Tekstovi

Sudeći prema novijoj ponudi domaćih knjižara, objavljenih naslova iz oblasti humanih nauka sada je naizgled više nego pre desetak godina. Međutim, glavnu zaslugu za takav utisak imaju uglavnom mali izdavači, vođeni velikim entuzijazmom, ali i ograničenim finansijskim sredstvima. Njihova čitalačka publika se najvećim delom sastoji od fakultetski obrazovanih pojedinaca i profesionalnih sociologa, filozofa ili psihologa, ali njihov broj je relativno mali u poređenju sa udelom čitaoca koji je okrenut nekim drugim, popularnijim i tiražnijim sadržajima.   

Prema rezultatima istraživanja kupovine i čitanja knjiga u zemlji, koje je za potrebe Narodne biblioteke Srbije organizovalo preduzeće MC Most, tokom 2011. kupovina stručnih knjiga, publicistike i enciklopedija doživela je pad u odnosu na 2006. godinu, kada je objavljena prethodna studija domaćeg tržišta. Alarmantno je da je čak 40% ispitanih građana nije u mogućnosti da kupuje knjige zbog ograničenih sredstava, ali zato prodaja beletristike beleži tendenciju rasta (sa 41% na 53%).

“Čini se da je danas profilisane, ozbiljne i kritički zainteresovane čitalačke publike sve manje, za šta je zaslužno više činilaca. Pre svega to je instant bolonjsko obrazovanje koje više ne zahteva širi i dublji uvid u društvene, političke ili ekonomske probleme – ono se danas uglavnom svodi na udžbeničku literaturu. S druge strane, sveprisutni i lako dostupni medijski sadržaji čine jednu vrstu lažne zamene za čitanje, jer čitanje ozbiljne literature zahteva izvesne napore, a gledanje televizije ne. Danas je čitalačka publika heterogena i “neuhvatljiva”, pa je postalo nemoguće planiranje i oblikovanje uređivačke politike prema takvoj, razuđenoj publici. Ne manje važan činilac je i opadanje kupovne moći. Živeti već više od dve decenije u stanju konstantne ekonomske neizvesnosti znači, između ostalog, manje odvajati za knjige i ideje, a više za osnovne potrebe”, smatra Dušan Marinković, glavni urednik u novosadskoj izdavačkoj kući Mediterran Publishing.

Prema njegovim rečima, ponuda naslova iz oblasti društvenih nauka i humanistike veća je nego pre desetak godina, ali to je rezultat požrtvovanog rada malih izdavača koji su se opredelili za objavljivanje nekomercijalnih izdanja. Marinković podseća da u Srbiji (i bivšoj Jugoslaviji) postoji višedecenijska izdavačka tradicija koja se oslanjala na kritičku literaturu iz oblasti sociologije, filozofije, istorije, antropologije… „Ta produkcija je bila izražena kod nekada velikih izdavačkih kuća sa jasno profilisanom uredničkom politikom, kao što su Kultura, BIGZ ili NOLIT, ali danas se male i nezavisne izdavačke kuće trude da održe ovu tradiciju”, naglašava naš sagovornik, uz opasku da ne vlada isto stanje u svim oblastima humanističkih nauka: „Ako bolje osmotrite police sa knjigama iz psihologije, videćete da se tu radi o hiperprodukciji petparačke literature koja nudi da za “dve nedelje postanete pametniji, bogatili, mudriji”, “kako da se što pre zaposlite” ili, pak, nadmudrite ili prevarite nekog. Gotovo da je oblast psihologije kao nauke nepokrivena ozbiljnim izdanjima, za razliku od sociologije ili istorije.”

Uspon beznačajnosti

Za duboko razuđeno shvatanje „ozbiljne” literature, kao i poplavu naslova sumnjivog kvaliteta, uvek prisutnih u prvim redovima polica najvećih knjižara, u dobroj meri zaslužan je i pad sistema vrednosti na globalnom nivou. Branko Kukić, vlasnik i urednik izdavačke kuće „Gradac”, poznate i po istoimenom periodičnom časopisu koji već duže od četvrt veka objavljuje teme koje se bave suštinskim civilizacijskim pitanjima, veruje da za pomenute oblasti već tridesetak godina polako prestaje interesovanje jer se svet sve manje bavi fundamentalnim znanjima, a sve više idejama kako na brzinu zaraditi novac. „To samo potvrđuje staru strepnju da savremenog čoveka više interesuju prolazni oblici egzistencije nego odgovori na pitanje gde se čovek danas nalazi i zašto je svet u moralnoj i ekonomskoj krizi. Uzroci te krize leže, pre svega, u krizi identiteta, u krizi ličnosti, u enormnom razvoju tehnologije koji prelazi u entropiju, zbog čega dolazi do uspona beznačajnosti i otuđenja. Uzrok sveopšte krize je, dakle, u krizi kulture i obrazovanja. Od toga počinje želja za prekomernošću koja dovodi do robovanja radu, stvarima, robi i zabavi, a ne do želje za humanim načinom života”, kaže Kukić.

Upravo iz ovih razloga, čak i u boljim ekonomskim uslovima, pitanje je da li bi se broj čitaoca povećao u značajnijoj meri.  U takvom okruženju „vrlog novog sveta”, prezasićenog raznovrsnim sadržajima, stvoren je svojevrstan „šum informacija” zbog kojeg je novim generacijama postalo jako teško da pronađu adekvatne odgovore, ukoliko uopšte i postavljaju prava pitanja. „Živimo u vremenu brzih tehnoloških promena čiji uticaj na civilizaciju još uvek ne možemo precizno da sagledamo. Novi mediji, a najviše internet, izmenili su kulturu čitanja, jer moderni čitaoci, suočeni sa svakodnevnim životnim izazovima često nemaju dovoljno vremena ni volje da se istinski posvete knjizi. Zbog toga i kod nas i u svetu procvat doživljava „laka“ literaratura koja je pre svega deo industrije zabave, a ne nekog osmišljenog kulturnog poduhvata”, nadovezuje se na mišljenja svojih kolega Bojan Stojanović, glavni urednik mlade izdavačke kuće Heliks, profilisane kao izdavača popularne nauke. Njena ciljna grupa, kaže Stojanović, predstavlja čitaoce koji su zainteresovani za fenomene modernog doba. Među njima ima i velikog broja mladih, kojima su ove knjige često zanimljiva dopunska literatura ili ilustracija školskog i fakultetskog gradiva.

Prema njegovim rečima, prilikom započinjanja izdavaštva, osnivačima su najveći strahovi usmereni na postojeću ekonomsku situaciju u zemlji. „Izdavaštvo je spoj kulture i preduzetništva, ali u ovom drugom segmentu neophodno je da čitav sistem dobro funkcioniše, a pre svega prodajna knjižarska mreža, da bi mali izdavač mogao nesmetano da posluje i da istraje u svojoj misiji i opredeljenju”, ocenjuje Stojanović.

Nada u mlade  

Da ipak ima nade za razvoj kritičke misli među mladima veruju sva trojica naših sagovornika. „Imajući u vidu da knjige koje objavljujemo pre svega pozivaju na kritičko razmišljanje, raduje nas što ima mnogo mladih ljudi koji odgovaraju na takav poziv. U današnjoj hiperprodukciji informacija, za kvalitetno prosuđivanje često je neophodno uporište izvan on-line sadržaja. U tom pogledu, knjige proverenih izdavača su i dalje neprikosnovene”, smatra Bojan Stojanović iz Heliksa. I Mediterran Publishing, sa svojom sociloškom bibliotekom privlači pažnju čitalaca i mlađe i srednje generacije, koji žele da upotpune svoja znanja o savremenom društvu i aktuelnim društvenim problemima. U tu sliku uklapa se i mišljenje Branka Kukića, koji poručuje da “mlađi, fakultetski obrazovani čitaoci i oni koji još nisu potonuli u svet spektakla, zabave i u borbu za elementarnu egzistenciju čine publiku koja još uvek ima nade da će pronaći odgovore na suštinska pitanja, biti u stanju da popravi svet i u njemu pronađe neki smisao.”

Svaki grad ima svoj klimatski otisak i od svakog grada se očekuje da napravi sopstvenu strategiju održivosti, po svojoj meri. Ipak, neki uspešni primeri saradnje nauke i gradskih uprava mogli bi postati realnost i u gradovima Zapadnog Balkana, posebno u Beogradu, poručuje dr Vladimir Janković. 

Sa populacijom koja prevazilazi 60% svetskog stanovništva, savremeni gradovi „proizvode“ vremenske prilike sa značajnim posledicama po zdravlje i ukupan kvalitet svakodnevnog života. Noćne vrednosti gradskih temeperatura redovno su za nekoliko stepeni više u odnosu na okolinu, a olujne bujice u gradskim i prigradskim naseljima često postaju elementarne nepogode, prouzrokujući ljudske žrtve i materijalnu štetu. Ovakvi problemi su sve veća briga gradskih i državnih vlasti, posebno u kontekstu globalnih klimatskih promena. Zato se usled realnih opasnosti od povećanih padavina, rasta temperature, poplava, rastućeg nivoa mora i erozije, sve više preduzimaju društvene i tehnološke inovacije koje bi gradovima dale vremena da se prilagode predviđenim rizicima. Mnogi gradovi razvili su sopstvene klimatske strategije, a mnogi su postali članovi nacionalnih i transnacionalnih mreža saradnje, kako bi se, između ostalog, razmenjivale i najbolje prakse u rešavanju posledica klimatskih promena, navodi se u studiji  „Smernice za adaptacije na klimatske promene“, čiji je autor dr Vladimir Janković sa beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i predavač na Mančesterskom univerzitetu.

Iako su pomenute aktivnosti  naročito primetne u poslednje dve decenije, o gradskoj klimi se razmišljalo još krajem 18.veka, kada su, naučnici i medicinari, po prvi put počeli da postavljaju pitanje uticaja industrijalizacije i urbanizacije na kvalitet života i zdravstvene uslove gradske sredine. Ovakva istraživanja postaju rutinska početkom 20. veka i utemeljuju novu oblast – urbanu meteorologiju. Doprinos ovih studija su i otkrića da intenzitet veštački izazvanih promena u gradskoj atmosferi zavisi od mnoštva elemenata: počev od geografskog položaja gradskog jezgra i satelitskih industrija, preko privrednih grana koje preovlađuju u regionu, do arhitektonskih rešenja, planiranja grada i socijalne strukture stanovništva.

Već od sedamdesetih godina prošlog veka vlasti su mogle da računaju na korišćenje sve kvalitetnijih znanja o gradskim meteorologijama, a niz numeričkih i empirijskih modela omogućio je razumevanje procesa koji stvaraju hidrometeorološke anomalije u gradskim uslovima. Istovremeno, ističe autor, raste interes za primenu naučnih saznanja u pronalaženju adekvatnih odgovara na najvažnija pitanja: da li je i kako moguće smanjiti zagađenost, toplotno ostrvo, poplave, buku, a omogućiti provetravanje, ozelenjavanje i dekarbonizaciju?

Štutgart ispred svih

U poslednjih pola veka mnogi svetski gradovi su radili na ovoj problematici, a naročito se isticala potreba da se u planiranju izgradnje i regeneracije gradova povede računa o efektima koje novi urbani kompleksi – od zgrada, preko saobraćajnica i parkinga, do tržnih centara – imaju na lokalne klimatske trendove. Došlo se do saznanja da urbanizacijom izazvane klimatske promene zavise od više faktora: veličine i položaja grada, geometrije ulica, kretanja vozila, visine zgrada, položaja parkova i vodenih površina, industrijskih kompleksa i disperzije zagađenja.

Ovi problemi usložnjavaju se činjenicom da se gradovi nalaze u različitim klimatskim zonama, sa različitim sezonskim varijacijama i preovlađujućim vetrovima, na različitim stupnjevima ekonomskog razvoja, i da funkcionišu u različitim sistemima ekološke svesti i zakona. Zato je razumljivo da ne postoji obrazac primene naučnih znanja koji bi bio jednoobrazno primenjiv za sve, pa čak ni za većinu svetskih gradova, objašnjava autor. Svaki grad ima svoj klimatski otisak i od svakog grada se očekuje da napravi sopstvenu strategiju održivosti, po svojoj meri.

No, iskustva drugih su veoma korisna, a među uspešnim primerima posebno je vredan pažnje Štutgart, kao jedan od retkih gradova u svetu koji je u svojoj gradskoj upravi zapošljavao tim urbanista – meteorologa, još od Drugog svetskog rata. Gradske vlasti su pažnju usmerile prvenstveno na razmeštanja fabrika („Porše”, „Mercedes–Benc”), na racionalno planiranje novih stambenih oblasti, ograničavanje visine zgrada u centru, širenje ulica, i određivanje razmaka između zgrada. Ovi elementi polako su se našli i u zakonima i u regulativama gradnje, a gradskim meteorolozima naloženo je da nastave sa intenzivnim merenjima i kontrolom kvaliteta životne sredine. „Naročita važnost data je pokušaju da se grad ne „zatvori” za gravitacijska

strujanja hladnog vazduha sa brda ka centru, do kojih dolazi u toku letnjih meseci, a koja obezbeđuju ublažavanje toplotnog ostrva. Iako su se ove arterije svežeg vazduha nalazile na lokacijama atraktivnim za preduzimače, gradske vlasti su argumentovano uspele da ih ostave netaknutim i obezbede „disanje„ centra. Štutgart je u tom pogledu svetao primer moći gradske uprave da se racionalnim planiranjem sačuvaju najveće vrednosti grada – zdravlje, komfor i čistoća gradske sredine“, ocenjuje Janković.

Alijansa belih krovova

Osim Štutgarta, u toku prošle decenije, slične i nove ideje u cilju ublažavanja gradskih klimatskih anomalija ponuđene su u više gradova. U Minhenu, u istočnom delu grada Meseštat Rim (Messestadt Riem), novo naselje niklo je iz planova koji su svesno uključili klimatske elemente. Koristeći statističku analizu preovlađujućih vetrova – takozvanu „ružu vetra” – urbanisti, gradski oci i arhitekti ostvarili su plan koji obezbeđuje nesmetano strujanje vetra iz pravca severoistoka i tako obezbeđuje „ventilaciju” novog dela grada. Za tu svrhu pejzažni

arhitekti obezbedili su zeleni koridor širine oko 400 metara koji omogućava dotok svežeg vazduha u parkove i blokove naselja. Janković objašnjava da je orijentacija tog koridora definisana pravcem slabijih vetrova, a ne najčešćih, jer se slabija strujanja obično povezuju sa povećanim zagađenjem.

Jedna od skorašnjih studija, koja je imala za cilj da proceni koje se strategije mogu najuspešnije primeniti na ublažavanje toplotnog ostrva u gradu Njujorku, sadrži zaključke od kojih se mnogi primenjivi i u drugim gradovima sa sličnim problemima i opštim klimatološkim uslovima. Autori su predložili korišćenje numeričkih modela u kombinaciji sa osmotrenim meteorološkim, satelitskim i GIS podacima kako bi odredili koja od tri ponuđena rešenja za ublažavanja toplotnog ostrva (gradsko drveće, živi krovovi i svetle površine) imaju najveće šanse za uspeh. Rezultati modeliranja pokazali su da se najveće vrednosti hlađenja obezbeđuju stvaranjem belih površina na svim objektima koji su sada obojeni tamnim bojama. U Njujorku je moguće obeliti oko 64% površina, a samo 17% površina može da primi nove sadnice.

Kao rezultat ovih saznanja, formirana je tzv. „Alijansa belih krovova”, koja promoviše tri ključne stavke. Prvo, beljenje tamnih površina u zgradama smanjuje potrošnju energije i do 20%, a u objektima koji nisu klimatizovani može spustiti temperaturu i za tri stepena. Drugo, masovnim bojenjem u belo i gradska temperatura se snižava za do tri stepena, šti utiče i na smanjivanje formiranja smoga na višim temperaturama. I kao treće, globalno bojenje krovova u belo ima efekat hlađenja jednak smanjenju emisije gasova za oko 44 miliona tona ugljen-dioksida godišnje. Pretpostavljajući da prosečan automobil emituje oko četiri tone ugljen-dioksida godišnje, ove uštede ekvivalentne su uklanjanju oko jedne milijarde automobila za 11 godina.

Među inicijativama je i program zelenih zgrada koji je pokrenuo američki grad Ostin sa ciljem da se  olakša izgradnja održivih objekata. Berlin je usvojio plan izgradnje nisko-ugljeničnih zgrada koje odmah ostvaruju uštede u potrošnji energije. San Francisko je grad sa najvećim sistemom solarnih panela. Oslo koristi 10.000 inteligentnih uličnih sijalica koje štede oko 1.400 tona ugljen-dioksida i smanjuju potrošnju električne energije za transportne potrebe za oko 70%.  Ovakvih primera ima još, a ono što je prema mišljenju Jankovića najvažnije je da bi veliki broj njih mogao da se primeni i u gradovima Zapadnog Balkana, posebno u Beogradu. Jedna od motivacija gradskih vlasti da investiraju u ovakve programe je sto “zeleni’ gradovi privlače globalni i regionalni kapital i ljude.

Zorica Žarković

broj 91, oktobar 2012.

Ovogodišnji 57. međunarodni Sajam knjiga u Beogradu je okupio 889 učesnika, odnosno oko 480 direktnih izdavača.Prema dostupnim podacima, na sajmu je ukupno registrovano oko 150.800 posetioca. Organizovano je 785 programa, najviše promocija, predavanja, debata, od čega oko 100 velikih događaja. Dok je održavanje beogradskog sajma knjiga bilo povod za diskusiju o dugogodišnjim problemima u domaćem izdavaštvu – monopolima, deprofesionalizaciji, neuređenosti tržišta, nelikvidnosti pojedinih izdavača, ekonomskoj krizi, krizi knjige i čitalačkih navika, poslednjih godina u fokusu svetskih sajmova su teme poput budućnosti štampanih medija, e-izdavaštva, digitalne revolucije, plasmana multimedijalnih knjiga i slično. I u našoj zemlji međutim postoje ljudi koji razmišljaju o ovome.

Tehnološke inovacije i elektronske komunikacije su svojevrsni izazov dvadeset prvog veka pred kojim se našla i izdavačka delatnost širom sveta. Uvreženo je mišljenje da je budućnost elektronskog izdavaštva zapravo pitanje budućnosti izdavaštva uopšte. U prilog toj tezi ide nedavna vest da je drugi najtiražniji američki nedeljni list Newsweek objavio da od 2013. godine prelazi isključivo na digitalnu verziju izdanja, što je najavio i britanski The Guardian. Kao razlog ukidanja štampanih izdanja se navodi pad prodaje papirnih primeraka ali i porast prihoda od internet oglašavanja. Međutim, iako se štampani mediji prilagođavaju promenjenim uslovima poslovanja, elektronsko izdavaštvo i dalje čini relativno mali udeo na tržištu knjiga. U Evropi je udeo e-knjiga do 5 odsto. U Nemačkoj, na primer, je udeo ovog tržišta svega 1 do 2 odsto, a u Španiji čak 8 odsto. U Americi elektronsko izdavaštvo prednjači, pa je tako, prema podacima iz 2011. iznosilo 15 odsto tržišta. Prihod od prodaje digitalnih knjiga u svetu je u stalnom porastu što potvrđuje podatak da je 2008. godine iznosio 62 miliona dolara a 2010. godine prihod je uvećan trinaest puta, odnosno iznosio je 863 miliona dolara. Opšta predviđanja su da će se broj knjižara vremenom smanjivati dok će se Amazon i druge internet stranice za on-line prodaju knjiga razvijati, pri čemu se očekuje da će usled pristupačnosti uređaja, poput, Kindle-a, eReader-a, Nook-a ali i tableta, smart telefona, elektronske knjige sve više preuzimati tržište.

Prema podacima Ministarstva kulture i informisanja, navedenim u dnevnoj štampi, u Srbiji e-knjige čine 5 odsto od ukupnog broja prodatih knjiga. Sredinom 2012. godine izdavačka kuća “Stubovi kulture”, koja je trenutno pred zatvaranjem, objavila je svoju prvu e-knjigu. Dodatno, na internetu se može naći i nekoliko elektronskih biblioteka, poput dečje “Male biblioteke” ili audio-virtuelne biblioteke “Glas knjige”, koje nastoje da popularizuju ovu izdavačku formu. Najveći problemi elektronskog izdavaštva u Srbiji su piraterija, tj. nelegalno distribuiranje i nepostojanje zakonske regulative, odnosno podaktova u nacrtu Zakona o izdavaštvu.

Kompanija, koja je pre nekoliko godina prepoznala publikovanje elektronskih knjiga kao globalni trend i koja svoje usluge plasira na svetskom tržištu je New Look Entertainment, jedini izdavač elektronskih knjiga u Srbiji. Kompanija posluje od 2009. godine u oblasti programiranja i razvoja novih aplikacija za Apple tržište. Godine 2011. izdali su prvu e-knjigu, a ove godine na Sajmu knjiga su se predstavili sa trocifrenim brojem izdanja. U njihove poduhvate se ubraja i izrada besplatne aplikacije eKnjižara, objavljivanje prvog elektronskog magazina “Mobilni magazin”, prevođenje e-knjiga domaćih autora na strane jezike a u najavi je izrada multimedijalne knjige, kuvara koji će sadržati i video-zapise. Svoje proizvode plasiraju na elektronske markete (prodavnice) – Apple store, Google play (ranije Android Market), ali i na Amazon. Knjige su, u vidu aplikacije, dostupne za tablet uređaje i smart telefone.

Zlatko Ahmić, savetnik za digitalna izdanja u New Look Entertainment-u, navodi da je plasiranje e-knjiga u našoj zemlji išlo vrlo sporo, jer je zahtevalo tehnološke, tehničke i pravne pripreme. Nakon što je kompanija potpisala međunarodne ugovore sa najvećim svetskim elektronskim gigantima, kao što su Apple, Google, Amazon, nabavili su opremu i krenuli u “tihu” kampanju, bez mnogo pompeznosti. U kontekstu opšteg ambijenta za razvoj ove delatnosti, Ahmić ističe: “Po zvaničnim statistikama, smart telefoni u našoj zemlji predstavljaju 50 odsto od svih prodatih mobilnih telefona. Oni puno nude, na primer, pristup marketima na kojima se može kupovati muzika, knjige i drugi sadržaji. Na žalost, ljudi još uvek očekuju da će neko postaviti knjigu u pdf formatu na internetu, ali ta epoha polako prolazi.” Izdavanje i korišćenje njihovih knjiga je maksimalno zaštićeno od strane pomenutih svetskih kompanija, što je i jedna od ključnih prednosti poslovanja sa velikim partnerima. Sa druge strane, nepostojanje verifikovanog Zakona o izdavaštvu je delimično prenebregnuto i time što Narodna biblioteka Srbije prati izdavanje elektronskih publikacija, klasifikuje ih i čuva u svojim depoima.

Digitalni formati imaju brojne prednosti u odnosu na štampane. Pre svega, jeftiniji su a njihova distribucija je neuporedivo lakša i brža. E-knjige su tako ekonomičnije i sa stanovišta cene, ali i nosivosti, mogućnosti korišćenja u bilo kojim uslovima. Kako Ahmić objašnjava, “elektronske knjige su, u prvom mahu, iste po ceni izdavanja kao i štampane. Za prvih 200-300 primeraka. Ukoliko bi neko želeo da doštampa veći tiraž, on bi morao da uloži papir, boju, da angažuje ljude, transportere, da računa na poštanske troškove i td. U slučaju elektronskih knjiga tih troškova nema. Oni su na nuli”.

Cene e-knjiga najčešće osciliraju. One mogu biti besplatne, neretko su do 20-30 posto jeftinije od štampanih izdanja, ali ponekad je njihova cena i iznad cene papirnog izdanja i to u trenutku velike popularnosti dela. Kada knjiga nije besplatna, 30 posto njene cene zadržavaju elektronski marketi koji, na taj način, naplaćuju svoj “elektronski prostor”. U slučaju poslovanja New Look Entertainment-a, preostalih 70 posto cene pokriva autorska prava i troškove izdavanja. Ahmić ističe da kompanija sarađuje sa regionom, ali da je najveće tržište u Srbiji, gde posluje oko 200 aktivnih izdavača. “Mi smo vrlo zadovoljni odzivom našeg tržišta a još više tržišta dijaspore, koja ima ekskluzivnu mogućnost da kupuje knjige domaćih izdavača direktno, on-line, bez plaćanja poštanskih troškova, čekanja na isporuku i najverovatnije odustajanja od toga. Sada imaju priliku da im se knjige distribuiraju direktno u njihov uređaj po ceni po kojoj su objavljene ovde ili, najčešće, jeftinije.”

Pošto pisci, putem elektronskih marketa, mogu da plasiraju svoja dela na svetsko tržište, u Srbiji se polako povećava i broj autora koji se opredeljuju za samoobjavljivanje u digitalnoj formi, što je i trend u svetu. “Danas veliki broj autora želi da zaobiđe velike izdavačke kuće i da samostalno uloži u publikovanje svoje knjige u elektronskom izdanju, jer je štampano preskupo za pojedinca. Pisac finansira izdavanje knjige ali, kasnije ceo prihod ide njemu.”

Ahmić se osvrnuo i na nedavno završeni sajam knjiga, na kome su imali duplo veći štand nego prethodne godine iako nemaju fizičke publikacije. “Ostaje da se vidi kako će se dalje razvijati ova izdavačka produkcija, ali, tokom trajanja sajma, imali smo ogroman broj upita izdavača zainteresovanih da se plasiraju i kroz elektronska izdanja. Pregovori su u toku, a vreme će pokazati ko je od njih imao sluha da se predstavi svetu a ne samo lokalnom području.”

Tekst preuzet sa sajta Centra za istraživanje kreativne ekonomije

Odražavajući evropsko javno mnjenje koje ga je u velikoj meri favorizovalo, i evropskoj štampi oteo se uzdah olakšanja nakon što je Obama ponovo izabran. Ipak, iluzije/nade o njegovoj posvećenosti evroameričkim odnosima, koje je probudio u svojoj kampanji 2008, danas gotovo da su iščezle.

„Evropa je konačno odahnula“, piše kolumnista ‘Espresa’ Danijel Oliveira u svom blogu na web stranici lisabonskog nedeljnika. Njegova pobeda nije odgovor za probleme koji nas muče. Njih treba da reši sama Evropa, a posebnu ulogu u tome ima Nemačka. Ali, eventualna pobeda Mita Romnija – još jednog među američkim zagovornicima finansijskog divljaštva – učinila bi rešenje ove krize još manje verovatnim. Evropa, na koju Romni gleda kao na “jazbinu socijalista”, nema razloga da otvara šampanjac zbog Obaminog trijumfa. Ipak, može barem da odahne.

U Berlinu, ‘Der Tagesšpigl’ podseća da je pre četiri godine Obama na Starom kontinentu slavljen „kao mesija u Beloj kući, najevropskiji, najzapadnjačkije orijentisan od svih ondašnjih kandidata, ‘jedan od nas’.“ Međutim, piše ovaj dnevnik, „nakon četiri godine te niza prekršenih obećanja koja su tokom tog perioda usledila, postalo je jasno da je to bio nesporazum“. Popis razočaranja započinje njegovim zanemarivanjem ekoloških problema, preko nedostatka inicijativa koje bi doprinele svetskoj sigurnosti. Na kraju, ovaj list ipak zaključuje: četiri godine nakon ‘Obamanije’, on i dalje ostaje, kako se čini, manje zlo. Na njemu je da, ako želi, ponovo raspali stari plamen koji je gotovo zgasnuo. Evropi je u cilju da ovo shvati i prihvati što je pre moguće. A što pre to učini tim bolje po nju – Evropa mora da shvati da će se Obama fokusirati mnogo manje na svet i globalne probleme, a puno više na američke nacionalne interese.

I zaista, prema grčkoj ‘Vimi’, “Nemci nisu u potpunosti zadovoljni Obaminim reizborom.“ Ovaj atinski dnevnik svojim čitaocima obezbeđuje dnevnu dozu uznemiravajućih vesti o Obami. Pokušao je da zakoči grčku katastrofu, ne verujući ipak u to kako stroge mere štednje mogu spasti našu državu i ekonomiju. […] Obama i Merkelova – Sjedinjene američke države i Evropa pod Nemačkom – ulaze u novu fazu svojih odnosa. […] Obama ima četiri godine da odluči hoće li Sjedinjene države sprečiti da Evropa postane nemačka kolonija – što je, na neki način, Nemačka i pokušavala da učini tokom poslednje tri godine dužničke krize […] Nakon izbora, Obamine ruke konačno su odrešene…i, verovatno, kako se nadaju grčki mediji, neće sedeti skrštenih ruku, promatrajući kako Nemačka profitira na muci drugih. „Predstojeći događaji uveliko će odrediti najnasilniju geopolitičku dimenziju nemačkog projekta, koji se proteže i nadaleko van granica Evrope”, završava ‘Vima’.

Na veb stranici ‘Gazete Viborče’, Zbignjev Levicki objašnjava kako „Barak Obama nije najbolji izbor za svet. Nije učinio ništa kako bi uklonio probleme – osim toga, nije ispunio očekivanja koja je lično inicirao pre četiri godine „. Prema profesoru američkih studija sa Univerziteta ‘Kardinał Stanislav Višinjski’, Evropa je zapravo nestala sa Obaminog radara […] Ne znam što smo tako veseli. Predsednik koji je upravo izabran je poslednjih godina okrenuo leđa Evropljanima […] Razumem to što su veće zemlje poput Francuske, Nemačke ili Italije sretne – jer im se reizabrani američki predsednik ne meša u nacionalne politike. Ipak, manje zemlje – poput Poljske, čija sigurnost zavisi od EU i NATO – nemaju razloga za slavlje […] Rusija će verovatno biti oduševljena Obaminom pobedom, jer on, kako se nadaju, ima razumevanja za njihove potrebe i težnje.

U razdoblju nakon američkih predsedničkih izbora, politikolog Visente Palasio beleži na stranicama ‘El Paisa’ da se sada „Evropljani bude s nešto više olakšanja jer je pobedio Obama”. Razlog tome je što Obama u Evropljanima možda može da ponovo probudi nadu za drugu priliku koja se ukazala. Tokom svog prvog mandata, Obama je naišao na Evropu u padu, kontinent bez dovoljno snage duha, nedoraslog do nivoa postojećih problema i bez jakih lidera. Rezultat ovih izbora može uliti olakšanje među neke evropske čelnike kakvi su npr Oland, ili Rahoj; oni se nadaju da bi se Obama sada mogao još više posvetiti rešavanju problema presporog ekonomskog rasta […] A evropski federalisti mogu na trenutak da zaborave sopstvena slepila, podmetanja nogu i svoje međusobne nelojalnosti; san im je, naime, da u “Obami 2.0” pronađu saveznika za prevladavanje slabosti EU […] Jutro nakon izbora, sanja se i kako će Obama staviti Evropu u središte svoje pažnje, pretvorivši nas u političkog, fiskalnog i bankarskog dobitnika. U poslednjoj fazi izborne kampanje, brojke su pokazivale kako je rastuća zaposlenost u SAD ublažila i vidljive posledice evropskih mera štednje. Ipak, fundamentalna greška je još uvek prisutna, a ostaje da se vidi kako će Obama reagovati ako bi takva politika ugrožavala Sjedinjene države. U tom slučaju, dani štednje koje je nametnula Merkelova biće odbrojani.

„Novi-stari američki predsednik moraće da se nosi s četiri pitanja koja je nemoguće zaobići. Ili bi, barem, to trebalo – ako zaista želi da se dođe do rešenja, kao što je tokom svoje kampanje obećavao širom zemlje; a to je dodatna energija koja bi se ulila u domaći ekonomski rast“, piše dopisnik lista ‘Il Sole 24 Ore’ iz Amerike Mario Platero. Jedno od tih ‘neizbežnih pitanja’ koja bi on trebalo da reši tiče se i Evrope. Zaista više nema smisla valjati se u blatu minule predizborne retorike koju smo slušali: o „socijalističkoj Evropi“, i o „Evropi koja usporava naš privredni rast“ i tako dalje. Od samita G20 u Los Kabosu naovamo, Evropljani su krenuli stazom obnove koju sada dele s Amerikancima i sada bi – ako ništa drugo – želeli da vide neke primetnije pomake. Dan nakon izbora, ne primećuje se neko moguće „Atlantsko zahlađenje“. Ekonomska i poslovna mreža, ipak, nalažu da Atlantik i nadalje ostane jedan veliki, jedinstveni ekonomski basen.

7. novembar 2012 Presseurop, Expresso, Der Tagesspiegel, Vima, Gazeta Wyborcza, El Pais, 24 Ore

preveo Milan Lukić

Barak Obama je ponovo predsednik SAD. Uspeo je da izbegne nama znani sindrom predsednika u kojega su polagane ogromne nade, a da niko za njim nije pustio suzu kad je propao na izborima. Pobudio je nade da će u drugom mandatu, kad ne mora da kalkuliše oko ponovnog izbora, uspeti da uradi bar još nešto od onoga što je obećavao. To neće biti nimalo lako jer ga čeka „fiskalna litica“ zbog koje bi više od dva miliona Amerikanaca moglo ostati bez posla.

Barak Obama je, sudeći prema pretrazi na internetu, izrekao (zbirno) 16 stranica najrazličitijih obećanja. Ostvario je dobar deo toga i kako kaže „nikada pre toga zakonodavna aktivnost u SAD nije bila tako intenzivna“. Pa ipak, njegov se mandat meri onim što je od njega očekivano, a ne onim što je uradio. Čak su i dva njegova istorijska uspeha: uvođenje opšteg zdravstvenog osiguranja i reforma finansijskog poslovanja (Dod – Frank zakon), bila samo delimičan pomak. Republikanska većina u Predstavničkom domu obuzdala je sve što bi ličilo na prave reforme društva.

Republikanskom kandidatu to ipak nije bilo dovoljno da pobedi, iako je do poslednjeg trenutka predsednička trka bila neizvesna. Mit Romni, je bez premca bio najbolji izbor republikanaca u poslednjih 60 godina. Njegov lik kao da je skovan za seriju „Dinastija“ – naočit, prebogat, promućuran, obesan (prezire plebs i žene), bez treptanja je u kampanji umeo da govori neistinu – obećavao je smanjenje poreza i povećanje socijalnih davanja, pa kao Regan istom varalicom pecao glasove somova. Prikazivao je sebe kao vernika sklonog hrišćanskom džihadu, i bio idealan tumač interesa onih „1%“ najbogatijih. Takvome nije bilo teško da dobije podršku velikog kapitala. O tome govore i podaci o donacijama. Do 30. septembra Obama je uspeo da sakupi 690, a Romni 630 miliona dolara za kampanju. A budući da se u Americi novcem sve postiže u njujorškom hotelu Valdorf Astorija sastao se trust onih koji čine 0,01 odsto najbogatijih i do 16. oktobra među sobom sakupio 170 dodatnih miliona za Romnija i napravio raspored serije donatorskih večera sa ulaznicama od po 50.000 dolara – koliko za poslednje medijsko bombardovanje uoči samih izbora.

Vlasnici velikih kompanija (Ričard Laks i oglasom) ubeđivali su svoje zaposlene da glasaju za Romnija, uveravajući ih da će u suprotnom zbog Obaminih poreza zatvarati svoja preduzeća u Americi i ostavljati radnike bez posla. Podaci međutim govore da od 400 najbogatijih prošle godine 6 njih nije platilo ni dolara poreza, 27 odsto je platilo porez po stopi od 10 odsto a ostali uglavnom oko 15 odsto, koliko i Mit Romni na svojih 250 miliona. Uzgred, dvojica najbogatijih, Voren Bafet i Bil Gejts (skloni demoktratima), još davno su izneli svoju procenu da bi najrealnija stopa poreza za najbogatije bila 35 odsto.

Romni je na svojoj strani imao i moćne medije. Mardok mu je na raspolaganje stavio svoju medijsku imperiju, uticajni TV propovednici, Džeri Falvel i Pat Robertson, anatemisali su Obamu zato što navodno razara „moralno tkivo“ priznajući abortus, homoseksualce, feminizam i preterano oporezivanje!

Svako je bio zadužen za po nešto. Još tokom prvog mandata Buša mlađeg desnica (Neokon) je počela sa proučavanjem i primenom Gramšijevih, dakle komunističkih, metoda intelektualne dominacije. Na tom konceptu stvaranja „organskog konzervativnog intelektualca“, koji je predstavljao linfu Romnijeve kampanje, angažovani su: Heritage Fundation, American Enterprise Institute, Cato Institute, Citizen against Government Waste, Manhatan Institute, Freedom Works (koji finansiraju braća Koč, milijarderi i finansijski stub Romnijeve kampanje) i drugi. Tako je recimo, Tawnhall.com bio tzv. režijska kabina za sve digitalne informacije. Njegove zvezde bile su Čarls Kasler („Obama uvodi državni socijalizam“), Bil Kristol i njegov Weekly Standard, Robert Rektor („Nema sirotinje nego sve više lenjih traži da ih država izdržava“), Džim Bop („ekstremizam u odbrani liberalizma je vrlina“).

Obama nikada i ničim nije poljuljao sistem koji je uzrokovao krizu. Jednostavno to nije bilo na njegovom programu iako su mnogi verovali da jeste. Ipak, Volstrit, koji je Obama spasao od kraha, umesto da je to činio sa realnom ekonomijom, stao je zdušno na stranu Romnija. Pohlepu ne krasi osećaj zahvalnosti.

Uprkos tome, možda je baš taj problematičan izbor borbe protiv krize, Obami doneo drugi mandat. Krupni kapital je razumeo da u njemu nema privrženika, ali ni neprijatelja. Najbolje objašnjenje dao je Robert Retford: „Mnogi su mislili da je Obama radikal sa levice; istina je drugačija. Njegova biografija govori da je polu belac i polu crnac, imao je dakle potrebu da ga prihvate, da se svidi i belima i crnima. On je advokat, i zato poznaje umetnost kompromisa“.

Za razliku od svog protivnika Obama nije lagao birače: „Verujem u ono što zovemo novim ekonomskim patriotizmom, utemeljenim na uverenju da snažna ekonomija počiva na snažnoj srednjoj klasi. Neću da se pretvaram da će put koji nas čeka biti kratak ili lak. Trebalo je više od nekoliko godina da dođemo dovde gde smo sada, a trebaće nam još više vremena da se izvučemo iz ovog haosa stvorenog istom politikom koju moj protivnik sada predlaže. Naši problemi mogu biti rešeni…“

Obama je naime, još tada, bio svestan da ga u ovom mandatu čeka fiskalna litica. Reč je o tome da 2013. godine prestaju poreske olakšice koje je na početku krize u korist imućnih uveo Buš, ističu pogodnosti koje je Obama dao srednjoj klasi i siromašnima, i pogodnosti date kompanijama za vreme krize kao i kresanje budžetskih olakšica. Ukupno to znači veće opterećenje budžeta svake porodice prosečno za 3.500 dolara godišnje. Ta „litica“, koja se procenjuje na 3 do 4 odsto BDP, prema procenama ekonomiste Stivena Falera, ostaviće bez posla 2,14 miliona radnika. Jedina grupa na koju se to gotovo ne odnosi su finasijski mešetari, medju kojima je i sveže poraženi predsednički kandidat Mit Romni, čija poreska stopa ostaje zakovana na 15 odsto. Najpogođenija će biti najsiromašnija socijalana grupa (prihodi od 15 do 20 hiljada dolara godišnje) čija davanja će porasti od 16,4 na 20 odsto. MMF to smatra razlogom za međunarodnu uzbunu.

Američki san

Kao i Amerikanci koji su za njega glasali, smatramo Obamu boljim izborom, istina sa manje entuzijazma nego kad se pojavio mlad, lep i sa oreolom čoveka koji je u stanju da Ameriku i svet učini boljim i pravednijim. Sada je to prosedi sredovečni gospodin koji je savladao veštinu kako se pobeđuje na izborima. Kada je već izgledalo da gubi bitku sručio se uragan Sendi i napravio tragediju neviđenu od 11 septembra 2001. godine. Obama je pokazao kako je ume da bude efikasan vrhovni komandant. Poveo je bitku, ali ne za ubijanje, nego za spasavanje ljudi. To i rekordni porast broja novozaposlenih prevagnuli su. Entuzijazam je samo zamenjen razumnom odlukom – ipak bolje sa njim.

Velika većina građana gaji nade da će ponovo izabrani predsednik države konačno učiniti nešto spasonosno i zaustaviti bunovno stanje gubljenja vere u američki san.

Ako su intelektualci nekakva savest nacije koja ukazuje na stramputice društva, onda je prilično teško naći velika imena koja ne opominju na postepeni nestanak američkog sna. Izuzmemo li književnicu Ajn Rand (krštena Alisa Zinovjeva Rozenbaum), ekscentričnog mislioca, ultra konzervativku koju desnica reinkarnira tri decenije posle njene smrti kao svog idola samo zato što je za života branila američki san mržnjom prema evropskom konceptu društva opšteg blagostanja, ostaje još samo Džo Lansdejl. On je popularan pisac sa priličnom brojem priznanja medju kojima je i Veliki majstor World Horror Convention. Lansdejl tvrdi: „Famozne mogućnosti uspeha još uvek su u Americi veće nego bilo gde drugde“. Onda kao da se koriguje: „Američki san je san, te ima onih koji su u stanju da ga zgrabe, i onih koji to nisu“. Kad se vrati na teren svakodnevice on u odbranu američkog sna apeluje: „Moramo dati Obami još četiri godine da nas izvuče iz živog blata u koje su nas drugi uvukli, da ojača srednju klasu, smanji siromaštvo i vrati Americi privlačnu snagu koju je imala“.

Vredi odmah statističkim podacima pokazati šta je sa tom privlačnom snagom, čije je alternativno ime američki san. Teško je oteti se formulaciji revije Foreign Policy koja glasi: „Sjedinjene države gnoje se iznutra“. Aluzija je to na katastrofalno stanje infrastruktura u velikim gradovima, ali u kontekstu da malo šta funkcioniše kao nekada. Statistike su ipak najpouzdanije, iako se i njima manipuliše. Prema podacima Department of Homeland Security od 2000. do 2004. godine u Ameriku je ilegalno ušlo 3,3 miliona stranaca u potrazi za boljim životom. Od 2005. do 2010. taj broj se sveo na 1,5 miliona. Broj ilegalaca iz Meksika smanjio se za 56 odsto, Kineza za 52 odsto, ostalih nešto manje, ali je prosek minus 54 odsto. Ako su ilegalce obuzdale mere posle 11. septembra, sa brojem legalnih imigranata u SAD (Green Card) dešava se ipak isto. Bilo ih je 2005. godine 25,7 miliona, a januara ove godine 20,2 milona – nedostajućih 5,5 miliona su oni koji su se uglavnom vratili u svoje zemlje. Ukratko, privlačna snaga Amerike jenjava, jer Američki san nije više dostupan svima, kao kad je to postao.

Krajem prošlog veka statistike su beležile da prosečan Amerikanac u svom veku promeni 20 mesta boravka u potrazi za poslom, počinjući da radi sa 17 godina. Danas petina mladih ostaju uz roditelje do tridesete godine, jer nema posla. Čuvena parola: „Momče idi na zapad“ nema više smisla. Beskrajne unitrašnje migracije gotovo da su presahnule. Mobilnost zamrla. Šta više beži se iz država i gradova koji su imali najveću privlačnu snagu. Kalifornija, Njujork i Florida gube broj stanovnika. Odlazi se i iz Amerike. Od kad je odlukom Kongresa, u cilju štednje, zatvoren akcelerator čestica Tevatron preko stotinu američkih stručnjaka prešlo je u Cern u Ženevi. Sve veći broj stručnjaka kineskog, indijskog i pakistanskog porekla odlazi u postojbinu. Momci (u potrazi za srećom) idu na istok!