Evropsku komisiju čine prekaljeni plaćenici u službi monster – korporacija iz poljoprivrednog sektora, tvrdi specijalni izvestilac UN Žan Zigler u svojoj najnovijoj knjizi o uzrocima gladi u nerazvijenom svetu. Brisel je zapravo neopisivo licemeran, tvrdi on. I dok se Evropa predstavlja kao zagovornica globalne pravde i razvoja – 87 zemalja iz Afrike, Kariba i Pacifika, od kojih su većina bivše evropske kolonije – jedva opstaju, zatrpane viškovima hrane iz razvijenog sveta koji uništavaju lokalne farmere
Stavovi EU i SAD oko genetski modifikovane hrane sve su udaljeniji, a objašnjenja zašto je to tako i dalje su nepotpuna. U poslednje vreme, sve je glasnija kritika jednog dela britanskih naučnika da se, umesto potrage za činjenicama, preko nauke sve više prelama tržišni rat između dva lobija: proizvođača organske hrane i onih koji plasiraju GMO proizvode. U pojedinim francuskim i nemačkim medijima njihove kritike već su okvalifikovane kao još jedan udar GMO lobija na evopsko tržište.
Evropske zemlje se već dugi niz godina suprotstavljaju otvaranju za genetski modifikovanu hranu – kako za proizvodnju tako i za prodaju. EU ima najrigoroznije zakone u svetu u ovoj oblasti, koji zahevaju da se svaki GMO proizvod temeljno ispita i da na procenu Evropskoj agenciji za bezbednost prehrambenih proizvoda (EFSA). Do avgusta 2012. EFSA je odobrila uvoz 48 GMO proizvoda, gotovo isključivo stočne hrane.
Trenutno je u Evropi dozvoljen samo uzgoj kukuruza MON 810. U oktobru 2010. bio je dozvoljen i uzgoj krumpira Amflora za industrijsku proizvodnju skroba, međutim, ta je dozvola kasnije pod političkim pritiskom ukinuta. Osim toga, hrana iz uvoza koja sadrži više od 0,9% dozvoljenih GMO mora biti posebno označena. Najveći protivnici GMO u Evropi su Nemačka i Francuska, a najveći proizvođač GMO kukuruza je Španija, u kojoj se on uzgaja na 76.000 hektara što predstavlja oko 20% proizvodnje kukuruza u toj zemlji. Manje količine uzgajaju se u Češkoj, Slovačkoj, Portugalu, Rumuniji i Poljskoj.
Sa druge strane, Sjedinjene Države razvijaju nove GMO vrste , uzgajaju ih na sve većim površinama i izvoze po celom svetu. U SAD je odobren uzgoj 25 genetski modifikovanih biljaka, a danas je u toj zemlji oko 85% kukuruza GMO, oko 91% soje, te oko 88% pamuka. Koji su uzroci tako drastično različitih politika, ako se obe zasnivaju na istim naučnim činjenicama?
Kako se „snalaze“ evropski proizvođači
Analitičari ove problematike navode nekoliko razloga. Najvidljiviji je daleko veći uticaj ekoloških pokreta i zelenih partija u Evropi, posebno u Nemačkoj i Francuskoj, nego u SAD. Međutim, za različitu praksu možda su presudnije bile afere koje su u Evropi ovu problematiku, uz podršku zelenih, dovele u centar interesovanja najšire javnosti. Jedan od najpoznatijih primera je slučaj britanskog biohemičara Árpáda Pusztaija. On je 1995. počeo da istražuje genetski modifikovane krompire koji su sadržavali gen GNA za lektine, bioaktivne molekule koje izazivaju alergije. Tri godine kasnije, naučnik je objavio u medijima da su modifikovani krompiri oštetili probavni i odbrambeni sistem pacova, i istakao da on lično nikada ne bi u ishrani koristio nijedan GMO proizvod. Njegovi komentari izazvali su pravu histeriju u javnosti.
Rowett Institute u kojem je Pusztai radio ubrzo je objavio novu studiju, koja je pokazala da njegovi rezultati nisu bili verodostojni. Naime, kako je navedeno u novom istraživanju, logično je da je Pusztai dobio takve rezultate jer je ciljano koristio krompir s lektinima, za koje je poznato da mogu da uzrokuju alergijske i upalne reakcije kod sisavaca. Geni koji podstiču njihovo stvaranje ne koriste se u proizvodnji GMO hrane. I sam autor je priznao da su podaci bili „sirovi“, te da u toj fazi i nisu bili namenjeni objavljivanju. Pusztai je dobio otkaz, ali je zdušno nastavio sa kampanjom protiv genetski modifikovane hrane, a negativan stav u širokoj javnosti nimalo nije izgubio na snazi zbog činjenice da je usled naučne neutemeljenosti dobio otkaz. Naprotiv, za mnoge je to bio dokaz „GMO zavere“ o kojoj se naveliko spekulisalo po medijima.
Na oprez Evropljana prema GMO izuzetno je uticala i pojava „kravljeg ludila“ krajem osamdesetih godina prošlog veka, što je, po oceni stručnjaka, svojevrstan paradoks. Naime, dok Amerikanci, koji su svoju stoku hranili kukuruzom i sojom, gotovo da nisu imali problema sa kravljim ludilom, u Britaniji koja je u ishrani stoke koristila obrađene lešine i ostatke iz klanica, bolest je poprimila razmere epidemije. Zarazila je oko 180.000 grla i uzrokovala eutanaziju njih oko 4,4 miliona . Procjenjuje se da je do 2009. godine od ljudskog oblika ove bolesti umrlo 165 ljudi.
To je u Evropi stvorilo atmosferu paranoje od uvođenja bilo kakvih promena i radikalnih novotarija u prehrambeni lanac. Mediji su tada prvi put upotrebili termin „frankenfood“ za stočnu hranu životinjskog porekla, koji se kasnije uvrežio u kampanjama protiv GMO-a. U Sjedinjenim Državama u to vreme genetski modifikovani proizvodi se još nisu puno koristili, ali nakon pojave kravljeg ludila, altrenativa je potražena u GMO soji kao izvoru proteina za stočnu hranu. Ubrzo je nastao „bum“ u proizvodnji GMO soje i kukuruza ne samo u Sjedinjenim Državama, već i u Kanadi, Brazilu, Argentini, Indiji i brojnim drugim zemljama.
Sledeći slučaj zbog kojeg se lanac proizvodnje hrane ponovno našao u žiži evropskih medija bio je pronalazak otrova dioksina u jajima i mesu. Oni su u proizvode dospeli iz otpadnih automobilskih ulja, koja su neki poljoprivrednici dodavali stočnoj hrani. U analizama koje su usledile, nisu bila retka tumačenja da je to još jedan dokaz da evropski proizvođači pokušavaju da se snađu na razne načine kako bi ostali konkurentni, jer im godišnje manjka oko 35 miliona tona proteinskih dodataka za stočnu hranu. Zbog toga moraju da ih uvoze iz Brazila i Argentine, a sve je to GMO hrana, koja je daleko jeftinija – na primer, GMO soja je oko 30 odsto jeftinija od obične.
Može li Evropa da se izoluje?
Ulje na ovako razbuktalu vatru nedavno je dolilo i istraživanje francuskog naučnika Gillesa-Erica Seralinija, autora studije prema kojoj su pacovi koje je hranio Monsantovim GMO kukuruzom brže razvili tumore i kraće živeli. Njegova istraživanja našla su se na udaru kritika brojnih naučnika, među kojima čak i nekih nutricionista koji su inače kritičari biotehnologije, koji su procenili da je reč „o vrlo lošoj nauci“. Francuskom naučniku je posebno zamereno što je koristio vrstu životinja koja je već modifikovana i to tako da je sklona tumorima, kao i činjenica da je uzorak pacova na kojem su vršeni eksperimenti bio previše mali. Sam Seralini, koji je već godinama protivnik GMO hrane, priznao je da su ga indirektno, preko fondova, finansirale kompanije Auchan i Carrefour koje u svojim trgovačkim lancima promovišu i prodaju organsku hranu. Uprkos tome, fotografije pacova sa velikim tumorima usekle su se u pamćenje evropske javnosti.
Sve ovo izazvalo je vrlo negativno raspoloženje većine Evropljana prema bilo kakvim eksperimentima sa hranom, uključujući i GMO. Konačno su se neke biotehnološke kompanije, ako što su BASF-a i Syngent, pod uticajem negativne atmosfere povukle iz Evrope, pa je na tržištu ostao samo Monsanto kao monopolista. Raspoloženje na dve strane okeana nastavilo je da se polarizuje, a stavovi po ovom pitanju da se udaljavaju. Tome su, naravno, pridoneli i politički i ekonomski interesi.
Pojedini novi izveštaji ukazuju da u poslednje vreme i Monsanto gubi interes za Evropu, i da u budućnosti planira da na tom tržištu ulaže samo u mnogo skuplje, ali i profitabilnije konvencionalno semenje. Naime, Monsanto na prodaji kilograma konvencionalnog semena može da zaradi i do pet puta više nego na GMO semenju. S druge strane, zaostajanje u razvoju biotehnologije moglo bi imati teške posledice za Evropu, smatraju neki ekonomisti, uz opasku da ona ne može ostati izolovano ostrvo u svetu koji se sve više okreće genetski modifikovanoj hrani. Ovakvi komnentari su u poslednje vreme posebno prisutni u Velikoj Britaniji, gde deo naučnika ističe da u Sjedinjenim Državama do sada nije pronađen nijedan validan dokaz o direktnoj štetnosti GMO proizvoda po ljudsko zdravlje, i ocenjuje da je i organska hrana samo veliki biznis koji ima podjednako moćne lobije u svetu kao i zagovornici GMO. To znači, ističu britanski kritičari, da i u jednom i u drugom slučaju osnovni motiv je zarada, a ne dugo, skupo i mukotrpno utvrđivanje istine šta je prihvatljivo ekonomsko rešenje za suzbijanje gladi a da ne šteti ćovekovom zdravlju i životnoj okolini. Ovakve reakcije već su označene u pojedinim francuskim i nemačkim medijima kao „još jedan GMO lobi na evropskom tlu“.
Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alep, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu.
Piše: Francesca Borri*
Konačno mi je pisao. Nakon više od godinu dana izveštavanja za njega, za vreme čega sam dobila tifus i bila ranjena u koleno, moj urednik je gledao vesti, pomislio da sam među kidnapovanim italijanskim novinarima i poslao mi mejl u kojem je pisalo: “Ako dobiješ vezu, može li da mi tvituješ kaznu?”.
Istog dana vratila sam se u pobunjeničku bazu, moje sklonište u paklu Alepa, u prašini, gladi i strahu, gde sam se nadala da ću naći prijatelja, toplu reč, zagrljaj. Umesto toga, dočekao me novi mejl, ovaj put od Klare, koja letuje kod mene u Italiji. Već mi je poslala osam “Hitno!” poruka. Danas traži moju propusnicu za spa da može da uđe besplatno. Ostatak poruka u mom inboksu je ličio na ovu: “Odličan prilog danas, briljantan kao tvoja knjiga o Iraku”. Nažalost, moja knjiga nije bila o Iraku, nego o Kosovu.
foto: Alessio Romenzi
Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alepo, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu. Pišem o islamistima i njihovoj mreži društvenih službi, korenima njihove moći – priču koju je definitivno mnogo teže izgraditi nego izveštaj sa prve linije. Upirem se da to objasnim, da priča bude životna i da dotakne čitatelje, sve da bi dobila odgovor “Šta je ovo? Šest hiljada reči i niko mrtav?”
Zapravo trebala sam to shvatiti još u vreme kada me je urednik zamolio za priču iz Gaze, jer je, kao i obično, bila bombardovana. Dobila sam mejl: “Znaš Gazu u dušu”. “Koga je briga što si u Alepu”. Tačno. Istina je da sam završila u Siriji nakon što sam videla fotografiju Alesija Romenzija u Timeu, koji se prošvercao u Homs kroz vodovodne cevi kada niko još nije bio svestan postojanja tog grada. Videla sam njegove snimke dok sam slušala Radiohead— te oči koje su gledale u mene, oči ljudi koje je ubijala Asadova vojska, jednog po jednog, a niko čak nije ni čuo za Homs. Savest je preklopila moju mudrost i morala sam da odem u Siriju odmah.
Međutim, bilo da pišeš iz Alepa, Gaze ili Rima, urednici ne primećuju nikakvu razliku. Plaćen si isto – 70 dolara po priči. Čak i u zemljama poput Sirije, gde su cene utrostručene zbog nepredviđenih okolnosti. Tako, naprimer, spavanje u pobunjeničkoj bazi pod vatrom, na dušeku na zemlji, uz žutu vodu od koje sam dobila tifus, košta 50 dolara za noć, a automobil košta 250 dolara dnevno. Završiš uvećavajući rizik, a ne umanjujući ga. Ne samo da ne možeš sebi da priuštiš osiguranje – koje je oko 1.000 dolara mesečno – nego ne možeš da platiš ni fiksera ili prevodioca. Nađeš se sama u nepoznatom. Urednici su dobro svesni da te 70 dolara po priči tera da štediš na svemu. Znaju i da ako slučajno budeš ozbiljno ranjen, postoji šansa da ne preživiš, jer sebi ne možeš dozvoliti da budeš ranjen. Ali oni kupuju tvoje priče bez obzira na sve, iako nikada ne bi kupili Nike fudbalsku loptu koju ručno šiju pakistanska deca.
Sa novim komunikacionim tehnologijama došlo je i iskušenje da se veruje da je brzina informacija. Međutim, ta ideja je zasnovana na samodestruktivnoj logici: sadržaj je standardizovan, i vaše novine,vaši magazini nemaju nikakvu različitost, tako da nema ni potrebe da plaćaju reportere. Mislim, za vesti imam internet, i to besplatno. Današnja kriza je kriza medija, a ne čitalaca. Oni su još uvek tu, i suprotno onome što mnogi urednici veruju, to su bistri čitaoci koji traže jednostavnost bez pojednostavljivanja. Žele da razumeju, a ne samo da znaju. Svaki put kad objavim svedočanstvo iz rata, dobijem desetine mejlova čitalaca koji mi pišu: “Okej, odlična priča, ali želim da razumem šta se dešava u Siriji”. Bilo bi mi zadovoljstvo da im odgovorim da ne mogu da napišem analizu, jer bi me urednik jednostavno nokautirao rečima “Šta si umislila ko si ti, mala”, iako imam tri diplome, napisala sam dve knjige i provela 10 godina na različitim ratištima, najpre kao aktivistkinja za ljudska prava, a danas kao novinar. Moja mladost je nestala u 23-oj godini kada je na meni završio deo nečijeg raznesenog mozga u Bosni.
Frilenseri su novinari drugog reda. Čak i da su samo oni u Siriji, to bi bilo zato što je ovo prljav rat, rat iz prošlog veka; to je rovovska borba između pobunjenika i lojalista koji su toliko blizu da viču jedni na druge dok se međusobno ubijaju. Kad se prvi put nađete na prvoj liniji ne možete da verujete, takve ste bajonete videli samo u istorijskim udžbenicima. Današnji ratovi se vode s bespilotnim avionima, a ovde se ratuje za svaki metar, za svaku ulicu, a to je prokleto zastrašujuće. Bez obzira na to, urednici u Italiji te tretiraju kao dete; dobiješ fotografiju na naslovnoj strani i kažu da si srećan jer si se našao na pravom mestu u pravo vreme. Dobiješ ekskluzivnu priču, poput one koju sam napisala prošlog septembra o starom gradu Alepa, gradu pod zaštitom UNESCO-a, spaljenom u borbama pobunjenika i sirijske armije. Bila sam prvi strani reporter koji je uspeo da uđe unutra i onda me urednik pita: “Kako da opravdam to što moj novinar nije uspeo da uđe na to mesto, a ti jesi?”. Dobila sam sledeći mejl od urednika vezan za tu priču: “Kupiću je, ali ću je objaviti pod imenom redakcijskog novinara”.
Naravno, ja sam i žena. Pre nekoliko večeri granatiranja je bilo svuda; sedela sam u ćošku, sa izrazom lica koji imate kad znate da smrt može da vas zadesi svake sekunde. Prišao mi je drugi reporter, pogledao me i rekao: “Ovo nije mesto za ženu”. Šta da odgovorim takvom tipu? Idiote, ovo nije mesto ni za koga. Ako sam uplašena, to je zato što sam prisebna. Jer, Alepo je sav u barutu i testosteronu i svi su traumatizovani: Henri samo priča o ratu, Rajan je na amfetaminima. I opet, svaki put kad vidimo raskomadano dečje telo, oni prilaze samo meni, “osetljivoj” ženi i žele da znaju kako sam. I u iskušenju sam da im odgovorim: Kao i vi. Večeri kad se na mom licu video osećaj bola, zapravo su bile večeri kad sam se branila, ostavljajući po strani sve emocije i osećanja; to su večeri kada sam sačuvala sebe.
Sirija više nije Sirija. To je ludnica. Tu je jedan Italijan koji je bio nezaposlen i priključio se Alkaidi, pa ga majka lovi po Alepu da bi ga dobro istukla; tu je japanski turista koji je na prvoj liniji jer mu, kaže, trebaju dve nedelje “uzbuđenja”; Šveđanin, diplomirani pravnik, koji je došao da prikupi dokaze o ratnim zločinima; američki muzičari sa bradom poput Bin Ladena koji misle da će se tako lakše uklopiti, iako su plavi, visoki ljudi (doneli su sa sobom lekove protiv malarije, iako ovde nema malarije i žele da ih dele dok sviraju violine). Tu su razni zaposlenici raznih agencija Ujedinjenih nacija koji, kad im kažete da znate za dete sa lišmaniozom (bolest koja se dobija ujedom peščane mušice) i pitate mogu li mu pomoći da se sa porodicom prebaci u Tursku na lečenje, odgovore da ne mogu, jer je u pitanju jedno dete, a oni se bave “detinjstvom” u celini.
No, mi smo ratni reporteri posle svega, zar ne? Braća (i sestre) saborci. Mi rizikujemo svoj život da bi dali glas onima koji ga nemaju. Videli smo stvari koje većina ljudi nikada neće videti. Puni smo priča koje pričamo za večerom, mi smo kul gosti koje svi žele da pozovu. Međutim, prljava istina je da, umesto da smo složni, mi smo sebi najgori neprijatelji; razlog zašto se naš tekst plaća 70 dolara nije u tome što nema novaca, jer uvek ima novaca za priču o Berluskonijevoj devojci. Pravi razlog je da ti tražiš 100 dolara po priči, a neko drugi je spreman da je proda za 70. To je najžešća konkurencija. Recimo, poput Beatris, koja me danas usmerila u pogrešnom pravcu, da bi bila jedina koja pokriva demonstracije, pa sam se našla među snajperskom vatrom zbog njene prevare. Sve zbog toga da bi pratila demonstracije, poput stotina drugih.
Ipak, pretvaramo se da smo ovde da niko ne bi mogao da kaže: “Ali nisam znao šta se dešava u Siriji”. Zapravo smo tu da bi dobili nagradu i bili vidljiviji. Varamo jedni druge, kao da nam je Pulicer na dohvat ruke, a zapravo nema ničeg. Stisnuti smo između režima koji nam daje vizu samo ako smo protiv pobunjenika i pobunjenika koji ti dozvoljavaju, ako si s njima, da vidiš samo ono što oni žele da vidiš. Istina je da smo gubitnici. Nakon dve godine naši čitaoci se jedva sećaju gde je Damask, a svet instinktivno situaciju u Sriji pojašnjava rečima “kakav haos” jer niko ne razume ništa u vezi Sirije, samo vide krv, krv i krv. Zato nas Sirijci više ne mogu podneti. Jer svetu prikazujemo fotografije sedmogodišnjeg dečaka sa cigaretom i kalašnjikovim. Jasno je da je nameštena fotografija, ali se pojavila u novinama i na portalima širom sveta u martu, i svi su galamili: “Ti Sirijci, ti Arapi, kakvi varvari!” Kada sam prvi put došla, Sirijci su me zaustavljali na ulici i govorili “Hvala vam što pokazujete svetu zločine režima”. Danas me zaustavio čovek i rekao: “Sram vas bilo”.
Da sam išta razumela u vezi sa ratom, ne bih zastranila pokušavajući da pišem o pobunjenicima i lojalistima, Sunitima i Šitima. Jer je jedina prava priča o ratu kako živeti bez straha. Da sam to znala, ne bih se toliko plašila da volim, da se usudim; umesto što sam sada ovde, umesto što grlim samu sebe u ovom mračnom, ustajalom ćošku, očajnički žaleći za svim što nisam uradila, što nisam rekla. Vi koji ste sutra još uvek živi, šta čekate? Zašto ne volite dovoljno? Vi, koji imate sve, zašto se toliko plašite?
* Uz izuzetak Alesija Romencija, sva ostala imena u tekstu su promenjena zbog zaštite privatnosti
*Frančeska Bori je objavila dve knjige, o Kosovu i o odnosima Izraela i Palestine, dok je radila kao aktivistkinja za ljudska prava. Okrenula se novinarstvu kad je shvatila da se moćni igrači više uzrujaju onim što napiše kao novinarka, nego onim što uradi kao pravnica.
Tekst objavljen u Columbia Journalism Review,
prevod: Marija Šerban i Žarka Radoja,
izvor: Kontrapress
Svet ponovo trese zlatna groznica, od pojedinaca koji su okupirali Kaliforniju do kompanija koje se vraćaju antičkim nalazištima, a za nekim novim tragaju i pod morem, pa čak i u – kanalizaciji.
Hrvoje Jurić, docent na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu: Evropska unija ne želi Hrvatsku iz ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno iskalkulisanoj vezi uopšte nije riječ o našoj „slavnoj istoriji i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
Nakon maratonskog pregovaračkog razdoblja, Hrvatska je 1. 7. postala 28. članica EU. Tim povodom razgovarali smo s Hrvojem Jurićem, docentom na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, te članom Sindikata „Akademska solidarnost“ i grupe „Direktna demokracija u školi“. U razgovoru za „H-Alter“, Jurić govori o budućnosti Hrvatske u EU, crnim scenarijima koje Hrvatskoj prognoziraju evropski mediji, položaju radnika i ulozi sindikata unutar evropske zajednice te mogućnostima za izvanparlamentarno društveno-političko delovanje.
# Prvog jula Hrvatska je postala najnovija članica Evropske unije. Kakva je budućnost Hrvatske u Uniji?
Dovoljno je reći da je budućnost Hrvatske u Uniji – evropska. Međutim, ne radi se o romantiziranoj Evropi, o kojoj Hrvati maštaju „od stoljeća sedmog“ ili od 1990, jer Evropska unija nema veze s kulturom, političkom kulturom i socijalnim blagostanjem, što se, protivno stvarnosti, i dalje upisuje u pojam Evrope. EU je hladni i bešćutni birokratski Moloh koji proždire upravo sve ono što naši naivni „evropejci“ smatraju Evropom. EU nije niti „jedinstvo u različitosti“, niti jezgra neke alternativne, nadnacionalne politike budućnosti, nego je ona primarno ekonomska unija, tj. servis krupnog kapitala i mehanizam ekonomskog potčinjavanja političkih zajednica i pojedinaca. A hrvatska politička oligarhija, nakon što je na lokalnoj berzi uspešno provela rasprodaju društvene imovine i zajedničkih dobara, odlučila je prodati na evropskoj berzi i celu Hrvatsku, njene ljudske i prirodne resurse, odnosno ono što je preostalo, reliquiae reliquiarum. Možda nekima još nije jasno, pa treba istaknuti očiglednu stvar: EU ne želi Hrvatsku iz neke ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj dakako strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno kalkuliranoj vezi uopće nije rieč o našoj „slavnoj povijesti i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
# Kako izgleda Evropa kojoj se Hrvatska pridružuje?
Evropa, kojoj se Hrvatska sada pridružuje, Evropa je kojom tumaraju mase eksploatisanih radnika i nezaposlenih, mase obesnaženih i obesmišljenih građana, mase neregistrovanih ne-europljana koji neće biti prognani jer su itekako korisni za evropsku ekonomiju, kao i evropski sweat shopovi u jugoistočnoj Aziji. To je Evropa u kojoj će razne bugarske, rumunske, grčke, kipri i hrvatske biti kolonije „stare Evrope“. Nadalje, EU nisu samo hrvatski političari koji ponosno šeću ulaštenim hodnicima briselskih institucija, nego i radnice DTR-a i radnici u razminiranju, koji su ovih dana protestovali na zagrebačkim ulicama i na Jelačić placu, gde se, sasvim perverzno, 30. 6. održao neukusni „EU prajd“.
„Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Nakon 1. 7. građani Hrvatske, barem isprva, verojatno neće primetiti velike promene, jer već godinama, da ne kažem decenijama, Hrvatska se pravi da je u EU, „diše evropski“ i radi evropski. To je takozvana Prilagodba: od folklorne prilagodbe, tj. apsurdnog vešanja zastava EU na državne ustanove u Hrvatskoj i papagajskog usvajanja evropskog novogovora, preko užurbanog i šlampavog usklađivanja hrvatskog zakonodavstva s onim evropskim, do odnosa prema radništvu i prema javnom dobru. Baš ovo posljednje treba naglasiti. Na primer, u našim je medijima skoro neopaženo prošla vest da su u martu 2013. predsednik Evropske komisije, Barroso, i predsednik Izraela, Peres, raspravljali o projektu golfa na Srđu, nakon čega je Barroso malo pritisnuo hrvatskog premijera da se taj problem što prije reši, naravno, u korist izraelskog preduzetnika Frenkela. Kakvi topnički dnevnici, kakve trice! „Uklanjanje prepreka“ hrvatskom pridruživanju Uniji najbolje se vidi u ovom detalju. Osim toga, evropsku perspektivu Hrvatske treba sagledavati i u kontekstu perspektiva demokratije u EU. A one uopšte nisu svetle. „Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Bojim se da je, s obzirom na to, građanima Hrvatske demokratija dalje nego ikada, jer će evropsko-unijska verzija demokratije samo potencirati one tendencije koje su nam već dobro poznate, a koje se tiču partitokratske vlasti i politike koju zapravo vode krupni kapitalisti, ukratko, anti-demokratskog demokratizma ili pseudodemokratije.
# Je li Hrvatska sledeća Grčka, kako to tvrde evropski mediji?
Nisam sklon takvoj vrsti prognoza, pogotovo zato što ti evropski mediji izriču samo bojazni evropskih ekonomsko-političkih centara moći, tj. govoreći o Hrvatskoj kao „sledećoj Grčkoj“ govore jedino o ugroženosti finansijskog sektora, valute, preduzetničke klime, interesa evropskih turista i slično, a sve ono što bismo mi zapravo trebali naučiti iz slučaja Grčke nije predmet njihove brige. Mislim na socijalno-ekonomsku situaciju u Grčkoj, na eroziju javnih dobara, uključujući javni medijski servis, na pokušaje instaliranja pro-evropske i nedemokratske političke oligarhije, i tako dalje.
Možda će zaista stanje u Hrvatskoj uskoro biti kao u Grčkoj, iako ni sada nije mnogo drugačije, ali sigurno je da postoji jedna bitna razlika između Hrvatske i Grčke, a ona se tiče narodnog, građanskog otpora. Iz hrvatske perspektive možemo biti zavidni Grcima na masovnosti tamošnjih protesta, na nivou mobilisanosti i organizovanosti grčkih radnika i građana uopšte, pa i na nekim reakcijama na krizu u sferi takozvane visoke politike. U tom smislu, u celoj toj grčkoj depresiji, ima razloga za optimizam. Kod nas baš i nema. Ali ako taj otpor u Grčkoj s vremenom bude popuštao pred EU kapitalističkim buldožerom, onda bi se, s obzirom na vaše pitanje, moglo reći obrnuto: možda će Grčka postati „sledeća Hrvatska“, odnosno možda će se situacija pogoršavati, a otpor tom buldožeru bit će slabašan i sve slabiji.
# Hrvatska već odavno u mnogočemu „prati“ evropske trendove. Po nezaposlenosti mladih nalazi se odmah iza spomenute Grčke i Španije. Nedavno je najavljeno da će Hrvatska prva u EU primenjivati nove mjere za podsticanje zapošljavanja mladih. Kako ih ocenjujete?
Većina mjera za mlade bazira se na varljivo nadi u EU-fondove, odnosno na famoznom „povlačenju novca iz EU-fondova“, a spram toga treba biti skeptičan, jer se uglavnom radi o kratkoročnim spinovima. Nagledali smo se i naslušali raznih „mera“ koje većinom nisu donijele ništa novo, korisno i uspešno, tako da sam a priori skeptičan i prema ovim mjerama. Lepo je da se misli na mlade, ali isti taj ministar rada i ista ta Vlada nekako su ćutljivi kad im pod prozorom viču stariji radnici, oni radnici kojima je usred njihovog radnog veka ili na njegovom zalasku izmaknuto tlo ispod nogu. Ukratko, ne verujem onim mjerama koje su zapravo palijativna rješenja i koje ne počivaju na nekoj široj slici i dugoročnijoj strategiji, nego se donose tek tako, za Evropu ili za CV nekog ministra koji će se već sutra posvetiti nečemu drugom.
# Uprkos ogromnoj nezaposlenosti koja već godinama muči Hrvatsku, sindikati su nakon godina ćutnje ove godine organizovali prvomajski protest. Nakon toga su ubrzo sklopili pakt o nenapadanju s Vladom. Kako ocenjujete djelovanje birokratskih sindikata u Hrvatskoj?
Delovanje sindikata u Hrvatskoj ocenjujem kao nedovoljno. Mislim na ocenu – nedovoljan. Muka mi je uopće analizirati njihovo delovanje jer je valjda već jasno i radnicima i svim drugima da je u tim mainstream sindikatima i kod tih sindikalnih vođa ostao samo naziv „sindikat“, a da su zapravo puka ispostava političke vlasti i poslodavaca. U najboljem su slučaju „tampon-zona“ između vlasti i poslodavaca, subjekt koji se cenjka s jednima i drugima ili, bolje rečeno, objekt s kojim se cenjkaju jedni i drugi. Još uvek se sećamo nesretnog referenduma o radnom zakonodavstvu, kao i prvomajskog protesta ove godine. Sindikati su i tu i u drugim prilikama izneverili radnike, propustili su šansu da iznesu određene zahteve bez kalkulacija, da ih zaoštre, i da ih smeste u širi društveni kontekst. Ali to nije ništa novo, već smo se navikli. Paradigmatski i tragikomični lik sindikalnog vođe Vilima Ribića verno je zabeležen u dokumentarcu Blokada Igora Bezinovića.
Ove birokratske sindikate još uvek uzimamo za ozbiljno samo zato što se nadamo da će ipak, možda, jednom, nekako, ti sindikati učiniti nešto što bi trebali učiniti. Na primer, boriti se za prava radnika. I da će biti istinska, a ne politikantska opozicija vlasti i kapitalistima, tj. Vladi i Hrvatskoj udruzi poslodavaca. Naravno, treba reći „čast izuzecima“, jer ima još izuzetaka koji nastoje sačuvati izvorni smisao sindikalizma, kao što su direktnodemokratska Akademska solidarnost, anarhistička MASA ili Novi sindikat, koji se računa među „žute sindikate“, ali ima aktivističko-sindikalnu „žicu“, uvijek je na izvoru događanja, nastojeći doista pomoći radnicima u bazi. No, problem takvih sindikata je to što ne mogu ostvariti značajniji utiecaj među borniranim radništvom, prvenstveno zato što imaju stigmu radikala ili idealista, a to se nikako ne uklapa u naš „vrli novi svijet“.
# Smatrate li da će sindikati ikada imati mobilizacijski faktor kao spomenuti sindikati u Grčkoj ili u Engleskoj?
Možda, ali samo ako se reformiraju, odnosno ako se radikalizuju, što znači – ako se vrate korenima i ako se podsete kako i zašto su sindikati nastali i kako su delovali, ako se podsete na svoje zadatke i ako kontekstualizuju ili re-kontekstualizuju svoje delovanje. Nažalost, moram reći i ovo: sindikati će biti mobilizacijski faktor ako budu imali bilo kakve ideje, jer najgore je to što današnji sindikati i današnje radništvo, proletarijat, nemaju nikakvih ideja, tako da u najboljem slučaju samo blebeću o socijaldemokratiji, misleći na današnju, lažnu i izdajničku socijaldemokratiju. Nepostojanje kontinuiteta, tj. isprekidana i krivudava istorija sindikalizma kod nas – za razliku od Engleske, Grčke, Španije ili Italije – sasvim su sigurno loša osnova za stvaranje jednog snažnog sindikalnog pokreta koji bi trebao biti ključni faktor građanske mobilizacije ili, oprostite mi na izrazu, opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Verujem da bi nešto mogao promeniti rad u sindikatima, koji podrazumijeva samoorganizovanje mislećih i aktivistički orijentiranih ljudi unutar postojećih sindikata, kao i rad sa sindikatima, tj. aktivna saradnja progresivnih nevladinih udruženja i civilnih inicijativa s temeljno uništenim sindikatima.
# Nedavno ste u kolumni Večernjeg lista napisali: „Značaj radničkog otpora osobito dobro vidimo u slučaju onih službi koje se može nazvati vitalnima za jedno društvo. Zamislite – u generalnom ili sektorskom štrajku – obustavu rada komunalnih službi, doktora, policajaca, prodavača u trgovinama, osnovnoškolskih i srednjoškolskih profesora.“ Koliko je takav scenario moguć u Hrvatskoj, budući da su se na primeru Croatia Airlinesa ekonomske i političke elite pokazale itekako sposobnima u razbijanju radničke solidarnosti, a samim time i otpora?
Uglavnom sam već odgovorio na to pitanje govoreći o stanju sindikalne scene u Hrvatskoj, jer naši su sindikalci među glavnim krivcima za to što nam se generalni štrajk čini kao utopija. No, usprkos izraženoj malodušnosti, mislim da tu opciju treba držati na pameti kao realnu opciju i da treba raditi na tome, jer opšta obustava rada, blokiranje sistema, najjača je, ako ne i jedina opcija koja još stoji na raspolaganju onemoćalim radnicima i građanima. I to nam je sredstvo nadohvat ruke. Na mikro-primerima vidjeli smo da se sistem itekako boji takvih incidenata, a to treba iskoristiti. Možda za to treba još malo vremena. Pre svega treba pričekati da se slegne ova EU-forija i da se realno dimenzioniraju trenutno preterane nade radništva i građanstva da će se nešto promeniti nabolje s ulaskom Hrvatske u EU.
# Kao vid građanskog bunta, u Hrvatskoj se u posljednje vrijeme sve češće javljaju inicijative za raspisivanje referenduma. Na lokalnom nivou taj primer smo imali u Dubrovniku, Fužinama i Zaprešiću, a na državnom nivou, uz diskriminatorske težnje inicijative U ime obitelji, i Cestarski sindikat je nedavno najavio raspisivanje referenduma zbog mogućeg izdavanja autocesta u koncesiju. Kako ocenjujete taj fenomen?
Kao zagovornik direktne demokratije, koju smatram jedinom alternativom vladajućem antidemokratskom demokratizmu, podržavam sve metode koje doprinose vraćanju demokratije njenom izvornom smislu, a to je neposredna demokratija. Referendum je, u postojećim okolnostima, jedna od glavnih direktnodemokratskih metoda, ali pogrešno je svoditi direktnu demokratiju i težnje za direktnom demokratijom samo na referendum, posebno u Hrvatskoj, gde je referendumsko zakonodavstvo dizajnirano tako da ekstremno otežava raspisivanje referenduma, kao i sprovođenje odluka o kojima su se građani izjasnili na referendumu. Bez obzira na to sviđaju li mi se teme referenduma i ciljevi koji se pritom ističu, inicijative za raspisivanje referenduma koje smo imali u poslednje vrijeme smatram signalom da su građani, određene socijalne grupe ili zajednice nezadovoljni vladajućim ekonomsko-političkim sistemom, a i ohrabrujućim znakom da ipak postoji želja za većom participacijom građana u političkom životu, pa i snaga za samoorganizaciju građana.
# Za razliku od referendumskih inicijativa, hrvatski građani još uvijek nisu iskazali inicijativu za masovniji izlazak na ulice. Smatrate li da će se ta praksa u skorijoj budućnosti promeniti?
Pre bih rekao da se nadam takvim promenama negoli da smatram kako će se one ubrzo dogoditi. „Kultura protesta“ bazira se na izgrađenoj političkoj kulturi. Ona se bazira na političkoj osveštenosti, a te osveštenosti nema bez dugotrajnog, „krvavog“ rada u zajednicama, među građanima i pogotovo među radnicima. Važan element je i kontinuitet građanskog otpora, kojeg kod nas nema, za razliku od, primera radi, Španije, Italije i Grčke. Prevelika je apatija u koju su građani kod nas zapali, a koju sistem planski potiskuje, prvenstveno putem medija. A što se tiče radništva, koje još uvek smatram ključnim „revolucionarnim subjektom“, iako in spe, moramo uzeti u obzir da su radnici pasivni prije svega zato što su više nego ikada ucenjeni, pa se u strahu od gubitka radnog mjesta radije odlučuju na ćutnju i trpljenje negoli za organizovanje i akciju. Usto, razočarani su sindikatima koji su ključni mehanizam organizovanja radnika. No, svima koji su nezadovoljni vlastitom ili opštom društvenom situacijom treba biti jasno da se ništa neće pomaknuti dok ne podignu glas i ne istaknu svoje zahteve, dok se ne izlože i pritom, dakako, nešto ne riskiraju. Međutim, lakše je izložiti se i riskirati kad je protest ili bilo koji drugi oblik direktne akcije masovniji. Kako god bilo, protesti su, jednako kao i referendum, ograničenog dosega. Zato nam je potrebno, ponavljam, građansko organizovanje u osnovi, dugotrajan rad u zajednici, rad na oživljavanju zajednica, a zatim postepeno preuzimanje vlasti nad funkcijama društva i nad vlastitim životima.
# Spomenuli smo izdavanje autocesta u koncesiju, što je samo jedan od nagovještaja moguće daljnje rasprodaje javnih dobara. Vjerujete li da će se taj trend intenzivirati prilikom ulaska Hrvatske u EU, pogotovo zbog zahtjeva Troike, koji su, primjerice, u Grčkoj nedavno umalo rezultirali gašenjem javnog medijskog servisa?
Sasvim je sigurno da će se taj trend intenzivirati, jer ko god prati što se zbiva na evropskom planu može videti da rasprodaja, tj. privatizacija javnih, zajedničkih dobara nije hrvatski izum nego upravo preslikavanje evropskog i svetskog neoliberalno-kapitalističkog modela u hrvatski kontekst. To se zbiva ne samo u evropskim predgrađima, kao što su Rumunija i Bugarska, nego i u staroevropskim zemljama kao što su Francuska i Italija. Ako bacimo pogled na područje nauke i visokog obrazovanja, videćemo da su trendovi komodifikacije, komercijalizacije i privatizacije javnih dobara itekako uznapredovali čak i u onim zemljama koje su se donedavno dičile svojim socijalnim modelom, kao što su Nemačka i skandinavske zemlje. S obzirom na to, Hrvatska nema razloga da se nada ičemu dobrom, a onda ni očuvanju javnih dobara. Javno dobro postaje – jadno dobro. Na nekim primerima – dovoljno je da pogledamo dubrovačko područje – već smo videli kako to funkcioniše. Možda se nekima još uvek čini da su to specifično hrvatske devijacije, te da će nas EU spasiti od presezanja kapitala i profita na sve aspekte naših individualnih i kolektivnih života, ali pobogu, i EU i SAD i drugi ekonomsko-politički monstrumi Hrvatsku vide tek kao izvor geopolitičkog i ekonomskog pogonskog goriva, kao svežu krv i još svežije tlo, a sve hrvatsko, čime se evropejski Hrvati toliko ponose, vredi samo ako se može unovčiti na evropskoj i svetskoj berzi kapitala.
# Kao u EU zemljama, tako i u Hrvatskoj, u poslednje vreme primetan je trend porasta ksenofobije i nacionalizma. Koliko svakodnevnica, obeležena buđenjem fašističkih tendencija, zapravo podsjeća na 1930-e?
# Ekstremna desnica je opskurna i ne vjerujem da ima perspektivu omasovljavanja, a ona manje ekstremna desnica, koja je, naravno, također problematična, „umivena“ je i utopljena u glavnu struju EU-politike, gde je ipak kapital važniji od nacije i rase. Ne bih preterivao s takvim poređenjima, jer daleko je današnja situacija od one tridesetih godina, koliko god bilo zabrinjavajućih desničarskih tendencija protiv kojih se svakako treba permanentno boriti. Baš zato smatram kratkovidnim opsesivno bavljenje levice kritikom desnice dok istovremeno ona treća snaga, neoliberalni kapitalizam, u miru radi svoj posao. Neoliberalna EU politika toleriše desnicu, jer desnica uspostavlja poželjan balans. Naime, desnica na neki način amortizuje nezadovoljstvo građana, usisava neartikulirano nezadovoljstvo na koje jedino radikalna levica ima odgovore, i time marginalizira levicu. Pitanja nacije i rase s jedne se strane koriste za skretanje pažnje s fundamentalnih, klasnih problema, a s druge strane, ti „drugi“, Arapi, Turci, Afrikanci, Balkanci i slični, u perspektivi evropske politike, i trebaju biti predmet napada desnice, jer na taj se način sprečava da postanu punopravni subjekti, odnosno omogućava se da ostanu puka radna snaga bez koje Evropa ipak ne može.
# Desne opcije ostvaruju sve zapaženije rezultate u evropskom parlamentarnom sustavu. S druge strane, na poslednjim izborima u Grčkoj zapažen rezultat ostvarila je leva Syriza. Mnogi levičari u Hrvatskoj simpatiziraju tu stranku. Treba li Hrvatskoj domaća verzija Syrize?
Simpatije koje neki naši levičari i levičarski krugovi imaju za Syrizu često su folklorne naravi, kao što mnogi, zbog crvenih zastava, srpa i čekića ili socijalističke retorike, simpatiziraju čavezizam, pa i kastrizam. Nemam problem s tim ako je simpatija potkrepljena kritičkom analizom okolnosti, činjenica i implikacija povezanih s tim pokretima. Takođe, smatram da su, u načelu, pozitivna sva kretanja koja se artikulisano i odlučno protive vladajućem ekonomsko-političkom sistemu, kao što je Syriza, pa i neka potencijalna hrvatski oblik tog pokreta ili partije. No, ne smiemo zaboraviti da je Syriza nastala odozdo, da je rezultat dugotrajnog „kuvanja“ unutar grčke levice, odnosno da se ni narodni pokret ni partija koja bi ga artikulisala ne može naprosto inaugurisati. Drugi deo priče je nedavna najava zastupnika Hrvatskih laburista u Evropskom parlamentu da će se on priključiti Konfederalnoj grupi ujedinjene evropske levice i nordijske zelene levice, gde je i Syriza. Svaka mu čast što se u Evropskom parlamentu nije priključio bezubim evropskim socijaldemokratima, koji su zapravo slabo prikriveni neoliberali, ali volio bih videti da to „syriziranje“ Laburista nije samo za evropsku, nego i za kućnu upotrebu, tj. da će Syriza ponukati naše Laburiste da iskoče iz partitokratske matrice čiji su protagonisti u Hrvatskoj.
# Simpatizer ste izvanparlementarnog društveno-političkog delovanja. Nedavno ste napisali da su okolnosti za takvo delovanje ekstremno nepovoljne te da je najpre potrebno osvestiti tu činjenicu. Kako navodite, za to je potreban mukotrpan rad. Postoji li trenutno u Hrvatskoj dovoljan broj pojedinaca i inicijativa koji su spremni za taj rad?
Kao prvo, promene su nužne. Bez obzira na masovnost i organizovanost, anti-sistemsko delovanje nema alternative. Upravo zato, i sve takve individualne akcije i sva takva kolektivna ali nedovoljno masovna kretanja treba podržavati. Kao što nikad nije previše ljudi za neku akciju, tako nikad nije ni premalo ljudi da bi se neka akcija pokrenula, ako ti malobrojni znaju što žele i ako su dobro organizovani, predani borbi i uporni. Naravno, treba težiti omasovljavanju, ali pretpostavka toga je osveštavanje građana, stvaranje šire slike o situaciji u kojoj se nalazimo, zatim građansko samooorganizovanje, artikulisanje zahteva i upornost u njihovom ostvarivanju. Takođe, treba težiti stvaranju šire platforme za odbranu javnog dobra. No, dug je put do toga. Zadržimo li se samo na osveštavanju građana, treba mnogo energije da bi se usprotivilo kompetitivnom, vulgarno-darvinističkom shvatanju društvenih odnosa, gde za zajedništvo, saosećanje i solidarnost nema mesta. Treba nam novo prosvetiteljstvo. I povratak tradicionalnim vrednostima kao što su sloboda, jednakost i pravednost. Chomsky je nedavno rekao da je ta vrsta konzervativizma, odnosno povratka tradicionalnim vrednostima, najsubverzivnija stvar za vladajuće sisteme moći. Ja, kao pesimist na kratke i optimist na duge staze, mislim da je uloga nezadovoljnika – onih koji su osvestili svoje nezadovoljstvo, a pogotovo onih mislećih i delujućih – držati nogu u vratima da se ne zatvore. Ili, da budem još patetičniji, mislim da je naša zadaća pronijeti luč otpora kroz trenutnu oluju do nekog smiraja, kad će ona moći postati plamen promene.
Izvor: Tamara Opačić, H-Alter
Do 2020. godine, centar svetske trgovine pomeriće se ka istoku, i ostaće tamo. Kina i Indija će same pokrivati jednu petinu svetske trgovine. Izvoz iz Kine u Evropu premašiće 1 bilion dolara što je dvostruko više od izvoza iz SAD u Evropu. Izvoz iz Evrope u Afriku i na Bliski Istok biće 50% veći od izvoza u SAD. Američka ekonomija će doživetu uspon zahvaljujući „azijskoj karti“ a Evropa zahvaljujući samoj sebi. Unutar kontinenta, tokom narednih deset godina, trgovina će doživeti ubedljivo najveći rast meren ukupnom vrednošću roba.
Globalna trgovina kojom su doskora dominirale razvijene zemlje sada pravi trajan zaokret ka istoku, ključni je nalaz studije „Zamena mesta – novi trendovi u međunarodnoj trgovini“ koju je objavila revizorsko-konsultantska kompanija Ernst & Young. Prema ovoj studiji, globalna trgovinska razmena će do 2020. godine najviše porasti u Aziji i Pacifiku dok će u isto vreme trgovina unutar ovog regiona kreirati novu koncentraciju međunarodne tražnje.
Iako je svetska trgovina doživela značajne restrikcije usled finansijske krize, poslednji podaci ukazuju na trend oporavka koji predvode brzorastuća tržišta odnosno trgovina između njih. Razvijene zemlje su dominirale svetskom trgovinom na početku 1990-ih ali je njihov udeo u međuvremenu značajno opao a taj trend će se nastaviti još bržim tempom u narednih deset godina, kažu u Ernst & Young-u. Dok razvijene ekonomije pokušavaju da nekako izađu iz krize, brzorastuća tržišta jačaju i postaju značajan faktor u svetskoj ekonomiji. Njihov udeo u svetskoj trgovini postaće još dominantniji u narednoj deceniji, a kao rezultat ovog trenda svetske kompanije će morati da prilagode svoje strategije sve izraženijem regionalnom obrascu globalne trgovine.
Azijska karta SAD
Ernst & Young procenjuje da će nastavak globalnog trenda izmeštanja proizvodnje (outsourcing), u kombinaciji sa razvojem regionalnih lanaca snabdevanja koji će nastojati da zadovolje sve veću potražnju koju generišu brzorastuća tržišta, smanjiti udeo razvijenih ekonomija u svetskoj trgovini sa 60% koliko je iznosio u 2010. godini na oko 55% do 2020. godine. Azija će ostati najdinamičniji region što se tiče trgovine, sa najbržim rastom izvoza unutar samog regiona. Indija i Kina će predvoditi konstantan uspon brzorastućih ekonomija i do 2020. godine će zajedno obezbeđivati gotovo 20% svetske trgovine.
U isto vreme Indija i Kina predstavljaju najbrže rastući izvor tražnje za robu koja stiže iz drugih zemalja. Studija koju su uradili stručnjaci Ernst & Young-a predviđa da će najveći rast među trgovinskim rutama zabeležiti one koje iz SAD vode u Kinu odnosno Indiju. U Ernst & Young-u kažu da će obim trgovine ove dve izvozne rute godišnje rasti čitavih 16%. Iako je udeo SAD u svetskom izvozu značajno opao tokom prethodne dve decenije, Ernst & Young-ova studija ukazuje na preokret ovog trenda tokom narednih deset godina kada će ekonomija SAD ojačati usled velikog povećanja izvoza u region Azije i Pacifika.
Udeo Evrope u svetskom izvozu opašće sa 38% iz 2010. godine na 34% do 2020. godine. Ipak, analitičari Ernst & Young-a predviđaju da će od svih razvijenih ekonomija Evropa najviše profitirati u pogledu vrednosti potražnje koja će stizati iz Kine. Tako će vrednost izvoza iz Evrope u Kinu porasti za 370 milijardi dolara u narednih deset godina dok će u isto vreme izvoz iz Kine u Evropu premašiti 1 bilion dolara i biće gotovo dvostruko veći od izvoza iz SAD u Evropu.
U Ernst & Young-u ukazuju na jedan posebno interesantan nalaz ove studije. Naime, uprkos tome što se najbrži rast ukupnog obima trgovine očekuje u Aziji, trgovina unutar Evrope je ono što tokom narednih deset godina treba da doživi ubedljivo najveći rast u pogledu ukupne vrednosti. Drugi najveći rast ukupne vrednosti izvoza očekuje se između Kine i ostatka Azije, dok će izvoz u suprotnom smeru biti na trećem mestu.
Evropljani u Podsaharskoj Africi
Nova tržišta za izvoznike otvaraju se na Bliskom Istoku, Severnoj i Podsaharskoj Africi paralelno sa razvojem ekonomija ovih regiona. Studija Ernst & Young-a predviđa da će ukupan svetski izvoz prema ovim regionima porasti znatno više u odnosu na izvoz prema SAD, Evropi, Japanu i Južnoj Americi. Prognoza kaže da će evropski izvoznici pokriti oko 25% porasta potražnje iz Podsaharske Afrike dok će izvoznicima iz Azije pripasti bezmalo polovina ovog rasta. Velike investicije od strane brzorastućih ekonomija a pogotovo Kine, mogle bi da pospeše snažan razvoj koji je Africi potreban.
Do 2020. godine izvoz iz Evrope u Afriku i na Bliski Istok premašiće 900 milijardi dolara i biće za oko 50% veći u odnosu na izvoz prema SAD. Evropa će postati najznačajnije tržište za zemlje Podsaharske Afrike jer će obezbeđivati 25% ukupne trgovine ovim ekonomijama. Međutim, ukupan trgovinski bilans između Evrope i Podsaharske Afrike će dostići relativno skroman nivo od 108 milijardi dolara.
U Latinskoj Americi, obilje prirodnih resursa i veliki dotok stranih direktnih investicija omogućiće porast produktivnosti i podstaći privredni rast. Brojna populacija i rapidna akumulacija bogatstva dodatno će podstaći rast domaće potražnje, pre svega u Brazilu. Do 2020. godine izvoz iz Latinske Amerike i Kariba prema SAD dostići će 769 milijardi dolara što će biti za nijansu više u odnosu na izvoz iz Evrope prema SAD.
Kinezi – novi globtroteri
Ernst & Young-ova studija o novim tokovima svetske trgovine predviđa brz rast uslužnog sektora, koji će takođe predvoditi Azija. Do 2020. godine ukupan protok usluga iz Evrope prema Aziji i Pacifiku (bez Japana) biće veći nego prema Severnoj Americi. Jedan od najsnažnijih pokretača ove ekspanzije biće rast u bankarskom sektoru kao i osiguranju i drugim finansijskim uslugama, što se poklapa sa sazrevanjem azijskih ekonomija i razvojem tamošnje srednje klase. Zahtevi za sofisticiranim finansijskim uslugama u Aziji ubrzano rastu kako raste i nivo bogatstva odnosno značaj čitavog regiona kao finansijskog centra.
Nisu samo finansijske usluge pred procvatom u Aziji. Turizam će takođe dobijati na značaju kako se broj turista koji putuju iz Kine ka međunarodnim destinacijama bude uvećavao – od 32 miliona u 2010. godini do predviđenih 59 miliona 2020. godine. Ukupan iznos novca koji ovi putnici budu spremni da potroše biće još značajniji i porašće sa 52 milijarde dolara koliko je potrošeno u 2010. godini na neverovatnih 222 milijarde dolara u 2020. godini.
Unutrašnja trgovina uslugama u Evropi zabeležiće najveći porast u narednoj deceniji. SAD i Evropa će nastaviti da dominiraju svetskim tržištem usluga dok će Kina i Indija uspeti da značajno podignu svoj tržišni udeo samo u drugim zemljama Azije.
Industrijski sektori
Sektor za proizvodnju mašina i transportne opreme (koji uključuje proizvodnju elektronskih dobara široke potrošnje poput računara, televizora i veš mašina, kao i industrijskih mašina) najviše će doprineti rastu svetske trgovine u narednih deset godina. Pratiće ga drugi proizvodni sektori kao što su tekstilna, drvna i industrija gumenih proizvoda. Ovi sektori će zajedno dominirati svetskom trgovinom jer će do 2020. godine pokrivati ukupno 54% globalne robne razmene. U Ernst & Young-u kažu da ovo podjednako ukazuje na snažan rast potrošačke i investicione tražnje koji se može očekivati na brzorastućim tržištima, i na trend fragmentacije lanca dobavljača koji će se pojačavati jer velike kompanije sve više pribegavaju proizvodnji komponenti na različitim lokacijama. Očekuje se da će udeo Kine u svetskoj trgovini u ovim sektorima do 2020. godine porasti sa 18% na 24%.
Rizici i neizvesnosti
U Ernst & Young-u kažu da će bez obzira na ohrabrujuće trendove globalne tražnje problemi postojati na strani ponude koja je podložna neočekivanim i rapidnim promenama te je samim tim veoma neizvesna. U skladu sa ovim, postoji nekoliko alternativnih scenarija odnosno rizika koji bi mogli da ugroze predviđeni rast globalne trgovine u narednoj deceniji ili da ga, pak, još više podstaknu. Među najdramatičnijim alternativama pominje se „usklađivanje valuta“ (sinhronizovana revalvacija ili devalvacija nacionalnih valuta više zemalja) što bi dovelo do rebalansa domaće potražnje između SAD i Azije i značajno uticalo na projektovane trendove u međunarodnoj trgovini. Na drugoj strani, čak i delimično ubrzanje liberalizacije trgovine moglo bi da pokrene rast globalne trgovine koji bi bio veći od predviđenog.
Ernst & Young,
Koliko jedno malo mesto može pružiti doktorantu Filozofskog fakulteta ili diplomiranom inženjeru elektrotehnike? Uprkos različitim iskustvima, slažu se u tome da je život u unutrašnjosti jednostavniji ali ne i dosadniji. Ležerniji i neusiljen tempo ne znači obavezno i da “provincija” kaska za prestonicom.
Život u velikom gradu ima svoju cenu. Neki mogu da je plate, a za neke je preskupa. Uz stanarinu i dodatne troškove od oko 600 evra, doktorant beogradskog Filozofskog fakulteta Milorad Obradović je, uz sav svoj talenat, bio prinuđen da se vrati u rodno mesto. Nakon odslušane četvrte godine osnovnih studija „moj brat i ja smo potrošili oko 30 hiljada evra tokom studija u Beogradu. Vratio sam se u Rašku, pre svega iz ekonomskih razloga, a i zbog nostalgije. Čovek koji iz male sredine ode u Beograd na kraće ili duže vreme, uglavnom je nostalgičan, svestan da Beogradu nikada neće pripadati u potpunosti jer u njemu nije rođen“, objašnjava Obradović svoju odluku.
Po rečima diplomca elektrotehnike Mirka Blagojevića „Beograd je ružičast grad dok živite na plećima roditelja“. Beograd diše punim plućima, pogotovo noću, “ali postaje siv ukoliko nemate rešeno stambeno pitanje i debelu vezu za neki preplaćeni državni posao. U tom slučaju, odlazak iz Beograda treba da bude realno rešenje – bez patetičnih razmišljanja da je život završen ako se napušta “centar sveta u nas Srba“, dodaje Blagojević, koji je nakon 11 godina života u Beogradu otišao u Čajetinu, varošicu na padinama Zlatibora. Tamo je dobio posao u opštinskoj upravi, u svojoj struci, i na osnovu dosadašnjeg iskustva tvrdi da je u manjoj sredini, sa diplomom fakulteta lakše steći “ime” i priznanja za stručnost u određenoj oblasti.
Milorad Obradović, međutim, uprkos skupo plaćenim školarinama na državnom fakultetu, već šest godina bezuspešno traži posao. “U traganju za poslom do sada sam kucao na mnoga vrata i slao svoju biografiju, bilo je raznih obećanja, ali nažalost praznih, uvek su prednost imali ljudi sa najjačom vezom”, priča Obradović koji je magistrirao iz Raške, a sada iz nje pohađa i doktorske studije. Profesori su mu sugerisali da to neće biti jednostavno, kako zbog stručne literature koja je teško dostupna u untrašnjosti tako i zbog izostanaka sa konsultacija.
“Ovdašnja biblioteka je prilično snabdevena istorijskom literaturom, što je za oblast na kojoj želim da doktoriram veoma važno. Međutim, retka izdanja i stručni časopisi mogu se nabaviti samo međubibliotečkom razmenom. U Narodnoj biblioteci Srbije i Univerzitetskoj biblioteci mi uvek izlaze u susret, posebno kada dođem u Beograd na par dana da pronađem literaturu. Takođe, kada je hitno, šalju mi skenirane dokumente elektronskom poštom. Na internetu postoje skenirane ili fotografisane verzije starih srpskih naučnih izdanja – u ovome prednjače Amerikanci i Kanađani. Dobro je što su ove verzije dostupne za snimanje na sopstveni hard disk”, prepričava Obradović kako dolazi do neophodne stručne literature.
Svaka zajednica ima pravila funkcionisanja, pa tako i naučna, koja pored praćenja literature zahteva timski rad i komunikaciju – od svakodnevne, do prisustva na stručnim skupovima. Odluka mladih ljudi koji žele da grade naučnu karijeru – da odu iz velikog grada – jeste zbog toga veoma hrabra, smatra Biljana Kosanović, koja je u Narodnoj biblioteci Srbije koordinator projekta KoBSON (Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku). “Pored navedenih problema, oni moraju neprestano da se dokazuju kroz publikovanje naučnih radova, što zahteva mnogo rada i intelektualnog napora, a istovremeno imaju svakodnevne obaveze koje nameće život u manjim sredinama – od obezbeđivanja ogreva i čišćenja snega, do održavanja imanja”.
Ipak, njeno desetogodišnje iskustvo – vreme tokom kojeg je nastojala da naučnu literaturu objedini, aktuelizuje i elektronskim putem učini što dostupnijom kroz bibliotečku mrežu – ukazuje da mogućnosti daljeg obrazovanja umnogome zavise i od zainteresovanosti i podrške univerzitetskih i naučnoistraživačkih centara u Srbiji. Šanse su najveće u Beogradu, koji je dvomilionski grad, ali su veoma ohrabrujući primeri i Novi Sad, Niš, ili Prirodnomatematički fakultet u Kragujevcu. Međutim, mnoge lokalne zajednice i njihovi univerzitetski centri i dalje su nedovoljno aktivni na tom planu, pa čak i u slučajevima kada su prisutni veći investitori, ulaganja završe na “rasklapanju i sklapanju”, daleko od razvojnih istraživanja koja bi pružila šansu mladim naučnicima i u manjim sredinama.
Dušan Ilić,
Biznis & Finansije 96, april 2013.
Kada već ortodoksne ekonomske ideje nisu uspele da američku ekonomiju vrate u igru, manje konvencionalne mere monetarne politike – kao što je kvantitativno popuštanje – brzo su postale mejnstrim. Ali, uprkos nastojanjima Fed-a (Federalnih rezervi), privreda je i dalje u zastoju a nezaposlenost je i dalje visoka. Da li je vreme da bacimo pogled iza starog ekonomskog razmišljanja, koje je propustilo da obavi posao?
Voren Mozler i Robert P. Marfi nude dva radikalno različita pristupa za ponovno oživljavanje ekonomije. Kao što Bob Marfi kaže: „Obojica isto govorimo: da vlada treba da promeni svoj metod rada, dok različito mislimo o načinu na koji to trebalo sprovesti.“
(na fotografiji: Voren Mozler)
Ali, šta bi to vlada trebalo da uradi?
Mozler, jedan od osnivača savremene monetarne teorije (MMT), ima obilje predloga usmerenih na ponovno jačanje agregatne tražnje. On predlaže potpuno ukidanje poreza na plate i godišnju stipendiju od 5,000 dolara koje bi državno zdravstvo ponudilo kao svojevrsnu “stipendiju” svim Amerikancima. On takođe sugeriše kreiranje jednog programa kojim bi se na federalnom nivou ponudili “tranzicioni poslovi za sve nezaposlene, i to kao sredstvo za sprečavanje dugoročne nezaposlenosti. Mozler rasuđuje kako je privatni sektor pokazao da neće zaposliti dugoročno nezaposlene. Dakle, da bi sprečila gubitak produktivnih resursa – kao i da bi povećala potražnju – vlada treba da interveniše i obezbedi prelazna zaposlenja s ciljem zadržavanja radnika koji bi privukli potencijalne poslodavce; tako bi radnici, samim tim, brzo mogli da ponovo pređu u privatni sektor.
Mozlerovi predlozi zasnovani su na MMT uvidima. Osnovni problem, kako navodi, tiče se štednje u javnom sektoru: Ako javni sektor ima suficit, onda će privatni sektor morati da preuzme dug. U momentu kada su i privatni a i javni sektor usmereni na smanjenje zaduženosti, rezultat je ekonomska stagnacija. U ovoj situaciji, „samo vlada može reagovati kao kontra-ciklična* u privatnom sektoru (i samo ona može prekinuti ciklus stagnacije)“, kaže Mozler.
(Kontra-cikličnost*: za svaki ekonomski kvantitet koji je negativno povezan sa sveukupnim stanjem u ekonomiji kaže se da je kontra-cikličan. Tendencija da se (bilo kakve ekonomske) količine povećavaju u trenutku kada je celokupna ekonomija loša naziva se kontra-cikličnom. Nezaposlenost je jedan primer kontra-ciklične varijable. Isto tako, u finansijama, sredstvo koje ima povoljnu tendenciju na ekonomiju koja je u tom momentu u celini loša, obično se naziva kontracikličnom. To, na primer, može biti poslovni ili finansijski instrument čija je vrednost izvedena iz poslovanja, te koja prodaje inferiorna dobra.
Marfijev odgovor na isti problem je bio jednostavan: Vlada smeta, jer ne dopušta da cene same odrade svoj posao. Njegov cilj je, kako je kasnije navodio, „obrazovati vladu koja bi bila izvan biznisa.“ On krivi Federalne rezerve zbog stvaranja finansijskog mehura, napominjući da Fed-ova politika postavljanja veštački niskih kamatnih stopa uzrokuje „neodrživi procvat.“
Mozlerova računica je da kamatne stope znače dve različite stvari: jedno znači za politiku fiksnog deviznog kursa (na primer, zlatni standard), a drugo za sistem fluktuirajućeg deviznog kursa koji imamo danas. S obzirom da SAD više ne funkcioniše pri fiksnom kursu, Mozler smatra da Marfijev kriticizam ne stoji. Umesto toga, Mozler ukazuje kako je finansijski sektor deo problema.
„Finansijski sektor je potpuno parazitski i dopustili smo im da nam izmakne iako smo ga već imali u šakama“, kaže on, dodajući da “ne možete bankama dozvoliti da čine ono što niste u stanju da regulišete”. Uprkos suprotnim tvrdnjama koje dolaze iz industrije finansija ,“ne morate nužno da pustite banke da daju (bilo kakve) pozajmice tj kredite“, kaže Mozler. „Morate biti sigurni da njihove operacije služe u javne namene.“
Status kvo, jasno je, propada. Ali, šta bi trebalo da uradi vlada? Mogla bi, kako Mozler sugeriše, da se umeša i preduzme radikalnije kontra-ciklične korake, a sve to kako bi se ekonomija konačno pokrenula. Ili, po Mareju, država može da se privatnom sektoru ukloni s puta, dopuštajući da se cene na slobodnom tržištu same regulišu, i tako odrade posao.
The Institute for New Economy Thinking – blog
(M.L.)
Domaći privrednici odavno su shvatili važnost prepoznatljivog vizuelnog identiteta svojih proizvoda, ali problem leži u tome što ga često tumače na svoju ruku pa izigravaju veće dizajnere i od najiskusnih profesionalaca. Međutim, ekonomska kriza dovela je do novog pada kvaliteta i zbog okretanja ka što jeftinijim rešenjima.
„Cene dizajnerskih usluga su kod nas toliko pale u poslednjih deset godina da je čisto neobrazovanje i neupućenost ne koristiti tu poslovnu pogodnost. Do toga je došlo besomučnom borbom medijskih i reklamnih agencija za parče tržišnog kolača, u kojoj one nude kreativu besplatno u zamenu za medijske pakete. Politika neulaganja u dizajn i kreativu, kao što vidimo, ne isplati se, jer su nas u regioni mnoge komšije već bukvalno pregazile. Trenutno smo u fazi preživljavanja što podrazumeva borbu i rukama i nogama. U tim uslovima, naši proizvođači posežu za svim mogućim metodama za poboljšanje prodaje, uključujući i takve zahvate kao što je nameran loš dizajn”, rezignirano govori naš poznati dizajner Slavimir Stojanović, dobitnik preko 300 međunarodnih priznanja u oblasti dizajna i advertajzinga.
U svojoj nedavnoj analizi srpskog tržišta Danac Kim Breting je naveo kako ideja da se roba “ružnog izgleda” automatski povezuje sa niskom cenom ima i svoju obrnutu verziju, kada se proizvodi slabijeg kvaliteta “sakrivaju” ispod lepo dizajnirane ambalaže. Ipak, Stojanović smatra da takva politika nije održiva: “U pokušaju da domaći proizvodi budu konkurentni sa stranom robom, neke kompanije jednostavno prekopiraju estetsku formu ambalaže, ali onog trenutka kada potrošač otkrije tu vrstu prevare, to je ujedno i kraj tog proizvoda, a možda i samog preduzeća.” Sa ovakvim stavom slaže se i Mile Kocić, direktor kompanije Yumis: “Istina je da potrošači često smatraju da kvalitet proizvoda prati kvalitet pakovanja, što je u stvari specifična varijanta ‘placebo’ efekta. Naravno, proizvod lošeg kvaliteta neće spasiti natprosečan dizajn, bar ne na dugi rok, jer prodaja neće ići dalje od perioda isprobavanja novog proizvoda.”
Komuniciranje sa potrošačima
Prema Kocićevim rečima, izgled pakovanja ima ogroman uticaj na impulsivne i neplanirane kupovine, kada “vas estetika određenog pakovanja prosto natera da ga kupite”. Pakovanje proizvoda po definiciji predstavlja poslednju poruku koju kupac dobija pre konačne odluke o kupovini, napominje naš sagovornik, i – s obzirom da su prvi i poslednji utisci najčešće najjači – eto još jednog razloga za ulaganje u dizajn pakovanja. “Savremeni pristup razvoju proizvoda i jačanju brend imidža podrazumeva unificiranje ambalaže i svođenje u istu notu proizvoda. Odluka o kupovini u velikoj većini slučajeva dešava se na samom prodajnom mestu, zbog čega je neophodno biti prepoznat na polici sa detaljima koji će vezivati sve naše proizvode. Iz tog razloga će i Yumis uskoro uspešno završiti ciklus redizajna osnovnih grupa svojih proizvoda”, kaže Kocić.
Velike kompanije koje posluju u Srbiji, osim što nas „bombarduju“ novim reklamnim spotovima, bilbordima i oglasima u novinama, uredno ulažu i u vizuelni identitet svojih proizvodnih programa. S obzirom da one biraju dizajn robnih marki u skladu sa svojim različitim poslovnim strategijama i spektar postignutih rezultata ume da bude veoma raznovrstan. “Dizajn pakovanja je jedan od najvažnijih kanala komunikacije na relaciji proizvođač-potrošač. On mora biti biti prepoznatljiv i konzistentan sa dizajnom celokupne kompanije. Pakovanje prepoznatljivog oblika, boje, logotipa, linija, fotografija su karakteristični za svaki Štarkov brend, a njihove adekvatne pozicije i dostupnost učinili su da nas potrošači prepoznaju širom regije. U toj želji da budemo prepoznatljivi nema ni razlika u ambalaži naših proizvoda za različita tržišta”, ističe Snežana Teodorović, direktor marketinga Soko Štarka, koji posluje u okviru sistema Atlantic Grupe. Ova kompanija je stavila fokus na dalji razvoj i jačanje svojih „mainstream“ brendova, između ostalog i kroz inoviranje dizajna pakovanja. “U proteklih nekoliko godina uspešno smo sproveli redizajn nekoliko naših ključnih kategorija, ali te promene morale su biti programirane i usklađene sa željama potrošača u odnosu na već prepoznatljiv dizajn naših proizvoda. U strategijama razvoja jedna od značajnih faza jeste i testiranje dizajna, kroz individualno i komparativno ocenjivanje sadašnjeg ili budućeg dizajna u odnosu na izgled konkurentskih proizvoda kako bi ispitali preferencije postojećih i potencijalnih potrošača i njihove namere o kupovini”, kaže Teodorović.
Prečica do suštine
Ovakav pristup, međutim, neguje tek nekoliko velikih učesnika na tržištu, ocenjuje Stojanović iz ugla pripadnika kreativne industrije. “Velika većina ostalih preduzetnika misli da ulaže u dizajn tako što zaposli dizajnera iz šireg kruga rodbine za 300 evra mesečno. Taj pristup se nepogrešivo vidi na našim policama u samoposluzi. Ono što se često zaboravlja kada se govori o dizajnu ambalaže je da ona, osim estetskog i prodajnog, ima kulturni i obrazovni aspekt. Kroz dizajn robe masovne potrošnje može da se podigne vizuelna kultura čitavog društva”, naglašava ovaj umetnik. Što se štednje tiče, nju je moguće postići kada shvatimo da veliki broj potrošača uopšte ne potpada pod uticaj reklame, poručuje Stojanović i zaključuje da “jedino što može da vašu robu odvoji na polici od drugih proizvoda je bolji, pametniji i precizniji dizajn. Ja se samo nadam da će na kraju brojevi pokazati kompanijama da počnu više da ulažu u dizajn jer vizuelni identitet je prečica do suštine, duha i karaktera nekog proizvoda.”
I mi Halal za robu imamo
U cilju povećanja svoje prodaje na stranim tržištima, sve je više srpskih kompanija započelo proces dobijanja Halal međunarodnog standarda za muslimanske zemlje. Kompanija Foodland poseduje Halal sertifikat već tri godine, a proces za njegovo dobijanje bio je sličan kao i kod ostalih standarda koje ispunjava ova kompanija, kaže za naš časopis Nataša Bojanić, direktor marketinga Foodland-a. “Na svakom tržištu na kome nastupamo, prilagođavamo se lokalnim navikama u ishrani jer je upravo to pravi način da dođemo do novih potrošača. Sticanje Halal sertifikata svakako će omogućiti širenje broja izvoznih tržišta za kompaniju Foodland, a verujemo da ćemo biti konkurentni zbog visokog kvaliteta naših proizvoda. Samu sertifikaciju je izvršilo ovlašćeno lice islamske zajednice nakon analize sastojaka i procesa proizvodnje, kao i kontrole sirovine i laboratorijskih analiza za svaki proizvod pojedinačno. Dizajn ambalaže je identičan kao i za sva ostala tržišta, a samo se etiketa prilagođava govornom području”, napominje Bojanić. Kompanija Foodland je pre dve godine redizajnirala kompletnu ambalažu svojih proizvoda, nakon čega su usledile nagrade za najbolji dizajn ambalaže u Srbiji “Packtivity”, najbolji dizajn u regionu “Regpak”, kao i “WorldStar” nagrada za najbolji dizajn ambalaže na svetu za 2012. godinu, koju dodeljuje World Packaging Organisation. “Dizajn često igra presudnu ulogu prilikom odluke o kupovini, a kada to potvrdi i kvalitet proizvoda, uspeh je neizostavan”, ističe naša sagovornica.
Na pamet mi pada nekoliko slučajeva, u kojima me je čitanje ekonomskih blogova nagnalo da sasvim promenim svoju poziciju. Bilo je i slučajeva kada se moja perspektiva ne bi u potpunosti preokrenula, ali se nakon čitanja nekih ekonomskih blogova iznijansirala i pomešala s tuđim stavovima.
Postoji u svetu dosta stručnjaka koji propovedaju ekonomske nauke, a tu je s njima, da nesreća bude veća, i neizbežna pristrasnost. Voleo bih da mislim kako im nisam podložniji od bilo koje prosečne osobe. Ipak, ima i dosta slučajeva kada me je neka razumna argumentacija nagnala da promenim mišljenje po nekom pitanju. Pokušavajući da se prisetim, na pamet mi pada nekoliko slučajeva, u kojima me je čitanje ekonomskih blogova nagnalo da sasvim promenim svoju poziciju. Naime:
1. Tajler Kauen me je ubedio da je Velika Stagnacija realnost.
U početku sam bio veoma skeptičan. Navodeći spori rast produktivnosti kao dokaz o stagnaciji tehnologije nekako mi je izgledalo kao da je u pitanju biznis ciklus (RBC*) niskog intenziteta, kao i aktuelni bum produktivnosti/ proizvodnje trajnih dobara. Ali, Tajler je ponudio dva dokaza zbog kojih sam promenio mišljenje. Prvo, da stagnacija nije samo tehnološka već je utemeljena i na resursima – uskoro će nam ponestati netaknutih prirodnih bogatstava kao i prednosti dobitaka lako stečenim obrazovanjem – ovo je prva ključna stvar. Druga je da se, za razliku od RBC modela, Velika Stagnacija uglavnom može povezati sa tehnološkom stagnacijom koja je tako evidentna: energijom. Kako se okončava era jeftine nafte tako je, istovremeno, počela Velika Stagnacija. Ona je previše upečatljiva da bi se mogla ignorisati, mada i dalje sumnjam da globalizacija može uticati na faktor ukupne proizvodne produktivnosti (TFP**).
[(RBC*, ciklus realnog poslovanja: Period koji protekne od stvarnog novčanog izdatka za nabavke do naplate potraživanja koja proizlaze iz prodaje dobara i usluga)
(TFP**, Total-factor Productivity, u ekonomiji: indikator ukupne faktorske produktivnosti tj. efikasnosti svih proizvodnih inputa.Pokazatelj ukupne produktivnosti: odnos proizvoda (Q) i svih uloženih inputa (I), pokazuje: doprinos svih inputa u stvaranju outputa. Koliko će se promeniti obim proizvodnje kada se poveća količina svih inputa u istoj ili različitoj srazmeri. Izražava se preko proizvodne funkcije, koja pokazuje maksimalnu količinu proizvoda koja se može ostvariti sa datom količinom inputa, uz primenu najefikasnije raspoložive tehnologije u određenom vremenskom periodu)]
2. Pol Krugman me je ubedio kako američka politika uglavnom ima veze sa rasom i američkim Jugom.
Odrastao sam u verovanju da se američka politika tiče klasnih slojeva; republikanci su bili stranka bogatih dok su demokrate na strani siromašnih. Roditelji su mi to govorili, isto kao i moji nastavnici. Ipak, iako i dalje mislim da su inače značajna klasna pitanja marginalizovana, sada takođe mislim i da su rasa i nasleđe civilizacije potekle iz američke Konfederacije još više bačeni na margine, premda su vrlo bitni. Pol Krugman me je osnovi ubedio u to još početkom 2000-ih, iako se u današnje vreme čini da je svako obrađivao ovu temu. Krugman, međutim, i dalje pametno govori o stvarima koje se tiču rase i politike.
3. Aleks Tabarok i Met Iglesijas ubedili su me u krah sistema patenata i njihove zaštite (bitnog faktora za bolju tehnologiju/ produktivnost/ profit).
Odrastao sam u ljubavi za patente i inovacije koji su – javna dobra! Nagradimo pametne za njihov naporan rad! Ali, pošto sam pročitao dosta njihovih blog-postova o zloupotrebama sistema, počeo sam da verujem kako je savremeni američki patentni sistem suštinski propao, i da mu je potrebna sveobuhvatna reforma. Shvatio sam i to da mnogo patenata – možda čak i većina njih – pravi više štete nego koristi.
4. Svekolika ekonomska blogosfera ubedila me je da je Reinhart-Rogoff* teorija doživela potpunu propast.
Ne stidim se da priznam da sam i ja u jednom trenutku kupio priču koju su njih dvoje napisali. Kako R&R navode da je 90% duga u odnosu na BDP problematično za dalji rast, i, kao u priči, visoki dug i spori rast poklopili su se tada u Japanu. Ailo je i teorijskih razloga za verovanje u relaciju “negativni rast-dug”, pa sam pretpostavio da R & R uradili svoj domaći zadatak; takođe sam bio ubeđen u njihov stav da finansijska kriza naknadno produžava recesiju. Zato sam prihvatio njihov broj “90%”, mada sam napravio neke rezerve usled opšte teškoće izvlačenja bilo kakvih zaključaka iz te vrste podataka. Ali onda … pa, ostalo je istorija. Postovi Majlsa KimbalaMilesa na tu temu bili su verovatno najubedljiviji od svih. Rajnhart-Rogof teorija o “90%” danas je poprilično i definitivno mrtva.
[*Reinhart-Rogoff teorija tj analiza ili “Rast u doba duga”: ekonomska analiza dvoje američkih ekonomista sa Harvarda, Karmen Rajnhart i bivšeg glavnog ekonomiste MMF-a Keneta Rogofa; izdata u američkom akademsko-ekonomskom časopisu ‘The American Economic Review’ 2010. godine.Osnovna ekonomska teorija koju zastupa njihova analiza glasi da države, kada imaju dug koji dostigne granicu od 60 % BDP-a, gube godišnje 2 postotna poena rasta, a ako dug dođe do 90 % državnog BDP-a onda je ekonomski rast prepolovljen. Kada se isprave sve greške u Reinhart-Rogoff analizi, dolazi se do podatka da visoki državni dug podrazumeva niži ekonomski rast, iako postoje izuzeci od tog pravila – što, u ekonomskom pogledu, ruši zaključke ove ekonomske analize. Svoju grešku R&R će delimično priznati prebacujući krivicu na grešku u korišćenju programa Microsoft Excela, ali će ostati pri zaključku svoje analize.
Reinhart-Rogoff analiza je, nakon priznanja MMF ekonomista početkom 2013. godine, druga priznata analitička greška povezana s MMF-om po pitanju nametanja drastičnih mera štednje državama u dugovima koje su dovele do drastičnog povećanja nezaposlenosti. Ubrzo po izlasku u medije, ova analiza će u svetu zahvaćenom svetskom finansijskom krizom postati jedna od najcitiranijih dela među političkim i ekonomskim liderima koji se zalažu za ekonomsku politiku državne štednje. Ovu analizu će, s časnim izuzecima, citirati svi najvažniji američki i zapadnoevropski časopisi kao npr The Economist, Wall Street Journal, Financial Times, Forbes, Le Monde, Il Sole, Frankfurter Allgemeine, Ultimo Segundo, Asia Times. Naposletku, ova analiza vrlo brzo postaje ekonomska dogma o potrebi štednje tako da su je u svojim nastupima citirali političari kao što je ministar ekonomije Evropske Unije Oli Ren ali i američki republikanski političar Pol Rajan. Samo 10 dana nakon što je Oli Ren citirao Reinhart-Rogoff analizu na sastanku u Međunarodnoj radničkoj organizaciji, rečima:
„Očekuje se da će doći u Evropi do stabilizacije državnog duga tek u 2014. godini i to na visini iznad 90 % BDP-a. Ozbiljno istraživanje je otkrilo da tako visok državni dug predstavlja stalni teret za ekonomski rast…“
u javnost izlaze podaci da je analiza utemeljena na pogrešnim podacima. Tokom provere podataka korišćenih u Reinhart-Rogoff analizi otkriveno je, za početak, da su se podaci za 5 od 20 analiziranih država izgubili tokom analize, a potom je otkriven još veći broj drugih, važnijih grešaka )]
5. Ramez Naam me je ubedio kako je razvoj korišćenja solarne energije zaista dobra i prava stvar.
.
Ranije sam zastupao uvreženi stav kako bi, da nema velikih državnih subvencija, troškovi proizvodnje solarne energije uvek bili previsoki da bi se isplatili i bili održivi kao alternativni izvor energije. Nade u razvoj alternativnih izvora energije dosad sam uvek polagao na nuklearnu energiju i, možda, u napredne načine korišćenja biogoriva. A onda mi je Ramez Naam, u samo jednom svom postu, srušio ceo pogled na svet. Naravno da se trendovi mogu zaustaviti, ali taj trend isuviše dugo traje i previše je jak da bi bio samo prolazni talas entuzijazma. Solarna energija je prava stvar i u ogromnom je zamahu. Ako se ceo trend bude još samo malo održao, ubrzo ćemo stići do tačke u kojoj će solarna nesubvencionisana energija postati jeftinija od uglja – ovo će se dogoditi možda za oko pet godina.
Bilo je i slučajeva kada se moja perspektiva ne bi u potpunosti preokrenula na drugu stranu, ali se nakon čitanja nekih ekonomskih blogova iznijansirala i pomešala s tuđim stavovima. Na primer:
6. Stiv Vilijamson me je ubedio da je makro polje strukturno naginje ka monetarizmu*.
Ne mogu tačno da nađem post(ove), mada u njima Vilijamson ističe kako makroekonomisti centralnih banaka imaju jaku pobudu da biraju i promovišu modele u kojima su nezavisne, aktivne centralne banke najvažniji upravljački mehanizam za makroekonomsku stabilnost. S obzirom da veliki procenat vrhunskih makroekonomista radi u centralnim bankama, ovaj njegov stav nipošto nije trivijalan. Iako sam odškolovan kao porilični monetarista (Majls Kimbal i donekle Bob Barski), Vilijamsonova dobra poenta me je nagnala da malo zastanem. I mada je, naravno, ova poenta pomalo i cinično-marksistička, ona je, u svakom slučaju – dobra.
(Monetarizam*, Teorija i praksa kontrolisanja ponude novca kao glavnog metoda stabilizovanja ekonomije)
7. Pol Krugman me je ubedio kako je japanski finansijski stimulus iz 90-tih iamo i nekih pozitivnih ishoda.
Živeći u Japanu sredinom 2000-ih, kao došljak sam sa sobom poneo i uvrežen stav (svih stranaca) da je fiskalni stimulans Japana potpuni gubitak i katasrofa, vođen klijentelističkom potrošnjom u građevinarstvu i korumriranošću političara japanskog LDP-a, što je dovelo dotle da se betoniraju korita reka kako bi se preko njih – po svaku cenu – gradili mostovi. Iako još uvek verujem da u vezi te teme na Krugmanovom blogu postoji tona bespotrebnog otpada, neki njegovi podaci pokazuju koliko su dve japanske recesije tokom 90-tih zapravo bile blage, i to uprkos neverovatnoj ozbiljnosti finansijske krize koja je tada vladala ovom zemljom. Ovo je Krugmanov jak argument. Iako i sad verujem da enormna novčana potrošnja iz japanskog budžeta tokom 1990-tih izgleda pokazala kako se ova intervencija nije isplatila, ispostavilo se da Krugmanovi uvidi i nisu toliko beskorisni kao što sam isprva mislio.
Ovo su neki od primera kojih sada mogu da se prisetim. Nema ih mnogo, ali nije da ih nema. Najbolje moguće pretpostavke, mada ni one nisu svemoćne.
Koji su vaši primeri? Poruka ostalim blogerima: slobodno dajte i svoje liste (Napomena: Da biste sačinili listu, nečiji blog mora da zaista promeni vaš početni stav o nekoj temi, a ne samo da vas ubedi u poziciju o kojoj, od samog početka, niste imali nikakav stav!)
Noah Smit, je ekonomista, redovni kolumnista the Atlantic i vodi Noahpinion blog: Economics, neologisms, and distraction from productive activity
(priredio: Milan Lukić)