B&F Plus

Zemlje van evrozone moraće pažljivo razmotriti kako će njihova pregovaračka pozicija u Evropskoj uniji izgledati u budućnosti

I pored brojnih razlika između Poljske i Švedske ekonomije, izgleda kao da ove dve zemlje imaju mnogo toga zajedničkog u pogledu odluka koje se tiču ekonomske politike. Glavni faktori njihove konkurentnosti i nivoa bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika veoma su različiti. Dve zemlje su takođe često na suprotnim polovima kada je reč o politici u Briselu. U naročito po pitanjima kao što su kohezija, ili energija i klimatska politika. Ipak, kada je reč o evru, niti Švedska a ni Poljska nemaju opcije ulaska/ pridruživanja u treću fazu ekonomsko-monetarne unije.

Uprkos ovim zakonskim obavezama, malo je verovatno da će se pridružiti evrozoni u bliskoj budućnosti. U septembru se navršava 10 godina od kada je Švedska održala referendum o evru, na kome je 56% registrovanih birača reklo ‘ne’ zajedničkoj evropskoj valuti. Neki interesantni zaključci iz ovog iskustva mogu se izvući za Poljsku, gde brojni glasovi tvrde da se slično glasanje treba organizovati. Švedska debata o referendumu bila je bazirana na čuvenom izveštaju ‘Calmfors’ – studiji o izdacima i benefitima od (mogućeg) pristupanja evrozoni.

U ovom 28-tomnom izveštaju zaključeno je da su koristi od ulaska (ostalih, tj. evro-zemalja) u jedinstvenu valutu bili uglavnom politički. Takođe se oprezno preporučuje usvajanje zajedničke valute u kasnijoj fazi, nakon što se bude preduzelo ostvarenje ekonomskih podešavanja kao što su smanjenje duga javnog sektora i rebalans na tržištu rada. Za razliku od Švedske, Poljska se suočava sa pravnom preprekom za usvajanje evra, s obzirom na promene u poljskom ustavu koje su preduslov za pridruživanje evrozoni. Međutim, malo je verovatno da će pro-evro koalicija na vlasti dobiti dovoljno glasova da bi prošle (ipak) neophodne promene. Stoga je dil sa glavnom opozicionom strankom – kako bi se moglo dobiti dovoljno glasova u zamenu za raspisivanje referenduma o tom pitanju – još uvek u fazi razmatranja.

Osim dobijanja glasova, politički razlog za održavanje referenduma je slab. Zamršenost arhitekture Evropske Monetarne Unije može biti veliko iskušenje i za iskusne analitičare, a kamo li za birače. Zato je, dakle, verovatnije da bi se diskusija fokusirala na ulogu domaće valute kao simbola suvereniteta, a ne na ekonomske implikacije usvajanja jedinstvene valute. Negativan ishod na referendumu takođe može znatno oslabiti pregovarački potencijal Poljske vezan za njenu (ne)iskrenost oko projekta ekonomske i monetarne unije. Uprkos raznolikim obrazloženjima u prilog održavanju referenduma, Poljska iz švedskog primera može izvući neke korisne zaključke.

Prvo, postoji velika potreba da se poveća kvalitet javne rasprave na tu temu. Na primer, studija slična izveštaju ‘Calmfors’ mogla bi da je unapredi uz ne manju političku težinu. Drugo, švedski slučaj ilustruje prednosti procene stepena ekonomske konvergencije u evrozoni pre ulaska. Pristupanje evrozoni treba smatrati dugoročnim procesom, a ne kratkoročnom političkom odlukom. Trebalo bi da bude usvojen dugoročni put ekonomskog prilagođavanja u cilju poboljšanja ekonomskog približavanja i tehnološke konkurentnosti. Ostanak izvan evrozone za neko vreme, što je verovatan scenario u slučaju Poljske, takođe iziskuje i napore u cilju pridobijanja poverenja stranih investitora.

Nakon referenduma, Švedska je svoju konkurentnost povećala i sačuvala zdrave javne finansije, što je dovelo do ekonomske politike koju mnogi smatraju veoma pouzdanom. Iako za Poljsku još uvek ima načina da uđe u evrozonu pre no što ekonomski dostigne Švedsku, ostanak zemlje izvan evrozone bi je u ovom trenutku mogao bolje pripremiti za pridruživanje, koje će se jednog dana (ipak) dogoditi. Nakon što su Letonija i Litvanija usvojile jedinstvenu valutu, a pod uslovom da iz nje nema izlaska, članovi evrozone činiće više od dve trećine država-članica Evropske unije.

Sa mogućnošću izlaska Velike Britanije iz EU u narednim godinama, zemlje koje su izvan evrozone moraće pažljivo da razmotre kako će njihova pregovaračka pozicija u Uniji izgledati u budućnosti. I dok primena “čekaj-i-vidi” pristupa može izgledati privlačno državama kao što su Švedska i Poljska, zauzimanje ovakvog njihovog stava moglo bi se pokazati štetnim ako žele da utiču na oblik EMU valute. U Švedskoj, negativni ishod na referendumu izgurao je članstvo u evrozonu na neodređeni rok – za Poljsku. Krajnje je vreme, međutim, razmotriti najbolji način da se obe zemlje ispetljaju iz ove svoje trenutne dileme koju zajedno dele.

Paweł Tokarski, Elin Wiklund (Public Service Europe)
02 August 2013.

(Paweł Tokarski je viši naučni saradnik u think-tanku ‘Poljski Institut za međunarodne poslove’ Elin Viklund je gostujući istraživač u istoj organizaciji)
(M.L.)

Komplementarne valute oblikuju ljudsko ponašanje. Zajednice – bez traženja pomoći od korumpiranih vlada i njenih mehanizama, bez pomoći banaka – pronalaze i kreiraju alternativne načine za plaćanje i novčanu razmenu. Efikasni načini kreditiranja, kupovine i prodaje, koristeći se pri tom svojim internim valutama – čine da novčana masa ne „iscuri“ iz lokalne zajednice u nelokalnu privredu i banke. Nakon prvog, sledi drugi deo „Veliko preokreta“, preokreta u shvatanju šta je novac i kako ga upotrebljavati – ne, naravno, na način na koji to čine klasične banke.

Postoji mnogo vrsta komplementarnih valuta. Neke su veoma specifične za određenu zajednicu, kao što je to slučaj sa Banco Palmas, ili ‘BNotes’ (baltimorski vrednosni zapisi) koji se koriste u Baltimoru, dok se neki se koriste u velikim oblastima, kao što se npr WIR koristi u Švajcarskoj ili ‘Regio’ u Nemačkoj (a takođe i u Austriji, Holandiji i Švajcarskoj). Baltimorski BNotes se bez problema razmenjuju za američke dolare, dok su ostale vrste (komplementarnih) valuta zasnovane na vremenskom roku. Na dobitku su oni koji, zapravo, neguju određeni model ponašanja.

Poznata komplementarna valuta koja oblikuje ponašanje je FFP (frequent flyer program), kojeg neguju mnoge avio-kompanije. FFP je osmišljen tako da kod klijenata razvije lojalnost određenoj avio-kompaniji. U početku je FFP važio samo za avionske karte. Danas, mnogi FFP prošireni su tako što se kroz njihovo upražnjavanje (tj što češćim letenjem samo s jednom određenom avio-kompanijom) ‘zarađuju’ poeni, koji se potom mogu razmeniti za iznajmljivanje automobila, hotelskog smeštaja i robe.

Još jedna uspešna komplementarna valuta nastala je iz želje za promenom ponašanja stanovnika Kuritibe u Brazilu. U siromašnim naseljima su putevi bili isuviše mali da bi kamion za smeće mogao da se probije – u međuvremenu, smeće se gomilalo. Gradonačelnik je shvatio da u gradskim autobusima ima mnogo praznih mesta. Tada je rešio oba problema: najavljujući da, “svako ko u autobus sa sobom ponese kesu đubreta dobija besplatnu autobuski žeton-kartu”, on je, u roku od dve nedelje, počistio četvrti koje su dotad plivale u smeću, smanjujući istovremeno i gradske izdatke za održavanje komunalnih službi.

Priča o Kuritibi ovde se ne završava. Poljoprivrednici su počeli da prihvataju autobuske žetone u zamenu za proizvode. I ribolovci su počeli da u svojim ribarskim kočama tegle i iznose đubre sa divljih deponija u danima kada nisu išli u ribolov. Životni standard u gradu je porastao, tako da je sada za trećinu veći od prozečnog životnog standarda u Brazilu. A Kuritiba je prepoznata kao ekološki najnapredniji grad na svetu.

Ključni sastojak za izradu uspešne komplementarne valute jeste povezivanje neiskorišćenih resursa: sedišta u autobusu i nezadovoljene potrebe povezati sa ukljanjanjem smeća, pri tom koristeći jedan oblik valute: autobuski žeton. U svakoj zajednici postoje nezadovoljene potrebe koje se mogu zadovoljiti iskorišćavanjem neiskorišćenih resursa. Postoji mnogo mogućnosti. Na samim je zajednicama da valjano prepoznaju i odluče šta bi bili ti ‘sastojci’, od kojih bi gradili svoj komplementarni valutni sistem.

Drugi ključni faktori uspeha leže u: sistemu koji treba da je transparentan, dobrom sistemu upravljanja, u hiper-demokratičnosti, i da može da se nosi s tekućim poteškoćama jer će se one sigurno pojaviti. Novi valutni sistem treba da bude kreiran na način koji odražava vrednosti zajednice, gradeći onakvu budućnost kakvu zajednica želi da ima.

Važno razmislite o željenim ishodima s komplementarnom valutom, jer postoje načini da se koncipiraju sistemi koji bi mogli da snažno podstaknu ovakvo specifično (monetarno-valutno) ponašanje. Jedna vrsta koncepta bi se koristila kada je cilj zadržati cirkulaciju novca unutar lokalne ekonomije i samim tim bi ona bila stimulisana – ovo je daleko efikasniji model nego što je nagomilavanje prekoračenih rokova za otplatu ili negativne kamate (‘specijalitet-zamka’ klasičnih banaka). U ovom sistemskom modelu, valuta, kako vreme prolazi, gubi svoju vrednost.

Na primer: ako se valuta mora koristiti u određenom vremenskom periodu, kao poklon kome ističe rok važenja, pa će – kako se bliži istek roka trajanja – osoba osetiti podsticaj da ovu internu valutu iskoristi.

Džeki Dan ovo opisuje kao razmišljanje o novcu koji rđa ako se ne koristi.

Komplementarne valute kreiraju i promenu u kulturi. Korišćenje lokalnih valuta nas uči tome da trošenje i ulaganje u sopstvenu zajednicu čini da lokalna ekonomija jača. Ona nas takođe uči saradnji, uzajamnoj pomoći i podstiče lične odnose i poverenje unutar zajednice. I to jača demokratiju, ako je struktuirana na način koji omogućava ljudima da učestvuju i imaju glas u sistemu.

Mnoge valute su lokalne ili specifične za zajednicu, ali postoje i druge opcije. Infrastruktura se stvara korišćenjem mobilnih telefona, pa se trgovina može globalno odvijati tako da ne bude ‘zaključana’ samo u tom jednom sistemu – kao što je PayPal – i, samim tim, može funkcionisati i bez upotrebe konvencionalnog bankarskog sistema.

Vreme je za diverzitet monetarnog sistema

Svi uslovi za stvarne sistemske promene su ovde sa nama: kriza, kulturni preokret i informacije

Postoje stvarne ekonomske krizi i problemi koji nas motivišu da tražimo alternativne načine kako bismo zadovoljili svoje potrebe. Na vidiku se nazire još jedan masivni ekonomska katastrofa, s obzirom da su se velike banke (ponovo) uključile u veoma obimnu trgovinu visoko rizičnim derivatima, očekujući da će moći da se izvuku od zaplene depozita – kao što se to dogodilo na Kipru.

I finansijska kriza konvergira s ekološkom krizom. Neograničeni rast jednostavno nije moguć, a ljudi su više motivisani da promene svoje ponašanje i stvore sisteme koji su održivi i manje štetni po našu planetu.

Ovo je deo promena u kulturi koje se trenutno dešavaju. Takođe, kako se procesi u našoj vladi i velikim institucijama odvijaju daleko tajnovitije i nezavisnije nego što se odvijaju naši demokratski procesi, javnost je već počela da shvata kakvu štetu takvo ponašanje izaziva. Shodno tome, sve je više zahteva za otvorenom komunikacijom, transparentnošću, preraspodelom bogatsva i efikasnim demokratskim sistemom, u kome će svi uzeti učešća.

I, na kraju, naš preobražaj od industrijskog doba do informatičkog doba Džeki Dan opisuje kao „doba mudrosti“. Informacija je lako dostupna preko interneta i može se lako i brzo deliti sa drugima širom sveta. Ova transformacija takođe utiče na oblike rada koji nam stoje na raspolaganju: (biće) manje proizvodnje, a više tehnologije.

Nalazimo se u vremenu koje neki nazivaju „Velikim Preokretom.“ Ovo je vreme za sveobuhvatne sistemske promene. A moguće je sprovoditi ove promene i na načine koji bi stvorali “održivi sistem izobilja za sve”. Možemo učiti iz manjkavosti postojećeg sistema, kako naši novi sistemi kasnije ne bi zapadali u ‘standardne ćorsokake’ u kojima smo trenutno zaglavljeni.

Neke od slabosti sadašnjeg monetarnog sistema rešavaju se primenom načela koja važe u permakulturi. Uzgred, prelazak na globalni pokret gajenja biljnih kultura u urbanim sredinama nastao je primenom principa permakulture u koncipiranju društva.

U „Valutnim rešenjima za mudriji svet“, Bernard Liter pita: „Da li ste se ikada zapitali zašto i otkuda ovaj manjak novca u svetu, oskudica koja pravi takva ‘uska grla’ u svetskim finansijama, i pored naših najvećih napora i inicijativa, sada – kad zaista živimo u svetu u kome ne postoji ni nedostatak sredstava kojima se sve može obaviti, niti manjka onih koji žele da te stvari obave?“ Obratite pažnju na kombinaciju koju Danova takođe ističe u svom pitanju: nezadovoljene potrebe i neiskorišćene resurse.

Liter, zatim, daje odgovor, fokusirajući se na valutni sistem:

„Odgovor na ovo pitanje ima veze sa monopolom na vrstu monetarnog sistema koji koristimo, i koji je izvor oskudice koju je već toliko ljudi iskusilo. Ovakav valuti sistem uzrok je velikom broju naših problema. Monetarni sistem koji imamo danas je davno projektovan i danas je zastareo. Posebno je loše opremljen da nam pomogne u rešavanju sveprožimajućih socio-ekonomskih i ekoloških izazova sa kojima se danas suočavamo… transformacija našeg monetarnog sistema je od ključnog značaja za rešavanje izazova našeg vremena. Monetarna raznovrsnost, razgranatost i postojanje više monetarnih ‘vrsta’ – nazivimo ga monetarnim diverzitetom – jednako je važan za ljudski opstanak kao što je biljni i životinjski biodiverzitet važan za sudbinu Zemlje.“

Novi komplementarni monetarni sistemi formiraju se brže nego ikada. U ovom informatičkom dobu možemo učiti jedni od drugih, učiti iz istorijskih primera, i tako, kao nikada dosad, stvarati nova rešenja za zajednice – izbegavajući korumpirane i nefunkcionalne vlade i njena tela i mehanizme, koji sprečavaju rešenja za hitne probleme sa kojima se suočavamo.

Ljudi žude za stvarnom demokratijom, što delom podrazumeva prepravljanje i demokratizaciju samog monetarnog sistema. Možemo izgraditi takvu zajednicu i prekinuti sa sistemom finansiranja a la Vol Strit. Finansije se mogu ponovo izgraditi, ovog puta kao sredstvo za rešavanje problema, stvarajući smislene i svrhovite poslove koji će svakome biti od značaja, transformišući svet kroz jednu novu ekonomiju. Možemo stvoriti “održivo blagostanje“ na način koji će nas osnažiti i povezati, a ne, kao do sada, oslabiti i razjediniti.

Stvaranje sveta u kojem želimo da živimo je u našim rukama. U ovom članku, tek smo zagrebali po površini. Apelujemo na Vas da pročitate ‘Ponovno promišljanje novca’ kao i druge tekstove o novoj ekonomiji koji su dostupni. A možete i polušati predstojeći govor koji će Džeki Dan imati na Konferenciji o ekonomskoj demokratiji  u Medisonu, Viskonsin, od 7. do 11. avgusta.

31 Juli 2013

Margaret Flowers and Kevin Zeese, Truthout | News Analysis

Razmišljate da je svetu potrebna alternativa korporativnim medijima? Ako želite da se održi nezavisno novinarstvo, kliknite ovde i donirajte ‘Truthout’.

Novac raste na drveću.

(priredio: Milan Lukić)

Upravo je održan treći po redu “Špricer fest” u Knjaževcu. Ova manifestacija pokrenuta je sa idejom da se špricer promoviše kao piće koje se pravi od najbojih vina ovog kraja. Njegovi žitelji se nadaju da će kompanija “Agroprocesing”, od nedavno novi vlasnik knjaževačkog “Džervina”, vratiti staru slavu ovom nekadašnjem poljoprivrednom gigantu i u sklopu unapređenja poljoprivredne proizvodnje, oživeti i vinogradarsku tradiciju i proizvodnju vina koje se svojevremeno izvozilo po celom svetu.

Krajem jula, u Knjaževcu je organizovan Špricer fest, “u ime drugog lica Srbije, onog građanskog, kulturnog, vaspitanog, ali i veselog i raspevanog. Onog koje ne preteruje ni u čemu, ali uživa u sitnicama koje život znače, a u koje svakako spada i špricer”, piše, između ostalog u Manifestu festivala, koji se organizuje treći put za redom. Budući da je tek “izašao iz pelena”, Festivalu predstoji da se izbori za prepoznatljivost među 800 festivalskih manifestacija, koliko ih se, prema “festivalskoj mapi” Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, namnožilo širom Srbije, a od kojih se više od polovine održava u Vojvodini. Neki od njih beleže veoma dugu tradiciju, poput Smederevske jeseni koja se organizuje na Smederevskoj tvrđavi od 1888. godine, Vukovog sabora u Tršiću od 1933. godine ili Dragačevskog sabora trubača koji traje od 1961. godine. No, “Špricer fest” je jedinstven po tome što “glavni junak” ima zadatak da sanira posledice tranzicije oličene u uverenju da je špricer mešavina vode i najlošijih vina. “Želimo da dakažemo upravo suprotno, da se špricer pravi od najboljih vina i konzumira uz najkvaliteniju hranu,”objašnjava u Manifestu Vladan Jeremić, ispred udruženja “Manifesto”, osnivača “Špricer festa”, a koje se kao neprofitna organizacija bavi organizovanjem manifestacija koje mogu da doprinesu turističkoj konkurentnosti ovog kraja.
“Ladno, belo, pa presečeno” ima iza sebe i uspešnu ekonomsku tradiciju, od osnivanjaVinogradarsko-zemljoradničke zadruge u Knjaževcu 1927. godine. To je bila treća po redu zadruga takve vrste u Srbiji, preteča poznatog knjaževačkog „Džervina“. Novoosnovana zadruga je ličnim ulozima članova, bespovratnim kreditom banke „Zadruga“, kao i uz pomoć od 250.000 dinara ondašnjeg ministarstva poljoprivrede Srbije već 1929. godine raspolagala kapacitetom od 10 vagona. Zadrugari su posle Drugog svetskog rata počeli dogradnju starog podruma na 350 vagona,a 1959. godine izvezli vino za destilaciju i doradu „Brenvajn“ i „Esigvajn“ u Istočnu Nemačku i Poljsku. Usledila je integracija zadruge sa Poljoprivrednim dobrom „Timok“ 1960. godine, a 1975. godine u „Džervin“ ulazi i „Timoflora“ koja se kao samostalno preduzeće bavilo preradom povrća i šumskih plodova.

Paleta proizvoda „Džervina“ bila je velika: vina, rakije, smrznuto voće, sokovi, povrće, marmelade… Nekada su vina i ostali proizvodi iz tog kombinata bez ikakvih problema pronalazili kupce na probirljivom tržištu zapadne Evrope, SAD, Japana, ali je preduzeće neslavno završilo, otišavši u stečaj. Nekadašnji poljoprivredni gigant iz stečaja je, po ceni od 80 miliona dinara, prodat ovog proleća novosadskom „Agroprocesingu“, firmi koja zapošljava 1.200 ljudi, a zakupljuje više od 100.000 hektara državnog zemljišta. Budući da je izlicitirana cena tri puta veća od početne, u Knjaževcu veruju u ozbiljne namere kupca da se na teritoriji knjaževačke opštine pozicionira kao jaka poljoprivredna kompanija, koja će se baviti i primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, ali i preradom poljoprivrednih proizvoda.

“Čelnici „Agroprocesinga“ nas uveravaju da će uložiti koliko je neophodno, kako bi „Džervinu“ vratili stari sjaj. Na taj način, rešiće se ne samo sudbina jednog od najvećih kombinata, već i poljoprivrednih proizvođača iz Knjaževca, ali i celog regiona”, smatra Milan Đokić, predsednik opštine Knjaževac. Predstavnici „Agroprocesinga“ su se u junu sastali sa knjaževačkim poljoprivrednicima, kojima su obećali partnerski odnos, finanisranje proizvodnje, stručnu podršku i pomoć pri nabavci mehanizacije i đubriva. “Glavni razlog našeg dolaska je to što smo prepoznali potencijale knjaževačkog kraja u segmentu voćarstva, ali i ukupne poljoprivredne proizvodnje. Želimo da napravimo novi „Džervin“, na zadovoljstvo i proizvođača i kupaca”, najavljuje Ivica Vukelić, jedan od vlasnika „Agroprocesinga“, koji ističe da će postojeći kapaciteti biti unapređeni do nivoa koji će obezbediti kvalitetnu proizvodnju i plasman ne samo na domaćem, već i na inostranim tržištima.

Jelena Bujdić Krečković

Naš monetarni sistem je loše pripremljen, i to baš sada – kada je došao trenutak da nam priskoči u pomoć u rešavanju sveprožimajućih socio-ekonomskih i ekoloških problema sa kojima se suočavamo. Transformacija monetarnog sistema je od kritične važnosti jer je monetarna raznolikost onoliko važna po ljudski opstanak koliko i biodiverzitet za sudbinu Zemlje.

Postoji mnogo toga što se može naučiti od Prirode. Jedna važna lekcija je da, što su sistemi raznorodniji i što je veća njihova unutrašnja raznolikost, tim je njihova snaga i izdržljivost veća. Kada se uslovi promene, različite komponente u okviru različitih sistema nastaviće napred, tamo gde se ostali neće zaputiti. Slabosti monokultura evidentne su u poljoprivrednim sistemima gde svake sezone usevi ili cvetaju ili uvenu. Poznato nam je, takođe, korišćenje permakulture,  u kojoj se više vrsta biljaka gaji zajedno radi ispunjavanja raznovrsnih funkcija, i kako bi se vrste međusobno potpomagale – čime se, automatski, stvara veće obilje.

Manje je očigledno da se ovi isti principi mogu primeniti i na monetarne sisteme.

Dominantna vrsta novca, fiat valuta, čiju vrednost reguliše država a ne slobodno tržište, jeste suštinski jednostruka tj. mono-valuta, po osnovu duga i nestašice, usled čega većina nas propada. Ona po sebi podstiče konkurenciju i prikupljanje: to su osobine koje podrazumevaju da će neki pobediti dok će neki biti izostavljeni. Takođe je neophodno obavljati funkcije koje su međusobno u sukobu: ovo se tiče kako cirkulisanja u privredi tako i akumuliranja za buduću upotrebu. A to zahteva konstantan (ekonomski) rast da bi se preživelo, osobina koja postaje sve neprikladnija kako se sve više susrećemo s neumitnim, krajnjim granicama naše planete.

Alternativno, nove vrste novca razvijene su radi dopune dominantne valute. Tokom proteklih 40 godina, broj komplementarnih valuta je porastao sa dve valute na nekoliko hiljada. Vreme je pokazalo i dokazalo da ove nove valute, osmišljene tako da ispunjavaju osnovne funkcije koje dominantna valuta nije u stanju,  zapravo, jačaju celokupni monetarni sistem. Ovo je dovelo do potpuno novog načina razmišljanja o novcu.

Novac je rezultat dogovora među ljudima o tome kako da strukturišu međusobnu razmenu. Može se koristiti za povezivanje neispunjenih potreba sa neiskorišćenim resursima, premda je zajednica ta koja odlučuje kako definisati te termine. I novac se može osmišljavati tako da oblikuje ponašanje, na način koji je pozitivan kako za pojedince tako i za društvo, na načine koji podstiču saradnju, poverenje, zaštitu životne sredine i raspodelu prosperiteta.

Prelazak na monetarni sistem koji bi bio daleko raznovrsniji se dešava uglavnom izvan vlada i velikih finansijskih institucija. Ljudi unutar zajednica zajedničkim snagama rade kako bi rešavali realne probleme i zadovoljili osnovne životne potrebe. Moguće je stvoriti ono što Džeki Dan (Jacqui Dunne) i Bernard Liter (Bernard Lietaer) u svojoj zajedničkoj knjizi nazivaju “održivim izobiljem” (“Preispitati novac: Kako nove valute preokreću oskudicu u prosperitet”, Rethinking Money: How New Currencies Turn Scarcity Into Prosperity) 

Onoliko koliko su komplementarne valute osmišljene na način koji je transparentan, hiper-demokratski i osnažujući, u tolikoj će meri uspeti da izmaknu uticajima negativnih sila koje emituje sadašnji etablirani sistem, sistem koji podrazumeva povećanje nejednakosti u bogatstvu kao i izolaciju pojedinca. Još uvek smo u ranoj fazi tranzicije, iz industrijskog u informatičko doba, od rasta-po-svaku-cenu do održivosti, na putu smo od surove konkurencije do razumne kooperacije. Sazreli su uslovi za stvaranje takvog sveta u kojem želimo da živimo i finansiramo ga pomoću raznolikih monetarnih sistema.

Valuta zasnovana na dugu stvara oskudicu novca. Konkurencija
Da biste bolje razumeli novac, prvo morate razlučiti kako se novac pravi i kako dizajn monetarnih sistema oblikuje ljudsko ponašanje.
Dominantne svetske valute su tzv. “fiat-valute”, što znači da su nastale ni iz čega. Umesto da se zasnivaju na zlatnoj podlozi ili na nečemu drugom – koncepcija koja je po sporazumu iz BretonVudsa važila od 1944. do 1971. godine i kojeg američki Senat nikada nije ratifikovao  – radije se pristupilo “konceptu” da “ugled vlade” bude garancija valutne čvrstine. Ovo je važno napomenuti jer, kada je reč o novcu, ne postoji nikakva magija. Nisu potrebne nekakve posebne moći ili bogatstvo da bi se on stvorio. Novac je sredstvo razmene, i svaka zajednica, bez obzira koliko mala ili velika, može ga osmisliti na svoj način, kako bi se unutar društva vršila razmena.

Još jedan važan koncept kojeg je potrebno shvatiti jeste da su dominantne valute zasnovane na dugu. U SAD, Federalne rezerve (FED), koje su organizovane kao privatna korporacija, “stvaraju” novac koji su dale u zajam privatnim banaka, koje zatim stvaraju još više novca izdavanjem kredita u iznosima 10 puta većim od onog koji ova banka poseduje – tako se FED-ova kasa puni kamatama na te kredite koje izdaju (privatnim) bankama.

Američka vlada takođe dobija novac zaduživanjem. Iako je Ustavu već data moć stvaranja novca, tu moć je Zakon ustupio FED-u. Naravno, američki Trezor štampa novac i proizvodi ga. Ipak, kako bi imala pristup tom novcu, vlada mora da izdaje obveznice kupljene od strane banaka ili investitora, koji pak očekuju da im se povrati više novca no što su ga uložili.

Novac koji se već po sebi zasniva na dugu stvara nestašicu i konkurenciju. Jednostavnije rečeno: sav novac koji je pozajmljen mora se vraćati uz dodati interes (kamatu). Što se više novca pozajmljuje, više ga se mora vratiti. Taj dodatni novac, kamata, odlazi u banku, a ne troši se u zajednici. Drugim rečima, interes tj. kamata „troši” novac (tj njegovu vrednost) i izbacuje ga iz opticaja zajednice, stvarajući time njegovu nestašicu. Ova situacija, takođe, proizvodi i ekonomsku potrebu za stalnim, neprekidnim rastom.

Kamata takođe stvara konkurenciju, pa se tako ljudi unutar zajednice nadmeću za dolare ili bilo koju drugu fiat-valutu (dakle proizvoljno vrednovanu), ne bi li im se sopstveni interes isplatio. Neki će uspeti, neki neće. Neki će, pak, spiralno tonuti u dugove sve dublje i dublje, što se završava finansijskom propašću. Ovo je razlog što novac zasnovan na dugu ide ruku pod ruku sa bankrotstvom.

Sadašnji sistem, takođe, podstiče gomilanje i izolaciju. Većina od nas zavisi od novca radi zadovoljenja osnovnih potreba za hranom, smeštajem, zdravstvenom zaštitom itd. Strahujemo da ćemo bez novca jednog dana završiti na ulici, gladni i u nemaštini. Ne postoji osećaj “zaštitne mreže”, nema osećaja da je naša zajednica tu da brine o nama. To, s druge strane, u nama podstiče osećaj da novac moramo dobro čuvati i štititi ga od drugih, koji bi mogli pokušati da nam ga uzmu. Ovom se situacijomo narušava naše poverenje jednih u druge. Džeki Dan opisala je poverenje kao važan aspekt društvenog kapitala koji se, usled delovanja vladajućeg sistema, urušava.

Slabosti komplementarnih valutnih bilansa

Liter i Danova u svojoj knjizi ‘Preispitati novac’ ističu kako je sadašnji monetarni sistem vrlo krhak. U protekle četiri decenije bilo je „ne manje od 145 bankarskih kriza, 208 monetarnih krahova i 72 suverene dužničke krize. Ovim zadivljujućim ciframa treba pridodati i neverovatnih, ukupno 425 sistemskih kriza – što znači da je, u proseku, svake godine više od 10 zemalja bilo u krizi!“

U stvari, nema nikakvih razloga da se sve ovo razvija po tom destruktivnom scenariju. Posebno u ovim vremenima krize, u kojima su upravo komplementarne valute najkorisnije, i koje mogu izbalansirati slabosti dominantnih valuta. To je najupečatljivije pokazao švajcarski sistem komplementarnih valuta WIR , koji uskoro puni 80 godina.

Tokom finansijske krize iz 1930-tih godina, grupa od 17 privrednika smislila je način kako da nastave da obavljaju svoj biznis, iako je svako od njih primio obaveštenje od banaka da im je kredit ili umanjen ili potpuno ukinut. Shvatili su da se njihovi dugovi nisu ticali dugovanja bankama već da su, zapravo, oni među sobom dugovali jedni drugima za robe i usluge. Tako su stvorili zajednički kreditni sistem za praćenje onoga što duguju jedni drugima, nastojeći da svoje kredite i zaduženja zadrže na relativno jednakim nivoima.

Rezultat: WIR sistem danas cveta. U 2010. je 16% švajcarskih kompanija trgovalo kroz WIR, u obimu od oko 1,6 milijardi dolara svake godine. WIR je, štaviše,glavni razlog što je švajcarska ekonomija toliko stabilna. Ispostavilo se da je WIR valutni sistem kontracikličan. Kada je recesija, trgovanje kroz WIR se povećava – a smanjuje se onda kada švajcarski franak ponovo bude na raspolaganju, u dobrim vremenima. WIR je takođe sposoban za visoka zaduživanja, što znači da se WIR trgovanjem povećava cirkulacija franka u švajcarskoj privredi. Ovo se dešava zbog toga što nisu sve transakcije strogo u WIR, već su neke istovremeno deo WIR i deo franka.

Džeki Dan piše da je WIR kao finansijski pilot-sistem uveden i u SAD, i to u Barlingtonu, u okviru programa ‘Poslovne i socijalne odgovornosti Vermonta’ . WIR sistem je zajednički sistem kredita koji se koristi samo za biznis, ali postoje i druge vrste komplementarnih valuta koje su u opticaju. Još jedna banka koja je bila veoma uspešna u primeni WIR sistema je Banko Palmas, koja je prvo započela da funkcioniše u veoma siromašnim zajednicama Brazila.

Ljudi iz četvrti Konžunto Palmeira u brazilskom gradu Fortaleza-Cearà shvatili su da je novac ‘iscureo’ iz njihove zajednice, jer bi se 80 odsto onoga što su zaradili potrošilo na nekom drugom mestu. Tako su došli na ideju da stvore valutu pod nazivom „Fomento“, koji se jedino može lokalno potrošiti (ovaj kvart broji 30 hiljada stanovnika). Pored toga, stvorili su sistem kreditiranja bez kamate; ovim malim kreditima se pomaže ljudima da zadovolje svoje osnovne potrebe u teškim vremenima – dok se većim iznosima po kreditu pomaže lokalnim preduzećima. U početku, krediti su se izdavali u ‘Fomentosima’, tako da je novac morao da bude potrošen na lokalnom nivou. Pravo na kredit se, što je kuriozitet, ustanovljava procenom nečijeg društvenog ugleda ili pouzdanosti.

Istraživanja su utvrdila da Fomento stvara multiplikativni efekat, jer se korišćenjem domaće valute izbegava da kupovna moć ‘lokalaca’ preterano ‘iscuri’ iz lokalne ka nelokalnoj privredi. Lokalna valuta cirkuliše brže i na duži vremenski period, menjajući više ruku u lokalnoj privredi nego u svom nacionalnom ekvivalentu (brazilskom realu). Dalje, „Fomentom se teži stvaranju dinamike razvoja zajednice: Podršci lokalnoj proizvodnji, nižim troškovima za lokalne proizvođače, povećanju zaposlenosti, povećanju osećaja zajedništva. Ova dinamika razvoja će trajati i nakon isteka roka u kojem traje ovaj program, pa će uvođenje Fomenta i dalje doprinositi samoosnaživanju ovog pozitivnog ‘začaranog kruga’ „.

Vremenom, usled uspeha koje je Banco Palmas valuta imala u stvaranju radnih mesta i smanjenju siromaštva, brazilska vlada i najveća banka Brazila ušli su u partnerstvo sa Institutom Palmas. ‘Palmas valuta’ je sada prisutna u 66 zajednica širom Brazila.

31 Juli 2013 .

Margaret Flowers & Kevin Zeese, Truthout | News Analysis

 Novi monetarni sistemi za održivu demokratiju: “Veliki preokret” (2/2)

Razmišljate da je svetu potrebna alternativa korporativnim medijima? Ako želite da se održi nezavisno novinarstvo, kliknite ovde i donirajte ‘Truthout’.

Novac raste na drveću.

(priredio: Milan Lukić)

Evro-američki trgovinski sporazum doneće korist za obe strane ali će predstavljati izazov za njihove unutrašnje trgovine i mogao bi naškoditi ekonomijama drugih zemalja, piše češki komentator lista ‘Ekonom’ Martin Tlapa nakon objavljivanja izveštaja fondacije Bertelsman.

Evropska unija i SAD su trenutno najveći trgovinski i investicioni partneri u svetu, što čini skoro polovinu globalnog bruto domaćeg proizvoda a skoro trećinu celokupne svetske trgovine. Ako ove dve Federacije uspeju da finalizuju ambiciozan sporazum o slobodnoj trgovini, komercijalne aktivnosti u svim članicama EU zemalja koje će poslovati sa SAD videće nagli porast svog biznisa. Neke tradicionalne poslovne veze unutar EU će, međutim, gotovo izvesno oslabiti. Kao rezultat toga, neke države postaće ekonomski nezavisnije od unutrašnjeg tržišta EU, što će biti jedan od najvećih dostignuća i najznačajnijih koristi evropskih integracija.

EU jedinstveno tržište, izgrađeno na četiri osnovna gradivna elementa – slobodnom kretanju ljudi, usluga, roba i kapitala – predstavlja najveću ekonomsku zonu u svetu. Njenim stvaranjem eliminisano je na desetine administrativnih i tehničkih barijera između tržišta koja su u igri. Uklanjanje regulatornih barijera u međusobnoj trgovini sa SAD donosi izvestan rizik diversifikacije trgovinskih veza, usled gubitka nekih trenutnih koristi koje dolaze od preferencijalnog tretmana na unutrašnjem (EU) tržištu.

Ukoliko trgovinski pakt bude potpisan, trgovinska razmena između Nemačke i SAD mogla bi se vrlo uskoro udvostručiti. Slično tome, ukupan promet u međunarodnoj trgovini između SAD i Italije, Grčke i Portugalije će, što se takođe predviđa, biti povećan. Međutim, trgovinska razmena između samih zemalja EU pretrpeće značajne padove. Međusobna razmena između Nemačke i Francuske, prema procenama, pašće i do 23 odsto, kao i između Nemačke i Velike Britanije, procenjuje se i do 40 odsto. Ekonomske veze među evropskim državama ipak igraju važnu ulogu, i u velikoj meri će se ogledati i u političkim odlukama u kontekstu evropskih integracija. To je unutrašnje tržište osiguranika koji se često može posmatrati kao “lepak” koji na okupu drži zajednicu Evropljana. Naravno, generalno se nameće pitanje: da li će primetno smanjenje (međusobne) ekonomske saradnje imati uticaja na jedinstvo Unije?

Jačanje trgovine i smanjenje troškova

U tom kontekstu, moramo biti svesni da – bez obzira koliko će ovaj ambiciozan sporazum uspeti da razmontira značajan broj regulatornih barijera – verovatno da neće sa sobom povući određeni stepen harmonizacije, barem ne u obimu kakav trenutno postoji među državama članicama Evropske unije. Pogrešno bi bilo govoriti o mogućem obrazovanju neke ‘evro-američke Unije’ ili ‘evro-američkih Sjedinjenih Država’. Transatlantska zona slobodne trgovine takođe bi mogla pomoći projektu dovršavanja unutrašnjeg tržišta i liberalizacije, u onim oblastima u kojima su određene delimične barijere u međusobnoj trgovini i dalje na snazi i u kojoj je još uvek zadržana prekomerna regulacija.

Sprovođenje zajedničke trgovine između EU i SAD olakšaće ne samo porast međusobne trgovine već će i smanjiti troškove proizvodnje i otkupne cene, što će se odraziti i u većem ekonomskom rastu. Oni koji će imati najviše koristi od sporazuma biće države koje su već i dosad imale tradicionalno jake trgovinske veze sa SAD: Velika Britanija i Irska. Značajan privredni rast, međutim, takođe će se osetiti u Španiji i Italiji, što će, u izvesnoj meri, zameniti skuplji uvoz iz Evropske unije jeftinijim, američkim proizvodima. Jedan zanimljiv mogući ishod ovih projekcija je da transatlantsko partnerstvo neće dovesti do daljeg osnaživanja ekonomskih razlika koje postoje između tradicionalno jakih država evropskog severa i onih sa juga, koje su teško pogođene krizom – naprotiv.

Uspešni pregovori o partnerstvu otvoriće nove poslovne mogućnosti za mala, srednja i velika preduzeća sa obe obale Atlantika, i tako značajno povećati kreiranje novih radnih mesta. Povećanje obima trgovine između obe strane može, u najboljem slučaju, dovesti do otvaranja više od milion novih radnih mesta širom EU. Najviše koristi od tih radnih mesta imaće građani Velike Britanije, Nemačke, Španije, Italije i Francuske. U vreme krize i sve veće nezaposlenosti, ovaj sporazum može postati relativno jeftin stimulativni paket kojim bi se podstakao ekonomski rast i povećanje zaposlenost

„Najvažniji“ posao u istoriji

Partnerstvo između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država postaće najvažniji bilateralni trgovinski sporazum u istoriji, ne samo u smislu obima međunarodne trgovine već, pre svega, zbog načina na koji će uticati na međunarodnu trgovinu u celini. Sporazum između dva glavna pokretača svetske privrede poslaće jasan signal da oba partnera imaju dovoljno snage da utiču i stvaraju nova pravila, kreirajući nove standarde globalnih tržišta 21. veka.

Prema rezultatima studije, dobit koju će potpisnici ovog sporazuma imati će, u suštini, poticati iz džepova drugih zemalja. Najveće gubitke će, verovatno, pretrpeti zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina), čiji će izvoz u Evropsku uniju u proseku biti smanjen i do 10 procenata, a u SAD i do čak 30 odsto. Slabljenje njihovih trgovinskih veza sa EU i SAD može dovesti do značajnih ekonomskih gubitaka u tim zemljama, što bi se moglo povezati sa (budućim mogućim) porastom nezaposlenosti i pada realnog dohotka u BRIK-u.
Poslednje, ali ne i najmanje važno, “raspored rada” morao bi se sagledavati realno. Ambicija sklapanja sporazuma o transatlantskom trgovinskom partnerstvu u roku od naredne dve godine verovatno ide u korak sa složenošću sporazuma. Pravac i dinamiku pregovora ćemo uskoro saznati. Sjedinjene Američke Države računaju na hitnu potrebu Brisela da donese neke vidljive podsticaje posustalim evropskim privredama. EU pregovarači, međutim, moraju imati na umu da će „otvorene mogućnosti“ o kojima se pregovara biti blokirane okončanjem tekućeg Obaminog mandata.

Na obe strane Atlantika je svima već poznato da se izbori ne dobijaju liberalizacijom međunarodne trgovine.

EKONOM, PRAGUE

Bertelsmann Foundation report

U prethodne četiri decenije, u svetu je najviše porastao broj muslimanskih vernika, isti trend beleži se i u Evropi, dok su atesti najveći „gubitnici“ i u svetu i u Evropi.

Rezultati izveštaja koji je sačinio američki Centar za istraživanje globalnog hršćanstva o temi “Hršćanstvo u globalnom kontekstu, 1970-2020.”, pokazuju kako se slika Evrope znatno menjala prethodne četiri decenije tokom kojih su muslimani postali najbrže rastuća populacija tog kontinenta, dok se procenat hršćana nije znatnije menjao. U navedenom izveštaju izneti su detalji o hršćanskom, verskom i društvenom kontekstu na globalnom nivou, uz analizu promena od 1970. i prognoze o trendovima do 2020. godine. Posebna pažnja posvećena je Evropi, kao regionu u kojem su se tokom prethodne decenije dogodile velike migracije, ratovi i pad komunističkih režima.

Prema rezultatima izveštaja, u navedenom periodu u svetu su u oblasti religijskog života primetne veoma značajne promene. Jedan od najzanimljivijih podataka je činjenica da je u svetu 2010. godine bilo više vernika nego 1970. godine, a analitičari prognoziraju da će se takav trend nastaviti i do 2020. godine. Naime, 1970. godine se oko 82 posto svetske populacije izjašnjavalo kao vernici, a 2010. godine taj broj porastao je na 88 posto, dok se do 2020. očekuje porast vernika u svetu na 90 posto. “Godine 1970. u svetu je zabeležen porast agnostika i ateista kojih je u to vreme bilo oko 19,2 posto, pre svega zbog povećane sekularizacije, posebno u Evropi, kao i uticaja komunističkih režima u Evropi i Kini. Ali, nakon pada Sovjetskog Saveza 1991. godine, veliki broj nevernika vratio se veri”, kaže se u izveštaju.

Analitičari ističu da hrišćanstvo i islam dominiraju na globalnoj verskoj mapi, te da se očekuje da će se takav trend nastaviti i u budućnosti. “Zbog visoke stope prirodnog priraštaja kod muslimana u prošlosti, veliki broj muslimanske omladine sada su u godinama kada osnivaju porodice, što je veoma značajan demografski momenat među pripadnicima te religije. Kada su u pitanju hrišćani, demografski pokazatelji opadaju u Evropi, dok u Africi beleže porast“. Na primer, u Evropi je 1970. godine bilo 655 miliona hršćana i činili su 75 posto evropske populacije, dok je taj broj 1910. godine iznosio 94,5 posto. Na tlu Evrope, 2010. godine je bilo 78.6 posto hrišćana, dok se očekuje da će ih 2020. godine biti 744 miliona, odnosno 78 posto. Prema tome, broj hršćana se u prethodnih 40 godina nije znatno menjao.

S druge strane, muslimani su 1970. godine činili 2,7 posto evropskog stanovništva, dok se očekuje da će 2020. godine činiti 5,9 posto stanovnika Evrope, pre svega zbog povećanih imigracija i više stope prirodnog priraštaja u odnosu na pripadnike drugih konfesija. To je, ujedno, i najveći procentualni porast jedne religijske grupe na tlu Evrope u prethodnih 40 godina.

Prema navedenom istraživanju, broj ateista će sa 8,2 posto iz 1970. godine pasti na 2,1 posto do 2020. godine, „što je jedan od najvećih padova u broju pripadnika jedne demografske grupe tokom prethodne decenije“. Takođe, broj agnostika će se zadržati na 13,1 posto kao što je iznosio i 1970. godine. Broj hršćanskih vernika posebno opada u južnoj Evropi, gde su 1970. godine činili 87,7 posto, a 2010. 82,4 posto stanovnika, dok se 2020. godine očekuje da će u tom delu Evrope činiti 81,7 posto od ukupne populacije.

Posmatrano na globalnom nivou, 1970. godine u svetu je bilo 1,228 milijardi hršćana, što je 33,2 posto ukupne svetske populacije, 2010. godine ih je bilo oko 2,262 milijardi, odnosno 32,8 posto, dok se 2020. godine očekuje broj od 2,550 milijardi što je 33,3 posto ukupne svetske populacije. Istovremeno, muslimana je 1970. godine u svetu bilo oko 577 miliona i činili su 15,6 posto svetske populacije, 2010. godine oko 1,552 milijarde što je činilo 22,5 posto stanovnika, dok se u narednih sedam godina očekuje rast na 1,827 milijardi, što je 23,9 posto ukupne svetske populacije, te istovremeno predstavlja i najveći rast brojnosti jedne populacije u svetu.

Broj agnostika u svetu će sa 14,7 posto iz 1970. godine pasti na 8,9 posto u 2020. godini, dok će broj budista zabeležiti rast sa 6,4 posto iz 1970. godine na 7,1 posto 2020. godine. Posmatrano na globalnom nivou, ateista je 1970. godine bilo 165 miliona, odnosno 4,5 posto svetske populacije, 2010. godine oko 136,5 miliona što je dva posto, dok se očekuje da će ih 2020. godine biti 136,6 miliona ili 1,8 posto ukupne svetske populacije. Prema navedenom istraživanju, ateisti su u odnosu na ostale verske i društvene grupe zabeležili najveći pad na globalnom nivou u broju svojih pripadnika tokom prethodnih 40 godina.