saobraznosti.
– Jer, proizvod može biti ispravan, ali da nema svojstva zbog kojih ste ga kupili. Recimo, automobil radi, ali umesto obećanih 6, troši 17 litara goriva.
U tim slučajevima kupci su se obraćali inspekciji. Do sada je inspekcija u roku od 15 dana morala da proveri da li je trgovac pravovremeno odgovorio kupcu, ali ne i šta je odgovorio.
Trgovac je mogao potrošaču da kaže „niste u pravu“ i da ne navede razlog. Potrošač je tad mogao da ide na sud, što nije bilo ni dobro a ni jeftino rešenje – objašnjava Denis Perinčić.
Predstavljamo vam kratak pregled najvažnijih novina Zakona o zaštiti potrošača:
Bez originalne ambalaže/pakovanja
Potrošač će moći da reklamira proizvod bez ambalaže.
Ukoliko je potrošač skinuo cenu, ili pocepao kutiju dok je otvarao proizvod, više ne može biti uslov za rešavanje reklamacije niti razlog da trgovac odbije da otkloni problem saobraznosti.
Rešenje za 15 dana
Rok za rešavanje reklamacije je 15 dana kao opšti rok i 30 dana kao rok za tehniku i nameštaj. Prema odredbama prethodnog zakona taj rok je definisan kao „primeren rok“, a prema novom zakonu je izražen u danima. U praksi se dešavalo da je trgovac koji je prihvatio reklamaciju nekog uređaja do sada mogao da ga drži u servisu sve dok mu ne stigne deo iz inostranstva, na primer, tako da inspekcija praktično nije mogla da reaguje.
Žalbe
Ukidaju se sudske takse za potrošačke sporove do vrednosti od 500.000 dinara.
Jednostrano odustajanje od ugovora
Kod ugovora na daljinu i ugovora zaključenih van poslovnih prostorija, potrošač može jednostrano da odustane od ugovora u roku od 14 dana čak i bez navođenja razloga. Novina je izjednačavanje ovih ugovora jer je dosadašnjim zakonom potrošač koji je sklopio ugovor van poslovnih prostorija mogao da raskine ugovor 14 dana od dana potpisivanja ugovora, dok je kupovinom na daljinu ugovor mogao da raskine u roku od 14 dana od kada je primio robu. To znači da će potrošač koji je na prezentaciji kupio posteljinu, ćebe ili neki drugi proizvod moći da raskine ugovor 14. dan od dana kada je taj proizvod dobio, a ne 14. dan od kada je potpisao ugovor.
Obaveza trgovaca da vode „dnevnik“
Trgovci će biti u obavezi da vode posebnu evidenciju o primljenim reklamacijama potrošača koje će sadržati sve neophodne elemente iz kojih će moći da se vidi čitav tok dešavanja.
Popravka samo ako potrošač dozvoli
U prvih šest meseci od kupovine, roba će moći da se popravlja samo uz izričito odobrenje potrošača. Ukoliko je potrošač nezadovoljan, on može da bira između popravke i zamene nekog proizvoda, a trgovac neće smeti svojevoljno i bez izričitog odobrenja potrošača robu da pošalje u servis. Na primer, ako je potrošač u reklamacionom listu napisao da traži nove patike ili cipele (pod uslovom da je reklamacija prihvaćena) trgovac će morati da mu omogući zamenu za neki drugi par obuće. Ukoliko uradi nešto suprotno zahtevu kupca, tržišna inspekcija će moći da ga kazni.
Izvor: eKapija
Kao odgovor na cenzuru, na prostoru bivše SFRJ u poslednjih deset godina niču samoorganizovani horovi, koji imaju šta da kažu o „Beogradu na vodi“, položaju nacionalnih i seksualnih manjina i ekstremnim desničarskim ideolgijama. Njihove članove odlikuje želja da glasno kažu ono što misle, čak i kad ne umeju da to perfektno otpevaju.
„Ljude je prvo umorila revolucija, a potom su nam se skoro svake godine dešavale loše stvari – ubistvo premijera, tranzicija, raspad države, odvajanje Kosova, finansijska kriza i još što šta. Za to vreme potencijal ljudi za konstruktivnu kritiku je opao, a mediji su potpali pod cenzuru. Mislim da se zato pojavio veliki broj horova i ideološki sličnih udruženja civilnog društva. Tako društvo odgovara na represiju“, kaže Ružica Vrhovac iz Horkestra, hora koji je pored Viva Voxa, jedan od najpoznatijih u Srbiji.
Ovaj hor (i orkestar), osnovan 2000. godine pod imenom Škart, 2006. je dobio današnje ime. Njegov orkestar čine uvežbani muzičari a u hor primaju svakoga ko je zainteresovan, a „obično se javljaju ljudi koji znaju, ili su bar spremni da vežbaju da pevaju“. Trenutno ih ima oko 40, i redovno se okupljaju da se druže i vežbaju. „Sasvim slučajno dobro zvučimo. Ljudima koji žele da nam se pridruže ne postavljamo neke posebne uslove. Bitno je samo da su pozitivni. Ako se ispostavi da neko ne zna da peva, prilikom izvođenja će ga nadglasati neko talentovaniji pa ćemo opet zvučati dobro“, kaže Vrhovac.
Foto: Ivanka Simić
Ovaj hor se od samog osnivanja bavio društveno angažovanim temama. Pred 5. oktobar apelovali su na ljude da izađu na izbore. Posle 2000. u skladu sa idejom izgradnje nove zemlje počeli su da prepevavaju radničke i revolucionarne pesme. Posle nekog vremena kada je postalo jasno da nove zemlje nema, privukli su pažnju javnosti pesmom „Jedem ti malter“ o razgrađivanju društva, koja, kada se brzo otpeva, može da zvuči i kao jedna ovde česta psovka.
„Često se bavimo humanitarnim radom. Osim što pesmama pokušavamo da probudimo empatiju i dobrotu, redovno pratimo i političke i društvene događaje. Jedna od poslednjih akcija u kojoj smo učestvovali je protest protiv izgradnje ‘Beograda na vodi’. Tu nismo bili sami. Protiv ovog projekta je 21. institucija i 238 građana podnelo preko 1.200 pisanih primedbi. Na javnoj sednici Komisije za planove o Nacrtu Izmena i dopuna Generalnog plana Beograda 2021. nosili smo majice sa natpisom ‘Nema od toga ništa’, jer se nadamo da ćemo uspeti sa sačuvamo Savamalu“, kaže Vrhovac.
Koliko je Horkestrova poruka prihvaćena vidi se i iz podatka da su na glavnoj bini otvorili drugi dan ovogodišnjeg Exita, a portal Crni oblak ih je tom prilikom svrstao u Top 5 izvođača na festivalu, rame uz rame sa Underworld-om, veteranima elektronske muzike.
Kapital, ali kakav
„Lako je geju da se ljubi na Keju, ali kako je latentnom dok se šeta sa ženom“, pevaju članovi domaćeg hora Proba ukazujući na večitu dilemu LGBT osoba u patrijarhalnom društvu – da li priznati svoje seksualno opredeljenje i suočiti se sa gnevom okoline ili provesti život u laži. Proba nije ni prvi ni jedini hor na Balkanu koji se bavi ovom temom: hrvatski lezbejsko-feministički hor Le Zbor, osnovan još 2005. godine, „nastao je pošto su se društveno angažovane devojke koje su se borile za veću zaštitu ljudskih prava odlučile da naprave nešto što spaja teoriju, praksu i izvođačke umetnosti. Hor se nametnuo kao logičan izbor. Još kada smo načule da se u zapadnom svetu od toga može napraviti biznis i lagodno živeti, našoj sreći nije bilo kraja. Od biznisa o kakvom smo sanjale naravno ništa, ali tokom svih ovih godina stekle smo itekakav kapital nemerljiv novcem“, kaže Lea Jurišić iz Le Zbora i dodaje da su reakcije publike tada bile različite, ali da nije bilo ravnodušnih.
„U pesmama se prvenstveno bavimo politikom, ljubav s vremena na vreme doluta, ali to nam nije primarna preokupacija. Na primer, naš prvi nastup u januaru 2006. smo održale uoči pravoslavnog Božića. Srbi u Hrvatskoj su otprilike kao lezbejke i gejevi – tada su bili vrlo blizu na Bogardusovoj skali socijalne distance, oko broja 7, a odnos javnog mnjenja prema njima je bio sličan: ‘neka odu iz Hrvatske’. Kao poželjna adresa i za jedne i druge je navođena naravno Srbija. Tim koncertom smo želele da poručimo da smo i inače bliski i da pružimo priliku svima koji slave Božić po kojem god kalendaru da imaju mesto gde će moći da se druže i obeleže taj dan u prijateljskom okruženju. U tom duhu smo i nastavile svoj rad, pa slobodno možemo reći da je naša primarna poruka ‘mir i dobro’“, kaže Jurišić.
U oba pogleda, u međuvremenu, situacija u Hrvatskoj se popravila. Prema rečima B&F-ove sagovornice, u Zagrebu je do sada održano 13 parada ponosa, u Splitu četiri i jedan u Osijeku. „Sve više mladih (i onih malo starijih) se samoorganizuje, uključuje se u rad postojećih udruženja, inicijativa ili bar posećuje LGBT događanja. Kada se u medijima govori o LGBT temama više nema zamagljenih lica, modifikovanih glasova, roditelji ponosno daju intervjue sa svojom djecom… Nasuprot tome, na nedavnom Referendumu o ustavnoj definiciji braka više od devetsto hiljada ljudi je glasalo da se u Ustav uvede odredba da je brak životna zajednica muškarca i žene. Koliko god su LGBT pojedinci i pojedinke spremni da ‘izlaze iz ormara’, LGBT porodice često to nisu. Na Popisu stanovništva održanom 2011. samo 140 osoba u celoj Hrvatskoj, odnosno 70 parova se izjasnilo da žive u istopolnim zajednicama. Dakle, homofobija i dalje nije iskorenjena, no ipak nedavno donet Zakon o životnom partnerstvu osoba istog pola nam govori da smo na dobrom putu“.
Le Zbor je, kao i većina društveno angažovanih horova, samoorganizovan i u njemu vlada demokratija, u meri u kojoj je to moguće. U hor, u skladu sa svojim idejama prihvatanja različitosti, primaju sve žene dobre volje koje prođu audiciju i koje su spremne da u njega ulože mnogo energije i strpljenja, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju. „Da citiramo naš omiljeni hor Horkestar: ‘Biti Horkestraš ne znači samo želeti da pevaš i da se družiš (što je opet jako bitno) nego i želeti da preneseš svoje mišljenje, ideje, stavove, kritiku društva’“, kaže Jurišić.
Četnici feat partizani
Sasvim drugačiju vrstu provokacije nudi hor pod imenom Svetonazori. Ime je nastalo kada su članovi hora bili na Braču, rodnom mestu Vladimira Nazora, i odlučili da prezime čuvenog jugoslovenskog književnika i partizana ukrste sa rečju „sveto“. Otud i logo sa srpom i krstom u zvezdi petokraki, kao i oficijelna krilatica: “Smrt fašizmu, vječnaja pamjat!” Sebe smatraju “nehijerarhijskom zajednicom”, što znači da se sve odluke u horu donose direktnom demokratijom.
„Prva ‘svetonazorska’ pesma nastala je kombinovanjem teksta pesme Vojislava Ilića ‘Sveti Sava’ poznatije kao ‘Ko udara tako pozno’ i melodije ‘O bella ciao’. To radije zovemo igrom nego slučajnošću. Igra ima običaj da nas odvede na neplanirana mesta, pa je tako bilo i sa tom igrom. Igrajući se, nazvali smo se ‘VIS Svetonazori’ mada smo od instrumenata imali samo mali sintisajzer koji ionako niko od prvih članova nije znao da svira. Posle je već krenulo ozbiljnije. Dolaskom dirigentkinje Katarine Nine Antanasković, hor je povećao broj članova i dobio svoju sadašnju formu. To, naravno, nije škodilo igri. Naprotiv. Svetonazori i dalje pevaju zato što vole, a ne zato što znaju“, kaže članica hora Jovana Tripunović.
Kao i u ostalim horovima iz ovog teksta, ni članstvo u Svetonazorima nije uslovljeno muzičkim predznanjem. „Skoro svi članovi hora su pre iskustva sa Svetonazorima mislili da ne znaju da pevaju. Sad svi ti bivši nepevači rado pevaju, čak i smišljaju aranžmane“, kaže Tripunović i dodaje da pesme kreiraju zajedno kroz igru i razgovor.
Ceo prvi ciklus svetonazorskih pesama se bavi epohom Drugog svetskog rata, pri čemu se članovi ovog hora ne stavljaju ni na stranu partizana, ni četnika, već spajaju njihovu muziku tako da zvuči skladno. „Na festivalu samoorganizovanih horova u Ljubljani predstavili smo se svojim prvim blokom pesama i reakcija domaće publike je bila sjajna iako nisu svi prisutni znali sve pesme. Najbolje su reagovali na specijalno izdanje himne ‘Hej Sloveni’ pevane na melodiju Betovenove Ode radosti, himne Evropske unije. Naravno, bilo je i drugačijih reakcija. Neki ljudi misle da Svetonazori ovakvim aranžmanima vređaju neku od strana. To nam nikako nije namera. Na primer, melodija čuvene pesme ‘Jutros mi je ruža procvetala’ sjajno se uklapa uz tekst pesme ‘Druže Tito mi ti se kunemo’ a Svetonazori ovim aranžmanom ‘čuvaju’ obe pesme. Pitanje je koju više“.
Kada je 1989. objavio esej u časopisu The National Interest pod naslovom „Kraj istorije?“, Fransis Fukujama se zatekao u centru javne debate. Iako često pogrešno shvaćen i zlonamerno tumačen, tekst je zapravo izneo čestit i smislen argument: s padom komunizma, liberalna demokratija ostala je jedini oblik vladavine, kompatibilan sa socio-ekonomskom modernošću. Tokom godina, Fukujama je nastavio da brani svoj stav, i ta su nastojanja sada sabrana u dvotomno delo koje prati globalni politički razvoj od praistorije do danas. Četvrt veka kasnije, Fukujama je i dalje uveren da nijedan drugi politički sistem nije održiv na duge staze, ali će svoje istraživanje zaključiti trezvenim obrtom: budućnost liberalne demokratije je nejasna, ali zbog sopstvenih unutrašnjih problema – a ne zbog nekog spoljašnjeg takmaca.
Voleo bih da sam ja to rekao! Početkom ove sedmice, Džesi Ajzinger je u svom tekstu za The Times’s DealBook blog uporedio ljude koji stalno predviđaju galopirajuću inflaciju sa „fanatičnim vernicima čija vera u propast sveta odoleva i kada se predskazanje ne ostvari“. Upravo tako.