Jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) od 1. jula je profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu. Najveći broj radova Rodrik je objavio u oblasti međunarodne ekonomije i globalizacije, ekonomskog rasta i razvoja i političke ekonomije. U ovom intervjuu govori o vrlinama i zabludama preovlađujućeg odnosa ekonomista ka slobodnom tržištu i državnom uplivu, prednostima i manama globalizacije i vrednosti konvencionalnih metoda dokazivanja ekonomskih postavki.
Naš monetarni sistem je loše pripremljen, i to baš sada – kada je došao trenutak da nam priskoči u pomoć u rešavanju sveprožimajućih socio-ekonomskih i ekoloških problema sa kojima se suočavamo. Transformacija monetarnog sistema je od kritične važnosti jer je monetarna raznolikost onoliko važna po ljudski opstanak koliko i biodiverzitet za sudbinu Zemlje.
Postoji mnogo toga što se može naučiti od Prirode. Jedna važna lekcija je da, što su sistemi raznorodniji i što je veća njihova unutrašnja raznolikost, tim je njihova snaga i izdržljivost veća. Kada se uslovi promene, različite komponente u okviru različitih sistema nastaviće napred, tamo gde se ostali neće zaputiti. Slabosti monokultura evidentne su u poljoprivrednim sistemima gde svake sezone usevi ili cvetaju ili uvenu. Poznato nam je, takođe, korišćenje permakulture, u kojoj se više vrsta biljaka gaji zajedno radi ispunjavanja raznovrsnih funkcija, i kako bi se vrste međusobno potpomagale – čime se, automatski, stvara veće obilje.
Manje je očigledno da se ovi isti principi mogu primeniti i na monetarne sisteme.
Dominantna vrsta novca, fiat valuta, čiju vrednost reguliše država a ne slobodno tržište, jeste suštinski jednostruka tj. mono-valuta, po osnovu duga i nestašice, usled čega većina nas propada. Ona po sebi podstiče konkurenciju i prikupljanje: to su osobine koje podrazumevaju da će neki pobediti dok će neki biti izostavljeni. Takođe je neophodno obavljati funkcije koje su međusobno u sukobu: ovo se tiče kako cirkulisanja u privredi tako i akumuliranja za buduću upotrebu. A to zahteva konstantan (ekonomski) rast da bi se preživelo, osobina koja postaje sve neprikladnija kako se sve više susrećemo s neumitnim, krajnjim granicama naše planete.
Alternativno, nove vrste novca razvijene su radi dopune dominantne valute. Tokom proteklih 40 godina, broj komplementarnih valuta je porastao sa dve valute na nekoliko hiljada. Vreme je pokazalo i dokazalo da ove nove valute, osmišljene tako da ispunjavaju osnovne funkcije koje dominantna valuta nije u stanju, zapravo, jačaju celokupni monetarni sistem. Ovo je dovelo do potpuno novog načina razmišljanja o novcu.
Novac je rezultat dogovora među ljudima o tome kako da strukturišu međusobnu razmenu. Može se koristiti za povezivanje neispunjenih potreba sa neiskorišćenim resursima, premda je zajednica ta koja odlučuje kako definisati te termine. I novac se može osmišljavati tako da oblikuje ponašanje, na način koji je pozitivan kako za pojedince tako i za društvo, na načine koji podstiču saradnju, poverenje, zaštitu životne sredine i raspodelu prosperiteta.
Prelazak na monetarni sistem koji bi bio daleko raznovrsniji se dešava uglavnom izvan vlada i velikih finansijskih institucija. Ljudi unutar zajednica zajedničkim snagama rade kako bi rešavali realne probleme i zadovoljili osnovne životne potrebe. Moguće je stvoriti ono što Džeki Dan (Jacqui Dunne) i Bernard Liter (Bernard Lietaer) u svojoj zajedničkoj knjizi nazivaju “održivim izobiljem” (“Preispitati novac: Kako nove valute preokreću oskudicu u prosperitet”, Rethinking Money: How New Currencies Turn Scarcity Into Prosperity)
Onoliko koliko su komplementarne valute osmišljene na način koji je transparentan, hiper-demokratski i osnažujući, u tolikoj će meri uspeti da izmaknu uticajima negativnih sila koje emituje sadašnji etablirani sistem, sistem koji podrazumeva povećanje nejednakosti u bogatstvu kao i izolaciju pojedinca. Još uvek smo u ranoj fazi tranzicije, iz industrijskog u informatičko doba, od rasta-po-svaku-cenu do održivosti, na putu smo od surove konkurencije do razumne kooperacije. Sazreli su uslovi za stvaranje takvog sveta u kojem želimo da živimo i finansiramo ga pomoću raznolikih monetarnih sistema.
Valuta zasnovana na dugu stvara oskudicu novca. Konkurencija
Da biste bolje razumeli novac, prvo morate razlučiti kako se novac pravi i kako dizajn monetarnih sistema oblikuje ljudsko ponašanje.
Dominantne svetske valute su tzv. “fiat-valute”, što znači da su nastale ni iz čega. Umesto da se zasnivaju na zlatnoj podlozi ili na nečemu drugom – koncepcija koja je po sporazumu iz BretonVudsa važila od 1944. do 1971. godine i kojeg američki Senat nikada nije ratifikovao – radije se pristupilo “konceptu” da “ugled vlade” bude garancija valutne čvrstine. Ovo je važno napomenuti jer, kada je reč o novcu, ne postoji nikakva magija. Nisu potrebne nekakve posebne moći ili bogatstvo da bi se on stvorio. Novac je sredstvo razmene, i svaka zajednica, bez obzira koliko mala ili velika, može ga osmisliti na svoj način, kako bi se unutar društva vršila razmena.
Još jedan važan koncept kojeg je potrebno shvatiti jeste da su dominantne valute zasnovane na dugu. U SAD, Federalne rezerve (FED), koje su organizovane kao privatna korporacija, “stvaraju” novac koji su dale u zajam privatnim banaka, koje zatim stvaraju još više novca izdavanjem kredita u iznosima 10 puta većim od onog koji ova banka poseduje – tako se FED-ova kasa puni kamatama na te kredite koje izdaju (privatnim) bankama.
Američka vlada takođe dobija novac zaduživanjem. Iako je Ustavu već data moć stvaranja novca, tu moć je Zakon ustupio FED-u. Naravno, američki Trezor štampa novac i proizvodi ga. Ipak, kako bi imala pristup tom novcu, vlada mora da izdaje obveznice kupljene od strane banaka ili investitora, koji pak očekuju da im se povrati više novca no što su ga uložili.
Novac koji se već po sebi zasniva na dugu stvara nestašicu i konkurenciju. Jednostavnije rečeno: sav novac koji je pozajmljen mora se vraćati uz dodati interes (kamatu). Što se više novca pozajmljuje, više ga se mora vratiti. Taj dodatni novac, kamata, odlazi u banku, a ne troši se u zajednici. Drugim rečima, interes tj. kamata „troši” novac (tj njegovu vrednost) i izbacuje ga iz opticaja zajednice, stvarajući time njegovu nestašicu. Ova situacija, takođe, proizvodi i ekonomsku potrebu za stalnim, neprekidnim rastom.
Kamata takođe stvara konkurenciju, pa se tako ljudi unutar zajednice nadmeću za dolare ili bilo koju drugu fiat-valutu (dakle proizvoljno vrednovanu), ne bi li im se sopstveni interes isplatio. Neki će uspeti, neki neće. Neki će, pak, spiralno tonuti u dugove sve dublje i dublje, što se završava finansijskom propašću. Ovo je razlog što novac zasnovan na dugu ide ruku pod ruku sa bankrotstvom.
Sadašnji sistem, takođe, podstiče gomilanje i izolaciju. Većina od nas zavisi od novca radi zadovoljenja osnovnih potreba za hranom, smeštajem, zdravstvenom zaštitom itd. Strahujemo da ćemo bez novca jednog dana završiti na ulici, gladni i u nemaštini. Ne postoji osećaj “zaštitne mreže”, nema osećaja da je naša zajednica tu da brine o nama. To, s druge strane, u nama podstiče osećaj da novac moramo dobro čuvati i štititi ga od drugih, koji bi mogli pokušati da nam ga uzmu. Ovom se situacijomo narušava naše poverenje jednih u druge. Džeki Dan opisala je poverenje kao važan aspekt društvenog kapitala koji se, usled delovanja vladajućeg sistema, urušava.
Slabosti komplementarnih valutnih bilansa
Liter i Danova u svojoj knjizi ‘Preispitati novac’ ističu kako je sadašnji monetarni sistem vrlo krhak. U protekle četiri decenije bilo je „ne manje od 145 bankarskih kriza, 208 monetarnih krahova i 72 suverene dužničke krize. Ovim zadivljujućim ciframa treba pridodati i neverovatnih, ukupno 425 sistemskih kriza – što znači da je, u proseku, svake godine više od 10 zemalja bilo u krizi!“
U stvari, nema nikakvih razloga da se sve ovo razvija po tom destruktivnom scenariju. Posebno u ovim vremenima krize, u kojima su upravo komplementarne valute najkorisnije, i koje mogu izbalansirati slabosti dominantnih valuta. To je najupečatljivije pokazao švajcarski sistem komplementarnih valuta WIR , koji uskoro puni 80 godina.
Tokom finansijske krize iz 1930-tih godina, grupa od 17 privrednika smislila je način kako da nastave da obavljaju svoj biznis, iako je svako od njih primio obaveštenje od banaka da im je kredit ili umanjen ili potpuno ukinut. Shvatili su da se njihovi dugovi nisu ticali dugovanja bankama već da su, zapravo, oni među sobom dugovali jedni drugima za robe i usluge. Tako su stvorili zajednički kreditni sistem za praćenje onoga što duguju jedni drugima, nastojeći da svoje kredite i zaduženja zadrže na relativno jednakim nivoima.
Rezultat: WIR sistem danas cveta. U 2010. je 16% švajcarskih kompanija trgovalo kroz WIR, u obimu od oko 1,6 milijardi dolara svake godine. WIR je, štaviše,glavni razlog što je švajcarska ekonomija toliko stabilna. Ispostavilo se da je WIR valutni sistem kontracikličan. Kada je recesija, trgovanje kroz WIR se povećava – a smanjuje se onda kada švajcarski franak ponovo bude na raspolaganju, u dobrim vremenima. WIR je takođe sposoban za visoka zaduživanja, što znači da se WIR trgovanjem povećava cirkulacija franka u švajcarskoj privredi. Ovo se dešava zbog toga što nisu sve transakcije strogo u WIR, već su neke istovremeno deo WIR i deo franka.
Džeki Dan piše da je WIR kao finansijski pilot-sistem uveden i u SAD, i to u Barlingtonu, u okviru programa ‘Poslovne i socijalne odgovornosti Vermonta’ . WIR sistem je zajednički sistem kredita koji se koristi samo za biznis, ali postoje i druge vrste komplementarnih valuta koje su u opticaju. Još jedna banka koja je bila veoma uspešna u primeni WIR sistema je Banko Palmas, koja je prvo započela da funkcioniše u veoma siromašnim zajednicama Brazila.
Ljudi iz četvrti Konžunto Palmeira u brazilskom gradu Fortaleza-Cearà shvatili su da je novac ‘iscureo’ iz njihove zajednice, jer bi se 80 odsto onoga što su zaradili potrošilo na nekom drugom mestu. Tako su došli na ideju da stvore valutu pod nazivom „Fomento“, koji se jedino može lokalno potrošiti (ovaj kvart broji 30 hiljada stanovnika). Pored toga, stvorili su sistem kreditiranja bez kamate; ovim malim kreditima se pomaže ljudima da zadovolje svoje osnovne potrebe u teškim vremenima – dok se većim iznosima po kreditu pomaže lokalnim preduzećima. U početku, krediti su se izdavali u ‘Fomentosima’, tako da je novac morao da bude potrošen na lokalnom nivou. Pravo na kredit se, što je kuriozitet, ustanovljava procenom nečijeg društvenog ugleda ili pouzdanosti.
Istraživanja su utvrdila da Fomento stvara multiplikativni efekat, jer se korišćenjem domaće valute izbegava da kupovna moć ‘lokalaca’ preterano ‘iscuri’ iz lokalne ka nelokalnoj privredi. Lokalna valuta cirkuliše brže i na duži vremenski period, menjajući više ruku u lokalnoj privredi nego u svom nacionalnom ekvivalentu (brazilskom realu). Dalje, „Fomentom se teži stvaranju dinamike razvoja zajednice: Podršci lokalnoj proizvodnji, nižim troškovima za lokalne proizvođače, povećanju zaposlenosti, povećanju osećaja zajedništva. Ova dinamika razvoja će trajati i nakon isteka roka u kojem traje ovaj program, pa će uvođenje Fomenta i dalje doprinositi samoosnaživanju ovog pozitivnog ‘začaranog kruga’ „.
Vremenom, usled uspeha koje je Banco Palmas valuta imala u stvaranju radnih mesta i smanjenju siromaštva, brazilska vlada i najveća banka Brazila ušli su u partnerstvo sa Institutom Palmas. ‘Palmas valuta’ je sada prisutna u 66 zajednica širom Brazila.
31 Juli 2013 .
Margaret Flowers & Kevin Zeese, Truthout | News Analysis
Novi monetarni sistemi za održivu demokratiju: “Veliki preokret” (2/2)
Razmišljate da je svetu potrebna alternativa korporativnim medijima? Ako želite da se održi nezavisno novinarstvo, kliknite ovde i donirajte ‘Truthout’.
(priredio: Milan Lukić)
Ovih dana obeležava se 150. godišnjica rođenja Henrija Forda, čije su inovativne ideje revolucionarno promenile ne samo automobilsku industriju, već i ostale privredne grane, ali i način upravljanja u mnogim potonjim kompanijama.
Shodno globalnom uticaju Henrija Forda, godišnjica njegovog rođenja obeležava se u zemljama širom sveta tokom 2013. Tako su Fordovi prodavci na azijskom tržištu pokrenuli „Mesec Fordovog nasleđa“, pretvarajući prodajne salone u izložbene prostore koji ovekovečuju bogatu Fordovu istoriju. Ford u Nemačkoj je organizovao pet uličnih mitinga kojim slavi brojna Fordova automobilska otkrića u poslednjih 110 godina. Više od 4000 ljudi učestvovalo je u dešavanjima koje je organizovao Ford u Rumuniji, dok je u Velikoj Britaniji u Tech Centru otkrivena restaurirana Fordova statua. U predstojećim mesecima očekuje se nastavak proslava širom Sjedinjenih Država, Evrope i Južne Amerike.
Šta je u Fordovom radu tako bitno obeležilo svet? On je uvođenjem automobila na masovna tržišta, poljoprivredne ekonomije SAD i sveta pretvorio u prosperitetna industrijska i urbana tržišta. Mnogi istoričari ga smatraju zaslužnim za stvaranje srednje klase u Americi. Visoke minimalne plate – revolucionarne za to vreme – postavile su presedan za pravednu raspodelu bogatstva kompanije, čime je izvršen uticaj na celokupnu kasniju praksu upravljanja. U početku se borio da Ford Motor Company održi na stabilnim finansijskim temeljima, što mu je i uspelo sa Modelom T. Ovo kultno vozilo „debitovalo“ je na tržištu u oktobru 1908. godine, započevši novu eru u Americi. Sa više od 15 miliona prodatih Modela T Ford Motor Company je praktično američku naciju postavio na točkove.
Nakon Modeta T, Fordov inovativni duh isplivao je i u brojnim drugim sferama. Pomenimo samo neke od njih:
-Pokretna traka: 1913. godine Henri Ford je predstavio prvu pokretnu traku za automobile. Za 18 meseci smanjio je vreme za proizvodnju Modela T sa 12 ½ na 1 ½ radni sat, najavljujući modernu autoindustriju.
-Dnevnica 5 dolara: Kako bi smanjio fluktuaciju radne snage, Ford je 1914. više nego udvostručio dnevnicu radnicima, sa 2,34 dolara za devetosatni radni dan na 5 dolara za osam sati rada.
-Vertikalna integracija: U cilju pobiljšanja kvaliteta, Ford je insistirao na posedovanju, upravljanju i koordinaciji svih resursa potrebnih za proizvodnju celog automobila. Ovaj princip, poznat kao vertikalna integracija, uveden je u praksu 1927. sa Modelom A.
Fordov inovativni duh i danas vodi Ford Motor Company, a ogleda se kroz raznoliku liniju vozila, od F-150 pick-upa, preko sportskog Mustanga i hibridnog Mondea. Njegov koncept živi kroz tehnologije kao što su Ford SYNC ili nova tehnologija EcoBoost motora, koje se primenjuju na šest kontinenata.
Henry Ford umro je 07. aprila 1947. u 83. godini. Više od 50 godina kasnije, 1999. godine, magazin Forbes proglasio ga je biznismenom veka, a 2012. dokumentarac u produkciji History Channel izdvojio ga je kao osobu koja je izgradila Ameriku (“The Men Who Built America”).
Evro-američki trgovinski sporazum doneće korist za obe strane ali će predstavljati izazov za njihove unutrašnje trgovine i mogao bi naškoditi ekonomijama drugih zemalja, piše češki komentator lista ‘Ekonom’ Martin Tlapa nakon objavljivanja izveštaja fondacije Bertelsman.
Evropska unija i SAD su trenutno najveći trgovinski i investicioni partneri u svetu, što čini skoro polovinu globalnog bruto domaćeg proizvoda a skoro trećinu celokupne svetske trgovine. Ako ove dve Federacije uspeju da finalizuju ambiciozan sporazum o slobodnoj trgovini, komercijalne aktivnosti u svim članicama EU zemalja koje će poslovati sa SAD videće nagli porast svog biznisa. Neke tradicionalne poslovne veze unutar EU će, međutim, gotovo izvesno oslabiti. Kao rezultat toga, neke države postaće ekonomski nezavisnije od unutrašnjeg tržišta EU, što će biti jedan od najvećih dostignuća i najznačajnijih koristi evropskih integracija.
EU jedinstveno tržište, izgrađeno na četiri osnovna gradivna elementa – slobodnom kretanju ljudi, usluga, roba i kapitala – predstavlja najveću ekonomsku zonu u svetu. Njenim stvaranjem eliminisano je na desetine administrativnih i tehničkih barijera između tržišta koja su u igri. Uklanjanje regulatornih barijera u međusobnoj trgovini sa SAD donosi izvestan rizik diversifikacije trgovinskih veza, usled gubitka nekih trenutnih koristi koje dolaze od preferencijalnog tretmana na unutrašnjem (EU) tržištu.
Ukoliko trgovinski pakt bude potpisan, trgovinska razmena između Nemačke i SAD mogla bi se vrlo uskoro udvostručiti. Slično tome, ukupan promet u međunarodnoj trgovini između SAD i Italije, Grčke i Portugalije će, što se takođe predviđa, biti povećan. Međutim, trgovinska razmena između samih zemalja EU pretrpeće značajne padove. Međusobna razmena između Nemačke i Francuske, prema procenama, pašće i do 23 odsto, kao i između Nemačke i Velike Britanije, procenjuje se i do 40 odsto. Ekonomske veze među evropskim državama ipak igraju važnu ulogu, i u velikoj meri će se ogledati i u političkim odlukama u kontekstu evropskih integracija. To je unutrašnje tržište osiguranika koji se često može posmatrati kao “lepak” koji na okupu drži zajednicu Evropljana. Naravno, generalno se nameće pitanje: da li će primetno smanjenje (međusobne) ekonomske saradnje imati uticaja na jedinstvo Unije?
Jačanje trgovine i smanjenje troškova
U tom kontekstu, moramo biti svesni da – bez obzira koliko će ovaj ambiciozan sporazum uspeti da razmontira značajan broj regulatornih barijera – verovatno da neće sa sobom povući određeni stepen harmonizacije, barem ne u obimu kakav trenutno postoji među državama članicama Evropske unije. Pogrešno bi bilo govoriti o mogućem obrazovanju neke ‘evro-američke Unije’ ili ‘evro-američkih Sjedinjenih Država’. Transatlantska zona slobodne trgovine takođe bi mogla pomoći projektu dovršavanja unutrašnjeg tržišta i liberalizacije, u onim oblastima u kojima su određene delimične barijere u međusobnoj trgovini i dalje na snazi i u kojoj je još uvek zadržana prekomerna regulacija.
Sprovođenje zajedničke trgovine između EU i SAD olakšaće ne samo porast međusobne trgovine već će i smanjiti troškove proizvodnje i otkupne cene, što će se odraziti i u većem ekonomskom rastu. Oni koji će imati najviše koristi od sporazuma biće države koje su već i dosad imale tradicionalno jake trgovinske veze sa SAD: Velika Britanija i Irska. Značajan privredni rast, međutim, takođe će se osetiti u Španiji i Italiji, što će, u izvesnoj meri, zameniti skuplji uvoz iz Evropske unije jeftinijim, američkim proizvodima. Jedan zanimljiv mogući ishod ovih projekcija je da transatlantsko partnerstvo neće dovesti do daljeg osnaživanja ekonomskih razlika koje postoje između tradicionalno jakih država evropskog severa i onih sa juga, koje su teško pogođene krizom – naprotiv.
Uspešni pregovori o partnerstvu otvoriće nove poslovne mogućnosti za mala, srednja i velika preduzeća sa obe obale Atlantika, i tako značajno povećati kreiranje novih radnih mesta. Povećanje obima trgovine između obe strane može, u najboljem slučaju, dovesti do otvaranja više od milion novih radnih mesta širom EU. Najviše koristi od tih radnih mesta imaće građani Velike Britanije, Nemačke, Španije, Italije i Francuske. U vreme krize i sve veće nezaposlenosti, ovaj sporazum može postati relativno jeftin stimulativni paket kojim bi se podstakao ekonomski rast i povećanje zaposlenost
„Najvažniji“ posao u istoriji
Partnerstvo između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država postaće najvažniji bilateralni trgovinski sporazum u istoriji, ne samo u smislu obima međunarodne trgovine već, pre svega, zbog načina na koji će uticati na međunarodnu trgovinu u celini. Sporazum između dva glavna pokretača svetske privrede poslaće jasan signal da oba partnera imaju dovoljno snage da utiču i stvaraju nova pravila, kreirajući nove standarde globalnih tržišta 21. veka.
Prema rezultatima studije, dobit koju će potpisnici ovog sporazuma imati će, u suštini, poticati iz džepova drugih zemalja. Najveće gubitke će, verovatno, pretrpeti zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina), čiji će izvoz u Evropsku uniju u proseku biti smanjen i do 10 procenata, a u SAD i do čak 30 odsto. Slabljenje njihovih trgovinskih veza sa EU i SAD može dovesti do značajnih ekonomskih gubitaka u tim zemljama, što bi se moglo povezati sa (budućim mogućim) porastom nezaposlenosti i pada realnog dohotka u BRIK-u.
Poslednje, ali ne i najmanje važno, “raspored rada” morao bi se sagledavati realno. Ambicija sklapanja sporazuma o transatlantskom trgovinskom partnerstvu u roku od naredne dve godine verovatno ide u korak sa složenošću sporazuma. Pravac i dinamiku pregovora ćemo uskoro saznati. Sjedinjene Američke Države računaju na hitnu potrebu Brisela da donese neke vidljive podsticaje posustalim evropskim privredama. EU pregovarači, međutim, moraju imati na umu da će „otvorene mogućnosti“ o kojima se pregovara biti blokirane okončanjem tekućeg Obaminog mandata.
Na obe strane Atlantika je svima već poznato da se izbori ne dobijaju liberalizacijom međunarodne trgovine.
U prethodne četiri decenije, u svetu je najviše porastao broj muslimanskih vernika, isti trend beleži se i u Evropi, dok su atesti najveći „gubitnici“ i u svetu i u Evropi.
Rezultati izveštaja koji je sačinio američki Centar za istraživanje globalnog hršćanstva o temi “Hršćanstvo u globalnom kontekstu, 1970-2020.”, pokazuju kako se slika Evrope znatno menjala prethodne četiri decenije tokom kojih su muslimani postali najbrže rastuća populacija tog kontinenta, dok se procenat hršćana nije znatnije menjao. U navedenom izveštaju izneti su detalji o hršćanskom, verskom i društvenom kontekstu na globalnom nivou, uz analizu promena od 1970. i prognoze o trendovima do 2020. godine. Posebna pažnja posvećena je Evropi, kao regionu u kojem su se tokom prethodne decenije dogodile velike migracije, ratovi i pad komunističkih režima.
Prema rezultatima izveštaja, u navedenom periodu u svetu su u oblasti religijskog života primetne veoma značajne promene. Jedan od najzanimljivijih podataka je činjenica da je u svetu 2010. godine bilo više vernika nego 1970. godine, a analitičari prognoziraju da će se takav trend nastaviti i do 2020. godine. Naime, 1970. godine se oko 82 posto svetske populacije izjašnjavalo kao vernici, a 2010. godine taj broj porastao je na 88 posto, dok se do 2020. očekuje porast vernika u svetu na 90 posto. “Godine 1970. u svetu je zabeležen porast agnostika i ateista kojih je u to vreme bilo oko 19,2 posto, pre svega zbog povećane sekularizacije, posebno u Evropi, kao i uticaja komunističkih režima u Evropi i Kini. Ali, nakon pada Sovjetskog Saveza 1991. godine, veliki broj nevernika vratio se veri”, kaže se u izveštaju.
Analitičari ističu da hrišćanstvo i islam dominiraju na globalnoj verskoj mapi, te da se očekuje da će se takav trend nastaviti i u budućnosti. “Zbog visoke stope prirodnog priraštaja kod muslimana u prošlosti, veliki broj muslimanske omladine sada su u godinama kada osnivaju porodice, što je veoma značajan demografski momenat među pripadnicima te religije. Kada su u pitanju hrišćani, demografski pokazatelji opadaju u Evropi, dok u Africi beleže porast“. Na primer, u Evropi je 1970. godine bilo 655 miliona hršćana i činili su 75 posto evropske populacije, dok je taj broj 1910. godine iznosio 94,5 posto. Na tlu Evrope, 2010. godine je bilo 78.6 posto hrišćana, dok se očekuje da će ih 2020. godine biti 744 miliona, odnosno 78 posto. Prema tome, broj hršćana se u prethodnih 40 godina nije znatno menjao.
S druge strane, muslimani su 1970. godine činili 2,7 posto evropskog stanovništva, dok se očekuje da će 2020. godine činiti 5,9 posto stanovnika Evrope, pre svega zbog povećanih imigracija i više stope prirodnog priraštaja u odnosu na pripadnike drugih konfesija. To je, ujedno, i najveći procentualni porast jedne religijske grupe na tlu Evrope u prethodnih 40 godina.
Prema navedenom istraživanju, broj ateista će sa 8,2 posto iz 1970. godine pasti na 2,1 posto do 2020. godine, „što je jedan od najvećih padova u broju pripadnika jedne demografske grupe tokom prethodne decenije“. Takođe, broj agnostika će se zadržati na 13,1 posto kao što je iznosio i 1970. godine. Broj hršćanskih vernika posebno opada u južnoj Evropi, gde su 1970. godine činili 87,7 posto, a 2010. 82,4 posto stanovnika, dok se 2020. godine očekuje da će u tom delu Evrope činiti 81,7 posto od ukupne populacije.
Posmatrano na globalnom nivou, 1970. godine u svetu je bilo 1,228 milijardi hršćana, što je 33,2 posto ukupne svetske populacije, 2010. godine ih je bilo oko 2,262 milijardi, odnosno 32,8 posto, dok se 2020. godine očekuje broj od 2,550 milijardi što je 33,3 posto ukupne svetske populacije. Istovremeno, muslimana je 1970. godine u svetu bilo oko 577 miliona i činili su 15,6 posto svetske populacije, 2010. godine oko 1,552 milijarde što je činilo 22,5 posto stanovnika, dok se u narednih sedam godina očekuje rast na 1,827 milijardi, što je 23,9 posto ukupne svetske populacije, te istovremeno predstavlja i najveći rast brojnosti jedne populacije u svetu.
Broj agnostika u svetu će sa 14,7 posto iz 1970. godine pasti na 8,9 posto u 2020. godini, dok će broj budista zabeležiti rast sa 6,4 posto iz 1970. godine na 7,1 posto 2020. godine. Posmatrano na globalnom nivou, ateista je 1970. godine bilo 165 miliona, odnosno 4,5 posto svetske populacije, 2010. godine oko 136,5 miliona što je dva posto, dok se očekuje da će ih 2020. godine biti 136,6 miliona ili 1,8 posto ukupne svetske populacije. Prema navedenom istraživanju, ateisti su u odnosu na ostale verske i društvene grupe zabeležili najveći pad na globalnom nivou u broju svojih pripadnika tokom prethodnih 40 godina.
Prema najnovijem godišnjem izveštaju najvećeg svetskog udruženja račinovodstvenih forenzičara ACFE (Association of Certified Fraud Examiners), prosečno preduzeće izgubi oko 5 posto godišnjeg prometa zbog prevara zaposlenih. U svetskim razmerima to iznosi 3.500 milijardi dolara u izgubljenim prihodima kompanija.
Prevare se u proseku otkrivaju za oko 18 meseci, a 77 posto njih se događa u samo šest kompanijskih sektora: računovodstvu, sektoru poslovnih operacija, prodaji, upravi i visokom menadžmentu, i službi za korisnike i nabavku. „Gotovo polovina svih kompanija pogođenih prevarama nikada ne uspe da nadoknadi ni cent izgubljenih sredstava“, ističe se u izveštaju.
Iako su počinitelji računovodstvenih prevara neretko vrlo stručni i vešti u prikrivanju novca i njegovih tokova, oni iza sebe ipak ostavljaju tragove. Osim nelogičnosti u poslovnim knjigama koje mogu otkriti samo profesionalci, postoje i drugi znakovi koji svakome mogu da ukažu na malverzacije. Prema ACFE-ovoj studiji, takvi nagoveštaji su prisutni u čak 81 posto prevara zaposlenih, a najčešće je reč o životnom stilu iznad sopstvenih mogućnosti (36 posto slučajeva), finansijskim problemima (27 posto), neobično bliskoj povezanosti sa dobavljačima i kupcima (19 posto) i problemu preteranog nadzora (18 posto). „To su najpouzdaniji pokazatelji poslovne prevare“, upozorava se u publikaciji.
Analitičari ACFE izdvajaju tri ključna načina koje zaposleni koriste kako bi nezakonito otuđili kompanijski novac: pronevera, korupcija i lažiranje finansijskih izveštaja. S obzirom na različita ovlašćenja i odgovornosti, počinitelji se, osim po načinu sprovođenja prevare, razlikuju i po učestalosti zloupotreba, korporativnoj poziciji i prosečnom otuđenom iznosu. Istraživanje pokazuje da je pronevera najčešća vrsta zloupotrebe (u čak 86posto slučajeva), ali je najmanje štetna po račune preduzeća—prosečno se proneverom otuđi 120.000 američkih dolara. Korupcija, u koju spadaju i mito i sukob interesa, zastupljena je sa 33,4 posto, a prosečna vrednost korupcijskih prevara iznosi 250.000 dolara.
Lažiranje finansijskih izveštaja najsofisticiranija je, najređa (7,6 posto), ali i najštetnija prvara (prosečno milion dolara štete). Reč je o manevrima koji zahtevaju veliku umešnost u računovodstvu, visoka ovlašćenja unutar preduzeća, pa u njima redovno sudeluju visokopozicionirani zaposleni, računovođe, kao i revizori. Upravo zbog navedenih obeležija, ova vrsta prevare se najteže otkriva , posebno ako preduzeće ne koristi usluge spoljnih revizora, odnosno računovodstvenih forenzičara.
Lažiranjem finansijskih izveštaja poslovanje se prikazuje uspešnijim ili manje uspešnim od stvarnog stanja. Umanjivanje stvarne dobiti praktikuje se kako bi se platila niža stopa poreza na dobit. Taj vrlo učestali način potkradanja preduzeća i države posebno je izražen u ugustiteljskoj delatnosti, „koja se neslužbeno smatra liderom umanjivanja stvarne dobiti“, navodi se u izveštaju. Analitičari ističu da su posebno ugrožena mala preduzeća, koja najčešće nemaju sredstava za spoljne forenzičare, te da 50 posto firmi iz ove kategorije nikada ne povrate ukradena sredstva.
On nije samo jedan od najboljih košarkaša svih vremena. Stvaranjem svoje poslovne imperije Medžik Džonson je sebi obezbedio mesto i u preduzetničkoj Kući slavnih.
Irvin Medžik Džonson je još kao dvadesetogodišnjak postao član Los Anđeles Lejkersa i sa svojim timom osvojio svoj prvi šampionski prsten. Započeo je svoju košarkašku karijeru u Lejkersima protiv tima Filadelfije istorijskom utakmicom, kako na terenu tako i van njega, koja je značajno odredila i utemeljila Džonsonovu reputaciju ključnog igrača u timu. Tokom naredne 32 godine Džonson će samo potvrditi svoje vođstvo na terenu tako i u upravi tima. Kao jedan od najpoznatijih sportista-biznismena na svetu, njegov rad izgleda gotovo bez napora. Ali iza privlačnog osmeha, širokog zagrljaja i odgovorne ličnosti, nalazi se čovek koji je uvek spreman na sve kako bi došao do sigurne pobede. Danas je na čelu „Magic Johnson Enterprises“, kompanije koja je uložila milione u AMC (American Multi-Cinema) bioskope, lance Starbucks kafeterija, privatne fondove za nekretnine, internet portale i magazine. Fokus kompanije je na etnički raznovrsnim gradskim sredinama i afro-američkim porodicama.
Džonson je svestan toga ko je i šta je sve potrebno da bi se postalo šampion kako u sportu tako i u poslu, i to je verovatno i razlog zbog kog uživa poverenje mnogih – od Starbaksa do ESPN-a: „Ja poslujem sa ljudima. Volim ljude. Tragam za stvarima koje će njima biti potrebne.”. U žiži njegovog interesovanja su naselja koja podsećaju na sredinu u kojoj je i sam rastao i bio odgajan. Zaradio je milione ukazujući svojim poslovnim partnerima na beneficije i koristi ulaganja u urbanizovanje pojedinih opština. Tako je Džonson otvorio Starbaks kafeterije, bioskopske sale kao i šoping centre u kojima su bile dostupne prodavnice sa svim neophodnim namirnicama. Takođe, odbijao je da se povuče čak i kada su mu investitori govorili da ih ne interesuje urbana Amerika. „Tada sam naučio kako da pružim i više od svog maksimuma“, kaže Džonson.
Kroz mešavinu instinkta, odvažnosti i hrabrosti, konkretnog rada, kao i uloženog truda, Džonson je svoj brend pretvorio u multimilionsku biznis imperiju koja uključuje „Yucalpa Johnson“ kompaniju, kao i „Canyon-Johnson Urban Funds“, privatnu kompaniju koja posluje nekretninama i posvećena je nedovoljno razvijenim opštinama. „Bog me je blagoslovio osećajem i sposobnošću da uspešno baratam novcem i da znam šta tačno sa njim da uradim onog trenutka kada dospe u moje ruke“, kaže. „Oduvek sam želeo da budem poslovan čovek. Ljudi zapravo ne shvataju da sam svoj prvi poslovni dogovor sklopio još sa 19 godina kada sam prvi put i stigao u NBA.“
Tada, Džonson je iskoristio pogodnosti Savezne komisije za komunikacije koja je nudila poreske kredite i ubedivši prijatelje i saigrače da udruže svoja novčana sredstva, postali su vlasnici radio stanice u Koloradu. „Takođe smo posedovali 8 hektara zemlje na kome su se nalazili tornjevi, koje smo pomerili bliže glavnoj zgradi, a ostatak zemljišta od oko 6 hektara prodali i na taj način povratili sav novac. Onda smo AM prebacili na FM frekvenciju i to je bio moj prvi poslovni potez. Nikada ne ulazim u nešto dok o tome najpre sve ne istražim i ukoliko nisam 100% siguran u svoju odluku“, Džonson navodi.
Sa Los Anđeles Dodžersima, profesionalnim bejzbol klubom, pokazao je da su se godine truda i učenja najzad isplatile. U martu 2012. Džonson i grupa investitora kupila je ovaj bejzbol tim za rekordne dve milijarde američkih dolara. A kada je tolika suma novca u igri, neophodno je da tim funkcioniše ispravno. „Bilo je čak i do 20, 30 zainteresovanih kupaca i veoma mi je drago da smo mi pobedili. Ja sam danas ponosan vlasnik Dodžersa. Novac se ne stvara ni iz čega. Moraš da daješ i ulažeš, a to je upravo ono što smo mi učinili. Putem „Fondacije Medžik Džonson“ imamo 150 studenata kojima su dodeljene stipendije, a isto tako izgradili smo tehnološke centre širom Amerike.Volim ono što radim i ne bih to menjao ni za šta na celom svetu.“
Prevela: Katarina Marinković
Izvor: Exceptional
Američka privreda može da računa na dodatna tri odsto rasta ovog meseca. Doduše, samo na papiru. Razlog za iznenadni skok jeste novi način obračunavanja bruto društvenog proizvoda, koji danas stupa na snagu.
Statističari u Vašingtonu prepravljaju istoriju, jer će nova matematička formula za obračunavanje BDP-a biti primenjena čak i retroaktivno, sve do 1929. godine! A kako bi to trebalo da funkcioniše?
Američka pevačica Lejdi Gaga prodala je oko 90 miliona primeraka albuma širom sveta, a njena zarada deo je bruto društvenog proizvoda SAD. I prodaja košulja sa njenim likom ili karata za njene koncerte takođe doprinosi privrednom rastu u toj zemlji. Ali prema novom načinu računanja, američka ekonomija ima koristi i kada Lejdi Gaga u studiju radi na novim pesmama. Naime, to je „proces povećanja vrednosti“ i on će se ubuduće računati kao investicija, koja ulazi u BDP. Isto važi i za troškove za istraživanje i razvoj, objašnjava ekonomista sa Njujorškog univerziteta, Kim Šenholc.
„Istraživanje i razvoj su se do sada računali kao među-proizvod. Posmatrali smo ih kao privredno dobro koje se koristi tokom proizvodnje, kao što je energija, na primer. Kada jedno preduzeće kupuje energiju, i time nešto proizvodi, kupovina energije ne ulazi u naše proračune. Važan nam je samo finalni proizvod. Ali ako posmatramo istraživanje i razvoj kao među-proizvod, ignorišemo činjenicu da je i znanje kapital“, kaže Šenholc.
Uračunat i kreativni proces?
Biro za ekonomske analize, koji je zadužen za računovodstvo u Vašingtonu, od sada će umetnost i „proizvode kreativnosti“ računati kao „nematerijalne vrednosti“. To važi i za knjige i filmove, kao i za istraživanje i razvoj. Ranije su u bruto društveni proizvod ulazili samo prihodi koji se njima steknu. Odnosno,ako je Ajped finalni proizvod, za BDP će biti relevantan ceo proces njegovog razvoja.
„Američki sistem za reviziju biće podešen da se uklopi sa sistemom koji su dizajnirali Ujedinjene nacije, Evropska komisija i MMF još 2008. Koliko ja znam, većina zemalja će se prilagoditi tome do 2014, koliko već mogu. Amerika radi isto što i drugi“, objašnjava Šenholc.
Nemačka će se pridružiti na jesen 2014.
Ipak, Amerika je prva koja pokreće taj proces. Nemačka će otpočeti generalnu reviziju u septembru 2014. A pojedine države možda neće imati precizne podatke da podese računicu, tvrdi ovaj stručnjak. Promeniće se i ekonomsko rangiranje saveznih država unutar Amerike. Na primer, BDP Novog Meksika biće veći za 10 odsto, jer se tamo nalaze mnoge istraživačke institucije koje rade za vojsku. Nasuprot tome, rast u Luizijani biće oko 0,6 odsto. „Mislim da neće posebno uticati na nacionalnu svest – možda samo nekoliko dana. Uticaj na privredni rast iz kvartala u kvartal biće naročito mali, jer će se revizirati cela istorija.“
To zvuči prilično bezopasno. Međutim, bruto društveni proizvod je važan orijentir, a po novom načinu računanja, zaduženje Amerike će postati manje u odnosu na BDP. Isto važi i za troškove Sjedinjenih Država.
Pored toga, i indeksi na berzi se orijentišu prema BDP. Tržište akcija smatra se precenjenim kada indeks svih akcija dostigne između 90 i 115 odsto BDP. Ova kvota će blago opasti, pa će biti lakše da se naduvaju cene. Šoenholc je i dalje optimističan. „BDP se stalno koriguje – ovakve generalne revizije rade se svakih par godina. Možda nisu uvek tako sveobuhvatne kao ova, ali nam daju bolji prikaz prošlosti i sadašnjosti. To je dobra stvar.“
Dakle, rast od tri odsto. To je kao kad neko kaže – srećniji si nego što misliš! Radost je doduše uzdržana, statističari neće povećati ni plate, ni stvoriti nova radna mesta.
Izvor: Deutsche Welle
Oporavak građevinske industrije, modernizacija poljoprivrede, lizing nepokretnosti ili obnovljivi izvori energije – samo su neki od primera budućeg razvoja lizinga u Srbiji. Međutim, izuzetno je važno da u tom procesu regulator shvati da lizing kuće imaju smisla samo ako su fleksibilnije od banaka, odnosno ako i same posluju poput malih i srednjih preduzeća kojima su njihove usluge i namenjene.
Pošto nisam prorok, pokušaću da na osnovu sadašnje situacije u lizing industriji i njenih osnovnih karakteristika predvidim kako će se razvijati u budućnosti. Želim da odmah istaknem da je budućnost lizinga svetla. Razlog za optimizam pronalazim u osnovnoj svrsi ove industrije, podršci onim preduzećima koja teže dolaze do izvora finansiranja. Bez obzira na različite ocene ekonomista da li su mikro, mala i srednja preduzeća najvažnija ili manje važna za razvoj nacionalne ekonomije, sigurno je da njihov napredak doprinosi povećanju zaposlenosti i ekonomskom rastu. Da bi preduzetnik skupio hrabrost da svoje ideje pokuša da ostvari, jedan od ključnih preduslova je mogućnost da obezbedi sredstva za početak ili prelazak u novu razvojnu fazu. Zbog toga što će uvek postojati potreba za izvorom finansiranja koji je fleksibilan i prema kreditnom rejtingu i prema strukturi transakcije, a pored toga je jednostavan i brz, lizing ima budućnost.
Naravno, uspešna budućnost neće sama po sebi doći, već je potrebno mnogo toga da se uradi kako bi se “videli u budućnosti”. Olakšavajuće je saznanje da ona zavisi pre svega od same lizing industrije i zaposlenih u njoj. Zato je moj optimizam vrlo razumiljiv i dobro utemeljen.
Dokazi koliko je lizing fleksibilan
U svega deset godina postojanja lizing je doživeo neverovatan rast lizing plasmana, ali prebrzo nakon toga i ekonomsku krizu koja je dovela do prekidanja ugovora, vraćanja i prodaje lizing predmeta da bi se naplatile obaveze prema lizing kućama. Lizing u poslednje tri godine stagnira, a osnovni razlog je činjenica da iza svakog lizing ugovora stoji predmet koji može mnogo duže da se koristi od trajanja ugovora. Tokom krize i građani i firme se suzdržavaju od obnavljajnja svog voznog parka, poljoprivredne i građevinske mašine i drugu opremu. Uz negativan uticaj, često u javnom mnjenju preuveličanih situacija u kojima su se vraćali predmeti lizinga, došlo je do značajnog pada lizing plasmana. Tek nakon 2013. godine oni će početi ponovo da rastu, jer će iz portfelja izaći rekordna 2008. godina zbog isteka ugovora koji su uglavnom sklapani na pet godina.
Iskustvo sa lizingom u prethodnim godinama bilo je veoma poučno, kako u pogledu preterano brzog rasta koji se ne može ponoviti, tako i praktičnih saznanja kakvo je sredstvo obezbeđenja lizing predmet. Čak i u neprijatnim situacijama vraćanja predmeta uzetih na lizing, i klijenti i mlada lizing industrija su se uverili koliko je lizing fleksibilan finansijski proizvod. Objektivni pokazatelji upućuju da prodajom lizing predmeta može da se nadoknadi (u zavisnosti od tipa predmeta) od 50% do čak 80% ukupnih obaveza prema lizing kućama. Predmet je odlično obavio svoju funkciju i za klijente, i za lizing kuće – većina duga se naplatila, i to bez dodatnih obezbeđenja, što je omogućilo opstanak i jednih i drugih. Ostatak obaveza po lizingu je bio značajno manji nakon vraćanja predmeta, a preduzeća su bila u mogućnosti, koliko je to ekonomska situacija u zemlji omogućavala, da nastave svoje poslovanje sa manjim brojem prevoznih sredstava, opreme ili mašina.
Značajan razvoj lizing industrije u situaciji borbe za smanjeno tržište ogleda se u stalnom unapređivanju usluge koju pruža klijentima. Lizing kuće su danas vrlo precizne i jasne oko uslova pod kojima se lizing ugovor sklapa, uključujući i jasne troškove koje klijent može da očekuje. Podrška klijentima tokom trajanja ugovora u smislu informacija ili rešavanja pojedinačnih problematičnih situacija raznih vrsta, od registracije do kašnjenja u plaćanju, veoma je poboljšana. Za klijente je možda još važnije da velika konkurencija u lizing industriji, koja se ogleda u činjenici da desetak lizing kuća ima sličan udeo u godišnjoj prodaji, dovodi do vrlo prihvatljivih nivoa kamata i vrlo atraktivnih lizing aranžmana.
Da bi u budućnosti bila važan ili najvažniji izvor finansiranja za mala i srednja preduzeća kao i najjednostavniji instrument za podizanje životnog standarda građana, lizing industrija mora da se uhvati u koštac sa zaustavljanjem dalje interne i eksterne regulacije, koja je tretira kao da je reč o bankama. Smanjeni plasmani i borba sa troškovima dovode do sve veće integracije lizing kuća sa matičnim bankama ili drugim finansijskim organizacijama, što ima višestruke prednosti i za lizing kuće i za klijente jer su u mogućnosti da dobiju razna rešenja za svoje potrebe. Međutim, izuzetno je važno da se u tom procesu ne zaboravi da lizing kuće imaju smisla samo ako su fleksibilnije od banaka, odnosno ako i same posluju poput malih i srednjih preduzeća kojima su njihove usluge i namenjene.
Nelogična logika države
Kada je eksterna regulativa u pitanju, zakonodavac takođe mora da razume prirodu lizinga i da ne traži da lizing ima skupu strukturu kao banke, visoke kapitalne limite, standarde u IT i drugim oblastima kao da su u pitanju velike organizacije sa stotinama i hiljada zaposlenih, jer to nije slučaj sa lizing kućama. Najbolji primer nerazumevanja je visina osnovnog kapitala, jer u slučaju propadanja lizing kuće klijent će u najgoroj varijanti nastaviti da plaća nekoj drugoj lizing kući koja će preuzeti portfelj, ili će dobiti besplatno predmet i štetu će imati samo vlasnici propale lizing kuće, što je i logično.. Znači, visokim osnovnim kapitalom zakonodavac štiti vlasnike od samih sebe i smanjuje konkurenciju i nove pokušaje da se osnuju lizing kuće sa novim idejama i načinima obavljanja te delatnosti.
Zakonodavac može da pomogne time sto će “samo” da skloni prepreke i izjednači uslove za lizing sa ostalim izvorima finansiranja. Najvažnije promene bi bile ukidanje pdv-a na kamatu, omogućavanje poreskog kredita kada je izvor nabavke lizing kao što važi za druge izvore finansiranja, učestovanje lizinga u akcijama države kod stimulisanja kreditiranja kao i dosledno sprovođenje logike lizinga u raznim oblastima. Navešću par konkretnih primera da bih bio jasan. Parking servisi širom Srbije automatski tretiraju automobil pod lizing ugovorom kao profitabilan i siguran izvor prihoda koji će pribaviti od lizing kuća, prenebregavajući činjenicu da je lizing sredstvo finansiranja kiljenta, te da lizing kuće ne mogu biti odgovorne za greške ili neplaćanja onih koji automobilom upravljaju. Carina bi morala da razume da uvoz polovne opreme koje vrše lizing kuće ne može da tretira na isti način kao kada to rade firme, jer se ona ne uvozi za potrebe lizing kuće već klijenta kome je to osnovno sredstvo, čak i u knjigama.
U Srbiji i dalje postoji veoma veliki potencijal za lizing industriju jer je zamena voznog parka građana i privrede zaustavljena zbog krize, a transportna industrija preko pet godina ne nabavlja kamione i autobuse u većem broju. Građevinska mehanizacija je idealan lizing predmet ali se mora sačekati da se građevinska industrija barem malo oporavi. Sledi i nastavak zamene poljoprivredne mehanizacije, a lizing industrjja ima taman vremena da detaljno analizira ovaj sektor i da se prilagodi raznim vrstama poljoprivrednih proizvođača. Lizing nepokretnosti za proizvodne hale, poslovne prostore, skladišta, hotele i slično nije ni u povoju a nudi ogroman potencijal. Učestovanje lizing industrije u razvoju obnovljivih izvora energije je izazov vredan istraživanja i prvih ugovora.
Zbog svega navedenog jedva čekam da budućnost postane sadašnjost.
Vladimir Pajović, predsednik izvršnog odbora S-leasing-a
Finansije TOP 2012/13, jun 2013.
Australijski ministar nauke alarmirao je zdravstvenu zajednicu procenom da je antibiotiocima „odzvonilo“, te da će se svet za samo dve decenije vratiti na nivo lečenja iz 19. veka. Zbog činjenice da će antibiotici uskoro potpuno izgubiti delotvornost, a da novih nema na vidiku, pojedini naučnici predlažu da se učinak postojećih produži smanjenjem njihove upotrebe, i to tako što će se zemljama uvesti porezi po osnovu potrošnje. Drugi se, pak, okreću ponovnom razvoju terapija koje su delovale perspektivno pre pojave penicilina.
Za samo dve decenije, zdravstvo će se vratiti na nivo iz 19. veka, a ljudi će umirati od bolesti za koje se danas misli da su iskorenjene i od infekcija zbog banalnih povreda. Ovo nije scenario još jednog infatilnog holivudskog blokbastera, već zvanično upozorenje australijskog ministra nauke Iana Chubba, uvaženog naučnika sa bogatom karijerom u australijskim i međunarodnim obrazovnim i istraživačkim institucijama. Australijski ministar tvrdi da nas ubrzo očekuje katastrofa znatno opasnija od globalnog zagrevanja i klimatskih promena, a usled prekomerene i neodgovorne upotrebe antibiotika. Korišćenje antibiotika za „sve i svašta i u svakom trenutku“ drastično je smanjilo njihov učinak, jer su bakterije stvorile različite mehanizme otpornosti na tu vrstu lekova.
Prema prognozama australijskog naučnika, oni će postati potpuno neefikasni za samo dve decenije. „Ako nešto ne preduzmemo, ne razvijemo li nove oblike antibiotika, ali i drastično ne promenimo navike da bukvalno živimo na antibioticima, svet će se u zdravstvenom smislu vratiti u 19. vek. Zaboravite na transplantaciju organa, rutinske operacije će ponovo postati viskorizične i opet ćemo se boriti sa bolestima kao što je tuberkuloza,“ uveren je Chubb, koji ukazuje da o alarmantnosti situacije svedoče i napori gotovo svih država da smanje upotrebu antibiotika kako bi se produžila njihova delotvornost, ali rezultati nisu ohrabrujući.
Kratka istorija dugoročnih grešaka
Saznanje da bakterije razvijaju otpornost prema antibioticima postoji već godinama, ali je problem u tome što je do skoro veoma mali broj naučnika to doživljavao kao veliku pretnju već u neposrednoj budućnosti i javno upozoravao na posledice. Naime, do danas je razvijeno stotinak antibiotika, koji ne samo da su propisivani stihijski, čak i za najobičnije prehlade, već su lekari, često, pacijentima davali antibiotike novije proizvodnje, iako su stari oblici leka i dalje bili delotvorni.
Neke vrste bakterija sada već luče hemikalije koje uništavaju antibiotik, druge ga jednostavno „izguraju“ iz ljudskih ćelija, dok se pojedine vrsta smeštaju u delove organizama do kojih antibiotici ne dopiru. Na primer, stafilokoke, koje prouzrokuju infekcije kože, disajnih puteva i koje su odgovorne za većinu slučajeva trovanja hranom, postale su ekstremno otporne na antibiotike koji na njih vrlo često uopšte ne deluju. S obzirom da su antibiotici jedan od temelja savremene medicine, bez njih je nezamisliv ceo niz sada standardnih medicinskih procedura i zahvata. Tako, pri transplantaciji organa neophodno je da se značajno umanji imunitet pacijenta kako telo ne bi odbacilo presađenu jetru ili bubreg. Bez delotvornih antibiotika velika je verovatnoća da bi čovek oslabljenog imuniteta umro od infekcije. Slična je situacija i pri operacijama tokom kojih se otvara abdomen. Verovatnoća postoperativne infekcije narasla bi bez efikasnih antibiotika na više od 60 posto, koliko god operacione sale bile sterilne. Već sada, u Evropi svake godine od posledica postoperativnih infekcija umire oko 25.000 pacijenata, a taj broj bi u skorijoj budućnosti mogao značajno da se poveća.
Na žalost, prekomerna upotreba antibiotika u humanoj medicini nije jedini, a po mišljenju jednog broja naučnika ni najveći uzročnik razvoja otpornosti bakterija na lekove. Ključni problem je što čak i one osobe, koje antibitik nisu popile godinama, unose ga u organizam preko hrane. Antibiotici su danas u masovnoj upotrebi u veterini i industriji stočne hrane, a životinje na farmama, od krava i goveda do pilića, masovno se tretiraju antibioticima kako bi se postigli što bolji proizvodni rezultati uz što manje uginuća. Gotovo svaki komad mesa koji se danas kupuje u prodavnici, gotovo svako jaje ili pakovanje mleka sadrže tragove antibiotika. Iako u namirnicama nisu prisutni u velikim razmerama, postojeće količine su sasvim dovoljne da „pomognu“ bakterijama na navikavanje. Bakterije su imale sasvim dovoljno vremena da razviju odbrambene mehanizme, jer takva sitacija traje već decenijama.
Terapije iz naftalina
Ako se sve to znalo, zašto je uzbuna podignuta tek u nekoliko poslednjih godina? Zbog većinske procene da će se nove generacije antibiotika redovno proizvoditi, a koja se pokazala pogrešnom. Jer poslednja generacija antibiotika razvijena je pre četvrt veka, a novih nema na vidiku. Mada na prvi pogled zvuči nelogično, s obzirom na tako masovnu upotrebu, razlog je u njihovoj nedovoljnoj isplativosti za farmaceutsku industriju. Razvoj antibiotika je ne samo veoma složen, već i izuzetno skup, a dobija se lek koji se upotrebljava privremeno, za raliku od onih za hronične bolesti, poput srčanih ili dijabetesa, koji se piju ceo život. Zato je u sve oštrijoj konkurenciji na farmaceutskom tržištu njihova isplativost postala vrlo upitna.
S obzirom da je paleta antibiotika ograničena i da u ovom trenutku nije izvesno da li će i kada biti razvijena nova generacija, sve češće se mogu čuti radikalni predlozi kako da postojeći ostanu delotvorni što duže. Tako Richard James, profesor na Univerzitetu u Notingemu, insistira da bi državama trebalo propisati poreze na osnovu potrošnje antibiotika. „Kao što zemlje danas imaju kvotu ugljen dioksida koji mogu ispustiti u atmosferu, a nakon toga plaćaju penale, isto bi trebalo uvesti i za antibiotike. Svaka zemlja bi trebalo da ima pravo na propisivanje određene količine lekova, a propisuje li više od te kvote, to bi morala da plati posebno“, predlaže profesor James.
Neke njegove kolege ne dele uverenje da će tkava, ili neka druga vrsta međunarodne regulative o potrošnji, pa time i budućnosti antibiotika biti skoro uspostavljena, pa se okreću drugim rešenjima. Pojedini lekarski timovi sve više pažnje poklanjaju metodama lečenja infekcija kakve su korišćene pre pojave penicilina. Stručnjaci su uglavnom saglasni da samo dve metode mogu imati koliko-toliko obećavajući učinak. Jedna je serumska terapija koju stvaraju antitela, a koja je razvijana do 1925. godine i za čije je otkriće Emil von Behring dobio Nobelovu nagradu. Druga je terapija bakteriofagima, virusima koji napadaju bakterije. Ovu terapiju su razvijali lekari istočne Evrope i svojevremeno su postizali relativno dobre rezultate. Te dve tehnike, gotovo napuštene od kada je počela masovna upotreba antibiotika, danas su ponovo pod lupom stručne javnosti i podgrejavaju nade lekara. Bar kao prelazno rešenje dok se, i pre svega ako se, stvori nova generacija antibiotika.
