Jedne večeri, u sitne sate, grčki ekonomista Janus Varufakis našao se pred e-mailom kojeg umalo da je “zafelširao”” u dubine sajber kante. Odluka da pročita pismo osnivača kompanije Valv (‘Valve’), Gejba Njuela, zabrinutog da bi se na tržištu video igrica mogla dogoditi kriza jednaka onoj u Evrozoni, odvela ga je u kompaniju čija je upravljačka struktura i sistem funkcionisanja možda zametak nove socijalne ekonomije. Umesto dva dana, u Valvu je proveo mesece kao njihov “rezidencijalni ekonomista” zadužen da prouči model funkcionisanja firme i da svoj sud o tome da li bi ovaj koncept mogao postati novi održivi model poslovanja.
Popularnost servisa i aplikacija koje rade u cloudu, povećao se drastično proteklih nekoliko godina i to, pre svega, zbog širenja broadband veze i naprednih mogućnosti pametnih telefona. Bilo da govorimo o poslovnom e-mailu, alatima za kolaboraciju ili muzičkim, video i foto servisima i društvenim mrežama, cloud servisi postaju sastavni deo naših svakodnevnih života, dostupni gde god se nalazimo.
Često, operatori percipiraju cloud servise u kojima pružaju samo konektivnost, kao pretnju svom biznisu. Ipak, ovi servisi pružaju višestruke mogućnosti operatorima da ponude bolje i kvalitetnije usluge svojim korisnicima, bilo da je reč o efikasnijim telekomunikacionim i internim IT servisima ili cloud servisima za same korisnike i kompanije.
Kroz kombinovanje Network-enabled Cloud, Service Provider SDN (software-defined networking) i Network Functions Virtualization (NFV), operatori mogu da pojednostave svoje mreže i ubrzaju proces kreiranja novih servisa, kao i njihovu distribuciju krajnjim korisnicima.
Network-enabled Cloud tehnologija donosi mogućnosti cloud sistema u samu mrežu sa fleksibilnošću implementacije softverskih aplikacija, kad god i gde god su potrebne. Ovim putem, servisi i aplikacije mogu se implementirati, modifikovati i povući iz sistema za samo nekoliko minuta. Service Provider SND donosi centralizovanu kontrolu programabilnosti mreže, dok je NFV zadužen za bolju preraspodelu resursa u mreži.
Ukoliko operatori primene ovaj virtualizovani cloud princip, koji se sastoji od više nivoa, imaće efikasnije mogućnosti upravljanja svojom mrežom, optimizacijom resursa, ali i priliku da svojim korisnicima brže dostave nove servise i podignu korisničko iskustvo na viši nivo.
Više, brže, bolje
Sve veći porast protoka podataka u mobilnim mrežama, na koji utiče sve šira upotreba pametnih telefona kao i dominacija strimovanog audio i video sadržaja, predstavlja veliki izazov za operatore. Oni ne samo da moraju da se izbore sa povećanim protokom podataka, već isto tako da odgovore na zahteve korisnika i kompanija za najvišim performansama u svojim mrežama.
Prema novoj ConsumerLab studiji kompanije Ericsson, poboljšanje korisničkog iskustva je od presudne važnosti za operatore ukoliko žele da zadrže svoje korisnike. Studija je pokazala da najveći uticaj na zadovoljstvo korisnika imaju performanse mreže. Ukoliko se nivo njihovog zadovoljstva poveća sa „srednje“ na „viši“, šansa da operator zadrži korisnika se povećava za više od 50 procenata.
Upravljanje podacima
Upravljanje resursima u cloud sistemu zatheva strukturalizovan pristup, koji automatizuje i upravlja dodelu procesa u sistemu i omogućava dostupnost resursa na zahtev.
Takođe, bezbednost podataka je ključan faktor. Operatori moraju da ispune zahteve korisnika optimizujući resurse tako da odgovaraju svim pravnim okvirima. Upravo, Service Provider SDN arhitektura omogućava fleksibilno lociranje resursa, koji su potrebni za servise u mreži, u realnom vremenu. On omogućava definisanje i provižning servisa kroz self-service portale za nekoliko minuta, a ne za nekoliko dana, nedelja pa čak i meseci kao kod drugih rešenja.
Viša inovativnost, lojalni korisnici
Danas su operatori u mogućnosti da ponude servise koji prevazilaze okvire tradicionalnih data centara bez bojazni da će ugroziti kvalitet usluga i mreže. Inovacije na različitim poljima su moguće korišćenjem resursa koji se nalaze na cloud sistemima. Rezultat će biti bolje korisničko iskustvo, kako za pojedince tako i za kompanije, viša efikasnost kao i manji troškovi za same operatore.
Pet godina od početka svetske ekonomske krize bruto domaći proizvod (BDP) Srbije nalazi se 8 procenata ispod nivoa iz 2008. godine, a najveće domaće kompanije suočile su se sa izazovima koji će za neke od njih biti nepremostivi – bilo da su u pitanju pravosudne prepreke, kreditno opterećenje ili promašeni poslovni model.
Poslovanje najvećih domaćih kapitalista ima nekoliko zajedničkih činilaca. Većina ovih biznisa je prilično heterogena, što otežava upravljanje, a pojedini su se upustili u višestruk broj delatnosti, što nije propraćeno uspostavljanjem profesionalnog sistema menadžmenta. S druge strane, visoke aspiracije i neveliki kapital uslovili su finansiranje ovih kompanija iz zajmova koji su postali veliki teret u vremenu slabljenja tražnje i pada poslovanja. Kolika je bila kreditna ekspanzija najvećih domaćih kapitalista pokazuje i činjenica da su neretko, nakon iscrpljivanja ovdašnjih bankarskih izvora, u kreditiranju učestvovale međunarodne finansijske organizacije, a što je neke od biznisa učinilo „isuviše velikim da bi propali” (too big to fail). Istina, retki vlasnici domaćih holdinga trasirali su put međunarodnim finansijskim organizacijama u vlasničku strukturu svojih kompanija, ali to su bili tek izuzeci u vreme kada je preovlađivalo uverenje da će mogućnost olakog zaduživanja zauvek postojati.
Delta holding
Poslovanje ove kompanije doživelo je najveće promene u petogodišnjem kriznom periodu, koji je kulminirao sudskim procesuiranjem njenog vlasnika. Što se tiče samog poslovanja, najveća promena desila se sredinom 2011. kada je belgijska Delhaize grupa kupila trgovinski lanac Maxi sa svim zavisnim trgovinama. Ova prodaja, delimično podstaknuta i političkim pritiskom zbog naraslih dugova ovog lanca prema domaćoj privredi, bila je vredna 932,5 miliona evra, uključujući i otplatu oko 300 miliona evra spomenutog duga. Novi stopostotni vlasnik velikog dela maloprodajne mreže u Srbiji objavio je prilikom preuzimanja da je transakciona cena predstavljala 0,67-0,69x očekivane prodaje u 2011. godini i 10,4-11x očekivanog profita pre oporezivanja, kamata, depresijacije i amortizacije (EBTIDA) što je bilo znatno jeftinije u odnosu na preuzimanja u jugoistočnoj Evropi u periodu 2006-2009 (0,84x prodaje i 13x EBITDA).
Konsolidovani finansijski izveštaji (u mil EUR)
Odlazak Maxija znatno je smanjio Deltinu poslovnu imperiju, koja je nastavila da posluje u oblastima poljoprivrede, osiguranja, tržnih centara, distribucije i dr. Protekle godine ostvaren je poslovni prihod veći od pola milijarde evra, ali su finansijski rashodi „pojeli” veliki deo poslovne dobiti od 37,4 miliona evra. Dugoročne obaveze Delta holdinga na kraju 2012. godine bile su 248,7 miliona evra, dok su kratkoročne obaveze bile oko 240 miliona evra. Kompanija je ove godine u vanrednim okolnostima detaljnije nego inače izveštavala o poslovanju na kvartalnom nivou, koje je u prvoj polovini godine kada je realizacija u pitanju bilo oko pet odsto slabije nego lani.
Invej
Poslovni sistem Invej drastično je pogoršao poslovne performanse tokom proteklog petogodišnjeg perioda, dok je krajnji rezultat u 2012. godini prvi put bio ispod „crvene linije”. Osim velikog pada prodaje u odnosu na pretkriznu 2008. godinu (realno smanjenje od 48,3 odsto), poslovanje ove kompanije je najviše opterećivao pogolem dug koji je Invej prošle godine odveo u gubitak od 10 miliona evra. Dugoročne i kratkoročne obaveze ovog sistema su na kraju prošle godine iznosile oko 237 miliona evra, što je više nego dvostruko premašivalo kapital ovog holdinga. Istina, i pre krize je ovaj sistem karakterisalo jako finansiranje iz pozajmljenih izvora, ali su znatno bolji uslovi poslovanja (pa i finansiranja) lako kompenzovali kreditnu opterećenost. U trenutnim okolnostima to svakako nije slučaj, te ostaje da se vidi na koji način će biti rešeni pritisci zajmodavaca na sistem u kojem između ostalog posluju Rubin, Monus, Vital, Milan Blagojević, Luka Pančevo, Medela itd.
Konsolidovani finansijski izveštaji (u mil EUR)
MK Group
Novosadska kompanija MK Group je jedan od domaćih poslovnih sistema koji je najbolje prebrodio krizu, štaviše iskoristio je slabljenje ostalih tržišnih učesnika kako bi pojačao sopstvene pozicije. Prema ovde dostupnim finansijskim podacima poslovna slika deluje još svetlija, ako se uzme u obzir da je to samo deo holdinga Agri Europe u koji pored MK Group ulaze i biznis sa šećerom (kompanija Sunoko), poslovanje u Ukrajini i pojedine druge kompanije.
Konsolidovani finansijski izveštaji (u mil EUR)
Konsolidovana realizacija MK Group iznosila je lani 338,8 miliona evra i bila je za 77,3 odsto veća u odnosu na 2008. godinu, uz još intezivniji rast profitabilnosti. Period od proteklih pet godina ovaj holding je obeležio velikim širenjem i preuzimanjem drugih kompanija uz svesrdnu pomoć međunarodnih finansijskih institucija (kreditiranje od IFC-a, dokapitalizacija od EBRD-a). Tako je u osvit krize ova grupacija ušla u turizam kupivši Genexove hotele na Kopaoniku, dve godine kasnije otkupljen je u potpunosti posao sa šećerom od strateških partnera iz Nemačke, krajem 2011. kupljena je industrija mesa Carnex, dok bi preuzimanje manjih kompanija u proteklom periodu teško bilo i nabrojati. Jedini neuspeh, barem za sada, MK Group je pretrpela u pokušaju preuzimanja domaćih šećerana pod kontrolom grčkog Hellenic Sugara, dok su u prošloj i tekućoj godini usmereni veliki napori u osvajanje najveće domaće privatne banke, niške AIK banke, u kojoj MK već poseduje četvrtinu vlasništva.
Kada su finansije u pitanju, i MK Group je značajno kreditino opterećena (ukupan dug na kraju 2012. iznosio je oko 260 miliona evra), ali strateški pristup u vođenju i kombinovanju izvora finansiranja nisu kompaniju ni u jednom momentu doveli u krizu likvidnosti.
Industrija mesa Matijević
Da nije bilo ovogodišnjih neprilika vlasnika kompanije sa kriminalističkom policijom, Industrija mesa Matijević bi mogla biti proglašena jednim od dobitnika kriznog perioda. Poslovanje ovog sistema, koji se sastoji od velikog broja pre svega poljoprivrednih gazdinstava, uvećano je za 47 odsto u odnosu na 2008. godinu, dok je održan zavidan nivo profitabilnosti koji ovaj sistem karakteriše od prvih godina poslovanja. Još jedna bitna karakteristika u poslovanju IM Matijević jeste nizak stepen zaduženosti: ukupan dug ovog sistema na kraju 2012. godine manji je od prošlogodišnjeg neto dobitka, što je pokazatelj kojim se teško može pohvaliti bilo koje veće preduzeće u Srbiji. Ova pozicija omogućila je kompaniji IM Matijević nastavak preuzimanja pre svega u Vojvodini i konsolidaciju vlasništva u preduzećima u kojima je bila većinski akcionar.
Konsolidovani finansijski izveštaji (u mil EUR)
Koncern Farmakom
Poslovanje Farmakoma poslednjih godina moglo bi se u najkraćem označiti kao nekontrolisani rast koji je doveo u pitanje opstanak ovog sistema. Ovaj više nego heterogen holding povećao je tokom krize poslovni prihod 2,8 puta, više nego udvostručio poslovni dobitak, ali je nekontrolisani dug lani istopio skoro celokupnu dobit. Štaviše, u tekućoj godni ovaj šabački poslovni sistem doživeo je veliku krizu likvidnosti, koja je kulminirala još uvek aktuelnom blokadom poslovnih računa.
Konsolidovani finansijski izveštaji (u mil EUR)
U odnosu na 2008. godinu ukupan dug Farmakoma povećan je 2,6 puta i na kraju 2012. iznosio je 427,7 miliona evra. Posebno zabrinjavajući jeste iznos kratkoročnih finansijskih obaveza koje su dostigle nivo kapitala, a koji se po pravilu servisiraju uz enormno visoke kamatne stope. Od svih većih poslovnih sistema u Srbiji, Farmakom verovatno predstavlja najveću glavobolju domaćim bankama, dok ne mogu biti mirni ni predstavnici Svetske banke koji su ovoj kompaniji 2011. godine odobrili kredit od 120 miliona evra.
Victoria Group
Novosadska Victoria Group zabeležila je rast poslovanja u proteklom petogodišnjem periodu, ali uz znatno povećanje kreditne izloženosti. Zahvaljujući ranom pozicioniranju i strateškoj viziji, Victoria Group je spremno dočekala krizu dok su pozicije dodatno ojačane 2009. godine ulaskom EBRD-a u vlasničku strukturu (dokapitalizacija vredna 40 miliona evra). Najveću promenu ipak je donela 2011. godina, kada je deo idejnih tvoraca ove grupacije napustio kompaniju, što je u kasnijem periodu donelo velike kadrovske i druge promene po pitanju upravljanja.
Konsolidovani finansijski izveštaji (u mil EUR)
Victoria Group je u odnosu na 2008. godinu povećala prihod za oko 27 odsto, dok profitabilnost često nije bila u prvom planu zarad razvojnih planova. Ipak, naročito u poslednjem periodu, veliki uticaj na poslovanje ove kompanije ima kreditna izloženost koja značajno prevazilazi nivo kapitala. Olakšavajuću okolnost za ovu grupaciju predstavlja prisustvo EBRD-a u vlasničkoj strukturi, što je u proteklih par godina bio jak adut za dobijanje povoljnijih kredita, kako od lokalnih banaka tako i od drugih međunarodnih finansijskih institucija (pre svega IFC-a).
Nenad Gujaničić
Biznis Top 2012/2013.
Nemačka je zemlja sa najvećim budžetskim suficitom na svetu i snažnim izvozom koji predstavlja glavnu polugu privrednog rasta. Američka vlada vidi “agresivnu izvoznu politiku Nemačke” kao “remetilački faktor” po stabilnost Evrope, dok domaći analitičari spočitavaju vladi Merkelove da u senci makroekonomske stabilnosti i spoljnotrgovinskih uspeha leže mala ulaganja u istraživanje, obrazovanje i obnovu zapuštene infrastrukture, sugerišući da budući rast mora biti zasnovan na usponu domaće tražnje.
Prema podacima Savezne statističke službe, vrednost nemačkog izvoza je 2012. godine dostigla rekordnih 1,1 hiljadu milijardi evra što je 3,4% više u odnosu na prethodnu godinu, dok je uvoz jedva porastao za 0,7%, na 909,2 milijardi evra. To je rezultat koji malo kome može da promakne, pogotovu ako se ima u vidu da je pre svega dve decenije Nemačka bila “div na umoru”. Prošlog meseca je tim povodom izrečeno dosta teških reči u Kongresu, a Obamina administracija je, u svom polugodišnjem izveštaju, direktno optužila nemačku vladu za izazivanje ekonomske nestabilnosti u Evropi, pre svega “zbog vrlo agresivne izvozne politike”. Kancelarka Angela Merkel je ove tvrdnje odbacila uz obrazloženje da snaga nemačke ekonomije ni u kom slučaju ne zavisi isključivo od izvoza. Ali, čini se da prognoze govore drugačije.
Prema analizi Moody’s Analitics, nemačka privreda će nastaviti da jača, pre svega zahvaljujući izvozu na nova tržišta kao što su Kina i Amerika. Slične procene iznosi i The Economist.
U Nemačkoj industrijskoj i trgovinskoj komori (DIHK) tvrde da nemački izvoz nije proizvod nekakvog jasno definisanog i implementiranog izvoznog modela na državnom nivou. “Kompanije se internacionalizuju i prodaju svoje proizvode širom sveta tako što izlaze u suret potrebama kupaca. Izvoze se mašine, automobili, hemijski proizvodi i medicinska oprema odličnog kvaliteta. Čak i mala i srednja preduzeća posluju u proseku u 16 zemalja. Shodno tome, velika diversifikacija tržišta i klijenata u celom svetu pomaže ovim preduzećima da ne zavise od pojedinačnih tržišta”, kažu u DIHK.
Evropa je, navode u komori, i dalje najvažnije tržište za nemačke izvoznike koji na njemu plasiraju ukupno 57% svog ukupnog izvoza, ako kao meru uzmemo EU, i 70% ako se kao geografska odrednica izvoza uzme Evropa. “Ekonomski rast evropskih zemalja je svakako važan i za nas”, kaže za B&F Dr. Ilja Nothnagel iz Predstavništva DIHK.
Dalje od Evrope
Uvidi Istraživačkog centra Dojče banke govore u prilog tezi da jača nemački izvoz na neevropska tržišta i da on, istovremeno, predstavlja i važan motor rasta suficita. U poslednjih šest meseci porastao je nemački uvoz iz evroregije za 10% dok se istovremeno smanjio nemački izvoz u EMU, pre svega u zemlje periferije, za 3%, što je doprinelo relativnom peglanju nemačkog suficita u spoljnotrgovinskoj razmeni sa EMU koji je u julu iznosio 20% u odnosu na međugodišnji prosek. Istovremeno je zabeležen rast suficita u razmeni sa zemljama izvan EMU. U periodu od 2007. do 2012. izvoz u ove zemlje je porastao za 25%, dok je uvoz iz ovih zemalja bio veći za 20%. Ovo je rezultiralo povećanjem nemačkog suficita sa ovim zemljama na 120 milijardi evra u 2012. godini što ujedno predstavlja i dosadašnji rekord. Tokom ove godine taj trend je nastavljen delom i kao rezultat pada cena nafte u odnosu na prethodnu godinu – a mogao bi i prevazići prošlogodišnju cifru, što bi doprinelo novom nemačkom rekordu od preko 200 milijardi evra suficita u ukupnoj razmeni sa svetom, navodi Istraživački centar Dojče banke.
Najavljeno sklapanje transatlantskog trgovinskog sporazuma (Transatlantic Trade and Investment Partnership, TTIP), između SAD i Evrope moglo bi imati značajan uticaj na daljnje pomeranje trendova u nemačkom izvozu.
Evropska komisija je sa oduševljenjem dočekala projekat o zoni slobodne trgovine sa SAD. Šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo ocenio je kako će ovaj sporazum omogućiti rast BDP-a za bar 0,5%, a to znači više desetina milijardi evra na godišnjem nivou i desetine hiljada radnih mesta. Evidentno je da će od ovog sporazuma najviše profitirati izvozno orjentisane zemlje, tako da se ovaj sporazum očekuje sa oduševljenjem u nemačkim privrednim krugovima.
“Postojanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD ne znači da Evropa više nije u fokusu, već da će trgovina sa SAD biti znatno pojednostavljena. Poslednje studije pokazuju da će sve evropske zemlje od toga imati koristi. Privredna komora očekuje otvaranje preko 100.000 radnih mesta kao posledicu ovog sporazuma, samo u Nemačkoj. Naravno moramo sačekati kraj pregovora. Ključne tačke su, svakako, zaštita podataka i pristup tenderima u SAD” navodi Nothnagel.
U Istraživačkom centru Dojče banke su, ipak, pomalo skeptični kada je ovaj sporazum u pitanju: vrlo je verovatno da bi njegova primena dovela do daljeg slabljenja veza unutar zemalja EMU i dubljih podela, smatra Heiko Peters, istraživač ovog Centra. Kompletna trgovinska liberalizacija između SAD i EU bi povećala blagostanje dve najveće svetske ekonomije koje učestvuju sa 39% u globalnom BDP i 44% u globalnoj trgovini. Ipak, potpuna liberalizacija se čini malo verovatnom zbog oprečnih interesa zainteresovanih strana. TTIP će verovatno biti limitiran na eliminaciju carinskih tarifa pre svega na robe, ali gotovo je sigurno da neće obuhvatiti sektor poljoprivrede i naoružanja, smatraju u Dojče banci. Da bi se izbeglo proizvođenje štetnih neravnoteža u trgovini, smanjivanje necarinskih barijera mora biti razmatrano na globalnom nivou. Uz to, iako će TTIP uticati na rast blagostanja u SAD i EU, treba očekivati da će taj dobitak biti nesrazmerno raspoređen među članicama EU. “Nemačka će verovatno biti među značajnim dobitnicima zbog svoje otvorenosti i izrazite konkuretnosti u odnosu na druge EU zemlje”, ocenjuje Peters.
Grbav put
Jedan od glavnih zamajaca za jačanje “zdrave privredne snage”, kako je kritičari nemačke ekonomske politike nazivaju, jeste svakako kombinacija rasta uvoza i domaće tražnje kao i ulaganja u infrastrukturu. Pišući na ovu temu, nemački Špigl postavlja pitanje zašto većina puteva kako magistralnih tako i autoputeva datira iz sedamdesetih godina, odnosno zašto se budžetski suficit i trenutno niski troškovi zaduživanja ne koriste za jačanje domaćih investicija.
Peters navodi da Dojče banka “očekuje da domaća tražnja bude jedan od najvećih zamajaca koji će doprineti povećanju BDP-a, od 0,5% u 2013. i 1,5% u 2014., najpre zahvaljujući stepenu zaposlenosti, solidnom povećanju plata i povećanju investicija koje su u prošlogodišnjem periodu 2012/2013 bile slabe.”
Ana Zabrodcka, analitičar u Moody’s Analitics upozorava da nedostatak domaćih investicija može prouzrokovati probleme na dugoročnom planu. “Nedostatak privatnih i javnih domaćih investicija je stvorio veliki investicioni jaz koji Nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW Berlin) procenjuje na 3% GDP godišnje, počev od 1999. Akumuliran, on iznosi 40% sadašnjeg BDP. Nemačka nedovoljno ulaže u obrazovanje, razvoj i istraživanje, iako joj je to neophodno da bi održala dugoročni rast u tehnološki intenzivnim granama i industrijama zasnovanim na znanju. Ovi podaci, kaže Zabrodcka, objašnjavaju kontinuiran pad ukupne produktivnosti – udela ekonomskog rasta baziranog na tehnološkom progresu i upravljanju resursima, umesto na tradiciji.
DIW je procenio da bi zatvaranje tog jaza na srednji rok povećalo privredni rast – najveći mogući privredni rast koji bi dugoročno bio održiv – za 0,6 procentnih poena do 2017. Pod sadašnjim uslovima potencijalni godišnji rast mogao bi biti oko jedan odsto. Zato bi vlada morala da podstakne privatne investicije i da proširi obuhvat javnih investicija. Dosadašnje odlaganje da to uradi već je rezultiralo padom opšteg blagostanja. Ono što Institut naziva neto vrednošću vladinog sektora učestvovala je u BDP sa 20% u 1999. godini, a 2011. je opala na 0,5%. Drugim rečima, Nemačka živi od svojih rezervi i one sve brže nestaju. Prema već pomenutom tekstu Špigela, oko 20% autoputeva i oko 40% magistralnih puteva, na primer, traži hitnu popravku. Zato bi nova vlada trebalo da iskoristi sadašnji suficit i mogućnost jeftinog zaduživanja koji bi podstakli domaće investicije, smatra Zabrodcka.
Sanja Vasić, Berlin
Biznis Top 2012/2013.
Senator Elizabet Varen uputila je u četvrtak pismo direktorima šest najvećih finansijskih institucija u SAD, pozivajući kompanije da dobrovoljno iznesu koje ekspertske institute finansiraju. Trenutno , informacije o finansijskim doprinosima think tenkovima, i privatnim institutima ne moraju da budu dostupni javnosti, što ugrožava kredibilitet istraživanja i analize ovih organizacija, napisala je Varen.
Jedna dosetka o Gorbačovu kaže da je polovina njegovih ekonomista imala pravo, ali on nije znao koja je to polovina. Zoran Milanović misli da zna. On je odabrao one koji osluškuju šta traži Evropa i misle da je uvek pametno priključiti se vladajućoj doktrini. Sve drugo bilo bi nerazumno i opasno. Doduše, Bernard Šo davno je rekao da sav progres zavisi od nerazumnom ljudima, ali to je valjda samo dosetka. Milanović, kao i njegovi prethodnici, verovatno misli da će reforme koje savetuju svetske finansijske organizacije pokrenuti hrvatsku ekonomiju. Poslušnost zasad ne daje rezultate, ali za to su Hrvati, po istoj logici, verovatno sami krivi jer nisu dovoljno poslušni. Reforme bi morale biti odlučnije. Ali koje reforme? Sve se svodi na isto. To su odricanje, žrtvovanje i patnja. U judaističko-hrišćanskoj civilizaciji, u kojoj smo svi odgojeni, unapred se smatra da to mora biti dobro. Previše smo trošili, sada je vreme za kaznu i plaćanje računa.
Ali pre samo pet ili šest godina, vladajuća doktrina je bila drukčija. Njeni zagovornici su se divili “novim finansijskim proizvodima” banaka i dokazivali da će one osigurati stalan progres. Neki ekonomisti su čak dokazivali da proizvodnja nema smisla i ukazivali na irski primer. Čim se zemlja više zadužuje, to je progres brži, tvrdili su oni. Pritom nisu izmislili ništa novo. Pre više od 80 godina, uoči Velike depresije, “vladao je neverojatan optimizam, iz kojeg su se rađale prave orgije špekulacija”, piše Vinston Čerčil u svojim uspomenama. I onda kaže nešto što je posebno važno za našu temu: “Pisale su se knjige kako bi se dokazalo da su krize fenomen koji su razvijene poslovne organizacije i ekonomska nauka konačno savladale.Očigledno je došao kraj onakvim ekonomskim ciklusima kakvi su nam poznati, rekao je 1929. godine predsednik Njujorške berze. A u nekoliko meseci kasnije je iznenadna i snažna oluja počela da duva na Vol Stritom.
Tadašnji američki predsednik Herbert Huver shvatio je da nešto treba brzo preduzeti kako bi se sprečilo produbljivanje krize. Morao se, naravno, osloniti na ekonomsku nauku, pri čemu je imao isti problem kao mnogo kasnije Gorbačov ili sada Milanović. Kome verovati? Svakako ne onima koji su do juče svirali na note drugog i drugačijeg ekonomskog šlagera. Opredelio se za svog sekretara za finansije Endrua Melonea koji je tvrdio da treba ohladiti pregrejanu ekonomiju, što se može postići samo smanjenjem emisije novca. Istovremeno, tvrdio je on, treba pokrenuti proces restrukturiranja ekonomije, što znači da moraju propadati loše, a napredovati dobre firme. Šta više, treba podsticati propast svih koji su u datim uslovima zapali u nevolje. (U Račanovo vreme to se kod Hrvata nazivalo raščišćavanjem ruševina.) Zvučalo je dobro i logično, ali rezultati su bili katastrofalni. Tek je novi predsednik Frenklin Ruzvelt izabrao neke duge ekonomiste, koji će doneti i drugi ekonomski model. Šta je razvijeni svet naučio iz svega toga? Uoči sadašnje krize, činilo se – ništa! Predsednik Bil Klinton ukinuo je neka ključna ograničenja u poslovanju banaka koja je uveo Ruzvelt, nakon čega su događaji počeli neverojatno da liče na one od pre 80 godina. Ali kada se rasplamsala kriza, pokazalo se da je bitan deo lekcije ipak savladan. Umesto oštrog rezanja troškova i hlađenja ekonomije, razvijene zemlje su počele da podstiču potrošnju. Svi se još sećamo da su Nemci davali iz budžeta po dve hiljade evra svakome ko bi kupio novi automobil, a Amerikanci po 500 dolara svakom građaninu, kako bi podstakli njihovu potrošnju, a preko nje proizvodnju i zaposlenost. Neki su ekonomisti, na primer nobelovac Pol Krugman, stalno prigovarali da mere za podsticanje potrošnje nisu dovoljno energične, ali kako se sada pokazuje, rezultat nije izostao.
Istovremeno su drugima, pa i nama, davali i još uvek daju sasvim drukčije savete. MMF, Svetska banka, pa i EU nameću politiku restrukturiranja rezanjem potrošnje, a ne drugačijom raspodelom troškova, odnosno podsticanjem proizvodnih investicija i izvoza. Na istom tragu je i ekonomska teorija. Tako je ove godine jedan skup uglednih nemačkih ekonomista jednoglasno zaključio da u kriznim zemljama treba voditi politiku restrukturiranja i da zato treba nastaviti sa štednjom i zaoštravanjem uslova poslovanja, kako bi se ubrzalo propadanje loših a razvoj dobrih preduzeća. Ta je pesma, kao što smo videli, stara 80 godina, a njene reči i note napisao je nesretni gospodin Melon.
Kriza je tada ubrzano prešla Atlantik, na čijim je talasima došla i američka politika njenog prevladavanja. Ali sve je ipak zavisilo od domaćih političara i njihovih ekonomista. Britanija se vratila na zlatni standard i ojačala svoju funtu; zapravo je obnovila kurs koji je postojao prije rata, godine 1914. Kako se u ratnim godinama pojavila inflacija (koje pre toga nije bilo punih 99 godina), proizvodnja je bila žestoko pogođena. Ali plutokratama iz londonskog Sitija (finansijskog središta dobrog dela sveta) to je bio vetar u jedra. Zanimljivo je da je ministar finansija tada bio već spomenuti Vinston Čerčil, kojem je trebao još jedan svetski rat pa da shvati grešku.
No u Hrvatskoj se još uvek insistira na tom receptu, pa je na primer jedan ministar u prvoj Račanovoj vladi, inače sam veliki trgovac uvoznom kineskom robom, izjavio da su ekonomisti koji zagovaraju slabljenje kune zastareli mozgovi. Po tome, on je bio sledbenik Britanaca iz vremena između dva svetska rata, ali i prethodnik Zorana Milanovića, koji sada misli da je reč o zastarelom rešenju.
Nemačka, čije su finansije bile narušene izostankom američkih kredita, takođe je u stezanju potrošnje potražila izlaz iz nevolja. Ali u Nemačkoj je bujao nacionalizam, ojačan povređenim ponosom zbog gubitka rata, pa je masa mladih ljudi bez posla, među kojima i mnogi veterani, bila spremna da se priključi raznim desničarskim paramilitarnim organizacijama. Kod nas se one zovu stožeri. Tu su sticali osećaj moći i dobijali smisao svojih siromašnih, praznih i besperspektivnih života. Oni su proizvodili i nove lidere, koje je stari establišment smatrao samo jednodnevnim mušicama. Nakon što je upoznao Hitlera, predsednik Vajmarske Republike Pol von Hindenburg je rekao: “Taj čovek da bude kancelar? On zaslužuje samo da ga postavim za upravnika neke pošte, gde će lijepiti marke s mojim likom.” Vlast je smatrala da je najbolje sve pustiti da se istutnji i zamre samo od sebe. Posle samo godinu dana i još jednog finansijskog stezanja, koje je proizvelo novi milion nezaposlenih, Hitler je postao nemački kancelar.
Izvor: Novossti
Knjiga Stefana Hesela iz 2010. godine „Pobunite se!“ prodata je u više od 3,5 miliona primeraka širom sveta. Ovo je jedan odlomak iz te knjige.
Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina! Zahvaljujući Žanu Mulenu koji je u okviru Saveta u okupiranoj Francuskoj organizovao sastanak svih pokreta, partija, sindikata i proglasio njihovu pripadnost borbenoj Francuskoj i jedinom vođi kojeg su svi priznavali, generalu de Golu. Iz Londona, u koji sam došao marta 1941. i pristupio de Golu, saznao sam da je Savet izradio program, prihvaćen 15. marta 1944., koji je nudio slobodnoj Francuskoj skup pravila i vrednosti na kojima će počivati moderna demokratija naše zemlje.
Danas su nam više nego ikad potrebna ta pravila i te vrednosti. Naša je obaveza da svi zajedno bdimo kako bi naša zajednica ostala zajednica kojom se ponosimo a ne društvo ljudi bez ličnih dokumenata, društvo izgona, sumnji prema imigrantima, društvo koje dovodi u pitanje pravo na penziju, tekovine socijalnog osiguranja, društvo u kome su javna glasila u rukama bogatih – sve ono što bismo odbili da podržimo da smo stvarni naslednici Saveta Narodnog Otpora.
Od 1945. godine, nakon užasnih događaja, snage unutar Saveta Narodnog Otpora su se posvetile ambicioznom preporodu. Podsetimo se, u to vreme je stvoreno socijalno osiguranje kakvo je želeo Pokret otpora, kao što je bilo zacrtano u njihovom programu: „Potpuni plan socijalnog osiguranja, namenjen da osigura svim građanima sredstva za život, u svim onim slučajevima kada sami nisu u mogućnosti da ga sebi radom osiguraju; penzija koja omogućava ostarelim radnicima da dostojanstveno dočekaju svoje poslednje dane.“. Izvori energije, struja i gas, ugljokopi i velike banke su nacionalizovani. Program je takođe potvrđivao „povrat naciji velikih monopolističkih sredstava proizvodnje, plodove zajedničkog rada, izvore energije, zemno blago, osigurajavuća društva i velike banke“; „ustanovljavanje stvarne ekonomske i socijalne demokratije, što podrazumeva oduzimanje ekonomske vlasti velikim finansijskim i privrednim feudima“. Opšta korist mora imati prednost nad pojedinačnom, pravedna raspodela bogatstava stvorenih radom mora imati prednost nad novčanom moći. Pokret otpora predlaže „razboritu organizaciju privrede podređujući pojedinačne interese opštim i oslobođene od strukovne diktature nametnute po ugledu na fašističke države“, a privremena vlada Republike preuzima na sebe njeno ostvarivanje.
Stvarnoj demokratiji je potrebna nezavisna štampa; Pokretu otpora je to poznato, to i zahteva braneći pritom „slobodu štampe, čast i nezavisnost u odnosu na državu, na moć novca i na strane uticaje.“ To potvrđuju i zakoni o štampi već od 1944. godine. No, baš to je danas u opasnosti.
Pokret otpora je zahtevao „da sva francuska deca imaju stvarnu mogućnost pristupa obrazovanju na najvišem stepenu“, bez diskriminacije. Reforme predložene 2008. godine su suprotne ovom predlogu. Mladi nastavnici, čiju borbu podržavam, na kraju su odbili da primene tu reformu zbog čega su im, za kaznu, smanjene plate. Negodovali su, „odbili poslušnost“, i ocenili da su reforme previše udaljene od ideala republikanske škole, pod prevelikim uplivom moći novca i da više ne razvijaju u dovoljnoj meri stvaralački i kritički duh.
Ovim je dovedena u pitanje celokupna osnova socijalnih tekovina Pokreta otpora.
Srdžba je povod za otpor
Neki se usuđuju reći da država više nije u stanju da osigura troškove socijalnih mera. Zar je moguće da danas nedostaje novac koji bi sačuvao i nastavio te tekovine kad se proizvodnja bogatstva od oslobođenja, u doba kada je Evropa bila u ruševinama, znatno povećala? Osim ako razlog nije činjenica da je moć novca, protiv kojeg se Pokret otpora toliko borio, danas tako velika, bezobzirna, sebična a kojoj služe ljudi koji pripadaju vrhovima državne vlasti. Bankama, u međuvremenu ponovo privatizovanim, prevashodna briga je da osiguraju dividende i veoma visoke plate sopstvenim upravljačima a ne opšta korist. Jaz između najsiromašnijih i najbogatjih nikad nije bio veći; a trka za novcem i nadmetanje nikad toliko ohrabrivani.
Osnovni povod Pokreta otpora je bila srdžba. Mi, veterani Pokreta otpora i borci za slobodnu Francusku, pozivamo mlade generacije da održe u životu i ponesu nasleđe Pokreta otpora i njegove ideale. Mi im poručujemo: nastavite, pobunite se! Odgovorni političari, ekonomisti, intelektualci i celokupno društvo ne smeju odustati od borbe niti smeju pasti pod uticaj sadašnje međunarodne diktature finansijskog tržišta koje ugrožava mir i demokratiju.
Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku. Ta su prava, koje je Univerzalna Deklaracija (o pravima čoveka) zapisala 1948, opštevažeća. Ako sretnete nekoga ko ne raspolaže tim pravima, pomozite mu da ih stekne.
Dva viđenja istorije
Kad pokušam da shvatim šta je izazvalo pojavu fašizma, šta je uzrok tome da su nas Hitler i Viši[i] savladali, zaključujem da su se posednici, obuzeti sebičnošću, užasno plašili boljševičke revolucije. Dopustili su da ih vodi strah. Ali biće dovoljno ako se, danas kao i u ono vreme, energična manjina usprotivi, imaćemo dovoljno kvasca da se testo digne. Naravno, iskustvo veoma starog čoveka kao što sam ja, rođenog 1917. godine, različito je od iskustva mladih danas. Često molim nastavnike osmogodišnjih škola da mi omoguće da razgovaram sa učenicima kojima kažem: vi nemate iste razloge da se angažujete. Za nas, pružiti otpor je značilo ne prihvatiti nemačku okupaciju, ne prihvatiti poraz. To je bilo relativno jednostavno. Jednostavno kao ono što je sledilo, dekolonizacija. Zatim rat u Alžiru. Bilo je očigledno da Alžir treba da stekne nezavisnost. Što se pak Staljina tiče, svi smo mi, 1943. godine, pljeskali pobedi Crvene Armije nad nacistima. I mada je, kao protivteža američkom kapitalizmu, trebalo pratiti šta se dešava u komunističkoj Rusiji, kada smo saznali za velike staljinističke čistke iz 1935., potreba da se odupre tom neprihvatljivom obliku totalitarizma nametnula se kao nešto potpuno očevidno. Moja dugovečnost mi je pružila nebrojeno prilika da se pobunim.
Ti razlozi su nastali pre kao potreba za angažovanjem nego kao posledica osećanja. Kao mlad student Ecole Normale[ii] bio sam pod jakim uticajem Žan‑Pol Sartra, starijeg kolege. Mučnina, Zid, ali ne i Biće i Ništavilo, bila su za mene veoma važna dela u formiranju mojih pogleda. Sartr nas je naučio da kažemo sebi: „Odgovorni ste kao pojedinac“. To je bila anarhistička poruka. Odgovornost čoveka koji se ne prepušta niti vlasti niti bogu. Naprotiv, treba se angažovati u ime sopstvene odgovornosti kao ljudskog bića. Već sam bio vatreni sledbenik filozofa Hegela kad sam 1939. godine u Parizu ušao u Ecole Normale u ulici Ulm i pratio seminar koji je držao Moris Merlo‑Ponti. Njegova predavanja bavila su se izučavanjem konkretnog iskustva, iskustva tela u odnosu na razum, razum u odnosu na čula. Ali moj prirodni optimizam, koji je činio da sam smatrao mogućim sve što se želi, upućivao me je više ka Hegelu. Hegelovo učenje smatra da duga istorija čovečanstva ima smisao: čovekova sloboda koja napreduje korak po korak. Istoriju čini niz sudara, uzimanje u obzir izazova. Istorija društva napreduje i na kraju, kad čovek dostigne potpunu slobodu, stičemo demokratsku državu u njenom idealnom obliku.
Postoji, naravno, i drukčiji pristup istoriji. Napredak koji omogućuje sloboda, takmičenje, trka da bi se imalo „uvek još više“, može se doživeti kao razarajući uragan. Takvo je viđenje, uostalom, imao prijatelj mog oca – nemački filozof Valter Benjamin – sa kojim je zajednički prevodio na nemački „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta. On je zaključio da slika Angelus Novus švajcarskog slikara Pola Klea, na kojoj lik anđela širi ruke kao da želi da obuzda i odgurne nevreme, kojeg je Valter Benjamin izjednačio sa napretkom, nosi u sebi pesimističku poruku. Za Benjamina, koji je, da bi izbegao nacizam, izvršio samoubistvo u septembru 1940., smisao istorije je nezadrživi pomak iz nesreće u nesreću.
Ravnodušnost: najgori stav
Istina je da razlozi za pobunu danas izgledaju manje očigledni ili je pak svet previše zamršen. Ko naređuje, ko odlučuje? Nije uvek lako razlučiti koja nas, od svih postojećih tendencija, vodi. Nemamo više posla sa malobrojnom elitom čije delovanje jasno shvatamo. Nalazimo se u ogromnom prostoru koji je, to jasno osećamo, međusobno zavisan. Objedinjavanje u kome živimo nije nikada bilo toliko prisutno. Ali, u tom svetu postoje stvari koje su nepodnošljive. Da bi ih uočili, treba pažljivo gledati, tražiti. Govorim mladima: Potražite malo; naći ćete. Najgori pristup je ravnodušnost, reći „ja tu ne mogu ništa, snaći ću se sam“. Takvim ponašanjem gubite jedan od najvažnijih sastojaka koji od vas čine čoveka. Neophodan sastojak: sposobnost da se pobunite i njena posledica, angažovanje.
Već sada možemo utvrditi dva nova izazova:
Ogromna razlika koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koja ne prestaje da se uvećava. To je ponalazak 20. i 21. veka. Danas u svetu veoma siromašni zarađuju jedva dva dolara na dan. Ne smemo dozvoliti da se taj jaz još više širi. Sam ovaj zaključak bi morao da navede na angažovanje.
Ljudska prava i stanje u kome je planeta. Po oslobođenju, ukazala mi se prilika da sarađujem na izradi Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, koju je Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu. Kao šef kabineta Anrija Ložijea, pomoćnika generalnog sekretara OUN, i kao sekretar Komisije za Ljudska prava učestvovao sam u izradi te Deklaracije. Ne mogu a da ne spomenem ulogu koju su u njenoj izradi imali Rene Kasen, narodni komesar za Pravdu i Obrazovanje vlade slobodne Francuske, u Londonu 1941., koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu za mir – i Pjer Mandes Frans, u okviru Ekonomskog i Socijalnog Saveta, kome su tekstovi koje smo pisali bili podnošeni na pregled pre nego što bi ih pregledala Treća komisija Generalne skupštine, zadužena za socijalna, humanitarna i kulturna pitanja. Ta komisija, kojoj sam bio sekretar, brojala je pedeset četiri zemlje članice ondašnjih Ujedinjenih nacija. Reneu Kasenu dugujemo izraz „univerzalna“ prava – umesto „internacionalna“, kao što su predlagali naši prijatelji Anglosaksonci. Jer to je bio izazov na završetku rata: osloboditi se pretnji kojima je totalitarizam opsedao čovečanstvo. Da bi ih se oslobodilo, trebalo je postići da se zemlje članice OUN‑a obavežu da će poštovati ta univerzalna prava. To je bio način da se osujeti argument o punom suverenitetu kojim bi neka država mogla pravdati vršenje zločina protiv čovečanstva na sopstvenoj teritoriji. To je bio slučaj sa Hitlerom koji je organizovao genocid, smatrajući sebe gospodarem u sopstvenoj zemlji. Za nastanak te Deklaracije je, u velikoj meri, zaslužno opšte odbacivanje nacizma, fašizma, totalitarizma a zahvaljujući našem prisustvu zasluge takođe pripadaju i duhu Pokreta otpora. Osećao sam da je trebalo raditi brzo, ne podleći lakoverno licemerju koje je bilo prisutno u izjavama pobednika o prihvatanju tih vrednosti, koje nisu svi imali nameru da iskreno sprovedu u delo a koje smo mi pokušali da im nametnemo.
Ne mogo odoleti želji da citiram 15. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: „Svako ima pravo na državljanstvo“; i član 22: „Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem međunarodne saradnje, a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake države.“ Iako Deklaracija ima deklarativnu a ne i pravnu snagu, ona je ipak odigrala važnu ulogu od 1948. do danas; kolonizovani narodi su je koristili u svojoj borbi za nezavisnost; ona je obogatila svest ljudi u borbi za slobodu.
Sa zadovoljstvom zaključujem da se poslednjih decenija povećao broj nevladinih organizacija, društvenih pokreta kao što je Attac (Association pour une Taxation des Transactions financières pour l’Aide aux Citoyens – Udruženje za oporezivanje financijskih transakcija za dobrobit građana), FIDH (Fédération Internationale des Droits de l’Homme – Međunarodna organizacija za prava čoveka), Amnesty International… koji su aktivni i uspešni. Očigledno su međusobna povezanost i korišćenje svih modernih sredstava komunikacija uslov efikasnosti.
Mladima poručujem: gledajte oko sebe, naći ćete teme koje zaslužuju vašu srdžbu – postupanje prema imigrantima, ljudima bez dokumenata, Romima. Naći ćete konkretne situacije koje će vas navesti da pokrenete snažnu građansku akciju. Potražite i naći ćete!
Moja srdžba u odnosu na palestinsko pitanje
Danas me najviše ljuti situacija u Palestini, u oblasti Gaze, u Cisjordaniji. Sâm taj sukob je uzrok srdžbe. Svakako treba pročitati izveštaj Ričarda Goldstona iz 2009. godine o Gazi, u kome ovaj južnoafrički sudija, Jevrejin, koji čak izjavljuje da je cionista, optužuje izraelsku armiju da je za vreme tronedeljne operacije „Liveno olovo“ izvršila „dela koju mogu da se porede sa ratnim zločinima a možda, u izvesnim slučajevima, zločinima protiv čovečanstva“. Ja sam sa svojom ženom ponovo otišao u Gazu 2009. godine, zahvaljujući našim diplomatskim pasošima, da bih proučio na licu mesta činjenice koje spominje izveštaj. Ljudima u našoj pratnji nije bilo dozvoljeno da uđu u Gazu. Ni tu niti u Cisjordaniju. Posetili smo takođe i izbeglički logor koji je, još 1948. godine, podigla agencija Ujedinjenih nacija, UNRWA, u kome više od tri miliona proteranih Palestinaca čeka više nego neizvestan povratak na svoje posede. Što se pak Gaze tiče, u pitanju je zatvor pod otvorenim nebom za milion i po Palestinaca. Zatvor u kome su se ljudi organizovali da prežive. Naše pamćenje opseda ponašanje stanovnika Gaze, njihov patriotizam, ljubav prema moru i plažama, stalna briga o dobrobiti njihove dece, mnogobrojne i razigrane, više nego materijalna razaranja tokom operacije „Liveno olovo“, recimo, bolnice Crvenog polumeseca (islamska verzija Crvenog krsta). Bili smo zadivljeni dosetljivošću kojom su podnosili nametnutu nestašicu. Videli smo ih kako, u nestašici cementa, prave cigle kako bi ponovo izgradili hiljade kuća porušenih tenkovima. Potvrdili su nam da je tokom operacije „Liveno olovo“ koju je vodila izraelska armija, bilo hiljadu četiri stotina mrtvih – žene, deca, starci koji su se nalazili u logoru – u odnosu na samo pedesetak ranjenih sa izraelske strane. Delim mišljenje južnoafričkog sudije. Pomisao da Jevreji mogu vršiti ratne zločine je nepodnošljiva. Nažalost, u istoriji ima malo primera da su narodi umeli izvući pouke iz sopstvene prošlosti.
Znam, Hamas, koji je pobedio na poslednjim izborima, nije uspeo da spreči lansiranje raketa na izraelske gradove kao odgovor na stanje izlovanosti i blokade u kojoj se nalaze stanovnici Gaze. Naravno da mislim da je terorizam neprihvatljiv, ali treba priznati da odgovor na okupaciju od strane nebrojeno snažnijih vojnih snaga ne može biti samo nenasilan.
Da li Hamasu ide u korist da lansira rakete na grad Sderot? Odgovor je, naravno, ne. Ne služi svrsi, ali se delo može objasniti beznađem stanovnika Gaze. Smisao beznađa je da se nasilje može shvatiti kao nemio zaključak neprihvatljivog stanja kojeg trpe. Tako se može reći da je terorizam neka vrsta beznađa. I da je to beznađe negativan pojam. Ne treba proizvoditi beznađe već nadu. Beznađe je uskraćivanje nade. Ono je razumljivo, rekao bih skoro da je prirodno, ali ipak nije prihvatljivo. Jer ne dozvoljava ishode koje može proizvesti nada.
Nenasilje, put koji treba da naučimo da sledimo
Ubeđen sam da budućnost pripada nenasilju, pomirenju različitih kultura. Na taj način čovečanstvo treba da prevali sledeću deonicu. Pridružujem se Sartru, ne može se oprostiti teroristima koji bacaju bombe, ali ih se može razumeti. Sartr je 1947. godine pisao: „Priznajem da je nasilje, u bilo kom obliku se manifestovalo, znak neuspeha. Ali to je neizbežan neuspeh jer živimo u svetu nasilja. I mada je istina da prizivanje nasilja održava nasilje koje se tako čini trajnim, takođe je istina da je to jedini način da se zaustavi.“ Na šta bih ja dodao da je nenasilje sigurniji način da se nasilje zaustavi. Nije prihvatljivo podržati teroriste kao što je, u ime tog principa, Sartr učinio u vreme alžirskog rata za nezavisnost ili atentata na izraelske sportiste za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine. To nije delotvorno i sâm Sartr će, na kraju života, postaviti pitanje smisla terorizma i njegovog opravdanja. Reći „nasilje nije delotvorno“ mnogo je važnije nego saznanje da li treba osuditi ili ne one koji koji ga vrše. Terorizam nije delotvoran. Što se delotvornosti tiče, potrebno je uzdati se u nenasilje. Ako i postoji nada u nasilje ona je u poeziji Gijoma Apolinera: „Kako je nada silovita“; ne u politici. Sartre je u martu 1980., tri sedmice pred smrt, izjavio: „Treba pokušati objasniti zašto je današnji svet, koji je užasan, samo trenutak dugačkog razvoja istorije, tokom koje je nada uvek bila jedna od glavnih snaga revolucija i ustanaka i kako danas doživljavam nadu kao nacrt budućnosti.“
Treba shvatiti da nasilje okreće leđa nadi. Njemu moramo pretpostaviti nadu, nadu u nenasilje. To je put koji moramo naučiti da sledimo; i ugnjetači i potlačeni. Treba doći do pregovora koji će učiniti da nestane tlačenje; to će pak ukinuti nasilje terorista. To je razlog zbog kojeg se ne sme dozvoliti nagomilavanje mržnje.
Poruka Mendele i Martina Lutera Kinga nalazi svu svoju osnovanost u svetu koji je prevazišao suprotstavljanje ideologija i osvajački totalitarizam. To je poruka nade u sposobnost modernih društava da prevaziđu sukobe međusobnim razumevanjem i predostrožnim strpljenjem. Da bismo u tome uspeli treba se osloniti na zakone, čije nepoštovanje, bez obzira ko je počinilac, mora da izazove našu srdžbu. Ne sme se dopustiti da se gaze naša prava.
Za miroljubivu pobunu
Zabeležio sam – i nisam jedini – reakciju izraelske vlade suočenu sa mirnim protestima stanovnika grada Bil’id koji svakog petka, bez kamenja, bez nasilja, idu do zida protiv kojeg protestvuju. Izraelske vlasti su ocenile taj protestni marš kao „nenasilni terorizam“. Nije loše… Treba biti Izraelac da bi se nenasilje proglasilo terorističkim. Ono što ih, pogotovo, čini smetenim je delotvornost nenasilja koja izaziva pomoć, razumevanje, podršku svih onih u svetu koji su protivnici ugnjetavanja.
Krize danas
Produktivistički pogled, koji Zapad zagovara, doveo je svet u krizu iz koje se treba izvući korenito prekidajući sa strmoglavom potrebom „uvek još više“ i u oblasti finansija i u naučnim i tehničkim oblastima. Krajnje je vreme da prvenstvo dobije briga za moral, pravdu i trajnu uravnoteženost. Izloženi smo velikim opasnostima koje mogu prekinuti ljudsku avanturu na planeti koja bi postala nemoguća za život.
Ali istina je da su od 1948. godine na ovamo postignuta značajna dostignuća: dekolonizacija, kraj aparthejda, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida. Sa druge strane, prva decenija 21. veka bila je razdoblje nazadovanja. To nazadovanje bih, delimično, objasnio predsednikovanjem Džordža Buša, 11. septembrom i kobnim potezima koje su Sjedinjene Države zbog toga preduzele kao, recimo, vojna intervencija u Iraku. Nas je zadesila ekonomska kriza ali nas nije navela da pokrenemo novu politiku razvoja. Takođe, samit u Kopenhagenu protiv globalnog zagrevanja Zemlje nije omogućio da se pokrene stvarna politika zaštite planete. Nalazimo se između užasa prve decenije i izgledima koje imamo u sledećim decenijama. Ali treba se nadati, treba se neprestano nadati. Poslednje decenije, one od 1990, svedočili smo je velikom napretku. Ujedinjene nacije su sazivale niz konferencija, 1992. godine o zaštiti okoline u Riu; o položaju žena 1995. godine u Pekingu; u septembru 2000. godine, a na inicijativu Kofija Anana, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, 191 zemlja je usvojila Deklaraciju o Osam razvojnih ciljeva milenijuma, kojom su se posebno obavezale da do 2015. godine prepolove siromaštvo u svetu. Žao mi je što ni Obama ni Evropska unija još uvek nisu najavili koji će biti njihov doprinos stvaralačkoj fazi, oslanjajući se na ove temeljne vrednosti.
Kako zaključiti ovaj poziv na pobunu? Tako što ću vas opet podsetiti da smo 8. marta 2004., mi, veterani Pokreta otpora i snage za oslobođenje Francuske (1940-1945) prilikom proslave šezdesetogodišnjice Programa Saveta Narodnog Otpora, rekli da je doista „nacizam pobeđen, zahvaljujući žrtvama koje su podneli naše sestre i braća iz Pokreta otpora i Ujedinjenim nacijama u borbi protiv fašističkog divljaštva. Ali ta pretnja nije potpuno nestala i naš bes protiv nepravde je ostao nesmanjen“.
Ne, ta pretnja nije potpuno nestala. Zato, neprestano pozivajmo u „istinsku nenasilnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja koji našoj omladini jedino nude potrošačko društvo, nipodaštavanje slabijih i kulture, opštu amnneziju i preterano međusobno takmičenje“.
Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:
STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI.
Stéphane Hessel
Rođen je u Berlinu 1917. godine od oca poljsko-jevrejskog porijekla i majke Njemice. Sa porodicom se preselio u Pariz kada je imao sedam godina. Tokom dvadesetih godina prošlog vijeka Esel je u Parizu upoznao avangardne umjetnike i filozofe. Poslije rata se obrazovao za diplomatu, a vlada ga je poslala na službu u sjedište UN u Njujorku. Esel je bio posljednji živi koautor Povelje o ljudskim pravima.
Diplomat i borac za ljudska prava. Studirao je na Ecole Normale Superieure gdje je, između ostalog, pohađao fenomenološke seminare Merleau-Pontyja. Nedugo prije njemačke invazije na Francusku, zajedno sa porodicom utočište pronalazi na Azurnoj obali kod Aldousa Huxleyja. Potom se pridružuje francuskoj vojsci, ali biva uhapšen u ratu. Uspijeva pobjeći iz zarobljeništva i nakon šest mjeseci dospijeva u London gdje se pridružuje Charlesu de Gaulleu i francuskom pokretu otpora.
Družio se sa ličnostima kao što je Nelson Mendela i tibetanski duhovnui vođa dalaj-lama, a poslije penzionisanja počeo je da se bavi humanitarnim radom.
Preživio je dva koncentraciona logora, a nakon Drugog svjetskog rata postaje diplomat te 1948. pomaže u izradi nacrta UN-ove Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Njegova knjiga Pobunite se! (2011.), koju je napisao u dobi od 93 godine, samo u Francuskoj je prodana u milion i pol primjeraka u pola godine, a prevedena je na više od 10 jezika. Umro je 27. februara 2013. godine.
Bitkoin (Bitcoin) može poslužiti kao alternativa dolaru, kaže libertarijanac i bivši američki kongresmen Ron Pol.
Zamislite svet u kome možete da kupite bilo šta u tajnosti. Nema banaka. Nema provizije. Bez brige da će inflacija danas obezvrediti vaš novac sutra.
Digitalna valuta Bitkoin obećava sve ove stvari. I, kako je još daleko dan kada će Bitkoin postići sva ova “bezbrižna saglasja“ – iako je njegova vrednost i dalje nesstabilna i još se uvek retko koristi – neki u ovu valutu polažu velike nade.
„Pojaviće se alternative za američki dolar a Bitkoin bi mogao biti jedan od njih „, kaže bivši američki kongresmen Ron Pol. Ako ljudi počnu da Bitkoin koriste masovno, “Ova će valuta ući u istoriju kao razbijač američkog dolara“, dodao je Pol.
Malo je verovatno da bi Bitkoin mogao odmeniti dolar ili druge valute koje kontroliše država. Ali, ona može poslužiti kao neka vrsta univerzalne alternativne valute koja je svuda prihvaćena širom sveta. Zabrinuti ste zbog inflacije vrednosti dolara? Samo “pretočite” vašu gotovinu u “bit-novčiće” i koristite ovu kiber valutu da njom, umesto dolara, plaćate vaše račune. Umorni ste od masnih provizija koje vam banke uzimaju za “servisiranje”kreditnih kartica? Bitkoin transakcije omogućavaju vam da zaobiđete banke. Čak i ekonomisti koji prihvataju moć centralnih banaka, kao što je profesor Univerziteta u Mičigenu Majls Kimbal, prepoznaju potencijal ove valute.
„Bitkoin zaista pokazuje da države i njihove vlade kasne za trendovima razvoja“, rekao je Kimbal. „To pokazuje da postoji potražnja za elektronskim ekvivalentom gotovine (koju posedujemo).“
Teško da je Bitkoin prvi pokušaj kreiranja takve digitalne valute kojom bi se poslovalo na međunarodnom nivou i preko svih državnih granica. E-bay, koji drži internet sistem plaćanja PayPal, planira da lansira globalni digitalni sistem plaćanja. Sve je veća podrška za koncept pod nazivom “seasteading“: plutajući gradovi u međunarodnim vodama, gde biznis i inovacije nisu zauzdani zakonima.
Milioni Afrikanaca, posebno u Keniji, jednostavno barataju uplatama-isplatama, prostom međusobnom razmenom SMS poruka. U širokoj upotrebi je i tzv. M-PESA sistem koji vam omogućava da zaobiđete banke i elektronski prenos gotovine. Neki kao obik valute čak koriste besplatne minute iz svog paketa mobilnog operatera.
Digitalno plaćanje čini kupovinu artikala međunarodno ravnomernijim procesom, jer ne postoje troškovi provizije prilikom zamene novca iz jedne valute u drugu, ne postoje komplikovani propisi banaka ili takse. Ona takođe omogućava realizaciju uplate-isplate u oblastima u kojima ne postoji pristup banci, ili gde nošenje gotovine može biti opasno.
Međutim, Bitkoin poseduje prednosti koje ostali digitalni platni sistemi nemaju. Transakcije ne zahtevaju imena već samo digitalni “ID novčanik” – što omogućava da Bitkoin transakcije postanu oblik razmene novca čija je privatnost veća od kreditnih kartica (pogledajte kako je iskopan “zlatni rudnik novca zvani Bitkoin”). Što je još važnije, sistem je dizajniran da proizvede sporo i stabilno snabdevanje Bitkoinima, što ga čini otpornijim na moguće gubljenje vrednosti preko npr. inflacije.
„Ovo je sveti gral za sve one koji veruju u slobodnija tržišta i valute“, rekao je njujorški libertarijanski ekonomista Adam Gari.
Ne postoje posredničke provizije to jest naknade za cirkulisanje i kretanje novca među korisnicima. Ovo je ‘portabl’ valuta koja je prenosiva – čak i beskonačno mali delići jednog Bitkoina – sve može da transferiše, direktno, u digitalne novčanike” drugih.
Koliko je Bitkoin još uvek nepoznat širokim narodnim masama, govori i priča kako je Bitkoin od devet miliona dolara sahranjen na deponiji.
Ali, ne očekujmo da vlade i banke dopuste da Bitkoin tako lako preuzme njihovo carstvo. Finansijske institucije će izgubiti posao ako prestanemo da koristimo njihove sisteme plaćanja, a centralne banke, poput američkih Federalnih rezervi, izgubiće svoju sposobnost da pomogne spororastućoj ekonomiji ili da ubrza ekonomsku aktivnost. Pol očekuje da će banke lobirati kod vlasti, ne bi li ova slomila Bitkoin.
„Vlade ispostavljaju apsolutni zahtev na monopol nad novac i kreditima. One ga se neće tako lako odreći,“ upozorio je Pol. „Biće teško da (sadašnje ustrojstvo) padne.“
Kimbal se nada da će političari zauzeti ne tako ratoboran pristup te da će, umesto toga, izabrati da se takmiče (sa Bitkoinom).
„Pretpostavljam da bi jedino oni mogli pokušati da slome Bitkoin, ali činiti to bilo bi veoma pogrešno“, rekao je Kimbal. „Vlade bi trebalo da stvaraju svoju verziju Bitkoina. A trebalo bi i da se postide jer je (već) nemaju.“
Ipak, svi se slažu kako bi obuzdavanje razvoja Bitkoina moglo poništiti one obećavajuće prednosti koje bi ova valuta imala za preduzetnike.
“Moramo uraditi poboljšanja našeg platnog sistema. Napredak čovečanstva zavisi od toga“, rekao je Mark Tornton, viši saradnik na Ludvig von Mises Institutu http://mises.org/, libertarijansku ekonomsku grupu iz Alabame.
Hoze Paljijeri, Njujork (CNN Money)
Voleo bih da probam lepe srpske jabuke, rekao je sebi tokom oktobarskog boravka u Beogradu Džon Ralston Sol, kanadski teoretičar, romansijer i esejista, i tako hotimice, pošto je pregledao nekoliko tezgi na kojima je uglavnom bilo industrijski proizvedenog uvoznog voća, stigao do glavne teme svojih teorijskih radova, posledica globalizacije. “Nemojte me shvatiti pogrešno, ne kažem da neko ne može poželeti da ovde proba novozelandsku ili jabuku proizvedenu u Francuskoj, ali ipak, nije li to greška sistema, ta opsednutost trgovinom radi trgovine u kojoj vi pomerate materijale iz jednog mesta u drugo bez jasne svrhe, a da niste proizveli ni veću zaposlenost, ni blagostanje, ni nova radna mesta, rečju, ništa od onoga što je bilo obećanje globalizacije? Da li je to rasizam, nacionalizam ili prosto zdrav razum da u Srbiji očekujete da vidite srpske jabuke?”
Teško je naći primer u istoriji da je jedan tako nepoznati proizvod toliko uticao na sudbinu jednog grada, kao hidraulični cement Kanvasa Vajta, bez kojeg ne bi bio izgrađen kanal Iri koji je obogatio Njujork i znatno unapredio poziciju SAD u svetu. Izumitelj, koji je ideju za svoj proizvod dobio putujući po Britaniji u ime njujorških vlasti, ali o sopstvenom trošku, nije mogao da naplati od proizvođača svoja patentna prava, pa je umro toliko siromašan da je njegova supruga morala da pozajmi novac za sahranu.
Njujork u drugoj polovini 18. veka nimalo nije delovao kao grad koji obećava, a kamo li kao najznačajnija svetska metropola u budućnosti. Štaviše, 1790. godine imao je svega 10.000 stanovnika, a Filadelfija, Boston pa čak i Čarlston bili su prometnije luke od njega. Istovremeno, država Njujork imala je jedan „višak“ koji je ozbiljno ograničavao njenu ekonomiju – planinski lanac Apalači, koji se protezao uporedo sa Atlantskim okeanom. Planine su predstavljale ogromnu komunikacionu prepreku, jer celom njihovom dužinom od 3.800 kilometara nije bilo prevoja koji bi omogućio prolazak.
U svakodnevnom životu to je bio toliki problem da se čak govorkalo kako bi stanovnicima iza planina bilo isplativije da osnuju zasebnu državu. Jer, zemljoradnicima je bilo jeftinije da svoje proizvode šalju nizvodno preko reka Ohajo i Misisipi do Nju Orleansa, a onda morem oko Floride pa na sever duž atlantske obale do Čarlstona ili neke od istočnih luka – što je bila razdaljina od gotovo 5.000 kilometara – nego da ih vuku 500 kilometara kopnom preko planina.
I onda je, 1810. godine, jedan čovek odlučio da taj problem reši po svaku cenu. Bio je to Devit Klinton, tadašnji gradonačelnik Njujorka, a ubrzo potom i guverner države. Predložio je da se izgradi kanal preko države do jezera Iri, tako da se grad Njujork poveže sa velikim jezerima i plodnom zemljom iza njih. Predlog je u javnosti momentalno ocenjen kao potpuno sumanut, jer kanal se morao kopati pijucima i lopatama, do širine od 12 metara, preko 584 kilometra surove divljine.
Sjajan projekat na granici ludila
Projekat je zahtevao 83 prevodnice, a svaka je morala da bude duga 27 metara kako bi se savladale sve promene u visini terena. Nikada do tada nije građen kanal pred kojim je bilo toliko prirodnih i građevinskih prepreka. Povrh svega, u Americi u to vreme nije bilo nijednog inženjera koji je ikada radio na nekom kanalu. Po ovom pitanju izjasnio se i tadašnji američki predsednik Tomas Džeferson: „To će biti sjajan projekat za nekih sto godina, ali sada je takva ideja nešto što se graniči sa ludilom“.
Klintona nije podržao niko na saveznom nivou, pa je imao samo dva izbora: da sam tvrdoglavo nastavi sa poduhvatom ili da odustane. On i njegovi najbliži saradnici opredelili su se za tvrdoglavost. Izabrali su četiri čoveka – trojicu sudija i jednog školskog učitelja da završe posao. Jedino što je toj četvorici bilo zajedničko i kakva takva preporuka za zadatak koji im je poveren je što su imali određeno geodetsko iskustvo.
Pošto nisu imali mnogo znanja o gradnji kanala, posegli su za svom mogućom literaturom i krenuli u realizaciju po principu „najbolje se uči na greškama“. Srećom, sa eksperimentima nisu stigli da se razmašu jer se već na početku gradnje isprečio ogroman problem: nedostatak hidrauličnog cementa, koji je kanalu trebalo da obezbedi da ne propušta vodu. Projekat je predviđao da je potrebna količina od oko pola miliona bušela cementa, kako bi se osiguralo da kanal ne procuri ni na jednom mestu, što bi bila katastrofa za celu konstrukciju.
Niko nije imao rešenje za taj problem, dok se nije pojavio jedan mladi nameštenik u izgradnji kanala, po imenu Kanvas Vajt. On se dobrovoljno ponudio da o svom trošku otputuje u Englesku i vidi šta bi tamo mogao da sazna. Vajt je prešpartao više od 3.000 kilometara po Britaniji, razgledajući različite kanale i saznavajući sve što je mogao o njihovoj izgradnji i održavanju. Naravno, ono što ga je posebno zanimalo bilo je kako su graditelji uspeli da kanalima obezbede vodootpornost. Rešenje koje ga je najviše zainteresovalo bio je takozvani „rimski cement“, izum do kojeg je došao velečasni Džejms Parker.
Naime, britanskom svešteniku je palo na pamet da proizvede brzovezujući cement kakav su koristili Rimljani, oslanjajući se na neku staru recepturu. Na žalost, njegov cement nije bio naročito jak, i ukoliko se nije mešao sasvim precizno, raspadao se u grumenje. Stoga nije bio pogodan kao građevinski materijal, ali se ispostavilo da je veoma dobro delovao kao hidraulični cement – samo je trebalo da se upotrebi kao vodootporni malter. Amerikanac Vajt nije uspeo da sazna detalje od britanskog sveštenika, jer je Parker, koji je svoj izum zaštitio u nadi da će se obogatiti, shvativši njegove mane ubrzo prodao patent i – prilično ironično – odselio se u Ameriku gde je ubrzo umro.
Kanada prošla bolje od pronalazača
Ipak, Kanvas Vajt nije odustao od zamisli da nešto slično može da „zamesi“ i od američkih materijala. Po povratku kući, eksperimentisao je sa raznim domaćim sastojcima i ubrzo formulisao smesu koja je delovala još bolje od Parkerovog cementa. Bio je to veliki trenutak u istoriji američke tehnologije, i Vajt je zaslužio da se zahvaljujući tom izumu proslavi i obogati. Ali to mu je priznato mnogo kasnije, kada više nije bio među živima. Ono što mu se desilo za života bila je jedna od najvećih nepravdi u istoriji „američkog sna.“ Naime, Vajtu su patenti davali pravo na 4 centa za svaki prodati bušel cementa, što je ionako bio mali iznos. Ali još gore od toga je što ni taj iznos nije dobijao, jer su proizvođači odbijali da sa njim dele svoju zaradu. Vajt ih je tužio sudovima, ali nije mogao da izdejstvuje da presude u njegovu korist budu izvršene. Zbog toga je postepeno potpuno osiromašio.
U međuvremenu, proizvođači su se obogatili na onome što je sada predstavljalo najbolji hidraulični cement na svetu. Zahvaljujući u mnogome upravo Vajtovom izumu, kanal je otvoren pre roka, 1825. godine, posle samo osam godina gradnje. Od samog početka to je bio pravi trijumf. Već prve godine, njime je zaplovilo više od 13.000 brodova, a jedan očarani očevidac je zapisao da su noću, „njihova poziciona svetla izgledala kao rojevi svitaca na vodi“.
Odmah po završetku kanala, trošak za transport jedne tone brašna od Bafala do Njujorka pao je sa 120 dolara na samo šest, a vreme prevoza smanjeno je sa tri nedelje na jedva nešto duže od sedam dana. Njujork se zahvaljujuči tome neverovatno obogatio. Njegov udeo u nacionalnom izvozu skočio je sa manje od 10 odsto 1800. godine na više od 60 odsto sredinom 19. veka. U istom periodu, stanovništvo mu je sa 10.000 poraslo na više od jednog miliona.
Američki istoričari nauke danas ocenjuju da je teško naći primer da je jedan tako nepoznati proizvod toliko uticao na sudbinu jednog grada kao hidraulični cement Kanvasa Vajta. Kanal Iri ne samo da je osigurao ekonomski primat Njujorka unutar Sjedinjenih Država već je znatno unapredio i poziciju SAD u svetu. Bez kanala Iri, Kanada bi imala idealan položaj da bude pokretačka sila Severne Amerike, sa morskim putem Svetog Lorenca kao prolazom do Velikih jezera i bogatog zemljišta iza njih.
Kanada je, ipak, prošla daleko bolje od Kanvasa Vajta, koji je iscrpljen i osiromašen pravnim bitkama za svoja patentna prava, koja nije uspeo da naplati, ozbiljno oboleo. Otputovao je na Floridu 1834. godine, sa nadom da će se tamo oporaviti, ali je ubrzo umro, toliko siromašan da je njegova žena morala da pozajmi novac za sahranu.