Advokati u štrajku! Za nekoga sa strane to izgleda kao još jedna neshvatljiva i zaista zaprepašćujuća srpska osobenost. Da li ste ikada čuli za tako nešto? Čak je i sam pojam „štrajka“ sasvim zbunjujući, jer advokati nisu obični radnici zaposleni kod nekog poslodavca koji su pravo na štrajk stekli posle duge borbe radničkog pokreta. To u stvari i nije bio štrajk, već bojkot.
Category:
Tekstovi
U poređenju sa savremenim standardima, orkestri su u Mocartovo doba bili majušni, a ovaj kompozitor je u svojim pismima često uzdisao kako želi da čuje „orkestar sa 40 violina“ koje bi svirale njegovu simfoniju. Berlioz je maštao o muzičkom ansamblu od tačno 467 muzičara. A čak i ako pomalo zvuči kao preuveličavanje, postoji jasan razlog zašto je Malerova epska Osma simfonija baš postala poznata kao „Simfonija hiljade“.
U vremenu krize, simfonijski orkestri i njihovi vlasnici se već godinama pitaju kako sa najmanjim brojem muzičara zvučati sjajno, piše Njujork Tajms.
Otkad se američki simfonijski orkestri bore za svoje mesto u „post-kriznoj“ (da li je zaista prošla?) ekonomiji, i oni su bili prinuđeni da preuzmu filozofiju korporativnog sveta pa počinju da razmišljaju kroz „finansijske konstrukcije“ manjeg obima: trend je da menadžeri i vlasnici orkestara smanjuju broj zaposlenih, odustajući od pozicija koje su ranije zahtevale muzičare s punim radnim vremenom, menjajući ih za povremene tj. „leteće“ ili „gostujuće“ izvođače.
Simfonijski orkestar Atlante je u novembru okončao parnični radni spor i dvomesečnu blokadu. Muzičari su pristali na novi ugovor kojim je u narednih nekoliko godina zacrtana sudbina orkestra kao daleko manje muzičke trupe – što ga svrstava u društvo takođe doskora velikih ansambala poput onih koje imaju Filadelfija, Detroita, Indijanapolis, Minesota i drugi gradovi koji su privremeno ili trajno skresali broj stalno zaposlenih muzičara, ne bi li tako u poslednjih nekoliko sezona uštedeli novac. Neki od njih, mora se priznati, sada se polako obnavljaju.
Takve redukcije ne znače obavezno i da se muzičke trupe moraju svesti na veličinu kamernih orkestara, ili čak svirati svoja fortissima sa manje onog „Issimo“. Ipak, „ekonomska situacija“ je takva da zahtevaju veće oslanjanje na muzičare slobodnjake, i to za izvođenje dela koja zahtevaju orkestre velikih razmera kako bi, recimo, mogli da izvode jednog Bruknera, Malera ili Riharda Štrausa.
Šefovi nekih orkestara tvrde kako mogu da održe kvalitet angažovanjem talentovanih muzičara, pritom naglašavajući kako „svi zdravi ansambli koriste zamene u slučaju slobodnih radnih mesta ili izostanaka“. Međutim, muzičari upozoravaju da preterano oslanjanje na „slobodnjake“ ugrožava sve ono što velike orkestre, zapravo, i čini velikima: koheziju grupe, koja se rađa tek ako muzičari sviraju zajedno dugi niz godina, utemeljujući sopstvene izvođačke navike koje, razbijanjem orkestra, nestaju. Među ove kvalitete velikih orkestara ubrajaju se i one „božanske sposobnosti“ nastale sinergijom muzičara sa dirigentom orkestra, kome je dovoljno da već samo nakrivi obrvu ili uvije zglob šake pa da izvođač, u trenu, tačno pogodi šta je ovaj „hteo da kaže“.
Majkl Kert, kontrabasista Atlantskog simfonijskog orkestra je na svom blogu pokrenuo debatu koja se prenela u svet muzike. On se požalio da je tokom dvomesečne blokade i štrajka orkestra njegova sekcija smanjena sa osam na pet muzičara, jer je orkestar bio primoran da se zdušnije oslanja na „honorarce“. On je ovu situaciju uporedio sa „bejzbol timom koji pokušava da postigne tripl plej sa šortstoperom koji je sportska superzvezda – ali koja je upravo dotrčala na teren sa nekog drugog mesta.“ Iako ovaj ‘leteći’ igrač može imati fenomenalne sposobnosti, „mi koji smo godinama zajedno u timu znamo kako da zajedničkim snagama obezbedimo tripl plej“ napisao je on.
Neki slobodnjaci u svemu ovome predstavljaju izuzetak. Ipak, Kert – koji je u jednom intervjuu istakao da izuzetno poštuje muzičke talente honoraraca – takođe je rekao da je doživeo i drugu vrstu fenomena: kada je za vreme blokade bio udaljen od svog redovnog posla u Atlanti, bivajući angažovan kao zamena za jednog muzičara u vašingtonskom Nacionalnom simfonijskom orkestru.
„Tada sam bio upravo taj ‘spoljni igrač’ koji se bori kako bi se uklopio u tim, i ne baš uvek siguran da sam sposoban da predosetim njihovog dirigenta“.
Dugi se niz godina priča o orkestrima jedino ticala razvoja i ekspanzije. Tim Karter, profesor muzikologije na Univerzitetu Severna Karolina izjavio je da su se od 19. stoleća naovamo ansambli dramatično uvećali.
„U ovom zatvorenom krugu postoje tri elementa koja se međusobno podržavaju“, rekao je on. „Veći prostori za koncertna izvođenja zahtevaju i veće orkestre, koji, opet, sa svoje strane, podstiču kompozitore da pišu muziku za veće orkestre – a njihovi muzički komadi zahtevaju veće orkestre, koji zahtevaju veće koncertne prostore.“
Veličina orkestara postala je predmet nesuglasica tokom blokade u Atlanti, koja je okončana kada je rukovodstvo orkestra odustalo od svog neuobičajenog zahteva za minimalnim brojem izvođača. Nakon što je ovaj uslov izbačen iz ugovora, muzičari su pristali da slobodna radna mesta budu do daljnjeg nepopunjena, na duži rok.
Rezultat je ‘mini verzija’ Atlantskog simfonijskog orkestra, koja je tokom godina postala poznata upravo po vrhunskim izvođenjima dela pisanih za velike orkestre – ovu reputaciju ima i čuveni Hor Atlanta, kojeg je formirao Robert Šo. Atlantski simfoničari, koji su do pre nekoliko godina imali 95 ugovora sa stalnim izvođačima, snizili su 2012. svoj minimum na njih 88 – dok ih je ovogodišnjim ugovorom 77 – što je cifra „postignuta“ pošto se izvestan broj muzičara penzionisao, preminuo ili napustio orkestar. Najnovijom klauzulom, Atlanta Simphony se obavezala da će tokom naredne četiri godine povećati broj svojih članova na pređašnjih 88.
A ovo nije usamljen primer. Filadelfijski orkestar imao je pod ugovorom 105 muzičara, ali je tokom stečaja 2011. dogovoreno da se zapošljavanje zamrzne i da se broj članova drži na 95. Simfonijski orkestar Indijanapolisa je tokom poslednjih nekoliko godina takođe smanjio svoju veličinu. Ove godine je i Orkestar Minesote okončao svoju 16-mesečnu blokadu, postigavši sporazuma kojim se nekada tradicionalno „optimalna“ brojka od 95 muzičara – doskora spala na samo njih 77 – do 2017. godine može uvećati za još sedam novih članova, na ukupno 84.
„Naša politika je bila: angažovati zamenu potrebnu kako bi se udovoljilo zahtevima repertoara – a koncertne kritike su ove jeseni bile veoma pozitivne, pa se čini da kvalitet našeg muziciranja nije bio problem ni za kritiku a ni za publiku“, napisala je u e-mailu portparolka ovog orkestra, Gven Papas.
Neki ugledni orkestri uvećavaju brojku svojih stalnih muzičara nadodajući im druge muzičare: Operski orkestar Metropoliten, koji se smatra jednim od najboljih na svetu, ima zvaničnu nadopunu do brojke od 99 izvođača. Ali pošto ugovori ansambla predviđaju četiri predstave nedeljno, a Met ih ima sedam, orkestar nadopunjuje svoje redove muzičarima koji nisu stalni članovi orkestra. Naravno da je olakšavajuća okolnost to što se ova muzička trupa nalazi u gradu sa velikim brojem vrhunskih honoraraca.
Robert Dž. Flenegan, penzionisani profesor ekonomije pri Stenfordskoj poslovnoj školi napisao je članak pod nazivom „Život simfonijskih orkestara u opasnosti: trijumf umetnosti i ekonomski izazovi“, u kojem je izjavio da nedavni rezovi dobro ilustruju okončanje ekonomskog rasta s kraja 20. veka – perioda tokom kojeg su brojni američki orkestri počeli da svoje muzičare plaćaju bolje, a orkestri postajali sve veći.
„Sada, u suštini, orkestri pokušavaju da promene situaciju sa svojom radnom snagom i stalno zaposlenima, pomerajući se od fiksnih troškova na daleko varijabilnije“, rekao je on.
Brus Ridž, predsednik Međunarodne konferencije simfonijskih i operskih izvođača, koja je deo Američkog udruženja muzičara, rekao je da su takvi rezovi bili kratkovidi. „Verujemo u to da nema takve poslovne organizacije koja sa manjim (brojem muzičara) može postizati veći uspeh, kao i da nema tog biznisa koji će ikada rešiti finansijske probleme tako što će konzumentima ponuditi inferioran proizvod“, rekao je on.
Neki orkestri trude se da ovaj trend ublaže. Dalaski simfonijski orkestar ima minimalnu „crtu“ od 82 muzičara, iako ih je zadugo imao na više od 90. Džonatan Martin, predsednik i izvršni direktor ovog orkestra rekao je da je veća nadopuna sa strane doprinela da orkestar sada uspešno izvodi i dela kasne romantike kao i savremeni repertoar, negujući istovremeno umetničku koheziju i privlačeći talente, koji jednostavno i jasno bolje zvuče u njihovoj velikoj sali.
„Naša praksa koju dosledno sprovodimo“, rekao je on, „jeste popuna slobodnih radnih mesta onda kada do njih dođe, kako bismo održali svoj potencijal i kvalitet.“
Preveo i priredio: Milan Lukić
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
U više odvojenih sesija Ekonomskog foruma u Davosu naglašeno je da su tokom protekle godine BRIKS države inicirale brojne unutrašnje strukturne reforme te da je sada vidljivo ubrzanje njihovog ekonomskog rasta.
Strukturne reforme se razlikuju po sektorskim prioritetima.
Tako je za Kinu po rečima profesorke ekonomije sa Nacionalne škole razvoja univerziteta u Pekingu, Justin Lin, akcenat na održanju dinamike ekonomskog rasta uz podsticanje razvoja unutrašnje potrošnje i servisnih usluga. „Paraleleno sa tim Kina će nastaviti sa investicionim zahvatima u Africi, Evropi i Latinskoj Americi“.
Za to vreme Južna Afrika, kaže ministar finansija Musa Nene, se „snažnije orijentiše na realizaciju socijalnih programa, na unapređenje državne administracije i stvaranje pogodnijeg ambijenta za rad privatnog sektora.“
Indija takođe beleži ekonomski rast uz projekcije da bi se on mogao kretati na nivou od 8% narednih godina uz pojačana ulaganja u infrastrukturu.
Najviše pažnje prisutni u Davosu obratili su na nastupe predstavnika iz Ruske Federacije, oligarha Olega Deripaske, zamenika premijera Igora Šuvalova i doskorašnjeg ministra finansija Alekseja Kudrina. Posebno indikativno je odsustvo najvažnijih ruskih lidera poput Putina, Medvedeva i Lavrova, što bankari komentarišu „pokazivanjem mišića svetu čim je poslata ‘drugorazredna ekipa’ predstavnika politike i biznisa“.
Svi predstavnici iz Rusije saglasni su da sankcije Zapada deluju kontraprodukitvno. „Umesto da slabe Putina“, rekao je Kudrin, „sankcije su postale dobar izgovor Vladi za određeni niz problema sa kojima se država suočava. Istovremeno svima je jasno da pad vrednosti rublje od 17,5% u januaru nije samo posledica sankcija i niske cene nafte već pre svega neodrađenih strukturalnih reformi. A te reforme moramo i u postojećim, otežanim, uslovima nastaviti“.
„U vezi zabrinutosti za našu ukupnu finansijsku stabilnost koju nam izražavaju pojedine kolege sa Zapada“, rekao je zamenik premijera Rusije Šuvlakov, „mogu da kažem da je preterana. Naša centralna banka je i dalje nezavisna institucija u odnosu na ministarstvo finansija i ne postoje znaci da će se taj njen status promeniti. Sankcije u celini su pogrešan model za razgovore sa nekom nacijom i one suštinski neće uticati na promenu naše politike.“
Prisutni su ponovili da će dalja primena sankcija uticati da se Rusija intenzivnije povezuje sa partnerima u Aziji. „Prvi korak je već napravljen“, dodao je Šuvalov i nastavio: „Sa Kinom smo potpisali gasni aranžman u vrednosti od 400 milijardi a svakako da ćemo nastaviti da motivišemo kineske privrednike da više investiraju u Rusiju. Nadamo se da će se ova ekonomska saradnja i dalje odvijati u direktnoj razmeni rublje i juana, na obostrano zadovoljstvo“.
Isključenjem Rusije iz međunarodnog sistema SWIFT-a Kudrin je prokomentarisao rečima: „Ovo može da vodi ka jako opasnoj situaciji. Ako ne postoje bankarski odnosi dve države onda se mi de fakto nalazimo u ratu. U slučaju SWIFT-a to se može razumeti kao neka vrsta hladnog rata. A to nije dobro ni po jednu stranu.“
Oleg Deripaska je rekao da će cene roba i usluga nastaviti da padaju u Rusiji u naredne dve do tri godine, „što znači da se mi moramo peorijentisati na druge izvore ekonomskog rasta poput ulaganja u infrastrukturu, razvoja digitalne i IT tehnologije, logistike i transporta.“
Prisutni bankari primećuju da je pad vrednosti ruske rublje uzrokovao da mnoge američko-evropske firme prodaju svoja učešća u ruskim koncernima tako da je Rusija zaradila preko 30 milijardi dolara. Gubitnici su predstavnici velikih međunarodnih korporacija koji su prvo „papreno“ kupili učešća u ruskim firmama a sada ih za relativno male pare prodali.
Profesor Vu Himbo sa pekingškog Instituta za međunarodne studije naglašava da „Rusija i Kina zajednički mogu generisati na nivou BRIKS država Fond pomoći od 100 milijardi. U slučaju preke potrebe ta se sredstva lako mogu preusmeriti na potrebe Ruske Federacije“.
A Žoze Manuel Barozo, donedavni predsednik EU Komisije, zaključuje: „Razvojem dobrih odnosa između EU i Evroazijske ekonomske Unije moguće je doprineti rešenju konflikta između Rusije i Ukrajine uz poštovanje suvereniteta svih država. To može uticati i na normalizaciju ekonomskih odnosa Zapada i Ruske Federacije“.
Zoran Vitorović, Davos
I u Srbiji se sve češće dešava da se dva ili više izdavača zainteresuju za istu knjigu, i za izdavačka prava nadmeću na aukciji. Manji izdavači smatraju da ponekad agencije veštački „pale vatru“ ne bi li postigle veću cenu. Zato se dešava da onaj izdavač koji pobedi, ispadne gubitnik, jer knjiga postaje tržišno neisplativa.
Prava za objavljivanje najvećeg broja književnih naslova u Srbiji se, kao i u čitavom svetu, kupuju preko autorskih agencija sa kojima autori imaju sklopljene ugovore. Agencije koje su prisutne na srpskom tržištu poslednjih godina uglavnom nastupaju kao podružnice velikih stranih agencija, pa su vremenom preuzele i njihovu poslovnu praksu i metode.
Domaća literarna agencija „Plima” ima ulogu agenta kada zastupa autora ili njegovog izdavača, a podagenta kada zastupa neku stranu literarnu agenciju. ”Naša agencija ima ugovore o ekskluzivnom zastupanju jednog broja izdavača ili agencija što znači da interesovanje bilo kog domaćeg izdavača za nekog stranog autora ide preko nas ili biva preusmeravano na našu agenciju radi dalje procedure. Neuporedivo ređe autori sami kontrolišu prevodna prava i u takvim slučajevima ostvarujemo direktan kontakt sa njima”, kaže Vuk Perišić, direktor „Plime”.
Iako retko, događa se da dva ili više izdavača žele prava za isti naslov. “U takvim slučajevima pribegavamo aukciji gde kroz nadmetanje na kraju izdavač koji ponudi najbolju cenu obično dobija prava. Tada važnu ulogu igra izdavački program konkurentnih izdavača pa se događa da prava dobije izdavač koji je ponudio manju sumu, ali je njegov program bio adekvatniji za naslov koji je bio predmet aukcije”, kaže Perišić za “Biznis & Finansije”.
Međutim, takva praksa nije svojstvena svim zastupnicima autorskih prava. Među izdavačima koji su imali negativno iskustvo sa nadmetanjem je i izdavačka kuća “Utopija” iz Beograda.
„Tokom proteklih godina desilo se da smo oko prava na jednu knjigu „ukrstili koplja“ sa jednim drugim domaćim izdavačem. Načelno, autorske agencije vole kada se više izdavača interesuje za isti naslov, jer započinjanjem aukcija izvlače mnogo veću cenu za autorska prava. Nemoguće je dokazati, ali pretpostavka je da one često i izmišljaju da postoje drugi zainteresovani, a takođe i da protežiraju neke izdavače i na taj način kradu vaše ideje“, smatra Miroslav Krstić, direktor „Utopije“.
Sa njim se slaže i Bojan Stojanović, direktor izdavačke kuće “Heliks” iz Smedereva: „Nekoliko puta se desilo da su nas nosioci prava naknadno obavestili da postoji još neki interesent za naslov koji smo hteli da nabavimo. Mislim da neke agencije veštački stvaraju interesovanje i kontaktiraju druge izdavače, a takve situacije se uvek razreše na štetu izdavača koji pobedi na aukciji, jer je Srbija malo tržište sa malim tiražima.“
Upravo zato, najjednostavnije i najjeftinije je dogovoriti se sa samim autorom, ali to je sve ređe slučaj. „Autori nas najčešće prosleđuju svojim agentima ili izdavačima, posle čega sledi klasično cenkanje oko novčanog iznosa. Za razliku od situacije od pre desetak godina, kada su nosioci prava uzimali u obzir da je Srbija siromašna zemlja, a tiraži uglavnom mali, danas to najčešće nije slučaj. Imamo uglavnom isti tretman kao i razvijene zemlje, a mora se naglasiti i da domaće autorske agencije uzimaju i prilično velike honorare“, žali se Krstić.
Pirati pobegli zbog (ne)kulture
Zakoni o autorskim pravima, a samim tim i o zastupanjima prava su u svetu veoma strogo regulisani. „Veoma često smo u obavezi da nosiocu prava od kojih smo ih otkupili za potrebe našeg izdanja šaljemo na odobrenje prevod, dizajn celokupne knjige – i korica i stranica, marketing plan, a izveštaji o prodaji su apsolutno obavezni i precizno definisani u svakom ugovoru. Ako želite da steknete kredibilitet na evropskoj, pa i svetskoj izdavačkoj sceni, morate poštovati ova pravila”, ističe Mina Kebin, urednik redakcije „Lagune”, koja je, kako kaže, prepoznata kao ozbiljan partner i izdavač koji ispunjava svoje obaveze u potpunosti „te se ne jednom desilo da nas strane agencije uzmaju za primer profesionalnog poslovanja u izdavaštvu u ovom regionu”.
Srbija ima precizan Zakon o autorskim pravima, donet 2009. godine, sa poslednjim dopunama unetim 2012, koji se i formalno primenjuje. „Kod nas su problematični kompromisi na koje su često spremni i autori i izdavači, ne po pitanju zakonske regulative, već po pitanju kvaliteta onoga što autor daje, a izdavač prezentuje čitaocima, ne bi li se što lakše i brže napravio profit.
Često se dosta dugo može pregovarati oko uslova ugovora o konkretnom delu. Ako već imate izgrađenu poslovnu saradnju sa nekom agencijom, odnosno nekim agentom, oni znaju šta od vas mogu očekivati i do koje mere ima smisla da insistiraju na određenim, po izdavača manje povoljnim ili nepovoljnim uslovima. To je stvar procene i uvek veštine pregovarača, sa obe strane”, kaže Kebin.
Prema njenim rečima, posle godina u kojima je vladala masovno piraterisanje knjiga, situacija se postepeno menjala. „Kako je pomoću interneta autorima ili njihovim agentima postalo sve lakše da imaju uvid u upotrebu i distribuciju svojih dela, tako je i mogućnost da se manipuliše autorskim pravima bitno smanjena. Da ne spominjemo da bi izdavač protiv kojeg bi bila podneta tužba veoma brzo izgubio stečenu poziciju među agencijama i agentima/autorima.”
Vuk Perišić kaže da je poslednjih godina broj nepravilnosti na domaćoj sceni manji, doduše, pre svega zbog erozije kulturnog života, i smanjivanja čitalačke publike. „Razlog je prost: u izdavačkom poslu nema dovoljno velike zarade, pa nema ni motiva za kriminalne aktivnosti kao što je piraterija pojedinih knjiga prevodne i domaće literature, što je ranije bio slučaj. Ipak, poverljivost je bitna u svim aspektima rada literarne agencije, od distribucije rukopisa i informacija koje dobijamo od naših stranih partnera do realizacije aukcije. Ponekad, kada su posredi škakljivi tekstovi političke naravi, strani partneri insistiraju da se material upućuje odabranim izdavačima u fizičkoj formi, to jest odštampanim primercima – a nipošto e-mejlom”, kaže Perišić.
S obzirom da veliki izdavači moraju da štite svoju poziciju i održavaju profit svojim knjižarskim lancima ili hiperprodukcijom naslova, mali i srednji izdavači, među kojima su „Utopija” i „Heliks”, odabiraju drugačiju strategiju i trude se da izgrade zasebnu čitalačku publiku naslovima drugačijeg usmerenja.
“Najveći problem u sprskom izdavaštvu jeste nepostojanje nezavisnog knjižarstva koje bi omogućilo ravnopravni položaj i plasman knjiga srednjih i malih izdavača koji bi doprinosili raznolikosti i kvalitetu književne ponude. U sadašnjoj situaciji knjižarska scena je ukrupnjena u tom smislu da najveći izdavači imaju oko 80% knjižarskih kapaciteta, što ima više negativnih posledica kao što su forsiranje komercijalne literature, isticanje svojih izdanja, zapostavljanje dela kvalitetne literature i slično. Svestan sam da će možda zvučati cinično, ali i ja bih se tako ponašao da sam veliki izdavač u Srbiji jer je i njihov ekonomski opstanak veoma ugrožen, pa se jednostavno trude da igraju na sigurno, odnosno da se ne upuštaju u bilo kakve eksperimente u smislu obogaćivanja svoje ponude. Treba naglasiti da je ista situacija, bez izuzetka, na celom Balkanu. Ne vidim način na koji bi se postojeće stanje moglo izmeniti”, zaključuje Vuk Perišić.
Trajanje prava sve kraće
„Autorske agencije unapred imaju procene cena za našu zemlju, izračunatih u odnosu na planirani tiraž ili poziciju zainteresovanog izdavača. Cena se formira kao neka vrsta tantijema, utvrđuje se oko 7% do 10% od dogovorenog tiraža, uz jednu avansnu uplatu. Ranije su se izdavačka prava najčešće davala na trajanje od sedam godina, međutim u poslednje vreme postoji tendencija smanjivanja ovog roka pa neke evropske agencije prodaju prava na trajanje od četiri godine.
Kod korišćenja starih prevoda, stvari stoje donekle drugačije – naime, ukoliko izdavač želi da izda knjigu sa već postojećim prevodom u obavezi je da kontaktira prevodioca i dogovori se sa njim za cenu, po principu plaćanja autorskog dela“, objašnjava Bojan Stojanović iz „Heliksa“.
“Odvešću te do rane Grčke, neće trajati dugo”. Visok, mišićav i tamnoput, Antonis je čovek koji nije sklon preterivanju ali je, prema spostvenom priznanju, veoma ljut. Sada, gledajući u retrovizor – samo nekoliko dana pre izbora koji bi mogli da održe ili raskinu atinske veze sa EU – ne krije koliko je razjaren. “Ovoj zemlji se dogodila katastrofa”, govori. “Naši političari, Evropa i MMF su nam oduzeli snove.”
Oni govore različitim jezicima, potiču iz različitih sredina, ali svi imaju istu poruku frustracije koja preti da prekroji evropsku političku mapu u narednoj godini. Počevši od grčkih izbora u nedelju (25.jan 2015) i idući na zapad ka Irskoj preko Britanije i Španije, ankete pokazuju da će se bes Evropljana ispoljiti na pitanjima sve raširenije nejednakosti prihoda i rekordne nezaposlenosti, sve do problema s useljenicima.
Za atinsku penzionerku Irini Smirni, poslednja kap u čaši bio je trenutak kada je prošle godine njena mlađa ćerka izgubila posao u grčkoj vladi. Za dablinsku cvećarku Nikolu Džons, taj momenat je bio kada njen posao nije mogao da isplati troškove zakupnine. „Plaćamo, plaćamo, plaćamo“, ponavlja Smirni koja ima 73 godine.
„Naša domovina nas, nažalost, unazađuje – bedne plate, mizerne penzije – a mi tražimo nešto bolje.“Engleski elektrotehničar Dejvid Lidl želi da (na vlast) dođe neko bi se zauzeo za ljude poput njega, a ne za neke imigrante ili muljatore koji se laktaju. Virdžinija Sančez, neplaćeni univerzitetski istraživač iz Madrida kaže da joj je već dosadilo to što političari izneveravaju svoja obećanja, jer nisu u stanju da poboljšaju njene poslovne i životne izglede.
„Stalno se pomeram s mesta na mesto, jer ne postoji ništa drugo što bih mogla da učinim“, kaže Sančezova koja ima 23 godine, koja je prošle godine diplomirala biologiju.
Izgubljeni građani
Nezadovoljstvo onim što se vidi kao vladajuća elita i osećaj zapostavljenosti je danas sve prisutniji u ovom sve globalnijem svetu: ovakve žalbe mogu se čuti širom Evrope i na različitim polovima političkog spektra, dok se Stari kontinent bori za oporavak od uzastopnih talasa finansijske i ekonomske krize koji ga pogađaju.
„Političke elite su izgubile pojam i svest o svojim građanima, koji se osećaju nesigurno usred svih ekonomskih i socijalnih pritisaka“, rekla je Danijela Švarcer, direktorka Nemačkog Maršalovog fonda za Evropu sa sedištem u Berlinu. „Postoji trend rastućeg preispitivanja političkog establišmenta širom Evrope“, dodaje Švarcerova.
Predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi je danas (22.jan) trebalo da objavi najnovije mere monetarne politike za podsticanje privrednog razvoja u regionu evra, ubrizgavanjem svežih 1,3 biliona evra u finansijski sistem. Malo je verovatno da će napraviti dovoljno velike promene da bi Evropljane uspeo da odvrati od protestnog – revanšističkog – ponašanja na predstojećim na izborima.
Rezultat je da ljudi napuštaju stranke koje su bile u vlasti, one koji su se smatrali bezbednima dok su ih predvodili poverioci, investitori i evropske birokrate.
„Ako evropska umerena struja ne nastupi zajedno i ne promeni stanje stvari na smislen način, verujem da postoji rizik da političke ekstremisti postanu najveća pretnja po evro“ – ovo je izjavio Rej Dalio, osnivač i većinski vlasnik 160 – milijardi dolara „teškog“ hedž fonda Bridžvoter Asosijets, tokom panel diskusije u četvrtak (22.jan) na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, u Švajcarskoj.
Ovog vikenda Smirni će glasati za Sirizu, koja se obavezala da će sprečiti dalje sprovođenja sadašnjih mera štednje, vezanih za finansijsko spasavanje Grčke. Izgleda da bi ova partija mogla da zbaci sadašnju vladu, nakon što je 2012. umalo pobedila. Lidl je svoje poverenje poklonio stranci koja je protiv useljenika, engleskom UKIP-u (Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva), uoči izbora 7. maja.
Raspad Evrope
Sančezova kaže da španski Podemos pruža nadu – ova partija osnovana je tek prošle godine i na vrhu je po broju simpatizera po istraživanjima javnog mnjenja uoči izbora krajem ove godine. Irski Šin Fejn čini isto za dablinsku cvećarku Nikolu Džons. Irski izbori će se održati najkasnije u aprilu naredne godine.
„Osnovna struja migracije birača započinje u Grčkoj a odražava se na drugim mestima“, rekao je Jens Bastijen, ekonomista i bivši član grčke radne grupe u Evropskoj komisiji. „Ako pogledate šta se može desiti u Britaniji ili Španiji, a vi do tada već imate Sirizu na vlasti, videćete jednu sasvim drugačiju Evropu.“
U ekstremnom slučaju, predstojeći period bi mogao postaviti temelje grčkog napuštanja evra i britansko odustajanje od Evropske unije, rušeći decenije integracija od Drugog svetskog rata naovamo. U najmanju ruku, izbori u ovim EU zemljama verovatno će uzrokovati veliko talasanje kroz parlamente i finansijske institucije.
U poslednjih godinu dana, evro je pao za više od 14 odsto u odnosu na dolar. Na drugim valutnim tržištima, trgovci očekuju da funta reaguje na politička natezanja nakon predstojećih majskih izbora, sa podrazumevanom promenom cena u odnosu na dolar u narednih šest meseci, penjući se na najviši nivo od juna 2012.
Jak stomak
Troškovi grčkih pozajmica, koje su izazvale dužničku krizu na čitavom kontinentu, ponovo rastu. Prinos na desetogodišnje državne obveznice skočile su iznad 10 odsto ovog meseca, po prvi put od septembra 2013.
„Evropski politički rizici čine da investitorsko okruženje bude samo za one koji imaju dovoljno hrabrosti i „jak stomak“ da se dugoročno nose sa ovim problemom“, rekao je Skot Mekdonald, šef istraživanja u MC Asset Management Holdings LLC, investiciona kompanija iz Stemforda, Konektikat, koja ima 400 miliona dolara aktive.
„Evropljani se suočavaju sa svetom koji je okrenuo naglavačke, počev od 2008. i verovatno će tako biti i narednih nekoliko godina. „Ostalo je još samo tri dana do grčkih izbora a Siriza vodi u svim anketama ispred premijera Antonisa Samarasa i njegove Nove demokratije. Socijalistička partija PASOK jedva će „nagrebati“ četiri odsto, i to nešto više od pet godina otkad je pobedila na izborima.
Jedini izbor
Nakon što je prošli put glasala za Novu demokratiju, Smirni se prebacila na PASOK jer je ova stranka trošila novac na plate državnih službenika, čime je bio obezbeđen život njene porodice. Smirni kaže da joj je preostao samo jedan izbor. Siriza će „napraviti promenu i možda krenuti ka nečemu boljem“, rekla je ona.
Grčka ekonomija se smanjila za četvrtinu, ili oko 50 milijardi evra (58 milijardi dolara), tokom šestogodišnjeg recesije koja samo što se okončala 2014. Nezaposlenost i dalje premašuje 25 odsto, pri čemu preovlađuju žene. Istraživanjem 1.000 grčkih domaćinstava sprovedenom od strane najvećeg udruženja za mala preduzeća u zemlji utvrđeno je da 47 odsto ispitanika kaže da njihovi prihodi ne pokrivaju njihove potrebe.
Smirni i njen suprug se oslanjaju na svoje penzije od 650 evra mesečno. Njihova mlađa ćerka bije bitku kao samohrana majka sa dvoje dece nakon što je otpuštena s posla u Ministarstvu kulture – ove redukcije državne administracije deo su otpuštanja koje su Grčkoj naložili međunarodni kreditori, a u zamenu za spasonosne finansijske injekcije.
Lider Sirize Aleksis Cipras, koji je sa svojih 40, vršnjak ćerke Smirni, izjavio je da će ovi izbori otvoriti put za promenu politike širom Evrope i da će potom uslediti trijumf Podemosa u Španiji, a potom i Šin Fejna u Irskoj.
Finansijsko iscrpljivanje
On je ovog meseca rekao da Grčka neće moći da otplati svoj dug sve dok njeni poverioci nastoje da je fiskalno uguše i potope i signalizirao da namerava da poveća državnu potrošnju. Istraživanje koje je Evropska unija objavila u decembru prošle godine pokazalo je da je nezaposlenost ostala najvažniji problem na nacionalnom nivou za sve građane EU, dok je zabrinutost zbog stagnacije privrede na drugom mestu. Osećaj da najgore tek dolazi kada je u pitanju tržište rada je većinska ocena u desetak zemalja.
Španija ima najveću stopu nezaposlenosti u Evropi posle Grčke, a njen visokoobrazovani kadar koji govori više jezika, bezuspešno traži posao. Sa nivoom od oko 24 procenata, španska nezaposlenost je četiri puta veća od britanske i skoro je dvostruko veća nego u susednoj Portugalije, gde su takođe ove godine zakazani izbori, doduše bez ovakvih političkih implikacija.
Sančez, istraživačica iz Madrida će glasati za Podemos, čiji je osnivač univerzitetski predavač sa konjskim repom, Pablo Iglesias. Kao i mnogi Španci u njenim godinama, ona živi sa roditeljima koji je pomažu. Ona planira da napusti zemlju da bi studirala u inostranstvu od naredne školske godine.
Španski politički poredak
„Veoma je depresivno da ako ste studirali četiri godine da bi ste dobili akademsko zvanje, i platili za to, sada nemate mogućnost da pronađete zaposlenje“, rekla je ona reporteru u madridskom kafiću gde je sedela sa svojom prijateljicom Marijom Villar na kafi. „Jednostavno, tu nešto ne valja.
„Pojava Podemosa je okrenula naglavce politički poredak u Španiji, a Narodna stranka predvođena premijerom Marianom Rahojem i opozicioni socijalisti se žure da odgovore. Te dve partije se na vlasti smenjuju već 32 godine.
Vilar je napustila Španiju 2013. kada je nezaposlenost mladih premašila 50 odsto, da bi studirala u SAD. Obe devojke su bile u grupi demonstranata koji su okupirali centralni trg Madrida, Puerta del Sol , 2010. godine, u znak protesta zbog mera štednje i one vide Podemos kao bolje organizovanu verziju tog pokreta.
„Ako Podemos pobedi, ja ću se vratiti“, rekla je Vilar, koja takođe ima 23 godine kao i njena prijateljica. „To bi bilo kao kada je izabran Obama u SAD, možda se u realnom životu ne bi promenilo mnogo toga ali bi sama činjenica da bi lider Podemosa došao na vlast, bila dovoljno značajna.“
Englesko pivo
Kao i mnogi Grci ili Irci, obrazovani i kvalifikovani Španci napuštaju svoju zemlju dok se siromašniji migranti, često iz bivših komunističkih zemalja, doseljavaju.
Taj fenomen se oseća posebno akutno u Velikoj Britaniji, gde je tradicionalna dominacija konzervativaca i laburista poremećena pojavom Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, ili UKIP, koja se protivi članstvu u EU. Povećanje popularnosti UKIP, uz sve veću podršku Zelenim i škotskim nacionalistima, znači da bi britanski izbori u maju verovatno mogli proizvesti najfragmentisaniju vladu od 1970-ih.
Lidl, 57, je glasao za konzervativce, predvođene premijerom Dejvidom Kameronom, na svim izborima do sada. Iako je Kameron obećao referendum o članstvu u EU ako pobedi, Lidla više privlače poruke UKIP. On kaže da je lider UKIP Nigel Farage, privatno obrazovani bivši berzanski trgovac metalom koji sebe predstavlja kao čoveka koji pije pivo i iz naroda je, više „njegov tip čoveka“.
Poljski izazov
Bivši vojnik koji je četiri puta služio u Severnoj Irskoj tokom tamošnjeg sukoba, Lidl ima dva sina. Stariji, 30, radi u maloprodaji u Nemačkoj. Njegov 27-godišnji brat zarađuje novac u Londonu podižući skele na građevini i mora da se nosi sa poljskom migrantskom konkurencijom.
„Sve ostale stranke su izgubile dodir sa ljudima“, rekao je Lidl ispijajući čaj u pabu u kojem radi njegova žena, u Čatamu, gradu u južnoj Engleskoj, u kojem je UKIP najpopularnija stranka. „Voleo bih da vidim sveobuhvatnu promenu, i da političari više rade za ljude kao što sam ja. Ja sam po zaradi “srednjak” a mi smo ti koji stalno treba da podnose udare.“
Otkad su dobra vremena naglo okončana 2008. godine, Velika Britanija, Grčka, Španija i Irska su ili sam ili uz pomoć MMF, Evropske centralne banke i Evropske komisije morale da spasavaju sopstvene banke. Ove tri institucije su u ovim zemljama sprovele mere štednje u visini od 400 milijardi dolara.
Izneverena obećanja
U Irskoj, većina anketa pokazuje da se Šin Fejn bori za vođstvo, udarajući na dve partije koje su u prethodne 93 godine naizmenično držale vlast, od sticanja nezavisnosti na ovamo. Bivše političko krilo Irske republikanske armije je sebe rebrendiralo kao najistaknutijeg protivnika štednje i povećanja poreza. Vodi ga Geri Adams, Severno irski političar koji je jednom bio sinonim za konflikte u Belfastu.
Džons, 39, koja vodi cvećaru u predgrađu Dablina je 2011. glasala za Laburističku partiju, koja je deo vladajuće koalicije u Irskoj, a sada je za Šin Fejn. Ona i njen muž, koji imaju troje dece, su nekada posedovali sopstvenu radnju pre nego što su upali u dugovanja za zakup prostora.
„Već́ina njih je doživela da obećanja koja su im bila data budu izneverena“, kaže Džons, dok obmotava ukrasnom trakom buket od hrizantema, ruža i ljiljana. „Ovo je vreme nestajanja iluzija, velika promena. To je veoma teško.“
Ljudi su iscrpljeni
Svi ovi pomaci mogli bi dovesti do najveće promene političkog ustrojstva u Evropi, do koga će, umesto kroz sukob ideologija doći tako što će postojeći poredak skinuti veoma različite grupe nezadovoljnih ljudi.
„Legitimna očekivanja ljudi su izneverena,“ kaže Alan Ahern, bivši ekonomista u Federalnim rezervama koji je savetovao irsko ministarstvo finansija od 2009. do 2011. godine. „Ljudi mogu to da tolerišu na kratak period, ali oni moraju da budu u stanju da vide da dolazi oporavak, a ne vide. A kada ne mogu da vide oporavak, oni se okreću alternativama.“
Irski ministar finansija Majkl Nunan kaže da vidi da su se ljudi tokom sedam godina krize mentalno potrošili i više nisu spremni da prate aktuelnu političku klasu.
“Ljudi postaju iscrpljeni i umorni”, rekao je on na konferenciji za štampu ove nedelje u Dablinu. “Imamo samo jedan život i ako je ljudima čitava decenija oduzeta zbog lošeg ekonomskog upravljanja, onda nije čudno što oni gube veru, a vlade podršku.”
Maria Petrakis, Donal Griffin, Ben Sills, Thomas Penny (Bloomberg)
Evropska komisija je saglasna s ocenom Evropske energetske zajednice (EZ) da sadašnji plan reorganizacije Srbijagasa „ostavlja otvorena mnoga pitanja“ i da će se promene unutar te kompanije imati u vidu kad Srbija dođe do otvaranja poglavlja o energetici u pregovorima o članstvu s Evropskom unijom. To je 23. januara agenciji Beta rekla portparolka Komisije u Briselu Maja Kocijančić, prenevši stav EK da se mnoga otvorena pitanja tiču „druge faze restrukturiranja Srbijagasa“, a to znači razdvajanja sektora unutar te kompanije i podelu na snabdevanje i isporuku gasa.
„Još su nejasne pojedinosti plana koji bi Srbiji omogućio da se usaglasi Treći energetski paket (EU i EZ) s unutrašnjim tržištem gasa i krene u rešavanje preostalih pitanja u sklopu Drugog energetskog paketa“, stav je Evropske komisije.
Kocijančić je prenela i da će „Evropska komisija uzeti u obzir i stanje u postupku restrukturiranja Srbijagasa kad se bude ocenjivalo da li je Srbija spremna da otvori poglavlje energije u pregovorima o članstvu“.
„Evropska komisija zato poziva Srbiju da bez odlaganja završi prvu fazu tog postupka – finansijsko restrukturiranje Srbijagasa, a da uporedo s Energetskom zajednicom razjasni one elemente druge faze koji moraju biti rešeni da bi se obezbedilo podudarnost obaveza Srbije prema Energetskoj zajednici“, koja obuhvata države EU i druge evropske zemlje, a čiji je ugovorni član i Srbija.
Usaglašavanje plana reogranizacije Srbijagasa s odredbama EZ i Trećeg energetskog paketa je i Evropska banka za obnovu i razvoju postavila kao uslov za dodelu kredita od 60 miliona evra za izgradnju gasne konekcije Srbije sa Bugarskom.
Vlada Srbije je u decembru 2014. usvojila plan za Srbijagas sa rokovima usklađivanja sa evropskim propisima u dve faze, do kraja juna 2015. i do kraja juna 2016. Plan predviđa da se to državno preduzeće pretvori u holding sa dve jedinice – za transport i snabdevanje gasom.
U Sekretarijatu Energetske zajednice ocenjuju da taj plan za Srbijagas predviđa pravno razdvajanje delatnosti u tom državnom preduzeću, ali da ne predviđa na dovoljno precizan način funkcionalno razdvajanje u skladu s propisima EU.
Zbog tih nedostataka Sekretarijat Energetske zajednice je zatražio od Srbije da do 12. marta dostavi „detaljan akcioni plan koji će obezbediti da se pravno i funkcionalno razdvajanje operatera sistema za transport gasa potpuno uskladi sa propisima Energetske zajednice najkasnije do 30. juna 2015. godine“.
Jedna od zamerki je i to što plan „ne priprema teren“ za razdvajanje delatnosti u skladu sa Trećim energetskim paketom već umesto toga postavlja „nelegalne preduslove“, pošto se rokovi za razdvajanje delatnosti u skladu sa Trećim energetskim paketom povezuju sa izgradnjom novog pravca snabdevanja gasom.
Zamenik direktora Sekretarijata te organizacije Dirk Bušle (Buschle) je u izjavi portalu EurAktiv Srbija i agenciji Beta upozorio da bi neusklađivanje sa evropskim propisima kada je reč o operaterima gasa, Srbijagasu i Jugorosgasu, moglo da se odrazi na pregovore o članstvu Srbije u EU i da bude merilo za otvaranje pregovora u oblasti energetike.
Srpske vlasti su saopštile da će prihvatiti sve sugestije Energetske zajednice u vezi sa planom restrukturiranja Srbijagasa ističući pritom da ta organizacija nije dovela u pitanje sam plan već da traži spisak operativnih mera pre svega za funkcionalno razdvajanje delatnosti u preduzeću.
Ministar energetike Srbije Aleksandar Antić je saopštio da će Ministarstvo energetike prihvatiti sve sugestije Sekretarijata evropske energetske zajednice.
Šefica tima za pregovore o članstvu Srbije s EU Tanja Miščević izjavila je 22. januara da je plan za restrukturiranje Srbijagasa u skladu sa zahtevima Evropske energetske zajednice i da to telo samo traži doradu tog plana, a u skladu sa rokovima, uz dodatne podatke, pojašnjenja i dovršenje plana.
Pozadina priče
Obaveza Srbije je da od 1. januara 2015. primenjuje Treći energetski paket koji, između ostalog, predviđa dalje razdvajanje delatnosti u kompanijama koje se bave proizvodnjom, prenosom i snabdevanjem strujom ili gasom, kao i omogućavanje pristupa mreži za treću stranu.
Dosadašnji srpski Zakon o energetici koji je donet 2011. obuhvata ceo Drugi energetski paket EU i delove Trećeg paketa koji nisu podrazumevali velike organizacione promene ili ulaganja. Novi zakon koji je usvojen 29. decembra 2014. treba da omogući punu primenu Trećeg energetskog paketa.
Srbija jeu skladu sa Drugim energetskim paketom dužna da delatnosti razdvoji na pravnom i funkcionalnom nivou, što je obaveza koja potiče iz 2007. Treći energetski paket predviđa i vlasničko razdvajanje.
Izvor: EurActiv
Velika stopa nezaposlenosti, mala ulaganja u infrastrukturu te izostanak strukturnih reformi i dalje su glavne slabosti globalne ekonomije, čulo se juče na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.
Axel Veber, predsedavajući švajcarske UBS banke rekao je da je „švajcarska Nacionalna banka povukla najbolji mogući potez odustajući od fiksnog kursa između eura i franka. Međutim to svakako neće ići u nedogled. Pre ili posle ponovo će se vratiti na fiksni kurs. Da li za godinu dana ili manje, teško je u ovom trenutku reći“.
Govoreći o problemima povećanja zaposlenosti prisutni su se složili da je ključ u razvoju infrastrukture. Medjutim, ne može se očekivati ulaganje u infrastrukturu ukoliko ukupan ekonomsko politički ambijent nije odgovarajući a gro investicija (preko 1,4 biliona dolara) danas zavisi od kapitala koji u svojim rukama drže tzv „sive banke“ (institucije koje funkcionišu kao banke ali formalno nisu kao takve registrovane).
„To konkretno znači“, rekao je Axel Veber „da je Evropska centralna banka na čelu sa Mariom Dragijem ponovo kupila vreme političarima uvođenjem programa kvantitativnog popuštanja. Tenzije na finansijskom tržištu su splasnule ali se mi ponovo nalazimo u istoj ili sličnoj situaciji kao pre godinu dana. Opet moramo da čekamo da političari odrade svoje. Evropa nema jedinstvenu fiskalnu politiku već je ona još uvek na nivou nacionalnih vlada i centralnih banaka.“
„Moraju političari da odrade neophodne strukturne reforme od tržišta rada do penzionih fondova, od podsticanja investicija u razvoj novih inovativnih malih i srednjih preduzeća do konačnog formiranja jedinstvene fiskalne politike EU. Mi još uvek nemamo do kraja integrisanu, ujedinjenu EU. Ne može monetarna politika da bude jedinstvena, kao što je sada, kroz ECB, a da nam je fiskalna politika i dalje u rukama nacionalnih država. Znači moraju da se ubrzaju i odrade strukturne reforme. Nema se vremena za čekanje. “
Osnovni problem ne samo u Evropi već i na globalnom nivou svi učesnici sesije vide u slabim političkim strukturama.
Zamenik direktora MMF-a Min Cu naglasio je da veruje u spremnost i FED-a i ECB i Japanske centralne banke da se spreči pojava tzv „valutnog rata“ dolara, eura i jena jer je to u interesu svih.
Ali, najveći problem i dalje su političke strukture koje više pažnje posvećuju svom reizboru nego sprovođenju nužnih reformi. A tržišta neće moći dugo da čekaju političare.
Govoreći o Kini i Indiji prisutni su naglasili „vidljivo poboljšanje i lagani rast ekonomija“.
„Možemo da govorimo o Kini šta želimo, ali jedno je sigurno – oni polagano rade i kreću se u dobrom pravcu“ rekao je Min Cu i dodao: „Sprovođenjem neophodnih reformi smanjili su investicije u nekretnine ali su povećali servisne usluge. Znači, oni u hodu rešavaju jedan po jedan problem. U drugim regionima sveta problem je pre svega politički kao i činjenica da se uglavnom sve vrti oko odluka centralnih banaka a one su mahom okrenute nacionalnim ili regionalnim problemima a ne globalnim. Sa druge strane centralne banke mogu da vode monetarnu politiku ali ni tu nisu svemoguće ako drugi segmenti državne uprave ne rade svoj posao.“
Zoran Vitorović, Davos
Španci rade sat duže, ali ne i bolje od svojih evropskih kolega, na posao dolaze zlovoljni i bunovni i doživljavaju ga kao kuluk. Država, kompanije i stručnjaci pokušavaju da shvate uzrok ovakvog stanja koje između ostalog obara prirodni priraštaj nacije. Sve opcije su na stolu: od pozivanja na diktatora Franka, klišee, predrasude, jake ekonomske interese i smele eksperimente, piše El Pais.
Jedna od najposećenijih debata na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu bila je ona vezana za problem migracija, ratova i kriza koje indukuje porast populizma i ekstremizma u razvijenim državama sveta.
Predsednica Švajcarske Simoneta Samaruga istakla je da više od 90% izbeglica ostaje u regionima kriza a svega 10% dolazi u Evropu ili Severnu Ameriku. Ona je dodala „da ako se podaci pažljivije analiziraju, videćemo da se u jednom Jordanu koji ima skoro jednaki broj stanovnika kao Švajcarska nalazi preko milion izbeglica što je ogroman problem. Šta možemo da uradimo za ove ljude? Švajcarska nastoji da razvije programe migracione saradnje i kroz te programe, konkretno u Jordanu da pomogne ne samo izbeglicama već i domicilnom stanovništvu“.
Samaruga je takođe naglasila da „migracije nisu problem, one su proces. A to žnači da moramo uvesti određene kvote i regulative kako bismo to sve držali u normali. Pogotovo što se o svemu ovome u Evropi u poslednje vreme vode emotivne diskusije bez da se javnom mnjenju dovoljno pojašnjava pozitivna strana migracija, koja je prisutna pogotovo kod takozvane radne migracije. A ta radna migracija pomaže razvoju ne samo država domaćina migranata već i državama porekla“.
Kao primer kako funkcioniše pozitivna strana tzv radne migracije CEO Western Uniona Hikmet Ersek naveo je „da se godišnje putem Western Uniona u države odakle potiču migranti prosledi preko 450 milijardi američkih dolara. A to su direktne investicije u države porekla. Najveći broj primalaca pomoći su žene a one se prema tom novcu odnose veoma odgovorno, ulažu u obrazovanje dece, u razvoj domaćinstava i to sve doprinosi ukupnom ekonomskom i socijalnom razvoju država. Sa druge strane ti migranti, radni, privređuju u državama domaćina i time takođe daju doprinos ekonomskom razvoju. Kako god okrenete obe države profitiraju od migracija. Problem koji se pojavio je da današnji političari u Evropi ne objašnjavaju građanima pozitivne strane migracija. Upravo kada dođe do zastoja u rastu ekonomija pojavljuje se strah građana za sopstvenu egzistenciju a tada su prvi na udaru migranti. Populistički pokreti su iskoristili ovaj vakum ‘neinformisanja’ masa i onda imate idotski mentalni sklop prosečnog Evropljanina zadojenog populizmom koji vas prvo pita odakle ste a ne šta znate da radite. A to je greška političara!“
Na ovo se nadovezao Martin Šulc, predsednik EU Parlamenta, rekavši da je najveći problem što političari u Evropi temu migracije samo registruju kao pojavu „ali ne upravljaju dobro njom“. „Nama nedostaju pravni sistem i norme za regulaciju migracije, kako radne tako i one izbegličke. Kada bismo imali te norme, na primer kao Amerika, mnoge stvari bi bile jasnije, lakše i jednostavnije. Ovako nemamo EU kvote za doseljavanje migranata, nemamo pravila a tu su političari podbacili. Sa druge strane ako se značaj i potreba radne migracije ne objašnjava glasačima, normalno je da će taj vakum iskoristiti populisti i reći ‘nama migracija ne treba’. To je laž! Pogledajte demografsku sliku Evrope. Ona stari. Nama trebaju mladi, trebaju potrošači usluga i radno sposobno stanovništvo.“
Šulc je posebno naglasio potrebu da se daleko snažnije pomogne ekonomskom i političkom razvoju država u neposrednom okruženju Evrope, jer odatle i dolazi najveći broj migranata. „Ako ljudima obezbedimo političku stabilnost i ekonomski prosperitet onda nećemo ni imati legalne i ilegalne imigrante. Na primer, Libija je bogata zemlja. Ako pomognemo da se što pre formira jaka, stabilna država, tim činom ćemo zaustaviti i razvoj svih terorističkih pokreta u susedstvu Libije ali i smanjiti pritisak migracija na Evropu“.
Martin Šulc je zaključio debatu poentirajući o uzrocima straha koji se širi Evropom od migranata rečima: „Poslednjih dvadeset godina srednja klasa u Evropi slabi. Na uštrb jednog novog milionera koji nastane imamo hiljade osiromašenih pripadnika srednje klase. I to raslojavanje kao i generalno slabljenje srednje klase uslovljava pojave straha i nesigurnosti. Ako taj strah političari uspeju da kroz debate sa narodom, kroz iznošenje činjenica i pozitivnih strana migracija, izbace iz glava ljudi onda smo na dobrom putu. U protivnom svako izolovanje populista u debatama, poput onog u Švedskoj, doprineće produbljivanju postojećih problema“.
Zoran Vitorović, Davos