Srbija je izabrala da se u sastavljanju budžeta za iduću godinu i obuzdavanju rasta javnog duga bori uz stručnu pomoć Svetske banke, što menja i uslove koje bi u tom procesu morala da ispuni. „U situaciji kada zemlja nema program sa Fondom, može se očekivati da će SB pooštriti uslovljavanje za sve vrste kredita koje bude odobravala Srbiji“, kaže ekonomista Srboljub Antić, dugogodišnji predstavnik Srbije u MMF. U mane ovakvog izbora mogle bi se svrstati (ne)dovoljna ekspertiza Banke u fiskalnim pitanjima, manja specifična težina koju ima kod investitora, i odlaganje neminovnog – da se, uz pomoć Fonda, mere fiskalne konsolidacije i reforme kombinuju sa reprogramom duga.
Prošlo je pet godina, a finansijska kriza nije nas ničemu naučila. Pre pet godina, Lehman Brothers, AIG i globalni finansijski sistemi nisu bili razneti sabprajm hipotekama, kolateralnim dužničkim obavezama ili kreditnim svopovima. Nije ih raznela pohlepa niti prevare. Finansijska kriza koja je milione ljudi ostavila bez posla vođena je jednom idejom: idejom da su neregulisana finansijska tržišta uvek dobra, i da možemo da se oslonimo na lične interese bankara, kako bismi poboljšali živote svih nas.
Ideologija slobodnih finansijskih tržišta stekla je prevlast 1990, sa Alenom Grinspenom na čelu američkih Federalnih rezervi (FED) i Robertom Rubinom u Trezoru, ne bivajući pritom ozbiljno osporavana u Vašingtonu do 2008. Bio je to konsenzus na relaciji Volstrit – Vašington koji je obuhvatio bankare, advokate, lobiste, novinare, obrazovne savetnike, zakonodavce, regulatore kao i najviše domete Klintonove i Bušove administracije. To nam je dalo finasijske derivate koji su divljali van domena regulacije, izostanak zaštite potrošača, kraj Glas-Stigalovog zakona, ‘kreativno’ računovodstvo kapitala, regulatornu arbitražu, i, napokon, desetine hiljada praznih kuća koje trunu u pustinji. Na kraju nas je ošinuo finansijski šok, od koga se svet još nije oporavio.
Na jedan trenutak, zakratko je izgledalo kako bi svetska ekonomija mogla samleti samu sebe dok se sasvim ne zaglavi – svima nama je u tom momentu izgledala nezamislivo i sama ideja da ćemo se više ikada vratiti na normalu. U jednom trenutku je čak i Alen Grinspen priznao kako je napravio grešku. Pet godina po izbijanju krize, međutim, ideologija finansijske deregulacije nam se vratila na velika vrata. I premda (još uvek) nije potpuno neosporna i neoboriva, čini se, ipak, da je finansijska deregulacija udobno zakovana za sve što je u svetu finansija iole važno.
Prošlog meseca su, na primer, federalni regulatori ‘progutali’ odredbu Dod – Frenkovog zakona kojim se od garanta finansijskog obezbeđenja tj.jemaca zahteva da zadrže pet odsto rizika hartija od vrednosti koje su stvarali – na osnovu toga što nam je stvarno, stvarno potreban povratak tržišta za hipoteke sa jemstvom. Ovo je usledilo na fonu ranijih pravila koje donosi CFPB kojima se – iako sigurno nisu sva tako loša – daje mogućnost zajmodavcima da (ponovo!) steknu široko utočište od odgovornosti – jer stvarno, stvarno želimo da banke prave hipotekarne kredite. Zatim, tu je Fani, a i Fredi, koji još uvek čine ono što su, uostalom, oduvek i činili: koriste kredite Savezne vlade za subvencionisanje stambenih kredita – jer niko drugi osim njih i dalje nema stomak niti petlju da preuzme odgovornost nad finansijskom džunglom koja se tiče nekretnina.
Ne radi se samo o stanogradnji. Uprkos ozbiljnoj larmi koja dopire iz Federalnih rezervi, kapitalni zahtevi upućeni bankama tj svim velikim finansijskim institucijama – istim onim koje su mogle srušiti finansijski sistem – biće, u najboljem slučaju ‘podignute’ sa nivoa smešnog do nivoa zabavnog. Kontrateg i suprotnost ovim „višim'“ kapitalnim zahtevima zasnovana je na (pogrešnoj) tvrdnji da će ubrizgavanje veće količine kapitala redukovati kreditiranje što će naneti štete privredi.
Pored toga, federalni regulatori su žalosno iza krivine, kada je u pitanju tehnologija rizika. Samo u poslednjih godinu i po dana videli smo najveći debakl za inicijalne javne ponude (IPO) kada je u pitanju BATS IPO, potom IPO fijasko kojeg je doživeo Facebook, pa urušavanje Knight Capital-a, pa katastrofu koju je doživeo London Whale (izazvane neispravnim modelovanjima rizika, delimično nastalim zbog Majkrosoftovog greške u programskom paketu Excel), potom pometnja oko Goldmana i opcija koje mu stoje na raspolaganju. U većim razmerama, i u pogrešno doba dana, ovi šokovi mogu ozbiljno destabilizovati finansijski sistem. U Kini se za ovakve “greške” i ispade dobija, u najboljem slučaju, doživotna robija. Ovde (u Americi i na Zapadu), gde tvrdimo kako smo mnogo bolji u zaštiti integriteta tržišta, izgleda da je ta zaštita mrtvo slovo na papiru.
Zatim, tu je Leri Samers – koji je, očigledno, i dalje Obamin prvi izbor za predsedavajućeg Federalnih rezervi. Svakako da Samers nije lišen kvalifikacija. Ali, ako ste zaista razumeli vezu između finansijske deregulacije iz 1990. sa finansijskom krizom iz 2008, shvatili biste da je Samers upravo poslednja osoba koju biste odabrali (na “skali neprimerenosti” on je negde između Grinspena i Rubina) za jednu od dve najvažnije pozicije finansijskog regulatora. Samers je bio ključni lik Klintonove administracije zadužen za finansijsku deregulaciju i sekretar za finansije koji je progurao Zakon o modernizaciji finansijskih službi iz 1999. kao i Zakon o modernizaciji fjučersa iz 2000. Malo je razloga da poverujemo kako su se njegovi stavovi na tu temu (tokom svoje aktuelne službe pod Obamom) promenili.
Ako ništa drugo, čini se da Obama više voli Samersa zbog njegovih veština „krizne borbe“. To je sumanuto. Ne zato što Samers nije vešt borac u kriznim situacijama, već zato što je taj povratak u loše stare dane Grinspena (ponovo) uspostavio nešto: ideju da ne morate da brinete o padovima, jer stolica Fed-a uvek može da svakoga izvuče iz finansijskih dubioza. Da je ovo povratak potpuno diskreditovane ideje (osam miliona izgubljenih radnih mesta, treba li još nešto dodati???) – iste one ideje koju nam je, nakon Alena Grinspena, uspešno zavukao i Leri Samers – jasan je pokazatelj koliko smo dosad malo naučili.
Zašto se ponašamo kao da se poslednjih pet godina nije ni dogodilo? Ideje se ne izmišljaju i šire tek same od sebe. One se promovišu od strane ekonomskih i političkih interesa. Finansijska deregulacija prerasla je u Vašingtonski konsenzus prvenstveno iz nekoliko osnovnih razloga. Tu su poslovni interesi koji dominiraju Republikanskom partijom. Potom su Demokrate, da bi ušle u trku za finansiranje svojih kampanja, morali da kultivišu bankarsku zajednicu sa Volstrita (u svoju korist). Bankari sa Volstrita i agenti za nekretnine hteli su da prodaju kuće svima. Lobisti postaju brokerski moćnici unutar Beltveja, vladinog “kruga dvojke” i nedodirljivih. Regulatori, koji su brinuli o svom vlastitom interesu, shvatili su da novac na dugi rok leži u gajenju prijateljskih odnosa sa industrijom. A svi oni su želeli ekonomski rast i niske kamatne stope.
Brzo premotajmo film do današnjeg dana i 2013. – preskačući neke male neprijatnosti iz 2008. – kako se malo toga promenilo. Republikanci žive u svetu fantazija u kojem je regulacija uvek loša a deregulacija uvek dobra. Demokrate se koprcaju u pokušajima da budu fini s menadžerima fondova i investicionim bankarima. Svi žele da se tržište nekretnina oporavi. Novac na dugi rok i dalje leži u industrijama i lobiranjima. I svi, pogotovo Demokrate – više nego ikad žele rast i zapošljavanje.
Finansijska stabilnost nema svoj lobi. Ona ima svoje advokate i akademike, kao što su Elizabet Voren i Anat Admati, ali nema super PAC ili 501 (c ) ( 4) organizacije. Zakratko je u 2009. i početkom 2010. nastao trenutak kada su svi hteli da ukrote finansijski sektor, ali je Obamina administracija – predvođena Lerijem Samersom i Timotijem Gajtnerom – odlučila da ne pritiska u pravcu preko potrebnih strukturnih reformi, koje bi mogle da nešto promene. Danas su se mediji i javnost preselili na neke druge teme. Ili predsednik Obama zaista veruje u retoriku deregulacije iz ludih Grinspenovih 1990-ih, ili se trudi da pokupi novčiće ispred buldožera, kladeći se da se sledeća finansijska kriza neće pojaviti u njegovom mandatu.
Sajmon Džonson i ja tvrdili smo u kjnizi “13Bbankara” da je najveći i najznačajniji uspeh Volstrita što je ubedio sve nas (svakog, zapravo, ko je iole važan u sistemu) da su neregulisane finansije dobre po čitav svet. Pet godina kasnije, njihova pobeda još uvek traje.
(Džejms Kvak je predavač u pravnoj školi pri Univerzitetu Konektikat. Koautor je knjige “Bela Kuća u plamenu: Oci osnivači, naš nacionalni dug i zašto ovo treba da vam je važno”. On i Sajmon Džonson takođe su napisali izuzetno zapaženu knjigu „13 Bankers: The Wall Street Takeover and the Next Financial Meltdown“ (Pantheon, 2010). Njih dvojica, takođe, imaju zajednički blog, The Baseline Scenario, u kojem iznose svoje ekonomske, pravne i koncepte javnih politika)
(M.L.)
Za najveće proizvođače suncobrana letnja sezona zapravo počinje – zimi, kada se ugovaraju velike serije za proizvođače piva, sokova ili vode, čije će se reklamne poruke na ovaj način naći u baštama mnogobrojnih kafića i restorana. Cene suncobrana na domaćem tržištu kreću se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra, pri čemu najskuplje kupuju uglavnom žene za svoje privatne bašte u ekskluzivnim krajevima grada. Najveći konkurenti domaćim proizvođačima su, pored Kineza, Bugari i Poljaci, koji su, po mišljenju naših sagovornika, iskoristili šansu koju smo mi propustili.
Iako nema more, Srbija leti postaje zemlja suncobrana, pre svega zahvaljujući baštama mnogobrojnih kafića i restorana od Subotice do Vranja. Ugostitelji mogu da ih nabave od domaćih proizvođača i distributera, mada ih u velikom broju slučajeva suncobranima snabdevaju veliki proizvođači pića kojima je to odlično marketinško sredstvo za direktnu komunikaciju sa klijentima. „Pored toga što su izuzetno korisni, suncobrani su i značajni nosioci poruka, te nam je jako bitno da budu postavljeni na strateški dobro odabranim mestima. To znači da dosta vodimo računa o lokaciji objekata u kojima se naši proizvodi prodaju, kao i o tome da obezbedimo dobru prodaju u njima. Naravno, povezivanje sa uglednom kompanijom i kvalitetnim brendovima i za lokale ima veliki značaj. U pivskoj industriji distribucija brendiranog materijala ovog tipa najviše zavisi od vremenskih uslova. Sezona u kojoj je prodaja piva na najvišem nivou traje od marta do oktobra, ali najveći deo suncobrana se distribuira u aprilu, maju i junu, odnosno pred početak i na samom početku letnje sezone”, kaže za B&F Dejan Kanazir, specijalista prodaje u kompaniji Carlsberg Srbija.
Leto počinje zimi
Za najveće proizvođače suncobrana letnja sezona zapravo počinje – zimi, kada se ugovaraju velike serije za proizvođače piva, sokova ili vode. Međutim, porudžbine takvog obima ne rade se u Srbiji. „Nijedan od postojećih proizvođača u zemlji nema dovoljno veliki kapacitet da odgovori zahtevima najvećih naručilaca. Takve serije se naručuju od ovlašćenih distributera ili najčešće direktno od proizvođača iz Bugarske i Poljske. Naravno, tu je i roba koja na veliko stiže iz daleke Kine, koja je kao i u većini sličnih slučajeva slabija po kvalitetu, ali zato ekonomski povoljnija“, naglašava Zoran Rikić, direktor beogradskog GMT Company, koje poseduje jedan od najvećih kapaciteta za proizvodnju suncobrana u regionu.
Ovo preduzeće postoji već dvadeset godina i osnovna delatnost mu je štampa na tekstilu, ali dodatno radi dopunu količina i rebrending suncobrana i tendi za proizvođače pića, kao i za banke i kompanije iz drugih industrija kada odluče da se reklamiraju i na ovaj način. Što se tiče cene, naš sagovornik navodi da se ona kreće već od 115 do 120 evra po komadu na porudžbine veće od hiljadu suncobrana.
Rikić ističe da je danas u Srbiji neophodno imati raznovsrnu ponudu jer bez takvog pristupa opstanak na tržištu nikome nije zagarantovan. Ipak, domaći proizvođači bi po njegovom mišljenju bili konkurentniji da se nije toliko kasnilo sa primenom regulative koja je ključna za razvoj malih i srednjih preduzeća, i kada bi u Srbiji postojali podsticajniji mehanizmi za podršku. „Zato ne čudi što su Bugari i Poljaci preuzeli primat u ovom poslu. Oni su imali mogućnosti da razviju celokupnu proizvodnju i relativno neometano ulažu u njen plasman“, kaže Rikić. S obzirom da određenu količinu suncobrana GMT tokom godine izveze u Italiju i Švajcarsku, tamošnja iskustva ukazuju na primetan trend da je u poslednjih nekoliko godina sve veće interesovanje za suncobrane koji su unikatno dizajnirani.
Kompanija Carlsberg Srbija nabavlja suncobrane od raznih proizvođača i iz različitih zemalja – Turske, Bugarske, Hrvatske, Poljske. „Svake godine kupimo nekoliko hiljada suncobrana. Ne postoji pravilo, niti je neophodno da se za sva tržišta nabavljaju isti modeli suncobrana, ali zato je važno da sva vizuelna rešenja moraju da budu standardizovana i odobrena od strane relevantnih predstavnika kompanije”, objašnjava Dejan Kanazir.
Mesto pod suncem i u hladu
Goran Kukić, direktor preduzeća Pravo mesto, poslednjih sedam godina distribuira luksuzne „tailor made“ suncobrane, posebno kreirane da mogu da se postavljaju u zaštićene istorijske gradske celine, bez ikakvog bušenja ili bilo kakvog drugačijeg menjanja okoline. „U takvim urbanističkim celinama, međutim, ugostitelji često koriste tende iako to ne bi smeli po urbanističkim i estetskim zahtevima, jer misle da će na taj način najbolje da uštede. Naši suncobrani se proizvode u Italiji po narudžbini i čekaju na isporuku oko dvadeset dana. Imaju visoku cenu, ali su u pogledu prostora koji pokrivaju, dizajna i kvaliteta izrade veoma isplativi. Primera radi, najveći suncobran koga imamo u ponudi pokriva stotinu kvadrata prostora na samo jednom štapu, pa je samim tim i njegova isplativost mnogo veća – to je površina koju inače pokriva oko 11 suncobrana standardne veličine tri sa tri. Ovakvi suncobrani su upravo dizajnerski proizvod sa patentiranim „multivalvola“ sistemom koji omogućava dvostruko veću otpornost na vetar, i na njih se po želji može montirati i čičak traka na koju bi se eventualno nastavila platenena ograda bašte“, naglašava Kukić.
U njegovoj ponudi ima modela čija se cena kreće i do nekoliko hiljada evra i njih je moguće uočiti u baštama nekih popularnih kafića u centru Beograda, ali i u privatnim vrtovima na Dedinju i Senjaku. „Iako naše suncobrane oglašavamo preko specijalističkih ugostiteljskih časopisa, privatna lica dolaze do nas isključivo preko sajta. To su po pravilu skoro uvek žene, koje tačno znaju šta žele za uređenje svoje privatne bašte. Što se ugostitelja tiče, oni uglavnom čekaju poslednji trenutak, pa se često dešava da naručuju suncobrane kada su sunčani dani već otpočeli“, kaže Kukić.
Baš zato što su letnje vrućine već u punom jeku potrebno je pronaći svoje mesto pod suncem i u hladu. U svakom slučaju, senka je uvek ista, bez obzira da li u ruci držite damski suncobran, ležite na plaži ili pijete pivo ispod razapetog platna površine jednog većeg stana.
Antička hladovina
Neizbežan letnji rekvizit, suncobran iliti parasol, izum je star više hiljada godina. Najstariji prikazi suncobrana pronađeni su na arheološkom nalazištu antičke prestonice Ninive, i može se videti da su oni tada bili isključivo namenjeni za ličnu upotrebu uglednih pojedinaca. Već u isklesanim scenama svakodnevnog života starih Egipćana moguće je uočiti šire platnene zaklone od sunca, stvorene da prave senku za veći broj ljudi. Razumljivo je što su suncobrani nastali upravo na tim prostorima, gde leta umeju da budu neumoljiva i gde je najvažnije skloniti se od žege na vreme.
Nakon dvogodišnjeg pada proizvodnje, konditorska industrija Srbije za prvih šest meseci proizvela je 60.912 tona slatkiša, za četiri odsto više nego za isti period prošle godine. Najprofitabilnija grana prerađivačke industrije ipak i dalje ima lošije rezultate nego pre dve godine jer sve manje proizvodi čokolade, keksove i druge slatke proizvode. Naime, konditorska industrija je godinama beležila spoljnotrgovinski suficit, ali je na njeno poslovanje uticala liberalizacija našeg tržišta i značajan rast uvoza – za pola godine je uvezeno 12.000 tona slatkiša, vrednosti 50 miliona dolara.
U julsko-avgustovskom broju časopisa Biznis & finansije razgovarali smo sa predstavnicima grupe Barry Callebaut koja je, iako slavi tek godinu dana rada na našem tržištu, stari znalac domaće i ex-YU konditorske industrije: radi se o najvećem proizvođaču čokolade i kakaa na svetu, potencijalnom investitoru u ovom regionu i kompaniji koja je čvrsto rešila da pomeša balkanski osećaj za poslasticu sa švajcarsko – belgijskim kvalitetom i pouzdanošću, osvajajući tako nove generacije ljubitelja čokolade, bar prema rečima Stojana Kemere i Marćina Niedžielskog iz Barry Callebaut SEE.
Sa više od 300 proizvođača među kojima se na prste jedne ruke mogu nabrojati značajniji igrači, konditorska industrija Srbije je nekonsolidovana a domaće tržište premalo za toliku ponudu. Izolacija devedesetih je, međutim, skrila domaće proizvođače od ozbiljne inostrane konkurencije tako da se tek danas postavljaju ključna strateška pitanja: da li su čokolada i kakao koji se koriste u proizvodnji dovoljno kvalitetni, da li proces proizvodnje tehnološki odgovara potrebama modernog kupca i gde su uopšte prilike za plasman domaćih slatkiša? Barry Callebaut donosi više od odgovora na takva pitanja – nudi tehničku i ekspertsku pomoć, kaže direktor firme Stojan Kemera, koji je zadužen za saradnju sa domaćom konditorskom industrijom. Njegov kolega Marćin Niedžielski brine o saradnji sa restoranima, pekarama i specijalizovanim čokolaterijama, segmentu koji je u Srbiji manje-više u povoju ali koji je za grupu Barry Callebaut (BC) najprofitabilniji na globalnom nivou.
B&F: Primetili ste paradoks da su „strašne devedesete“ u suštini sačuvale tržište za domaće igrače. Kako izgleda naše tržište iz ugla BC ?
S. Kemera: Na fragmentisanom tržištu kakvo je srpsko treba očekivati konsolidaciju, samo je pitanje da li će je sprovesti veliki domaći odnosno regionalni igrači ili multinacionalne kompanije. Srećom, na ovim prostorima je konditorska industrija razvijena a sklonost prema njenim proizvodima se prenosi sa generacije na generaciju. Najveći problem je, međutim, to što kvalitet proizvodnje nije konstatno na istom nivou, i to je nešto na šta želimo da utičemo kroz obrazovanje naših klijenata i partnera u Srbiji. Ne može se više računati samo na emotivnu vezanost starijih kupaca za određene proizvode. Naš cilj je da pomognemo domaćoj industriji da ojača jer će se približavanjem ka EU pojaviti jaka konkurencija u obliku velikih trgovinkih lanaca i njihovih privatnih robnih marki. U EU, učešće privatnih robnih marki na rafovima ide i do 35%, dok je u Srbiji na nekih 10%, i to je jasan pokazatelj domaćim proizvođačima šta bi moglo da se desi ukoliko ne ponude odgovarajući kvalitet.
B&F: Ako se proizvođači uzdaju u emocije kupaca, da li se uopšte usuđuju da ponude nove proizvode ili da menjaju recepture?
S. Kemera: Čini mi se da ovdašnje potrošače možemo da podelimo na dve grupe. Prvu, veću, čine tradicionalisti: oni uvek kupuju domaće proizvode – čak 85% slatkiša koji se konzumiraju na ovom tržištu proizvedeno je u Srbiji! Dolazi, međutim, druga grupa potrošača koje zovem „nova generacija“. To su tinejdžeri koji se ne sećaju starih dobrih vremena a navikli su da imaju izbor: ukoliko im se neki proizvod ne svidi, neće biti sentimentalni – neće ga kupovati. BC je zato tu da lokalnim partnerima ponudi ekspertizu, kvalitetne sirovine i tehničku podršku ali i da od njih nauči šta ovdašnje tržište voli – zahvaljujuči tome što smo prisutni bukvalno u celom svetu znamo da svako društvo ima sopstvenu ideju o tome kakvu čokoladu i slatkiše voli. Zato imamo na raspolaganju inženjere i tehnologe koji dosta vremena provode na terenu, u fabrikama, upravo na takvim zadacima.
M. Niedžielski: Dolazim iz Poljske gde su kupci takođe veliki emotivci kada je reč o lokalnim brendovima, i ta ljubav nema veze sa kvalitetom proizvoda. Naš cilj nije da odvraćamo ljude od „starih, dobrih proizvoda“ nego da ih naučimo i ohrabrimo da probaju nešto novo a proizvođače da upotrebe kvalitetnije sastojke i pokušaju da mušterijama ponude širi izbor poslastica. Većina pekara, restorana i poslastičarnica, recimo, upotrebljava standardnu umesto profesionalne čokolade za kuvanje. Mi im pomažemo da podignu svoju uslugu na viši nivo, da poboljšaju ponudu i da se usude da se razlikuju od konkurenata uz pomoć kvaliteta. Razlika u ceni sastojaka je, pri tome, razumna a veoma tražene čokolade, praline pa čak i sladoled specijalizovanih malih proizvođača dokaz je da nešto viša cena neće obeshrabriti kupca koji želi kvalitet.
B&F: Barry Callebaut SEE pokriva tržišta bivše Jugoslavije, Bugarske, Grčke i Rumunije. Koliko se ta tržišta međusobno razlikuju?
S. Kemera: Razlike su značajne, pre svega zato što je, za razliku od ex-YU gde su lokalni konditori jaki, u ostale 3 zemlje konsolidacija tržišta završena a dve multinacionalne kompanije preuzele su lokalne proizvođače, zadržale njihove profitabilne proizvode a tržište preplavile svojim najpoznatijim brendovima. Verovatno će se nekakva mešavina unutrašnje i autsajderske konsolidacije desiti i na ovim prostorima, pošto je tržište zaista premalo za toliki broj proizvođača koji, u potrazi za pravom ponudom za sve plići džep kupaca, koriste daleko više jeftinijih sastojaka, šećera i masti, dok se u veliki deo čokoladastih proizvoda stavlja tek mali udeo kakaa, tako da većina tih slatkiša ne sme ni da nazove čokoladom.
M. Niedžielski: Primećujem i da su kolači i peciva ili deserti u Srbiji veoma „teški“, i da se prave na bazi biljnih masti i kakao mase sa malim učešćem kakaa. Ne obraća se, takođe, dovoljno pažnje na serviranje, prezentaciju proizvoda. Upravo u tome leži prilika da se restoran, pekara ili poslastičarnica istaknu, da se bolje pozicioniraju među kupcima i da porade na profesionalizaciji – u grupi BC, na primer, nalazi se i kompanija koja izrađuje specijalizovane ukrase za deserte. Uz to, otvorili smo i trening centar u Istanbulu, namenjen upravo onima iz ovog regiona koji su zainteresovani da poboljšaju svoje veštine.
B&F: S’obzirom na to da ima mesta poboljšanjima i u segmentu industrije kao i u horeca delu tržišta, kakva su vaša očekivanja na srednji rok?
S. Kemera: Nadam se, za početak, da će proizvođači pre svega skupiti hrabrost da naprave iskorake, bilo da se radi o osvajanjima novih tržišta ili o osmišljavanju novih proizvoda. Očekujem da će neki među njima uspeti da se nametnu kao snabdevači trgovinskih lanaca za privatne robne marke. Na srednji rok, Barry Callebaut, takođe, planira greenfield investiciju u proizvodnju u regionu – već smo skenirali situaciju u nekoliko zemalja i onoga trenutka kada naša prodaja dostigne zacrtani a održivi nivo -investiraćemo u novu fabriku.
B&F: Na osnovu kojih kriterijuma birate destinaciju za ulaganje? Da li je i Srbija u igri za tu investiciju?
Stojan Kemera: Glavni kriterijum za odabir lokacije za investiciju je logistički: tražimo lokaciju koja je dobro povezana sa našim putevima snabdevanja. Srbija je, preko koridora 10 kao i zbog blizine koridora 4 veoma dobro povezana sa svim važnijim proizvođačima u regionu, koji se nalaze u krugu od 500km od Beograda.
B&F: Grupa BC procenjuje da će do najvećeg rasta tržišta doći u Rusiji, Azarbejdžanu, Kazahstanu i drugim državama sa kojima Srbija ima povoljne trgovinske aranžmane. Da li je to jedan od razloga zašto je baš naša zemlja izabrana za regionalni centar i da li BC namerava da koristi takve aranžmane?
S. Kemera: Kombinacija ugovora o slobodnoj trgovini kakvu Srbija ima sa Evropskom unijom, Rusijom, Turskom i drugim zemljama jeste zaista korisna i BC ohrabruje sve svoje partnere da ih u punoj meri iskoriste. Iako ti sporazumi nisu ključni razlog za to što smo odabrali Srbiju i Beograd za centar naših delatnosti u SEE, smatramo da oni pružaju odličnu priliku našim partnerima-proizvođačima. Utoliko je važnije da se oni oslobode pritiska i straha od „koraka u nepoznato“ i da iskoriste te sporazume na najbolji način – jačajući kvalitet i povećavajući obim proizvodnje, uz izrade odgovarajućih strategija za osvajanje novih tržišta. A mi smo tu da takve napore podržimo i inspirišemo.
Milica Rilak
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Naši brzi, refleksni pomaci fokusa su nekada bili od ključnog značaja za opstanak ljudske vrste. Brzo menjanje i prebacivanje fokusa je predatorima smanjivalo šanse da nas iznenade, omogućujući nam da ne previdimo neki obližnji izvor hrane. Onda su došle knjige, koje su nam nametnule retku vrstu mentalne discipline. Sa Internetom koji rasipa našu pažnju vraćamo se svojim korenima: rastrojenosti, haotičnosti, nesređenom toku svesti koji su prirodno stanje uma, tvrdi publicista Nikolas Kar na osnovu proučavanja rezultata brojnih istraživanja. Ali, da li su posledice koje Internet ostavlja na “digitalne domoroce” – tj decu koja su srasla sa mrežom – iste kao i posledice koje ima kod starijih generacija?
Čitati knjigu znači vežbati neprirodni proces razmišljanja. To je ta kontrola i ta mentalna disciplina koju rizikujemo da u budućnosti izgubimo, kako provodimo sve više vremena ovlaš pregledajući i prelećući sadržaje na mreži. Onoliko koliko sporo napredujemo u čitanju štampanog štiva – jer klasično čitanje knjiga prigušuje našu želju da budemo preplavljeni mentalnim stimulansima – toliko nas brzo, s druge strane, internet uvlači u razdraženost i rastrojstvo. On nas vraća u naše urođeno stanje ‘mentalne razbacanosti’, pobuđujući u nama takve i tolike poremećaje s kakvima naši preci nikada nisu bili prinuđeni da se suočavaju.
Dubina naših uvida i inteligencije zavisi od toga koliko smo sposobni da prenesemo informacije iz radne memorije – koja je samo jedna vrsta ‘beleške’ koju naša svest pravi – u dugoročno pamćenje, sistem trajnog pohranjivanja podataka u našem umu. Kada činjenice i iskustva uđu u našu dugoročnu memoriju, tek onda smo u mogućnosti da od njih dalje tkamo kompleksne ideje koje doprinose bogatstvu naše misli. Međutim, prelaz iz radne memorije u dugoročno pamćenje takođe formira ‘usko grlo’ u našem mozgu. I dok dugoročno pamćenje ima gotovo neograničen kapacitet, radna memorija može da u jednom trenutku istovremeno zadrži samo relativno mali broj informacija. A kratkoročna memorija je krhka: prekid u našoj pažnji lako izbriše njegov sadržaj iz našeg mozga.
Još 1980, kada su škole počele da investiraju u računare, bilo je mnogo entuzijazma oko očiglednih prednosti koje digitalna dokumenta imaju nad papirnim formatom, piše Kar. Mnogi pedagozi su bili ubeđeni da će uvođenje linkova u tekst prikazan na monitorima blagotvorno uticati na učenje. Hipertekst je, kako su mislili, trebalo da ojača kritičko mišljenje time što studentima omogućava da se lako prebacuju s jednog na drugo gledište. Oslobođeni disciplinovanog čitanja nametnutog odštampanom stranicom, intelekt čitalaca pravi sve raznovrsnije, sveže intelektualne veze između različitih dela. Hiperlink bi trebalo, kako su smatrali, da predstavlja tehnologiju oslobođenja učenika i studenata.
Do kraja decenije, međutim, ovaj se entuzijazam preokrenuo u skepticizam. Dalja istraživanja su doprinela stvaranju potpunije slike, sasvim drukčije od one kojom su se dotad predstavljale kognitivne posledice čitanja hiperteksta. Računarska navigacija kroz povezane dokumente, ispostavilo se, podrazumeva dosta mentalne gimnastike – proceniti vrednost koju neki hiperlink ima (kraće: proceniti da li vam je od bilo kakve koristi), odlučiti da li da kliknete na njega, prilagođavajući se pri tom različitim formatima – što je sve nepotrebno kada je u pitanju (klasičan) proces čitanja. Upravo zato što remeti koncentraciju, stalno ‘digresirajući’ naše mozgove, ‘Internet-čitanje’ spada u aktivnost koja slabi razumevanje. Iz eksperimenata o dejstvu hiperteksta na učenje iz 2007. godine izvodi se zaključak: stalno ‘skakanje’ po veb-stranicama i ‘surfovanje’, kao i jedva letimično pregledanje digitalnih dokumenata otežava osnovno razumevanje i učenje.
Moje se mišljenje svakako alarmantno transformisalo shodno uticaju relativno novih informacionih tehnologija, ali nije u pitanju internet piše Alison Gopnik, psiholog na Univerzitetu Berkli. Kao i mnogi drugi, i ja osećam kako je internet moja iskustva učinio usitnjenim, iscepkanim i isprekidanim. Ali, rekla bih i kako to nije zbog samog Interneta, već i zato što sam njim ovladala tek u zrelim godinama. Zašto se na isti način ne osećamo na Internetu kao, na primer, dok čitamo knjige i učimo na klasičan način? Ove promene u načinu na koji dobijamo tj primamo informaciju ima prodoran i preobražujući uticaj na ljudsku spoznaju i misli – napokon, i univerzalna pismenost i obrazovanje su sa nama jedva stotinjak godina.
Domoroci i imigranti
To je zato što se promene u nama ljudima odvijaju tokom više generacija, a ne u okviru jednog života. Ovo je ugrađeno u samu prirodu razvoja uma i mozga. Svi autori ovakvih eseja su naučili kako da koristite Internet sa mozgovima koji su u potpunosti razvijeni mnogo pre no što su poslali svoje prve e-mailove. Svako od nas je naučio da čita sa otvorenim i fleksibilnim mozgovima, koje smo imali u periodu kada smo bili deca. Kao rezultat toga, niko od nas koji živimo sada neće doživljavati digitalni svet na spontan i nesvestan način kao što će to biti iskustvo dece rođene od npr 2010. nadalje – onako kako spontano i na nesvestan način doživljavamo štampano slovo na papiru.
Postoji ogromna razlika između načina na koji uče deca i odrasli. Mozak mladih ljudi sposoban je za veće promene i prepovezivanja novih/ starih sadržaja od mozga odraslih. Ova razlika između starih i mladih (mozgova) predstavlja pokretač, glavni motor tehnološke i kulturne inovacije. Odrasla bića naše vrste, više od bilo koje druge životinje, u stanju su da preoblikuju svet oko sebe. Ali, odrasli inoviraju polako, namerno i svesno. Promene koje se dešavaju tokom života odrasle jedinke, kao što je razvoj Interneta, remete njenu pažnju, delujući na nju uznemirujuće ili uzbuđujuće. Ali, te promene postaju nešto urođeno budućim pokoljenjima. Mladi mozgovi bezbolno apsorbuju svet koji su njihovi roditelji stvorili, i takav svet poprima sjaj bezvremenosti i večnosti – čak i ako je stvoren samo jedan dan pre nego što su se rodili.
Moje iskustvo Interneta, jeste osećanje fragmentiranosti, isprekidanosti, napora (ali i nečeg zanimljivog), mišljenja je Alison Gopnik. Jer, za odrasle, učenje novih tehnologija zavisi od svesne, pažljive obrade podataka s namerom. Kod odraslih, ova vrsta svesne pažnje predstavlja vrlo ograničen resurs. Ovo važi čak i na nivou naših neurona. Kada obratimo pažnju na nešto, prefrontalni korteks, deo mozga odgovoran za svesno i ciljem-usmereno-planiranje kontroliše oslobađanje holinergičkih transmitera, hemikalija koje nam pomažu da učimo, i da naučeno pohranjujemo u neke vrlo specifične delove mozga. Dakle, s obzirom da se i mi odrasli hvatamo u koštac s novim tehnologijama, jedino što nam preostaje jeste da menjamo naše umove – malo po malo, korak po korak.
Pažnja i učenje funkcionišu veoma različito u mladom mozgu. Mlade životinje imaju mnogo raširenije holinergičke transmitere od odraslih, a njihova sposobnost da uče ne zavisi od planirane, namerne i svesno ciljane pažnje. Mladi mozgovi su dizajnirani da uče od svega što je novo, ili iznenađujuće ili bogato informacijama – čak i kada ove informacije nisu posebno relevantne ili korisne.
Dakle, deca koja odrastaju uz Internet savladaće ga tako da će ga osećati kao celinu, kao što je za nas, starije, bilo ‘prirodno čitanje’ štampanog štiva. To, ipak, ne znači da Internet neće izmeniti njihovo iskustvo i pažnju – i to ne manje no što su nama, starijima, život promenili štampani mediji 20. veka u odnosu na jedva pismene seljake iz 19. veka.
Gejb Ziherman, IT preduzetnik, na TED konferenciji je održao predavanje o tome kako kompjuterske igre čine decu pametnijom. Njegov nastup možete pogledati ovde:
U prilog njegovoj teoriji ide i priča jedne novosadske profesorke engleskog jezika koja je dobila prestižnu nagradu univerziteta Kembridž za inovativni pristup učenju. Ona je, naime, polaznicima koje je obučavala za polaganje FCE ispita, engleski jezik približavala koristeći mobilne telefone.
Ubrizgajte mi pamet, molim vas
Možda će naši ‘digitalni potomci’ gledati na posvećenog čitaoca sa istim onim nostalgičnim strahopoštovanjem koje danas imamo za jednog lovca ili za majku šestoro dece. Dvadesetovekovne veštine hiper-pismenosti i mega-obrazovanosti možda će i nestati, ili bar postati stvar visoko specijalizovanih entuzijasta, kao što su to nekada bile univerzalne veštine lova, poezije i plesa. Tužno je što će se naša deca, nakon osećaja bliskosti i poverenja koje su u detinjstvu imala za nas, neminovno pretvoriti u nešto čudno i neshvatljivo, kao udaljeni gosti iz tehnološke budućnosti. Ali, nadam se da moji unuci neće imati fragmentisano, razbijeno, otuđeno digitalno iskustvo koje ja doživljavam. Osećaće Internet, kaže Gopnikova, kao nešto osnovno, ukorenjeno, bezvremeno – onako kako ja, kao prošlovekovno biće, osećam za pohabanu broširanu knjigu: kao najviši nivo pismenosti naše civilizacije.
Ako to ne pomogne, pomoći će, sugeriše futurista Rej Kurzvejl, sveprisutni Gugl. Povezivanje ljudskog mozga na internet „nije puka maštarija“, kaže on. Odašiljanje nove verzije softvera za ljudski mozak nije toliko futurističko naklapanje kao što bi se moglo pomisliti, a moglo bi da postane uobičajena pojava za manje od 20 godina, kaže Kurzvejl, direktor Guglovog odseka za inženjering.
Naši mozgovi su već povezani na Internet preko naših prenosivih, mobilnih uređaja, koji se mogu koristiti za gotovo trenutno pronalaženje odgovora na skoro svako pitanje. Kurzvejl misli da uređaji kao npr Gugl Naočari ubrzavaju i šire naše interakcije između realnog i virtuelnog sveta. Neki ljudi već imaju računarske uređaje u mozgu u obliku nervnih implantata, za regulisanje poremećaja kao što je Parkinsonova bolest.
„Ova oblast raste eksponencijalno. Nekada ste ih pohranjivali na jedno mesto [u mozgu]. Sada ih možete pohraniti na desetine mesta, a uskoro ćete moći da ih povežete sa stotinama mesta. Moći ćete ćete da preuzmete novu verziju softvera iz spoljnog sveta“, izjavio je on novinarima.
Autor je rekao da ubacivanje takvih uređaja zahteva minimalno invazivnu hirurgiju jer su veličine graška, a u 2030-im će biti veličine krvnih zrnaca.
„Stavljanje ovakvih uređaja unutar naših tela i mozgova biće rutinska stvar. Ovo će se činiti i u druge namene, a ne samo za lečenje zdravstvenih problema. Rutinski ćemo proširivati naša sećanja i razmišljanje.“
Trenutna uloga Kurzvejla u Guglu je rad na stvaranju sintetičkog neokorteksa, kako bi se kreirala veštačka inteligencija na osnovu bioloških modela. „U početku neće biti u mozgu već u Gugl pretraživaču. Ali, na kraju ćemo se sa ovim mogućnostima povezivati direktno iz naših mozgova“, rekao je on.
Dok osiguranje kredita za slučaj gubitka posla doživljava bum na domaćem tržištu, u svetu se nude čak i privatne polise za slučaj nezaposlenosti. Nesigurnost radnog mesta i svest da se u krizi ono gubi i bez sopstvene krivice kreirala je potrebu, a za njom i ponudu takvog osiguranja. Osiguravajuće kuće su, međutim, svesne da preuzimaju ogroman rizik u zemlji koja je za 5 godina izgubila 350 hiljada radnih mesta.
„Stratosferni štit“ nalik prilagođenom baštenskom crevu za kontrolisano ispuštanje sumpor-dioksida u stratosferu, mogao bi sa 150 miliona dolara ulaganja i godišnjim toškovima od 100 miliona da za tri godine zaustavi globalno zagrevanje i „kupi vreme“ za razvoj efikasnijih čistih tehnologija, tvrdi čuveni fizičar i matematičar Nejtan Mirvold.
Nakon desetak godina muzičkog školovanja pre studija i još dodatne četiri godine na Fakultetu muzičke umetnosti, mladi pijanista izlazi u svet nadajući se najboljem. Tek delimično profesionalno pripremljen na ono što ga čeka pokušava da pronađe zaposlenje u zemlji u kojoj ne postoji nijedan stručni časopis, radio ili TV program posvećen klasičnoj muzici. Pa ipak, na svega nekoliko muzičkih scena čeka ga malobrojna ali verna publika spremna da otkriva mlade talente.
Školovani mladi pijanisti koji nameravaju da grade karijeru prinuđeni su da se sami izbore za svoje mesto pod suncem – ukoliko ne žele da završe kao članovi putujućih bendova domaćih pop-zvezda, što je čest slučaj. Moraju sami sebe da prijave i pošalju na takmičenja, organizuju koncerte, apliciraju na konkurse i eventualno nastave školovanje u inostranstvu, bez ikakve pomoći državnih institucija. U vremenima velike krize obrazovnog sistema, postavlja se i pitanje da li je i ono najvažnije čime raspolažu – stečena baza muzičkog znanja – dovoljna za budući profesionalni život.
„Muzička pismenost u zemlji je na katastrofalnom nivou. U srednjim muzičkim školama rade nedovoljno zainteresovani profesori, a na fakultetima nekompetentan kadar, uz nekoliko izuzetaka, kao što su profesori Ninoslav Živković ili Vladimir Stojnić. Dok se pijanizam može donekle razvijati na fakultetu, muzička pismenost mora da se neguje od osnovne i srednje muzičke škole, što mnogi profesori ne rade. Takođe, u Srbiji se, s obzirom na njenu veličinu, dešava hiperprodukcija pijanista, pa posle školovanja mladi ljudi ne mogu da pronađu adekvatno radno mesto“, napominje profesor klavira Dušan Marković, koji je završio beogradski FMU i doktorant je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Domaći fakulteti slabo sarađuju sa kolegama iz inostranstva, veliki menadžeri zaobilaze našu scenu, pa se ne potpisuju komercijalni ugovori sa mladim talentima. Takođe, mnogi univerziteti u inostranstvu ne priznaju naše prve tri godine, pa student koji nastavlja svoje školovanje izvan Srbije mora ispočetka da započne studije umesto da ih jednostavno nastavi. Naši pijanisti već dugo vremena ne osvajaju značajnija mesta na evropskim takmičenjima. Na državnim srednjim muzičkim školama ukinute su nekadašnje premije za postignuta visoka mesta na takmičenjima, a roditelji moraju sami da se organizuju za prevoz ili plaćanje učešća na festivalima.
Buka je u modi
„Fakulteti muzičke umetnosti imaju obavezu da profesionalno osposobe mlade talente, ali problem leži tome što njima posle školovanja čitavo društvo i kulturna zajednica ne pružaju dovoljno pažnje. Na klasičnu muziku se kod nas još uvek gleda kao na nešto neprikladno ili neprofitabilno, dok se u Nemačkoj i Austriji na Bahovim danima skupi preko 80.000 posetilaca. Poslenicima kulture kod nas nedostaje motiva, mada trenutno ni u svetu nije dobra situacija u ovoj oblasti. Ni velika imena svetskog pijanizma ne žive od održavanja solo koncerata, već rade i kao profesori univerziteta i muzičkih konzervatorijuma“, kaže Marković.
U Beogradu postoje tek dva ili tri mesta na kojima se redovno održavaju koncerti ozbiljne muzike. Obe sale Kolarčeve zadužbine, Velika sala i Muzička galerija u kojoj nastupaju mladi talenti, svakom muzičaru Beograda i Srbije predstavljaju jedno od najznačajnijih scena u karijeri.
„Kolarac nije budžetska kuća. Zavisi od pojedinačnih i retkih sponzora, kada je u pitanju dovođenje poznatih muzičkih imena iz zemlje i inostranstva. Gradskim konkursom uglavnom dobijamo sredstva za organizovanje koncerata iz ciklusa Velikana muzičke scene. To su ekskluzivna izvođenja sa uglednim gostima iz inostranstva, a podržavaju ih i neke velike društveno odgovorne kompanije. Međutim, za mlade umetnike čije vreme tek dolazi, ne uspevamo da prikupimo dovoljno novca. Krajem svake godine katedra za klavir beogradskog FMU ogranizuje svoju godišnju reviju najvećih talenata na sceni Velike dvorane – i tada, po pravilu, nedostaje odgovarajući fond za nagrađivanje najboljih mladih pijanista. Ipak, oni zato redovno dobijaju priliku da nastupe na najpoznatijoj sceni ozbiljne muzike u Srbiji. Naši promenadni koncerti se održavaju nedeljom u 11h već više od trideset godina i izuzetno su posećeni“, kaže za B&F Mirjana Mima Lazarević, odgovorni urednik Centra za muziku Kolarčevog narodnog univerziteta i Kolarčevog Podijuma mladih. Ona ističe da su nedeljni koncerti besplatni i da privlače publiku željnu zvukova klasične muzike i slušanja još uvek neafirmisanih umetnika. Potražnja je velika i postoji interesovanje za više od jednog koncerta nedeljno, ali trenutne mogućnosti Kolarca to ne dozvoljavaju. Potrebno je iz sopstvenih sredstava platiti održavanje dvorane, štimovanje instrumenata, štampanje programa i plakata…
Posetioci koncerata na Kolarcu su posebna, visokoobrazovana grupa ljubitelja muzike. Čak 70 odsto njih su žene, i to najčešće između 45 i 60 godina starosti. „Međutim, potrebno je smisliti neke nove kanale kojim će oni biti informisani. Neki od njih dobrovoljno ostavljaju svoje brojeve mobilnih telefona, pa ih putem poruka ili preko mejling liste obaveštavamo o našim programima, kaže Mima Lazarević.
Odgovarajuća publika postoji i poseduje želju, ali da bi se nešto na duže staze promenilo nabolje potrebno je da se angažuju svi muzički radnici. „Nas ima malo i ponekad imam utisak da nismo dovoljno borbeni da pokrenemo inicijativu koja bi klasičnu muziku postavila na mesto koje zaslužuje“, kaže sagovornica B&F.
U državi ne postoji nijedan odgovarajući medijski kanal, poreske olakšice, časopisi, a medijske kuće ne žele da ulažu i troše svoje vreme jer smatraju da im je ova oblast neisplativa. „U Srbiji praktično ne postoji istraživačko novinarstvo, a poneki tekst možete da pročitate samo kada gostuju svetske zvezde“, primećuje Lazarević.
Sa njom se slaže i Jasmina Zec, urednica muzičkog programa Radio Beograda 2, na čijim talasima se često mogu čuti emisije posvećene ozbiljnoj muzici, sa predstavljanjem mladih muzičara uz snimke njihovih nastupa: „Emisije Radio Beograda su samo jedna svetla tačka u nepreglednom medijskom moru koje nas zatrpava velikom braćom i nekim potpuno drugačijim zvucima muzike. Kriza u muzici je samo posledica krize u čitavom društvu. U poslednje vreme primetno je i smanjenje već dovoljno oskudnog programa klasične muzike u domaćim ustanovama kulture, a sve usled nedostatka sredstava.“
Željni i žedni
Pre pet godina u 16 gradova Srbije realizovan je projekat „Nacionalna koncertna sezona“ pod pokroviteljstvom ministarstva kulture. Direktor ovog projekta bio je naš poznati pijanista prof. Aleksandar Serdar. Gradovi domaćini su tada imali priliku da organizuju besplatne koncerte klasične muzike i ugoste najpoznatija muzička imena u zemlji. Svaki odabrani grad je video po nekoliko koncerata, a u okviru programa „Mladi nastupaju“ predstavljali su se mladi i još uvek neafirmisani umetnici. Međutim, uprkos iznenađujuće dobrim posetama u nekim gradovima, ova lepa ideja bila je ubrzo napuštena. Honorari za nastupe umetnicima isplaćivani su sa tri meseca zakašnjenja, a država nije imala ni dovoljno sluha a ni sredstava da bi na ovakav način sprovodila muzičko opismenjavanje. Publika koja je do poslednjeg mesta ispunjavala valjevske, niške i sale drugih regionalnih centara kao da nije bila dovoljno dobar pokazatelj da i oni koji žive van Beograda imaju potrebu za sadržajima visoke kulture.
Broj iz oktobra 2011.
Pošto su duže od šest godina uspešno razvijali tehnologiju za model sušare koja ubrzava proces sušenja i štedi električnu energiju, zaposleni u preduzeću NTIM Technologi morali su da se suoče sa nemaštinom domaćih poljoprivrednika i potpunom nezainteresovanošću stare i nove vlasti da prihvate i pomognu potencijalno unosne patente. S druge strane, nemački privrednici su prepoznali izuzetan kvalitet proizvoda dobijenih ovim načinom sušenja i postali prvi naručioci iz inostranstva.
Samostalno upuštanje u osmišljavanje i tehnološki razvoj nekog patenta nikada nije jednostavan ili kratkotrajan poduhvat. Nenad Veselinović je sa nekoliko prijatelja počeo da se zanima za metodu sušenja voća, povrća, gljiva, začinskog i lekovitog bilja pre nešto više od sedam godina. „Kada započinju rad na novom projektu pronalazači nikada ne gledaju njegovu finansijsku isplativost, već prvo žele da dokažu da postojeća tehnologija nije adekvatna. Shvatili smo da je u ovoj oblasti postojao jedan metod koji je preskup, ali rezultuje proizvodima dobrog kvaliteta, i drugi, koji ima manje troškove, ali i znatno lošije rezultate. Sveobuhvatno smo prišli ovom problemu, sa idejom da iskoristimo što više prirodne energije“, kaže Veselinović, direktor preduzeća NTIM Technologi, čija pametna sušara Solaris 1 koristi sunčeve zrake kao primarni izvor energije.
Na putu do finalizovanja solarna sušara je od 2006. godine pa do danas prošla kroz nekoliko različitih inkarnacija, a njeni izumitelji su usput otkrivali još neke pogodnosti. „U početku smo radili samo sa sunčevom energijom i prikupljali je preko kolektora u toplotnu energiju, ali ubrzo smo shvatili da se tokom sušenja stvara i biološki ostatak, koji dalje može da se prerađuje i daje korisne nusproizvode. Čitav proces nema nikakvo ispuštanje vodenih para, niti polucije u okolinu, već sve u obliku vode izlazi iz sušare. Pošto nam je ta voda lepo „mirisala“ odneli smo njene uzorke na analizu na Hemijski fakultet u Beogradu i ustanovili da u njoj postoje prirodni aromati od 2 do 6 odsto. Samim tim, sledeći zadatak predstavljalo je projektovanje destilatora na izlasku iz sušare kako bismo odvojili te aromate, jer oni predstavljaju skupu i traženu robu“, priča naš sagovornik, koji je svojevremno bio i potpredsednik Saveza pronalazača Srbije. Preostala, demineralizovana voda iz procesa sušenja, kaže Veselinović, idealna je za zalivanje zasada, a dodatna prednost je i što, jednom zagrejan, isti vazduh stalno cirkuliše kroz sušaru, što znači da ne dolazi do procesa oksidacije pa nije potrebno robu posebno tretirati vitaminima, benzoatima i ostalim najčešćim suplementima.
Za pamet iz sopstvenog džepa
Delovi sušare su napravljeni od najskupljih i najkvalitetnijih komponenti, materijala koji su priznati svuda u svetu i nabavljaju se isključivo od uvoznika, uz garanciju trajanja između pet do deset godina. Ona odgovara svim međunarodnim standardima i isključuje mogućnost ljudske greške jer radi po kompjuterskom programu koji po završetku rada šalje obaveštenje na mobilni telefon ili elektronsku poštu. Sušara je zapremine 2,8 kubnih metara što je idealna veličina za sirovu robu, kako ne bi podlegala truljenju, kao i za njeno pakovanje (optimalno vreme od 30 min do sat vremena kako ne bi navukla vlagu). Ukoliko je nekome potrebno više sušara one mogu da se uvezuju poput lego kockica i kontrolišu i prate preko jednog softvera i preko interneta. Dijagnostiku funkcionalnih sušara onlajn dobijaju i stručnjaci iz NTIM-a, tako da su istovremeno upoznati sa njihovim performansama.
Međutim, osim iz inženjerskog ugla, ovaj proizvod je trebalo razvijati i sa finansijskog stanovišta. Od pomoći sa strane NTIM Technologi je dobio samo 10.000 evra od ministarstva nauke 2009. godine, dok su sva ostala sredstva uložena isključivo iz sopstvenih sredstava, bez korišćenja bankarskih kredita ili donacija nekog od postojećih razvojnih fondova. Veselinović rezignirano konstatuje da našu državu već godinama skoro uopšte ne interesuju inovacije i moderne tehnologije, uprkos tome što na njima može značajno da profitira. S druge strane, ni uslovi konkursa razvojnih fondova nisu povoljni, jer kao uslov za odobravanje sredstava najčešće traže i do 50 odsto ulaganja u zapošljavanje radnika, što u situaciji kada se sami finansirate, ističe naš sagovornik, veoma brzo preraste u dodatne troškove.
„Što se prodaje tiče, u nastupu na domaćem tržištu često smo prinuđeni da se ponašamo kao putujući trgovci i držimo predavanja potencijalnim kupcima. Među našim poljoprivrednicima još uvek je primetno nedovoljno poznavanje mogućnosti novih tehnologija i eventualne dobiti od proizvodnje namirnica vrhunskog kvaliteta. Njih najviše zanima rok otplate investicije, što je u slučaju sušara maksimum dve godine, i to u slučaju kada obračunavamo najnepovoljnije parametre i nabavku sirovina i po 100 odsto višoj ceni. Trenutno veliki problem imamo jer nadležno ministarstvo još uvek nije usvojilo uredbe o poljoprivrednim subvencijama za ovu godinu, pa se zemljoradnici plaše i dodatnog ulaganja“, napominje Veselinović. Cena jedne sušare je 32.000 evra za srpsko tržište, odnosno 35.000 za kupce iz inostranstva.
Zašto su Nemci rekli: da
U Srbiji je do sada instalirano sedam solarnih sušara, ali jedna velika nemačka kompanija je nedavno kupila dve, dok je aktuelna i jedna porudžbina iz Sjedinjenih Država. NTIM Technologi je svoj proizvod patentno zaštitila u Srbiji, EU, ali i u Indiji i Zajednici nezavisnih država, a posebna zaštita je nabavljena za Nemačku i Francusku pošto te dve zemlje podležu nešto drugačijim patentnim sistemima.
„Nemci su videli naše sušare preko interneta, došli, neko vreme posmatrali čitav proces sušenja, proverili uzorke u laboratoriji i na kraju kupili sušare. Kasnije su dobili i dozvolu uvoza neograničene količine robe koje dobijamo u našim sušarama, pa sad imamo problem pošto vlasnici solarnih sušara u zemlji ne mogu da izađu u susret njihovim zahtevima koji dostižu i do 10 tona. Nemački privrednici su istakli kako im je veoma bitno da dobiju proizvod tog kvaliteta, jer, kako kažu, sušeno voće i povrće sa ovih prostora specifično miriše“, ističe Veselinović.
Direktor i pronalazač nam pokazuje donete uzorke sušene maline, peršuna i bundeve, veoma tražene jer predstavlja osnovni sastojak dečje hrane i gustih sokova. I oni zaista i dalje imaju karakterističan miris. Holandsko Udruženje eksperata PUM proglasilo je ovaj metod sušenja inovativnim još 2009. godine. Njime se postiže kraće vreme sušenja uz uštedu energije i do 20 puta u noćnom režimu rada, ali što je najbitnije, na temperaturama nižim od 60 stepeni, koje omogućavaju očuvanje svih hranljivih supstanci, vitamina i enzima. Strancima je to posebno važno, kaže Veselinović, jer oni odavno proveravaju prehrambene proizvode, osim na pesticide i teške metale, i na udeo minerala i vitamina u njima.
Četiri u jednom
Inovativnim procesom sušenja u sušari Solaris 1 od jedne biljne kulture kao što je jabuka moguće je dobiti četiri ili pet proizvoda, a ne jedan kao do sada: od primarne supe koja se dobija dehidratacijom mogu da se dobiju prirodne arome i voda za zalivanje voćnjaka, od sredine voćke sirovina za proizvodnju rakije, a od „mesa“ tzv. jabukov čips.
Prema rang listama strukovnih udruženja Beč je svetski rekorder po broju održanih kongresa i sličnih okupljanja, a kongresna industrija ovog grada prihoduje više od 750 miliona dolara godišnje i osigurava oko 14.000 radnih mesta.
Svako ko je učio istoriju sigurno je čuo za bečke kongrese na kojima su u 19. veku crtane evropske granice. Kažu i da je valcer upravo nastao iz potrebe da se delegati kongresa, posle kreiranja istorije, opuste i razonode. Kako tada, tako i sada. Mnogi najznačajniji svetski kongresi i seminari održavaju se u Beču. Velike međunarodne organizacije kao što su OEBS, OPEC, kao i nekoliko tela Ujedinjenih nacija, izabrali su takođe Beč za svoje sedište. Ovaj grad je još u toku hladnog rata, i svojim geografskim položajem, bio „ni istok ni zapad“, a njegovom odgovarajućem imidžu svakako je doprinosila austrijska vojna neutralnost. Gvozdena zavesa je pala i nema više ni velike carevine, ali Beč i dalje kao magnet privlači razne profesije i udruženja da u njemu održavaju sastanke.
Naravno, do ove prestižne pozicije nije se došlo lako. To je rezultat rada nekoliko generacija koje su, posle Drugog svetskog rata, podigle ovaj, tada podeljen grad, iz ruševina, ali i produkt jasnog cilja i vizije o razvoju. Tako su, još 1969. godine, Gradska uprava Beča i Privredna komora osnovali Bečku kancelariju za kongrese (Vienna Conventional Bureau) sa isključivim zadatkom da što više kongresa, sastanaka, seminara, radionica, razgovora i drugih formi okupljanja bude održano baš u austrijskoj prestonici. Od početka 90-ih godina prošlog veka ovu Kancelariju vodi Kristijan Mutšlehner i za njegov mandat se i vezuju najveći uspesi. Tako, prema podacima iz prošle godine, od 11 miliona noćenja koje ostvare strani turisti 13,4% su gosti koji su tu zbog kongresa ili sličnih sastanaka. Na rang listi Međunarodno kongresno – konferencijskog udruženja i Unije kongresnih udruženja, na kojima se evidentira koliko je bilo najvećih kongresa u svetskim gradovima, Beč je zauzeo prvo mesto, ispred Barselone, Pariza, Berlina, Singapura, Kopenhagena i drugih svetskih destinacija. Kongresna industrija Beča prihoduje više od 750 miliona dolara godišnje i osigurava oko 14.000 radnih mesta!
Od zamka do sajmišta
Prepričavajući svoje iskustvo u razgovoru za „Biznis i Finansije“, Kristijan Mutšlehner naglašava da vodeće mesto u industrijskom turizmu zahteva da grad bude „istinski funkcionalan“, što znači bezbedan, čist, da nema saobraćajnog haosa, odnosno da učesnici iz različitih delova grada mogu lako da dođu do odredišta. Naravno, tu je i Bečki aerodrom koji polako postaje evropsko saobraćajno čvorište i sa koga poleću avioni do gotovo svih važnijih evropskih i svetskih destinacija. Možete imati i najmoderniji kongresni centar ali ako grad ne funkcioniše – to mnogo ne vredi jer ljudi žele da obiđu grad, da koriste gradski prevoz, do posete znamenitosti, restorane…
Što se tiče kongresnih centara, u Beču postoji veliki izbor: od poznatog Austrija centra, preko Kongresnog centra Bečkog sajma do čuvenog zamka na Trgu heroja – Hofburga. Razvitak kongresnog turizma započeo je u ovom nekadašnjem dvorcu Habzburgovaca, kada je, krajem pedesetih godina dvadesetog veka, u njemu održana Generalna skupština konferencije za atomsku energiju. Njegova najveća prednost je položaj u samom centru austrijske prestonice ali i atmosfera proteklih vremena koja se oseća u njegovim odajama. Sve to pruža učesnicima utisak da su i sami deo istorije. Međutim, ovaj raskošni dvorac ipak nije namenski građen za te svrhe i može da primi „samo“ do tri hiljade učesnika.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, Beč se već nameće kao jedan od kongresnih centara Evrope i tada je sagrađen Austria Center blizu Centra UN, koji je zatim, prema potrebama, stalno proširivan. Usled potrebe za još većim prostorom, krajem prošlog veka je na Bečkom sajmu uloženo gotovo 200 miliona evra za izgradnju kongresnog centra i adaptaciju, tako da je u četiri spojene hale moguće organizovati i kongrese za 25.000 učesnika. Zbog ovog centra kao i obližnjeg fudbalskog stadiona produžene su i metro linije, tako da se do svih delova grada stiže udobno i bez gužvi.
Sve ređe sa pratiljama
Kao i sve druge aktivnosti, koje su pod pokroviteljstvom gradskih vlasti Beča, i ovde zaštita životne sredine igra bitnu ulogu, pa su tako kao razlozi za održavanje sastanaka u Beču u propagandnim materijalima Bečke kancelarije za kongrese navedeni svi oblici održivog upravljanja otpadom, gradskim saobraćajem, energijom, kao i podaci o vodi iz vodovoda koja za Bečlije ima kultni status. Naravno, svi kongresni centri pristupačni su osobama sa posebnim potrebama, baš kao i sredstva javnog saobraćaja, restorani i druge ustanove u Beču.
Na pitanje da li učesnici kongresa i seminara prevashodno dolaze radi informisanja i poslovnih kontakata, ili rađe uživaju u lepotama grada, naš sagovornik konstatuje da se dosta toga promenilo u odnosu na period od pre dvadesetak godina. Današnji učesnici ovakvih okupljanja pre svega su usmereni na poslovne kontakte, a manje na zabavu, pa u kongresnim centrima provode gotovo ceo dan, a i večera na koju odu je najčešće poslovna. Uostalom, da se vremena menjaju, najbolje govori podatak da je nekad uobičajena pratnja bračnih partnera na kongresima sada veoma retka pojava, „tako da više i ne organizujemo programe za pratilje, kao što je to nekada bio običaj“, kaže Mutšlehner.
Dejan Zagorac
oktobar 2011.