Tridesetih godina prošlog veka književni teoretičar Kenet Berk izneo je predlog koji je nazvao „komičnim okvirom“ – u pitanju je shvatanje, pisao je on, „čovekovih ludorija kao komedije koja je uvek na rubu najkatastrofalnije tragedije“. Tragedija neumoljivo maršira ka završetku, ali kod komedije možemo samo da nagađamo epilog. Kristina Faust, profesorka komunikacija na Univerzitetu u Denveru, ističe da je klimatologija, kao i klimatske vesti, često predstavljena kao tragična apokalipsa: zapečaćena sudbina. (Početkom ove nedelje, glaciolog Erik Rignot rekao je novinarima da se jedan deo zapadnog antarktičkog ledenog pokrivača istanjio preko „tačke bez povratka.“) Iako su mnoge klimatske katastrofe bez sumnje blizu, Faust kaže da bi za medijsko izveštavanje o njima bio koristan Berkov komični okvir.
Ekonomista Gari Beker, koji je nedavno preminuo u 83. godini, ostaće zapamćen kao nobelovac koji je ‘bez pardona’ primenio ekonomski pristup u analizi ljudskog ponašanja i društvenih problema u tradicionalno ne-ekonomskim područjima.
Izgleda da je ceo Balkan poplave dočekao nespreman. Sada, kada je najgore prošlo, rukovodstvo tri države devastirane vodenom stihijom (Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije) ima slične ideje kako obnoviti zemlje i njihove ekonomije – javnim radovima.
Naime, sve tri zemlje su objavile da će posledice poplava sanirati uz pomoć angažovanja nezaposlenih. Takve najave podstakle su očivanja velikog broja nezaposlenih a s druge strane probudila i jugonostalgičarska sećanja kada se masovno išlo na radne akcije. One su, smatraju ekonomisti, ako stvari sagledavamo sa današnje distance više služile političkoj homogenizaciji nego obnovi zemlje budući da su uprkos volonterskom radu, bile dosta komplikovane i skupe za organizovanje.
Čak i da su nekada bile isplative, one nisu recept za dašanje suočavanje sa problemom rešavanja posledica poplava. “Radne akcije više nisu ekonomski održiv mehanizam”, smatra ekonomista Milojko Arsić, “jer je danas mnogo isplativije na izgradnji puteva, mostova i kuća angažovati odnosno građevinske firme koje raspolažu savremenom tehnologijom i stručnim radnicima. Građevinci bi to uradili kvalitetnije, za manje vremena ali i novca – ono što je nekada danima radilo 1000 akcijaša danas može da uradi nekoliko mašina. Tehnologija je napredovala i ne smemo sebi dozvoliti taj luksuz da ne pratimo njen razvoj. Osim toga građevinski sektor u Srbiji je neuposlen, pa bi njegovo angažovanje na sanaciji šteta podsticajno delovalo na privredu”.
Da podsetimo, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković, najavila je okvirni plan države da radnim akcijama obnovi zemlju, dodajući da bi u obnovi učestvovali nezaposleni u zamenu za plaćeni radni staž i zdravstveno i penziono osiguranje. Na konkretnija pitanja o ovom planu ni Nacionalna služba zapošljavanja, ni Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike nam nisu odgovorili do objave ovog teksta.
Međutim, čini se da je u Hrvatskoj ovaj plan malo bolje razrađen ili pak – bar bolje poznat javnosti. Naime, ova država je već objavila broj potrebnih “akcijaša” (945) i pozvala nezaposlene da se jave Zavodu za zapošljavanje. Planirano je i da oni za svoj rad budu plaćeni 3.536,64 kune (465 evra), kao i da im bude plaćen prevoz na posao.
Milojko Arsić smatra da u ovoj situaciji ljudima više odgovara isplaćivanje zarada (kao što će to činiti Hrvatska) nego uplaćivanje doprinosa i staža. Međutim, smatra on “volonteri su do sada uradili dovoljno, sada je vreme da država i privreda preuzmu stvar u svoje ruke”.
Država bi, prema njegovim rečima morala prvo da se pozabavi prikupljanjem finansijskih sredstava potrebnih za obnovu zemlje. “Moguće je to uraditi na više načina, odnosno kombinacijom sledećih: preraspodele sredstava u budžetu, uvođenjem privremenih poreza, podizanjem povoljnih namenskih kredita i obezbeđivanjem donacija od EU”, kaže Arsić i dodaje da bi države koje su manje zadužene imale i mogućnost koju mi nemamo – dodatno zaduživanje i povećanje deficita. Osim izgradnje puteva, mostova i kuća, prema rečima našeg sagovornika, taj novac treba da posluži i sistematičnom planiranju odbrane od ovakvih nepogoda u budućnosti. “Znam da je cilj najavljenog plana da se poveća zaposlenost, ali to ni u kom slučaju na bi trebalo raditi angažovanjem radnika – akcijaša koji ne bi plaćali poreze. Važno je da se obnova realizuje kroz regularne ekonomske procese. Plaćanje ljudima na ruke od strane države ne bi bilo prihvatljivo jer bi to predstavljao otvoren primer sive ekonomije, ali i nelojalne konkurencije – država ne bi mogla da traži od preduzeća da plaćaju poreze ako ih sama ne plaća”.
Sa druge strane, neki ekonomisti, poput Miroslava Zdravkovića, prave proračune kako bi angažovanje volontera i nezaposlenih na javnim radovima moglo da izgleda. Zdravković je sračunao da bi angažovanje 290.000 ljudi, uglavnom onih kojima su poplave i klizišta nanela dosta štete, ali i nezaposlenih lica i dobrovoljaca (studenata, srednjoškolaca), moglo da se plaća 700 dinara dnevno (bez poreza i doprinosa). Ako bi trajalo od 1.6 do 15.10, dakle 137 dana, trošak za državu bi iznosio 7.120.000.000 RSD ili oko 62 miliona evra (0,2% BDP-a).
Ukoliko bi u ovim akcijama od 10.000 do 50.000 ljudi učestvovalo u smenama od po 15 dana, za predviđeni vremenski period bi oko 290.000 prijavljenih prošlo kroz program obnove zemlje.
Prema Zdravkovićevom predlogu u ovakvo organizovanim javnim radovima bi se mogli obnoviti i ojačati nasipi na svim rečicama i rekama koje su plavile (na teritoriji cele Srbije, ne samo sada pogođenim opštinama) i očistiti rečna korita, zatim otpočela bi borba protiv klizišta kroz pošumnjavanje i građevinske tehnike prevencije ali i obnovili lokalna putna infrastruktura i zasadi voćnjaka i drugih višegodišnjih biljaka.
Ovaj ekonomista predlaže da se što pre počne sa radovima jer će nam u protivnom “u periodu licitiranja sa milijardama pomoći proći leto bez mnogo konkretnih efekata prevencije budućih nesreća”.
Ministar omladine i sporta Vanja Udovičić izjavio je da će inicijativu za izmene Zakona o volontiranju, kako bi se omogućilo da se kroz radne akcije pokrene obnova poplavljenih delova Srbije pokrenuti to Ministarstvo i Ministarstvo za rad i zapošljavanje
„Neophodno je da se mobiliše cela Srbija, da svako ko može uzme učešće i da svi zajedno doprinesemo obnovi tamo gde je potrebno. U radnim akcijama učestvovaće svi zainteresovani, ali najviše omladina koja je uvek kad je najteže uz svoj narod, spremna da pomogne“, kazao je Udovičić, prenelo je Ministarstvo.
Sukob u Siriji, koji se teško može opisati drugačije nego kao brutalna klanica, navršio je treću godišnjicu uz određene promene na terenu ali bez konkretnih naznaka skorog okončanja. Ovaj bespoštedni rat specifičan je ne samo po tome što traje neuobičajeno dugo za jednu epizodu „arapskog proleća“ već i po tome što je bezmalo svaka regionalna sila u njega ili umešana do nosa ili pokušava da nešto ulovi u mutnom. Za tako bespoštedno otimanje o jednu zemlju, ma koliko bila značajna, obično postoje konkretniji i opipljiviji razlozi od ideoloških.
Kada su polovinom marta 2011. godine izbili oružani sukobi u Deri, gradu od stotinak hiljada stanovnika tik uz granicu između Sirije i Jordana, pažnja svetske javnosti se brzo okrenula ka novoj epizodi „arapskog proleća“ ali je malo ko mogao da pretpostavi da je u pitanju početak rata koji će u naredne tri godine potpuno uništiti Siriju i neće pokazivati znake jenjavanja čak ni nakon 120 hiljada ubijenih odnosno nekoliko miliona Sirijaca koji su završili u izbeglištvu. Na papiru, rat se vodi između predsednika Asada odnosno njegovih snaga i milicija koje su pod čvrstom kontrolom alavitske zajednice koja u Siriji broji oko 10% populacije, i pobunjenika koji predstavljaju sunitsku većinu koja čini oko 75% stanovništva Sirije. Između ove dve vatre za opstanak se bore kurdska i hrišćanska zajednica. Asadovom režimu na terenu direktno pomaže Iran čije jedinice predvodi Hezbolah, dok oružje stiže od Rusije. Pobunjeničke snage se po pitanju direktne i indirektne pomoći u naoružanju i ljudstvu oslanjaju prvenstveno na Saudijsku Arabiju, Katar, Tursku i SAD.
Broj milicija i paravojski koje su sa svih strana došle da „oslobode“ Siriju je neverovatan a situacija je naročito kompleksna na pobunjeničkoj strani gde ideologije raznoraznih brigada variraju od umerenih do manijakalnih, što od prošle godine za posledicu ima i njihove međusobne sukobe. Jedno od pitanja koje se prilično stidljivo odnosno jedva provlači kroz svetske medije glasi: da li je dominantna crta ovog sukoba zaista ideološka odnosno religijska, ili postoje još neki faktori koji su uvukli toliko zainteresovanih strana u rat u kojem bi ulozi mogli biti daleko veći nego što se na prvi pogled čini?
Na raskrsnici
2010. godine u Siriji nije bilo rata ali su se na političkom planu dešavale veoma zanimljive stvari . Ova zemlja se iznenada našla u središtu „gasne groznice“ koja je iz više razloga počela da se širi regionom poput požara. Prirodni gas se nametnuo kao energent budućnosti a njegovi najveći izvoznici (Rusija, Iran i Katar) našli su se u trci za glavnog kupca – Evropsku Uniju. U potrazi za načinom da smanji zavisnost od ruskog gasa (što je usvojeno kao strateški cilj godinama pre nego što je izbila aktuelna kriza u Ukrajini), Evropska Unija je najpre razmatrala projekat „Nabuko“ koji je trebalo da joj dovodi turkmenistanski i kazahstanski gas preko Kaspijskog Mora, Azerbejdžana, Gruzije i Turske. „Nabuko“, međutim, nije realizovan; najverovatnije zbog nedovoljnih kapaciteta koje su proizvođači mogli da obezbede. Štaviše, u konkretnoj realizaciji je dalje odmakao njegov direktan rival u vlasništvu ruske kompanije Gazprom, nama dobro poznat i po kapacitetu tri puta jači „Južni tok“. Evropskoj Uniji je hitno bila potrebna alternativa, a kao glavni kandidat za alternativno snabdevanje prepoznato je najveće poznato polje prirodnog gasa na svetu – Južni Pars, gde na dnu Persijskog Zaliva leži 16 biliona kubnih metara dragocenog energenta. Ovaj zlatni rudnik dele Iran i Katar, dva otvorena neprijatelja. Nimalo slučajno, u Kataru je stacionirana regionalna ispostava objedinjene komande borbenih snaga SAD za Bliski Istok, Severnu Afriku i Centralnu Aziju (USCENTCOM). Uz zdušnu podršku SAD, Velike Britanije i Francuske, Katar sebe vidi kao idealnog alternativnog dobavljača prirodnog gasa za Evropsku Uniju. Nezaobilazan faktor u ovom aranžmanu je Sirija kroz koju bi gasovod morao da prođe pre nego što uđe u Tursku (zamišljena trasa ide iz Katara u Saudijsku Arabiju, odatle u Jordan, pa u Siriju i najzad Tursku).
„Religijski“ gasovod
Vreme, međutim, ponovo nije bilo na strani Evropske Unije. Slično kao što je ruski „Južni tok“ startovao brže od „Nabuka“, katarsko-saudijsko-turski gasovod je 2010. godine dobio neželjenu i prilično aktivnu konkurenciju na drugoj strani gasnog polja Južni Pars. Iran je, naime, osmislio gasovod koji bi od njihove teritorije, preko Iraka i sirijske mreže, izbio na sirijski deo mediteranske obale. Gasovod bi se zatim spustio na dno Sredozemnog Mora i preko Kipra otišao prema Grčkoj. Sirija se tako našla u središtu političko-energentskog klupka kao jedina zemlja koja bi bila nezaobilazna na obe rute. Gasovod iz Katara nije mogao da umesto Sirije ide preko Iraka jer Katar ne želi zemlju sa šiitskom većinom u projektu. Svoje razloge ima i Turska koja ne želi da gasovod prođe kroz Irački Kurdistan i uđe u Tursku na delu njene teritorije gde većinu stanovništva čine Kurdi. Turska je već pristala na određeni nivo energetske zavisnosti od Kurda kada je prošle godine pustila u rad naftovod koji dolazi iz grada Erbila u Iračkom Kurdistanu, i ne želi da tu zavisnost dodatno povećava. Stoga ne treba da čudi što su pre odsudne 2010. godine odnosi na relaciji Ankara-Damask bili sušta suprotnost današnjim nastojanjima Turske da po svaku scenu obori sirijskog predsednika Asada. Saznavši za plan Irana da napravi „šiitski gasovod“, Turska je 2010. ponudila Siriji da uđe u „sunitski“ projekat ali je Bašar Al-Asad to odbio, navodno štiteći interes Rusije kao svog najznačajnijeg saveznika. Slučajno ili ne, oružani sukobi u Siriji izbili su naredne godine.
Drugi igrači
Bez obzira na razbuktavanje rata u Siriji, memorandum o izgradnji „šiitskog gasovoda“ potpisan je u leto 2011. godine u Iranu. Predviđen kapacitet ovog gasovoda je 40 milijardi kubnih metara godišnje, što je značajno više od nedovoljno snažnog „Nabuka“ (30 milijardi) ali i značajno manje od „sunitskog“ gasovoda čiji idejni projekat predviđa kapacitet sličan onom koji ima „Južni tok“ (više od 60 milijardi). Tokom 2012. godine iranski i sirijski zvaničnici su najavljivali potpisivanje ugovora o izgradnji vrednog 10 milijardi dolara, pa čak i početak radova na trasi gasovoda, ali je ostalo nejasno kakvog smisla bi ta izgradnja imala pre nego što se rat u Siriji okonča. U međuvremenu je Iran kompletirao istočni krak gasovoda iz polja Južni Pars, koji ide do pakistanske granice u skladu sa sporazumom koji su dve zemlje potpisale. Pakistan kasni sa sprovođenjem gasovoda na svojoj teritoriji iako mu prete ozbiljni finansijski penali ukoliko izgradnja ne bude završena do kraja ove godine. Nimalo slučajno, najveći pritisak na Pakistan da se povuče iz ovog projekta vrše SAD i Saudijska Arabija koje predlažu Pakistanu da umesto toga dovede turkmenistanski gas preko Avganistana (ovo je ostalo u domenu teorije budući da izgradnja gasovoda na avganistanskoj teritoriji u ovom trenutku ima taman onoliko smisla koliko i na sirijskoj). Ovaj pritisak je već dao rezultate u Indiji koja se povukla iz projekta i okrenula proizvodnji električne energije iz nuklearnih izvora. Delikatnu situaciju u kojoj se našla pakistanska vlada pokušavaju da iskoriste strani investitori koji žele da uđu ili su već ušli u projekat iranskog gasovoda, a koje nimalo slučajno predvodi ruski Gazprom.
Taman kada pomislite da situacija ne može biti komplikovanija nego što jeste, u igru ulazi i Izrael. Zemlja koja je u energetskom smislu decenijama imala manje sreće u poređenju sa većinom zemalja u regionu, za samo godinu dana se od hroničnog uvoznika pretvorila u novu izvoznu silu na tržištu prirodnog gasa. Najpre je 2009. godine na dnu mora zapadno od Haife pronađeno gasno polje Tamar sa oko 300 milijardi kubnih metara najkvalitetnijeg gasa, da bi famozna 2010. godina u istom rejonu donela otkriće najvećeg podvodnog nalazišta u ovom stoleću – gasnog polja Levijatan u kojem leži više od 500 milijardi kubnih metara. Izrael sada intenzivno razmišlja o izvozu svog gasa na tržište Evropske Unije ali mu se u isto vreme ne dopada mogućnost da mu glavni rival bude šiitski gasovod koji dolazi iz Irana. Uništenje Sirije je do daljnjeg zaustavilo šiitski projekat ali Izrael sada ima drugu i potencijalno mnogo veću glavobolju od konkurentskog gasovoda a to je opasnost koja će im pretiti od Islamskog Bratstva koje će najverovatnije kontrolisati Siriju ukoliko dođe do pada Asadovog režima.
Listu direktno i indirektno upletenih u sirijsku golgotu kompletira Rusija čije tradicionalno savezništvo sa Sirijom, koje potiče još iz doba hladnog rata, sada ima novu, gasnu komponentu. Ukoliko se Bašar Al-Asad održi na vlasti, to će izvesno dugovati ruskom oružju i diplomatskoj podršci u istoj, ako ne i većoj meri nego borcima Hezbolaha na terenu. Da su SAD i njeni saveznici iz NATO prošle godine krenuli u vazdušne udare nakon masakra hemijskim oružjem u Damasku, Asad bi u ovom trenutku možda već bio prošlost. Rusija je, međutim, tu akciju osujetila a u međuvremenu je situacija na terenu počela da se popravlja za Asada. Simptomatično je da se neke od najžešćih borbi u Siriji vode za grad Homs koji predstavlja projektovano čvorište budućih gasovoda u Siriji, koji će se odatle račvati ka Libanu, mediteranskoj obali (Latakija) i Turskoj (Alepo). Svojom podrškom Asadu i uzimanjem luke Tartus u zakup, Rusija nastoji da uspostavi efektivnu kontrolu nad onim što bi u budućnosti trebalo da predstavlja evropsku alternativu ruskom gasu. Nije teško zamisliti kolika nagrada je u pitanju i kakve bi bile njene političke implikacije. Rusija takođe može da odigra neke zajedničke poteze sa Izraelom jer i na tom polju ima čime da trguje. U međuvremenu je na spisak kriznih žarišta dodata i Ukrajina koja je, slučajno ili ne, još jedna zemlja od ključnog značaja za tranzit prirodnog gasa ka Evropskoj Uniji. I još jedna zemlja koju trenutno svi žele da „oslobode“ od uticaja onih drugih.
Svi protiv svih
Ako se na trenutak vratimo na Tursku, treba napomenuti da politika spram Bliskog Istoka u Ankari nije monolitna. Gotovo polovina turske industrije zavisi od ruskog gasa i trenutno nema naznaka da bi taj procenat mogao da bude smanjen. Štaviše, jedini nov projekat koji uključuje Tursku a gde ima kakvog-takvog pomaka je Gazpromov „Južni tok“. Gasovod iz Katara je još uvek samo ideja dok na „Nabuko“ više niko ozbiljno ne računa. Ako bi nastavila da odbacuje svaku mogućnost da Bašar Al-Asad ostane na vlasti, Turska bi povukla pravi pokeraški potez i zaigrala na sve ili ništa. Na drugoj strani, Turska bi eventualnom modifikacijom svog stava prema Siriji mogla da uz pomoć Rusije sebi obezbedi izlaznu strategiju u slučaju da Asadov režim opstane. Pitanje je samo šta će na to reći Katar i Saudijska Arabija koji u ovoj priči nemaju šta da izgube budući da ne žele da sarađuju sa šiitskim zemljama niti bi ih ove pozvale u njihove ključne projekte. Svi ovi faktori se odražavaju na odnose unutar turskog establišmenta koji je već dovoljno pritisnut nezadovoljstvom javnosti zbog otvorenog mešanja i doprinošenja sirijskoj golgoti.
Izgledalo je da je pozicija Sirije dobra da bolja ne može biti kada je pre nekoliko godina otkriveno veliko nalazište gasa u blizini granice sa Libanom odnosno sredozemne luke Tartus koju, nimalo slučajno, zakupljuje Rusija. Sirija je u jednom trenutku imala mogućnost da na svojoj teritoriji ugosti dva gasovoda od ključnog strateškog značaja i da uz to izvozi sopstveni gas. Ekonomsku i političku korist od toga nije teško zamisliti. U igri bi bili praktično svi ključni igrači: Iran, Katar, Turska, Saudijska Arabija, čak i Rusija. Umesto toga, Sirija je danas u ruševinama i potpunom beznađu. Vreme će pokazati da li je interese svih navedenih igrača bilo nemoguće pomiriti i da je to od starta zapečatilo sudbinu ove zemlje ili je Bašar Al-Asad napravio tragičnu grešku postupajući u interesu svog najvećeg saveznika.
Svaki, pa i najpovršniji pokušaj da se razumeju odnosi na Bliskom Istoku, ima potencijal da zabavi čoveka dok posmatra regionalne sile kako se bore svi protiv svih, podmeću noge jedni drugima i uporno nastoje da u isto vreme ugrabe koliko mogu za sebe i upropaste sve druge. Zabava se, međutim, brzo pretvara u horor i užasnutost lakoćom sa kojom raznoratne elite, opijene svojom moći ili bogatstvom, žrtvuju milione nedužnih civila zarad očekivanih prihoda od energenata i to sve uvijaju u ideološke oblande.
Milan Kokorić
broj 107, maj 2014.
Evropa podseća na zabavni dečji film. Ona je mešavina klišea. Francuski snob, policajac iz najnovijeg filma o mapetima, odlazi na osmonedeljni godišnji odmor, iako ga čeka puno posla. Ili – sibirska seksi mlada sprema se da Kermita zauvek zatvori u svoj gulag. Da li je to Evropa, Evropa iz filma o mapetima, zarobljena između dekadencije i totalitarizma?
Ako bi životni standard bio kriterijum za to ko treba da snosi teret krize, onda bi to bilo pitanje poreskog sistema i većeg oporezivanja pojedinaca koji ostvaruju veće prihode i/ili imaju veću imovinu nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada, kao i pitanje uvođenja viših poreskih stopa za na primer luksuzniju robu ili viših stopa oporezivanja prihoda od kapitala, kaže za B&F ekonomista Gordana Matković. Vrlo često pribegava se, međutim, lakšem i bržem rešenju – “reformi” penzijskog sistema.
Nije prvi put a verovatno neće biti ni poslednji da Gordana Matković, bivši ministar za socijalnu politiku u vladi Zorana Đinđića i stručnjak za socijalnu politiku, daje argumente u prilog svojoj tezi da izuzev smanjenja penzija – koja su ponovo predmet razmene stavova članova vlade preko medija – postoje i druge mogućnosti za uštede u budžetu.
To posredno priznaje i Fiskalni savet koji u jednoj skorijoj analizi razmatra koji bi bili efekti rešavanja pitanja samo jednog javnog preduzeća – Srbijagasa – a malo dalje zaključuje da je mnogo izglednije smanjivanje penzija koje Savet navodi kao problem broj jedan naših finansija.
„Činjenica je da pojedinačno posmatrano penzije predstavljaju najveći rashod, kao i da su one dva puta vanredno povećane 2008. godine, drugi put kada je kriza već započela. Sve reforme i racionalizacije koje se mogu dokumentovati – porast efektivne starosne granice za penzionisanje, porast udela penzionera su punim stažom, smanjenje udela invalidskih penzionera, smanjenje stope zamene – ne mogu da nadjačaju odluku da se penzije povećaju za više od 10% i to u uslovima kada je već 2009. došlo do značajnog smanjenja BDP-a. Činjenica je takođe da se taj rashod tehnički posmatrano najlakše smanjuje, te da zahteva mnogo manje napora nego reforme koje bi omogućile smanjenje rashodnih stavki u nekim drugim segmentima, kaže Matković.
Šta mogu penzioneri
Bilo bi netačno reći da nema prostora za dalje pretresanje penzijskog sistema, ali bi bilo isto tako jako važno da se bavimo i unapređenjem efikasnosti zdravstvenog i obrazovnog sistema, a naravno i reformama u javnim preduzećima i državnoj upravi, sugeriše Matković. „Ukupni rashodi za zdravstvenu zaštitu u Srbiji iznose preko 10% BDP. Naravno da može da se kaže da su oni manje značajni sa aspekta javnih finansija, jer su javni rashodi 6,4% BDP-a, ali unapređenje efikasnosti u ovom sistemu je od izuzetnog značaja. Pri tom treba odvojiti i pitanje ušteda od problema (ne)efikasnosti. Uz veću efikasnost zdravstvenog sistema i penzioneri bi verovatno manje trošili na zdravstvo, pa bi bili manje ugroženi i sa nižim penzijama“.
Vrlo često, o merama štednje raspravlja se i iz ugla pravednosti, pa se tako licitira na primer ko bi, s obzirom na visinu prihoda trebalo da se pridruži nošenju tereta krize, a kao najnoviji na tom tapetu pominju se službenici u javnom sektoru čije su plate iznad prosečnih primanja u privatnom sektoru.
„Po mom razumevanju, ako je životni standard kriterijum ko treba da snosi teret krize, onda je to u osnovi pitanje poreskog sistema i većeg oporezivanja pojedinaca koji ostvaruju veće prihode i/ili imaju veću imovinu nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada, kao i pitanje uvođenja viših poreskih stopa za, na primer, luksuzniju robu ili viših stopa oporezivanja prihoda od kapitala“, kaže Matković .
Foto: Medija centar
Biznis i Finansije: Koliko na primer podatak da među siromašnima ima manje penzionera nego među generalnom populacijom govori u prilog ideje da bi penzioneri trebalo da snose teret štednje?
Gordana Matković: Ako siromaštvo merimo po metodu bazičnih potreba (tzv. apsolutno siromaštvo) i po potrošnji, podaci na osnovu Ankete o potrošnji domaćinstava 2013. pokazuju da su stope siromaštva penzionera niže od proseka za 1,4 procentnih poena. I na osnovu podataka Ankete o prihodima i uslovima života, prema stopi izrazite materijalne deprivacije, kao pokazatelja perzistentnog siromaštva, ugroženost penzionera je gotovo na nivou proseka. Prema istom izvoru stopa rizika siromaštva penzionera je, međutim, znatno niža nego u ukupnoj populaciji, ali ona ne meri siromaštvo već nizak dohodak, što ne implicira nužno nizak životni standard, kako se ukazuje u rečniku Evrostata. Ovo je pogotovo tačno u društvima u kojima je visoka proizvodnja za sopstvene potrebe (naturalna potrošnja), a koja se ne uračunava u dohodak. Takođe treba imati u vidu i da je potrošnja, za naše prilike, realniji pokazatelj siromaštva, jer su podaci o dohotku manje pouzdani, često su potcenjeni ili se prikrivaju.
Osim toga, stope rizika siromaštva penzionera su dva puta više od stopa rizika zaposlenih kod poslodavca (manje-više zaposlenih u formalnom sektoru). Ako razumemo da su penzije odložena potrošnja ranije zaposlenih, na koju ih je država svojevremeno obavezala, kao što to i jeste slučaj za većinu penzionera u sistemu našeg socijalnog osiguranja, prirodno je da dohodak (i stopa rizika siromaštva) ovog dela populacije bude između onih koji su zaposleni i onih koji su nezaposleni ili koji su pretežno angažovani u neformalnoj ekonomiji i poljoprivredi. Osim toga, ne treba zaboraviti da stari imaju mnogo veću potrošnju za zdravstvenu zaštitu, da nemaju dodatne izvore prihoda (ne učestvuju u sivoj ekonomiji).
Manevarski prostor neistražen
B&F: Kao zemlja imamo malo manevarskog prostora za štednju. Da li je to dovoljno objašnjenje za jedan te isti izbor opcija o kojem razmišljanju vlade?
G. Matković: Jedan od razloga je to što u Srbiji nema dovoljno istraživanja, neke teme se analiziraju u okviru pojedinačnih jednokratnih studija, o pojedinim pitanjima ne znamo dovoljno. O mnogim politikama zaključujemo na osnovu istraživanja u drugim zemljama, čije su prilike i sistemi drugačiji.
Drugi razlog je što se i istraživanja nerado pokreću ili uzimaju u obzir od strane onih koji donose odluke. Između ostalog i zbog toga što bi neki nalazi morali i da se sprovedu u delo, često oni koji su politički nepopularni. Naravno tome doprinosi i kratkoročna vizura, često u nestabilnim političkim uslovima i kraća od četvorogodišnjeg mandata.
B&F: Stopa rizika od siromaštva u Srbiji je veoma visoka (24,6%). Koliko se sadašnji i eventualno budući siromašni građani uklapaju u zakonom propisane kategorije na osnovu kojih se ostvaruje socijalna pomoć?
G. Matković: Najpre je važno da se ukaže da, uprkos činjenici da EU kao indikator potencijalne ugroženosti koristi stopu rizika siromaštva, to ne znači da je prihodni cenzus u sistemima socijalne pomoći na nivou praga rizika siromaštva, niti da se kroz pomoć obuhvata 17% stanovnika, koliki je udeo onih koji su izloženi riziku siromaštva u EU.
U Srbiji ima ugroženih koji ne ispunjavaju striktne uslove za socijalnu pomoć, a koji veoma teško žive, između ostalog i zbog toga što je veoma nizak prihodni cenzus koji istovremeno predstavlja i maksimalni iznos pomoći. Problem je, međutim, što su jako niske i minimalne zarade i penzije, koje su prirodan limit za formiranje iznosa pomoći. Po mom mišljenju ima više prostora da se preispita i eventualno relaksira imovinski cenzus, ali i u tom pogledu treba biti veoma oprezan.
B&F: Fleksibilizacija radnog mesta bi s jedne strane trebalo da bude praćena jačanjem kontrolnih službi (inspekcija) i boljim radom sudstva, što slabo napreduje, a na drugoj, optimalnom politikom naknada za nezaposlenost. Šta je po vašem mišljenju poželjna kombinacija različitih politika koja bi trebalo da prati fleksibilizaciju radnog zakonodavstva?
G. Matković: Da prokomentarišem prvo jačanje kontrolnih mehanizama i rad sudstva. Činjenica je da su reforme u tim oblastima dugoročni procesi, ali je prošlo 14 godina od kada se Srbija intenzivno nalazi na putu reformi. Pri tom je regulacija osnovna funkcija modernih država, a uređeno pravosuđe neophodan uslov ekonomskog razvoja i demokratizacije.
Što se tiče politika koje bi trebalo da prate fleksibilizaciju radnog zakonodavstva, razmišljanja u drugim zemljama se kreću u pravcu većeg obezbeđenja socijalne sigurnosti za one koji povremeno ostaju bez zaposlenja. To može da podrazumeva i promenu politika naknada za nezaposlenost, ali po mom mišljenju ovaj je deo socijalne politike dosta razumno uređen u Srbiji. Osim toga, naknade za nezaposlenost ne bi smele da budu dugoročnije rešenje, jer je veoma teško iskontrolisati ko stvarno ne može da nađe posao, a ko ga i ne traži jer dobija naknadu. Drugi segment “fleksigurnosti”, kako se ponekad označava cilj ovih politika, je na primer prebacivanje finansiranja zdravstvene zaštite iz budžeta, a ne iz osiguranja koje se vezuje za status na tržištu rada. U takvim uslovima bi pojedinci koji ostaju bez posla zbog fleksibilnog tržišta rada bili sigurni da neće ostati i bez zdravstvenog osiguranja. Socijalne penzije su takođe deo tog paketa.
Sve su to rešenja koja imaju smisla u uslovima kada nezaposlenost nije veoma visoka. Kada je ona veoma visoka, prva i osnovna briga mora da bude usmerena na stvaranje uslova za razvoj privatnog sektora i privlačenje investicija.
Država i zdravlje
B&F: Vrlo često se pominje da sadašnji obuhvat onih koji su primaju neku socijalnu pomoć nije optimalan. Koliko je to stvar zakonodavstva a koliko preopterećenosti centara za socijalni rad i srodnih službi koje imaju znatno veći broj predmeta? Ima li u ovim službama prostora za efikasniju organizaciju i smanjenje broja zaposlenih?
G. Matković: Obuhvat socijalnim davanjima siromašnih po potrošnji, a posebno obuhvat ugroženih po dohotku koji su izloženi riziku siromaštva je relativno nizak, uprkos činjenici da je on dosta povećan zakonskim promenama 2011. godine. Relativno nizak obuhvat je, međutim, rezultat i velikih razmera ugroženosti, ali i pitanje opredeljenja kako jedno društvo kroz svoja zakonska rešenja definiše siromaštvo i ugroženost. Kriterijumi ni u jednoj zemlji nisu samo prihodi već i posedovanje imovine, dokazi o aktivnom traženju posla i drugi. Naši su kriterijumi dosta striktni, sa niskim cenzusima. Povećanje prihodnih cenzusa bi međutim moglo da bude problematično, sa aspekta demotivacije za rad i zapošljavanje, ali i imajući u vidu naknade koje se isplaćuju po osnovu osiguranja (visina poljoprivredne penzije, na primer).
Preopterećenost centara za socijalni rad je evidentna, ali ona nije uzrok niskog obuhvata. Verujem da nema prostora za smanjenje broja zaposlenih u centrima, ne samo zbog značajnog povećanja broja korisnika, koje je rezultat većeg obuhvata ugroženih, već i zbog toga što oni imaju i brojne druge važne funkcije u sferi usluga socijalne zaštite, ali i kao organ starateljstva po Porodičnom zakonu. Prostor za povećanje efikasnosti svakako postoji i bilo bi posebno važno da se sprovede uvođenje i usavršavanje informacionih sistema, koji bi između ostalog trebalo da omoguće i da se proširi praksa pribavljanja dokumenata za potencijalne korisnike pojedinih prava.
B&F: Sve češće se dešava da porodice ili pojedinci koji nisu u stanju da prebrode neki problem – zdravstveni ili u vezi sa siromaštvom – obraćaju javnosti za pomoć i pokreću kampanje za skupljanje novca za neku neodložnu potrebu. Kako po vašem mišljenju treba tumačiti ovaj fenomen?
G. Matković: Kada je reč o zdravstvenim potrebama, a čini mi se da su kampanje sa tom svrhom najčešće, treba imati u vidu da su nove tehnologije i mogućnosti za pojedine intervencije u svetu jako uznapredovale i da stvaraju šanse za izlečenje koje su jako skupe i koje naše siromašno društvo ne može da pokrije. I mnogo bogatija društva se pitaju koji je to nivo potrošnje za zdravstvo koji treba da se pokriva iz javnih rashoda. Neki ekonomisti ukazuju da bi i u bogatijim zemljama samo na zdravstvo mogao da se troši ceo bruto domaći proizvod, imajući u vidu nove tehnologije.
U Srbiji su pri tom javni rashodi za zdravstvenu zaštitu u apsolutnom izrazu niski, četiri puta manji od proseka EU. I kada bi značajno povećali izdvajanja za zdravstvo i efikasnost zdravstvene zaštite, uvek bi bilo intervencija koje ne bi mogle da se plate iz sredstava socijalnog osiguranja i koje bi mogli da priušte samo najbogatiji ili oni koji prikupe sredstva zahvaljujući donacijama.
Za druge potrebe, posebno one koje se tiču svakodnevnog preživljavanja najsiromašnijih, moramo da usavršimo naše sisteme socijalne pomoći kako bi kao društvo mogli da obezbedimo zadovoljenje najnužnijih potreba.
Tanja Jakobi
Pošto ih univerziteti ne školuju da budu konkurentni na tržištu, mladi ljudi koji se upisuju na fakultete pokušavaju da sami nađu orijentir za to koja zanimanja bi ih mogla odvesti do posla, ili ih u tome podučavaju kompanije koje ulažu puno novca i truda da im popune „rupe u znanju“ stečenom na fakultetu. Van ovog toka teče obrazovanje i zapošljavanje po sistemu „što brže to bolje“ – koje je „smrt u najavi“ za svaku zemlju koja nedovoljno razmišlja o tome da njena budućnost zavisi od toga do koje mere razume tokove na globalnom tržištu rada.
Periskop
6. Imigranti i izbori za Evropski parlament: Robovi dolaze
Ostrvo Lampeduza je udaljeno od Sicilije 205 km, a do prve afričke obale (Tunis) ima samo113 km. Bliže Africi nego Evropi, a nosi – za imigrante – neodoljivo privlačnu snagu najbližeg životnog cilja. Ko se dočepa Lampeduze, stigao je u Evropsku uniju. Nije teško čekati, jer su i hrana i smeštaj bolji nego kod kuće. I najvažnije, za njih od tog trenutka nekakva perspektiva počinje da postoji. Bedna za standarde Evropljana, ogromna za Afrikance i Azijate, koji postaju najjeftinija raspoloživa radna snaga.
8. Energenti i rat u Siriji: Gasiranje
Sukob u Siriji, koji se teško može opisati drugačije nego kao brutalna klanica, navršio je treću godišnjicu uz određene promene na terenu ali bez konkretnih naznaka skorog okončanja. Ovaj bespoštedni rat specifičan je ne samo po tome što traje neuobičajeno dugo za jednu epizodu „arapskog proleća“ već i po tome što je bezmalo svaka regionalna sila u njega ili umešana do nosa ili pokušava da nešto ulovi u mutnom. Za tako bespoštedno otimanje o jednu zemlju, ma koliko bila značajna, obično postoje konkretniji i opipljiviji razlozi od ideoloških.
12. Australija pred demografskim zaokretom: Govorite li mandarinski?
Uporedo sa ekonomskim zaokretom ka azijskim zemljama, Australija je, prema ocenama analitičara, dramatično promenila i svoju demografsku sliku. Prema poslednjem popisu iz 2011. broj stanovnika poreklom iz Azije se udvostručio za poslednjih deset godina, a zbog prevage kineskih studenata na australijskim univerzitetima, mandarinski jezik je postao najzastupljeniji posle engleskog.
Biznis
14. Distribucija lokalnih proizvoda na drugim tržištima: Sreća prati hrabre, ako su pre toga mudri
Distribucija stranih proizvoda na lokalnom tržištu može predstavljati odličnu šansu za pozicioniranje lokalnih proizvoda na stranim tržištima, „ako brzo učite i primenjujete globalna iskustva na širenje i distribuciju sopstvenog portfolija“, objašnjava Bojan Klarić, potpredsednik Atlantic Grupe za Strateško distributivno područje Srbija, i Distributivna područja Slovenija i Makedonija, koja danas u svom poslovanju objedinjuje ceo region i odatle izvozi širom sveta.
16. Nemačko-srpska privredna saradnja: Bolje se boljim vraća
Nemačka preduzeća koja rade u Srbiji spremna su da nastave investiranje i zapošljavanje novih radnika, ali kao i svi drugi privrednici, strani i domaći, već godinama traže sveobuhvatne reforme privrednog ambijenta. U boljim uslovima poslovanja prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 milijardi evra mogao bi biti višestruko veći. O tome govori primer iz susedne Bugarske, gde je prošlogodišnja razmena dostigla 5,3 milijarde evra pri čemu polovinu čini bugarski izvoz.
18. Šta elitni turizam donosi lokalnom stanovništvu: Strani gosti, domaći poslovi
Tri četvrtine zaposlenih u kompaniji Adriatic Marinas koja upravlja projektom Porto Montenegro su iz Crne Gore, a poslove za lokalno stanovništvo obezbeđuje i saradnja sa više od 300 preduzeća, kao i sa malim poljoprivrednim domaćinstvima. Razvoj luksuzne tivatske marine otvorio je niz dodatnih industrija, poput remonta jahti, sa ciljem da se obezbede poslovi tokom cele godine, kaže Danilo Kalazić, nadležan za odnose sa javnošću u kompaniji Adriatic Marinas.
20. Zaposleni i kupovina privrednih društava: Od viška glava (ne)boli
U još važećem Zakonu o radu, zakonodavac je zakomplikovao život poslodavcu u slučaju kad promena vlasništva ne znači i statusnu promenu privrednog društva, i obavezao ga na skup, komplikovan i rizičan način obaveštavanja radnika o promenama koje ne menjaju njihov status. Izmenama zakona, ovo će se možda promeniti.
Finansije
22. Bankarski sektor: Veliko skupljanje
Bankarski sektor preživljava najteže momente od starta tranzicionog perioda. Prosečan prinos na kapital ovog segmenta finansijskog sistema postao je negativan, ali to nije jedina okolnost zbog koje akcionari banaka sa razumevanjem gledaju na one koji najavljuju odlazak sa tržišta. Među njima je svakako i naša država koja je u konkurenciji sa svim većinskim i manjinskim vlasnicima ovih finansijskih institucija, od kad traje opadanje bankarskog sektora, apsolutni gubitnik.
24. Unapred pripremljeni plan reorganizacije: Uredno parkirani
Kad je već sasvim izgubio konce iz ruku, tvorac „Next“ sokova, danas pomalo zaboravljeni Živojin Đorđević, prodao je početkom 2006. godine, uz nežno podgurkivanje svog kreditora EBRD, prezaduženi „Fresh & co“, „Coca-Coli“. Slična sudbina verovatno očekuje bar neke od 103 kompanije uredno uparkirane u “unapred pripremljeni plan reorganizacije”, trenutno najpopularniju formu bitisanja velikog broja srpskih tajkuna. Za sada nije sasvim jasno da li bi novi zakon o stečaju koji je povučen iz skupštine i predat na doradu, mogao ubrzati rok “dirigovanog” stečaja.
26. (Ne)Ravnopravan položaj i tretman javnog i privatnog sektora u naplati potraživanja: Svi su jednaki, ali neki su ipak „jednakiji“
Većina zakona, a neretko i sudska praksa, daje državi prednost u naplati potraživanja u odnosu na privatne poverioce, a tamo gde ih izjednačava, zakon nedovoljno dobro funkcioniše. To je jedan od uzroka što mikro i mala preduzeća, koja bi trebalo da budu motor zapošljavanja, najčešće i najduže imaju blokirane račune.
28. Socijalna politika i štednja: Razum, osećajnost i metar
Ako bi životni standard bio kriterijum za to ko treba da snosi teret krize, onda bi to bilo pitanje poreskog sistema i većeg oporezivanja pojedinaca koji ostvaruju veće prihode i/ili imaju veću imovinu nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada, kao i pitanje uvođenja viših poreskih stopa za na primer luksuzniju robu ili viših stopa oporezivanja prihoda od kapitala, kaže za B&F ekonomista Gordana Matković. Vrlo često pribegava se, međutim, lakšem i bržem rešenju – “reformi” penzijskog sistema.
Temat
33. Kako reformisati visoko obrazovanje u Srbiji: Doktori, doktori!
Od male elite gora je samo lažna elita koju Srbija proizvodi zahvaljujući sadašnjem sistemu visokog obrazovanja, i ubrzanom ugrađivanju nedovoljno kvalitetnih kadrova u sve strukture društva. Zato će novom ministru prosvete i nauke, ukoliko zaista odluči da se bavi svojim poslom, trebati više političkog herca nego bilo kom drugom članu vlade. Ako ga bude imao, onda je dobra vest da su mu za reformu potrebnija čvrsta merila nego novac.
38. Koliko je gradivo na fakultetima usaglašeno sa potrebama poslodavaca: Na slovo, na slovo, ne znam
Po broju mladih ljudi koji tvrde da će sa diplomom i pasošem pravo u svet reklo bi se da su u Srbiji svi poliglote i globtroteri, ali nije tako. Međunarodne kompanije se vrlo često suočavaju sa kandidatima koji nisu dobro savladali strani jezik niti su voljni da promene mesto boravka. Koliko vladaju naučenim, mnogo više zavisi od profesora entuzijasta nego od spremnosti fakulteta da unaprede gradivo.
40. Iskustva iz prve ruke – kako pragmatično izabrati fakultet: Samo partija brže zapošljava od IT
Dok naša ekonomija napreduje u ritmu tanga – jedan korak napred, a nazad dva, skoro milion nezaposlenih beznadežno pokušava da nađe uhlebljenje, mala grupa visokoobrazovanih stručnjaka nema takvih problema: ne čeka na posao ni jedan dan i zarađuje upadljivo više od proseka privrede. Svima im je zajednička jedna crta – svesno su odlučili da studiraju ono što je veoma traženo na tržištu.
42. Kompanije u odabiru novozaposlenih prednost daju svojim praktikantima: Namerno poznanstvo
Iako je na hiljade mladih visokoškolaca u Srbiji nezaposleno, velike kompanije ne sede skrštenih ruku čekajući da se na njih obruše molbe potencijalnih zaposlenika. Svoje buduće kolege aktivno traže tokom studija, na sajmovima zapošljavanja, preko studentskih organizacija pa čak i u srednjoškolskim klupama, a onda ih kroz stipendije i praksu uvode u konkretan svet posla. Ovakav metod izbora kadrova danas je daleko popularniji od klasičnog oglašavanja radnih mesta.
44. Kako srednjoškolci donose odluke o budućim studijama: Internet forum važniji od porodičnog
Pre nego što se odluče za indeks nekog fakulteta srednjoškolci temeljno “pretresaju” sve raspoložive internet izvore, kritički procenjuju informativnost sajtova visokoškolskih ustanova i vrlo često koriste priliku da “prorešetaju” buduće profesore na otvorenim skupovima na kojima se fakulteti mesecima pre upisa predstavljaju budućim studentima. Za neke tinejdžere borba za bolje uslove studija kreće i mnogo pre potrage za indeksom.
Intervju
49. Amir Or, pesnik sa misijom: Poezijom protiv sistema
Ko god je na vlasti, bilo gde na svetu, ima tendenciju da zaglupljuje narod. Široko rasprostranjeni obrazovni sistem koji ”štancuje” inženjere, a ne humaniste, zajedno sa ”mašinom za pravljenje novca” napravili su od savremenih pesnika odmetnike, kaže u razgovoru za B&F Amir Or, istaknuti izraelski pesnik koji je osnivanjem škola poezije i pesničkih takmičenja podstakao mlade u Izraelu na kulturbunt i na bolje upoznavanje sa svojim palestinskim vršnjacima. ”Još su nas antički pesnici i filozofi učili da se zagledamo u sopstvenu dušu, ali i u duše drugih”, poručuje naš sagovornik.
Skener
52. Inovativni proizvod za suzbijanje larvi komaraca: Formula za stajaće vode
Osnovna ideja novog proizvoda za suzbijanje larvi komaraca u stajaćim vodama je da se postigne što veća efikasnost, uz minimalne posledice po životnu sredinu. Mada je proizvod još u fazi terenskih ispitivanja, za njega su već zainteresovani korisnici iz sveta. Njegov tvorac je Suren Husinec, naučnik koji se pre više od dve decenije upustio u preduzetništvo jer u Srbiji nije imao kome da ponudi svoje znanje.
54. Zašto je malo stranih turista u Srbiji: Od ponedeljka do četvrtka
Srećom po siromašnije zemlje poput Srbije, promocije na specijalizovanim turističkim sajtovima ili provizije svetskim tur operaterima za masovnije dovođenje gostiju samo su neki od modela za povećanje broja inostranih turista uz manje troškove. Srbija, da bi koristila ovakve mogućnosti, prvo mora da definiše plan turističke promocije. Pošto ga nema, i najprestižniji beogradski hoteli su popunjeni samo od ponedeljka do četvrtka, nakon čega se poslovni ljudi iz inostranstva, koji čine više od tri četvrtine stranih gostiju, vraćaju kući.
56. Kako podneti sve veće troškove klimatskih promena: Uragan u budžetu
Dok osiguravajuća društva i državne agencije pokušavaju da procene iznose šteta od ekstremnih klimatskih uslova koji su obeležili proteklu zimu, u naučnim krugovima se sve češće govori ne o globalnom zagrevanju, već o globalim klimatskim nedaćama. Njihovo pokrivanje u 2012. je bila najveća stavka u američkom budžetu, odmah iza troškova odbrane. U nacrtu Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije od 2014. do 2024. godine gotovo da nema ni reči o obaveznom osiguranju registrovanih poljoprivrednih gazdinstava od mogućih rizika vezanih za ekstremne meteorološke događaje, dok o klimatskim promenama i njihovom uticaju na poljoprivredu postoji svega jedna i po stranica, ispunjena uglavnom uopštenim konstatacijama.
Nove tehnologije
60. ICT – sinergija IT i telekomunikacija u praksi: Evolucija revolucije
Telekomunikacione kompanije prisiljene su da šire opseg svog delovanja kako bi ostale konkurentne u uslovima ubrzane tehnološke evolucije. U toku je konvergencija informatičkih i telekomunikacionih tehnologija, a ko to nije uvideo na vreme imaće problema sa prilagođavanjem, pa i samim opstankom na tržištu, kaže Đorđe Radović, direktor Sektora za nadzor mreže i kontrolu kvaliteta (NOC) u Telekomu Srbija koji je nedavno sa svojim timom dobio priznanje na prestižnoj konferenciji IBM Pulse u SAD.
62. Potencijal velikih baza podataka: Kako predvideti ponašanje kupca?
Velike baze podataka su korisne za sve industrije, a u maloprodaji su posebno značajne za predviđanje navika kupaca, optimizaciju lanca snabdevanja, do praćenja rezultata promocije proizvoda. Manje kompanije, takođe, mogu da koriste ove analize i steknu prednost nad konkurencijom.
Nauka
64. Nova metoda regenerativne medicine: Uzgajanje tkiva iz ćelija pacijenta
U savremenoj medicinskoj praksi ima puno metoda kojima se oštećena kost zamenjuje protezom, ili se u tu svrhu koristi pacijentova kost iz drugog dela tela. „Ali za sada nema tehnologije koja se zasniva na kosti uzgajenoj od ćelija pacijenta, i to je ono što mi pokušavamo da postignemo“, kaže Gordana Vunjak Novaković, profesor biomedicinskog inženjeringa i direktor laboratorije za matične ćelije i inženjering tkiva na Univerzitetu Kolumbija i član Američke akademije nauka, koja više od dve decenije izučava mogućnosti da se u laboratoriji od živih ćelija napravi nova kost ili kompleks kostiju za konkretnog pacijenta.
Koktel
68. EU i Srbija, mit, predrasude i karikatura: Prase u Brisel, prase iz Brisela
Od zabrane svinjokolja do unificiranih poštanskih sandučića, „zapovesti“ Evropske unije „žive“ u našoj svakodnevnoj komunikaciji i kao svaki mit i predrasuda – što se više šire, postaju važniji argumenti u raspravi „šta nam je uopšte trebalo“ da postajemo Evropejci. Da nema humorista da se poigraju ovim našim stereotipima, možda bi smo rastanak sa pečenim prasićima na vratima Brisela shvatili preozbiljno.
70. Mali muzeji Beograda: Otkrij me!
Neki od malih muzeja, kakav je Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu, smešteni su na tako skučenom prostoru da ih je najbolje pogledati u virtuelnom izdanju, ali štap Čarlija Čaplina, brojne legate, afričke bubnjeve, ili makete u Železničkom muzeju lepše je videti na licu mesta. Ovaj manje vidljiv a jednako uzbudljiv deo grada najčešće otkrivaju deca, studenti i stranci koji boravak na Beogradskom festivalu igre, BITEF-u i drugim međunarodnim događajima u gradu, koriste da zavire u vredne zbirke smeštene u manje poznatim izložbenim prostorima.
72. Umetničke kolekcije i tranzicija: Slike bivšeg vremena
Da nije bilo spornog slučaja prodaje slika iz zbirke nekadašnjeg Geneksa, teško da bismo se ikada zapitali šta se je sa ovom dimenzijom naše neuspešne tranzicije. I još više, gde je danas mesto umetnosti u društvenoj i korporativnoj hijerarhiji. Odgovor je kratak – nigde. “Danas, u vreme opšte apatije, siromaštva, krize u društvu, svi će se najlakše odreći – umetnosti. Ne prepoznaje se njen smisao, društvena uloga”, kaže za „Biznis & Finansije“ Žana Gvozdenović, muzejski savetnik, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Komunikacije
76. Gejmifikacija: Igrajmo se škole
Jedna od najstrašnijih posledica uspešne popularizacije ideje da je vreme novac je što su oko našeg vremena počeli svi da se otimaju: zaposleni radno vreme troše na surfovanje internetom, đaci i studenti tokom predavanja menjaju statuse na fejsbuku, poslanici tvituju dok traje zasedanje skupštine… Multitasking je postao univerzalno opravdanje za podeljenu pažnju, pa i za njeno potpuno odsustvo. Da li je gejmifikacija univerzalan odgovor na pitanje kako da ponovo pronađemo fokus čak i u dosadnim aktivnostima poput sticanja obrazovanja?
Reprint
78. Novi Hladni rat i istorija komunikacije velikih sila: Preko crvene linije
Uprkos popularnom mitu i „filmskim predanjima“, predsednik ne koristi crveni telefon da bi razgovarao sa svojim ruskim kolegom. U stvari, veza uspostavljena 1963. bila je moguća jedino u formi pisane komunikacije. Komuniciralo se teleksom, a tek od 1988. godine uvedena je faksimil forma (telefaks). Faks i „glasovna komponenta“ pridodati su tek dve decenije kasnije, 1983. Od tada je sistem vremenom evoluirao, prateći napredak tehnologije od podmorskog telegrafskog kabla do savremene razmene podataka preko satelita i fiberoptike.
Vremeplov
80. Baštovan koji je izumeo zgradu bez temelja: Čudesni džin od stakla
Kruta staleška pravila viktorijanske Engleske razbio je u paramparčad potomak jedne izuzetno siromašne porodice, izumitelj genijalnog arhitektonskog rešenja koje je radikalno odstupalo od svega do tada viđenog. Sagradio je najveću zgradu na svetu tog vremena, koja je sklopljena od stakla i postavljena na tlo kao šator.
Otisak
82. Bruto učinak
U Americi je 25. aprila stupio na snagu novi sistem merenja ekonomskih performansi cele države. Ono što je do tog dana značio Gross Domestic Product – GDP, odnosno Bruto domaći proizvod – BDP više ne važi i prelazi se na Gross Output – GO, odnosno Bruto učinak – BU.
Da nije bilo spornog slučaja prodaje slika iz zbirke nekadašnjeg Geneksa, teško da bi smo se ikada zapitali šta se je sa ovom dimenzijom naše neuspešne tranzicije. I još više, gde je danas mesto umetnosti u društvenoj i korporativnoj hijerarhiji. Odgovor je kratak – nigde. “Danas, u vreme opšte apatije, siromaštva, krize u društvu, svi će se najlakše odreći – umetnosti. Ne prepoznaje se njen smisao, društvena uloga”, kaže za „Biznis & Finansije“ Žana Gvozdenović, muzejski savetnik, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Domaća državna i društvena preduzeća najviše su kupovala slike pre tri ili četiri decenije. „Logično je da su sedamdesete i osamdesete bile zlatno doba za kupovinu umetničkih dela – država je tada imala sluha za umetnost iako se ni tada nije baš lagodno živelo“, kaže Žana Gvozdenović, kustos Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu.
Kad ih je sustigla tranzicija, te umetničke kolekcije postale su imovina preduzeća kao i svaka stolica, mašina i luster, i kako tumače u Agenciji za privatizaciju, o njima su dužni da se staraju organi upravljanja u preduzećima u restrukturiranju. Kad dobiju neophodnu saglasnost državnih organa i skupštine preduzeća, mogu da organizuju aukcijsku prodaju, a u tome Agencija za privatizaciju nema nadležnosti.
Lavirint „Geneksove” zbirke
Ipak, konkretan slučaj umetničkih dela u vlasništvu preduzeća „Generaleksport”, odnosno bivšeg „Geneksa”, koji je nedavno privukao pažnju javnosti, nešto je komplikovaniji. U skladu sa Protokolom o saradnji, potpisanim između Ministarstva kulture i Agencije za privatizaciju, Agencija je početkom 2008. godine dostavila Ministarstvu spisak umetničkih dela ove kompanije, da bi se utvrdilo da li se među njima ima pokretnih stvari koje saglasno Zakonu o kulturnim dobrima imaju svojstvo pokretnog kulturnog dobra. Potom je, rešenjem Muzeja savremene umetnosti od 1.4.2008. godine, sastavljena lista umetničkih dela “Generaleksporta” koja imaju ovaj status.
Iako je izgledalo da je sudbina zbirke odlučena, ona nije rešena ni sedam godina kasnije: Agencija za privatizaciju je 2.9.2013. godine donela rešenje kojim je odbijeno davanje saglasnosti na odluku nadležnog organa upravljanja kompanije “Generaleksport” o prodaji 165 umetničkih slika. Na ovo rešenje, kompanija je uložila žalbu Ministarstvu privrede, koje je 9.12.2013. godine donelo odluku o davanju saglasnosti za njihovu prodaju. Početkom aprila ove godine, prodaja je ponovo bila otkazana i to na sam dan zakazane aukcije 116 dela u „Geneksovoj” zgradi na Novom Beogradu, zbog „neophodnosti sprovođenja dodatne ekspertize dela, a na zahtev Ministarstva kulture i Ministarstva privrede”, kako je tada istakla v.d. direktora preduzeća Ljiljana Stojiljković.
„Zbirka „Generaleksporta” je isuviše neujednačena. Ne može se reći da je nekvalitetna kao celina, jer ima odličnih dela, ali tu je mnogo i serijskih, komercijalnih radova, bez umetničke vrednosti”, kaže Žana Gvozdenović. „ To je tipična zbirka sa dobrom finansijskom osnovom, a bez koncepcije. „Dodatna ekspertiza“ te zbirke bila je samo zajednička komisija sa kolegama iz Narodnog muzeja, sa idejom da im kolegijalno izađemo u susret. Naš prethodni Spisak kulturnih dobara proširili smo za još dve slike, potrebne Narodnom muzeju za popunjavanje zbirki. S druge strane, Muzej savremene umetnosti bio je od ranije zainteresovan za dve slike velikog formata Miće Popovića, „Kritika u pejzažu” i „Izgradnja Novog Beograda” iz 1949. i 1950. Čujemo da su sredstva za njih ovih dana ipak, posle četvrtog zahteva, odobrena, ali ne zna se kada će zaista da stignu na naš račun”, objašnjava naša sagovornica.
Siromašni muzeji i (ne)ozbiljna država
Muzej savremene umetnosti je u više navrata bio uključen u procese evidentiranja i vrednovanja likovnih zbirki nekadašnjih državnih ustanova – počev od „Generaleksporta”, preko „Tarketa” („Sintelona”), kompanije „Progres“, banaka u stečaju, hotela u Aranđelovcu…
Evo kako izgleda taj proces: početak stručnog uvida predstavlja formiranje stručnog tima, odnosno komisije kustosa koji se bave odgovarajućim umetničkim periodom. Prema potrebi, uključuju se i konzervatori. Prave se popisi dela sa relevantnim muzejskim podacima, jer su popisi firmi nestručni za muzejske standarde. „Posebno se prave spiskovi dela sa svojstvima kulturnog dobra, dakle sa umetničkim vrednostima od značaja za razvoj naše umetnosti. Potom se piše Izveštaj i donose rešenja o utvrđenju kulturnog dobra, koja se dalje prosleđuju. Taj proces može da traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja, a zbog manjka(vosti) podataka ili problema sa utvrđivanjem vlasništva i do nekoliko meseci. MSU kao nadležna muzejska ustanova nema obavezu da vodi računa o zbirkama po preduzećima u Srbiji, već o srodnim muzejskim zbirkama. Tek prema konkretnom zahtevu vrše se poslovi uvida i vrednovanja drugih likovnih zbirki, državnih i privatnih.
Ističem da se pojam vrednovanja odnosi na umetničke vrednosti, tj. na utvrđivanje statusa kulturnog dobra, što je naš redovni posao. MSU se ne bavi finansijskom, tržišnom vrednošću, tj. cenom dela, pošto bi to bio klasični sukob interesa.
Zadatak svakog vlasnika jeste da vodi računa o svojoj zbirci i da poznaje zakon. Najveću evidenciju ima Narodni muzej, jer je on centralna muzejska ustanove Srbije sa Centralnim registrom spiskova umetničkih dela, ali u muzejima. Svi drugi spiskovi rađeni prema zahtevu vlasnika, čuvaju se u arhivi muzeja”, ističe Gvozdenovićeva.
Da li je država odložila prodaju umetničkih dela u vlasništvu bivšeg „Geneksa” zato što nije bilo zainteresovanih, ili regulativa nije bila uređena kako treba? „Ili je u pitanju nepoverenje u ispravnost procedure otkupa i formiranja cena? Besparica sigurno nije u pitanju. Kolekcionari uvek mogu da rotiraju svoja dela, a država već poslovično nema sluha”, napominje kustos MSU.
Nedavno je na temu umetničke „zaostavštine” nekadašnjih državnih firmi govorio i kustos Narodnog muzeja u penziji Nikola Kusovac. Prema njegovim rečima, najbogatije kolekcije su imale bivše državne banke (Beobanka, Investbanka, Slavija banka, Jugobanka i JIK banka), a skoro 500 njihovih umetničkih dela, od kojih su mnoga “bila umetničke vrednosti” rasprodato je na šest aukcija u periodu 2002-2006. godine. Pošto je tada bio konsultovan u vezi sa procenom njihove vrednosti, Kusovac je odredio koja su dela “kulturno dobro od posebnog značaja”, odnosno za koja može da se primeni pravo preče kupovine od strane muzeja.
„Praksa preče kupovine definisana je Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. i sprovodi se do danas – što ne znači da ne može da se zaobiđe, ali to je već kršenje zakona. Ovo pravo preneto je iz zakona o nekretninama, te je sigurno na neki način uvek postojalo, ali se sporadično primenjivalo i to češće kada se radilo o pojedinačnim delima”, kaže Žana Gvozdenović.
Međutim, da bi se primenilo pravo preče kupovine, odnosno prvenstvo otkupa po predloženoj ceni (bez eventualnog aukcijskog licitiranja i podizanja cene) neophodno je i da zainteresovani muzeji imaju dovoljno raspoloživih sredstava, što nažalost najčešće nije slučaj. Za ostvarivanje prava preče kupovine neophodna su posebna sredstva jer muzeji neredovno dobijaju čak i minimalne budžete za redovan, planirani godišnji otkup.
“Ta dela jesu javno dobro, pošto su ih otkupljivale državne firme državnim novcem. Zakonska regulativa bi to jednostavno mogla da dovede na svoje mesto – prema slovenačkom modelu ili srodnom Malroovom, francuskom modelu, sve je to nacionalna baština. Raspoređuje se po ustanovama zaštite prema hijerarhiji i prema potrebama zbirki. Ono što nije za zbirke muzeja Srbije, može i dalje biti zanimljivo na tržištu ili država može da ukrasi svoje prostorije. Plate radnika ne spadaju u ovu priču. Ozbiljna država naći će načina da proda bogatstva već sudski procesuiranih “velikih privrednika”i tako namiri radnicima zaostale plate. Slabo će ići ako se čeka na prodaju jedne po jedne slike”, zaključuje Gvozdenovićeva.
Tekst je objavljen u majskom broju #107 časopisa „Biznis & Finansije“
Koncept socijalne države je u Evropi pod velikim pritiskom: s jedne strane, dolaze recesioni udari i nametnuti model štednje, a sa druge preti postepeno gubljenje globalne tržišne utakmice od Kine, Indije i drugih zemalja u usponu. Najveći gubitnik je srednja klasa, i to ne samo na području JIE već i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švedskoj i drugim razvijenim evropskim državama. Najbogatiji sloj je recimo, u poslednjih 40 godina povećao svoje bogatstvo za tri puta. Čak se i percepcepcija o bogatstvu promenila, „prevladao je etos koji drži da je bogatstvo jednako uspehu i da je dobro biti bogat“, kako ističe vodeći ekonomista Svetske banke Branko Milanović.
Da li je proleće došlo previše brzo? Da li je zima bila sumnjivo blaga? Gde su bile aprilske kiše i otkud ovakav potop u maju? Danas to nisu pitanja za usku grupu ekologa ili meteorologa, već predmet svakodnevnih diskusija u autobusu, na radnom mestu i ispred televizora, gde udarne minute sve češće zauzimaju informacije o vremenskoj prognozi i nedaćama koje izazivaju ekstremni vremenski uslovi. Izgleda da se zdravo stanovništvo manje više lako prilagođava klimatskim promenama čak i na usijanom gradskom asfaltu, ali ne i biljke i životinje, koje nam poruku o promeni mikroklime šalju sa oboda Beograda.
Ova blaga zima u Srbiji – druga najtoplija u Beogradu od početka merenja (prva je bila 2007.), i treća u Srbiji (jedine toplije su bile 1951. i 1997. godine) – bila je, kaže Jasminka Smailagić, načelnica Odeljenja za klimatske analize i prognoze u Klimatskom centru Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije (RHMZ) – rezultat naše ušuškanosti između Karpata, Alpa i drugih velikih planina. Ali ne treba se zavaravati, zahlađenje koje je SAD donelo ledene talase, a Evropi poplave, od kojih smo mi do maja bili zaštićeni, je posledica klimatskih promena, koje i sami počinjemo da osećamo. „U Beogradu je od 1887. godine, otkada se meri, temperatura porasla za 1,5 stepen, a u Srbiji nešto manje. Do kraja ovog veka očekujemo još brži rast – od 2 do 2,5 stepena, uz smanjenje padavina“, kaže Smailagić. Vladimir Đurđević iz Instituta za meteorologiju Fizičkog fakulteta u Beogradu očekuje još veći rast temperature u ovom periodu – od 2,8 do 5 stepeni. „Najveći broj projekcija pokazuje da će temperatura porasti za oko 3,5 stepena, što će rezultirati znatno toplijim i sušnijim letima“.
Zdravlje i temperaturni šokovi
Ovakve promene, osim aktuelnih poplava, ne ugrožavaju direktno ljudske živote, ali i prirodi i čoveku nameću promene u ponašanju.
„Do sada smo u toku godine imali 2 do 4 toplotna talasa – šest ili više dana u nizu tokom kojih su maksimalne dnevne temperature za 5 stepeni iznad prosečnog maksimuma za taj period godine. Prošlog leta ih je bilo 6 i tokom njih su širom Srbije prevazilaženi apsolutni toplotni maksimumi, a očekujemo da će ih u budućnosti biti možda i više. Posle ovih dugih i sušnih perioda obično dolazi do kratkih i intenzivnih padavina koje mogu izazvati i poplave. Sve izraženija smena hladnog i toplog vremena negativno utiče na stare osobe, hronične bolesnike, a sve češće i na zdrave ljude, i zato je RHMZ otpočeo saradnju sa Institutom za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut, koji obaveštavamo o predstojećim ekstremnim vremenskim prilikama kao što su toplotni talasi a Institut potom upozorava ostale zdravstvene institucije“, kaže Smailagić.
Nisu sve promene vremena podjednak rizik za zdravlje, objašnjava portparolka Hitne pomoći Nada Macura: „Kada dođe do brzog zahlađenja imamo smanjen broj intervencija u odnosu na radikalan prelazak iz hladnog u toplo vreme. Kada je hladno ljudi borave u zatvorenim prostorijama i samim tim smanjuju rizike po zdravlje, dok po vrućini, najčešće u letnjim mesecima, imamo mnogo više posla, posebno ako se ljudi ne pridržavaju naših saveta. U toplim danima se često dešava da stariji ljudi koji koriste terapiju za visok pritisak neporezno provode veliki deo vremena napolju i to na nogama, pa kolabiraju. U principu, vremenske promene najviše deluju na astmatičare i srčane bolesnike pa u 90 odsto slučajeva Hitna pomoć interveniše zbog otežanog disanja i bolova u grudima“.
Ipak, i Smailagić i Macura podsećaju da zdravim ljudima ne bi trebalo u velikoj meri da smetaju ekstremni vremenski uslovi, osim ako su meteoropate. Oni obično promenu vremena osete dan, dva pre nego što se ona desi: imaju nesanice, glavobolje, vrtoglavice, osećaju pospanost i bezrazložnu nervozu. Ljudi koji ove tegobe osete tek kada i sami uoče promenu vremena su ono što Nada Macura zove „indukovane meteoropate“. Ona kaže da ljudi ne bi trebalo posebno da se opterećuju uticajem vremenskih prilika, posebno ako na vreme preduzmu mere preventive: „Vreme je samo jedan od faktora koji utiču na pojavu zdravstvenih tegoba, pored loše ishrane, stresa i neadekvatnog tretiranja pojedinih oboljenja“.
Kad koke zakažu
WWF (Svetski fond za prirodu) i Centar za unapređenje životne sredine, vide region Jugoistočne Evrope kao jedan od onih koji će više biti pogođen klimatskim promenama. Vladimir Đurđević kaže da će rast temperature u ovom regionu biti brži od svetskog proseka, i da je i nama ali i celom svetu ostalo još maksimalno 10 do 15 godina da pokušamo da zadržimo zagrevanje na nivou koji nas još egzistencijalno ne ugrožava. Hteli mi to ili ne, moraćemo da pokažemo ekološku svest bar zbog pridruživanja EU i to u pogledu redukcije emisije gasova staklene bašte, plaćanja penala za prekoračenje dozvoljenih granica emisija ali i redovnog i transparentnog izveštavanja o svojim naporima. Takođe, morali bismo zajedno sa svetom da se uhvatimo u koštac sa jednim od najvećih problema budućnosti – deficita vode, budući da bi u drugoj polovini ovog veka količina padavina mogla da bude smanjena za 50 do 60% tokom letnjih meseci. „Zato bismo morali da unapredimo sisteme za navodnjavanje, ali i da pokušamo da negujemo nove vrste, hibride otpornije na sušu. Naši meteorolozi najavljuju suše nekoliko nedelja unapred ali to je nedovoljno vremena da svi poljoprivrednici nađu rešenje za navodnjavanje“, kaže Đurđević.
Fotografiju uslikao Duško Đorović
Zorana Gajić i njene kolege iz Organske farme Laf iz Barajeva su to najbolje osetili na svojoj koži. Promena mikroklime u poslednjih nekoliko godina naterala ih je da ozbiljno počnu da prate klimatske promene. „Prvi problemi javili su se sa mrazevima koji su nailazili u neuobičajenim periodima (na primer sredinom aprila) i uništavali nam voće. Nakon toga, prejako sunce tokom leta bukvalno je pržilo plodove paradajza i paprike. Na primer, u leto 2011. godine bacili smo više tona paradajza i paprike progorelih od sunca. S obzirom na činjenicu da proizvodimo organsku hranu, odnosno da ne koristimo uobičajena sredstva za očuvanje roda, morali smo da kupimo i iznajmimo plastenike, što je velika investicija. Tog leta su nam stršljenovi u roku od jednog dana opusteli šljivik, a pčele bile ugrožene i bolešljive. Ubrzo su i uginule i naše košnice su sada prazne“. Gajić dodaje da neće zaboraviti ni jaku zimu 2012. kada im je sneg uprkos redovnom čišćenju srušio plastenik od 1,000 m2 koji je koštao preko 20.000 evra, a i tada i sada osiguravajuće kuće nisu bile spremne da im osiguraju plastenike. U Srbiji se naime može osigurati samo plod, ali ne i plasetnik u kojem se on gaji. Regulativa za to ne postoji a ni osiguravajućim kućama se, kako kaže Gajić, ne isplati da ponude ovu uslugu na našem tržištu za šta je opravdanje „nepostojanje kritične mase potencijalnih korisnika“.
Posle pomenutog razočarenja poslovanje Organske farme Laf iste godine (2012.) su usporile jake vrućine i suše. „Odmah smo iskopali bunar, da spasemo šta se spasti može od povrća, pošto je rečica Barevica koja je navodnjavala našu njivu, prvi put od kada se pamti – presušila. U to doba, zbog preterane vrućine, koke su maltene prestale da nose jaja. Naredne, 2013. godine, leto je bilo manje toplo, ali vrućinu su zamenili vetrovi i oluje, pa nam je tako ovaj put vetar srušio još dva plastenika, bukvalno pokidavši najlone i metalne lukove. Ni ova godina nije mnogo srećnija – 14. marta 2014. vetar nam je potpuno uništio plastenik od 500 m2 vrednosti 8.000 evra“, kaže Zorana Gajić.
Svesna klimatskih promena Zorana Gajić je i jedan od osnivača udruženja „Jedan stepen (10 C) Srbija“ čiji je cilj zaustavljanje globalnog zagrevanja na jednom stepenu, iako smo po rečima sagovornice B&F-a već sada prešli +0,80 C. „Verujem da možemo da utičemo na svest političara i donosioca politika da se stvari poprave. Regulativa za razvoj poljoprivrede, naročito organske, može biti poboljšana, ali mora se raditi i na regulativi vezanoj za ekologiju i opšte poslovno okruženje. U tom smislu, verujem da se vredi angažovati, pa zato i volontiram iz iskrenih ubeđenja da ima još ljudi kojima je stalo i koji žele da žive u Srbiji – zemlji koja ima sjajan potencijal za organsku poljoprivredu i šansu koju treba iskoristiti, dok ne bude kasno“.