Banka za međunarodna poravnanja upozorila je da „euforična“ finansijska tržišta bivaju sve više odvojena od realnosti postkrizne krhkosti u svetskoj ekonomiji i pozvala vlade da se odreknu politika koje mogu izazvati nove neodržive mehure, piše Fajnenšl Tajms sa oznakom udarna vest. BIS je upravo publikovao svoj redovni godišnji izveštaj.
Obrisi bankarskog sistema u 21. veku tek se naziru. Revizorsko-konsultantska kompanija EY izdvojila je osam ključnih trendova za koje veruje da će uticati na novi model poslovanja banaka do 2030. godine. Snažna regulacija, uspon novih tržišta, rast populacije u zemljama u razvoju, starenje stanovništva, ubrzana urbanizacija, novi energetski izvori i moderne tehnologije samo su neki od faktora koji će oblikovati banke budućnosti.
Svet bankarskih usluga je pod stalnim pritiskom promena. Velike novine u uređivanju rada bankarskog sektora – što je danas, posle finansijske krize, jedan od glavnih fokusa regulatora u razvijenim zemljama, prate i krupne političke i ekonomske promene – Azija, Latinska Amerika i Bliski istok su danas glavni motori rasta, a poljuljana vera u snagu nesputanog slobodnog tržišta, otvorila je rasprave o mogućnostima drugačijeg uređenja ekonomskog ambijenta.
Sva ta pitanja stavljaju rukovodstva banaka pred dilemu kako reorganizovati banke da odgovore novim potrebama tržišta.
1. Nacionalno versus globalno
Prvi jasno definisani trend je nacionalno protiv globalnog – odnosno ograničavanje globalnog modela poslovanja. Međusobno suprotstavljene snage nacionalnog i globalnog imaju svoju političku i ekonomsku dimenziju i nameću bankama odlučivanje o njihovoj globalnoj strategiji. Ove snage će takođe imati uticaja na odluke banaka da izađu ili uđu na neka tržišta putem akvizicija, na njihovu odluku o vlasništvu u bankama na lokalnim tržištima i repatrijaciju sredstava.
Banke mogu da razreše ovaj strateški galimatijas tako što će u srce svog delovanja staviti individualnog korisnika. Druga važna crta banaka u 2030. će verovatno biti snažna vizija njihove strukture, bazirana na razumevanju regulatornih i političkih zahteva i potreba poslovnih klijenata.
2. Državni kapitalizam
Drugi trend je državni kapitalizam – kao nova sila globalnog bankarskog sektora. Prognoze za buduće poslovanje bankarskog sektora ukazuju na to da je država nepovratno uključena u sve većoj meri u poslovanje. Iako je zakonska regulativa na nacionalnom i globalnom nivou i dalje u fazi razrade, državna inkorporiranost kako u strukturu bankarskog sektora, tako u dnevno, redovno poslovanje je nesporna i nepovratna. Koliko god uključivanje države u poslovanje različitih sektora stvara strepnju, istovremeno se otvaraju brojne mogućnosti u okviru bankarskog sektora za one koji su spremni na inovacije u poslovanju. U vrlo različitim granama poslovanja, resursi koje nudi javni sektor i partnerstva sa različitim institucijama unaprediće osnovni koncept poslovanja, profite i same veštine poslovanja.
3. Novi trgovinski tokovi
Treći trend budućeg poslovanja bankarskog sektora jesu novi trgovinski tokovi. Često se piše o trgovini između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, ali se u tim analizama obično zaboravlja na to da se najveći procenat trgovine obavlja u okviru regija, a ne između njih. Trgovinski tokovi unutar regija ukazuju na potrebu da banke budu snažni regionalni igrači, što velike globalne banke nisu uvek uspevale da postignu. To će stvoriti potrebu da se veliki globalni igrači na terenu udružuju sa regionalnim i lokalnim bankama koje imaju kompatibilne usluge. Banke će morati da razmisle kako da najbolje kombinuju potrebu da na lokalnim tržištima pružaju vrhunsku uslugu a istovremeno zadrže prednosti globalnih igrača. To predstavlja šansu kako za razvoj globalnih tako i lokalnih banaka.
4. Investiranje u nova tržišta
Četvrti trend je investiranje u tržišta i to pre svega tržišta u razvoju čiji se uspon očekuje. Novi procvat investicija usmerenih na tržišta u razvoju mogao bi trajati narednih nekoliko decenija, dok istovremeno nivo investicija u razvijene zemlje (kao procenat BDP) nastavlja da opada. Predviđa se da će do 2030. godine mnoga od današnjih tržišta u razvoju, kao na primer zemlje BRIKS spadati u razvijena tržišta, dok je uspon Afrike kao važnog tržišta u razvoju uslovljen velikim brojem faktora, pre svega visinom stranih direktnih investicija, nivoom i obuhvatom obrazovanja, iskorišćavanjem prirodnih resursa i povećanjem kupovne moći lokalnog stanovništva.
Takvi trendovi će postaviti dilemu pred globalne banke, kako izabrati najbolji način za ulazak na ova tržišta, a direktne akvizicije lokalnih banaka predstavljaju jednu od najosetljivijih opcija. Lokalne banke koje nemaju dovoljno kapitala ili odgovarajuću ekspertizu mogle bi biti zainteresovane za partnerstvo ili zajednička ulaganja sa globalnim igračima.
5. Novi klijenti starija urbana populacija
Peti trend budućeg poslovanja je demografski i usmeren je ka starijoj i urbanoj populaciji. Po brojnosti stanovništva, zemlje u razvoju značajno nadmašuju razvijene zemlje u odnosu (1:5), a prema procenama Ujedinjenih nacija do 2030. godine od ukupno 8,3 milijarde stanovnika na planeti, samo 1,3 milijarde će činiti stanovništvo u razvijenim zemljama.
Istovremeno stanovništvo će globalno biti skoncentrisano u gradovima, sa tendencijom starenja, što znači da će se proširiti takozvani “demografski prozor” odnosno populacija od 15-64 godine.
Ovde postoji veliki broj mogućnosti za banke da ponude nove usluge ovakvim klijentima, pre svega bolje uslove štednje i osposobljavanje starijih da upravljaju svojim akumuliranim bogatstvom da bi mogli da održe visok kvalitet života na koji su navikli.
S obzirom da demografski trendovi spadaju u najstabilnije i najpredvidljivije, oni pružaju dobru osnovu za predviđanje budućih trendova.
6. Bliži klijentu
Šesti trend vezan je za održavanje i razvoj bližeg ličnog odnosa sa klijentima, i sticanje njihovog većeg poverenja. Rad komercijalnih banaka će posebno biti pogođen ovim promenama jer klijenti sve više uzimaju kontrolu u svoje ruke. Oni sve češće koriste usluge različitih banaka, tragajući za proizvodima koji u potpunosti odgovaraju njihovim ličnim potrebama.
Do 2030. odnosi između klijenata i njihovih banaka izgledaće mnogo drugačije od današnjih, jer nove tehnologije omogućavaju da se oni i prošire i prodube. Jedna banka će u 2030. godini, gledana iznutra, izgledati kao svemir mnogobrojnih banaka koji nudi različite proizvode, različitim korisnicima usluga. Ovakva nova kultura poslovanja koja se već primenjuje u mnogim bankama, revolucionizovaće odnose na liniji banka – klijent u naredne dve decenije.
Banke će koristiti “deep data” analize i nove tehnike kako bi otkrile šta klijenti žele i stvorile usluge koje će biti prilagođene njihovim potrebama.
7. Novi način plaćanja
Sedmi trend budućeg poslovanja su svakako uplate na novim tržištima i novi poslovni modeli. Tehnološki napreci pojavljuju se takvom brzinom da najveći pronalasci koji će obeležiti poslovanje bankarskog sektora 2030. godine ne mogu danas ni da se naslute. Te tehnološke inovacije uticaće na brzinu i fleksibilnost kojom se usluga i proizvod mogu ponuditi klijentu, uz smanjenje troškova potrebnih za njihovo plasiranje na tržište. Koliko god bilo teško naslutiti inovacije koje stižu, na polju uplata jasno je u kom se pravcu ide, jer klijenti zahtevaju svoju privatnost, sigurnost, brzinu pri uplati i stalnu transparentnost. Naravno, to znači da će biti potrebne brojne investicije, kako bi se izašlo u susret svim očekivanjima koje korisnici imaju.
8. Finansiranje energetike
Osmi i poslednji trend poslovanja bankarskog sektora u budućnosti odnosi se na energetiku. Rastuća tražnja, nove tehnologije i kompleksna politička i dimenzija očuvanja životne sredine imaće snažan i dalekosežan uticaj na energetski sektor. Rezultat toga će biti velike promene u načinima na koji se energija generiše i isporučuje. Otuda će finansiranje velikih infrastrukturnih energetskih projekata, i pomoć vladama i multinacionalnim kompanijama da zatvore finansiranje takvih projekata nastaviti da bude jedan od najvažnijih poslova banaka. Promene u izvorima energije će takođe uticati na potrebu da se usvoji nov način upravljanja rizicima i razvijanje novih produkata za hedžovanje rizika.
Nataša Vukšić, viša menadžerka, Sektor za savetodavne usluge EY
Prikaz knjige Glenn Greenwalda – No Place to Hide: Edward Snowden, the NSA and the Surveillance State
Za moje vršnjake, kolege, porodicu i prijatelje, ja sam svojevrsna anomalija. Nema me ni na fejsbuku ni na tviteru. Ne koristim Instagram ni Pinterest. GPS na mobilnom mi je isključen, pa čak idem toliko daleko da lepim neprozirnu traku preko kamere na telefonu i ajpedu. Kada me pitaju zašto, kažem da to radim kako neki slučajni „selfi“ ne bi osvanuo na internetu; ali moji prijatelji se sigurno pitaju zašto sam paranoična – ili sam ubeđena da sam toliko važna da neko hakuje moje elektronske uređaje. Ali otkrića Edvarda Snoudena i istraživački rad novinara Glena Grinvalda opisani u knjizi No Place to Hide govore da nisam dovoljno paranoična.
No Place to Hide govori o sistematskom i sveobuhvatnom državnom nadziranju građana, bez naloga i osnovane sumnje. Knjiga obrađuje kako američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) – u sprezi sa obaveštajnim službama u Kanadi, Britaniji i Australiji i većinom najvećih internet provajdera i pretraživača – nezakonito špijunira građane, kako se čini, čitavog sveta. U dokumentima koje je Grinvaldu dostavio Snouden, bivši sistem administrator privatne firme Booz Allen Hamilton, otkriveno je da NSA može da prati i prikuplja informacije od miliona ljudi širom sveta – kako u obliku podataka (sadržaja vaših SMS poruka, elektronske pošte i telefonskih poziva) tako i metapodataka (informacija poput trajanja telefonskih razgovora, gde i kada je vođen telefonski razgovor ili poslat mejl, ali ne i njihov sadržaj). NSA je provalila ili na drugi način zaobišla šifrovanu zaštitu koja štiti osetljive podatke na internetu i po sopstvenom priznanju hiljadama puta prekršila zakone o privatnosti. Domaće pravne barijere koje zabranjuju takve aktivnosti – poput neophodnog sudskog naloga i osnovane sumnje pre prisluškivanja ili druge vrste nadziranja ličnosti – najčešće su bile ignorisane ili zaobiđene.
Opravdanje za takav širok i nezakonit nadzor stanovništva uvek je bila „nacionalna bezbednost“. NSA je pokušavala da opravda svoje aktivnosti tvrdeći da je njen špijunski program sprečio terorističke napade i učinio svet bezbednijim. Zaista, program NSA pod nazivom PRISM bio je deo mera koje je Bušova administracija donela posle 11. septembra kako bi izbegla bezbednosne propuste koji nisu uspeli da spreče napade 2001. Međutim, kao što otkriva knjiga No Place to Hide, NSA se nije oslanjala na ciljano istraživanje pretnji potkrepljeno uverljivim obaveštajnim podacima, već na hvatanje najšire populacije u veliku mrežu – ako prisluškujete dovoljan broj telefonskih poziva, pročitate dovoljno mejlova, na kraju će neko uraditi nešto protivzakonito da opravda čitav poduhvat. Štaviše, čovek se može naći pod radarom NSA na hiljadu načina – Snoudenovi dokumenti su pokazali da su agenti NSA, na primer, često špijunirali svoje partnere ili simpatije. Ova praksa je postala toliko uobičajena da su joj zaposleni u NSA dali zaseban naziv: LOVEINT. Čitajući No Place to Hide stiče se nelagodan utisak da je za dospevanje pod udar državnog nadzora dovoljno da prosto postojite.
Jedno pitanje koje se često javlja je „pa šta?“ Pa šta ako mi Gmail čita poštu a država SMS-ove? Saznaće samo da kasnim na večeru ili da li treba da kupim mleko kad se budem vraćao kući. Kao što je nedavno u Guardianu napisao Eben Moglen, profesor prava i pravne istorije na Univerzitetu Kolumbija:
„Imamo dve tvrdnje – čućete ih na svakom koraku – u kojima se sažima politika protiv koje se borimo. Jedan argument je: „Nema nade, privatnost je nestala, zašto se opirati?“ Druga glasi: „Ne radim ništa loše, šta me briga”.
I sam Snouden je zamišljao takvu moguću reakciju. U prvim razgovorima sa Grinvaldom – čak i pre nego što je Grinvald znao kako se ovaj zove – Snouden je napisao: „Samo me jedna stvar plaši u svemu ovome… da će ljudi pogledati dokumenta i slegnuti ramenima, da će reći, ‘tako smo i mislili i baš nas briga’.“ Ima tu nečega: niko od mojih prijatelja i rođaka ne vidi nikakav problem u neprekidnom postavljanju svojih slika na internet, svojih privatnih podataka, informacija o tome gde su upravo ručali, gde putuju i odakle se vraćaju. Niko iz mog kruga nije se naročito potresao kada sam im ispričala kako su mi, posle imejl prepiske sa partnerom o jednoj mogućoj konferenciji na koju ću možda otići u Estoniji, iznenada u inboks počele da stižu reklame za jeftine letove za Talin. Kad god izađem na večeru s jednim prijateljem, on se marljivo prijavljuje na fejsbuk da sa svima podeli kako je upravo stigao u restoran. Kad sam ga jednom pitala zašto to radi, rekao je, „Samo hoću da ljudi mogu da me nađu“. Upravo tako. U doba društvenih medija, svako može da vas nađe u svakom trenutku, i vi im u tome pomažete. Satirični sajt Onion nedavno je objavio kako CIA sve svoje istrage vodi tako što prati ljude na tviteru i fejsbuku – dokazujući onu poslovicu da ako ljudima date dovoljno konopca, na kraju će se sami obesiti. Možda. Možda ne bi trebalo da delimo toliko privatnih podataka na internetu, a možda ni oni ne bi trebalo da nas špijuniraju.
Kako Grinvald priznaje, izgleda da postoji iznenađujući nedostatak zabrinutosti zbog mogućnosti države da preispituje naše ponašanje i aktivnosti:
„Naravno, savesne, lojalne pristalice predsednika i njegove politike, dobri građani koji ne čine ništa da privuku negativnu pažnju moćnih, nemaju razloga da se plaše nadzorne države. To je tako u svakom društvu: oni koji ne predstavljaju nikakav izazov retko se nađu na meti represivnog delovanja, i gledajući iz sopstvene perspektive, takvi ljudi mogu sebe da ubede da ugnjetavanja i nema.“
Ali nije teško videti kontinuitet između nadziranja SMS-ova i mejlova, i ovlašćenja njujorške policije za zaustavljanje i pretresanje (kojima su nesrazmerno izloženi afro-američki muškarci), odnosno mere preventivnog pritvora (ali samo za osobe čija imena zvuče arapski) ili druge oblike rasnog, socijalnog i kulturnog profilisanja. Sve je ovo deo istog pristupa: ako planirate nešto kažnjivo, tako ćemo vas sprečiti pre nego što napravite štetu. Ako ne planirate ništa kažnjivo, nema razloga da brinete. Zar ne biste više voleli da budete samo malo deranžirani, da vam samo malo ograničimo prava, ako će tako neko biti sprečen da počini novi jedanaesti septembar?
Koliko god sebe ubeđivali da moramo da se žrtvujemo za opšte dobro i bezbednije društvo, lakše je to podneti ako policija ne upada baš u vašu kuću u tri ujutru, i ako ne drže baš vašu ćerku u zatvoru bez optužbe danima, i ako nije baš vaše dete na pogrešnoj strani projektila bespilotnog bombardera – što su sve neizbežni krajnji rezultati ovakvog nadziranja. Zapravo, veliki deo australijskog stanovništva (recimo, urođeničko stanovništvo) vrlo dobro zna šta znači neprekidno biti pod budnim okom države. Ako vam empatija nije dovoljan razlog, zamislite kad bismo se svi našli pod kontrolom vođe kome se ne sviđa naša religija (ili nedostatak religije), naš obrazovni nivo, naša seksualna orijentacija, naš rodni identitet, naše političko opredeljenje. Kako bismo se osećali kada bi Orvelova misaona policija zaista postojala?
Kako primećuje Grinvald, ono što čini jedno društvo slobodnim i pravičnim nije kako ono tretira većinu, nego kako tretira one koji nemaju nikakve moći protiv većine:
„Prava mera slobode društva jeste kako su u njemu tretirani disidenti i druge marginalizovane grupe, a ne dobri lojalisti… Ne bismo morali da budemo verni podanici moćnika kako bismo se osećali bezbedno od državnog nadzora. Niti bi cena imuniteta trebalo da bude uzdržavanje od spornog ili provokativnog nepristajanja. Ne bi trebalo da želimo društvo koje šalje poruku da ćete biti ostavljeni na miru samo ako podražavate primerno ponašanje i mišljenje nekog kolumniste iz vašingtonskog establišmenta.“
Zaista, istorija je puna primera gde većina preko noći biva marginalizovana ili progonjena, ili gde vladajuća elita iznenada kriminalizuje vaše stavove ili uverenja i počinje da vas proganja. Građani država poput Rusije, Ugande, Bahreina, Južne Afrike, Ruande i bivše Jugoslavije vrlo dobro znaju šta znači iznenada se naći u manjini, na suprotnoj strani zakona i mera koji kriminalizuju vaše stavove, vaše ponašanje, pa i samo vaše postojanje.
No Place to Hide je uzbudljva knjiga, napisana pristupačno i zanimljivo i, budući da je autor bivši advokat, uglavnom lišena hvalisavosti i nametljivosti – iako se medijski establišment, kako ga autor naziva, prema njoj postavio vrlo kritično. Grinvald uglavnom ne mari za novinare koji rade za mejnstrim medijske kompanije, opisujući ih, u najgorem slučaju, kao vladine poslušnike i lakeje i, u najboljem, kao ulizice željne nagrada, spremne da objave velike priče ako će im to doneti priznanja i veći tiraž, ali ne i da zaista poremete status kvo.
Knjiga otkriva kako se Snouden obratio Grinvaldu i šta su otkrili procureli dokumenti, a završava sa refleksivnom analizom privatnosti i srodnih prava, slobode misli i izražavanja. Grinvald kontekstualizuje NSA otkrića u političkom i filozofskom okviru, tvrdeći da ugrožavanje ovih prava ne treba dočekati sleganjem ramenima i komentarima tipa, „pa dobro, ja ne radim ništa zabranjeno“. Trebalo bi, piše on, da se setimo one čuvene opomene Martina Lutera Kinga, „nepravda bilo gde je pretnja za pravdu svuda“. Bilo da smo zabrinuti opštim napadom na privatnost ili da nam je nelagodna pomisao kako država zna da smo nedavno naručili boks set „Sumraka“, No Place to Hide je u jednakoj meri uzbudljivo, depresivno i zastrašujuće štivo koje ne ostavlja nikakvu sumnju oko toga da od naših lidera moramo zahtevati odgovornost kada ugroze naša prava, i da nikad ne smemo dopustiti da tobožnja zaštita „nacionalne bezbednosti“ bude stavljena iznad naše lične bezbednosti i naših sloboda.
Emily Crawford, Inside Story, 06.06.2014.
Nakon dve godine negativnog rasta ekonomija Evrozone bi najzad trebalo da poraste za 1,1 odsto u 2014. godini odnosno 1,5 odsto u 2015. godini. Nešto brži oporavak usledio bi u periodu između 2016. i 2018. godine. Ovo je ključna novost koju donosi letnje izdanje EY Prognoze kretanja u Evrozoni (EY Eurozone Forecast) koju je pripremila revizorsko-konsultantska kompanija EY (ranije Ernst & Young).
Jačanje izvoza i postepen porast potražnje na domaćem tržištu dovešće do skromnog rasta investicija. Međutim, opasnost od deflacije i dalje postoji budući da je inflacija u Evrozoni iznosila samo 0,5 odsto u maju mesecu. Rasprostranjena deflacija ili mogući period veoma niske inflacije, dodatno bi otežao problem sporog rasta podizanjem realnih nivoa dugovanja i odložio odluke vezane za potrošnju i investicije.
Jedan od razloga za slab rast cena bila je snaga evra tokom poslednjih meseci. Kao odgovor na ovo Evropska Centralna Banka (ECB) je u junu donela niz mera koje bi, uz najavljenu strožiju monetarnu politiku SAD, trebalo da krajem ove i početkom naredne godine omoguće da evro oslabi. Shodno tome, EY Prognoza kretanja u Evrozoni predviđa porast inflacije što bi umanjilo opasnost od deflacije i otvorilo vrata širem oporavku investicija i potrošnje.
Tom Rodžers, viši ekonomski savetnik za EY Prognozu kretanja u Evrozoni kaže: „Nedavni događaji u Evrozoni pokazuju da se postepeni oporavak nastavlja ali je njegov intenzitet različit od zemlje do zemlje. One zemlje koje su najviše učinile kako bi poboljšale konkurentnost trenutno ubiraju plodove, dok druge nastavljaju da zaostaju. I dalje postoji zabrinutost zbog slabog rasta cena i mogućnosti da spoljni ili unutrašnji potresi gurnu Evrozonu u deflaciju. ECB je svojim najnovijim merama pokazala da ima kapacitet da deluje. Dodatno ohrabruje namera ECB da usmeri bilo koji program ubacivanja svežeg novca direktno na dugovanja nefinansijskih preduzeća.“
Mark Oti, Rukovodeći partner EY za Evropu, Bliski Istok, Indiju i Afriku kaže: „Tačno je da je Evrozona u daleko boljoj poziciji nego što je bila pre samo 12 meseci, ali njen ekonomski oporavak je i dalje problem koji čeka rešenje. Kao i mnogo puta tokom prethodnih šest godina, načine se dva koraka unapred i jedan unazad. Da, napredujemo, ali i dalje postoje mnogi izazovi.“
Razlike među ekonomijama u Evrozoni i dalje opstaju
Širom Evrozone i dalje se odvijaju različiti scenariji. Iako izgleda da će dosadašnji obrasci gde centralne ekonomije Evrozone nadmašuju one sa periferije biti manje očigledni ove godine, analitičari EY i dalje očekuju različite ekonomske učinke zemalja članica.
Grčka i Italija će ove godine biti među najslabijim ekonomijama u Evrozoni, pored Kipra i Finske. S druge strane, očekuje se snažan rast BDP-a u Španiji i Portugalu budući da su reforme implementirane tokom prethodnih godina počele da daju rezultate. Iako će rast BDP-a u ove dve zemlje biti blizu proseka Evrozone, obe ekonomije će nadmašiti neke slabije centralne ekonomije kao što su Francuska i Holandija, koje su sporo rešavale svoje fundamentalne ekonomske probleme.
I dalje postoji velika razlika između neiskorišćenih kapaciteta centralnih i perifernih ekonomija. EY Prognoza kretanja u Evrozoni procenjuje da ekonomija Nemačke trenutno radi skoro punim kapacitetom. Nasuprot tome, BDP u Italiji i Španiji je i dalje oko 6 odsto ispod svog kapaciteta a grčki jaz između mogućih i stvarnih rezultata će se verovatno dodatno produbiti.
U 2013. godini izvoz Evrozone je porastao za samo 1,4 odsto, što predstavlja najslabiji godišnji rast od početka globalne ekonomske krize. Iako jačanje evra u ovoj godini ukazuje na to da izvoznike očekuje još jedna teška godina, u EY očekuju da će izvoz Evrozone porasti do 3,5 odsto ove godine a zatim 3,8 odsto u 2015. godini, kako globalna potražnja bude nastavljala da raste.
Domaćinstva pokazuju manji oprez, a nezaposlenost je i dalje glavni problem
U većini zemalja Evrozone, potrošači i preduzeća suočavaju se sa teškim uslovima kreditiranja usled nastojanja banaka da poprave svoje finansijsko stanje pre nego što ECB u oktobru objavi rezultate pregleda kvaliteta sredstava. Uprkos tome, izgleda da će potrošnja stanovništva, koja je prošle godine počela polako da raste, tokom narednih kvartala biti u znatnom porastu. Indeks zadovoljstva potošača koji meri Evropska Komisija dostigao je najviši nivo od 2007. godine, a istraživanje kreditne aktivnosti banaka, sprovedeno od strane Evropske Centralne banke, ukazuje da je potražnja domaćinstava za kreditima u porastu.
Pored toga, postoje mogući znaci preokreta na tržištu rada sada. Iako je stopa nezaposlenosti još uvek blizu istorijskog maksimuma i iznosi nešto manje od 12 odsto, zapošljavanje je sada u porastu.
Srbija kuburi sa oporavkom
U Srbiji će privredni rast ove godine usporiti više nego što se prvobitno očekivalo, nakon poplava koje nisu zabeležene duže od jednog veka i koje su napravile ogromnu štetu na infrastrukturi i usevima. Rast BDP-a se već bio spustio na 0,4 odsto u prvom kvartalu ove godine, sa 2,7 odsto u poslednjem kvartalu 2013. godine. Poslednji kvartal je povećao godišnji prosečan rast na 2,5 odsto, što je bilo malo više od očekivanog. Međutim, labava fiskalna politika i monetarne olakšice iz 2013. godine ne mogu se ponoviti, tako da je EY Prognoza kretanja u Evrozoni zbog šteta od poplava redukovala očekivan rast u Srbiji na 1 odsto u 2014. godini, mada bi krajnji rezultat mogao da bude i slabiji.
Smanjenje kamatne stope za pola procentnog poena u maju i junu pomoći će investiranje u rekonstrukciju, ali nije dovoljno da nadoknadi štetu u ovoj godini. Početne procene štete od poplava iznose oko dvemilijarde evra, što je dovelo do toga da Evropska banka za obnovu i razvoj upozori da bi poplave mogle izazvati pad BDP-a Srbije u ovoj godini.
U Srbiji se očekuje oporavak rasta do 2,5 odsto u 2015. godini i postepen rast preko 3 odsto u periodu od 2017. do 2018. godine. Ovo su umerene stope rasta ukoliko se uzmu u obzir stope koje su još od 2006. godine bile u zoni stagnacije.
Rizici za oporavak
Iako šanse za unutrašnju eskalaciju krize u Evrozoni nastavljaju da opadaju, povećan rizik sada preti spolja. Najočigledniji kratkoročni rizik predstavljaju političke tenzije u Ukrajini. Eventualni poremećaji u snabdevanju energijom Evrozone ne samo da mogu dovesti do viših cena i nestašica, već mogu negativno uticati na poslovanje i raspoloženje potrošača te izazvati odliv kapitala iz perifernih ekonomija. U takvom scenariju, velika je verovatnoća da bi i onako krhki oporavak Evrozone na neko vreme bio potpuno zaustavljen.
Ma koliko da su banke s kraja 19. i početkom 20. veka, vođene profitom, težile globalnom poslovanju, one su itekako bile povezane sa nacionalnim interesima matičnih država i na svoj način bile saučesnik u pripremama za obračun u Prvom svetskom ratu. Pester Ungarische Commerzialbank, koja je među prvima zakoračila na Balkan, i to prvo u Srbiju, toliko se politički okliznula da je od vodeće banke na srpskom tržištu postala najomraženija strana banka.
Nakon stvaranja nezavisnih balkanskih država tokom 19. veka, zanimanje razvijenih evropskih zemalja za Balkan bilo je i dalje zasnovano na shvatanju da su balkanski i bliskoistočni region jedinstveni geopolitički i privredni prostor. Za balkanske poslove najmanje su bili zainteresovani londonski a najviše bečki i budimpeštanski bankari, za koje je ovo područje doista bilo najvažnije kao susedstvo koje dopire do sve nestabilnijeg Bliskog istoka. Berlinski bankari su pokazivali najveće ambicije upravo pred izbijanje Prvog svetskog rata, a pariski su imali najviše uspeha i srazmerno su ga lako postigli. Najveći gubitnik u ovoj igri posla i politike na kraju je bila banka koja je među prvima zakoračila na Balkan – Pester Ungarische Commerzialbank, u savremenoj istoriografiji poznatija pod imenom PUCB, navodi se u knjizi „Strane banke u Srbiji 1878-1914“, istoričara Andreja Mitrovića.
Ova mađarska banka sa sedištem u Budimpešti je 1883. godine poslala svoje predstavnike prvo u Srbiju a godinu kasnije u Bugarsku i Rumuniju, da prouče privredne prilike, nađu saradnike i stvore uporišta. Ona je bila jedna od najjačih mađarskih banaka i time značajna i za Austrougarsku monarhiju, mada je po snazi prilično zaostajala za najvećim austrijskim bankama. U međunarodnim razmerama to je bila mala, nižerazredna banka, ali je na Balkanu ipak postala značajan činilac predstavljajući ekonomske i političke interese Ugarske, pa time i cele države Habsburga, posebno u delikatnom srpsko-bugarskom regionu.
Banka je po dolasku u Srbiju od samog početka uspostavila tesne veze sa bankom Andrejević i Ko, Dimitrija i Lazara Andrejevića, da bi je 1906. pretvorila i u svoju zavisnu banku. Bankom Andrejević i Ko su od tada upravljali činovnici PUCB Ladislav Polokovič i kasnije Maks Openhajmer, dok su Andrejevići i njihov saradnik Vasa Radulović ostali uticajni ortaci. Dugo godina je imala svoje predstavništvo u Šapcu u vidu bankarske poslovnice Pavla Bajića, koje je kasnije pretvorila u Šabačku štedionicu. Jedan francuski izvor kazuje da ona „dominira u Beogradu i uopšte na srpskom tržištu, jer ima velike uloge u trgovini i kreditor je velikog broja srpskih banaka“.
Mađarska banka, nemačke ambicije
Sa porastom nemačkog uvoza u Srbiju u prvoj deceniji 20. veka, Nemačka je počela da se interesuje da u Srbiji izgradi vodeći privredni uticaj i shodno tome procenila da u Beogradu treba osnovati jednu nemačku banku koja bi kreditima podržala plasman nemačke robe. Ta ideja je realizovana tako što je nemačka banka Berliner Handelsgesellschaft (BH), koja je još od 1884. imala veoma istaknuto mesto u finansijama Srbije, odlučila da se udruži sa PUCB, inače svojim bliskim poslovnim partnerom. Naime, vođstvo ove nemačke banke je uočilo da podrška koju Rajh pruža politici Monarhije nanosi štetu nemačkom kapitalu u Srbiji, uz upozorenje da bi „stvaranje nekog bankovnog instituta pod nemačkim patronataom u aktuelnoj situaciji moglo lako poslužiti kao polazna tačka za veliki izliv mržnje u srpskoj štami“.
Njen predstavnik u Beogradu izveštava 1908. da zbog podrške koju nemačka vlada pruža Austrougarskoj, nemački poslovni ljudi se izlažu opasnosti „da kod ovdašnjih trgovaca izgube i ono malo simpatija koje su do sada stekli. Srbi bi najradije poslali dođavola Nemce koji ovde žive“. Istovremeno, isti izvor konstatuje da PUCB, kao mađarska banka nikada nije imala značajniju štetu u periodima teških neprijateljstava Srbije sa Austrijom, te da zbog geografske blizine i dobrog poznavanja srpskih finansijskih krugova, ona u svojim rukama drži ključne poslove. Tako je nastalo mađarsko-nemačko akcionarsko društvo, čiji je naziv glasio Banka Andrejević i Ko Akcionarsko društvo, da bi se preduzeću dalo privid da je srpsko. Pošto se nije uspelo u nameri da Lazar Paču uđe u Nadzorni odbor, Vasa Radulović je imenovan za jednog od dva direktora, dok je stvarni rukovodilac bio Maks Openhajmer.
U ovu banku su bile ugrađene velike ambicije. Ona je za srpske prilike bila izuzetno jaka , po kapitalu četiri puta jača od sledeće najsnažnije banke. Težila je izgrađivanju vidnog, možda i premoćnog položaja u privredi Srbije. Planirala je razgranjavanje putem otvaranja filijala, u svim važnim trgovačkim središtima Srbije kao što su Niš, Šabac, Smederevo itd. Planirano je i osnivanje mnogobrojnih akcionarskih društava zavisnih od banke kćeri u Beogradu, posredstvom kojih bi se ostvario uticaj u različitim privrednim granama.
Politička akcija i reakcija
No, očekivanja se nisu obistinila, zbog preterano vidljive politizacije Banke početkom 1909. godine, na vrhuncu aneksione krize. Nije bila posebna tajna da je ova banka i ranije obavljala neke političke zadatke. Tako, predsednik srpske vlade sigurno nije slučajno njenim posredstvom 1906. poslao poruku predsedniku mađarske vlade da Srbija želi dobre odnose sa Austrougarskom. Sa druge strane, bečki konzulat u Beogradu potvrđuje da se zahvaljujući službenicima ove banke, a posebno Vasi Raduloviću, „koji je jedan od naših najboljih informatora“, saznalo u oktobru 1908. da je srpsko vođstvo odlučno da se svim sredstvima odupre ankesiji Bosne i Hercegovine. Međutim, Banka Andrejević je ovo radila skriveno, pokušavajući na sve moguće načine da se dnevna politika ne odražava na bankarske poslove. Ali u vreme aneksione krize je došlo do preokreta, kada se otvoreno podredila političkim ciljevima austrougarskog carstva.
Bečki konzul u Beogradu je izneo događaje tokom aneksione krize na sledeći način: „Veliko neprijateljstvo je nastalo kada se uvidelo da je u ovo vreme Banka Andrejević, suprotno ponašanju drugih bankovnih ustanova, našla da na najrigorozniji način ograničava kredite, pa i onim ličnostima čija je solventnost bila neosporna. Ovakvim merama izazvala je neku vrstu revanšizma. Koliko sam u poslednje vreme mogao da utvrdim, raspoloženje merodavnih trgovačkih krugova nije suviše povoljno za ovu firmu. Tome uzrok nije u nekoj opštoj antipatiji koja vlada u Srbiji protiv svega što je austrijsko i mađarsko. Uostalom, Srpska kreditna banka nije naročito pogođena, mada je poznato da je ona ortački vezana za Osterreichische Landerbank. Mnogo su glasnije optužbe da Banka Andrejević nije dovoljno predusretljiva i da s njom nije ugodno raditi“.
Posledice su bile veoma štetne po PUCB, što banka i sama priznaje: „Od ovog trenutka je naše preduzeće kao mađarska ustanova i kao eksponent privredne politike Monarhije u Srbiji bilo izloženo najoštrijem političkom proganjanju. Materijalno je oštećeno, oporezovano od finansijskih vlasti i bojkotovano od Narodne banke, a srpske vlasti su sve činile da mu naškode“. Učinak politizovanog vođenja poslova je neveselo rezimiran u njenom izveštaju u leto 1911. godine: „Za Banku Andrejević su izgubljene narudžbine Ministarstva inostranih dela, Uprave monopola, Direkcije pošta, Ministarstva vojnog i Direkcije železnica. Narodna banka nam uskraćuje kredite, zadobijanje novih mušterija teče teško, a poslovi nove filijale u Nišu takvi su da ostaju samo želje“. Za razliku od svih drugih banaka koje su bile u stranom vlasništvu, jedino je Banka Andrejević nailazila na prepreke u poslovanju, ocenio je bečki konzul, uz opasku da bi bilo kakva direktna politička intervencija kod srpskih vlasti u njenu korist izazvala još teže posledice po njeno poslovanje. One su usledile 1914. po izbijanju Prvog svetskog rata, kada je Banka Andrejević i Ko, kao ćerka firma PUCB u Srbiji prestala sa radom.
„Pre nego što počnete da se bavite modelima, metodama i merama iz nacrta novog Zakona o privatizaciji, presavijte parče papira na pola i pokušajte sebi da odgovorite na nekoliko pitanja: ’imate li tržište?’, ’imate li proizvod?’, ’imate li partnere?’, ’imate li ljude?’ Kapital, mašine, način privatizacije..sve će to doći ako možete potvrdno da odgovorite na ova prva pitanja“ – ovako je Dušan Vujović ministar privrede danas završio javnu raspravu o nacrtu novog Zakona o privatizaciji, u Privrednoj komori Srbije, koja je okončana aplauzom učesnika.
U državi koja je prošla i još prolazi kroz neuređenu tranziciju i u kojoj postoji ozbiljna i široko rasprostranjena sumnja u kvalitet i primenu pravnih odredbi, uz izražen nedostatak učešća javnosti, trebalo bi puno učiniti da građani izgube povod da ne sumnjaju u namere onih koji bi da se bave eksploatacijom prirodnih resursa, aktivnosti koja je i u znatno uređenijim pravnim sistemima povezana sa izvesnim rizicima po zdravlje i životnu sredinu
Primena propisa u Republici Srbiji već dugi niz godina izaziva različite polemike i izgleda da postoji opšta saglasnost da u tom segmentu postoje ogromni problemi. Neki očigledni (ili „očigledni“) primeri značajno različite primene pojedinih propisa na iste (ili na prvi pogled iste ili slične situacije) uvek iznova podgrevaju sumnje građana u pravni sistem i otvaraju nova pitanja u raspravama o procenama uzroka takvog stanja. Propisi koji se odnose na istraživanje i eksploataciju prirodnih resursa nisu u tome nikakav izuzetak.
Tranzicija društveno-ekonomskog sistema i odnosa od socijalističkog samoupravnog ka nekim (čudnim) varijantama kapitalističkog, koja se odvija u poslednje dve decenije, dodatno opterećuje mogućnost jednostavnijeg objašnjavanja pravnih manifestacija sistemskih društvenih problema. Evropske integracije, čija je jedna od pretpostavki obaveza države kandidata da uskladi (harmonizuje) svoje nacionalno zakonodavstvo sa propisima Evropske unije, okolnosti u kojima funkcioniše pravni sistem Republike Srbije čine, iako to zvuči paradoksalno, istovremeno i dodatno složenim, i jednostavnijim. U takvim uslovima, nesigurnost i nemoć koju građani ponekad osećaju jedna je od skoro opštih karakteristika stanja i ona se preliva u razne sfere društvenog i privatnog života.
Ako se postojeći problemi u primeni propisa u Republici Srbiji posmatraju sa tehničkog (ili „tehničkog“) aspekta, osnovnom karakteristikom sistema pripreme i usvajanja propisa može se smatrati odsustvo jasnih i sistemsko-metodološki utemeljenih predviđanja mogućih posledica donošenja i primene nekih propisa (kako zakona tako i podzakonskih akata). Takvo stanje, koje u osnovi znači donošenje propisa „na slepo“, ima neretko za posledicu da se neke odredbe nekih propisa nikada ne primene kao i to da se u tumačenju i primeni nekih odredbi nekih propisa postupa na različite (i značajno različite) načine. Ovde se ostavlja po strani rasprava o interesima pojedinih novoformiranih društvenih klasa u novom srpskom društvu kojima ovakvo stanje odgovara, kao i načinu manifestacije takvog položaja.
Analiza efekata propisa je ključni instrument za realno sagledavanje posledica donošenja i primene nekog propisa i u Predlogu strategije regulatorne reforme 2013-2016 s pravom se ukazuje na više problema u vezi sa ovim.
Jedan od uzroka problema u postojećoj primeni propisa leži u nemogućnost javnosti da uzme učešće u procedurama pripreme i sprovođenja pojedinih propisa, odnosno ostvarivanju mogućnosti za učešće javnosti u procedurama pripreme i sprovođenja propisa tamo i gde se oni formalno garantuju. Sa stanovišta mogućnosti učešća javnosti nekoliko se odredbi postojećeg Poslovnika Vlade („Sl. gl. RS, br. 61/2006 – prečišćen tekst, 69/2008, 88/2009, 33/2010, 69/2010, 20/2011, 37/2011 i 30/2013) mogu smatrati nejasnim, tj. formulisanim na takav način da ostavljaju predlagaču propisa (i drugim subjektima) suviše diskrecionih mogućnosti bez mogućnosti javnosti da u razumnoj proceduri preispituje takve odluke.
Učešće javnosti je više od javne rasprave
U članu 41. predviđa se obavezno organizovanje javne rasprave u dva vrlo široko i ne precizno definisana slučaja (ako se zakonom „bitno menja uređenje nekog pitanja“ ili ako zakon „uređuje pitanje koje posebno zanima javnost“). Nemamo odgovor na pitanje na osnovu čega se procenjuje da li pitanje koje je predmet uređivanja „posebno zanima javnost“, odnosno ko određuje da li se predlogom zakona „bitno menja uređenje nekog pitanja“? Formalno je predviđeno da predlagač zakona predlaže, a nadležni odbor donosi odluku. Dakle, u osnovi predlagač zakona sam procenjuje na osnovu nekih kriterijuma da li je ispunjen neki od dva navedena uslova. Odnosno, on pri postojećim rešenjima nema ni potrebu da to uopšte razmatra. U poslednjim izmenama Poslovnika učinjen je pokušaj da ove dileme otklone, ali su i dalje ostale neke nepreciznosti.
Posebno pitanje je povezano sa činjenicom da je “mogućnost” javne rasprave predviđena samo u slučaju pripreme zakona, a ne i u slučaju podzakonskih propisa. Ne treba podsećati da se u nekim oblastima, podzakonskim propisima regulišu pitanja za koja je javnost mnogo više zainteresovana, odnosno mnogo se više i konkretnije tiču javnosti (slučaj “aflatoksin” to samo do izvesne mere može da ilustruje). Ovome ide u prilog i to što je uočena praksa, naročito u nekim oblastima, da se (i) zbog potrebe ubrzanog usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU, u nekim slučajevima zakonskim tekstom regulišu samo neka osnovna pitanja, a da se sve ostalo (često najsloženiji delovi neke materije) ostavlja za kasnije regulisanje podzakonskim propisima.
U našoj praksi postoji pokušaj da se „javna rasprava“ predstavi kao učešće javnosti, što je sužavanje sadržaja ovog pojma. Dakle, učešće javnosti ne može se svoditi na “javnu raspravu” niti kasnije u Narodnoj Skupštini organizovano “javno slušanje”. Učešće javnosti je širi pojam i podrazumeva više aktivnosti kojima se izgrađuje partnerski odnos sa javnošću. Verovatno je da bi najbolje bilo da se što doslednije primene relevantne odredbe Arhuske konvencije, koje iako i same relativno uopštene, u nekim delovima mogu poslužiti kao putokaz za tumačenje smisla pojma „učešće javnosti“. Ovo naročito u delu koji obavezuju „organe javne vlasti“ da sprovedu određene aktivnosti „u ranoj fazi postupka kada su sve opcije otvorene.“
U skladu sa postojećim normativnim rešenjima učešće predstavnika lokalne samouprave u pripremi i donošenju republičkih propisa i dalje je samo “mogućnost” i ništa više. Osetljivost ovakvog stanja naročito je uočljiva kod zakona kojima se jedinicama lokalne samouprave prenose izvesne nadležnosti, ili propisuju druge obaveza i prava.
Koordinacija aktivnosti nadležnih organa (kako horizontalno tako i vertikalno) jednim delom je prepuštena procenama funkcionera nadležnih organa u čiju stručnost značajan deo javnosti ima ozbiljne razloge da ne veruje (imajući u vidu pre svega način kako se od strane političkih stranaka kandiduju). Postojeći propisi koji regulišu ova pitanja uglavnom su na nivou opštih normi gde se može identifikovati više mesta gde postoje preklapanja nadležnosti različitih organa. U slučaju aktivnosti koje se odnose na procedure izdavanja dozvola za istraživanje, odnosno eksploataciju mineralnih resursa jasno su manifestovane nedorečenosti postojećeg sistema koordinacije, naročito kada se radi o odnosima između republičkih i lokalnih nivoa vlasti.
Pitanje odgovornosti subjekata koji sprovode aktivnosti koje se odnose na istraživanje i eksploataciju zaslužuje posebnu i znatno detaljniju analizu. Obaveze u vezi sa sanacijom, odnosno remedijacijom lokacija predmet su regulisanja različitih propisa (Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima, propisi u oblasti planiranja i gradnje, itd), ali praksa pokazuje značajne probleme u tumačenju i primeni relevantnih normi).
Ograničenim se mogu smatrati i mogućnosti za učešće predstavnika privrede u procesu pripreme i donošenja propisa, sa svim posledicama koje takvo stanje nosi sa sobom. Neverovatno je da, prema postojećim odredbama Poslovnika Vlade, predlagač propisa nema obavezu da pribavi mišljenje poslovnog sektora (ili udruženja privrede), makar za određene vrste propisa. Slučaj „Aflatoksin“ na pomalo bizaran način ilustruje više slabosti postojećeg sistema usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU i odsustva konsultacija sa zainteresovanim subjektima, bez obzira kako različiti predstavnici vlasti (bivši i aktuelni) to pokušavali da objasne.
Transparentnost postupka je poseban problem. Ostaje otvoreno i pitanje dostupnosti informacija o usklađenosti nacionalnih propisa sa propisima EU, uključujući i tabele o usklađenosti. Javnost ima interes i zainteresovana je da vidi kako i na osnovu čega su nadležni organi procenjivali da je neki nacionalni propis usaglašen sa relevantnim propisom EU. Dosadašnja praksa u vezi sa ovim nije zadovoljavajuća, a Predlog strategije regulatorne reforme 2013-2016 ne sadrži poseban deo koji se odnosi na ovo pitanje.
Prostor za manipulaciju
Specifičnosti primene propisa u oblasti životne sredine jednim značajnim delom su rezultat činjenice da se radi o relativno novoj i posebnoj grani prava čija primena podrazumeva izvesna specifična znanja različitih subjekata u sistemu. Šire razumevanje uzroka i posledica određenih problema u vezi sa životnom sredinom podrazumeva kako specijalizaciju onih koji bave ovim pitanjima tako i podizanje opšte kulture i nivoa svesti o problemima u ovoj oblasti.
Usklađivanje nacionalnih propisa sa propisima Evropske unije u oblasti životne sredine (i nekim drugim specifičnim oblastima) podrazumeva, jednim delom, i uvođenje u pravni sistem države kandidata za članstvo potpuno novih instituta, principa, pravila, itd. od kojih za neke ni u starim članicama ove organizacije nije razvijena ozbiljna praksa. Za takve stvari su potrebna značajna finansijska sredstava i duži vremenski periodi. Dosadašnja praksa tzv. usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU u delu koji se odnosi na Poglavlje 27 (životna sredina) jasno pokazuje nekoliko karakteristika od kojih ni jedna od njih ne uliva poverenje. Ubrzano donošenje zakona (po hitnoj proceduri) i prepisivanje zakona i podzakonskih propisa država, koje su u skorijoj istoriji prošle fazu usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU i postale članice ove organizacije, imaju ozbiljne posledice na sve subjekte sistema upravljanja u oblasti životne sredine. Ovo naročito ako se imaju u vidu procene da usklađivanje i primena propisa EU u Republici Srbiji trebalo da košta nešto preko deset milijardi evra. U zemlji sa infrastrukturom koja je razarana decenijama, funkcionisanje sistema na nivou lokalne samouprave, na koju je zakonima u oblasti životne sredine iz 2004, i 2009. godine prenet ogroman broj nadležnosti, predstavlja poseban problem. Investicije u privredne grane ili postrojenja koja sama po sebi nose izvesne rizike koje građani u lokalnoj samoupravi prvi i neposredno mogu da osećaju (ili „osećaju“), predstavlja izvanredno područje za manipulacije različitog karaktera. Najbolji primer je već višegodišnje kašnjenje u izgradnji prvog postrojenja za tretman opasnog otpada za koji je EU već bila izdvojila inicijalna sredstva.
Imajući u vidu sve prethodno navedeno, ne iznenađuje to što građani nemaju poverenje u funkcionisanje pravnog sistema i mogućnost da zaštite svoje interese. Građani Republike Srbije žive u zemlji u kojoj su delovi bivših (i nekih sadašnjih) političkih elita, donoseći propise koji su im omogućili „zakonit“ prenos društvenog i državnog kapitala u privatne džepove, učinili sve da priča o vladavini prava, podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, (ne)zavisnom pravosuđu, ljudskim pravima i slobodama, itd. dobije neke karikaturalne elemente. U takvim okolnostima, zagovaranje potreba ubrzanog priliva stranih („stranih“) investicija po svaku cenu (kako se to predstavlja od strane nekih političara) može da u svesti prosečnog građanina ima karakter nastavljanja politike koja u sebi ima neke prevarne namere. Otuda ne iznenađuju ni otpori dovođenju stranih (ili „stranih“) kompanija koje se predstavljaju da imaju nameru da investiraju u oblast eksploatacije prirodnih resursa. Ovo posebno onda kada se od strane samih kompanija daje povoda za to. Neke od njih bi morale imati u vidu da jednostavna krilatica o njihovoj nameri da „dosledno primenjuju pravo“ u Republici Srbiji (što se moglo čuti od strane nekih zagovornika investiranja u eksploataciju nikla), može imati i suprotan efekat od onog koji očekuju i koji ova krilatica može imati u uređenim pravnim sistemima. U okolnostima kakve postoje u Republici Srbiji ne bi trebalo da iznenađuje što takav pristup investitora ostavlja prizvuk, između ostalog, i o postojanju namere da se primenom postojećih propisa (koji imaju praznine, koji međusobno nisu usaglašeni, koji ostavljaju prostora za različita tumačenja, itd), obezbede uslovi za ostvarivanje isključivo ličnih interesa pojedinih grupacija.
Dr Dragoljub Todić, pravnik, stručnjak za pravo životne sredine, ekološku politiku, održivi razvoj i pravo EU
broj 105, mart 2014.
TRENDOVI
11. EY, kako će izgledati bankarstvo budućnosti: Odiseja 2030.
Obrisi bankarskog sistema u 21. veku tek se naziru. Revizorskokonsultantska kompanija EY izdvojila je osam ključnih trendova za koje veruje da će uticati na novi model poslovanja banaka do 2030. godine. Snažna regulacija, uspon novih tržišta, rast populacije u zemljama u razvoju, starenje stanovništva, ubrzana urbanizacija, novi energetski izvori i moderne tehnologije samo su neki od faktora koji će oblikovati banke budućnosti.
13. Prevelike da bi propale – finansijske institucije i poreski obveznici: Neman na svilenom povocu
„Prevelike da bi propale“ banke u SAD i Evropi dobile su tokom 2011. i 2012. implicitne državne subvencije koje je i danas teško tačno proceniti a kreću se od 15 do 70 milijardi dolara u prvom odnosno 90 do 300 milijardi dolara u drugom slučaju. Zahvaljujući “transferu” poreskog novca u njihove profite, koji i danas traje nešto manjim tempom, postale su još veće, još sklonije moralnom hazardu i predstavljaju mnogostruko veću glavobolju za zakonodavca. Iako oni različitim merama nastoje da ih smanje i suze, taj posao će biti i dugotrajan i naporan, a možda i uzaludan.
18. Mark Karni, guverner Banke Engleske: Novi manifest finansijske industrije
Kome finansijski sistem danas služi? Samom sebi? Privredi? Društvu? Kome je finansijer odgovoran? Sebi? Svom poslu? Finansijskom sistemu? Odgovor na ovo pitanje treba početi konstatacijom da finansijski kapitalizam nije samom sebi dovoljan, već predstavlja sredstvo za unapređivanje investicija, inovacija, rasta i prosperiteta društva, rekao je Mark Karni, guverner Banke Engleske i predsednik Odbora za finansijsku stabilnost na majskoj konferenciji o inkluzivnom kapitalizmu u Londonu. Ovi principi trebalo bi da budu ugrađeni u temelje jedne drugačije finansijske industrije o kojoj će u Australiji u oktobru razgovarati G20.
22. Nove tehnologije i radna mesta: Konkurent ili saveznik
Pre 20 i više godina divili smo se novim tehnologijama gledajući emisije kao što je „Posle 2000.“ (Beyond 2000) i uživajući u filmovima koji su robote predstavljali kao čovekove najbolje prijatelje, koji sobom donose dodatni kvalitet života. Već odavno živimo u eri posle 2000, a mnogi kadrovi su se sa malih ekrana preselili u stvarni život. Ipak, da li je nagla ekspanzija novih tehnologija dovela do smanjenja broja radnih mesta i time unela nesigurnost u naše živote? Da li smo zapravo izgubili, a ne dobili?
24. Finansijski sektor i privredni kriminal: Prvoborci na prvoj liniji napada
Finansijski sektor prednjači kada je reč o sprečavanju i otkrivanju slučajeva privrednog kriminala, ali same organizacije koje posluju unutar te grupacije morale bi više da se pozabave svojom sigurnošću jer su veoma često najvažnija meta klasičnih pronevera, sajber kriminala i pranja novca, pokazuje najnovije istraživanje kompanije PwC o globalnom privrednom kriminalu.
28. Režim kursa dinara i politika privrednog rasta: Fino podešavanje
Od prejakog dinara najveću direktnu korist imaju finansijske institucije koje kupuju papire Narodne banke Srbije sa visokim kamatama i praktično bez rizika i uvoznici zbog neopravdano jakog dinara. Na ovaj problem je još ranije upozoravao i MMF. Banka ima mogućnost da izmeni svoju politiku bez velikog pomeranja kursa domaće valute.
30. Valutna neusaglašenost javnog duga Srbije: Opasna neravnoteža
S obzirom na najavljeno zatezanje monetarne politike Sistema federalnih rezervi Sjedinjenih Država i očekivano jačanje američkog dolara, u narednom periodu se mogu očekivati značajni deprecijacijski pritisci na dinar i realno uvećanje obaveza koje država ima u inostranim valutama pre svega dolaru, ali i evru.
34. Javni dug i portfolio banaka u Srbiji: Drugo lice prvoklasnog dužnika
Plasmani banaka u pozajmice državi danas čine oko 12 odsto bilansne aktive poslovnih banaka u Srbiji. Stoga bi ulazak države u krizu javnog duga i prekvalifikacija plasmana banaka ka državi u nenaplativa potraživanja dovela do rasta stope nanaplativih kredita na nivo koji bi zahtevao veliku direktnu intervenciju države, u cilju rekapitalizacije banaka, a zarad očuvanja finansijske stabilnosti zemlje. To bi pak izazvalo snažan dodatni rast fiskalnog deficita i javnog duga, čime bi se ušlo u začarani krug.
BANKE
37. Poslovanje bankarskog sistema u 2013. godini: Ukupno poslovanje lošije
Srpski bankarski sektor je u 2013. godini negativno poslovao, a ostvareni gubitak je za skoro tri četvrtine veći od onog iskazanog 2011. godine i prevashodno je posledica visokih gubitaka koje su iskazale dve banke. Te banke, koje beleže najveće otpise spornih potraživanja, nose polovinu gubitaka celog sektora i ujedno opredeljuju njegovo negativno poslovanje u 2013. godini.
38. Finansijski sistem i privredni rast: Prinudno skupljanje
Nije dovoljno „presaditi“ dobar finansijski sektor da bi se obezbedio privredni rast. Dokaz u prilog ovoj tezi je srpski primer koji potvrđuje da je preduslov svakog oporavka privrede snažan pravni okvir i jake institucije, kojih ovde nema.
42. Rast kreditnih rizika – smanjivanje ponude kredita: Kvadratura duga
Od visokog nivoa nenaplativih kredita još je opasnije oklevanje da se ovaj problem reši. Ono banke uvlači u spiralu stalnog proizvođenja loših dužnika.
46. IFC i rešavanje teško naplativih kredita u regionu: Lako ne može svako
Fond koji je IFC stavio na raspolaganje APS Holdingu, specijalizovanoj instituciji za otkup teško naplativih kredita i upravljanje preduzećima u teškoćama trebalo bi da pomogne rešavanju NPL u regionu. Obim kredita u Srbiji koji bi mogao biti obuhvaćen ovom inicijativom delom zavisi i od uklanjanja barijera u kupovini teško naplativih kredita građana, koje je važećim propisima dozvoljeno samo bankama.
48. Bankarski sektor u Srbiji: Krupne promene su neizbežne
Ako bi srpski bankarski sektor posmatrali kao trku sportskih automobila, onda bi se moglo reći da sitne popravke jednostavno nisu dovoljne. Kod mnogih je potrebno zameniti ceo motor ili karoseriju, a negde i ceo automobil. Pri tome, mnogi učesnici još uvek nisu svesni da se staza na kojoj se trkaju značajno i trajno izmenila.
52. Stavovi finansijskih direktora srednjeevropskih zemalja: Neizvesnost je danas normalna
U ovom svom izveštaju, Deloitte poredi očekivanja finansijskih direktora iz 13 srednjoevropskih zemalja (Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Bugarska, Češka, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Albanija i Kosovo, Slovačka i Slovenija). Poređenja su zasnovana na odgovorima 580 finansijskih direktora iz širokog spektra privrednih grana koji su učestvovali u Deloitteovom istraživanju sprovedenom u oktobru i novembru 2013. godine. Istraživanjem su utvrđene promene u mišljenjima finansijskih direktora o faktorima i rizicima, uključujući rast BDP-a i prioritete u finansiranju. Ovo istraživanje je postalo važan reper za pravovremeno donošenje odluka uz uvažavanje finansijskih stavova velikih korporacija širom srednje Evrope.
54. Bankarsko poslovanje sa ino klijentima: Partnerstvo na duge staze
Specifični zahtevi inostranih kompanija nalažu bankama centralizovano poslovanje sa klijentima u čvrstoj sinergiji sa ekspoziturama na lokalnom nivou. Zahvaljujući njima banke stiču važna znanja, unapređuju svoje proizvode i diversifikuju portfolio.
56. Kako urediti zakon o preduzetnom kapitalu: Druga ruka
Srbija je po korišćenju preduzetnog kapitala kao izvora finansiranja preduzeća gotovo na samom dnu lestvice zemalja obuhvaćenih Globalnim izveštajem o konkuretnosti za 2013-2014 godinu. Zakon o fondovima preduzetnog kapitala otvorio bi prostor za podršku malim i srednjim preduzećima, van bankarskih tokova.
58. Bankarski krediti i mladi: Karika koja nedostaje
„Mladi su danas manje dužni nego pre jednu deceniju, ali to nije dobra stvar. To samo ukazuje na stepen ekonomske krize, a ne ekonomskog uspeha.“ Najilustrativniji primer ove misli ekonomiste Ričarda Fraja može se uočiti u nivou stambenih kredita odobrenih mladim ljudima, kao i u posrtanju domaće građevinske industrije.
60. Anketa BiF: Marinos Vathins, predsednik Izvršnog odbora Vojvođanske banke, Klaudio Cezario, predsednik Izvršnog odbora Unicredit banke, Neoclis Neocleous, generalni direktor i predsednik Izvršnog odbora Piraeus banke Beograd i Slavko Carić, predsednik Izvršnog odbora Erste Banke
64. Da li su građani u Srbiji danas finansijski pismeniji: Sa lupom na gotovs
Narodna banka Srbije je u 2013. godini primila 1.510 pritužbi na rad finansijskih institucija, a od toga se 1.263, ili 83,3 odsto, odnosilo na banke. To je za 16,5 odsto manje pritužbi u odnosu na prethodnu godinu, što govori da su građani informisaniji i bolje razumeju bankarske klauzule, a banke više poštuju pravila. Ipak, dobar deo korisnika i dalje ne shvata na koji način treba da se obrati banci ako uoči problem ili nepravilnost.
66. Tabele
OSIGURANJE
77. Poslovanje osiguravajućih kuća u 2013: Gubitak nakon devet godina profitabilnosti
Sektor osiguranja je, nakon devet godina profitabilnog poslovanja, u 2013. godini na ukupnom nivou iskazao gubitak. I pored toga, zabeležen je blagi rast prihoda od premija i bilansne aktive, dok je kapital neznatno smanjen. Ovaj segment finansijskog tržišta i dalje je stabilan i najduže je uspeo da se odupre posledicama krize, zahvaljujući usmerenosti na dugoročna ulaganja i konzervativnoj regulatornoj politici.
78. Potencijali životnog osiguranja za privredni rast: Neslućene mogućnosti
Saradnja banaka i osiguranja na višem nivou mogla bi da pokrene celokupno tržište osiguranja, baš kao i poreske olakšice na životno osiguranje, koje bi u narednih pet godina generisale najmanje milijardu evra za ulaganja države u strateške projekte.
80. Anketa BiF: Andrea Simoncelli, predsednik i generalni direktor Generali Srbija, Branko Krstonošić, generalni direktor Wiener Städtische osiguranja i Adamandios Hadžistilis, generalni direktor AXA osiguranja u Srbiji.
84. Obavezno osiguranje od prirodnih nepogoda, poplave i zemljotresa: Zaštita privatne svojine i državnog budžeta
Katastrofalne posledice majskih poplava usled sve ekstremnijih promena klime, definitivno ukazuju da je, pored ostalih mera zaštite, neophodno da se u Srbiji uvede obavezno osiguranje od prirodnih nepogoda poplave i zemljotresa, kako bi se prenošenjem rizika na osiguravajuće kompanije i inostrano tržište reosiguranja zaštitila privatna svojina, ali i državni budžet.
86. Klima i finansijski proizvodi: Kome je vreme uzelo meru?
Sve više delova ekonomije zavisi od klime – od poljoprivrede do šou biznisa – a sa tim trendom raste i upotreba “vremenskih budućnosti“, finansijskih instrumenata koji su vremenske prilike pretvorili u robu. Strahovanje od onoga šta nas čeka “sutra i odande“, od onog odozgo i odozdo, ovaploćeno je u mesečnim premijama na konto “letnjih i zimskih derivata“ osiguravajućih kuća.
90. Osiguranje vozila starijih od 30 godina: Jedinstvena usluga u Srbiji
Ljubitelji oldtajmera u Srbiji okupljeni su u tridesetak klubova, od kojih neki raspolažu i primercima koji su stari gotovo 90 godina. Vlasnici ovih neobičnih ljubimaca na četiri točka sve do skoro nisu mogli da ih osiguraju. Zato je kompanija UNIQA osiguranje uvela novu uslugu UNIQA Kasko 30+ za osiguranje vozila koja su starija od 30 godina. To je prva i jedina usluga te vrste u Srbiji, ali i na tržištu osiguranja u regionu.
92. Tabele
LIZING
97. Poslovanje lizing kompanija u 2013: Najveći gubitak od početka krize
Lizing kuće u Srbiji već četvrtu godinu zaredom posluju negativno, sa padom plasmana i prihoda, bilansne aktive i kapitala, pri čemu su u 2013. na ukupnom nivou iskazale najveći gubitak od početka krize. Pored smanjene ekonomske aktivnosti i ulaganja, kao i alarmantne nelikvidnosti privrede i stanovništva.
98. Lizing u poljoprivredi: Rastuća popularnost
Lizing u poljoprivredi u poslednjih nekoliko godina predstavlja najbrže rastući segment lizing industrije, kroz koji je prethodne godine plasirano oko 25,37 miliona evra, što je oko 12% ukupnih plasmana. Na dalji razvoj ovog načina finansiranja poljoprivrede značajno bi uticala odluka države da se lizing prepozna kao još jedna mogućnost u programima subvencija, kao i da se kroz oslobađanje od plaćanja PDV-a na kamatu, lizing učini dostupnim i malim poljoprivrednim gazdinstvima.
100. Lizing kao podrška privredi: Nove šanse za privredni rast
Poslednjih nekoliko godina, lizing je postao značajan način finansiranja nabavke osnovnih sredstava na domaćem tržištu, koji su privrednici prepoznali kao povoljnu i kvalitetnu alternativu ostalim vidovima finansiranja. Njegova ekspanzija tek predstoji, što potvrđuju i kretanja u Evropi gde je lizing prepoznat kao važan pokretač privrednog rasta i predstavlja jedan od izvora finansiranja za više od 40% malih i srednjih preduzeća.
102. Domaće tržište u poređenju sa regionom: Tako blizu, a tako daleko
Razvoj domaćeg lizinga je u mnogim segmentima pratio put drugih tržišta u regionu, što može da posluži kao odličan izgovor da drugačije nije ni moglo. Sa druge strane, primeri ne samo bogatih već i pojedinih zemalja sličnog nivoa privrednog razvoja pokazuju da ekspanzija lizinga veoma zavisi od toga koliko je regulativa fleksibilna, jednostavna, i u kojoj meri omogućava jeftina i inovativna rešenja.
104. Tabele
FONDOVI
107. Društva za upravljanje investicionim fondovima: Nastavak slabih rezultata
Nepovoljna investiciona kretanja doprinela su daljem padu broja društava za upravljanje investicionim fondovima i njihovim slabim poslovnim performansama i u 2013. godini.
108. Poslovanje investicionih fondova u Srbiji: Koga jednom zmija ujede, i guštera se plaši
Novčani fondovi su preuzeli primat na našem tržištu investicionih fondova, a takav trend će opstati sve dok kod investitora preovlađuje averzija prema riziku.
110. Poslovanje društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima u 2013: Uprkos svemu, uspešni
Tokom 2013. godine, i pored raznih pretnji kojima je obilovalo poslovno okruženje, društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima su, pre svega, zahvaljujući strogim zahtevima u poslovanju, ostala jedini segment srpskog finansijskog sektora koji je sačuvao pozitivno poslovanje, a pri tome, beleži i uvećanje dobiti za više od trećine. Pored toga, obim poslovanja ovih društava je povećan, dok su bilansna aktiva i kapital blago smanjeni.
112. Monetarna politika i prinosi penzionih fondova: Na klizavom terenu
Uprkos eskalaciji ukrajinske krize, što bi u normalnim okolnostima uticalo na rast premije rizika, došlo je do oštrog pada prinosa, najvećim delom usled najava Evropske centralne banke o novim merama borbe protiv deflacije. To govori o snazi i značaju monetarne politike, ali je dobro znati da takva kretanja nisu rezultat poboljšanja makroekonomskih fundamenata. Kada se plima rizika vrati, zemlje sa brzorastućim fiskalnim deficitom – poput Srbije – mogle bi se naći u veoma nezavidnoj situaciji.
114. Tabele
REVIZIJA
119. Osvrt na pravila o transfernim cenama u srpskom poreskom zakonodavstvu: Nije svaka jabuka, ista jabuka
Srpski pravni okvir se u oblasti transfernih cena u značajnoj meri približio uporednim izvorima, pa je sada najveći izazov u ovoj oblasti pitanje primene odnosno načina na koji će Poreska uprava pristupiti kontroli poštovanja propisa. Upravu bi, kroz obuke i ulaganje u njeno znanje i opremljenost, trebalo pripremiti za primenu pravila o transfernim cenama, kao što je to bila praksa u gotovo svim državama u našem okruženju.
124. Transferne cene i rizici u reviziji: Neiskustvo, najveći protivnik poreskih obveznika
Sve materijalno značajne transakcije između povezanih lica se ove godine po prvi put u Srbiji stavljaju pod lupu tržišnosti, odnosno usklađenosti sa principom „van dohvata ruke“, a svako odstupanje od ovih principa, koje ide na štetu budžetskih prihoda po osnovu poreza na dobit, mora da bude anulirano. Zapravo, moralo je i godinama unazad.
126. Tabele
BERZE
129. Poslovanje brokersko dilerskih društava u 2013: Koncentracija dobitaka i gubitaka u dva društva
U 2013. godini nastavljeno je osipanje broja brokersko dilerskih društava, smanjen je obim njihove aktivnosti ali su i gubici niži u odnosu na prethodnu godinu. Pritom su ostvareni rezultati samo dva društva obeležili poslovanje svih brokersko dilerskih društava.
130. Situacija na regionalnim berzama: Oblačno
132. Kratka istorija domaćeg berzanskog indeksa BELEX 15: Znali smo se iz viđenja
Udar berzanske krize odneo je indeksu Belex15 samo u 2008. godini tri četvrtine vrednosti, dok o kasnijem oporavku možda najbolje govori podatak da se do ovih dana nije značajnije pomerio u odnosu na tu kotu. Primer Telekoma, koji se već dve godine umesto na liderskoj poziciji indeksa Belex15 nalazi pod “staklenim zvonom” političkih elita, možda najbolje govori o tome sa koliko bi optimizma trebalo gledati na mogući razvoj berzanskog tržišta.
134. Tabele
VREMEPLOV
144. Banke i međunarodni odnosi: Trgovačka banka političkih ambicija
Ma koliko da su banke s kraja 19. i početkom 20. veka, vođene profitom, težile globalnom poslovanju, one su itekako bile povezane sa nacionalnim interesima matičnih država i na svoj način bile saučesnik u pripremama za obračun u Prvom svetskom ratu. Pester Ungarische Commerzialbank, koja je među prvima zakoračila na Balkan, i to prvo u Srbiju, toliko se politički okliznula da je od vodeće banke na srpskom tržištu postala najomraženija strana banka.
Najveći doprinos centralnih banaka inkluzivnom kapitalizmu je u tome što bi one mogle predstavljati pokretačku snagu finansijskih reformi, koje pomažu da se obnovi neophodni društveni kapital. Pri tome, moramo prepoznati tenzije između čistog slobodnog tržišta kapitalizma, koje ojačava primat pojedinca na račun sistema, i društvenog kapitala, koje od pojedinaca zahteva širi osećaj odgovornosti za sistem. Osećaj o sebi i za sebe mora biti praćen osećajem za društveni sistem.
Koliko će približno šteta od poslednjih poplava smanjiti privrednu aktivnost i povećati fiskalni deficit u 2014. godini? Pouzdanu ocenu o uticaju poplava na BDP-a je trenutno nemoguće dati, jer ne postoje precizni podaci o svim njenim posledicama. Smatramo međutim da je moguće i korisno već sada definisati red veličina uticaja poplava na BDP – ne samo za potrebe prognoze BDP-a u 2014. godini, već i zbog toga što su se u javnosti pojavila i neka proizvoljna tumačenja razmera i uticaja ove elementarne nepogode.