Tekstovi

Iako se danas istraživanju problema zlostavljanja na radu poklanja velika pažnja, ova tema je dugo vremena bila zanemarivana čak i u naučnim krugovima. Istraživanje ovog fenomena proisteklo je iz rezultata istraživanja problema seksualnog zlostavljanja na radnom mestu i vršnjačkog nasilja u školama.

U Srbiji ima 90 privatnih muzeja, hleba, pčela, starih zanata, kamena, lutaka, kočija, mađioničarske opreme, a moglo bi ih biti i mnogo više da lokalne zajednice imaju sluha da požrtvovanim vlasnicima neotkrivenih čudesnih zbirki ponude neki od praznih i napuštenih magacina i kasarni i krenu putem „kulturnog turizma“ koji će, prema procenama Svetske turističke organizacije do 2020. godine, biti jedan od pet najvažnijih segmenata ove industrije.

Na živinarskoj farmi Predraga Petrovića u selu Paštriću pored Mionice, umesto koka nosilja danas „čuči“ kamenje. Nije se ovaj biolog uzdao samo u koke, imao je i krave buše, ali nakon što je izostala subvencija za autohtonu rasu, odustao je od stočarstva i 12. jula prošle godine pretvorio poljoprivredno gazdinstvo u Muzej kamena, podarivši posetiocima, stručnjacima, đacima i studentima mogućnost da „zavire“ u sedimente geoloških slojeva Srbije, njenog litografskog kamena i struganičke ploče. Do sada je kroz njegov muzej, ali i kuću, prošlo preko 1.800 gostiju. Studenti i stručnjaci istraživači kamena umeju i da prespavaju kod njega. „Radim na gazdinstvu, a kada dođu posetioci, sve ostavim i vodim ih kroz muzej i pričam. Dođu geolozi, istraživači svih fela, i onda razmenjujemo lepe priče i tako rastu ideje oko ovog Muzeja“, kaže za B&F Petrović.

Pretvaranje poljoprivrednog gazdinstva u turističku i edukativnu destinaciju nije samo Petrovićev pelcer. Arpad Pece iz Sente je od svog doma napravio Kuću starih zanata, muzej u kojem je sačuvano oko dvadeset radionica sada iščilelih zanata, mašina i načina na koji su nekad izrađivani predmeti. Njegov muzej otvoren je od ranog proleća do kasne jeseni, jer je jedan deo izložen na otvorenom. Preko zime, sve to pokupi u svoj dom koji se pretvara u gotovo neprohodan prostor. Pece se bavi skupljanjem starih upotrebnih predmeta od 1985. godine, a ulaganje u taj hobi koštalo ga je porodičnog imanja koje je u međuvremenu rasprodao.

To je ono testo što se mesi često

Pece i Petrović su primeri požrtvovanih kolekcionara spremnih da svoj hobi izlože i oku javnosti, a prema evidenciji Balkankult fondacije, koja se kod nas od 2008. godine predano bavi i istraživanjem, povezivanjem i podrškom privatnim muzejima, kod nas postoji oko 90 privatnih muzeja. Pojam muzej u ovom slučaju definiše pre svega privatne kolekcije dostupne javnosti u vidu stalne postavke. Dimitrije Vujadinović iz Balkankulta za B&F objašnjava da je, s pravne strane, osnivanje muzeja s razlogom vrlo komplikovan postupak. Za muzej su potrebni depoi, određeni broj kustosa. „Međutim, izlagačka delatnost može da se obavlja i pod formom udruženja, fondacije, agencije, a postoje i druge mogućnosti, te sama pravna regulativa nikoga ne ograničava i ne sputava da svoju kolekciju stavi na uvid javnosti“, kaže Vujadinović.

Postoje, naravno, i „pravi“ muzeji, poput Muzeja Cepter ili Vladimira Macure u Novim Banovcima, i tu je reč o kolekcijama visoke umetničke vrednosti. Privatni muzeji koji se u Srbiji sve više pojavljuju od kraja 90-tih uglavnom predstavljaju kolekcije najrazličitijih upotrebnih predmeta ili narodne baštine gde pojedinačni predmet po pravilu nema veliku vrednost, ali oni svi zajedno u zbirci pružaju zanimljivu, edukativnu i dopadljivu priču. Ovi muzeji pružaju upravo ono što posetilac traži, izuzetan doživljaj, ponegde i mogućnost direktnog kontakta ili „upotrebe“ izloženog- kao kada u Muzeju hleba posetioci mese testo. Prema Vujadinovićem rečima u Srbiji je mnogo ovakvih kolekcija, postoji jaka volja za ovim vidom stvaralaštva, pa i izražavanja sopstvene maštovitosti, ali od 120 ranije popisanih kolekcija jedan broj se ugasio. Kolekcionari nemaju naslednike, nailaze na neprihvatanje lokalne sredine, imaju nerešive probleme sa smeštajem svojih zbirki, te one nestaju. „To je živo tkivo. Svakog meseca nam se javljaju novi vlasnici različitih zbirki, tražeči savet kako da otvore svoje privatne muzeje“.

Muzej duvana u Telečkoj

Jedan broj kolekcija ipak je sklonjen od očiju javnosti, te tako na spisku Balkankulta nema, ili su gotovo izuzetak, filatelisti, numizmatičari, vlasnici umetničkih slika i predmeta. Ovi predmeti obično ili imaju veliku vrednost, ili se trgovina njima uglavnom odvija u „sivoj“ zoni te se vlasnici radije odlučuju za diskreciju i anonimnost.

I pored toga što je poslednjih godina primetno sve značajnije prisustvo privatnih muzeja u kulturnoj i turističkoj ponudi, u Srbiji se ne može govoriti o velikom procvatu privatnih muzeja kao što je to slučaj u drugim delovima Evrope. U Finskoj je 40 odsto muzeja u privatnim rukama, u Irskoj 30 odsto, u Italiji od 3.500 muzeja 1.040 su privatni, u Nemačkoj postoji oko tri hiljade državnih i oko dve hiljade privatnih muzeja. Istraživači posebno ističu nemačku pokrajinu Ajfel čije turističko ime je izgradilo 40 privatnih muzeja. Svetska turistička organizacija procenjuje da će do 2020. godine tržište kulturnog turizma biti jedno od pet vodećih. OECD je u svom izveštaju konstatovao da je u 2007. godini kulturni turizam činio 40 odsto celokupnog svetskog turizma.

Koga je Vojvodina prećutala

Kod nas je situacija šarolika. Prošle godine su, u okviru Euroregiona Dunav-Tisa-Moriš-Kireš, koji obuhvata Vojvodinu i mađarske okruge Čongrad i Bač-Kiškun, u okviru IPA projekta napravljeni muzejski pasoši. Oni su svojevrsna legitimacija koja ne samo što korisnika obaveštava o muzejima na ovoj teritoriji, već im daje i određene pogodnosti. I dok je sa mađarske strane u tom pasošu predstavljeno desetak privatnih zbirki i muzeja, Vojvodina je prećutala i senćansku Kuću starih zanata, i Muzej kočija u Horgošu, i Muzej duvana u Telečkoj, i Muzej pčelarstva i vinsku kuću Živanović, pa čak i najveći ponos i jednu od najuspešnijih među privatnim zbirkama, Jeremijin muzej hleba u Pećincima.

Muzej pčelarstva i vinska kuća Živanović

Privatni muzeji posmatraju se i iz ekonomskog ugla, pa je upravo Balkankult organizovao stručni seminar na temu ovih muzeja kao porodičnog ili malog biznisa. Hristina Mikić sa Visoke škole modernog biznisa je prošle godine predstavila pilot projekat za Muzej igračaka u Sremskoj Kamenici gde bi sa početnim ulaganjem od 10 do 13 hiljada evra, i režijskim troškovima od tri hiljade evra godišnje, ovakva kolekcija sa tri hiljade eksponata mogla za šest meseci postati samoodrživa, uz sekundarne prihode zajednice od 300 do 400 hiljada evra.

Na to upravo aludira i Petar Petrović kada kaže da je njegov Muzej kamena na „dobrom putu“, a to znači da je na pravcu ka Ravnoj gori i Divčibarama, da mu je iza leđa banja Vrujci i da je naslonjen na park prirode Ribnica u kojem je 16 pećina. Na ovom području je i oko 52 kamenorezačke radnje i 80 privatnih kamenoloma. Svi zajedno „proizvode“ zanimljivu turističku destinaciju. Žarko Živanović, potomak Jovana Živanovića koji se smatra ocem modernog pčelarstva u Srbiji, kaže da i pored toga što njihovu vrednu i staru kolekciju godišnje poseti nekoliko hiljada gostiju, od čega veliki broj iz inostranstva, njih zapravo održava proizvodnja meda. „Ovde nema velike zarade, već samo porodičnog rada od jutra do sutra“, kaže Živanović.

Niko od vlasnika privatnih muzeja ne očekuje da dobiju subvenciju od države, i to nije ni svrha njihovog otvaranja. „To su zaljubljenici koji mnogo znaju o svojoj kolekciji, ali ipak im je potrebna pomoć u njenom stručnom izlaganju, predstavljanju i vođenju, a u najvećem broju slučajeva jedino što očekuju od društvene zajednice je prostor“, kaže Dimitrije Vujadinović. On navodi primer mađioničara u penziji koji je nasledio kompletnu zbirku mađioničarske opreme od svog kolege, a sada i sam izrađuje i opremu za mađioničare. Ali, njegova kuća na Banstolu na Fruškoj gori je i dalje neotkrivena adresa carstva mašte, jer mu nedostaje mesto gde bi je izložio.

„Mi kao da nemamo osećaj za posao, Srbija je prebogata ovim privatnim zbirkama i to bi mogla da bude značajna stavka naše kulturne i turističke ponude. Lokalne zajednice ne umeju da pomognu ovim kolekcionarima, iako im nedostaje kulturne ponude a vojni objekti, razni magacini ili kuće pod zaštitom im zvrje prazne i neiskorišćene. Često ih posmatraju kao čudake, a njihove zbirke mogle bi da oplemene život zajednice i ostvare pristojan prihod“, kaže Vujadinović.
Petar Ilijin
broj 104, februar 2014.

Od Kalifornije do Bliskog istoka, čitave teritorije se isušuju i milijardu ljudi nema pristupa ispravnoj, pijaćoj vodi. Obaveštajna služba SAD upozorava na opasnosti od smanjivanja resursa, a stručnjaci kažu da svet “stoji na ivici provalije”.

Sedamnaestog janura, naučnici su dobili najsvežije podatke sa satelita NASA i preneli ih maloj grupi naučnika koji prate svetske rezerve vode. Hidrolog, Džejms Famigljeti sa Irvina, univerziteta u Kaliforniji, je pregledao podatke sa satelita Grejs sa sve jačim strahom. Podaci su ukazivali na to da je Kalifornija na ivici suše epskih razmera. Njeni sistemi podrške, rezerve podzemnih voda su bile toliko oslabljene da su ih registrovali sateliti koji orbitiraju na 400 kilometara od površine Zemlje.

“Bio je to sigurno ‘Bože gospode trenutak’”, rekao je Famigljeti. “Podzemne vode su naša strateška rezerva. Naša poslednja rezerva, šta ćemo da radimo bez nje? ”

Istog dana državni guverner Džeri Braun je proglasio sušu i pozvao građane Kalifornije da smanje potrošnju vode za 20 posto. “Dokle god ova suša bude trajala moraćemo da smanjujemo potrošnju”.

Sedamnaest ruralnih zajednica mogu da ostanu bez vode u narednih šezdeset dana. Očekuje se da će taj broj rasti, pošto je glavni opštinski odbor za distribuciju vode najavio da nema dovoljno zaliha i da će morati da zatvori slavine na lokalnim stanicama.

Usledilo je još nekoliko šokantnih spoznaja, i to ne samo u Kaliforniji. U svetu gde vode ima sve manje zbog sve većih poljoprivrednih potreba, porasta populacije, proizvodnje energije i klimatskih promena.

Već milijardu ljudi, što je sedmina ove planete, nemaju pristup ispravnoj, pijaćoj vodi. Naravno, Britanija se nalazi u suprotnoj situaciji. Velike površine zemlje su pogođene olujama sa Atlantika koje su zahvatile jugozapadnu obalu. Čak i to je deo slike koja se nalazi u žiži interesovanja u poslednjih dvanaest godina za koje postoje podaci sa satelita Grejs. Zemlje u severnoj hemisferi, kao i one u tropskom pojasu, postaju sve vlažnije. Međutim, one u srednjem pojasu imaju sve manje vode. “Ono što videmo je da i inače vlažna podneblja na Zemlji postaju sve vlažnija”, rekao je Famigljeti. “U pitanju su, na primer, geografske širine Arktika i tropa. Oblasti u sredini postaju sve suvlje.”

Crvene tačke na satelitskom snimku predstavljaju mesta sa najvećim gubitkom vode koja se uglavnom poklapaju sa podzemnim rezervoarima.

“Gotovo sve crvene tačke se poklapaju sa prirodnim rezervoarima u celom svetu. Grejs nam je pokazala da je isušivanje podzemnih voda veoma brzo u svim glavnim rezervoarima u svim područijima sa suvom i polusuvom klimom.”

Očekuje se da će Bliski Istok, Severnu Afriku i južnu Aziju zahvatiti suše tokom narednih godina zbog višedecenijskog prevelikog trošenja i loše organizacije potrošnje vode.

Navodnjavanje useva, gašenje žeđi gradova koji se šire, hlađenje, hidraulično razbijanje stena u potrazi za plinom i naftom – svi se snabdevaju vodom iz rezervoara koji se smanjuju. Kada se na to doda promena klime, zbog koje će broj suša u narednim godinama porasti, svet će morati da razmišlja o vodi mnogo više nego ikada.

Gubitak vodenih rezervi je neverovatan. Prema prošlogodišnjim podacima koje je zabeležio satelit Grejs, za sedam godina, počevši od 2007., delovi Turske, Sirije, Iraka i Irana uz obale Tigra i Eufrata, su izgubili 144 kubnih kilometara sveže vode što je približno količina vode Mrtvog mora.

Mali deo gubitka vode je izazvan isušivanjem tla zbog suše iz 2007. godine i tankog snežnog pokrivača. Drugi deo je izazvan isparavanjem jezera i rezervoara. Najveći deo, 90 kubnih kilometara, odnosno 60 posto ukupne količine, je izgubljen zbog smanjenja količine podzemnih voda.

Suočeni sa sušom, poljoprivrednici su bili primorani da vodu uzimaju iz podzemnih tokova i to ponekad u ogromnim količinama. Iračka vlada je otvorila hiljadu bunara kako bi se pregurala suša 2007. godine, povlačeći vodu iz istog izvora.

U južnoj Aziji, su gubici podzemnih voda bili još veći. Oko 600 miliona ljudi živi na površini od 2.000 kilometara, koja se proteže od istočnog Pakistana, preko suvh i vrelih ravnica severne Indije i Bangladeša. To je najviše navodnjavana oblast na svetu. Oko 75 posto poljoprivrednika se oslanja na izvlačenje vode iz podzemnih izvora kako bi navodnjavali svoje useve, i taj broj će rasti.

Tokom proteklih deset godina, voda iz podzemnih tokova je pumpana 70 posto brže nego devedesetih godina prošlog veka. Satelitski snimci su pokazali neverovatan gubitak od 54 kubnih kilometara godišnje. Poljoprivrednici iz Indije su pumpanjem podzemnih voda sebe doveli do prave krize.

Bezbedonosne službe već upozorava na potencijalne konflikte – uključujući terorističke napade – zbog vode. U izveštaju iz 2012. godine, direktor američke nacionalne obaveštajne službe upozorava da je prekomerna upotreba vode, kao što je to slučaj u Indiji i drugim zemljama, izvor konflikta i da bi mogla da ugrozi i nacionalnu bezbednost SAD.

Izveštaj je bio fokusiran na prirodne rezervoare od važnosti za sistem bezbednosti SAD – Nil, Tigar-Eufrat, Mekong, Jordan, Ind, Bramaputru i Amu Darju. U zaključku stoji: “U narednih deset godina, mnoge zemlje koje su važne za SAD će imati problem sa vodom – nestašice, loš kvalitet ili poplave – što povećava rizik za nestabilnost, pa čak i propast država, porast regionalnih tenzija, što može da ugrozi njihovu saradnju sa SAD.”

Sama voda teško da bi mogla da obara vlade. Međutim, izveštaj je upozorio da bi nestašice mogle da ugroze proizvodnju hrane i energije, što bi izazvalo pritisak na vlasti koje se bore sa siromaštvom i društvenim tenzijama.

Neki od tih pritisaka su već vidljivi. Pacifički institut, koji proučava pitanja vode i globalne bezbednosti, je zabeležio da su se oružani sukobi zbog vode učetvorostručili tokom poslednjih deset godina. „Mislim da se rizik od oružanih sukoba zbog vode ne smanjuje već raste, zbog povećane konkurencije, loše organizacije i na kraju, zbog klimatskih promena“, rekao je Piter Glajk, predsednik instituta.

Potencijalnih žarišta ima na desetine širom planete. Na Bliskom istoku, iranski zvaničnici prave plan za racionalnu potrošnju vode u na široj teritoriji Teherana, gde živi 22 miliona ljudi.

Egipat je tražio od Etiopije da prestane sa izgradnjom mega-brane na Nilu, zaričući se da će zaštititi istorijsko pravu na reku „po svaku cenu“. Egipatske vlasti su tražile da se uradi studija o tome da li će taj projekat imati uticaja na rečni tok.

Jordan, koji se nalazi na trećem mestu zemalja sa najnižim rezervama vode, se bori sa prilivom sirijskih izbeglica. Zemlja trpi restrikcije struje zbog nestašice vode. Prošle nedelje, princ Hasan, ujak kralja Abdulaha je upozorio da bi rat zbog vode i struje mogao da bude još krvaviji od Arapskog proleća.

Ujedinjeni Arapski Emirati, suočeni sa porastom populacije, su investirali u projekte desalinacije i takođe skupljaju kišnicu. Na međunarodnoj konferenciji u Abu Dabiju prošle godine, prestolonaslednik general šeik Muhamed bin Zajed al-Nahijan je rekao: “Danas je za nas voda važnija od nafte.”

Izveštaj navodi da su šanse da se zarati zbog vode tokom sledećih deset godina jako male. Međutim, njegovo upozorenje je zabrinjavajuće: „Kako se zalihe vode budu smanjivale nakon deset godina, voda u zajedničkim bazenima će u velikoj meri biti korišćena u sukobima. Upotreba vode kao oružja ili za ostvarivanje terorističkih ciljeva je verovatnija posle deset godina.“

Glajk je predvideo da će takvi konflikti imati nešto drugačiji oblik. On očekuje da tenzije zbog vode eskaliraju više na lokalnom nivou.

„Mislim da je danas najveća briga opasnost od podnacionalnih sukoba – sukoba između poljoprivrednika i gradova, etničkih grupa, između nomadskih stočara i poljoprivrednika u Africi, između populacija koje žive uzvodno i nizvodno na istoj reci“, rekao je Glajk.

“Imamo više alata da rešavamo međunacionalne sukobe. Imamo diplomate. Imamo međunarodne ugovore. Imamo međunarodne organizacije koje smanjuju rizik da Indija i Pakistan zarate zbog vode, ali imamo daleko manje alata za sukobe na podnacionalnom nivou.”

Zbog proizvodnje energije stvaraju se novi rasedi. Američka plinska i naftna groznica još više opterećuju zalihe vode koje su ionako opterećenje zbog suša i porasta populacije.

Više od polovine od skoro 40.000 bušotina nastalih od 2011. se nalaze u oblastima pogođenim sušom, navodi prošlonedeljni izveštaj mreže Ceres grin investment. Oko 36 posto ovih bušotina su napravljene na teritoriji koja već pati od manjka podzemnih voda.

Način na koji se vlade nose sa problemima u vezi sa vodom i kako štite svoje podzemne rezerve će biti od najveće važnosti. Kada se Kalifornija izvukla iz poslednje suše koja se odužila 2010. , rečni baseni Sakramenta i San Hoakina su bili veoma ispražnjeni. Izgubili su po deset kilometara kubnih vode 2012. i 2013. , što je dovelo da se procenat padavina, površinske vode, vlažnosti tla i podzemnih voda nađe na najnižem nivou u protekloj deceniji.

Bez kiše ti rezervoari će se isušiti još više tokom ove suše. Zvaničnici se već spremaju da otvore niže bunare kako bi crpli podzemne vode. Famigljeti je rekao da bi to bila greška.

„Još uvek se nalazimo na ivici provalije i moramo da odlučimo šta ćemo da radimo, “ rekao je.

„Zaronićemo u još jednu sušu epskih proporcija, kao i veliko, nikad ranije viđeno trošenje podzemnih voda. ili ćemo ozbiljno da zalegnemo i razmislimo kako da na duže staze upravljamo najkritičnijim rezervama? Nalazimo se pred ambisom. “

UGROŽENE REGIJE

1. KALIFORNIJA

Državni resursi vode su na kritično niskom nivou. Proglašeno je vanredno stanje zbog suše. Zdravstvena služba upozorava da je 17 ruralnih oblasti opasno isušeno.

2. BRAZIL

Sao Paulo, najveći grad u zemlji je na ivici racionisanja vode zbog moguće jake suše i nestašica vode koje su moguće tokom Svetskog kupa ovog leta. Januar je bio najtopliji mesec ikada zabeležen u gradu i nivo vode u njegovim glavnim rezervoarima je pao na 20,9 posto od ukupnih kapaciteta, najniži zabeležen nivo u poslednjih deset godina.

3. BLISKI ISTOK

Teheran, glavni grad Irana, se suočava sa sa tako ozbiljnim nestašicama, da zvaničnici prave planove za racionalnu potrošnju vode u području gde živi 22 miliona ljudi, kao i u nekim drugim velikim gradovima. Predsednik Hasan Ruhani je nestašicu vode proglasio pitanjem nacionalne bezbednosti.

Nestašice su toliko velike u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, da zemlja koristi nekonvencionalne resurse, uključujući desalinaciju, pročišćenu otpadnu vodu, kišnicu i zasejavanje oblaka. Na konferenciji o vodi, prestolonaslednik general šeik Muhamed bin Zajed al-Nahijan je rekao: “Danas je za nas voda važnija od nafte.”

Jordan, koji se nalazi na trećem mestu zemalja sa najnižim rezervama vode, se bori sa prilivom sirijskih izbeglica. Zemlja trpi restrikcije struje zbog nestašice vode. Prošle nedelje, princ Hasan, ujak kralja Abdulaha je upozorio da i rat zbog vode i struje mogao da bude još krvaviji od Arapskog proleća.

4. SEVERNA AFRIKA

Egipat je tražio od Etiopije da prestane sa izgradnjom mega-brane na Nilu, zaričući se da će zaštititi istorijsko pravu na reku « po svaku cenu ». Egipatske vlasti su tražile da se uradi studija o tome da li će taj projekat imati uticaja na rečni tok.

5. JUŽNA AZIJA

U južnoj Aziji, su gubici podzemnih voda bili još veći. Oko 600 miliona ljudi živi na površini od 2.000 kilometara, koja se proteže od istočnog Pakistana, preko suvh i vrelih ravnica severne Indije i Bangladeša. To je najviše navodnjavana oblast na svetu. Oko 75 posto poljoprivrednika se oslanja na izvlačenje vode iz podzemnih izbora kako bi navodnjavali svoje useve, i taj broj će rasti.

6. KINA

Suparništvo oko vode raste. Više od polovine planiranih elektrana na ugalj treba da bude sagrađeno baš u oblastima čije su rezerve vode ugrožene, što može dalje da ugrozi poljoprivrednike, druge vidove industrije i građane.

Preneto sa Kontrapressa

Nedavno sam ukapirao da su svaka pesma, film i televizijska emisija koji su mi se ikada dopali dostupni na Jutjubu. Da bih ispitao ovu tvrdnju, pored toliko drugih mogućih opcija, počeo sam tražeći vestern iz 1939. pod nazivom Oklahoma Kid sa Džejmsom Kegnijem i Hamfrijem Bogartom, koji sam gledao 1950. godine u Beogradu jednog hladnog i snežnog zimskog dana kada sam pobegao iz škole. Ne samo što je ceo film bio na sajtu, nego je bilo dostupno i nekoliko inserata i foršpan, uz zaprepašćujući podatak da je pre mene 45.298 ljudi pogledalo taj snimak. U trenutku sam se setio svega: oronule, skoro prazne bioskopske sale, gde sam pre toga video pacova kako ide preko pozornice, zaustavlja se direktno ispod platna, neko vreme sa velikom radoznalošću prati šta se gore dešava, pa zatim produžava dalje na drugu stranu gde ga čekaju hitnije obaveze.

Pošto sam se ponovo našao u ulozi 12-godišnjeg klinca, potražio sam još nekoliko filmova koje sam tih godina gledao, poput Velikih očekivanja, britanske adaptacije Dikensovog romana iz 1946. U prvoj sceni, dečak ne mnogo stariji od mene u to vreme, trči blatnjavom stazom jedne mračne i vetrovite večeri da poseti, kako se ispostavilo, grob svoje majke na obraslom crkvenom groblju. Čim klekne da počupa korov oko njenog spomenika prilazi mu krupni, ćelavi čovek opasnog izgleda u bukagijama, i preti da će ga preklati i pojesti mu jetru ako mu ne donese šilo iz kovačnice ili kaže da je video nekoga kako se krije na groblju. Pamtim da me je taj film toliko prestrašio da sam se prepadnut vraćao mračnim beogradskim ulicama kući i da te noći dugo nisam mogao da zaspim. To je bilo čudno, jer sam poput sve ostale dece koja su odrastala za vreme rata video mnogo strašnije stvari.

Da bih testirao sveznajući Jutjub, potražio sam zatim patriotske pesme koje su nas terali da pevamo u školi i na proslavama Prvog maja u Beogradu, dok smo defilovali pored maršala Tita i njegovih partijskih drugova na podijumu. Na moje zaprepašćenje pronašao sam ih, sa rečima koji mi danas zvuče jednako idiotski kao kad sam ih prvi put čuo. I to nije sve. Pesme svake koljačke frakcije iz građanskog rata koji je besneo u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i hiljadama ljudi i dece uništio živote, takođe su sačuvane za buduće naraštaje – pretpostavljam da su ih sačuvali potomci ubica i nove generacije njihovih obožavalaca. Međutim, pesme sovjetske armije i popularne pesme bile su mnogo kvalitetnije; neke od njih, kao „Kaćuša“ i „Tamna je noć“, koja se pevala u sovjetskom filmu Dva vojnika iz 1943, bile su neodoljive čak i za one koji su prezirali Staljinovu Rusiju:

Moje muzičko interesovanje naginjalo je u drugom pravcu. Svake noći, kad majka i baka odu na spavanje, slušao sam program radio stanica američkih oružanih snaga emitovan iz Italije i Austrije, u nadi da ću čuti neki džez. Uspomene na to vreme naterale su me da potražim desetak big bend numera, između ostalih i jednu pod nazivom „Hey-Ba-Ba-Re-Bop“ koju je svirao Teks Binaki na ploči iz 1946, koje se jedan klinac iz mog kraja nekako dokopao i puštao je najglasnije što je mogao širom otvorenih prozora kad mu roditelji izađu iz stana. Čitav komšiluk je bio u strahu – ne samo od divljih, orgijaških zvukova dekadentne kapitalističke muzike, nego i od mogućnosti da možda slušamo ciljanu političku provokaciju neke još neidentifikovane tajne organizacije kora radi na svrgavanju našeg socijalističkog sistema.

Kada sam završio sa detinjstvom na Jutjubu, prešao sam na svoje pubertetske godine. Tog dana kada sam sa šesnaest godina stigao u Sjedinjene države, 10. avgusta 1954, moj otac, koji je već živeo u ovoj zemlji, odveo me je u noćni klub Metropol na 7. aveniji i 48. ulici u Njujorku, gde sam slušao grupu koju je predvodio stari njuorleanski trubač Red Alen, a gost te večeri bio mu je poznati saksofonista Kolman Hokins.

Nisam pronašao snimak te večeri na Jutjubu jer su snimci živih nastupa vrlo retki u džezu, i neka od najvećih muzičkih imena, poput Lestera Janga i Čarlija Parkera, slabo su dokumentovana. Ali pronašao sam snimak Alena i Hokinsa iz 1957. kako sviraju „S’Wonderful“ sa skoro identičnom postavom koju smo mi slušali. Naravno, kad čovek počne nešto da traži na Jutjubu čekaju ga razna iznenađenja, kao što je ovaj živi snimak iz plesne sale Savoy u Harlemu Čika Veba i njegovog orkestra i mlade Ele Ficdžerald koji izvode vrcavu, neverovatno maštovitu verziju numere „St. Louis Blues“.

Kad čovek kao ja živi u zabiti, a zime su duge, ima izbor da ili umre od dosade ili poludi, ukoliko na pronađe način da ubije vreme. Nedavno smo žena i ja jedne noći krenuli na turneju po Jutjubu, gledajući stare televizijske emisije: Sid Sizar, Milton Berl, Džek Beni, Erni Kovač i Honeymooners Džekija Glisona, koje su naše porodice redovno pratile pedesetih i rado ih se sećale do kraja života. Mnoge od tih stvari, poput Sizarovog skeča „This is Your Story“ iz njegovog nedeljnog varijetea Your Show of Shows i danas vredi pogledati. „Ne može da bude smešnije od ovoga“, prokomentarisao je jedan od 78.525 gledalaca, i ja se potpuno slažem.

Oživljavanje sopstvene prošlosti pomoću Jutjuba ume da bude zarazno. Kada jednom kreneš teško se zaustavljaš, jer svako ime koje iskopaš iz sećanja neumitno priziva neko drugo, a sati prolaze i za tili čas dođe ponoć i vreme je za još jednu poslednju pesmu ili filmski insert, pre nego što se zavučeš pod jorgan. Ali to ne sme da bude bilo šta. Mora da bude nešto specijalno u čemu ćeš uživati dok blaženo toneš u san, kao ovaj snimak Ajde Lupino koja svira klavir i peva u filmu Road House iz 1940, koji sam nedavno pronašao i koji sam spreman da puštam barem jednom svake večeri do Božića i Nove godine, a i posle toga, sve dok ne svane taj daleki i nezamislivi prvi dan proleća:

Čarls Simić, Peščanik

U svojoj znamenitoj studiji “Izdaja intelektualaca”, objavljenoj 1927. godine u Parizu, Žilijen Benda piše o doprinosu intelektualaca različitim oblicima strasti, političkim i nacionalnim pre svega, koje su naš vek obeležile kao “vek intelektualnog organizovanja političkih mržnji”. Dok se u proteklih gotovo dve hiljade godina ljudske istorije taj isti poseban sloj ljudi, “proizvođača duha”, umetnika, naučnika, filozofa, suprotstavljao “realizmu mnoštva”, raznim oblicima mržnje, individualnom egoizmu.

Istina je, piše Benda, “oni nisu mogli sprečiti laike da celu istoriju ispune svojim mržnjama i klaonicama…ali ih jesu sprečili u tome da ta dela pretvore u religije, da ih usavršavaju verujući u svoju veličinu. Zahvaljujući njima, možemo reći da je čovečanstvo tokom dve hiljade godina činilo zlo, a hvalilo dobro. Ta nepomirljivost dobra sa zlom, koja služi na čast čovečanstvu, pukotina je kroz koju se mogla provući uljudnost. Međutim, krajem 19. veka dolazi do bitne promene: intelektualci pristaju na igru političkih strasti.”

Jedino moderno doba, ističe Benda, poznaje mislioce koji proglašavaju neprijateljima naroda one svoje sunarodnike koji su zadržali pravo da misle i govore slobodno i koji veruju da rodoljublje ne isključuje pravo na kritiku i ne slažu se “da je domovina u pravu i kada greši”. Taj oblik sumnjivog rodoljublja modernog intelektualca ispoljava se u teškim oblicima ksenofobije, mržnji i strahu prema drugima i potcenjivanju svega što nije “naše”.

Za njih su pojmovi pravednosti i istine samo “metafizičke magle”, po njima je, kako ističe Benda, “istinito ono što je korisno, a pravedno ono što zahtevaju okolnosti”.

Tako su intelektualci izneverili i izdali svoj poziv, a i neke od osnovnih postulata slobode i tolerancije izražene u mislima Renana: “Čovek ne pripada ni svom jeziku, ni svom narodu; on pripada samo sebi samome, jer je slobodno biće, to jest moralno biće” i u poznatoj Plutarhovoj rečenici kako “Čovek nije biljka, nisu mu koreni srasli sa zemljom na kojoj se rodio da se ne bi mogao pomeriti”.

Izdaja intelektualaca, po Bendi, poledica je odricanja od nekih univerzalnih vrednosti, a prihvatanja posebnih, nacionalnih, lokalnih zapovesti, koje zadovoljavaju uske, egoistične interese često veoma udaljene od pravde i istine, od stvarne demokratije i slobode. Intelektualci, tobože služeći domovini, služe u stvari političkim interesima i strastima, iskazuju lojalnost političkim vođama. Benda je svoju studiju pisao u vreme nastajanja italijanskog fašizma imajući dobar uvid u delovanje nacionalistički orijentisanih francuskih, nemačkih i italijanskih intelektualaca.

Jedan Italijan, naš savremenik, Umberto Eko u eseju o u-fašizmu ili ‘‘večitom fašizmu’‘ nabrajajući glavne odlike fašizma sastavio je spisak tipičnih obeležja od kojih se sastoji ideja fašizma: kult tradicije, sinkretični i okultni elementi, odbacivanje modernizma, kult akcije radi akcije, strah od drugačijeg, nepoštovanje razlika, frustracija srednje klase, opsednutost zaverom, antisemitizam, ksenofobija, antipacifizam, prezir prema slabima, kult heroizma i kult smrti, populizam i nacionalizam, novogovor.

Mnoge od ovih karakteristika mogu se naći i u ‘‘našoj’‘, balkanskoj varijanti palanačkog nacizma koju je tako precizno i tako ubedljivo definisao Radomir Konstantinović u ‘‘Filozofiji palanke’‘.

Konstantinović je analizirao to duhovno stanje koje rađaju fašizam i nacizam. Taj kulturni model u kojem su sadržani mnogi elementi ur-fašizmastvoren je u intelektualnim labaratorijama nacionalnih i akademskih institucija upravo kao usluga aktuelnom političkom režimu i radi zadovoljavanja političkih i nacionalnih strasti koje su vodile ogoljenoj ratnoj opciji.

Kulturni modeli se ne stvaraju i ne menjaju preko noći. Stvaraju se desetinama, pa i stotinama godina. Daniel Goldhagen dokazuje kako je nemački kulturni model koji je doveo do nacizma, Drugog svetskog rata i holokausta stvaran gotovo sto pedeset godina. Nemcima je bila neophodna denacifikacija, mučan, nametnut proces koji je trajao više godina da bi se uopšte moglo govoriti o nekakvom drugačijem kulturnom modelu.

Dakle, stvaranje novog kulturnog modela, a to zapravo znači novog mišljenja, drugačijeg razmišljanja o prošlosti i budućnosti, pre svega podrazumeva oslobađanje od starih zabluda, izmanipulisanih mitova, spremnost na suočenje sa sopstvenim grehovima i zločinima, raskidanje sa stereotipima iz kojih su izrasle najcrnje predrasude. Po prirodi stvari takve bolne i krupne rezove ne mogu načiniti ljudi starog kulturnog modela.

Mi tek moramo pronaći odgovor na pitanje kako je bilo moguće da u istorijski gledano veoma kratkom periodu od desetak godina dođe do takve društvene i moralne krize kakvu smo imali, do takvog patološkog stanja u kojem čitava država i njeni istaknuti pojedinci, intelektualne elite, odjednom izgube moć normalnog rasuđivanja i počnu da govore ‘‘jezikom mržnje”, da jednostavno, narodski rečeno zaglupave, zatupe, da svoje ponašanje pretvore u zločinačko, a svoju zemlju u kriminalnu, anatemisanu od gotovo čitavog sveta.

Taj važan odgovor zašto se i kako to dogodilo moraće da potraže istoričari, psiholozi, psihijatri, a naravno i pisci, jer sve što se ubuduće bude na ovim prostorima pisalo nosiće pečat našeg žalosnog posrnuća, tragedije u kojoj su najveću cenu platili najnemoćniji i najneviniji, nesreće iz koje su glavni profit zgrnuli najbeskrupulozniji i najpokvareniji.
Izvor: www.autograf.hr

Lepo se vidi kada nekome ide dobro. Na primer, Cirih u Švajcarskoj. Teško da biste prepoznali ovaj grad ako ste bili odsutni neko vreme. Posvuda su nikle nove četvrti sa luksuznim stanovima i nove poslovne zgrade. Prodavnice, restorani i kafei su puni. Uprkos činjenici da pivo košta 6 franaka, otprilike 5 evra. Ima se, može se.

Stručnjaci se slažu da ovaj standard Švajcarska duguje umreženoj ekonomiji. Ona je profitirala od otvorenih granica i priliva strane kvalifikovane radne snage. Uprkos tome, tanka većina Švajcaraca, 50,3 dosto, na referendumu predloženom od strane nacionalno-konzerativne SVP glasala je za distanciranje od politike koja se u poslednjih nekoliko godina pokazala izuzetno uspešnom.

Kako je to moguće? Jedan od razloga je i protivrečna slika koju ova zemlja ima o sebi. Švajcarska se smatra nacijom voljnih, zajednicom koja je donela odluku da postane država. Međutim, ona to nije. Stanovništvo ne živi zajedno u jednoj državi zato što je to njegova najintimija želja. Stvari su daleko racionalnije. Oblasti nemačkog govornog područja ne žele da pripadaju Nemačkoj, francuskog Francuskoj, a italijanskog Italiji. Zato su oni Švajcarci.

Identitet koji se u velikoj meri zasniva na odbacivanju drugih identiteta, ima svoje mane. A od kako su izbledele legende o Vilijemu Telu i starim zavetima, nedostaje mitološka osnova hvaljenog helvetskog posebnog slučaja. Kao zamena za nacionalnu ideju ostaje još samo blagostanje. Biti bogatiji od svih oko nas, i to je nešto.

Druga strana medalje je ta da ko ima mnogo, mnogo može i da izgubi. Mogućnost da ćete sa imigrantima morati da delite ušteđene franke, ubrzo se pretvara u egzistencijalne strahove. Oštrije rečeno: od švajcarskog nacionalnog osećaja neće ostati mnogo ako skliznete na nemački, ili ne daj bože, francuski ili italijanski standard.

Naravno, niko to ne kaže otvoreno. Umesto toga se iznose navodno racionalni argumenti. Prenatrpani vozovi, urbanizacija, gužva na autoputevima. Čak i liberalni krugovi pokazuju razumevanje za ove brod-je-pun poruke. Politički korektno rečeno u pitanju je „pritisak prenaseljenosti“, a misli se u stvari na strah od promene. Zanimljivo je da su stanovnici ruralnih oblasti, koji su najmanje pogođeni imigracijom, a pre svega oni iz nemačkog govornog područja, većinski glasali za SVP inicijativu, dok su je odbacili oni iz velikih gradova, gde možda i mogu da nastanu neki problemi vezani za imigraciju.

Šta dalje? Trenutno je ugrožen takozvani bilateralni put, pažljivo građene veze sa Evropskom unijom, čiji član Švajcarska nikada nije želela da postane. Vlada mora pokušati da ponovo ispregovara sporazum o slobodi kretanja. Granice se sada sigurno neće zatvoriti, niti će Švajcarsku morati da napuste svi nemački doktori, portugalski građevinci ili italijanski kelneri.

Ali ponovo se uvode kvote za useljavanje. Inicijativa za to predviđa rok od tri godine. Briselski izlazak u susret ovom zahtevu je malo verovatan. Evropska unija ima dovoljno svojih problema, da bi bogatom ostrvu ispunjavala želje.

Ukoliko dođe do suspenzije slobode kretanja, isto bi moglo da pogodi i druge sporazume sa Briselom, jer su međusobno pravno povezani. Možda bi Švajcarska mogla da napusti i šengenski prostor. Vazdušni saobraćaj, poljoprivreda, istraživanje i energetika bili bi najteže pogođeni izolacijom. Mnoge kompanije takođe, usled nedostatka kvalifikovane radne snage iz inostranstva. To je prosto groteskno. Švajcarci ponovo podižu granice iz straha od ekonomskog sloma. To bi moglo skupo da ih košta.

A rasprava o imigraciji se nastavlja. Nova, još radikalnija inicijativa je na pomolu. Jedna grupa ekoloških aktivista i kritičara ekonomskog rasta namerava da ograniči imigraciju u Švajcarsku na 0,2% godišnje od ukupnog broja stanovnika. Glasanje ja zakazano za sledeću godinu. Možda će Švajcarci do tada shvatiti da su deo Evrope. Mada je to malo verovatno.
Peščanik.net

Po prvi put u modernoj istoriji Kina je u 2013. godini bila najveći partner u međunarodnoj robnoj razmeni. Njena zbirna vrednost izvoza i uvoza bila je 4.160,3 milijardi dolara, dok je SAD imala razmenu od 3.910,4 milijardi dolara. U 2012. godini trgovina robom SAD iznosila je 3.881,2 milijarde dolara dok je Kina imala vrednost od 3.867,1 milijardi dolara, pa je već tada bilo izvesno da će Kina u 2013 godini preuzeti prvo mesto SAD-u kao najveći svetski trgovac robom. Zbirna vrednost trgovine Nemačke i Japan u 2013. godini bila je 4.189,4 milijardi dolara te je izvesno da će Kina u 2014. godini postati značajnija za svetsku trgovinu od ove dve zemlje uzete zajedno.

Svetska kriza je delovala kao tektonski poremećaj na bipolarno jezgro svetske ekonomije koje se nalazilo u SAD i u Evropi tako što je promovisala Kinu kao novi svetski ekonomski centar. Kina bi to svakako postala, ali je kriza taj proces ubrzala zbog ekonomskog pada koji se dogodio u SAD, Nemačkoj i Japanu.

U 2008. godini Nemačka je bila najveći svetski izvoznik robe sa vrednošću od 1.449,3 milijarde dolara, a ispred Kine (1.430,7) i SAD (1.287,4). Već u 2009 godini Kina je, usled manjeg pada vrednosti izvoza, postala najveći svetski izvoznik, da bi u 2010 godini i SAD pretekle Nemačku prema vrednosti izvoza. U 2013. godini Kina je imala za 54,5% veću dolarsku vrednost izvoza nego u 2008 godini, SAD veću za 22,6%, Nemačka tek za 0,2%, dok je Japan smanjio vrednost za 8,6%.

Kroz rast uvoza Kina se pojavljuje kao novi „motor“ za razvoj drugih zemalja, zamenjujući u toj ulozi SAD, koja je ovu ulogu igrala više od 50 godina. Od 2008. godine uvoz Kine povećan je za 72,2%, Japana za 9,2%, SAD samo za 7,5%, a Nemačke za simboličnih 0,2%. U 2008 godini Kina je imala 52,2% vrednosti uvoza u odnosu na SAD, da bi u 2013 godini došla do 83,6%, s tim da su se u martu i decembru vrednosti uvoza Kine i SAD gotovo izjednačile.

Kina je u 2013. godini imala izvoz vredan 2.210 milijardi dolara i on je povećan za 7,9% u odnosu na 2012 godinu, uvoz od 1.950,3 milijarde dolara (+7,3%), uz suficit od 259,8 milijardi dolara (+12,8%). U decembru je Kina imala rekordnu mesečnu vrednost izvoza u iznosu od 207,7 milijardi dolara.

SAD su u 2013. godini imale izvoz robe vredan 1.578,9 milijardi dolara (+2,1%), uvoz 2.331,5 milijardi (-0,2%), uz deficit od 752,6 milijardi dolara (-4,7%). SAD su u oktobru imale rekordne mesečne vrednosti i izvoza (141,8 milijardi dolara) i uvoza (210,7 milijardi).

Nemačka je u 2013. godini imala izvoz vredan 1.452,6 milijardi (+3,2%), uvoz 1.188,7 milijardi (+1,8%), uz suficit od 263,9 milijardi (+10,1%). Japan je u 2013. godini imao izvoz vredan 715,1 milijardi dolara (-10,5%), uvoz 833 milijarde (-6%) uz deficit od 117,9 milijardi (+34,9%).

Izvor: Makroekonomija.org

Sa ovako visokom i upornom nezaposlenošću, nijedan – ma kako striktan – zakon o radu neće radnike zaštiti od maltretiranja dela poslodavaca. Istovremeno, ni najfleksibilniji zakon neće učiniti preduzeća uspešnijim, niti osigurati privredni rast ako se ne pozabavimo sa 42 stavke po kojima Svetski ekonomski forum svrstava Srbiju na dno svoje liste globalne konkuretnosti, na kojem „proziva“ kako reformatorske tako i upravljačke kvalitete države i preduzetnika. To je ključ za novo kritičko prelistavanje radnog zakonodavstva, čijem bi menjanju više prijala postizborna jasnoća mišljenja.

Počnimo odmah sa “trojkom” za kantu: važeći zakon nije uzrok gubljenja 300.000 radnih mesta jer su ona gubljena i u vreme fleksibilnijeg ZOR iz 2001; izmena zakona neće, sama po sebi, otvoriti nijedno novo radno mesto. Kako sugeriše MMF u najnovijem papiru “Podsticanje rasta zapošljavanja na Zapadnom Balkanu”, Srbiji je potreban kompleksan i sveobuhvatan pristup reformi načina isplaćivanja otpremnina, sistema socijalne zaštite (koji podrazumeva ohrabrivanje onih koji primaju pomoć da izađu na tržište rada i produžavanje roka za primanja umanjene naknade za slučaj nezaposlenosti), unapređivanje konkurentnosti radne snage (pre svega kroz prekvalifikaciju), smanjivanje minimalne zarade i razmišljanje o drugačijem poreskom opterećenju firmi. ZOR ukratko, nije otac i majka svih zala, o čemu, uostalom, govori i jedna anketa FREN vezana za suzbijanje sive ekonomije, gde su privrednici kao osnovne probleme u poslovanju izdvojili pitanje korupcije i visokih poreza, dok Zakon o radu, nije ni pomenut.

Još tri stavke treba razmotriti pri novom čitanju predloženih izmena zakona. Prvo, kaže Nataša Nikolić, pravnik Fondacije Centar za demokratiju, “pozivanje na evropsko pravo u ovoj materiji nema mnogo smisla”. Radno pravna rešenja na nivou evropskog zakonodavstva nisu jedinstvena i prilično se razlikuju od jedne do druge zemlje članice zavisno od toga da li zemlje imaju više naklonosti ka liberalnom ili socijaldemokratskom modelu. “Postavlja se pitanje, koji model Srbija želi da preuzme”.

O tome bi neke smernice trebalo da da ishod izbora. Partija od koje se očekuje da formira vladu u više navrata je nagovestila da će prioritet dati interesima privatnog kapitala, a u predizbornom periodu dijalog sa sindikatima dala je u ruke (i) sadašnjem ministru trgovine u tehničkom mandatu, i očekivanom budućem članu koalicione vlade socijaldemokratskog pedigrea.

Druga dilema vredna pažnje glasi: koliki je prostor Srbije da razmišlja o pravcima promene radnog zakonodavstva?

Kada MMF, od 26. februara do 13. marta, bude krenuo da razgovara sa vladom u ostavci i ministrima u kampanji, o uslovima eventualnog sklapanja aranžmana iz predostrožnosti, najverovatnije je da će se samo delimično dotaći izmena Zakona o radu.

„Za MMF bi verovatno bilo dovoljno da se promene najveći nedostaci sadašnjeg zakona“, kaže Srboljub Antić, bivši dugogodišnji predstavnik Srbije u MMF. „Fond će detalje celog paketa zakona koji je sada povučen verovatno prepustiti Svetskoj banci, a blisko je pameti da je verzija zakona o radu koja je prethodno kolala u javnosti, takođe razmatrana ako ne i usaglašena sa Bankom.”

Drugim rečima, sa ili bez bivšeg ministra privrede Saše Radulovića, koji i nije bio član bivše radne grupe za pisanje zakona, suština traženih promena će verovatno ostati ista. Tim pre što na njoj ne insistira samo Unija poslodavaca već i mnogo značajniji privrednici okupljeni u Savetu stranih investitora, Američkoj privrednoj komori, Delegaciji nemačke privrede u Srbiji, i velikim udruženjima domaćih privrednika. “Iako su pojedina važna pitanja ostala neregulisana ili neizmenjena, kao što je iznajmljivanje radne snage, planirane izmene Zakona o radu (u sada povučenom nacrtu prim.aut.) svakako su korak napred ka nešto fleksibilnijim i savremenijim rešenjima”, kaže advokat Ana Jankov iz BDK Advokati a.o.d. čija kancelarija je svoje predloge za izmene Zakona o radu pridružila stavovima velikih grupacija poslodavaca.

Šta, u stvari, hoćemo?

Iako se izmena zakona može smatrati nečim što je “svršena stvar” (ako se od reformskog pristupa ipak ne misli odustati) i pre nego što novi tekst dospe do parlamenta čije se formiranje očekuje u maju, to ne umanjuje razloge da se o modalitetima promena i doradama teksta zakona diskutuje. Tim pre što u prethodnoj raspravi nije bilo ni demokratičnosti niti su građani imali prilike da steknu vernu sliku o duhu predloženih izmena.

Svaki zakon, pa i ovaj, podrazumeva promociju određenog sistema vrednosti: da li se kao društvo slažemo da zaštitimo radnike sa ugovorima o radu na neodređeno, na teret onih na određeno vreme i bez ugovora, da li se zalažemo za više zaposlenih koji bi delili jedno radno mesto po cenu kraćeg radnog vremena i manje zarade, da li podržavamo ideju da mnogo zaštićeniji radnici u javnom sektoru počnu da snose rizik otpuštanja koji su dosad snosile uglavnom njihove kolege u privatnom sektoru, da li smo za to da svi zaposleni sa fiksnim ugovorima deo svoje zaštićenosti žrtvuju u korist lakšeg ulaska nezaposlenih na tržište rada, da li bi bilo dobro da zaposleni snose veći rizik, ako ne rade dobro, kako sugeriše analitičar Vladimir Gligorov? Da li smo za to da oporezujemo preduzetnike koji masovno otpuštaju zaposlene jer time prebacuju teret obezbeđivanja egzistencije nezaposlenih na teret države, odnosno njenih poreskih obveznika?

Da li smatramo da je naša jedina karta opstanka ako domaćim i stranim investitorima ponudimo maksimalno fleksibilne uslove zapošljavanja kao garant njihovog ostanka i dolaska novih, što je legitiman način razmišljanja koji je, recimo, usvojila Irska – izlazeći do maksimuma u susret poslodavcima?

Neka od ovih pitanja postavljaju dve studije Centra za liberalno demokratske studije (CLDS), jedne rađene za Srpsku asocijaciju menadžera a druge uz podršku USAID, koje se zalažu za fleksibilnija rešenja zakona o radu od predloženih “jer liberalnije zakonodavstvo dovelo bi do manjeg gubljenja radnih mesta”. Ima, međutim, razloga da se eventualna dobit od takvog pristupa razmotri u svetlu podataka da je u Evropi stopa nezaposlenosti uporno visoka (12,1%), da su, prema proceni Blumberga, mnogi potencijalni tražioci posla digli ruke od traženja zaposlenja, što veštački smanjuje broj nezaposlenih, ili su emigrirali u druge zemlje (kao što je to slučaj sa Irskom, Španijom i Portugalijom na primer). Da ne pominjemo najnoviju studiju Međunarodne organizacije rada (MOR) u kojoj se navodi da će pitanje visoke nezaposlenosti biti dominantno i u budućnosti i da sadašnji privredni oporavak, kao i onaj posle krize 80-tih godina prošlog veka, ne vodi i otvaranju novih radnih mesta.

I to nije sve. Navedena studija CLDS pominje da vođenje politike visokog kursa dinara uvećava zarade radnika izražene u evrima i destimuliše priliv stranih investicija u Srbiju, a studija FREN da je za generisanje novih radnih mesta najbitnije da Srbija uspešno primeni novu politiku rasta, zasnovanu na reindustrijalizaciji: veći broj obučenih radnika u industriji bolje je sredstvo da se dođe do većeg broja ugovora na neodređeno vreme od bilo kog slova zakona.

Još jedna dilema o kojoj teško ko u Srbiji razmišlja je da su analitičari počeli da primećuju da kidanje veza između zaposlenog i firme, i prevelika fleksibilizacija proizvodnih lanaca počinju da ugrožavaju sistem kontrole kvaliteta proizvoda i opstanak kompanija koje o tome ne vode računa.

Ništa od gore navedenog međutim ne dovodi u pitanje potrebu da se sadašnji ZOR izmeni, ako ništa drugo a ono zato što se pokazalo da je njegove odredbe život već odavno izneverio.

Dve klase

Ono što je sasvim izvesno je da su do sada primenjene varijante liberalizacije radnog zakonodavstva koje se u Evropi primenjuju od 80-tih i 90-tih prošlog veka imale i različite reperkusije na društvenu strukturu: u jednom od radnih papira MOR iz oktobra 2013. godine navodi se da je izbor da se zaštite oni sa trajnim zaposlenjem na račun radnika sa privremenim ugovorom doveo do stvaranja dve klase radnika (u Španiji i Portugaliji na primer), između kojih je jaz tako dubok da ni novim izmenama zakonodavstva koje bi trebalo da taj proces obrne, nije mnogo postignuto. Nasuprot tome, u Britaniji taj proces nije bio mnogo izražen jer su radnici sa ugovorima na neodređeno vreme tradicionalno uvek bili manje zaštićeni.

U Nemačkoj je, po studiji MOR, daleko izraženije insistiranje na fiksnim ugovorima sa malom mogućnosti preduzeća da u tom segmentu traže fleksibilnije uslove poslovanja, dok novinski izveštaji i istraživanja govore o značajnoj segmentaciji i pogoršanju kvaliteta života zaposlenih.

U Srbiji je taj jaz takođe očigledan, iako je bio plod stihijske a ne smišljene akcije, koju sadašnji ZOR nije mogao da zaustavi. „Sistem otpremnina, na primer, do sada je pogodovao zaposlenima u javnom sektoru, i često bivao zloupotrebljen. Istovremeno, onemogućavao je zapošljavanje starijih radnika, onih koji imaju iskustva, kod privatnih poslodavaca, što izaziva ogromne socijalne posledice: osiromašenje, veća izdvajanja za socijalna davanja, u budućnosti neosigurane i bez penzije ljude u trećem dobu”, kaže Nataša Nikolić koja je asistent na projektu Dostojanstven rad za svakog fondacije „Crno na Belo“, kojeg je podržao USAID preko Instituta za održive zajednice.

Nekoliko članova povučenog nacrta zakona – pored rešenja da se otpremnina plaća samo za vreme provedeno kod poslednjeg poslodavca – sročeno je sa idejom da se takve anomalije isprave. Uz proširenje mogućnosti da poslodavac zaposli radnika na određeno vreme do dve godine (i pod posebnim uslovima na 36 meseci), uneto je i niz odredbi koje onemogućavaju davaoca posla da zloupotrebljava ovu mogućnost (što je do sada bio slučaj) “pa se ukida mogućnost da poslodavac seli radnika iz jedne u drugu povezanu firmu ili da mu fiktivno menja opis posla”. To je obrazloženje koje je svojevremeno dao novinarima Dušan Vasiljević savetnik u ministarstvu privrede i član prethodne radne grupe za izmenu zakona. Osnovni kredo zakona koji je tada izložio bio je sledeći: “Verujemo da rad na neodređeno vreme treba da bude pravilo, a sve ostalo izuzeci i zato smo nastojali da uklonimo sve prepreke u zakonu koje poslodavce odvraćaju od ovih ugovora”.

Tvrdnje sindikata, da poslodavac neće ubuduće primati zaposlene u radni odnos na neodređeno vreme, i da se time remeti materijalna sigurnost i obezbeđenost lica u pogledu zarada su na mestu, ali se, kaže Nikolić, mora imati u vidu i drugačiji pogled na ovo pitanje – praktičnije je za zaposlenog da za svo vreme svog rada ima pravni osnov po kome radi, nego da zbog vremenskog ograničenja rada na određeno vreme do godinu dana, ostatak rada provede radeći na crno, jer poslodavac nema potrebu da ga zaposli na neodređeno vreme. S druge strane, upitno je da li bi ovakvim produženjem mogućnosti rada na određeno vreme moglo realno doći do većeg zapošljavanja mladih kojima je neophodno sticanje radnog iskustva, kaže sagovornica B&F.

Nejasnoće i pogrešni kompromisi

Verzija zakona koja je povučena iz rasprave, puna je neizrečenih kompromisa i nejasno napisanih odredbi.

Izmene koje se odnose na preraspodelu radnog vremena nisu dobro definisane jer ovako tumačene mogu da stvore utisak da poslodavac može propisati radniku radni dan u trajanju od 12 časova u neprekidnom trajanju od 6 meseci i to tretirati kao redovno radno vreme.

Ovakav predlog izmena bi značio da se u sluačaju preraspodele radnog vremena, neće primenjivati standardi koje je MOR uvela u odnosu na maksimalno trajanje radnog vremena, koje po pravilu iznosi 8 časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno. Pored toga neće se primenjivati ni zakonski limit u pogledu trajanja prekovremenog rada, odnosno da radno vreme u tom slučaju može trajati najviše 12 časova dnevno, odnosno najviše 48 časova nedeljno, uz obavezu poslodavca da radniku isplati uvećanu zaradu za vreme provedeno na prekovremenom radu.

“Uvođenje ovakve izmene bi zapravo značilo da se voljom poslodavca, uz mogućnost koju mu Zakon daje u pogledu preraspodele radnog vremena, ruše standardi rada, postavljani kroz istoriju u cilju obezbeđenja boljeg položaja zaposlenih”, kaže Nikolić. .

Za Anu Jankov jedan od primera “razilaženja ZOR-a sa realnošću” odnosi se na rad menadžera (tzv “belih okovratnika”), za koje, ako su u radnom odnosu, važi isti radnopravni režim kao i za “obične” zaposlene (tzv “plave okovratnike”). Tako je recimo i radno vreme direktora ograničeno na 8 sati i, bar prema slovu zakona, svaki prekovremeni rad mora mu se dodatno platiti a pritom je trajanje tog prekovremenog rada ograničeno. Ovakvo rešenje je, međutim, uvreženo u našem sistemu i mali su izgledi da se promeni”, kaže sagovornica B&F.

U povučenom tekstu se, što sindikati smatraju velikom pobedom, ne pominje iznajmljivanje radne snage (staff leasing) preko specijalizovanih agencija, “iako na našem tržištu već godinama postoji ovakva vrsta usluga, te uprkos činjenici da je Srbija ratifikovala Međunarodnu konvenciju o privatnim agencijama za zapošljavanje koja postavlja odgovarajuće okvire za ovaj institut”, kaže Jankov. “Stoga će poslodavci i dalje biti suočeni sa suženim izborom oblika radnog angažovanja, a pravna nesigurnost će nastaviti da postoji u pogledu zakonitosti ovog modaliteta zapošljavanja. Koncept iznajmljivanja radne snage u svetu je uobičajen, a nije stran ni zemljama u našem okruženju. ”U crnogorski zakon je ugrađen 2011.

Bez obzira da li će ovaj, praktično veštački kamen razdora, ostati u novom tekstu zakona nesumnjivo je da će, kad ponovo sednu za sto, pregovaračke strane morati da upotrebe mnogo energije za približavanje stavova u vezi sa uređivanjem unutrašnjih odnosa u preduzeću, (gde nacrt zakona individualizuje taj odnos i značajno sužava prava sindikata) i načinom obračuna zarada.To je, zapravo, pravo minsko polje na kojem je zakonodavac u prethodnom navratu u nekim članovima uneo evidentna poboljšanja u korist zaposlenih ali i izazvao mnogo oštrih tonova sindikata povodom obračuna regresa za godišnji odmor, prekovremenog i smenskog rada, mogućnosti da poslodavac u kraćem roku od sadašnjeg obavesti radnika o premeštaju na drugo radno mesto i van mesta stanovanja, gde su okrznute i neke konvencije MOR čiji je potpisnik Srbija. Zapravo, kaže Nikolić, povučeni tekst izmena i dopuna Zakona o radu, navodi na utisak da donosioci odluka nisu imali na umu da njime toliko poboljšaju položaj zaposlenih, niti da prošire brigu o zaposlenima, već su težili da olakšaju poslovanje i održivost poslodavaca, makar i na teret zaposlenih.

Ključevi dogovora

Praksa evropskih vlada, koje su u izmenama uslova rada u javnom i privatnom sektoru vrlo često kršile raniju dobru tradiciju tripartitnih pregovora, daje brojne inspiracije i našem zakonodavcu. Na primer, da posebno sklopi dogovor sa jakim sindikatima u javnom sektoru, koji su i njena najveća glasačka mašina, čime bi ostala sindikalna rukovodstva dovela pred svršen čin i opciju štrajkova (u našem slučaju s malim dometom).

Što se povučenog nacrta Zakona tiče, na listi izmena koje poslodavci ocenjuju pozitivnim i očekuju da će ostati i u nekoj novoj verziji zakona, Jankov navodi planirano ukidanje mogućnosti proširivanja dejstva granskih kolektivnih ugovora na sve poslodavce koji posluju u datom sektoru, čime će se izbeći dodatna finansijska i administrativna opterećenja poslodavaca koji nisu učesnici kolektivnog pregovaranja, uključujući i obavezu izražavanja zarade na zastareli i nepraktičan način – kroz koeficijente, kako predviđa većina kolektivnih ugovora, kaže Jankov.

Nesumnjivo je da će pisci novog zakona morati ozbiljno da se pozabave fleksibilnošću otpuštanja.

“Režim otpuštanja zbog nekompetentnosti, kršenja radne obaveze ili radne discipline nepotrebno je formalizovan i rigidan, do mere da krupniji poslodavci koji to sebi mogu da priušte sa zaposlenima koji očigledno krše ugovor radije ulaze u sporazumne raskide radnog odnosa uz naknadu nego u dugotrajne parnice i rizik da im inspekcija rada naloži da neodgovarajućeg zaposlenog vrate na rad dok se parnica ne okonča”, kaže Jankov.

“Na primer, dešava se da poslodavcu, uprkos očiglednom kršenju kodeksa ponašanja koji je donet na nivou cele grupe i o kome je zaposlen obavešten, ili ponašanju koje se na nivou zdravog razuma podrazumeva kao neadekvatno (konfliktno ponašanje prema kolegama, pa čak i fizički obračuni, nedolazak na posao, neetičko ponašanje, zloupotreba imovine poslodavca i fondova za reprezentaciju itd.), ostaju vezane ruke u pogledu mogućnosti otkaza samo zato što konkretno ponašanje nije unapred u ugovoru o radu ili internom aktu tog poslodavca predviđeno kao ponašanje usled koga može uslediti otkaz” objašnjava sagovornica B&F iz BDK Advokati a.o.d. “Zbog toga je neophodno da poslodavci pažljivo pristupe izradi obrazaca ugovora o radu i internih akata kojima se regulišu radno-pravna pitanja. Bilo bi korisno kada bi novi Zakon o radu predvideo osnovni katalog određenih kategorija prekršaja koji su osnov za otkaz”.

Jasna pravila potrebna su i u svetlu postojećih mogućnosti da radnik zaštiti svoja prava. “Kad imamo pravosuđe sa tolikim brojem nerešenih predmeta, u kome radnopravni sporovi traju godinama, u kojem je pravo na zastupanje radnika ograničeno i skupo, u kome inspekcija rada nema kapacitet da odgovori na svoj zadatak i, naročito, u manjim sredinama svojim ponašanjem često “štiti” poslodavce, postavlja se pitanje da li se može dozvoliti redukcija prava bez jačanja institucionalnog sistema zaštite prava.

U svakom novom pisanju ili dopisivanju povučene verzije zakona “to je”, kaže Nataša Nikolić iz Fondacije Centar za demokratiju, “ključno pitanje.”

broj 104, februar 2014.

Donedavno su investitori gledali na Kinu, Brazil i Indiju kao na sigurne. U poslednje vreme, međutim, njihove ekonomije pokazivale su znake slabosti i novac je počeo da teče natrag ka Zapadu. Narastaju brige da BRIKs san počinje da bledi.

Bilo je to pre 12 godina kada je Džimu O’Nilu na um pala jedna inovativna ideja. Kao investicioni bankar Goldman Saksa, nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. postao je ubeđen da se Sjedinjene Države i Evropa suočavaju s ekonomskim padom. Verovao je da bi zemlje u razvoju kao što su Kina, Indija, Brazil i Rusija mogle da neizmerno profitiraju od globalizacije, postajući nova lokomotiva globalne ekonomije. O’Nil je poželeo da svoje klijente savetuje da ulažu novac u perspektivne nove igrače. Samo mu je još bilo potrebno neko privlačno ime.

Pokazalo se da je to bio jednostavan zadatak. Prosto je uzeo prva slova svake zemlje iz „kvarteta“ i došao do BRIK-a, akronima koji je zvučao kao osnova za čvrste investicije. O’Nil, kojeg je ‘Biznisvik’ proizveo u „rok zvezdu“ svoje branše, godinama je izgledao kao veoma uspešan ekonomski prorok. Od 2001. do 2013, ekonomski učinak četiri BRIK zemlje porastao je sa oko $3 biliona godišnje na $15 biliona. Rastući „Kvartet“ je kasnije prerastao u Kvintet, uključivanjem Južne Afrike (BRICs) , bivajući, takođe i instrument zaštite zapadnog prosperiteta. Investitori su napravili ovu kovanicu, a „O’Nilov klub“ se čak pojavio kao realna politička snaga. Danas, lideri ovih zemalja redovno se sastaju i, uprkos mnogim razlikama, često uspevaju da funkcionišu kao protivteža Zapadu.

„Brzina i razmere rasta Juga su bez presedana“, navodi se u UN Izveštaju o razvoju za 2013. završenom pre samo nekoliko meseci. Istoričar Najl Ferguson je u svojoj knjizi iz 2011. napisao: „Civilizacija: Zapad i ostali“, na „Kraju 500 godina duge zapadne dominacije „, ukazujući na ovu epohalnu promenu.

Ali sada, nakon što su se poslednjih nekoliko godina toliko navikli na uspeh, realnost počinje da hvata i zemlje BRIK. Stope rasta u 2013. bile su daleko ispod tačke na kojima su bile. Dok je, recimo, pre samo nekoliko godina stopa kineskog rasta dostigla maksimum od 14%, prošle godine je jedva prešla 8%. U Indiji, ekonomska ekspanzija pala je sa svog (jednokratnog) vrhunca od 10% na manje od 5 procenata u 2013, a u Brazilu je rast od 6 odsto pao na 3 odsto. Takve vrednosti su i dalje veće nego one u EU, mada više nisu onoliko impresivne.

A zabrinutost se širi. Tu je i novi nadimak koji se koristi da bi opisao gigante u razvoju: „Krhka petorka“ (fragile five). Izmislio ga je valutni ekspert banke Morgan Stenli, Džejms Lord, a zamišljen je kao upozoravajuća skraćenica za sada, izgleda, krhke ekonomije – Brazil, Indiju i Južnu Afriku, kao i Tursku i Indoneziju, jer u obe postoji pretnja od finansijskog kolapsa.

Usporavanje ili kraj?

Šta se desilo? Jesu li se „ekonomski alpinisti“ uzverali onoliko koliko im to dopušta konopac, ili je to samo privremeno usporavanje? Neki upozoravaju da je ova bojazan preterana, iako razvoj pokreće pitanja koja se nameću kako globalnoj ekonomiji tako i ljudima iz onih zemalja u kojima je ekonomski uspeh išao – barem delimično – ruku pod ruku s povećanjem političkih sloboda i sveže stečenim samopouzdanjem.

Loše se vesti brzo šire. Prošle sedmice, u utorak, Centralna banka Indije podigla je kamatne stope više nego što se očekivalo, u nastojanju da masovnu inflaciju stavi pod kontrolu. Te noći, Turska je uradila istu stvar, podigavši svoju primarnu kamatnu stopu na 10 odsto. Ubrzo nakon toga, Južna Afrika pratila ih je povećanjem sopstvene. Zemljama u razvoju postaje nelagodno, i čine sve što mogu kako bi usporile odlazak investitora i kolaps svojih valuta.

U stvari, skoro da se čini kao da bi pad Zapada trebalo da bude samo puka iluzija. U poslednjih nekoliko godina, stotine milijardi uloženo je u državne obveznice brzorastućih zemalja, jer je povraćaj novca na već etabliranim zapadnim tržištima bio relativno slab. Međutim, u maju prošle godine, bilo je potrebno tek nekoliko reči iz usta tadašnjeg šefa Federalnih rezervi Bena Bernankea pa da se ovaj tok stvari preokrene: On je nagovestio da bi centralna banka SAD mogla početi s upumpanjem manje novca u finansijski sistem ukoliko se američki oporavak nastavi. Ova Bernankeova najava je rezultirala prvim talasom odlazaka investitora iz zemalja rastućih ekonomija.

Bilo je potrebno samo pola godine pre nego što Bernanke održao svoje obećanje. Sada, kad je FED u stvari počeo da zaoštrava svoju monetarnu politiku, krenuo je i drugi talas – a on nije ništa drugo do čist cunami. Povećao se broj investitora koji su pzaočeli da se povlače sa nesigurnih tržišta, u uverenju da su američki rast i penjanje kamatnih stopa sigurna stvar. Brazilski real, turska lira i južnoafrički rand su, od najave Bernankea, izgubili do danas čak i do četvrtine svoje vrednosti.

Ovakav razvoj situacije je izuzetno opasan po ove zemlje, naročito za one koje više uvoze nego što izvoze, poput Indije i Brazila. Ovaj svoj jaz bi one, napokon, morale popuniti novcem iz inostranstva.

Ovim se može objasniti i razlog zbog kojeg se brazilska predsednica Dilma Rusef onako besramno udvarala međunarodnim investitorima tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu sredinom januara. Obraćajući se bankarima i vodećim industrijalcima, kao da je u pitanju neki IPO putujući šou, Rusef je rekla da ekonomije u razvoju poput Brazila „imaju najveće investicione mogućnosti“. Ona je dodala da njena zemlja ima dovoljne rezerve valute i da je finansijski sistem dovoljno stabilan da prebrodi trenutne oluje. Predsednica je isticala da bi bilo pogrešno obraćati pažnju samo na kratkoročna zbivanja. „Apsolutno je neophodno“, rekla je ona, „uzeti u obzir način razmišljanja na srednje i duge staze“.

.

Rastuća srednja klasa pronalazi svoj glas

Nije samo hrpa sirovih podataka ta koja pokreće zabrinutost među vladama zemalja u razvoju. Od Pekinga do Nju Delhija i Rija, ekonomski uspon je iskovao novu samosvest nacija, stvarajući široke narodne pokrete – u pravom smislu te reči. U poslednjih nekoliko godina, impresivno narasla srednja klasa uspostavila se u praktično svim ovim ekonomijama.

Članovi ove srednje klase sada traže veći komad kolača i veće plate. Istovremeno, oni takođe žele „dobro upravljanje“ – što znači veću odgovornost i obaveze koje traže od svojih lidera – kao i pravo na veće demokratsko učešće u društvu. Ekonomski napredak je služio kao katalizator političkih zahteva. Ako se taj san sada iznenada okonča, to bi, takođe, zakočilo ove nove nacionalne pokrete – ili bi, u najmanju ruku, raspalilo emocije na neke opasne načine.

Ovo se posebno odnosi na Brazil, zemlju koja je imala veliki društveni napredak u poslednjih nekoliko godina. Nezaposlenost je pala kao rezultat buma i državnih programa podrške najsiromašnijem segmentu društva – a ove mere su se pokazale kao izuzetno uspešne. Može biti da se ove brazilske promene sporo dešavaju, ali – za razliku od mnogih drugih zemalja širom sveta – jaz između bogatih i siromašnih se, zapravo, u ovoj zemlji sužava. Ipak, ljudi žele više. Svesni korupcije među liderima i vladajućom klasom, ogorčeni su kada vide kako je njihov novac protraćen na raskošne građevinske projekte, kao što se sada gradi za predstojeće Svetsko prvenstvo.

Zaista, čini se kao da je u pitanju paradoks. Jer, iako je poznato da čitav Brazil luduje za fudbalom i sportom uopšte, Brazilci protestuju protiv Svetskog kupa u fudbalu 2014. i Olimpijskih igara 2016. Razlog za ovo je što su shvatili kako postoje daleko važnije stvari u životu nego što su blještavi stadioni. Žele stvari kao što su bolje škole za svoju decu i pristojno, pristupačno zdravstveno osiguranje. Kao levičarka – socijaldemokrata, Selma Rusef nema drugog izbora nego da ove proteste podrži – sve dokle god oni budu mirni – i ponudi neku vrstu olakšanja. Naravno, ovo se može desiti samo ukoliko ona bude u stanju da sačuva brazilsku ekonomiju od posrtanja.

Indija na ivici nerava

Situacija u Indiji još je gora. Nepotizam je postao endemski, a deo vladajuće klase je ogrezao u kriminal. Protiv skoro jedne trećine svih parlamentaraca vodi se neki krivični postupak. Danas je to zemlja u čijim su gradovima univerziteti i kompanije svetske klase – odmah do šokantno nerazvijenih gradova i sela. Brojni slučajevi silovanja pokazuju kako se na ženu u Indiji i dalje gleda kao na građanina drugog reda. U međuvremenu, regionalne razlike i dalje rastu.

Ipak, kao rezultat ekonomskog buma, civilno društvo je u Indiji takođe i ojačano, a masovni protesti primoravaju vladu da deluje. Dosad je ova ekonomija uspevala da ostane stabilna, a poslovni lideri se nadaju da će početi ponovo da raste nakon izbora ove jeseni. Na Narendru Modija, vodećeg kandidata ispred Hindu nacionalističke partije BJP, gleda se kao na delotvornog i biznisu naklonjenog političara. Istovremeno, na njega se takođe gleda kao na prilično neosetljivog za manjine, a zbog njegove uloge u krvavim anti-muslimanskim neredima. Kritičari optužuju Modija za izostanak reagovanja kao glavnog ministra vlade u državi Gudžarat, tokom protesta u 2002. kada je bilo mnogo ljudskih žrtava. Stotine ljudi, uglavnom Muslimana, ubijeno je, a SAD je na to odgovorila zabranom njegovog ulaska u zemlju.

Indijski guverner Centralne banke Raguram Radžan dobar je primer koliko su nervi u Nju Deliju istanjeni. On je optužio SAD i Evropu za kratkovidu ekonomsku politiku i pohlepu, tvrdeći kako visoko industrijalizovane nacije moraju pomagati zemljama u razvoju u rešavanju njihovih valutnih problema – posebno imajući u vidu da su Indija, Kina i ostali doprineli ublažavanju krize u 2008.

„Industrijske zemlje moraju uzeti učešća, i, u ovom trenutku, ne mogu tek tako oprati ruke i reći: „uradićemo ono što nam je potrebno, a vi se prilagodite“, rekao je Radžan televiziji Blumberg u intervjuu početkom ovog meseca.

Raguram Radžan, guverner Centralne banke Indije

Jedna je briga zajednička kako liderima BRIKs tako i liderima zapadnih zemalja: mogućnost ekonomskog kolapsa Kine.

Prošle godine Kina je postala najveća svetska trgovinska snaga. U roku od najkasnije pet godina, ona će verovatno nadmašiti SAD i postati svetska privreda br.1. Međutim, ova zemlja se još uvek suočava s puno izazova a posebno u nastupajućem, težem stepenu razvoja. Uostalom, lakše je učiniti taj korak od globalnog sirotišta ka srednjoj klasi nego se uspeti se uz nekoliko narednih lestvica na njihovom putu ka vrhu.

Buljuci jeftinih radnika napustili su poljoprivredni sektor Kine, da bi bili apsorbovani u industrijski sektor, transformišući tako svoju zemlju u svetsku fabriku – što sada, kako se ispostavlja, postaje teret. Počeli su da traže veće plate, i država mora da obezbedi sredstva za njihovu zdravstvenu zaštitu i penzije. Kineski ekonomski model je autoritarna država, koja drži pod kontrolom svoj kapitalizam, gurajući ga do krajnjih granica. Da bi se dostigao viši nivo razvoja, Komunistička partija će verovatno morati da usvoji strukture nalik onima u zemljama razvijenog Zapada.

Neizgovorenom i prećutnom dilu, sklopljenom između lidera i njihovih naroda – „mi se brinemo za rastući prosperitet sve dok se vi ne mešate previše u politiku“ – preti kolaps . Pored generisanja nestabilnosti među 40 odsto svetske populacije, značajno pogoršanje ekonomske situacije zemalja BRIK može imati i značajne posledice po Zapad. Globalne nemačke kompanije kao BASF i Simens sada stvaraju značajan deo svog profita na Dalekom istoku. Folksvagen prodaje više automobila u Kini nego u Nemačkoj.

Uprkos svim poteškoćama sa problematičnim bankama i visoko zaduženim gradskim regijama, Kina i dalje ima nekih $3,8 triliona deviznih rezervi, više nego bilo koja druga zemlja u svetu. To je sasvim dovoljno da se ublaži udarac i verovatno dovoljno za finansiranje brzog oporavka u slučaju krize.

O’Nil je, sa svoje strane, krenuo novim putem. Čovek koji je jednom upravljao s oko 800 milijardi dolara za Goldman Saks, napustio je posao u ovoj investicionoj banci prošlog aprila. Otišao je na odmor na neko vreme, počeo da snima profile zemalja za BBC, promovišući investiranje u zemljama poput Meksika i Nigerije. O’Nil, 56, rekao je za Špigel kako se „oduvek osećao autsajderom u svojoj industriji“. Pronašao je novu tačku na koju se fokusira u svojim filmovima: društvenu pravdu.

O’Nil smatra da se globalna ekonomija nalazi u nekoj vrsti podele. Ova se podela ne tiče toliko razlika koje postoje među industrijalizovanim i zemljama u razvoju, koliko globalne podele između bogatih i siromašnih. Komentariše izjave pape i novog gradonačelnika Njujorka, sa fokusom na nejednakosti prihoda i porast društvene podele. Veruje da bismo se sada mogli nalaziti u ranim fazama preraspodele bogatstva, u redistribuciji koja ne stavlja toliko akcenat na kapital koliko na rast prihoda među nižim klasama, pokrenutih porezom ili zakonima o minimalnoj zaradi.

A mi, dodaje on, „kao investitori „, jasno moramo uzeti u obzir takav razvoj događaja. „Ali, takođe, i – kao ljudska bića“.

Erih Folat, Martin Hese, Spiegel

(M.L.)