Tekstovi

Prošle nedelje u Nacionalnoj aleji u Vašingtonu, znaci obustave rada vlade bili su očigledni. Bilo je onih doslovnih, kao što su znaci postavljeni ispred muzeja i spomenika kojima je poseta besplatna i koji su otvoreni tokom cele godine. Na njima piše da su ovi objekti zatvoreni „zbog prekida rada federalne vlade“. Ispred Nacionalnog muzeja vazduhoplovstva i astronautike, videla sam porodicu japanskih turista kako se fotografiše pored ovakvog znaka.

Na grčkom poluostrvu Halkidikiju nalaze se neizmerna rudna bogatstva. Svađa oko nalazišta sada gotovo da prerasta u građanski rat. Ovo je priča o pohlepi, korupciji, nasilju i – milijardama koje bi mogle da spasu Grčku.

Službenici državne bezbednosti tražili su imena od Teologisa Bantisa. Imena četrdeset maskiranih osoba koje su u noći 17. februara, u selu Skurisu na istoku poluostrva Halkidikija, zapalile više vozila i improvizovanih kancelarija preduzeća za eksploataciju zlata „Helas gold“ i ugrozile bezbednosno osoblje. Materijalna šteta: 900.000 evra. Krajem februara, devetnaestogodišnjeg mladića su skoro devet sati istovremeno saslušavala petorica policajaca. Bantis tvrdi da za to vreme nije smeo da razgovara s roditeljima, niti da se konsultuje s advokatom, da nije dobio ništa za jelo ili piće i da je morao više sati da stoji uspravno u sobi bez prozora i često čami u mraku jer su policajci napuštali prostoriju i gasili svetlo. Trpeo je udarce, šamare i psihički pritisak. „Reci nam istinu ili ćemo te ubiti od batina!, vikali su”, seća se Bantis. „Rasporedili su se po ćoškovima sobe i počeli da me guraju tamo-amo dok nisam izgubio orijentaciju.” Pri tome, Bantis nije bio osumnjičen, već je samo saslušavan kao svedok.

Posle paljevine, lokalna policija, uz podršku službenika državne bezbednosti i specijalnih antiterorističkih jedinica, svakog dana poziva nekoliko stanovnika lokalne opštine Aristoteles kao svedoke. Do kraja marta, njihov broj premašio je 150. U zajednici se pronela glasina da služba državne bezbednosti poseduje spisak s imenima više od 800 osoba koje još treba da budu saslušane. Međutim, da li se tako postupa sa svedocima u državi članici Evropske unije? Zbog čega grčka vlada šalje službenike državne bezbednosti u seosku oblast? I pre svega, zbog čega su maskirane osobe izvršile napad na preduzeće koje želi da u Grčku investira milijarde evra?

Istočni deo poluostrva Halkidikija na severu Grčke je brdovita oblast prekrivena alepskim borovima, drvećem eukaliptusa i čempresima, s potocima i rekama, uokvirena plavetnilom Egejskog mora. Tokom letnjih meseci turisti naseljavaju priobalna mesta opštine Aristoteles, nazvane prema antičkom filozofu koji je tamo rođen. Oko 20.000 stanovnika živi od turizma, poljoprivrede i već hiljadama godina od eksploatacije rudnog bogatstva kojeg ima u tonama: zlato, srebro, bakar, mangan i magnezit. Legenda kaže da je još Aleksandar Veliki finansirao svoje ratne pohode zlatom iz Aristotelesa. Upravo su ta rudna bogatstva predmet ogorčenog sukoba koji traje od kraja osamdesetih godina prošlog veka. Tada je otrovni cijanid, koji se koristi za separaciju zlata iz stenja, dospeo u more i podzemne vode. Od tada, stanovnici su često protestovali zbog eskploatacije. Razlog aktuelne eskalacije: u Skurisu, poprištu napada, planirano je ponovno puštanje u promet i uvećanje jednog starog rudnika zlata: sa osamdeset na 700 metara prečnika. Ispod površine će se iskopati tuneli ukupne dužine 25 kilometara – dubine do 770 metara. Povrh svega, u Skurisu su planirana dva rezervoara za otpad – pitanje njihove namene ostaje otvoreno. Nekoliko desetina drvoseča već je svakodnevno na zadatku radi krčenja zemljišta.

Sa po 3.000 stanovnika, mesta Jerisos i Megali Panagija predstavljaju epicentre otpora. Jerisos se nalazi na putu ka monaškoj republici Atosu, odredištu hiljada turista. Pri prolasku kroz selo, oni mogu videti istaknute transparente: „Cijanid i arsenik su dobit od eskploatacije zlata” ili „Mnogi su voleli zlato – niko ne voli rak”. U kafeu Jelisejska polja, koji se nalazi na dugačkom šetalištu na obali, okupljeno oko nekoliko spojenih stolova, sedi desetak članova građanske inicijative za zaustavljanje projekta rudnika zlata. Tanasis Kromidas, po zanimanju zanatlija, čovek pedesetih godina s bradom, vadi debeli zeleni dosije iz svoje torbe. On se već 18 godina bori protiv planirane eksploatacije zlata. Ukazuje na katastrofu iz januara 2000. godine kada je kod rumunskog grada Baja Mare pukla brana na postrojenju za preradu rude zlata. Velike količine natrijum-cijanida izlile su se u Dunav. Zemljište i reke su zagađeni, a hiljade mrtvih riba isplivale su na površinu. Bila je to najveća ekološka katastrofa u Istočnoj Evropi posle havarije u Černobilju 1986. godine.

Eksploatacija zlata u Grčkoj do sada je bila beznačajna. Donedavno je dobijano samo oko pola tone godišnje. Međutim, postoji namera da se to promeni. Grčka planira da od 2015. godine postane jedan od najvećih evropskih proizvođača zlata. Iznenada, od patuljka do broja jedan. Postoje naznake da u Skurisu i Olimpiji, mestu udaljenom oko deset kilometara, ukupno postoji 250 tona rezervi zlata, a ne treba isključiti ni druga nalazišta. S godišnjom proizvodnjom od dvanaest tona, Grčka bi mogla da potisne Finsku s prvog mesta u evropskoj proizvodnji zlata. „Helas gold“ procenjuje vrednost rudnog bogatstva na oko 22 milijarde evra. To preduzeće namerava da tokom narednih 25 godina investira dve milijarde evra. Projekat je koncipiran za taj period. Njihovo obećanje glasi: bez cijanida, ekološke metode eksploatacije rude, ponovno pošumljavanje ogoljenih područja i puna zaposlenost u opštini Aristoteles. Uprkos tome, nepoverenje stanovništva je veliko, a otpor žestok.

Kostas Georgancis, portparol preduzeća Helas gold, u svojoj spartanski uređenoj kancelariji pokazuje spisak od 19 strana u kome je dokumentovan skoro svaki napad na zaposlene ili vozila preduzeća, uz datum, fotografije i propratni tekst. To su fotografije izgorelih ili oštećenih automobila, molotovljevih koktela koje je zaplenila policija, demonstranata naoružanih palicama, markiranih crvenom bojom. „Od marta prošle godine, jedva da je ijedan mesec protekao bez nasilja nad našim zaposlenima ili imovinom preduzeća Helas gold”, kaže Georgancis. Ispred njega, u providnoj plastičnoj kutiji nalazi se parče stene – i svetluca zlatnom bojom. „Naši zaposleni se plaše. Strahuju za svoj život.”

„Tamo dole postoji samo smrt”

U konzorcijumu „Helas gold“ učestvuje kanadska korporacija „Eldorado gold“ sa 95 odsto, kao i domaći graditeljski gigant „Elaktor“ sa pet posto. „Elaktor“ pripada uticajnom klanu Bobolas. Na čelu tog klana nalazi se oligarh Georgios Bobolas (80), kome se prebacuje unosna bliskost s grčkim vladama tokom protekle decenije. Bez obzira na to da li je reč o auto-putevima, mostovima ili stadionima, „Elaktor“ je ugrabio čitav niz velikih ugovora s grčkom državom, i to ne samo pred Olimpijske igre u Atini 2004. godine. Međutim, dužnička kriza dovela je do presušivanja javnih sredstava za građevinske investicije. Ali uz zlato s Halkidikija, „Elaktoru“ i klanu Bobolas, koji je, između ostalog, i vlasnik nadregionalnih novina „Etnos“ i najvećeg grčkog privatnog televizijskog kanala „Mega čenel“, ponovo se smeši dobit. Ogromna dobit.

Dakle, predmet ovog konflikta nisu samo pitanja zaštite životne sredine. Bes stanovnika Aristotelesa usmeren je i protiv klana Bobolas i njegovih dobrih veza koje sežu do najviših krugova atinskih vlasti. Dosta im je toga da jedna mala grupa uticajnih porodica slobodno raspolaže zemljom i njenim bogatstvima.

Megali Panagija je selo u brdima. Iz njegovog središta pruža se pogled preko zelenih brežuljaka dole, do mora. Od manje od 3.000 ljudi koji ovde žive, oko 150 zaposleno je u „Helas goldu“. Rudnička jama u Skurisu nalazi se samo nekoliko kilometara uzbrdo. Na meniju za doručak kafea porodice Papas nalaze se kolači od lisnatog testa punjeni feta sirom i grčka moka, sunce sija, tako je mirno da se može čuti šum vetra kroz grane. Otkako je državna bezbednost poslala svoje pripadnike u civilu u okolna sela, stranci se posmatraju s neobičnom uzdržanošću, pa čak i sumnjom. Joanis Adrahtas (91) bio je vojnik u Drugom svetskom ratu i u grčkom građanskom ratu između 1946. i 1949, a bio je i „prinuđen da iskusi”, kako sam kaže, doba hunte. Njegova unuka Helena pozvana je pre nekoliko dana kao svedok. „Morala je da uradi DNK test i da dâ otiske prstiju”, kaže starac gnevno, klimajući glavom. „Sve je to maslo klana Bobolas i njegove atinske družine.” Veteran se s obe ruke oslanja na svoj štap. „Moj otac je bio rudar, i poput mnogih svojih kolega umro je u mukama od trovanja pluća prašinom. Imam četiri ćerke, osam unučadi i dvoje praunučadi”, priča on. „Niko iz moje porodice ne radi za ‘Helas gold’. Ja sam se pobrinuo za to. Grčka bi trebalo da iskoristi svoje bogatstvo iznad površine zemlje, a ne bogatstvo ispod nje. Tamo dole postoji samo smrt.”

Oko 1.200 ljudi trenutno radi za „Helas gold“ i svi žive u opštini Aristoteles. Najviši predstavnik opštine i odlučan pristalica projekta jeste gradonačelnik Kristos Pahtas. Sa svojim moćnim brkovima, on pomalo podseća na ostarelog Čarlija Čaplina. „U narednih pet godina ovde će biti otvoreno 5.000 radnih mesta, od toga najmanje 3.000 na eksploataciji zlata, i ne direktno za ‘Helas gold’. To znači punu zaposlenost. Gde toga još ima u Grčkoj?”, pita on podignutih obrva i pušta da ovo retoričko pitanje za trenutak deluje u tišini koja je nastupila. To je argument koji gotovo niko ne osporava.

S njim se slaže šef sindikata rudara Angelos Deligiovas (45). „Ne ide bez posla. Da li treba da zarađujemo 500 evra mesečno u hotelima ove regije – i to samo nekoliko meseci godišnje? Trebalo bi da nam bude drago što se tokom krize otvaraju nova radna mesta!” Ovaj otac dvoje dece radi u pogonu u tri smene, za mesečnu platu od 1.400 evra neto. Njegov kolega Georgios Ksefteris (49) nakon završenog posla stoji pored njega u punoj rudarskoj opremi, u zaštitnim pantalonama, sa šlemom, rudarskom lampom i gumenim čizmama. „To je moj život. Želim da i moja deca pronađu posao ovde.”

Rudari poput Deligiovasa ili Ksefterisa podržavaju Pahtasa u njegovom delovanju. Takođe, „Helas gold“ namerava da svake godine opštini pokloni tri miliona evra. To nije mala stvar ako se ima u vidu lokalni godišnji budžet od deset miliona. Ali šta će se dogoditi sa životnom sredinom? Pahtas: „’Helas gold’ se obavezao da će ostaviti prirodu u boljem stanju nego što je danas. Radi toga će napuniti ekološki budžet sa 50 miliona evra kojima ćemo moći da raspolažemo. Verujte mi, svi mi ovde možemo mirno da spavamo.” A šta je s glasinama o tome da je klan Bobolas mitom dobio privilegije od vlasti? Pahtas ne želi da odgovori na to pitanje. „Bez komentara!” Kada ga je nedavno jedna francuska novinarka u njegovoj kancelariji pitala da li je i sam primio novac, prekinuo je intervju.

Sve ovo podseća na situaciju često viđanu u zaoštrenim komunalnim sporovima, gde se više ne razgovara međusobno već ljudi pričaju samo jedni o drugima. Jedna strana prilaže studije o životnoj sredini na dve hiljade stranica u kojima piše da se neće koristiti cijanid i da ni životna sredina ni podzemne vode neće biti uništeni niti zagađeni. Druga strana odbacuje studiju kao propagandu, angažuje svoje eksperte koji tvrde suprotno i organizuje demonstracije. Sredinom marta ove godine više od 18.000 ljudi marširalo je kroz Solun, po veličini drugi grad u Grčkoj, protestujući zbog eksploatacije zlata. Čak i gradsko veće grada udaljenog stotinu kilometara bavi se tim sukobom. Dva dana posle demonstracija, eksperti s obe strane upuštaju se u gradskoj skupštini Soluna u višesatnu debatu. Pri tome, na dnevni red je dospelo nekoliko zanimljivih detalja.

Grčka mora da se odluči

U julu 2011, novopostavljeni grčki ministar za zaštitu životne sredine Georgios Papakonstantinu, u jednom od svojih prvih službenih poteza dao je zeleno svetlo konceptu ekološke održivosti ‘Helas golda’. Bila je to prekretnica za planiranu kapitalnu investiciju. Papakonstantinuova prethodnica u resoru za životnu sredinu Tina Birbili, koja je tek 2009. postavljena za ministarku, još je odlučno blokirala projekat – sve dok nije morala da napusti funkciju 2011. godine. Ona trenutno radi za OECD u Parizu. I ćuti o ovoj temi. S druge strane, Papakonstantinu, koji je trenutno pod sumnjom da je obrisao imena svojih rođaka iz dokumenta o osumnjičenima za utaju poreza u Grčkoj (Papakonstantinu je bio na čelu grčkog Ministarstva finansija od 2009. do 2011), brani svoj tadašnji potpis: „Grčka mora da se odluči: da li želi privredni rast? Da li želi da iskoristi svoja rudna bogatstva? Ako ne želi, u redu. Ali onda ćemo biti jedina zemlja u Evropi koja ne ekspolatiše svoja rudna bogatstva. Možemo li to sebi da priuštimo?”

Međutim, grčka država, koja je de fakto bankrotirala, mogla je još pre deset godina da preduzeću „Helas gold“ proda prava na sva rudna bogatstva u Aristotelesu i okolini, na 31.700 hektara, u vrednosti od više milijardi evra, za smešnih jedanaest miliona evra. To se odigralo na sledeći način: u decembru 2003, grčka država je u okviru vansudske nagodbe s preduzećem za eksploataciju zlata „TVX Helas“, tadašnjim vlasnikom eksploatacijskih prava, preuzela kontrolu nad rezervama. Zbog kontinuiranih protesta stanovništva, „TVX Helas“ odustao je od projekta. Ipak, grčka država prodala je nalazišta bez javnog tendera još istog dana, i to po istoj ceni, preduzeću „Helas gold“, koje je osnovano tek tri dana ranije. Suvlasnik tadašnjeg „Helas golda“ bio je, navodno, i klan Bobolas. Ubrzo posle toga, kanadska firma „Juropijen goldfilds“ kupila je 95 odsto kapitala od preduzeća „Helas gold“. Prilikom jedne revizije, tržišna vrednost preduzeća, koje je moralo da dokaže samo eksploatacijska prava, procenjena je na preko 400 miliona evra, dakle na tridesetšestostruki iznos koji je tražila grčka država. Klan Bobolas je tada, preko svog građevinskog preduzeća „Elaktor“, istovremeno imao i udeo od skoro dvadeset odsto u „Juropijen goldfildsu“.

U februaru 2012, kanadskoj korporaciji „Eldorado gold“ konačno je uspelo prijateljsko preuzimanje akcija firme „Juropijen goldfilds“ za lepu sumu od 2,2 miljarde evra. Poslednji rast cene može se objasniti dozvolom grčkog Ministarstva zaštite životne sredine koja je izdata u julu 2011, s potpisom Georgiosa Papakonstantinua. U svaku sprovedenu kupoprodajnu transakciju bilo je uključeno neograničeno pravo kopanja zlata svuda gde se mogu dokazati rezerve. To znači: u osnovi, „Helas gold“ na 317 kvadratnih kilometara može iskopati onoliko jama dubine 700 metara koliko se u Kanadi smatra profitabilnim. Jedan pikantan detalj: konce ovog sporazuma iz 2003. godine iz pozadine je povlačio tadašnji državni sekretar u atinskom Ministarstvu privrede i finansija. On se zove Kristos Pahtas, sadašnji gradonačelnik Aristotelesa.

Na taj način, svađa oko rudnika zlata u Skurisu prerasta iz provincijskog problema u nacionalno političko pitanje. Ona predstavlja ilustraciju grčkog sistema privrednih malverzacija, anarhije i nesposobnosti političkih aktera da umire regiju koja se već u osnovi može smatrati srećnom što poseduje pregršt svega: prelepe pejzaže, sunce, more – a na sve to još i rudno bogatstvo vredno više milijardi. Grčka privreda nalazi se u šestoj godini recesije, stopa nezaposlenosti dostiže 30 odsto, a kod ljudi mlađih od 26 godina iznosi oko šezdeset posto. Okolnosti podsećaju na Vajmarsku republiku. Vlada mora pokazati uspehe, između ostalog i da bi odobrovoljila davaoce kredita Trojke. Mnogo šta je na kocki, pa i pitanje da li Grčka, i pored svih kredita i mera štednje, može ostati deo evrozone. Pri tome, zlato s Halkidikija za Samarasovu vladu predstavlja više od svetlosnog zraka u tunelu. Od ove i drugih stranih investicija zavisi hoće li joj uspeti privredni preokret. Recimo, u susednoj Trakiji, gde su takođe pronađene rezerve zlata.

I u Trakiji je na delu kanadska korporacija „Eldorado gold“. I Samaras se nedavno, u intervjuu za Vol strit žurnal, pomalo preuranjeno hvalio: „Nećemo tolerisati napade u Skurisu. Po svaku cenu ćemo štititi strane investicije. A dozvole za Trakiju izdaćemo u roku od deset dana.” Međutim, njegov partijski kolega Vangelis Lambakis, gradonačelnik Aleksandrupolija u Trakiji, ubrzo nakon toga rekao je da se protivi projektu. U iznenađujuće otvorenom razgovoru s kanadskim ambasadorom u Grčkoj, koji je želeo da privuče investicije iz svoje zemlje, Lambakis je rekao: „Gradonačelnici iz Trakije nikada nisu marili za ono što se odlučuje u Atini. To nas prosto ne zanima. Dokle god se pri eksploataciji zlata koristi cijanid, ostajemo pri našem NE.” Samaras se osetio prinuđenim da zaustavi projekat eksploatacije zlata u Trakiji. Umesto toga, u Aristoteles su pristigle specijalne jedinice državne bezbednosti i antiteroristički odredi.

Ova „zaštita stranih investicija po svaku cenu”, koja je naređena odozgo, na prvom mestu je pogodila stanovnike sela Jerisosa. Prilikom jedne intervencije protiv demonstranata početkom marta, policijske snage su, prema svedočenju prisutnih, bacile do pedeset granata sa suzavcem u gomilu koja je na obodu sela podigla barikade sa zapaljenim točkovima. Suzavac je dospeo i u lokalnu školu. Nekoliko đaka zatražilo je lekarsku pomoć.

Kada se u kafeu Jelisejska polja spomene Pahtas, nastane žamor. Protivnici iskopavanja zlata tvrde da njega nije briga za opštu dobrobit i zaštitu životne sredine. Oni smatraju da su Pahtas, klan Bobolas, atinska vlada i „Helas gold“ pod jednim kišobranom. „Njih je jedino briga za sopstveni profit”, kaže Kromidas, protivnik eksploatacije zlata. „Ali nećemo to više dopuštati.” Međutim, Kromidas i njegovi istomišljenici ne mogu ništa više učiniti kada je reč o spornim dogovorima iz prošlosti. „To je deo naše grčke istorije, prvoklasna praktična nastava političkog klijentelizma”, uzdiše Kromidas. Zbog toga je kritika protivnika eksploatacije zlata usmerena i na budućnost njihove oblasti, na pitanja zaštite životne sredine i privrednog rasta. U njihovim očima, eksploatacija zlata je ogroman uništitelj radnih mesta: u poljoprivredi, u turizmu. „Ko bi još želeo da provede odmor na mestu gde nastaju predeli koji podsećaju na mesečevu površinu i gde niko ne može biti siguran da su voda za piće i more čisti?”, pita Kromidas. I on pušta da njegovo pitanje deluje u tišini. Verbalna oružja pristalica i protivnika su slična.

A paljevina? „To nije bila dobra akcija, mi osuđujemo nasilje”, kaže Kromidas. Međutim, on dodaje: „Ali šta drugo očekuju kada nas, kao prošlog oktobra tokom mirnih demonstracija, policija iznenada opkoli u šumi kod Skurisa, baci suzavac, kada nas lovi i lomi nam kosti?” Jedan od mlađih učesnika sastanka koji želi da ostane anoniman, iznenada kaže: „Borićemo se za naše planine i šume, za našu vodu za piće i naše zdravlje. Neće još dugo vremena proći pre nego što ovde budemo imali prvu žrtvu. Ali tek će onda zaista početi naš rat!”

*Ovog leta korporacija „Eldorado gold“ zaustavila je otvaranje rudnika zlata. Razlozi nisu navedeni. Može se spekulisati o tome da li je to rezultat uspeha protesta protiv rudnika zlata ili je pak pad cene zlata otvaranje rudnika učinio neisplativim.

Izvor: Kontrapress

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

„Zaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama. Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“. Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventulano oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“. Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“. U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“. Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“. Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“? Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha. Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik. Dakle“, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

broj 100, septembar 2013.

Neizvesnost oko sudbine domaćeg koncerna crne metalurgije danas nije ništa manja nego pre prelaska železare pod državno okrilje. Nade smederevskih metalaca vezuju se za novi pogon galvanizacije i proizvodnju lima za automobilsku industriju, ali… Može da ga izgradi sama železara, odnosno država u čijem je vlasništvu, za šta nema para ili strateški investitor za kojim se potraga baš odužila.

Železara u Smederevu ni pet meseci nakon obnavljanja proizvodnje nije se zahuktala. Pre bi se moglo reći da je i dalje u tihom hodu. Problem jedine visoke peći koja radi, kako B&F saznaje u toj fabrici, još nije rešen pa radnici i dalje ne rade puno radno vreme, baš kao ni pogoni. Za takav režim rada primaju 60 odsto plate koja je, kažu, redovna – svakog petog u mesecu.

U Smederevu se nadaju da će visoka peć u septembru ipak biti osposobljena za kontinuiran rad, a ohrabrenje je krajem avgusta stiglo i sa Dunava: nekoliko barži dopremilo je rudu pa će imati čime da „nahrane“ peći i mirnije uđu u smederevsku jesen. Otkad je država preuzela i pokrenula železaru, naime, osim tehničkih problema, zbog manjka novca, prethodnih meseci su usporeno stizale i sirovine. Sve to uticalo je da železara, projektovana za proizvodnju više od dva miliona tona čelika godišnje, upošljava daleko manje kapacitete. Priča o tekućem poslovanju giganta crne metalurgije, koji i danas zapošljava oko 5.000 radnika i hrani pola Smedereva, tu se, zasad, završava.

Do zelene trave

Da bi budućnost, pak, mogla da bude svetlija učinilo se nedavno u Kragujevcu, kada je Mlađan Dinkić, bivši ministar finansija i privrede u oproštajnom obilasku Fijatove fabrike mahnuo pismom iz Italije u kojem je, kako je rekao, potpredsednik Fijat grupe Alfredo Altavila obelodanio zainteresovanost te kompanije da od smederevske železare kupuje limove za automobile. I to za – pola miliona automobila godišnje.

Postoji “samo” jedan problem – železara nema potrebnu liniju za galvanizaciju čelika, neophodnu za posebno kvalitetne autolimove. Dinkić ipak smatra da je interes Fijata šansa za Smederevo, ali i za potencijalne investitore.

Menadžment železare o “šansi” koju je otvorilo pismo iz Torina zvanično se nije oglasio, dok u kompaniji “Fijat automobili Srbija” kažu da “nikad ne komentarišu komercijalne poslove”. Smederevski metalci, nezvanično, uglavnom ne veruju u brzu realizaciju ovog aranžmana jer “treba dosta vremena da bi se takva linija stavila u pogon” i tvrde da im niko, “ni iznutra ni spolja” o saradnji sa Fijatom nije rekao ništa konkretnije.

Drugi, mnogo veći problem od vremena je novac. Procene potrebnih ulaganja u „liniju spasa“ danas se kreću od 150 miliona do 200 miliona dolara.

O pokretanju proizvodnje pocinkovanog lima za automobilsku industriju, inače, u smederevskom koncernu govori se već decenijama. Najbliže mu se prišlo u vreme dok je železara bila u vlasništvu US Steel-a. U vreme proslave petogodišnjice američkog prisustva u ovdašnjoj proizvodnji čelika, tadašnji generalni direktor US Stil Srbija, Ričard Vič, najavio je da ta kompanija planira da započne izgradnju novog postrojenja – linije za galvanizaciju u okviru železare u Smederevu, vrednu najmanje 100 miliona dolara. Investicija je trebalo da omogući otvaranje najmanje 50 novih radnih mesta, kao i angažovanje još 225 radnika na izgradnji postrojenja, koja bi trajala oko 20 meseci. Kriza na tržištu čelika, međutim, omela je plan Amerikanaca koji su pre nešto više od godinu i po napustili smederevsku železaru i Srbiju.

Da će budući vlasnik železare uložiti između 100 do 150 miliona dolara u galvanizaciju najavljivano je potom i iz Vlade Srbije. Novi vlasnik do danas nije pronađen. Poslednjih meseci, istina, spominjana su imena nekoliko kompanija zainteresovanih za kupovinu ili partnerstvo sa smederevskom železarom, ali je sve na tome i ostalo.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić najavio je u julu, recimo, da je jedan ukrajinski proizvođač zainteresovan da uđe u Železaru Smederevo i da će u narednih nekoliko meseci sprovesti monitoring u smederevskoj fabrici kako bi ustanovio stvarno stanje.

Predstavnici radnika Železare nezvanično kažu da Ukrajince dosad nisu videli, ali da stalno neki stranci obilaze pogone i da se o tome malo govori i zna. Jedan ozbiljan nemački koncern je, dodaju, izradio i elaborat o mogućoj saradnji, ali o tome nemaju zvaničnih informacija.

O smederevskoj železari kao mogućem zalogaju govorili su i predstavnici Beloruskog metalurškog kombinata, kao i ruski Uralvagonzavod, kupac u pokušaju koji je već jednom učestvovao na tenderu za ovdašnju železaru, ali na kraju nije dostavio ponudu.

Predstavnici doskorašnjeg ministarstva finansija i privrede kažu da su prethodnih meseci intenzivno tragali za strateškim partnerom Železare „Smederevo“, jednog od izvozno najvažnijih preduzeća u Srbiji, i „nadaju se da će njihovi naslednici nastaviti istim tempom“, ma šta to značilo.

Nešto se valja

U Vladi i Železari slažu se da bi potraga za strateškim partnerom bila mnogo lakša ukoliko bi se pronašao novac za otvaranje dugo sanjane proizvodne linije. U tom slučaju, kažu u Železari, možda ne bi ni trebalo tražiti drugog partnera jer bi pogon za galvanizaciju omogućio proizvodnju proizvoda višeg kvaliteta i veću zaradu. Među smederevskim metalcima postoji i mišljenje da bi tu liniju trebalo da izgradi sam Fijat ili da se makar nekom garancijom obaveže da će kupovati proizvedene limove, kako se investicija ne bi pretvorila u još jedan od promašaja svojstvenih domaćim preduzećima, pogotovo onih na čijem je čelu država.

Većina, ipak, smatra, da bi se visokokvalitetni lim mogao prodavati i drugim kupcima u građevinskoj i automobilskoj industriji i da bi se tržište našlo. Kako, međutim, država za takvu egzibiciju nema novca, čini se da je trenutno dalja diskusija koja za polazište ima Vladu kao investitora i to uslovima kada se svi njeni članovi zaklinju na štednju, bespotrebna.

Pre zaustavljanja proizvodnje, Železara Smederevo je već, inače, za „Dačiju“ proizvodila unutrašnje delove i to zahvaljujući sertifikatu standarda za automobilsku industriju ISO/TS 16949:2002 koji je početkom 2009. kompaniji U.S Steel Srbija izdala švajcarska sertifikaciona kuća SGS.

Za ovaj sertifikat, prema rečima Mirka Gavrilovića, direktora sertifikacije u SGS Beograd, presudni su visok kvalitet proizvoda, ispunjavanje specijalnih zahteva kupaca, pouzdanost i tačnost u isporukama. Standard je trebalo da omogući kompaniji U.S Steel Srbija, prvoj velikoj firmi u regionu sa ovakvim sertifikatom, da preraste u ozbiljnog proizvođača limova za auto-industriju. Zbog nevolja koje su usledile i zastoja u proizvodnji, sertifikat je početkom ove godine povučen, ali je Železara nedavno ponovo podnela zahtev za njegovo vraćanje, što bi mogao da bude znak da se u smederevskoj fabrici ipak nešto valja.

„Kontinuitet proizvodnje je veoma bitan, ali oni su pokazali da ima nade, da i dalje razmišljaju pozitivno. Trude se da održe stečene sertifikate“, kaže Gavrilović.

Jasno je da sudbinu Železare treba rasvetliti što pre, jer Vlada neće moći još dugo da upravlja tim koncernom, pogotovo u situaciji kada mora da smanjuje javni dug u koji su trenutno uračunata i dva bakarska kredita za Železaru, ukupne vrednosti 40 miliona evra, za koje je garant država.

To je nedavno potvrdio i Siniša Mali, savetnik za privredu prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. „Pokušavamo da nađemo investitora jer neće moći svake godine u budžetu da se nađu pare za održavanje proizvodnje u železari“, objasnio je Mali.

Do daljeg je isključena i mogućnost paljenja druge peći jer za toliku proizvodnju ne bi mogao da se nađe kupac. Za sreću je, zasad, dovoljno i to što Smederevo uspeva da proda količine koje trenutno proizvodi.

Biljana Vukajlović
broj 100, septembar 2013.

Nedavna najava holandske vlade da će država blagostanja na neodređeno vreme biti zamenjena „participativnim tj. društvom učešća“, mogla bi da bude vest godine – ili barem to zaslužuje da bude. Nesumnjivo da naslovi u medijima, kao i obično, sve pojednostavljuju. Međutim, alarm se oglasio: ako već Holanđani – koji su paradigma bogatstva, efikasnosti i demokratije i koji se u globalizovanom svetu osećaju kao kod svoje kuće – ako oni proglase mrtvim evropski socijalni model – šta, onda, možemo očekivati u politički sputanim, zatvorenim društvima kao što je npr. naše, piše za madridski ‘El Pais’ Hoze Ignasio Toreblanka

Kako ne biti depresivan, ako nam je rečeno da pustoš koju je načinila politika štednje znači neodrživost glavnih obeležja EU socijalnog modela, kojeg vidimo kao prirodnu težnju bilo kog pojedinca ili nacije? Znači li to da Evropa više neće napredovati, da smo udarili o plafon i sada nam je još preostalo samo da padamo?

Društvo se zasniva na tri ugovora. Prvi je onaj sklopljen između generacija: oni u koji su u radnom dobu održavaju ostatak nacije, kako one starije tako i mlađe. Iako je to ponekad lako zaboraviti, penzije se u stvarnosti ne isplaćuju od ušteda penzionera već od poreza ubranog na one koji rade. Ovaj masivni međugeneracijski transfer prihoda (121 milijarda evra u Španiji u 2013, što je 12% BDP-a ) prihvata se bez pogovora. Stari, kako to postavljaju političari, jesu „naši“ stariji. Penzioni sistem zasnovan isključivo na oporavku privatne štednje od strane svakog pojedinca tokom svog radnog veka iznedriće radikalne promene u našem političkom, ekonomskom i socijalnom modelu.

Drugi ugovor je između klasa. U osnovi je, takođe, naše prihvatanje suživota u kojem nacionalni dohodak transferujemo od bogatijih klasa ka siromašnijima. Progresivno oporezivanje koje mi prihvatamo jedan je dokaz za to. Zašto bi (međutim) oni koji imaju više plaćali više? Zar ne bi trebalo da svi plaćaju isto?
Ovo su pitanja koja najčešće postavljaju američki liberali, zagovornici minimalne države ograničene na garantovanje privatne imovine i ispunjenje ugovora.

Ali, u „socijalnoj“ tj Evropi blagostanja nema te stranke koja će izaći na izbore sa programom kojim se predlaže potiskivanje progresivnog oporezivanja, a sa njim i politike ravnopravnosti (obrazovanje, zdravstvo) koje (bar u teoriji) obezbeđuju da se položaj građana u društvu ne utvrđuje u potpunosti po rođenju i socijalnim poreklom već, barem u izvesnoj meri, po zasluzi.

Treći ugovor je između teritorija. Svaka država ima svoje bogatije i siromašnije regione, i neprihvatljivo je da eventualno održavanje ovakvih ekonomskih podela predstavlja simbol “prirodnog poretka stvari”.

Nezavisno od rasprave o uzrocima ovih razlika i načinima za njihovo ublažavanje, postoji konsenzus da se ovaj problem treba korigovati pomoću transfera prihoda, te da bez takve „teritorijalne kohezije“ nije moguće dalje održavati stabilnost i jedinstvo zemlje.

Ova tri društvena ugovora odražavaju, kako to već Amerikanci vole da kažu, evropski način života. U Evropi je demokratija rezultat širokog pakta između kapitala i rada, potvrđena upravo u opštem prihvatanju ekonomije zasnovane na privatnoj inicijativi – a u zamenu za socijalnu državu, koja je redistributivna u svakoj od ove tri dimenzije.

Holandska vladi sada misli da bi neki od aspekata ovakve socijalne zaštite ponovo trebalo da postanu stvar pojedinca, dok bi drugi hteli da ovaj problem prebace sa nacionalnog nivoa na lokalne vlasti.

Ono što je iznenađujuće u raspravama ove vrste jeste nepoštovanje očigledne alternative: da je jedini način da ovaj trostruki ugovor profunkcioniše kroz postepeno preuzimanje odgovornosti na višem tj evropskom nivou, izgradnjom istinske kontinentalne države blagostanja. Ovo će biti trnovit put. Ipak, baciti peškir u ring i tek tako odustati – kopajući za to vreme rovove oko svakog parčeta nacionalne teritorije i krijući se iza njih – ne izgleda da je najbolji put u budućnost.

Ovaj članak prvi put se pojavio u madridskom dnevniku El Pais

Englesku verziju je prvi put objavio ECF

Jose Ignacio Torreblanca, SOCIAL EUROPE

(priredio: Milan Lukić)

Od polovine nezaposlenih mladih u Srbiji čak 60 odsto posao traži duže od godinu dana. To može ostaviti duboke posledice na visinu njihovih zarada u budućnosti, kada se jednog lepog dana zaposle. Jedan od razloga velike nezaposlenosti mladih je nedostatak veština i kvalifikacija koji je posledica neusklađenosti stručnog srednjeg obrazovanja i zahteva tržišta, kao i mali broj diplomaca. Jelena Žarković Rakić, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, u tekstu za Kvartalni monitor pojasnila je evropske mehanizme borbe za povećanje zaposlenosti ove širom starog kontinenta ranjive društvene grupe, koji prenosimo u celosti.   

Stopa nezaposlenosti za mlade (15-24 godine) u Srbiji dostigla je brojku od 50% još pre dve godine. Od počet­ka ekonomske krize pogoršanje prilika na tržištu rada za ovu starosnu grupu primetno je i u zemljama Evrop­ske unije (EU), gde jedna od pet osoba ispod 25 godina nema posao, dok je stanje na jugu Evrope još teže. Na grafiku ispod su prikazane evropske zemlje u kojima je situa­cija posebno zabrinjavajuća.

Kada privrede prolaze kroz težak period, kakva je tre­nutna ekonomska kriza, mladi prvi gube posao s obzi­rom da još nemaju dovoljno radnog iskustva i veština koje su poslodavcu nezamenjive. Tako je 2008. godine stopa nezaposlenosti mladih u EU-27 bila dvostruko veća u odnosu na stopu nezaposlenosti celokupne popu­lacije, ali je ekonomska kriza pogodila mlade više nego bilo koju drugu starosnu grupu. Od početka 2009. jaz između stope nezaposlenosti mladih i celokupne popu­lacije se konstantno povećavao tako da je na kraju 2012. stopa nezaposlenosti mladih bila 2,6 puta veća u odnosu na stopu za ukupnu populaciju.

Veliki broj nezaposlenih mladih ljudi stvara značajne troškove na individualnom i društvenom nivou. Za dr­žavu to znači smanjenje prihoda po osnovu poreza na dohodak, veće budžetske izdatke za naknade poput one za nezaposlenost, ali iznad svega neiskorišćen potencijal radne snage. Tako na primer, jedno istraživanje za Ve­liku Britaniju1 procenjuje da se gubici u produktivnosti, kao rezultat nezaposlenosti mladih ljudi, na dnevnom nivou mogu meriti iznosom od deset miliona funti.

Istraživanja rađena uglavnom za razvijene zemlje poka­zuju da na individualnom planu dugi periodi nezaposle­nosti ostavljaju negativan uticaj na buduća primanja po­jedinca (takozvani “ožiljak na zaradama”). Široko citiran rad za Veliku Britaniju pokazuje da mladi ljudi, koji na početku svojih karijera prolaze kroz duže periode bez posla, narednih čak dvadeset godina imaju primanja niža za 9 – 21%. Za Sjedinjene Američke Države, Mroz and Savage (2006) nalaze da efekat umanjenih prima­nja može biti prisutan narednih desetak godina. S druge strane, rezultati merenja veličine “ožiljka” za siromašnije zemlje veoma se razlikuju od slučaja do slučaja. Velika studija rađena za Kinu pokazuje da svaki uticaj nezapo­slenosti na buduća primanja mladih osoba nestaje već nakon tri godine. Međutim, istraživanje za Argentinu i Brazil pokazuje da efekat ožiljka za mlade, koji su dugo vremena bili ne samo nezaposleni već i radili u nefor­malnoj ekonomiji, traje i do deset godina a posebno je izražen kod niskokvalifikovanih pojedinaca.

Pored toga što su nezaposleni, značajan broj mladih ljudi je istovremeno i van procesa obrazovanja i obuke. Naime, procenjuje se da u Evropskoj Uniji ima skoro 8 miliona mladih koji spadaju u takozvanu NEET (not in employment, education or training) kategoriju. Pri tom, 30% nezaposlenih ispod 25 godina starosti je bilo bez zaposlenja duže od 12 meseci. Iz tog razloga, Evropska komisija je nedavno predložila uvođenje Paketa zaposlenosti za mlade (Youth Employment Package), programa koji se fokusira na:

1. Lakšu tranziciju od škole do posla kroz pružanje garancija osobama ispod 25 godina starosti da će im u roku od četiri meseca nakon završetka obrazovanja ili ostanka bez posla biti ponuđen drugi posao, nastavak procesa obrazovanja ili pripravnička obuka;

2. Poboljšanje kvaliteta i ponude programa pripravnika i stručne prakse;

3. Pružanje mogućnosti mladima da rade i usavršavaju svoje veštine u inostranstvu (kroz program razmene sli­čan dosadašnjem Erasmus-u).

Za Paket zaposlenosti za mlade Evropska unija (EU) namerava da izdvoji osam milijardi evra u naredne dve godine i to najviše za zemlje najteže pogođene krizom poput ekonomija na jugu. Dodatno, Evropska investici­ona banka bi trebalo da pomogne malim preduzećima da zapošljavaju i pruže obuku mladim ljudima.

Prema podacima Ankete o radnoj snazi iz aprila 2013. go­dini, u Srbiji broj mladih koji spadaju u NEET kategoriju iznosi skoro 200.000 (ili 25% od ukupnog broja mladih starosti od 15-24 godine). Imajući u vidu nalaze vezane za uticaj dugoročne nezaposlenosti na buduća primanja mla­dih ljudi, veoma zabrinjava podatak da čak 60% nezaposle­nih ispod 25 godina traži posao duže od 12 meseci.

U Srbiji je Nacionalnim akcionim planom zapošljavanja (NAPZ), koji predstavlja instrument za operacionali­zaciju ciljeva postavljenih u Nacionalnoj strategiji zapo­šljavanja 2010-2020., za mlade u ovoj godini predviđen takozvani paket usluga za mlade. Paket podrazumeva da će Nacionalna služba za zapošljavanje (NZS) u prva tri meseca od prijave mlade osobe na evidenciju nezapo­slenih: 1) izvršiti procenu zapošljivosti lica; 2) utvrditi in­dividualni plan zapošljavanja i odrediti mere koje su naj­pogodnije za aktivaciju i podizanje zapošljivosti mladih; 3) ponuditi posao ili neku drugu meru aktivne politike zapošljavanja koja može da pomogne u zapošljavanju (sa­vetovanje, stručna praksa, obuka, subvencija za samoza­pošljavanje, podrška razvoju preduzetništva mladih i sl.).

Paket usluga za mlade u Srbiji, kao i garancije za mlade u EU po svoj sadržini veoma podsećaju na programe koji su po prvi put uvedeni u skandinavskim zemljama (1984. u Švedskoj, a potom 1993. u Norveškoj i Danskoj i najzad 1996. u Finskoj). S obzirom da intenzivnu de­batu koja se vodi u evropskim krugovima o uspešnosti ovakvih programa, pojavili su se i rezultati evaluacija dosadašnjih mera. Tako na primer, istraživanje Euro­fonda za Švedsku i Finsku ocenjuje programe ovog tipa kao pozitivne jer pokušavaju da izbegnu pomenuti efekat ožiljka. No, ističu da su garancije pogodnije za mlade koji su spremni za rad i koji su tek ušli na trži­šte rada, a manje prilagođeni dugoročno nezaposlenim pojedincima. Nadalje, uspeh mera zavisi i od drugih javnih politika (npr. infrastrukture i kapaciteta NSZ, raspoloživosti mesta na fakultetima, ponude programa pripravnika i obuka). U uslovima visoke stope nezapo­slenosti mladih, može postojati iskušenje da se posegne za brzim rešenjima koji ne moraju nužno da proizvedu dugoročne koristi za ovu populaciju. Recimo, garancije mogu da mladom čoveku ponude posao, mesto u obra­zovnom sistemu ili obuku za relativno kratko vreme i uz niske troškove, ali da ne reše strukturni problem ove ciljne grupe a to je nedostatak veština i kvalifikacija. Najzad, smatra se da je momenat intervencije ključan i da je period od tri meseca (koliko na raspolaganju imaju i Nacionalne službe za zapošljavanje u Finskoj i Šved­skoj) isuviše dug i da bi Službe trebalo da imaju obavezu da pomognu mladim ljudima bez posla odmah nakon što se registruju kao nezaposleni.

S obzirom da je u Srbiji Paket za mlade uveden tek od ove godine još je rano za predviđanje njegovih efeka­ta. Ali bi prilikom planiranja NAPZ za 2014. godinu ovakve i slične evaluaci­je trebalo imati u vidu kako bi se raspoloživi kapaciteti NZS iskoristila na najbolji mogući način za smanjenje broja nezaposlenosti mladih ljudi.

Pored specifičnih programa koji su usmereni na mla­de i koje bi trebalo i dalje razvijati i unapređivati, šire posmatrano, potrebno je raditi na promenama u obra­zovnom sistemu i sistemu obuka, kako bi se smanjio jaz između veština koje su nude i traže na tržištu rada.

Evropska unija od 2003. kroz razne projekte pomaže na reformi i modernizaciji sistema srednjeg stručnog obrazovanja kako bi se odgovorilo budućim potrebama privrede, potrebama preduzeća za obučenom radnom snagom, a istovremeno povećala zapošljivost pojedina­ca sa srednjim nivoom obrazovanja. Međutim, stručno obrazovanje u Srbiji je i dalje lošeg kvaliteta s obzirom da su oblasti isuviše usko specijalizovane a sistem je ge­neralno nepopularan među učenicima o čemu svedoči gašenje velikog broja odeljenja i ove godine.

U domenu visokog obrazovanja Srbija beleži mali broj diplomaca, ali ne zbog nedovoljnog broja upisanih stu­denata već velikog broja studenata koji napuštaju studije pre roka ili isuviše dugo studiraju. Jedan od uzroka ovog problema su svakako programi na univerzitetima koji su više oblikovani pod uticajem ponude nego tražnje za određenim znanjima.

Kako se ocenjuje u najnovijoj studiji o ulozi veština na tr­žištu rada za budući ekonomski rast Zapadnog Balkana, da bi se rešili strukturni problemi mladih ljudi u Srbiji, koji se ogledaju u nedostatku veština i kvalifikacija, potrebno je konačno započeti institucionalnu saradnju između obra­zovne politike i politike zapošljavanja. Za početak, dovolj­no je osnovati telo koje bi okupljalo stručnjake iz ove dve oblasti, a koji bi onda poveli stratešku diskusiju o reformi obrazovnog sistema. Do tada, mere poput garancija za mlade mogu samo trenutno da olakšaju situaciju u kojoj se nalaze mlade osobe, ali ne i da ponude dugoročno rešenje za njihove probleme na tržištu rada.

Kvartalni monitor Br. 33, april–jun 2013

Prema podacima ministarstva privrede Srbije sa sajta www.privreda.gov.rs a na osnovu izveštaja Fonda za razvoj, prema stanju na dan 31. avgusta ove godine, Fond upravlja portfoliom na papiru vrednim preko 217 milijardi dinara. Od ovog iznosa, više od 40 odsto je potpuno dospelo, a nije naplaćeno. Dodatnih preko 20 odsto je delimično dospelo sa kašnjenjima u plaćanju u iznosu od 10 do 99 odsto ukupnog duga. Dodatno, Fond za razvoj je izdao garancije vredne preko 79 miliona evra privrednim subjektima koji nisu solventni, navodi se u saopštenju.
AOFI upravlja portfoliom na papiru vrednim preko 61 milion evra. Sa dodatom kamatom, u blokadi su potraživanja u iznosu većem od 13 milijardi dinara.

Do dolaska sadašnje direktorke te agencije, u velikom broju slučajeva nije ni pokušavana naplata dospelih potraživanja i aktiviranje sredstava obezbeđenja, istaklo je Ministarstvo.

Inače, Fond za razvoj je privredi ove godine ponudio novu uslugu – refinansiranje kredita poslovnih banaka. Tu novu ulogu Fondu je, nametnula „aktuelna situacija u privredi“, ali kakve su razmere te situacije moglo se pre ovog izveštaja zaključivati samo posredno. U Fondu su za Biznis i Finansije za izdanje Finansije TOP, rekli da je procenat nenaplativosti njihovih zajmova u proseku kao kod poslovnih banaka, ali da u njega nisu uračunate obaveze preduzeća u restrukturiranju.

Na sednici Upravnog odbora Fonda za razvoj održanoj sredinom marta i zvanično je doneta odluka kojom se omogućava predah onim firmama koje kasne sa otplatom. Koliko takvih kompanija ima nemoguće je saznati.

„Kao i u prethodnom periodu, usmereni smo na poslove kreditiranja privrede“, navodi se u pisanom odgovoru iz kabineta direktorke Fonda Slađane Backović. „Fond odobrava investicione, kredite za trajna obrtna sredstva, kredite za podsticaj ženskog preduzetništva, za podsticaj i razvoj privrednih subjekata koji posluju u nerazvijenim opštinama“, navodi se u tom dopisu. Ipak, dodaje se da je Fond u 2013. godini privredi ponudio novu uslugu – refinansiranje kredita poslovnih banaka, i to uzimajući u obzir aktuelnu situaciju u privredi.

Onima koji su pažljivo čitali izveštaj Državne revizorske institucije moglo bi se učiniti da predasi nisu novost jer ih je bilo i ranije. Naime, upravo su kontrolori trošenja državnog novca još krajem 2011. godine – inspektori DRI – upozorili da postoji nemali broj povlašćenih klijenata kojima je „ugovoreno odlaganje ugovornog roka mimo procedure“.

Evo jednog primera koji navode revizori: kompaniji „Trmka – Kabl Telekomunikacije“ iz Vrnjačke banje čiji je vlasnik Marko Trmčić omogućeno je produženje roka otplate sa pet na šest godina. Sporno je to, kažu revizori, što je takva odluka u tom trenutku bila suprotna Programu Fonda.

U Fondu za razvoj tvrde da je „odlaganje ugovorenog roka mimo procedura urađeno za klijente sa područja Kraljeva, nakon zemljotresa 2010. godine. Sve institucije su nakon elementarne nepogode ponudile pomoć, pa i Fond“, objašnjavaju i kažu da je takvu odluku doneo Upravni odbor.

Da li su i koliko bili česti reprogrami ili oduške dužnicima, poreski obveznici danas ne mogu da znaju precizno. Naime, državni revizori, zbog nedovoljnog broja stručnjaka vrlo retko dve godine za redom ulaze u istu instituciju. Prošle godine nisu kontrolisali bilanse Fonda, a iz izveštaja nezavisne revizorske kuće BDO ne vidi se da li je i kasnije bilo produženja rokova otplate .

Izveštaj DRI, koji je objavljen krajem 2011. godine pokazuje da se u pojedinim slučajevima ozbiljno kasnilo sa aktiviranjem garancija i naplatom menica iako su neka preduzeća sa uplatom rata otezala i do godinu dana. Među onima koji nisu redovno izmirivali svoje obaveze je na primer vlasnik „Galeb grupe“ Radoslav Veselinović, koji je od Fonda pozajmio oko 2,5 miliona evra. Iako vlasnik kredita nije uredno izmirivao dospele obaveze Fond nije raskinuo ugovore o kreditu niti naplatio dug u celini aktiviranjem menica, niti je preduzeo mere za naplatu potraživanja iz hipoteke, kažu revizori. Kasnije je Veselinović ipak ostao bez „Zavarivača“ iz Vranja, u čije ime je i pozajmio novac.

Interesantno je i to da instrumente obezbeđenja uglavnom nisu aktivirale banke sa državnim vlasništvom. Tako, na primer, Agrobanka nije aktivirala bankarsku garanciju „Trans kopu“. U izveštaju se navodi i primer Srpske banke koja nije naplatila garanciju „Baniniju“.

U Fondu danas kažu da u slučajevima nepoštovanja ugovorenih obaveza ova institucija aktivira sredstva obezbeđenja. „Međutim, poseban problem sa kojim se susreću svi poverioci je unovčavanje hipotekarne imovine u tržišnim uslovima u kojima je promet nepokretnosti veoma usporen“, ističu u odgovoru za Biznis i Finansije.

Pre nego što je kompletiran završni izveštaj DRI, tadašnji zvaničnici Fonda su 2011. godine napisali revizorima znatno drugačije objašnjenje – da njihov cilj nije bio da raskidom ugovora o kreditu ugroze ionako težak položaj korisnika da bi naplatili svoju obavezu iz hipoteke, za šta je potrebno i po nekoliko godina. „U dogovoru sa korisnikom kredita pokušavali smo da pronađemo način da se razumnim tolerisanjem rokova sačuva aktivnost u tim privrednim subjektima, od kojih je dobar broj preduzetnika sa porodičnim biznisom što bi ih dovelo u još teži položaj“, navodi se u odgovorima Fonda upućenim revizorima što je zapravo nezvanično priznanje da je ustupaka bilo.

Kako se to tolerisanje zapravo dogodilo? Prema objašnjenju revizora uzrok toga je činjenica da „procedurama nisu obuhvaćeni svi potencijalni rizici kojima je Fond izložen“.

„Od početka 2011. godine, sa promenom menadžmenta Fond je usvojio novu poslovnu politiku koja se zasniva na Procedurama i uputstvima za rad“, kažu u kabinetu direktorke. „Reč je o transparentnim pravilima ponašanja prilikom odobravanja kredita. Primena procedura je dosledna, s tim što su odstupanja u primeni kriterujuma za ocenu investicionih programa normirana Programom Fonda. Moguća su odstupanja u opravdanim slučajevima gde postoji poseban interes Republike Srbije koji je utvrđen zaključkom vlade“. Šta su to „opravdani slučajevi“ – nije definisano.

Na pitanje da daju precizne podatke o kašnjenjima u otplati, kao i o kom iznosu sredstava je reč u Fondu odgovaraju da je procenat nenaplativosti u proseku kao kod poslovnih banaka. Prema zvaničnim podacima NBS, svaki četvrti privrednik kasni s otplatom, što onda znači da je udeo „loših kredita“ u Fondu za razvoj oko 25 odsto. Takvu potvrdu međutim nismo dobili. Tačan procenat bi mogao biti i drugačiji jer u Fondu kažu da kada govore o otplati kredita, izuzimaju preduzeća u restrukturiranju. Ove firme su uglavnom poznate kao neplatiše.

Nejasno je, međutim, ko su najveći dužnici fonda. Na internet stranici Fonda, istina, postoji baza podataka u kojoj se nalaze svi odobreni plasmani ali oni su sortirani po privrednim granama i opštinama a ne kompanijama, iako je ovo drugo najviše zanimalo mnoge koji su nagađali, a ni pored zvanično upućenih zahteva nisu uspeli da dobiju podatke da li se na spisku korisnika Fonda nalaze i firme velikih srpskih tajkuna koji, prema nezvaničnoj listi dužnika banaka koju je objavio časopis NIN zauzimaju ključne pozicije. Na sajtu Fonda moguće je videti samo izveštaje sa poslednje sednice Upravnog odbora Fonda.

Malu pomoć i ovde pruža uvid u izveštaj DRI koji navodi neke od takvih firmi i to na spisku nepravilnosti. Tako su kontrolori trošenja državnog novca ustanovili da za investicione kredite odobrene Delta agraru i Juhoru, na primer, Fond ne poseduje važeću polisu osiguranja.

U Finansijskom planu Fonda za ovu godinu vidi se da je planirano da se kroz kredite u privredu upumpa 12,23 milijarde dinara. Od toga je 76 odsto iznosa namenjeno odobravanju dugoročnih kredita pravnim licima. Nezvanično, može se čuti da sredstva za reprogramiranje iznose 4,5 milijardi dinara, zbog čega se ove godine očekuje manji priliv sredstava za odobravanje novih kredita.

Ohrabrujuće je to što su nadležni u Fondu za razvoj otklonili, čini se, najveću zamerku koju su im revizori uputili krajem 2011. godine. Ne obračunavajući kursne razlike u skladu sa ugovorenom klauzulom, potraživanja prema Fondu su na kraju 2010. godine smanjena čak pet milijardi dinara.

„Primedba revizora je bila da bi preračun trebalo obavljati na dan plaćanja. Shodno tome napravili smo doračun kursnih razlika, a stornirali obračun zatezne kamate, dok je za buduće korisnike takav način obračuna definisan ugovorom i dosledno se primenjuje“, objašnjavaju u Fondu.

U Fondu kažu da je „gubitak u 2011. godini obračunska kategorija i (da je) nastao usled otpisa duga Direkcije za robne rezerve i duga nastalog u realizaciji posebnog programa za poljoprivredu“, i da su otpisi obavljani u skladu sa zaključcima Vlade. Da je 2011. godina bila izuzetak potkrepljuju sledećim podatkom: „u 2012. godini Fond je poslovao sa dobitkom većim od 400 miliona dinara“.

Anka Milivojević
Finansije Top 2012/13

Ministar finansija Lazar Krstić objavio je nove ekonomske mere Vlade koje podrazumevaju oporezivanje viših zarada u javnom sektoru (porez od 20% za zarade veće od 60.000 i 25% za one preko 100.000 dinara), povećanje niže stope PDV-a sa 8 na 10%, uvođenje penala za prevremeni odlazak u penziju, smanjenje subvencija državnim preduzećima, pre svega onima u restrukturiranju i druge mere koje čine deo paketa mera koji bi trebalo da zaustave rast javne potrošnje.
Ekonomisti će nesumnjivo tokom dana davati svoje ocene o mogućim efektima ovih mera, ali verujemo da će čitaocima biti interesantan i jedan tekst ekonomiste Milojka Arsića koji je u članku objavljenom u poslednjem broju Kvartalnog monitora (iz septembra), pisao o važnosti celovitog i sveobuhvatnog planiranja mera za stabilizaciju javnih finansija, tim pre što su mnoguo puta do sada donošene ishitrene nedovoljno osmišljene mere koje imale kratkoročne domete ili su pak pogoršavale postojeću situaciju.

Višegodišnje gomilanje problema u preduzećima, bankama i državi dodatno je ubrzano od početka svetske ekonomske krize. Veći deo privrede i dalje se nalazi u recesiji, a finansijske performanse privrede se pogoršavaju – raste nelikvidnost, koja je čvrsto isprepletana sa nesolventnošću. Pogoršava se i stanje u bankama jer realna vrednost kredita opada, a procenat loših kredita raste. Smanjenjem realne vrednosti kredita preduzećima, dodatno pogoršava njihovu likvidnost i produbljuje recesiju. Dobici po osnovu kursnih razlika u preduzećima koja imaju visoke devizne dugove stvaraju lažnu sliku o poboljšanju njihovih poslovnih rezultata1, slično kao što rast proizvodnje u nekoliko preduzeća i vraćanje poljoprivredne proizvodnje na prosečan nivo stvara neku vrstu iluzije da je privreda izašla iz recesije. Nezaposlenost stagnira na vrlo visokom nivou od 25%, pri čemu je polovina mlade generacije bez posla.

Fiskalni deficit u ovoj godini će iznositi 5,5-6% BDP (odnosno preko 7% po definiciji MMF) i biće najveći u Centralnoj i Istočnoj Evropi, dok je javni dug u pret¬hodnih godinu dana porastao za 3,6 mlrd evra odnosno za 23% – prema tome rast javnog duga je u toku poslednje godine ubrzan. Povoljne tendencije u privredi Srbije su relativno skromne i ograničavaju se na ubrzani rast izvoza, smanjivanje spoljnog deficita i nisku inflaciju. Dominaciju negativnih tendencija u privredi Srbije potvrđuju nepovoljne ocene ekonomske politike od strane MMF i pogoršanje plasmana Srbije na rang listi konkurentnosti koju je objavio Svetski ekonomski forum.

Nagomilani problemi zahtevaju snažne odgovore, kako bi se sprečio bankrot države, usporile recesione tendencije u privredi, zaustavio rast loših kredita u bankama i dr. Međutim tokom prethodnih godina, uključujući i ovu, takvi odgovori su izostali. Odlučnije mere su preduzimane samo kada bi se država našla pred bankrotom, da bi se odmah nakon otklanjanja neposredne opasnosti odustajalo od reformi. Nakon rekonstrukcije Vlade najavljene su krupne reforme u privrednom sistemu i javnom sektoru kao i vrlo kratki rokovi u kojima će one biti sprovedene. Međutim, postavlja se pitanje da li opravdano da se suštinske reforme usvajaju u kratkom roku, bez prethodne temeljne stručne i javne rasprave.

Brzo usvajanje krupnih reformi u komplikovanoj političkoj strukturi Vlade je možda način da se spreči organizovanje protivnika reformi, pa i šire javnosti, koja često nije naklonjena reformama. Međutim, visoki makroekonomski rizici i nepovoljne političke okolnosti ne smeju da budu opravdanje za usvajanje nedovoljno pripremljenih reformi. Nedovoljno pripremljene reforme mogu da donesu krupne štete i da kompromituju ideju reformi u nekoj oblasti. Primeri nedovoljno pripremljenih politika i reformi koje su u Srbiji usvojene po urgentnoj proceduri su brojni, počev od NIP-a, preko jednokratnog povećanja penzija na početku krize, reforme pravosuđa, do fiskalne decentralizacije. Da bi se izbeglo ponavljanje ovakvih primera neophodno je da sve reforme koje imaju značajan uticaj na dugoročnu sudbinu zemlje budu predmet temeljne stručne i javne rasprave, ali i konsultacija sa MMF, Svetskom bankom i EU.

U tom smislu bilo bi dobro da se jasno razgraniče politike i reforme čija je realizacija urgentna, a koje imaju za cilj ublažavanje recesije i sprečavanje krize javnog duga, od politika i reformi koje će imati važan uticaj na sudbinu Srbije, ali za koje je znatno važnije da budu dobro pripremljene nego da se usvoje u kratkom periodu. U prvu grupu spadaju antirecesione mere koje treba da poboljšaju likvidnost privrede, zaustave rast loših kredita i obezbede smanjivanje fiskalnog deficita, dok u drugu grupu spadaju mere kao što su penzijska ili poreska reforma, reforma državne uprave, obrazovanja, zdravstva, uspostavljanje finansijske discipline i dr. U slučaju reformi moguć je i selektivan pristup, koji bi se sastojao u tome da se u kratkom roku primene reforme koje su već dovoljno razrađene (penzijska reforma, rešavanje statusa preduzeća u restrukturiranju, promena zakona od radu, izdavanje građevinskih dozvola), dok bi se druge reforme odložile dok se ne izvrši njihova temeljna priprema (reforma državne uprave, poreska reforma, reforma sistema socijalne zaštite i dr.).

Kao što smo u više prethodnih brojeva QM pisali dometi antirecesione politike u Srbiji su skromni, zbog niskih fiskalnih multiplikatora, kao i niske efikasnosti monetarne politike u dvovlautnom sistemu. Ipak to ne znači da od antirecesionih mera treba sasvim odustati, i da država treba da pasivno posmatra pad kreditne aktivnosti, pogoršanje likvidnosti i pad privredne aktivnosti u većem delu privrede. Suprotno, Vlada treba u kratkom roku, već do kraja godine da preduzme određene mere kojima bi ublažila negativne tendencije u privredi.

Nastavak programa subvencionisanih kredita predstavlja meru koja se u Srbiji pokazala delotvornom jer se sa malo državnih sredstava znatno povećava kreditna aktivnost (nekoliko mlrd dinara podstiče povećanje kreditnih plasmana za nekoliko stotina miliona evra), a rast kredita sa određenim pomakom utiče na rast privredne aktivnosti. Sredstva za subvencionisane kredite bi se obezbedila preraspodelom postojećih rashoda budžeta, tako da ukupni rashodi ostanu nepromenjeni. Druga mera za pobljšanje likvidnosti privrede je ubrzanje povlačenja kredita međunarodnih finansijskih organizacija koji su namenjeni malim i srednjim preduzećima. Obe ove mere imaju za cilj da se ublaži veliki pad kreditne aktivnosti, koji dodatno produbljuje recesiju u većem delu privrede.

Određeni kratkoročni stimulansi privrede mogli bi da su ostvare i ubrzanjem realizacije javnih investicija, koje se u prvih sedam meseci bile na rekordno niskom nivou od samo 1,8% BDP. S obzirom da su za investicije na koridorima 10 i 11, kao i mnoge druge projekte obezbeđeni krediti ne postoje nikakvi objektivni razlozi za sporu realizaciju javnih investicija. Loša organizacija pri realizaciji krupnih infrastrukturnih projekta je već nekoliko godina glavna prepreka za rast javnih investicija. Takođe, izmirenje dospelih obaveza države prema preduzećima bi delovalo antirecesiono, ali bi otkrilo da je stvarni fiskalni deficit koji se računa na osnovu novčanih tokova, nešto veći nego što to zvanični podaci pokazuju.

Drugi problem koji treba rešiti u kratkom roku je usvajanje kredibilnog budžeta za narednu godinu, koji bi sadržao smanjenje deficita za 2-2,5% BDP u odnosu na ovogodišnji deficit. Najavljeno je smanjivanje fiskalnog deficita u narednoj godini na oko 4%, što je dovoljno pod uslovom da se koristi šira međunarodna definicija, koja uključuje sve rashode. Ako se ciljni deficit odnosi na domaću užu definiciju, koja ne uključuje neke rashode, najavljeno smanjenje deficita je nedovoljno.

Do sada usvojene mere i mere o kojima (verovatno) postoji saglasnost u Vladi obezbeđuju približno polovinu neophodnog smanjenja fiskalnog deficita. Fiskalni savet je tokom ove godine predložio uvođenje solidarnog poreza, kao načina za indirektno smanjenje iznad prosečnih plata u javnom sektoru i iznad prosečnih penzija, čije primena bi obezbedila ostvarenje većeg dela neophodnih ušteda. Međutim, Vlada je pre rekonstrukcije glatko odbacila ovaj predlog ali nije izašla sa alternativnim predlogom koji bi obezbedio smanjenje fiskalnog deficita. Stoga je neophodno da rekonstruisana Vlada u što kraćem periodu izađe sa alternativnim predlogom, ili da prihvati predlog Fiskalnog saveta.

Zbog velikih promašaja pri planiranju budžeta za ovu godinu od presudne je važnosti da budžet za narednu godinu bude što realnije planiran, inače se budžetski planovi Srbije u budućnosti neće ozbiljno tretirati. U tom kontekstu, neophodno je skrenuti pažnju na preterana očekivanja od ušteda po osnovu primene zakona o javnim nabavkama ili od suzbijanja sive ekonomije. Po ugledu na dobru praksu razvijenih zemalja (Nemačka, Velika Britanija i dr.), neophodno je institucionalno urediti pitanje izrade makroekonomskih prognoza na kojima se zasnivaju projekcije budžeta, budući da je u ovoj godini do podbacivanja prihoda u odnosu na plan došlo i zbog odstupanja u kretanju nekih ekonomskih varijabli od vrednosti korišćenih prilikom planiranja. S tim u vezi, jedna od mogućnosti je da se uvede obaveza usaglašavanja makroekonomskih projekcija između relevantnih državnih institucija (Ministarstvo finansija, Fiskalni savet i Narodna banka Srbije), te da zatim Ministarstvo finansija svoje fiskalne projekcije zasniva na usaglašenom makroekonomskom okviru.

Uporedo sa kratkoročnim merama koje imaju za cilj da se ublaži recesija i spreči masovno bankrotstvo preduzeća i države, neophodno je pokretanje brojnih reformi kojim bi se uspostavio efektivni sistem tržišne ekonomije i unapredila efikasnost javnog sektora. Jedna od ključnih mera u reformi privrednog sistema je uspostavljanje finansijske discipline, što znači da svi učenici na tržištu treba da u zakonskim i ugovornim rokovima izmiruju obaveze. Ostvarenje ovog cilja je tesno povezano sa drugim reformama kao što su prestanak zakonske zaštite preduzeća u restrukturiranju, unapređenje efikasnosti stečajne procedure, izdvajanje socijalne funkcije iz javnih i komunalnih preduzeća, usklađivanje politike državne pomoći sa standardima EU, kako se neka preduzeća ne bi imala privilegovani tretman (slučaj Simpa). Poreska disciplina je samo deo šire finansijske discipline i ona se ne može uspostaviti ako se ne uspostavi finansijska disciplina u plaćanju između privatnih subjekata.

Ostale reforme privrednog sistema, koja su važne za unapređenje ambijenta za poslovanje investiranje su, liberalizacije radnog zakonodavstva, giljotina propisa, skraćivanje perioda za za dobijanje građevinskih dozvola i dr. Većina ovih reformi se razmatra već nekoliko godina, neke od njih su i formalno usvojene tokom prethodnih godina, ali je napredak u njihovoj realizaciji skroman. Razlozi za spor napredak su različiti i kreću se od političkih neslaganja u vladajućim koalicijama (reforma tržišta rada), do opstrukcije reformi od strane birokratije i interesnih grupa (giljotina propisa, građevinske dozvole i dr.). Za realizaciju navedenih reformi nisu potrebna značajnija sredstva, niti su one previše administrativno komplikovane, ali bi njihova realizacija dovele do gubljenja različitih renti, a možda bi uticala i na slabljenja političkog rejtinga stranaka koje u prvi plan stavljaju kratkoročne interese radnika.

Jedan od najvećih problema u privrednom sistemu Srbije su skupi krediti i slaba dostupnost kredita preduzećima. Po ovom kriterijumu Srbija je među najslabije plasiranim zemljama u svetu. Smanjenje kamatnih stopa biće moguće tek nakon što se smanje rizici poslovanja u Srbiji, a jedan od važnih uslova je eliminisanje sa tržišta nesolventnih preduzeća. Za pad kamatnih stopa neophodno je smanjivanje stope obaveznih rezervi, što će biti moguće tek kad se stvore uslovi za smanjenje restriktivnosti monetarne politike. Nepovoljni uslovi finansiranja su naročito prisutni u sektoru malih preduzeća i preduzetnika. Stoga bi u cilju poboljšanja pristupa malih preduzeća i preduzetnika izvorima finansiranja bilo poželjno da se stvore zakonske mogućnosti za formiranje mikro-kreditnih organizacija. Formiranje mikro-kreditnih organizacija poboljšalo bi uslove finansiranja malih preduzeća i preduzetnika, kojima bankarski krediti nisu dostupni.

Unapređenju uslova poslovanja u Srbiji mogla bi da doprinese poreska reforma koja bi bila fokusirana na stvaranju povoljnijih uslova za zapošljavanje i investicije. Ako bi se u okviru poreske reforme značajno smanjilo fiskalno opterećenje rada i povećalo fiskalno opterećenje potrošnje (PDV) to bi doprinelo povećanju zaposlenosti i međunarodne konkurentnosti privrede Srbije. Poreska reforma kojom bi se poresko opterećenje sa rada prebacilo na kapital negativno bi uticala na investicije, a bez investicije izostali bi i pozitivni efekti smanjenja poreza na rad na rast privrede i zaposlenost. Brojna empirijska istraživanja dosta jednoglasno ukazuju na to da su visoki porezi na kapital najpogubniji za rast privrede. Visoki porezi na kapital smanjuju investicije, i na taj način usporavaju dugoročan rast, a ovaj efekat postaje snažniji kako međunarodna mobilnost kapitala raste.

Visoki porezi na imovinu su poželji sa stanovišta rasta privrede, ali je mogućnost naplate takvih poreza niska naročito u uslovima Srbije, gde je veliki deo imovine (poljoprivrednog zemljišta) neangažovan ili neproduktivno angažovan. Kada su u pitanju stambeni objekti primena visokih poreza je takođe ograničena zbog slabe korelacije između dohodaka vlasnika stambene imovine i vrednosti te imovine. Porezi na imovinu mogu u određenom stepenu da podstiču građane na usklađivanje vrednosti i strukture imovine sa tekućim dohocima, ali ne bi smeli da dovedu do masovne konfiskacije. Visoki porezi na imovinu pravnih lica su takodje nepoželjni sa stanovišta međunarodne konkurentnosti jer se oni ugrađuju u cenu proizvoda koji se izvoze npr. visoki porezi na poljoprivredno zemljište bi povećali cene poljoprivrednih proizvoda, tako da prebacivanje dela poreskog opterećenja sa rada na imovinu ne bi dovelo do fiskalne devalvacije.

Ako je namera da se oporezivanjem kapitala i dohodaka od kapitala, dodatno opterete bogati slojevi stanovništva nije izvesno da će se to postići. Malo je verovatno da bi ceo teret od visokih poreza na kapital i imovinu snosili vlasnici kapitala i imovine. Verovatnije je da će vlasnici kapitala kroz politiku zarada i promenu cena svojih proizvoda pokušati da manji ii veći deo tereta prevale na zaposlene i potrošače. Ako bi u tome uspeli tada se ne bi ostvarili distributivni ciljevi povećanje poreza na kapital, u suprotnom bi bar deo poslovanja izmestili iz Srbije. Takođe, vrlo je verovatno da bi vlasnici stambenog i poslovnog prostora u dužem periodu manji ili veći deo poreskog tereta podizanjem cena zakupa prevalili na zakupce – koji su po pravilu siromašniji građani i preduzetnici.

Stoga je u slučaju poreske reforme znatno važnije da se ona dobro pripremi nego da se realizuje u kratkom periodu. Dobro pripremljena poreska reforma bi trebala da bude bar prihodno neutralna, a u uslovima visokog deficita bilo bi poželjno da donese dodatne prihode. Sa stanovništa rasta privrede važno je da se visok fiskalno opterećenje rada prebaci na potrošnju i u manjoj meri na imovinu, a ne da se visoko opterećenje jednog faktora proizvodnje (rada) zameni prekomernim opterećenjem drugog faktora proizvodnje (kapitala). Predvidivost i stabilnost uslova poslovanje je jedna od ključnih karakteristika dobrog privrednog ambijenta – stoga nije dobro da se u kratkom vremenskom periodu poreske stope značajno povećavaju. Osim toga poreska reforma treba da rezultira u stvaranju jednostavnijeg poreskog sistema čija primena će biti jeftina za poreske obveznike i poresku administraciju. Komplikovani porezi, koji sadrže uslovne olakšice su skupi za primenu i pogodni su za prevare i korupciju. Dobar poreski sistem treba da sadrži pravu srazmeru između efikasnosti i pravičnosti, pri čemu u zemlji koja ima za cilj brz privredni rast veći značaj treba pridati efikasnosti.

Reforma javnog sektora je presudna da bi se smanjili rashodi države i u toku nekoliko narednih godina ostvarila budžetska ravnoteža. Drugi podjednako važan cilj reformi je unapređenje efi kasnosti javnog sektora, odnosno poboljšanje kvaliteta i dostupnosti njegovih usluga. Reforme javnog sektora treba da obuhvate penzijski sistem, zdravstvo, obrazovanje i državnu upravu (uključujući i pravosuđe). Osim toga za unapređenje efikasnosti javnog sektora, ali i za uspostavljanje ravnopravnosti učesnika na tržištu, ključna je temeljna promena politike državnih subvencija i njihovo usklađivanje sa principima EU o državnoj pomoći. Reforma penzijskog sistema je presudna za konsolidaciju javnih finansija u Srbiji, a ključne reformske mere su detaljno sadržane u dokumentima Fiskalnog saveta, MMF i pojedinačnih istraživača. Odlaganje primene tih mera samo će voditi gomilanju problema koji će u budućnosti biti sve teže rešivi. Dok su u slučaju penzijskog sistema ključne uštede, osnovni ciljevi reforme zdravstva, obrazovanja i državne uprave je povećanje njihove efikasnosti. To znači da je povećanje kvaliteta njihovih usluga podjednako važno kao i smanjenje rashoda.

Još uvek nije izvesno u kojoj meri postoji politička spremnost za realizaciju reformi. Struktura Vlade se nakon rekonstrukcije nije bitno promenila, pa nije izvesno da li će sada biti moguće sprovesti penzijske reforme, promeniti zakon o radu, unaprediti stečajnu proceduru, ostvariti neophodne uštede u budžetu i dr. U slučaju obrazovanja nije izvesno da li će se realizovati planovi racionalizacije mreže osnovnih škola, da li će se pooštriti uslovi za akreditaciju visokobrazovnih institucija, da li će se liberalizovati tržište rada kako bi se omogućilo podizanje kvaliteta doktorskih studija? Stranke koje su blokirale ove reforme i koje su se protivile aranžmanu sa MMF su i dalje u Vladi.

Kvartalni monitor br. 33, april–jun 2013.