Tekstovi

„Pre nego što počnete da se bavite modelima, metodama i merama iz nacrta novog Zakona o privatizaciji, presavijte parče papira na pola i pokušajte sebi da odgovorite na nekoliko pitanja: ’imate li tržište?’, ’imate li proizvod?’, ’imate li partnere?’, ’imate li ljude?’ Kapital, mašine, način privatizacije..sve će to doći ako možete potvrdno da odgovorite na ova prva pitanja“ – ovako je Dušan Vujović ministar privrede danas završio javnu raspravu o nacrtu novog Zakona o privatizaciji, u Privrednoj komori Srbije, koja je okončana aplauzom učesnika.

Koliko će približno šteta od poslednjih poplava smanjiti privrednu aktivnost i povećati fiskalni deficit u 2014. godini? Pouzdanu ocenu o uticaju poplava na BDP-a je trenutno nemoguće dati, jer ne postoje precizni podaci o svim njenim posledicama. Smatramo međutim da je moguće i korisno već sada definisati red veličina uticaja poplava na BDP – ne samo za potrebe prognoze BDP-a u 2014. godini, već i zbog toga što su se u javnosti pojavila i neka proizvoljna tumačenja razmera i uticaja ove elementarne nepogode.

U državi koja je prošla i još prolazi kroz neuređenu tranziciju i u kojoj postoji ozbiljna i široko rasprostranjena sumnja u kvalitet i primenu pravnih odredbi, uz izražen nedostatak učešća javnosti, trebalo bi puno učiniti da građani izgube povod da ne sumnjaju u namere onih koji bi da se bave eksploatacijom prirodnih resursa, aktivnosti koja je i u znatno uređenijim pravnim sistemima povezana sa izvesnim rizicima po zdravlje i životnu sredinu

Primena propisa u Republici Srbiji već dugi niz godina izaziva različite polemike i izgleda da postoji opšta saglasnost da u tom segmentu postoje ogromni problemi. Neki očigledni (ili „očigledni“) primeri značajno različite primene pojedinih propisa na iste (ili na prvi pogled iste ili slične situacije) uvek iznova podgrevaju sumnje građana u pravni sistem i otvaraju nova pitanja u raspravama o procenama uzroka takvog stanja. Propisi koji se odnose na istraživanje i eksploataciju prirodnih resursa nisu u tome nikakav izuzetak.

Tranzicija društveno-ekonomskog sistema i odnosa od socijalističkog samoupravnog ka nekim (čudnim) varijantama kapitalističkog, koja se odvija u poslednje dve decenije, dodatno opterećuje mogućnost jednostavnijeg objašnjavanja pravnih manifestacija sistemskih društvenih problema. Evropske integracije, čija je jedna od pretpostavki obaveza države kandidata da uskladi (harmonizuje) svoje nacionalno zakonodavstvo sa propisima Evropske unije, okolnosti u kojima funkcioniše pravni sistem Republike Srbije čine, iako to zvuči paradoksalno, istovremeno i dodatno složenim, i jednostavnijim. U takvim uslovima, nesigurnost i nemoć koju građani ponekad osećaju jedna je od skoro opštih karakteristika stanja i ona se preliva u razne sfere društvenog i privatnog života.

Ako se postojeći problemi u primeni propisa u Republici Srbiji posmatraju sa tehničkog (ili „tehničkog“) aspekta, osnovnom karakteristikom sistema pripreme i usvajanja propisa može se smatrati odsustvo jasnih i sistemsko-metodološki utemeljenih predviđanja mogućih posledica donošenja i primene nekih propisa (kako zakona tako i podzakonskih akata). Takvo stanje, koje u osnovi znači donošenje propisa „na slepo“, ima neretko za posledicu da se neke odredbe nekih propisa nikada ne primene kao i to da se u tumačenju i primeni nekih odredbi nekih propisa postupa na različite (i značajno različite) načine. Ovde se ostavlja po strani rasprava o interesima pojedinih novoformiranih društvenih klasa u novom srpskom društvu kojima ovakvo stanje odgovara, kao i načinu manifestacije takvog položaja.

Analiza efekata propisa je ključni instrument za realno sagledavanje posledica donošenja i primene nekog propisa i u Predlogu strategije regulatorne reforme 2013-2016 s pravom se ukazuje na više problema u vezi sa ovim.

Jedan od uzroka problema u postojećoj primeni propisa leži u nemogućnost javnosti da uzme učešće u procedurama pripreme i sprovođenja pojedinih propisa, odnosno ostvarivanju mogućnosti za učešće javnosti u procedurama pripreme i sprovođenja propisa tamo i gde se oni formalno garantuju. Sa stanovišta mogućnosti učešća javnosti nekoliko se odredbi postojećeg Poslovnika Vlade („Sl. gl. RS, br. 61/2006 – prečišćen tekst, 69/2008, 88/2009, 33/2010, 69/2010, 20/2011, 37/2011 i 30/2013) mogu smatrati nejasnim, tj. formulisanim na takav način da ostavljaju predlagaču propisa (i drugim subjektima) suviše diskrecionih mogućnosti bez mogućnosti javnosti da u razumnoj proceduri preispituje takve odluke.

Učešće javnosti je više od javne rasprave

U članu 41. predviđa se obavezno organizovanje javne rasprave u dva vrlo široko i ne precizno definisana slučaja (ako se zakonom „bitno menja uređenje nekog pitanja“ ili ako zakon „uređuje pitanje koje posebno zanima javnost“). Nemamo odgovor na pitanje na osnovu čega se procenjuje da li pitanje koje je predmet uređivanja „posebno zanima javnost“, odnosno ko određuje da li se predlogom zakona „bitno menja uređenje nekog pitanja“? Formalno je predviđeno da predlagač zakona predlaže, a nadležni odbor donosi odluku. Dakle, u osnovi predlagač zakona sam procenjuje na osnovu nekih kriterijuma da li je ispunjen neki od dva navedena uslova. Odnosno, on pri postojećim rešenjima nema ni potrebu da to uopšte razmatra. U poslednjim izmenama Poslovnika učinjen je pokušaj da ove dileme otklone, ali su i dalje ostale neke nepreciznosti.

Posebno pitanje je povezano sa činjenicom da je “mogućnost” javne rasprave predviđena samo u slučaju pripreme zakona, a ne i u slučaju podzakonskih propisa. Ne treba podsećati da se u nekim oblastima, podzakonskim propisima regulišu pitanja za koja je javnost mnogo više zainteresovana, odnosno mnogo se više i konkretnije tiču javnosti (slučaj “aflatoksin” to samo do izvesne mere može da ilustruje). Ovome ide u prilog i to što je uočena praksa, naročito u nekim oblastima, da se (i) zbog potrebe ubrzanog usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU, u nekim slučajevima zakonskim tekstom regulišu samo neka osnovna pitanja, a da se sve ostalo (često najsloženiji delovi neke materije) ostavlja za kasnije regulisanje podzakonskim propisima.

U našoj praksi postoji pokušaj da se „javna rasprava“ predstavi kao učešće javnosti, što je sužavanje sadržaja ovog pojma. Dakle, učešće javnosti ne može se svoditi na “javnu raspravu” niti kasnije u Narodnoj Skupštini organizovano “javno slušanje”. Učešće javnosti je širi pojam i podrazumeva više aktivnosti kojima se izgrađuje partnerski odnos sa javnošću. Verovatno je da bi najbolje bilo da se što doslednije primene relevantne odredbe Arhuske konvencije, koje iako i same relativno uopštene, u nekim delovima mogu poslužiti kao putokaz za tumačenje smisla pojma „učešće javnosti“. Ovo naročito u delu koji obavezuju „organe javne vlasti“ da sprovedu određene aktivnosti „u ranoj fazi postupka kada su sve opcije otvorene.“

U skladu sa postojećim normativnim rešenjima učešće predstavnika lokalne samouprave u pripremi i donošenju republičkih propisa i dalje je samo “mogućnost” i ništa više. Osetljivost ovakvog stanja naročito je uočljiva kod zakona kojima se jedinicama lokalne samouprave prenose izvesne nadležnosti, ili propisuju druge obaveza i prava.

Koordinacija aktivnosti nadležnih organa (kako horizontalno tako i vertikalno) jednim delom je prepuštena procenama funkcionera nadležnih organa u čiju stručnost značajan deo javnosti ima ozbiljne razloge da ne veruje (imajući u vidu pre svega način kako se od strane političkih stranaka kandiduju). Postojeći propisi koji regulišu ova pitanja uglavnom su na nivou opštih normi gde se može identifikovati više mesta gde postoje preklapanja nadležnosti različitih organa. U slučaju aktivnosti koje se odnose na procedure izdavanja dozvola za istraživanje, odnosno eksploataciju mineralnih resursa jasno su manifestovane nedorečenosti postojećeg sistema koordinacije, naročito kada se radi o odnosima između republičkih i lokalnih nivoa vlasti.

Pitanje odgovornosti subjekata koji sprovode aktivnosti koje se odnose na istraživanje i eksploataciju zaslužuje posebnu i znatno detaljniju analizu. Obaveze u vezi sa sanacijom, odnosno remedijacijom lokacija predmet su regulisanja različitih propisa (Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima, propisi u oblasti planiranja i gradnje, itd), ali praksa pokazuje značajne probleme u tumačenju i primeni relevantnih normi).

Ograničenim se mogu smatrati i mogućnosti za učešće predstavnika privrede u procesu pripreme i donošenja propisa, sa svim posledicama koje takvo stanje nosi sa sobom. Neverovatno je da, prema postojećim odredbama Poslovnika Vlade, predlagač propisa nema obavezu da pribavi mišljenje poslovnog sektora (ili udruženja privrede), makar za određene vrste propisa. Slučaj „Aflatoksin“ na pomalo bizaran način ilustruje više slabosti postojećeg sistema usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU i odsustva konsultacija sa zainteresovanim subjektima, bez obzira kako različiti predstavnici vlasti (bivši i aktuelni) to pokušavali da objasne.

Transparentnost postupka je poseban problem. Ostaje otvoreno i pitanje dostupnosti informacija o usklađenosti nacionalnih propisa sa propisima EU, uključujući i tabele o usklađenosti. Javnost ima interes i zainteresovana je da vidi kako i na osnovu čega su nadležni organi procenjivali da je neki nacionalni propis usaglašen sa relevantnim propisom EU. Dosadašnja praksa u vezi sa ovim nije zadovoljavajuća, a Predlog strategije regulatorne reforme 2013-2016 ne sadrži poseban deo koji se odnosi na ovo pitanje.

Prostor za manipulaciju

Specifičnosti primene propisa u oblasti životne sredine jednim značajnim delom su rezultat činjenice da se radi o relativno novoj i posebnoj grani prava čija primena podrazumeva izvesna specifična znanja različitih subjekata u sistemu. Šire razumevanje uzroka i posledica određenih problema u vezi sa životnom sredinom podrazumeva kako specijalizaciju onih koji bave ovim pitanjima tako i podizanje opšte kulture i nivoa svesti o problemima u ovoj oblasti.

Usklađivanje nacionalnih propisa sa propisima Evropske unije u oblasti životne sredine (i nekim drugim specifičnim oblastima) podrazumeva, jednim delom, i uvođenje u pravni sistem države kandidata za članstvo potpuno novih instituta, principa, pravila, itd. od kojih za neke ni u starim članicama ove organizacije nije razvijena ozbiljna praksa. Za takve stvari su potrebna značajna finansijska sredstava i duži vremenski periodi. Dosadašnja praksa tzv. usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU u delu koji se odnosi na Poglavlje 27 (životna sredina) jasno pokazuje nekoliko karakteristika od kojih ni jedna od njih ne uliva poverenje. Ubrzano donošenje zakona (po hitnoj proceduri) i prepisivanje zakona i podzakonskih propisa država, koje su u skorijoj istoriji prošle fazu usklađivanja nacionalnih propisa sa propisima EU i postale članice ove organizacije, imaju ozbiljne posledice na sve subjekte sistema upravljanja u oblasti životne sredine. Ovo naročito ako se imaju u vidu procene da usklađivanje i primena propisa EU u Republici Srbiji trebalo da košta nešto preko deset milijardi evra. U zemlji sa infrastrukturom koja je razarana decenijama, funkcionisanje sistema na nivou lokalne samouprave, na koju je zakonima u oblasti životne sredine iz 2004, i 2009. godine prenet ogroman broj nadležnosti, predstavlja poseban problem. Investicije u privredne grane ili postrojenja koja sama po sebi nose izvesne rizike koje građani u lokalnoj samoupravi prvi i neposredno mogu da osećaju (ili „osećaju“), predstavlja izvanredno područje za manipulacije različitog karaktera. Najbolji primer je već višegodišnje kašnjenje u izgradnji prvog postrojenja za tretman opasnog otpada za koji je EU već bila izdvojila inicijalna sredstva.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, ne iznenađuje to što građani nemaju poverenje u funkcionisanje pravnog sistema i mogućnost da zaštite svoje interese. Građani Republike Srbije žive u zemlji u kojoj su delovi bivših (i nekih sadašnjih) političkih elita, donoseći propise koji su im omogućili „zakonit“ prenos društvenog i državnog kapitala u privatne džepove, učinili sve da priča o vladavini prava, podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, (ne)zavisnom pravosuđu, ljudskim pravima i slobodama, itd. dobije neke karikaturalne elemente. U takvim okolnostima, zagovaranje potreba ubrzanog priliva stranih („stranih“) investicija po svaku cenu (kako se to predstavlja od strane nekih političara) može da u svesti prosečnog građanina ima karakter nastavljanja politike koja u sebi ima neke prevarne namere. Otuda ne iznenađuju ni otpori dovođenju stranih (ili „stranih“) kompanija koje se predstavljaju da imaju nameru da investiraju u oblast eksploatacije prirodnih resursa. Ovo posebno onda kada se od strane samih kompanija daje povoda za to. Neke od njih bi morale imati u vidu da jednostavna krilatica o njihovoj nameri da „dosledno primenjuju pravo“ u Republici Srbiji (što se moglo čuti od strane nekih zagovornika investiranja u eksploataciju nikla), može imati i suprotan efekat od onog koji očekuju i koji ova krilatica može imati u uređenim pravnim sistemima. U okolnostima kakve postoje u Republici Srbiji ne bi trebalo da iznenađuje što takav pristup investitora ostavlja prizvuk, između ostalog, i o postojanju namere da se primenom postojećih propisa (koji imaju praznine, koji međusobno nisu usaglašeni, koji ostavljaju prostora za različita tumačenja, itd), obezbede uslovi za ostvarivanje isključivo ličnih interesa pojedinih grupacija.

Dr Dragoljub Todić, pravnik, stručnjak za pravo životne sredine, ekološku politiku, održivi razvoj i pravo EU
broj 105, mart 2014.

Najveći doprinos centralnih banaka inkluzivnom kapitalizmu je u tome što bi one mogle predstavljati pokretačku snagu finansijskih reformi, koje pomažu da se obnovi neophodni društveni kapital. Pri tome, moramo prepoznati tenzije između čistog slobodnog tržišta kapitalizma, koje ojačava primat pojedinca na račun sistema, i društvenog kapitala, koje od pojedinaca zahteva širi osećaj odgovornosti za sistem. Osećaj o sebi i za sebe mora biti praćen osećajem za društveni sistem.

MMF-ova radna verzija mehanizma tretiranja suverenih dugova zemalja koje ne mogu da ih otplaćuju polazi od razumne pretpostavke da teret prilagođavanja treba da podele zemlja dužnik i kreditori, bilo privatni ili državni. Iako se bogate zemlje tome oštro protive, snažan rast svetskog suverenog duga koji je dostigao 100.000 milijardi dolara, i očekivani rast kamatnih stopa, čine ovo pitanje urgentnim. Eventualni otpis srpskog duga nije moguć po formuli iz 2000- tih.

Ekonomska kriza započeta 2007. godine pokazala je da svetski finansijski sistem nije adekvatno opremljen da odgovori izazovima koji ovoga puta u najvećoj meri dolaze iz najrazvijenijih zemalja sveta. Do sada je dosta urađeno na institucionalnim poboljšanjima, pre svega u domenu prevencije i upravljanja krizama. Ipak, pitanje adekvatnih podsticaja koji bi osigurali kvalitetno restrukturiranje suverenih dugova zemalja koje imaju problema u njihovoj otplati još uvek nema jasan odgovor. Parcijalna rešenja, koja su pre svega primenjivana kada je reč o Pariskom klubu poverilaca, ne odgovaraju novom tipu krize nastale u razvijenom svetu.

Međunarodni monetarni fond (MMF) kao vodeća institucija u međunarodnim finansijama pokušava da formuliše mehanizam koji bi, realističnije i ravnomernije nego do sada, ponudio rešenje moguće krize suverenih dugova. Iako se taj mehanizam još dogovara u samom MMF-u, neki osnovni obrisi rešenja su poznati javnosti. Najveća novost je mogućnost da svi držaoci državnih hartija od vrednosti zemlje koja ne može da servisira svoj dug, dakle i privatni i suvereni, budu primorani da prihvate otpis dela duga. Motivi MMF-a za rad na mehanizmu restrukturiranja suverenih dugova su jasni: svetski suvereni dug vrlo se brzo povećava od početka krize. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja (BIS) suvereni dug je dostigao 100.000 milijardi US$, što je više za nekih desetak procenata od svetskog GDP-a. Iako već sam nivo duga i njegov odnos prema GDP-u poziva na oprez, brz rast suverenih dugova u poslednjih 6 godina (30.000 milijardi US$) doprinosi budućem problemu. U uslovima očekivanog rasta kamatnih stopa, zemlje koje imaju visok javni dug mogu doći u velike probleme. Dodatni motiv MMF-a mogao bi biti njegov nedovoljno strukturiran odnos u okviru ”trojke“ (EU, Evropska centralna banka-ECB i MMF) koja je definisala pakete ekonomske pomoći nekim zemljama evrozone. Nije tajna da su neke vanevropske zemlje bile veoma nezadovoljne neodgovarajućom ulogom koju je MMF imao tokom krize u Grčkoj.

MMF-ova radna verzija mehanizma tretiranja suverenih dugova zemalja koje ne mogu da ih otplaćuju polazi od razumne pretpostavke da se teret prilagođavanja podeli između zemlje dužnika i kreditora, bilo privatnih bilo državnih. U prilog ovom pristupu idu dosadašnja iskustva dugotrajnih i politički izazovnih prilagođavanja kroz recesiju pre svega u zemljama evrozone, kao i potreba da se relativizuje postojeći moralni hazard, gde kreditori imaju uverenje da će suvereni dužnik morati da vrati njihove pozajmice bez obzira na uslove pod kojima su one date. Osnova predloga MMF-a je da teret prilagođavanja u nekoj srazmeri snosi zemlja dužnik, ali i da kreditori moraju nešto izgubiti.

Drugi pokušaj

Pokušaj MMF-a 2002. godine da uvede jasan mehanizam restrukturiranja suverenih dugova (Sovereign Debt Restructuring Mechanism – SDRM) zemalja koje imaju problem sa servisiranjem dugova nije bio uspešan. SDRM je omogućavao predvidiv i brz proces restrukturiranja neodrživog suverenog duga, uz zaštitu vrednosti imovine i prava kreditora. Bilo je zamišljeno da se SDRM aktivira na zahtev zemlje dužnika, a da MMF i ostale internacionalne finansijske organizacije obezbede prioritetno finansiranje. Njihova potraživanja nisu bila deo SDRM. U osnovi je SDRM bio kombinacija uređenog otpisa dugova i reformi u zemlji koja ima problem sa otplatom duga. Razvijene zemlje nisu podržale predlog MMF-a, a razlog može biti u tome što bi se ovim mehanizmom smanjio njihov neformalni uticaj u situacijama koje su veoma teške za zemlje koje imaju problem sa servisiranjem dugova. Sadašnja kriza u evrozoni je manifestovala neformalne uticaje pre svega u domenu monetarne politike (manipulacije kamatnim stopama centralne banke, kupovina državnih papira sa nejasnim rokovima dospeća) i uvlačenjem MMF-a kao junior partnera.

Najnoviji predlog MMF-a za sada ne uživa veliku podršku. I dok je bilo slučajeva da privatni kreditori budu primorani da otpišu deo potraživanja (Grčka), države poverioci ne žele da otpišu svoja potraživanja. U slučaju krize u evrozoni radi se o zemljama sa relativno visokim GDP per capita, pa države poverioci, pre svih Nemačka, smatraju da one poseduju potencijal da vrate dugove. Dodatni motiv mogućeg uskraćivanja podrške predlogu MMF-a od strane najbogatijih zemalja Evrope mogao bi biti u ulozi koju je ECB imala u krizama u evrozoni. U slučaju “trojke” neobično je da jedna monetarna institucija učestvuje u saniranju fiskalne krize. Za razliku od EU i MMF-a, uloga ECB u krizi evrozone nije dovoljno transparentna, što političari EU vešto koriste. Bez ECB u okviru “trojke”, teret EU u saniranju krize bio bi mnogo više usmeren na budžete unije i zemalja članica, što nije bilo popularno za političare. Najsnažnijim zemljama EU u ovom trenutku nije u interesu da se uspostave jasna pravila regulisanja krize suverenih dugova.

Najveći deo srpskog duga van Pariskog i Londonskog kluba poverilaca

MMF za sada nije tretirao pitanje otpisa dugova međunarodnih finansijskih organizacija (MMF, WB, EIB, ADB, EBRD) u slučaju krize suverenog duga. Iako je tačno da u ovim okolnostima međunarodne finansijske institucije ne podležu otpisu njihovih potraživanja, bilo je primera da su one otpisale znatne dugove siromašnim zemljama. Najpoznatiji primer je otpis dugova najsiromašnijim zemljama od strane MMF-a u okviru “Millenium Development Goals” akcije. Dakle, presedani postoje. Pored toga, teza da se dugovi prema međunarodnim finansijskim institucijama ne mogu otpisivati ne počiva ni na jednom formalnom dokumentu ili međunarodnom sporazumu, već je rezultat prećutnog dogovora. Nije potpuno nemoguće zamisliti situaciju u kojoj bi i one bile povdgnute otpisu dela potraživanja.

O tome da li će ovaj eventualni mehanizam restrukturiranja suverenih dugova imati neke efekte na Srbiju rano je govoriti. Ono što se vidi iz podataka o javnom dugu Srbije je da po sadašnjim pravilima restrukturiranja (Pariski i Londonski klub) zemlja ne bi mogla računati na visok otpis duga, ukoliko do te situacije uopšte dođe, jer dug prema pomenutim klubovima nije velik.

Ponovno pokretanje pitanja tretmana suverenih dugova može biti deo uobičajenih procedura u samom MMF-u, gde svaki makroekonomski problem biva ponovo razmatran nakon protoka određenog vremena propisanog internim procedurama. Iako je ovo verovatno u pitanju, gomilanje suverenih dugova i izražena monetarna ekspanzija u uslovima produžene ekonomske krize u razvijenom svetu dovoljni su razlozi da MMF ponovo otvori pitanje mehanizma za restruktuiranje suverenih dugova. Ostaje da se vidi da li će MMF uspeti da ovaj mehanizam jasno formuliše i nametne kao okvir za rešavanje budućih problema. Međutim, gotovo sigurno da zemlje kreditori neće lako prepustiti prednosti koje sada imaju.

Dr Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF
broj 106, april 2014.

Kome finansijski sistem danas služi? Samom sebi? Privredi? Društvu? Kome je finansijer odgovoran? Sebi? Svom poslu? Finansijskom sistemu? Odgovor na ovo pitanje treba početi konstatacijom da finansijski kapitalizam nije samom sebi dovoljan, već predstavlja sredstvo za unapređivanje investicija, inovacija, rasta i prosperiteta društva, rekao je Mark Karni, guverner Banke Engleske i predsednika Odbor za finansijsku stabilnost na majskoj konferenciji o inkluzivnom kapitalizmu, u Londonu. Ovi principi trebalo bi da budu ugrađeni u temelje jedne drugačije finansijske industrije o kojoj će u Australiji u oktobru razgovarati G20.

U četvrtak, 12. juna 2014 policija opremljena za razbijanje demonstracija, sa velikim količinama suzavca i gumenim mecima,  sukobila se sa masom demonstranata u Sao Paolu, oko 10 kilometara od Korinćanske arene gde se odigravao prvi meč u u 2014 FIFA svetskom fudbalskom prvenstvu. Šest osoba je povređeno, a tri demonstranta uhapšena. Ovo je samo jedan od protesta vezanih za fudbalsko prvenstvo, ove godine.Brazilski predsednik Dilma Rusef, prva žena na čelu zemlje, lider Radničke partije, drži u pripravnosti 100.000 policajaca i 57.000 vojnika koji čuvaju stadione, hotele, timove i terene za vreme trajanja svetskog prvenstva.

Toni Bler namerava da otvori kancelariju u Abu Dabiju, naftom bogatom i sve glasnijim emiratom u očiglednom pokušaju da proširi svoju ulogu diskretnog posrednika u poslovnim i političkim dilovima na Bliskom istoku, piše FT u najnovijem broju .

Fond koji je IFC stavio na raspolaganje APS Holdingu, specijalizovanoj instituciji za otkup teško naplativih kredita i upravljanje preduzećima u teškoćama trebalo bi da pomogne rešavanju NPL u regionu. Obim kredita u Srbiji koji bi mogao biti obuhvaćen ovom inicijativom delom zavisi i od uklanjanja barijera u kupovini teško naplativih kredita građana, koje je važećim propisima dozvoljeno samo bankama