Tekstovi

Koncentracija interesa kroz povezivanje pravnih lica u velike ekonomske grupacije ima specifičan uticaj na privredu, naročito u nestabilnim uslovima. Podaci za 2013. kao i godinama unazad ukazuju na izraženu zavisnost domaće privrede od ekonomske moći velikih grupacija, s obzirom na visoke finansijske performanse koje one nose.  

Više nego ikada pre, direktori u celom svetu vide geopolitičke rizike kao najveću pretnju globalnom ekonomskom rastu i stanju domaćih ekonomija, i na kratak i na dugi rok. U SAD, direktori upiru pogled u Bliski Istok, a u Evropi, posebno u zemljama van evrozone, u Ukrajinu. Vodeći evropski menadžeri unutar evrozone imaju oprečne stavove o budućim kretanjima, ali u većem broju nego inače očekuju nastavak rasta nezaposlenosti u svojim zemljama

Rekordan broj anketiranih rukovodilaca kompanija koje je anketirao McKinsey strahuje da bi geopolitička previranja mogla da ugroze ekonomski rast, kako na domaćem tako i na globalnom nivou. Globalne pretnje su se već treći uzastopni put našle na vrhu liste strahova direktora kompanija, a sada ih anketirani citiraju kao najčešću potencijalnu prepreku budućem rastu njihovih privreda i na kratak rok i dugoročno. Otkad je McKinsey počeo da pita rukovodioce o globalnim rizicima kao pretnji ekonomskom rastu, broj zabrinutih dostigao je u ovom poslednjem istraživanju rekordan nivo, primećuju autori ankete. Ovo povećanje odražava rastuću zabrinutost ispitanika zbog nestabilnosti na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Dok su ispitanici do decembra prošle godine uglavnom bili optimisti kada je reč o globalnoj ekonomiji, sada to nije slučaj. Samo njih 39 odsto očekuju da će se globalne ekonomske prilike poboljšati u narednih šest meseci, u poređenju sa 59 odsto u istraživanju sprovedenom u junu.

Geopolitički rizici i šokovi za globalnu ekonomiju

McKinsey je po prvi put zatražio od rukovodilaca da se izjasne o globalnim rizicima po stanje ekonomije u junu 2012. U poslednja dva kvartala, ispitanici su upravo ovaj rizik najčešće navodili kada je reč o ekonomskom rastu a sada to čini rekordan broj rukovodilaca. Šta više, 80 odsto ispitanika sada veruju da će geopolitičke nestabilnosti na Bliskom istoku i u Severnoj Africi vrlo verovatno, ili gotovo sigurno uzdrmati svetsku privredu iduće godine, dok je pre godinu dana to reklo 74 odsto anketiranih.

Domaće pretnje

Što se tiče rizika za rast u njihovim matičnim zemljama, rukovodioci sada skoro dva puta češće nego u junu i u martu, citiraju geopolitičku nestabilnost kao najvažniji negativan faktor. Njih 46% je zaokružilo upravo taj odgovor, što je najveći procenat onih koji citiraju geopolitiku kao rizik na unutrašnjem tržištu od marta 2011, kada je McKinsey ovu opciju uvrstio u upitnik.

Geopolitička nestabilnost izaziva najveću zabrinutost u Severnoj Americi i Evropi, naročito izvan evrozone. Ispitanici van evrozone to opažaju i kao kratkoročni i kao dugoročno izražen rizik. Njih 54 odsto kaže da geopolitika predstavlja rizik za domaći rast u narednoj deceniji, u poređenju sa 38 odsto takvih odgovora kada se u obzir uzmu svi ispitanici.
Onlajn ispitivanje je sprovedeno od 8. septembra do 12. septembra 2014, a dobijeni su odgovori od 1.202 rukovodilaca koji predstavljaju sve regione, industrije, veličine preduzeća, funkcionalne specijalnosti i mandate.
Priredio: Milan Lukić
Biznis top 2013/14.

Lošiji rod kafe usled nepovoljnih vremenskih prilika i posledični skok cena na globalnom tržištu, dodatni su izazov za domaće proizvođače koji se već suočavaju sa slabljenjem kupovne moći i destimulativnom administrativnom politikom. Na srpskom tržištu, kao i regionu, tradicionalna kafa ima izraziti primat, što će biti trend i u narednih nekoliko godina.

Kafa je, odmah iza nafte, najprodavaniji proizvod na svetskim berzama, sa godišnjim rastom trižta po stopi od 2,5 odsto i sa proizvodnjom od preko osam miliona tona sirove kafe, odnosno oko 145 miliona vreća. To je posao koji trenutno vredi više od nekoliko desetina milijardi dolara godišnje i zapošljava milione ljudi. Istovremeno, u industriji kafe je svaka poslovna godina različita, jer cenu na polici prevashodno diktira količina i kvalitet roda kafe u zemljama uzgajivačima, a potom i tržišna utakmica na domaćem terenu.

U poljoprivrednoj sezoni 2014/15. globalno tržište kafe se prvi put u poslednje tri godine suočava sa deficitom ove sirovine, prvenstveno usled lošijeg roda u Brazilu, koji je najveći svetski uzgajivač kafe. Prema procenama Međunarodne organizacije za kafu (ICO), deficit će iznositi najmanje dva miliona džakova od po 60 kilograma. Zbog straha od smanjene ponude, cene kafe dostigle su u oktobru najviši nivo u protekle dve godine; rast cene Arabike na svetskoj berzi zabeležen je već početkom godine, a sada dostiže i 100 odsto. Ako se prognoze o deficitu sirove kafe za ovu berbu u potpunosti obistine, taj trend će se nastaviti sve dok se prirodni ciklus ne vrati na normalnu proizvodnju.

To je dodatni izazov za domaće proizvođače kafe, koji se već suočavaju sa slabljenjem kupovne moći na ovdašnjem tržištu, ali i sa povećanjem akcize na kafu od januara 2014. Na klimu sigurno ne možemo da utičemo, ali zato možemo na tržišne faktore – akciznu i politiku trgovinskih marži, jer će zbog globalnog porasta cene kafe i pada kupovne moći proizvođači biti primorani da, koliko god je to moguće, pokrivaju troškove globalnog poskupljenja.

Važno je istaći da naša država ima dva bitna administrativna faktora koja utiču na uvozne troškove kafe, a posledično i na maloprodajne cene, a to je akciza, kako na sirovu kafu tako i na gotov proizvod, kao i carina, te da je PDV stopa od 20 % na drugom mestu po visini u regionu. Shodno tome, preispitivanje akcizne politike prema svim vrstama kafe u Srbiji bilo bi krajnje racionalno. Dodatni problemi su nelojalna konkurencija, bilo da je reč o plasiranju proizvoda veoma spornog kvaliteta usled nepoštovanja standarda u proizvodnji, ili plagijatima na tržištu zbog neodgovarajuće reakcije državnih organa, čemu je tokom prošle godine često bila izložena i naša kompanija.

Izraziti primat tradicionalne kafe

Na srpsko tržite kafe utiču i negativni demografski trendovi, sa izuzetkom takozvane „turske“, odnosno domaće kafe, čija se godišnja potrošnja u domaćinstvima ne smanjuje. U Srbiji 90% domaćinstava kuva ovu vrstu kafe, a na izrazitu dominaciju u celom regionu ukazuje i podatak da je u ukupnoj prošlogodišnjoj prodaji od oko 25.000 tona bila zastupljena sa čak 92 odsto. Potrošačke navike odslikava i pokazatelj da se u Srbiji 37 odsto kafe proda u malim, tradicionalnim radnjama, a tek, potom, u minimarketima (26 odsto) i u supermarketima (22 odsto).

Kafa dominira i u proizvodnom segmentu Atlantic Grupe sa 20,9 odsto učešća u ukupnom prihodu kompanije od prodaje, a najznačajniji rast je prošle godine ostvaren u Bosni i Hercegovini (koja ima i najveću potrošnju kafe po glavi stanovnika), Sloveniji i Hrvatskoj. Posmatrano po kategorijama, najveći rast je ostvarila kategorija tradicionalne kafe sa brendom Barcaffe u Sloveniji i Hrvatskoj, brendom Grand kafa u Bosni i Hercegovini, te brendom Grand Gold i Bonito u Srbiji. Inače, ovaj segment proizvodnje je u 2013. ukupno ostvario 1,7 odsto veći rezultat u odnosu na isto razdoblje prethodne godine.

Atlantic Grupa, uz svoj najveći pogon u Beogradu, gde se proizvodi brend Grand kafa, ima pogone i u Skoplju, zatim u Glavičicama (Bijeljina), kao i u Izoli gde se proizvodi Barcaffe, što ju je pozicioniralo kao najvećeg proizvođača kafe u Adria regionu. Srbija je najveće tržište, gde brendovi Grand kafa Gold, Grand Aroma, Grand De Lux i Bonito ostvaruju preko 50% svog vrednosnog tržišnog učešća. Iako brend Grand kafa nije prisutan u Hrvatskoj i Sloveniji, u prošloj godini je zabeležio rast, dostigavši 35 odsto tržišnog učešća u Srbiji i više od 3,6 miliona konzumenata u regionu. U segmentu tradicionalne kafe je i brend Bonito sa preko 14 odsto količinskog tržišnog učešća, a koji je pre svega namenjen cenovno osetljivim potrošačima.

Analize ovdašnjeg tržišta pokazuju da srpski potrošači vole da probaju nove ukuse, ali da se, najčešće, brzo vraćaju stečenim navikama. Različite ekstenzije im uvek dođu kao zabavni izleti i nadopuna onoga što stvarno vole. Samim tim, bio je pravi izazov napraviti inovaciju u tom tradicionalnom segmentu uvođenjem podkategorije sa funkcionalnim dodacima – Aroma Balans i Aroma dekofe.

U instantima udeo je daleko niži ali ipak značajan sa učešćem od preko 14 odsto na domaćem tržištu, jer smo u Srbiji u segmentu instant kafe poslednjih godina plasirali različite ukuse jabuka-cimet, ženšen, slim&fit, freeze coconut… Inače, robne marke Granda čine oko 60 odsto proizvodnje u ukupnoj strukturi posla sa kafom u okviru Atlantic grupe. U Sloveniji sa Barcafeom držimo oko 75 odsto tržišta, gde smo 2012. godine u premium segmentu lansirali dva proizvoda, Barcaffe Selection i Barcaffe Bio, namenjenu onim potrošačima koji prate svetske health&nutrition&wellness trendove. Postojanje sopstvene jake distributivne mreže u okviru Atlanticovog sistema omogućava nam pre svega efikasnije snabdevanje svih kanala prodaje na svim tržištima Adrija regiona – od ritejla do HoReCa segmenta. To podrazumeva i efikasnije praćenje prodaje, zaliha, potreba u promeni asortimana…

Budući trendovi

Kada govorimo o budućim trendovima, u sledećih pet godina ne očekujemo pad potrošnje tradicinalne kafe u Srbiji. Ovde se svetski trendovi prihvataju polako i obazrivo, pa prodaja tradicionalne kafe u regionu, u odnosu na instante na primer, i dalje drži neprikosnoveno prvo mesto. Naši su ljudi navikli da započnu dan uz jaku, crnu kafu i svako ima nekog sa kim će u toku dana da popije barem jednu gorču, srednju, slađu ili jaču.

Na regionalnom tržištu se nisu ostvarila ni predviđanja o porastu potrošnje instant kafe, koja se u svetu, generalno, vezuje za nove generacije potrošača usled dinamičnijeg načina života. Mlađa populacija u regionu, takođe, preferira tradicionalnu kafu, na šta ukazuju i podaci iz naših istraživanja među studentima, koji taj napitak često pripremaju tokom spremanja ispita. Na taj način se stvara navika koja ostaje i kasnije, a svakako ne treba zanemariti ni ekonomski momenat, jer je tradicionalna kafa, mereno po šoljici, jeftinija od drugih.

Shodno takvim trendovima, radićemo na tome da se ubrza postupak pripreme tradicionalne kafe kako bi ona bila još primamljivija za potrošače, što je naročito važno u HoReCa sektoru. Istovremeno, nastavićemo da uvodimo novitete i razvijamo proizvode koji će odgovarati savremenim potrebama, pa su naši glavni izazovi u neposrednoj budućnosti razvoj kafe-aparata i kafe u kapsulama, njihova upotreba u domaćinstvu, kao i jak trend “on the go” konzumacije.

Andrej Bele, generalni direktor Strateškog poslovnog područja Kafa, Atlantic Grupe

Biznis Top 2013/14

Nivo korisničkog poverenja u osiguravajuće kompanije iznosi svega 70 odsto, u poređenju sa 82 odsto poverenja koje imaju u banke, najviše zbog retkog kontakta osiguravača sa svojim osiguranicima, navodi se u istraživanju koje je sprovela revizorsko – konsultantska kompanija EY (Ernst & Young) „2014 Global Consumer Insurance Survey“.

Rezultati istraživanja pokazali su da potrošači očekuju češću, značajniju i ličniju komunikaciju sa svojim osiguravačima, dok trenutno izuzetno mali broj njih sprovodi takvu praksu. Zapravo, 44 odsto klijenata izjavilo je da nisu imali kontakt sa svojim osiguravačima poslednjih 18 meseci.

Istraživanje koje je sprovela kompanija EY, uključilo je 24.000 ispitanika iz 30 zemalja, u periodu od maja do jula meseca 2014. godine kako bi se otkrilo šta je potrošačima najbitnije kada je u pitanju veza sa njihovim osiguravačima, kako komuniciraju i da li su zadovoljni lepezom ponude usluga.

Rezultati istraživanja pokazali su da osiguravači moraju da se fokusiraju na to kako komuniciraju sa svojim klijentima. Tokom finansijske krize, poverenje u banke zadobilo je ozbiljan udarac, ali se poverenje u banke primetno vraća, dok poverenje u osiguravače ostaje na niskom nivou. Banke s razlogom imaju regularne kontakte sa svojim korisnicima i kao rezultat tih odnosa, postoji sposobnost da se ponovo izgradi poverenje čak i kada je jednom izgubljeno. Sa osiguravajućim kućama je druga situacija.

“Iako je materijalni element, odnosno cena osiguranja, i dalje ključni faktor motivacije potrošača, ipak je primetno da je efektivna i učestala komunikacija osiguravača sa potrošačima osiguranja postala od izuzetne važnosti za postizanje konkurentske prednosti na tržištu osiguranja. Dok je pažnja osiguravača tradicionalno bila usmerena na nove klijente, u današnjim uslovima je neophodno da se osiguravači pažljivije posvete komunikaciji i odnosima sa postojećim klijentima. Osiguravači se mogu ugledati na banke koje su uspele da uspešno povrate poverenje potrošača u svoje usluge, iako je ono tokom finansijske krize bilo ozbiljno narušeno, pre svega uz pomoć učestale interakcije sa klijentima“, rekla je Olivera Andrijašević, partner i rukovodilac sektora za reviziju i povezane usluge.

Četrdeset i četiri odsto ispitanika izjavilo je da nije imalo kontakt sa svojim osiguravačima poslednjih 18 meseci, a rezultati istraživanja pokazali su da 57 odsto ispitanika preferira da bude u kontaktu sa svojim osiguravačima više od jednom godišnje, dok je 56 odsto osiguranika izjavilo je da su sami morali da kontaktiraju svoje osiguravajuće kuće.

Istraživanje je otkrilo da su interakcije između osiguravača i osiguranika trenutno toliko retke da bilo koji kontakt može značajno da promeni percepciju koji osiguranici imaju o osiguravačima i brokerima osiguranja. Međutim kada do komunikacije dođe, ishod je najčešće pozitivan, pa tako i 70 odsto klijenata pozitivno ocenjuje rezultat interakcije sa osiguravačima.

No, važno je znati da i kada steknu poverenje potrošača, osiguravajuće kuće ne treba da očekuju njihovu vernost. Naime, odluke potrošača i dalje su većim delom motivisane cenom i materijalnim koristima. Iako oni učestalost i relevantnost komunikacija navode kao razlog za zatvaranje i zamenu polisa, ovo očekivanje zapravo se nalazi na četvrtom mestu liste prioriteta klijenata i manje od 30 odsto njih ih navodi kao osnovni razlog zbog kojeg menjaju polise. Odnos cene i uslova polise predstavlja glavni razlog zbog kojeg potrošači obustavljaju i
zamenjuju polise, a više od polovine klijenata navode to kao osnovni razlog, dok su sledeće po važnosti pokrivenost polisom, a zatim preporuke od strane brokera ili prijatelja.

Rezultati istraživanja takođe su pokazali da veliki broj osiguranika koji promeni svoje osiguravače i dalje zadrži pozitivno mišljenje o svom prethodnom osiguravaču jer 38 odsto klijenata koji su bili spremni da preporuče svog osiguravača prijateljima ili rođacima zatvorilo je polisu tokom proteklih 18 meseci.

Međutim, jedan od mogućih načina za ponovno pridobijanje klijenata jeste putem specijalnih ponuda i promocija. Pedeset i pet odsto globalnih korisnika osiguranja zainteresovano je za promocije i specijalne ponude od strane njihovih osiguravača, a na globalnim tržištima u razvoju 49 odsto klijenata preferira da da dobije informacije o promocijama češće nego jedanput godišnje, dok samo 29 ispitanika izjavilo da su im takve ponude komunicirane.

Predsednik novog sastava Evropske komisije Žan-Klod Junker priprema 300 milijardi evra vredan plan investicija koji bi trebalo da predstavlja ključni podsticaj za oživljavanje posustale ekonomije, no pitanje je hoće li biti osigurana sveža sredstva ili će to biti samo prelivanje iz jedne budžetske stavke u drugu.

Taj investicioni program, kao ključni projekat novog sastava Evropske komisije, trebalo bi da bude predstavljen iduće nedelje u Evropskom parlamentu, a do katoličkog Božića čelnicima Evropske unije. Još uvek se radi na njegovoj finalizaciji i tek su neke pojedinosti do sada objavljene u javnosti.

No, evropska iskustva govore, pak, da bi taj program mogao pre postati svojevrsna vežba u finansijskom inženjeringu, nego mehanizam koji će osigurati svež novac koji je potreban regiji kako bi se poduprla proizvodnja i stimulisalo kreiranje novih radnih mesta.

Bude li sav novac koji su obećali pribavljen i utrošen, 28-članom savezu država mogao bi doneti dodatnih gotovo 0,7 posto BDP-a ulaganja godišnje u razdoblju od tri godine.

”To je značajan iznos. Očekivali bismo neki vid muliplikativnog efekta od ulaganja u radna mesta i kupovnu moć, a time bi se povećao potencijal rasta. Loša strana je ta što mogu proći godine pre nego što se počne s javnim ulaganjima”, kazao je Karsten Brzeski, ekonomista u banci ING u Frankfurtu.

Pa ipak, u odnosu na pitanje “kada?”, daleko veće pitanje koje se nameće vezano za taj plan je – “koliko?”.

Iznos od 300 milijardi evra je ukupan zacrtani iznos za državni i privatni novac koji Komisija želi da pribavi.

Sama EK nema svog novca i finansira se iz godišnjeg evropskog budžeta koji mora biti uravnotežen.

Od 28 država EU, samo Nemačka čini se ima državne finansije dovoljno snažne da značajnije poveća ulaganja. No, budući da se trudi da ima uravnotežen budžet, Berlin baš nije sklon većoj potrošnji.

Tako ispada da EK planira da iskoristi ono malo raspoloživog javnog novca kako bi privukla veće privatne fondove u projekte koji bi inače bili previše rizični, odnosno s preniskom stopom povrata.

”Naš cilj je da namaknemo privatni novac za velike infrastrukturne projekte u energetskom sektoru, transportu, širokopojasnom, odnosno segmentu istraživanja i razvoja. Privatni sektor ne može preuzeti na sebe sve rizike”, kazao je potpredsednik EK Jirki Katajnen.

Potencijalni ulagači željeće međutim da znaju koliko sredstava će EU omogućiti i hoće li to biti novi fondovi ili novac koji je već uračunat u različitim EU shemama za potrošnju, a samo mu je promenjena namena.

”Ako je reč o dodatnom novcu, to bi bilo u redu, no bojim se da će to biti novac koji će biti uzet iz drugih mesta u EU budžetu”, kazao je Kristof Vajl, ekonomista u Commerzbanku.

Stručnjaci podsjećau da je već bilo pompezno najavljivanih programa ulaganja i strategija koji nisu dali željene rezultate. Tako upozoravaju da je vrlo malo novog novca završilo u 120 milijardi evra vrednoj strategiji za rast i radna mesta koju su EU čelnici odobrili na početku 2012., a koja nije sprečila recesiju i nakon čega su usledile dve godine pada investicija.

U toj strategiji bila su sadržana sredstva postojećih EU strukturalnih fondova i kapitalna injekcija od 10 milijardi evra za Evropsku investicionu banku (EIB) kako bi se njeni kapaciteti kreditiranja mogli povećati za dodatnih 60 milijardi evra tokom trogodišnjeg razdoblja.

Čini se da bi i novi program mogao da se temelji na sličnim idejama, zaključuju analitičari.

Izvor: TPortal

Johan Avgust Suter, koji je 1834. pobegao u Ameriku kao prevarant i falsifikator menica, obogatio se u Kaliforniji dok je još bila meksička provincija, zahvaljujući ogromnom plodnom zemljištu koje mu je dato u koncesiju. Kada je vest da je na njegovom imanju pronađeno zlato izazvala zlatnu groznicu, avanturisti sa svih strana sveta uništili su mu celokupnu imovinu. Američka država nikada ga nije obeštetila, iako je protiv nje vodio parnicu dvadeset godina, sve dok nije umro u Vašingtonu, siromašan, psihički uništen i ismejan.

Na parobrodu koji u junu 1834. godine plovi iz Avra u Njujork, među putnicima je i tridesetjednogodišnji Johan Avgust Suter. Bivši artiljerijski kapetan u švajcarskoj vojsci, Suter je vojničku karijeru zamenio ženidbom sa bogatom udovicom, čiji je imetak straćio u sumnjivim poslovima. Nakon bankrota, bežeči od sudskog progona zbog falskifikovanja menica i drugih mnogobrojnih prevara, ostavlja ženu da se sa troje dece snađe kako zna i ume, a on sa lažnim francuskim pasošem traži spas u dalekoj Americi. Po dolasku u Njujork, dve godine se bavi svim mogućim i nemogućim poslovima, a potom nešto stečenog imetka ulaže u kupovinu farme u Misuriju.

Ali, pored njegove farme stalno prolaze trgovci i iseljenici koji putuju na Zapad, a sa njima i neverovatne priče o još neosvojenim beskrajnim stepama i basnoslovnim bogastvima. Jedna reč je posebno magična – Kalifornija, zemlja u kojoj teku med i mleko, ali samo za one koji savladaju daleki put prepun opasnosti. Šta je malena farma u Misuriju naspram takve avanture? Suter već 1837. prodaje imanje i kreće u susret mitovima koji se ispredaju o tadašnjoj meksičkoj provinciji i, nakon beskrajnih teškoća na putu, 1839. stiže u bedno ribarsko selo po imenu San Francisko. Umesto meda i mleka zatiče zemlju rastrzanu pobunama, sa jedva oko hiljadu doseljenika iz Evrope, mnoštvom neobrađenog zemljišta i manjkom stoke i radne snage.
Suter kupuje jedno kljuse i na njemu se spušta do plodne doline Sakramenta, gde ubrzo shvata da na tom prostoru ima mesta ne za jednu farmu već za celo kraljevstvo. Zato 1841. kao meksički građanin odlazi u glavni grad Monte Rej, gde od guvernera Alvarada uspeva da dobije desetogodišnju koncesiju na 49.000 hektara zemlje na teritoriji današnjeg Sakramenta, u zemenu za obećanja da će je iskrčiti i osnovati koloniju Nova Helvecija (Nova Švajcarska). U tim pregovorima, begunac od evropskih sudova uviđa da ovde, hiljadama kilometara daleko od svake civilizacije, energija jednog pojedinca može daleko lakše i unosnije da se proda nego kod kuće.

Od zlata do blata

Suter kreće u radove sa indijanskim plemenom Kavak i nekoliko Evropljana; grade magazine, kopaju bunare, zasejavaju zemlju, podižu torove, a radna akcija tolikih razmera privlači i druge doseljenike iz napuštenih misionarskih mesta. Zemlja je plodna i prinosi streme u nebo, stoka se ubrzano množi i dostiže na hiljade grla, kopaju se kanali i podižu vodenice… Vlasnik Nove Helvecije snabdeva Vankuver, Sandvička Ostrva i sve moreplovce koji pristaju u Kaliforniji, ima otvorene kredite kod najvećih bankarskih kuća u Engleskoj i Francuskoj. I tek tada, priseća se da je preko okeana ostavio ženu i troje dece i piše im da mu se pridruže u njegovom bogatsvu. Jer nakon što je 1848. okončan rat sa Meksikom i Kalifornija pripojena Sjedinjenim Državama, bivši bankroter i falsifikator a sada bogati veleposednik očekuje da će se uvesti red i zakon, koji će osigurati da se njegovo bogatstvo dalje razmnožava.

Ali, ovoga puta, red i zakon su ti koji beže Suteru. Te iste 1848. jedan od njegovih radnika, Džejms V. Maršal, koga je poslao na imanje u Kolomi da organizuje izgradnju pilane, javlja mu da je prilikom kopanja pronašao zlato. Suter jaše u Kolomu da ispita šta se događa. Ispostavlja se da je dovoljno uzeti sito i malo protresti pesak pa da se na površini pojave zlatna zrnca. Zabranjuje radnicima da govore o ovom otkriću i tokom povratka kući računa da je na sigurnom putu da postane najbogatiji čovek na svetu.

Tajna je procurela već nakon nedelju dana. Svi Suterovi ljudi odmah napuštaju svoje dotadašnje poslove i pomahnitalo jure da nabave rešeta i šerpe, a potom ka pilani da iz peska vade zlato. Preko noći sva je zemlja napuštena, prinosi trunu, stoka crkava, ruše se ambari, staju mašine… Telegrafi seju zlatna obećanja preko mora i kontinenata. Već stižu avanturisti iz celog sveta u gomilama, najezda ljudskih skakavaca željnih zlata. To je horda koja ne zna za drugi zakon do za pravo jačeg i nasilje. Ljudi svih rasa i jezika ruju po vlasništvu Johana Avgusta Sutera, kolju njegove krave, kradu njegove namirnice i mašine, jedni drugima preprodaju njegovo zemljište, podižu barake i cela naselja…Niko se ne usuđuje da im se odupre. Suterova država, Nova Helvecija, nestaje u novoj magičnoj reči – Eldorado, a bogati veleposednik gotovo preko noći postaje ubogi siromah, ugušen u sopstvenom zlatu kao nekada lidijski kralj Mida.

Prosjačenje za pravdom

Suter, paralisan ljudskim ludilom, pokušava i sam da okuša sreću kao kopač, ali napušten od svih ubrzo se povlači na jednu izolovanu farmu, gde mu stiže i supruga sa već odraslim sinovima. Ponovo kreće u zemljoradnju i vraćanje imetka, a u međuvremenu američka vlada 1850. najzad uspeva da suzbije anarhiju u Kaliforniji poludeloj za zlatom. I tada, vlasnik Nove Helvecije istupa sa svojim zahtevom. Celo zemljište, tvrdi on, na kome se u međuvremenu raširio San Francisko pripada njemu po pravu i zakonu. Suter optužuje 17.221 farmera da su se nezakonito naselili na njegovom zemljištu, a državu proziva da je dužna da nadoknadi štetu koju je pretrpeo usled krađe njegovog imanja. Zato od savezne vlade zahteva deo od ukupne količine zlata dobijene na njegovoj zemlji, a od države Kalifornije 25 miliona dolara zato što mu je mimo zakona prisvojila puteve, kanale, mostove, vodene brane i vodenice koje je on sagradio.

Počinje parnica neverovatnih razmera, a najstariji sin Emil u Vašingtonu završava studije prava kako bi zastupao očeve interese. Suter vodi parnicu četiri godine kroz sve institucije i na nju troši ogromne svote od prihoda sa farme. Najzad, 15. aprila 1855. pada presuda. Nepodmitljivi sudija Tompson, najviši činovnik Kalifornije, presuđuje da je pravo Johana Avgusta Sutera na sporno zemljište poptpuno i neprikosnoveno. Po toj presudi, Suter je najbogatiji čovek sveta. Ali, na tu vest izbija pobuna u San Francisku i celoj zemlji. Desetine hiljada gnevnih ljudi tvrde da je ugroženo njihovo vlasništvo, a kada im se pridruže oni koji uvek vrebaju priliku da izazovu nerede radi pljačke, pobuna prerasta u razularenu gomilu koja pali zgradu suda, traži sudiju da ga linčuje, pljačka celokupnu Suterovu imenovinu i njegovo novo imanje pretvara u pustinju. Jedan od njegovih sinova, pred nemilosrdnim besom gomile, izvršava samoubistvo, drugog ubijaju, treći se davi u pokušaju bekstva. Sam Suter jedva spasava glavu, ali od tragedije koja ga je zadesila nikada se nije oporavio.

Preostale dve decenije svog života on je psihički uništen i oskudno odeven starac, kome je od svih potraživanja država jedino priznala penziju od 250 dolara mesečno, i koji se i dalje povlači po sudovima u Vašingtonu opsednut parnicom. Traži svoje pravo sa ogorčenjem manijaka, obraća se senatu, kongresu i svakojakim „pomagačima“ koji aferu podgrejavaju. Neprekidno se pojavljuju novi advokati, avanturisti i lopovi koji mu mame poslednje ostatke imetka obećavajući nastavak parnice. Oblače mu smešnu generalsku uniformu i vuku ga od kancelarije do kancelarije, od poslanika do poslanika…Svi činovnici znaju za „generala“ u plavom kaputu sa pocepanim cipelama, koji iz dana u dan zahteva svoje milijarde. Nakon dvadeset godina žalosnog prosjačenja za pravdom, Suter doživljava moždani udar i umire na stepenicama kongresne palate u Vašingtonu 17. jula 1880. godine. U njegovom džepu je presuda kalifornijskog sudije koja njemu i njegovim naslednicima osigurava najveće imanje koje je stekao običan pojedinac u dotadašnjoj istoriji.

Biznis Top 2014/13

Dobro „skrojen“ informacioni sistem, zasnovan na domaćem poslovnom softveru, značajno je doprineo kompaniji DIS da izraste u najveći domaći trgovinski lanac. Zašto se ova kompanija, za razliku od većine velikih firmi, opredelila za ERP domaćeg proizvođača?

Dobar trgovac nalikuje dobrom krojaču. Odelo po meri od konfekcije razlikuju fina podešavanja. Tako je i u uspešnom trgovinskom lancu. Kupac u svakom od maloprodajnih objekata mora da se oseća kao u odelu skrojenom baš po njegovoj meri i ukusu. Ali, „uzimanje mere“ mušteriji u razgranatoj trgovini je izuzetno zahtevan posao. Upoznavanje potrošačkih navika traži prikupljanje i skladištenje ogromnog broja podataka, njihovo odgovarajuće sortiranje i ukrštanje, kako bi mogla da se analiziraju postojeća i predvide buduća kretanja na tržištu. Za to je neophodna podrška izuzetno dobro „skrojenog“ informacionog sistema, objašnjava Goran Rakić, IT direktor u kompaniji DIS, koja kroz poslovanje svojih 16 maloprodajnih objekata i preko 420 franšiznh partnera širom Srbije neprekidno mapira specifične geografske odlike u domaćoj prehrambenoj kulturi.

Precizan uvid u to koji proizvodi iz iste kategorije imaju veću potražnju u određenim regionima, utiče ne samo na količine pojedinih artikala koji će se distribuirati do određenih prodajnih mesta, već i na cenovnu politiku i njihovo pozicioniranje u maloprodajnim rafovima, kako bi se dodatno podstakla tražnja. „Sada smo u fazi implementacije sistema koji će nam obezbediti i aktuelne demografske podatke o našim kupcima. Ta vrsta podataka je veoma značajna za sadašnje, a posebno za prognoze budućih trendova, pa time i za izgradnju lojalnosti kupaca na duži rok. Sposobnost da ugodite kupcu i nastojanja da u tome budete ispred konkurencije su jedini način da se od nje razlikujete“, ističe Rakić.

Budući da je trgovina izuzetno dinamična delatnost, u kojoj se promene dešavaju svakodnevno, njen unutrašnji život, iako manje vidljiv, nije i manje uzbudljiv. Većina odluka na različitim nivoima u kompaniji mora da se donosi maltene „instant“, ali zato eventualne greške mogu proizvesti posledice na dugi rok koje skupo koštaju. „Da bi moglo pravovremeno, a odgovarajuće da se reaguje, neophodna je velika količina izveštaja o stanju prometa unutar sistema i na tržištu, kako bi se upoređivanjem tih podataka donele odluke šta je prioritet u nabavci, kako da se formiraju cene, kako da se izloži roba… A to traži obradu ogromne količine podataka. Na primer, samo jedan račun u jednom maloprodajnom objektu u proseku ima desetak, petnaest stavki. Zamislite kada imate i do 20.000 kupaca dnevno – to znači da istu količinu računa, odnosno podataka treba prvo uneti u informacini sistem, a potom analizirati sve te stavke da bi se stekla slika o tome šta ljudi kupuju i kakvi su trendovi. Pa kad to pomnožite sa brojem dana samo u jednoj godini, onda postaje jasno koliko je važno da imate odgovarajuću informatičku podršku i da ulažete u njen razvoj“.

Pametno uložen novac

Okosnica sistema je poslovni softver koji podržava celokupan sistem prodaje, od nabavke transporta i skladištenja, preko formiranja cena i izlaganja proizvoda u maloprodajnim objektima, do kupovine. „S obzirom na tako veliki broj elemenata, sistem mora da bude veoma dobro povezan i sveobuhvatan. Pogotovo što svaki od maloprodajnih objekata morate pojedinačno da pratite, ako hoćete da profilišete specifičnosti u navikama kupaca. To zahteva da maloprodaje posluju kao mala preduzeća i vode sopstveno knjigovodstvo. Zato je ključno da softversko rešenje ima mogućnost da naše organizacione celine podeli po raznim osnovama i da rasporedi resurse unutar kompanije“.

Suprotno praksi većine velikih firmi u Srbiji, u DIS-u su implementirali poslovni softver domaćeg proizvođača, koji je krajem jula navršio osam godina uspešnog „radnog staža“ i razvoja u kompaniji. Potreba za njegovim uvođenjem nametnula se kada je rukovodstvo kompanije, koja je od 1991. poslovala u oblasti veleprodaje, rešilo da 2006. proširi poslovanje ulaskom u maloprodaju. „To je bila tako velika promena da više nismo mogli da se oslonimo na interni informatički razvoj. Trebala nam je pomoć sa strane, ali s obzirom da je brzina kojom informacioni sistem može da se prilagođava i podržava poslovne odluke presudna u našem poslovanju, nije preporučljivo da ulažete ogroman novac u kupovinu glomaznog softvera i njegovu implementaciju a da se, potom, pokaže da zbog svoje rigidnosti ne može da prati osnovni poslovni pravac kompanije. Takođe, bilo nam je veoma važno da poslujemo sa partnerom čiji će stručnjaci biti stalno dostupni u implementaciji i razvoju, a iskustva nekih drugih kompanija koje su se odlučile za strane proizvođače pokazala su da je odziv za promenu unutar poslovnog sistema trajao nedeljama, dok se kod nas to meri satima.“

Ispostavilo se da takve zahteve najbolje može da ispuni poslovno rešenje UPIS domaće IT kompanije IIB, koja ga je prethodno implementirala i kod nekolicine DIS-ovih dobavljača. Rešenje karakteriše modularnost, koja obezbeđuje produkovanje velikog broja različitih poslovnih izveštaja u roku od par sati, a funkcionalnost programa je takva da omogućava fleksibilnost u unutrašnjem razvoju uz podršku spolja. Dodatno, IIB je ponudio da rešenje implementira u roku od maksimalno tri meseca, „dok nijedna strana kompanija, pa ni druge domaće kompanije nisu mogle to da urade za manje od šest meseci“. Uz to, i cena je bila konkurentnija u odnosu na strane proizvođače, što je svakako povoljnost ali ne presudna, „jer stav vlasnika i rukovodstva kompanije je da je insistiranje na kvalitetu informatičke podrške najpametnije uložen novac, budući da na povraćaj može da se računa i za manje od godinu dana“.

Gde vlada inercija, tu nema budućnosti

Međutim, ono o čemu posebno semora da voditi računa jesu nepredviđeni troškovi zbog problema u implementaciji softvera. Oni nastaju usled loše procene proizvođača pod kojim uslovima i u kom roku će ona moći da se realizuje. „Ako krenete u implementaciju po sistemu „kad završimo“, može se desiti da vas ona izađe skuplje nego licenca. Zato smo insistirali na realnoj proceni i, shodno tome, ugovorom limitirali vreme i iznos implementacije, uz predviđene stimulacije i penale, zavisno od poštovanja ugovora. Takve uslove ne bi prihvatila nijedna strana kompanija“ napominje Rakić, „ali IIB jeste i ceo posao su uradili kvalitetno i na vreme“.

ERP je omogućio da se svaki artkal prati po mnoštvu različitih parametara, a efekti su bili posebno vidljivi u finansijskim analizama, u nabavci, prodaji, kadrovskoj evidenciji, pa sve do specifičnih zahteva da se informatički podrži proizvodnja hrane u restoranima koji su otvarani u maloprodajnim objektima. Takva podrška je bila značajna u razvoju kompanije kroz širenje maloprodaje koja danas obezbeđuje 60% ukupnog prometa, pre svega zbog kvalitetne baze podataka koju su interni programeri mogli jednostavno da koriste. Poslovno rešenje je dobra osnova za dalje razvijanje internih rešenja, ističe Rakić i kao primer navodi portal za kupce na veliko, koji danas robu u DIS-u mogu da poruče isključivo elektronski.

Ta odluka je takođe bila jedna od ključnih za razvoj, ali ne i laka. „Kada smo došli do nivoa da 90% veletrgovaca poručuje robu preko interneta, računica je pokazala da nas oni koštaju manje od onih 10% koji su ostali u starom sistemu, i menadžment je odlučio da pređemo isključivo na elektronski način veleprodaje. Zbog toga smo izgubili jednog od najvećih kupaca, koji nije hteo da se prilagodi novim uslovima, iako smo ponudili da mu o svom trošku uspostavimo informacioni sistem. On je u međuvremenu propao, a mi smo zahvaljujući novom sistemu značajno snizili troškove u odnosu na konkurenciju i oslobodili dovoljno sredstava da – bez uzimanja kredita – ulažemo u maloprodaju i bolji kvalitet usluge. Trgovina jeste jedna od najstarijih delatnosti, ali u njoj opstaju samo oni koji se jako brzo prilagođavaju novim okolnostima. Jer, ma koliko da ste veliki u nekom trenutku, ako vas nadvlada inercija – tu nema budućnosti. To je, u osnovi, vrlo jednostavna ekonomska računica“, zaključuje Rakić.

broj 110, septembar 2014.

Zahvaljujući (potencijalnoj) krizi u snabdevanju prirodnim gasom i poslovnim problemima Srbijagasa, reč gas se retko kada pominje u pozitivnoj konotaciji-osim ako je reč o industrijskim gasovima. Najveći proizvođač u Srbiji je Messer Tehnogas, čije poslovne knjige i liste kupaca daju veoma preciznu ocenu stanja domaće industrije. Situacija je, nažalost, poprilično sumorna iako Messer ostvaruje dobit.

Pakovanju svežeg mesa u trgovini, gaziranom soku, klima uređaju u automobilu ili dimnom detektoru koji radi kako treba zajednička je jedna stvar – treba im odgovarajući gas. A ako se proizvodnja ili pakovanje te robe dešava u Srbiji, po svoj prilici upotrebljen je neki od industrijskih gasova Messer Tehnogasa. Messer grupa više od stotinu godina proizvodi gasove i gasne smeše za svoja ključna tržišta – Evropu, i relativno odskora, Kinu – a ona je 1997. privatizovala jednu od najpoznatijih jugoslovenskih kompanija – Tehnogas. Messer Tehnogas u Srbiji ima veliki tržišni udeo, snabdevajući oko 4.000 klijenata u zemlji i regionu gasovima, specijalnim gasnim smešama i pratećom opremom i mašinama, što znači da se većina domaće industrije (koja još radi) oslanja na njihove proizvode.

Najveći Messerovi kupci u celom svetu pa i kod nas dolaze iz petrohemije, metalske i prehrambene industrije kao i zdravstva i trgovine. Proizvođači hrane i trgovinski lanci, recimo, kod nas diktiraju tražnju za neutralnim gasovima koji se koriste za stvaranje modifikovanih atmosfera u praktičnim pakovanjima (primer za to su plastične „kadice“ sa svežim mesom u samoposlugama). Najveći klijenti, međutim, uvek su bili „metalci“, a jedan od njih – US Steel Smederevo – bio je i ključni klijent u Srbiji. Prema podacima koje je o Železari objavio dnevni list „Danas“, kada samo jedna visoka peć radi punom parom, Srbijagas od toga prihoduje oko 50 miliona dolara godišnje, Elektroprivreda 40 miliona dolara a Messer Tehnogas oko 20 miliona dolara. Poznati statističar i analitičar privrednih kretanja Stojan Stamenković voli da kaže da grafikon srpske industrijske proizvodnje i izvoza izgleda kao EKG – kada Železara radi, aktivnost je na vrhu a kada su visoke peći na tihom hodu ili ugašene, ona se surva. U slučaju Messera, poređenje sa EKG-om ne stoji, ali od 2010. godine, rekordnoj za ovu kompaniju, poslovni rezultati uporno pokazuju koliko je teško biti zdrava firma u nezdravoj privredi.

Pritisak u boci

Pre 4 godine, poslovni prihod Messer Tehnogasa popeo se na 4,88 mlrd dinara (rast od 20,5% u odnosu na 2009.), dok je poslovni dobitak bio 1,14 mlrd dinara (rast od 43,7%) a neto dobit 991,9 miliona dinara. U 2011. pokazatelji prihoda i dobiti nastavljaju rast, uz zadržavanje relativno niskog niva zaduženosti. U 2012. godini, menadžment – u napomenama uz pozitivne finansijske izveštaje – upozorava da najveća opasnost po poslovanje u toj godini činjenica da se povlači njen najveći kupac – US Steel. Rezultati za prošlu godinu, uz prihod od 5,61 mlrd dinara donose pad dobiti od 13,4% usled „povećanih troškova materijala“ (u prevodu: tolikog rasta cene struje za korisnike na visokom naponu da je Messer Tehnogas postala prva firma u Srbiji koja je raskinula ugovor sa EPS-om i od tada se snabdeva kod slovenačkog GEN-I) kao i pad neto dobiti od 22%, a takav trend nastavljen je i u prvoj polovini 2014. Prvo poluogođe, kako je ova kompanija saopštila preko Beogradske berze, obeležilo je obezvređenje potraživanja. Tehnogas je u prvih šest meseci ostvario poslovni prihod od 2,9 milijardi dinara, što je 2,8% više u odnosu na isti period u 2013., dok je poslovna dobit opala 10 odsto, na 755,5 miliona dinara. Krajnji rezultat smanjen je za čak 96,6%, na 30,3 miliona dinara, a razlog za to leži u „ekspanziji ostalih rashoda“, odnosno, pre svega troškova po osnovu obezvređenja potraživanja koji su skočili sa 385,6 miliona dinara u 2013. godini na 904,5 miliona dinara u prvih šest meseci tekuće godine, stoji u obaveštenju akcionarima Messer Tehnogasa. Nije teško zaključiti koliko je čvrsta veza snabdevača tehničkim gasovima sa srpskom industrijom, u kojoj su bivši metalski giganti listom zakatančeni ili su u restrukturisanju, gde nekih značajnih potrošača poput Prve iskre iz Bariča više nema, u kojoj više ne radi Železara niti velike privatne kompanije koje su kreirale tražnju za industrijskim gasovima, kao što je, recimo, Fabrika akumulatora Sombor. Ta kompanija u vlasništvu „Farmakoma MB“, koga tabloidi uveliko vide pred stečajnim sudijom, samo je jedna među velikim privatnim proizvođačkim firmama koje danas, u najboljem slučaju, mogu da se nadaju da će im poverioci prihvatiti „unapred pripremljeni plan reorganizacije“ i da neće završiti na dobošu.

Investicije i izvoz

Dok se u našoj deindustrijalizovanoj privredi prerada hrane još kako-tako i drži, u razvijenijim zemljama veliki potrošači industrijskih gasova su reciklažna, elektronska ili hemijska industrija. „U Srbiji ima puno neiskorišćenih kapaciteta, puno šansi ili potencijala da se neka proizvodnja organizuje ili obnovi. Efikasna upotreba industrijskih gasova danas, međutim, podrazumeva i spremnost na investiranje u pogone, u tehnologije, u nova znanja koja su put do novih i savršenijih proizvoda“, kaže Dušan Batalo iz Messera. On skreće pažnju na to da je u domaćoj javnosti manje poznato da u okviru nemačke grupacije najpoznatije po gasu posluje i Messer Cutting Systems, kompanija koja proizvodi CNC mašine za precizno sečenje metalnih ploča, a „metalsku“ ponudu upotpunjuje proizvodima za zavarivanje, lemljenje i metalizaciju Castolin Eutectic, što su i prikazali posetiocima 27. međunarodnog sajma procesne industrije Procesing 2014, čiji su ove godine bili generalni pokrovitelj. Batalo objašnjava da materijale za varenje ili reparaciju podjednako koriste kućni majstori, mala preduzeća i radnici velikih sistema. On problem, ipak, vidi u tome što je u našoj zemlji prodato tek desetak CNC mašina, što je popriličan uspeh za kompaniju ali je, kako ocenjuje naš sagovornik, daleko od onoga što bi bila poželjna potražnja. „Naša industrija obrade metala kasni za Evropom jedno dvadeset godina a pri tome, nažalost, kompanije i dalje akcenat pri nabavci opreme stavljaju na nisku cenu a ne na kvalitet. Ko ne ulaže u kvalitet neće dobijati ozbiljne narudžbine pa će izostati i razvoj“, upozorava Batalo.

Sam Messer investirao je ukupno oko 100 miliona evra u svoje pogone u Srbiji, od toga pre sedam godina oko 40 miliona evra u fabriku za razlaganje vazduha u Smederevu dok najavljuje da će izdvojiti oko 20 miliona evra za fabriku kiseonika i azota u Boru, koja bi trebalo da radi za novu Topionicu a što će, možda, ublažiti udarac koji je Messeru nanet odlaskom US Steela. Do kraja godine očekuje se i svečano puštanje u rad punionice helijuma u Pančevu, što znači – u teoriji – da bi makar jednu nestašicu gasa Srbija mogla lakše da prebrodi. Naime, kada CERN puni magnete na Velikom hadronskom kolajderu, nastaje opšta nestašica helijuma u svetu – eto nama prilike da se na vreme obezbedimo.

Milica Rilak
broj 111, oktobar 2014.