Tekstovi

Pad domaćeg BDP-a, lošiji makroekonomski uslovi, niži standard građana i sve veća nelikvidnost u privredi osujetili su najveće domaće korporacije sa Beogradske berze da značajnije unaprede poslovne performanse u tekućoj godini. Ipak, uzevši u obzir ovdašnje uslove poslovanja, preduzeća korporativne organizacione forme pružaju više nego zavidan otpor globalnoj i unutrašnjoj ekonomskoj krizi. To nije slučaj sa njihovim tržišnim vrednostima koje su od početka godine oslabile skoro za petinu.

Nakon što je protekle godine zabeleženo blago povećanje prometa na Beogradskoj berzi, posle trogodišnjeg oštrog silaznog trenda činilo se da je niska najtežih godina za ovdašnje investitore, akcionare, emitente i ostale učesnike zauvek prekinuta. Demanti je usledio već u 2012., koja je donela nastavak odumiranja tržišta kapitala, čiji su prometi ponovo počeli podsećati na rane tranzicione godine, premda ovog puta bez vidljive perspektive koja se na horizontu može uočiti.

Nekolicina faktora koji su opet sinhrono udarili na nejako domaće finansijsko tržište doveli su do dnevnih prometa koji su ponovo u proseku pali ispod granice od 1 milion evra, dok bi realna slika – kada bi se izuzele mnoge netržišne transakcije u redovnom i blok trgovanju – bila još više zatamnjena.

Odumiranje tržišta

I dok je u prvim godinama globalne krize veći deo berzanskih poslenika etiketirao spoljne faktore kao glavne uzroke ovdašnjeg pada, sada je više nego jasno da su oni samo manji deo mozaika ovdašnje nevesele situacije. Naravno, oni se ni u tekućoj godini nisu mogli izuzeti, ali su nove korporativne afere domaćeg tržišta, još marginalniji položaj manjinskih akcionara i nebriga državnih zvaničnika za funkcionisanje berzanskog mehanizma imali krucijelni uticaj na tavorenje portfeljne investicione aktivnosti u našoj zemlji.

Glavne svetske berze u tekućoj godini beleže značajan oporavak, iako su turbulencije oko dužničke krize pojedinih članica evrozone te usporavanje kineske ekonomije u više navrata od početka godine sputavali optimizam globalnih investitora. Ipak, akcije centralnih banaka predvođene američkim Fed-om reperne svetske indekse drže i dalje prilično visoko te, recimo, američki indeksi S&P500 i Nasdaq i dalje registruju dvocifrene stope rasta u 2012. Ovaj optimizam sa globalnih tržišta nalazi se za sada podalje od marginalnih berzi kao što je domaća, pre svega usled percepcije ovih ulagača koji ovakva mesta, nakon loših iskustava pre 2008. godine, smatraju previše rizičnim za ovu vrstu ulaganja. A kada i neki od njih i zaluta na ovdašnju berzu, izuzetno niska likvidnost veoma brzo smanji apetite za akcijama najvrednijih domaćih kompanija.

A da ocene globalnih portfeljnih investitora nisu previše stroge kada su ova tržišta u pitanju možda najbolje govore korporativne afere koje su se rasplele u našoj zemlji u tekućoj godini. Slučaj Agrobanke i spor koji vode manjinski akcionari ove bankarske ustanove protiv naše države još dugo vremena će biti jedna od prvih asocijacija za strane investitore koji se namere da se usidre kod nas. Bilansi ostalih banaka kotiranih na tržištu za duži period ostaće tek finansijski izveštaji koje treba uzimati s rezervom, što učinak bankarskih akcija iz indeksne korpe Belex 15 u prvih devet meseci najbolje ilustruje. Štaviše, negativan efekat „afere Agrobanka“ preneo se i na ostale hartije pa su i kompanije iz realnog sektora ubrzo postale kolateralna šteta ovog događaja.

Negativan odnos države prema berzanskom tržištu kulminaciju je dostigao u tekućoj godini. Odnos čelnika NBS-a, Vlade i drugih državnih institucija prema institutima akcionarstva pao je na najniže grane od početka tranzicije, pa se svaki akcionar može zapitati čemu postojanje nominalnih prava zapisanih u ovdašnjim zakonima. Iz vizije državnih službenika berza je poistovećena sa kazinom, dok su portfolio investicije u najafirmativnijem tumačenju njihovih nastupa dovedene na nivo neželjenih aktivnosti.

I nije u pitanju samo tretman manjinskih akcionara Agrobanke već i odnos državnih zvaničnika prema akcionarstvu uopšte. Nova zakonska regulativa, izmenjena da nanovo reguliše tržište,  prosto mami većinske vlasnike da pobegnu otuda (prag prinudnog otkupa akcija spušten na 90%), dok gotovo ništa nije urađeno kako bi se podstakao saobraćaj u drugom smeru – korporatizacija državnih preduzeća i njihov izlazak na tržište. Štaviše, i kompanije koje po zakonu moraju izaći na berzu, kao što je državni Telekom, „plivaju“ u bezvazdušnom prostoru dok njihovim manjinskim akcionarima i potencijalnim investitorima ostaje samo da osluškuju naglabanja bulevarske štampe u vezi sa novim manevrima političkih elita.

Poslovanje jače od krize

A koliko ima smisla boriti se za ovdašnju korporativnu scenu možda najbolje pokazuju poslovni rezultati ovih preduzeća koji su ostali stabilni i u tekućim uslovima poslovanja, komparativno znatno nadmoćniji u odnosu na privredne subjekte u državnoj svojini. Ipak, ne bi se moglo reći da berzanske kompanije ne trpe žestok uticaj ekonomske krize, koja se na domaćem terenu pre svega ispoljava u vidu hronične nelikvidnosti koja sputava normalnu tržišnu utakmicu.

Kompanije iz indeksne korpe Belex 15 u prvoj polovini godine zabeležile su snažan rast prihoda i neveliki porast dobiti, s napomenom da su ukupni rezultati ovih korporacija pod velikim uticajem Naftne industrije Srbije (NIS), dominantnog emitenta na domaćem berzanskom tržištu.

Ukupan poslovni prihod ovih kompanija u posmatranom periodu iznosio je 174,8 milijardi dinara što je 15,5 odsto više u odnosu na isti period protekle godine. Najveći rast zabeležilo je Jedinstvo iz Sevojna čiji su konsolidovani prihodi porasli 2,3 puta, dok je u apsolutnom obimu najveći doprinos ovom skoku dao NIS sa rastom realizacije od 18 milijardi dinara (20,6 odsto). Značajan rast prihoda ostvario je i Metalac (19 odsto), dok su dvocifrene stope rasta zabeležili i Fitofarmacija, Energoprojekt holding i Sojaprotein.

Ukupna neto dobit kompanija iz korpe Belex 15 u prvoj polovini godine iznosila je 29,2 milijarde dinara, što je za oko dva odsto više u odnosu na isti period protekle godine. Najveći rast dobiti zabeležila je AIK banka koja je udvostručila krajnji rezultat, dok je značajno povećanje dobiti ostvario i Energoprojekt holding. Veliki pad krajnjeg rezultata od 62,1 odsto registrovao je bečejski Sojaprotein, dok su značajan pad dobiti pretrpeli i Aerodrom „Nikola Tesla“ (pad od 43,3 odsto) i Jubmes banka (pad od 35,7 odsto). Jedina kompanija iz korpe indeksa Belex 15 koja je negativno poslovala u prvih šest meseci bio je pirotski holding Tigar koji je ostvario gubitak od 89,2 miliona dinara.

Poslovni rezultati vodećih domaćih korporacija bili bi svakako bolji da se u prvoj polovini godine nisu intenzivirali negativni faktori koji se pre svega tiču sve slabijeg standarda domaćeg stanovništva, nelikvidnosti privrede, turbulentnog kretanja kursa dinara i sl.

NIS, kao najuspešnija kompanija u protekloj godini u Srbiji, na dobrom je putu da ovu titulu odbrani, ali čak ni ova korporacija nije ostala imuna na otežane uslove poslovanja. Veliki dug državnih preduzeća (pre svega Srbijagasa) mogao bi ozbiljno da ugrozi krajnji rezultat NIS-a, a kako to može da izgleda najbolje bi posvedočili akcionari Aerodroma, s obzirom da je ova kompanija već otpisala deo dugova nacionalnog avio prevoznika Jat Airways-a. Sa sve većom nelikvidnošću privrednih subjekata susreću se i bankarske ustanove (bankarski sistem registruje čak petinu loših kredita), ali su Komercijalna i AIK banka za sada održali prilično dobar nivo profitabilnosti, značajno iznad proseka bankarskog sektora.

Veliki pad kursa dinara u prvih šest meseci zaduženijim domaćim kompanijama odneo je značajan deo poslovnog dobitka, pa je ovaj činilac bio presudan za loš krajnji rezultat Sojaproteina i Tigra. Ne samo nepovoljno kretanje kursa domaće valute već i u kontinuitetu niži standard našeg stanovništva upućuje domaće korporacije da se sve više okreću evropskom i svetskom tržištu, a od uspeha van granica naše zemlje u velikoj meri zavisiće razvojna komponenta ovih privrednih subjekata.

Preuzimanja tek na vidiku

Iako su akcije domaćih korporacija nastavile da klizaju i u tekućoj godini, nije zabeleženo nijedno veće preuzimanje niti konsolidacija vlasništva od strane većinskih akcionara. Najbliži ovom cilju bili su Imlek i subotička Mlekara, ali je već viđeni kupac (Campina), naprasno prekinuo pregovore tokom maja. Akcije Energoprojekta tokom leta je masivno sticao njegov rival Napred, ali je očito da bez akcija države teško može biti govora o preuzimanju ove kompanije. Grčki ATE najavio je do kraja godine prodaju petine akcija niške AIK banke, ali dva meseca pre isteka 2012. još uvek nije izvesno da li će se ovaj plan grčke državne banke zaista i sprovesti. I da se ova godina ne završi bez pokušaja konsolidacije vlasništva, potrudila se novosadska Victoria Group koja će silom zakonske prinude uputiti ponudu za preuzimanje preostalih akcija Veterinarskog zavoda nakon što je izvršila njegovu dokapitalizaciju u cilju izgradnje fabrike vakcina.

Dobitnici i gubitnici

Indeks najlikvidnijih akcija, Belex 15, oslabio je u prvih devet meseci 13,6 odsto, dok je deprecijacija kursa dinara dodatno otežala nepovoljni položaj ovdašnjih portfeljnih investitora. Najveći dobitnik na tržištu bio je građevinar Energoprojekt u svetlu moguće borbe za preuzimanje ove kompanije, dok je sličan motiv akcije Imleka vinuo na rekordan nivo. Odlični poslovni rezultati Fitofarmacije zaslužni su za skok njenih akcija, dok je očekivana dokapitalizacija subotičkog Veterinarskog zavoda ovoj akciji donela dvocifrenu stopu rasta.

Gubitnike je predvodio Tigar koji je više nego prepolovio svoju vrednost nakon što kompanija ni u ovoj godini nije rešila goruće pitanje pogolemog duga. Veliki gubitak registrovala je i Komercijalna banka, pre svega kao posledica skandala sa Agrobankom i činjenice da je jedan od vodećih akcionara najveće domaće državne banke silovito prodavao akcije. Lošiji krajnji rezultat odneo je Sojaproteinu četvrtinu vrednosti, dok je pad profitabilnosti Aerodroma, kao posledica nenaplaćenog duga od Jat-a, srušio akcije ove najveće domaće vazdušne luke.

Nenad Gujaničić

BIZNIS TOP 2011/12

Kad se od italijanske granice iznad Trsta krene prema Rijeci, na slovenačkoj teritoriji se odvaja lokalni put za selo Slope. Malecko: 32 kuće i 65 stanovnika. U sred sela lepa kamena zgrada gostionice na kojoj piše: „Pri Damjanu“. Dotični Damjan Marsič nije samoljubiv čovek nego vredni Slovenac, koji je iskreno ponosan tim što je postigao pa to i ističe.

Tek je bio prevalio dvadesetu kada je 1992. godine nasledio ruševnu kuću, tri hektara obradive zemlje i pašnjak. Za lokalne uslove bio je siromah i vrlo brzo je shvatio da se to neće promeniti samo radom na zemlji. Razmišljao je, konsultovao se, maštao. I odlučio. Ali, čak su ga i rođaci gledali s podozrenjem, a seljani se smejali njegovoj ideji da otvori restoran u prilično zabitom kraju. Imao je samo 3 miliona lira ušteđevine, što je današnjih 1.500 evra. Nedovoljno za bilo kakav početak. Potražio je kredit od banke, ali nije dobio, jer je njegova kuća, koja bi služila za hipoteku bila isuviše ruinirana. Onda je malu ušteđevinu i mnogo rada „investirao“ u tu kuću – renovirao je, doterao fasadu, promenio krov i povećao joj time vrednost, a i na bankare ostavio utisak.

Desilo se kao u onom vicu o milioneru koji počinje kao siromah što uporno radi i štedi, a onda mu umre deda i ostavi milione. U Damjanovoj priči ulogu dede igra EAFRD – European Agricultural Fund for Rural Development (Evropski fond za razvoj sela) što pomaže mladima (do 40 godina). Budžet Fonda 2007/2013. iznosi 200 milijardi evra! Pošto je sačinio i obrazložio projekat gostionice na bazi sopstvene poljoprivredne proizvodnje, dobio je nepovratno 220.000 evra! Taj novac daje Evropska unija, zajedno sa lokalnom državom, u odnosu čak do 75:25 odsto sredstava. Toliki novac i obnovljena stara kuća kao hipoteka otvorili su mu vrata banke, pa je dobio traženi komercijalni kredit za izgradnju kompletno nove zgrade u kojoj će biti restoran i pansion. Kad je video gradilište, počelo je da mu se vrti u glavi od ponosa što se upustio u avanturu, ali i straha kako će otplatiti sve to. Nije imao drugog izbora nego da bude hrabar i bespogovorno rešen da „gara“ (crnči). Od tada je samo od njega zavisilo hoće li uspeti ili propasti.

Krenulo je dobro, potom malo splasnulo kada je krenula ekonomska kriza, ali je opet usledio zamah jer se gostionica „Pri Damjanu“ pročula i na italijanskoj strani. A gde Italijani navale sigurno je da to zaista vredi. Tršćanski list „Il Piccolo“ objavio je tekst o Damjanu, posebno ističući da se takva pohovana piletina, kakvu on služi, jela poslednji put kad su je bake pravile od pravih pilića, a ne od brojlera. U tekstu se nabraja da su u konkurenciji još domaći pršut, kobasice, kolenice, gulaš, njoke, meso sa roštilja, jaretina pod sačem, božanstveni vrganji na žaru… I dakako brojne salate, voće, pita od jabuka i vino, koje istina Damjan ne proizvodi, ali je odlično vipavsko i istarsko, a košta samo 8 evra litar.

Damjan ima osobinu ljudi posvećenih poslu, pa sluša druge i usvaja sugestije, jer želi da napreduje. Mnogi su počeli kod njega da kupuju krompir, jabuke, izvrsne domaće sokove i interesovali se za sveže meso i suhomesnate proizvode. I eto ideje za novu komercijalizaciju sopstvenih proizvoda. Damjan odlazi u EAFRD – sad već sa reputacijom, i dobija novih 100.000 nepovratno, pa sa njima u banku koja ga kreditira. Nažalost, kamata više nije 2 odsto plus Euribor, što je nepunih 3 odsto, nego oko 5 odsto ukupno – novac je poskupeo. Tim novcem podiže novu zgradu u kojoj će biti mala klaonica, pušnica i mesara. Početkom iduće godine sve to treba da proradi.

Na pitanje da li je bogat, kaže da će moći da odgovori tek posle 2018., kad otplati i poslednji kredit. Sada o tome ne razmišlja. Dozvoliće sebi da ima i malo više vremena za stvari van posla. Prevalio je četrdesetu, a kako kaže, nije imao kad ni da se oženi. Radi istovremeno sa jednim radnikom koji obrađuje zemlju i gaji stoku, sa troje u restoranu i pansionu, i sa još troje koji pomažu vikendom. Svugde stiže i to sa veseljem. Damjan više nije paor, on je preduzetnik koji najviše duguje svojoj volji da se otrgne od siromaštva, ali i EAFRD-u koji ga je prvi razumeo i dao mu ne malu sumu novca, a time i referencu za banku koja će ga dalje kreditirati. Samo u nevelikoj voćarskoj regiji Brkini, kojoj Slope pripadaju, a koja je nalik na pravougaonik 20 x 10 km postoje 82 farme koje su uspele dobrim delom zahvaljujući evropskoj pomoći. Na svaka 2,4 km² jedna!

Damjan je građanin Slovenije i Evropske unije.

Milutin Mitrović

tekst je iz novog, decembarsko-januarskog broja

Nekada je permakultura važila za subverzivnu i revolucionarnu ideju, da bi danas prerasla u model po kojem se kreiraju čitave gradske četvrti. Parkovi, domaćinstva i poljoprivredna dobra shvataju se kao prostori pogodni za samodovoljnu proizvodnju zdravih biljaka i životinja. Taj koncept predstavlja novu filozofiju odnosa prema prirodi i globalno je sve zastupljeniji – kako u bogatim evropskim gradovima tako i u siromašnim afričkim zemljama, a posebnu popularnost stekao je tokom krize.

U 22. distriktu Beča, Aspen Seedstadtu, uskoro bi trebalo da nikne naselje sa 22.000 stanovnika, a dospeće na novinske stupce ne zbog pametnih štedljivih zgrada ili modernih saobraćajnica već, najverovatnije, zbog – šargarepe koja niče na simsu. Prema predlogu koji je zasad u razmatranju, stanovnici ovog bečkog naselja mogli bi postati sami svoji poljoprivrednici, s voćem i povrćem koje će gajiti u parkovima, oko okućnica, na terasama i fasadama.

Ovog septembra je na samoj oglednoj lokaciji – na prostoru napuštenog aerodroma – profesor dr Verner Kvarda sa Univerziteta za prirodne resurse i životne nauke održao dvonedeljni seminar iz permakulture. Pohađali su ga učenici, profesori i studenti iz mreže eksperata ’Akademia Danubiane’, mahom iz istočnoevropskih zemalja, pozvani da daju svoje ideje i doprinos konačnom uobličavanju ovog (verovatno) bečkog ’vrtnog naselja’, koje bi bilo uređeno po konceptima permakulture.
U početku ocenjivana kao subverzivna i revolucionarna, danas je ideja permakulture postala model po kome se kreiraju čitave (ne samo) urbane zajednice. Premakultura je složenica termina ’permanenta agrokultura’, čiji su tvorci dva Australijanca, Bil Molison i Dejvid Holmgren. Oni su još 1974. razvili ideju o permakulturi kao održivom načinu obrađivanja zemlje. Ideja je počela da zadobija pristalice četiri godine kasnije, kada je Molison objavio knjigu „Permakultura 1“. On i danas u svojim poznim godinama podučava volontere koji, s gumenim čizmama na nogama i zaštitnim rukavicama, hrle na njegovu ’Tagari’ farmu da bi na njoj uživo učili o konceptu permakulture.

Vidik kojeg je moguće pojesti

Ideja permakulture podrazumeva obradu zemlje na tradicionalan način, stvaranje domaćinstava koja mogu sebe da prehrane ali i da recikliraju sopstveni otpad. Prihvaćena je kako u siromašnim krajevima sveta tako i u visoko urbanim sredinama gde se stvara „jestivi krajolik“, i to unutar gradskih zelenih površina gradova, na terasama kuća, stambenih i poslovnih zgrada, čak i na fasadama. „U gradu Andernahu u Nemačkoj imala sam prilike da vidim gradsko zemljište pretvoreno u povrtnjak. Na njegovom održavanju angažovan je jedan broj nezaposlenih, dok su ondašnji stanovnici pozvani da čestvuju u čitavoj stvari. Edukovani su, takođe, da na pravilan način sami uberu i koriste plodove iz ove bašte“, kaže jedna od učesnica seminara profesora Kvarde u Beču, arhitekta dr Viktorija Aladžić.

Princip permakulture počiva na posmatranju i primeni organizovanja eko sistema u skladu sa prirodnim tokovima. Pažljivim dizajnom uklapaju se i kombinuju  biljne kulture koje obezbeđuju uzajamnu zaštitu od štetočina, a sve sa ciljem da se nahrani stanovništvo, te da se poljoprivredno zemljište zaštiti od propadanja. I mada možda zvuči pomalo komplikovano, ovaj model je veoma ekonomičan: nakon početnog postavljanja predela ostaje još samo nešto posla oko održavanja ovog prirodnog sistema. Principi permakulture sažeti su stavom da stanovništvo treba do hrane da stigne u koracima, a ne u miljama.

Ti jednostavni principi primenjuju se širom sveta – u gradovima ali i izvan njih. U Velikoj Britaniji asocijacija je stara 30 godina, dok su 2011. i 2012. osnovane i u Grčkoj, Italiji, Turskoj i Hrvatskoj. U Francuskoj, Portugaliji i Španiji, pak, već duži niz godina postoje jaki i etablirani centri.

„Primećujem da su pokrenuti mnogi permakulturni projekti u Grčkoj, i to baš kada je počela kriza. Sličan trend primetan je i u severnoj Africi na nekoliko mesta – nakon „arapskog proleća“. Ljudi se vraćaju drugačijem, manje potrošačkom a više održivom načinu života, što zbog krize a što zbog spoznaje da treba promeniti način života i sistem organizacije društva. Jer, permakultura treba da bude permanentna kultura življenja. Ona nije vezana samo za organizaciju poljoprivrede već i celog društva“ smatra Zoe Lujić, koja je uz Nikolu Jankovića jedini naš stručnjak za dizajn permakulture.

Na lokalnom nivou, primena permakulture u velikoj meri zavisi od rukovodstva pojedinih gradova i opština. Engleski gradovi Bristol, Totnes i Straud najdalje su odmakli u primeni permakulturnog koncepta.

„Godinama je u svetu popularno korišćenje gradskih površina jer ono podstiče druženje u malim baštama, kreativne radionice i slobodnu razmenu. Budućnost je u pojedincu a onaj ko počne da traži rešenje za izlaz iz situacije u koju smo dospeli doći će do permakulture“ smatra Janković. On je kurs završio u Portugalu a praktično se usavršavajući na jednoj porodičnoj farmi u inostranstvu; u našoj zemlji još nije imao priliku da primeni svoje znanje.

Na nivou Evropske unije postoji poseban savet za permakulturu. Formiran je 2006. a izrastao je iz Instituta permakulture osnovanog još 1996. Evropski savet za permakulturu obuhvata evro-nacionalne organizacije permakulture.

Srpski pioniri

U Srbiji je asocijacija za permakulturu tek u osnivanju, a inicijativu za njegovo formiranje dala je Lujić.  Ona trenutno živi u Velikoj Britaniji, gde radi na inicijativi da se ekocid – masovno uništenje prirode – proglasi petim zločinom protiv mira priznatim od UN. Za formiranje srpske asocijacije za permakulturu ima podršku nacionalnog WWOOF, svetske organizacije volontera u organskoj poljoprivredi. Prvi srpski kursevi edukacije iz permakulture rezultat su njenog angažovanja.

Dragana Marjanović, još jedan entuzijasta, je arhitekta koja je u Mošorinu stvorila oazu tradicionalnog u graditeljstvu, ali i u obradi zemlje. Stekla je iskustvo radeći u Siriji, Kolumbiji, i Africi a specijalizaciju za zemljanu arhitekturu završila je u Francuskoj. Skrasila se u Novom Sadu, odakle povremeno stiže u selo Mošorin kako bi održavala radionice pravljenja kuća od blata. Usput, za organsku baštu sakuplja seme starih, zaboravljenih ratarskih sorti i upoznaje se sa permakulturom, a sve to objavljuje na svom sajtu. U razgovoru za B&F kaže da ne smatra sebe još dovoljno stručnom da bi govorila o permakulturi. Ipak, počela je da je primenjuje u praksi jer je, kaže, to najbolji način da nešto nauči.
„Kada sam se upoznala sa permakulturom zanimalo me je da budući centar za zemljanu arhitekturu koji podižem u Mošorinu postane samoodrživ i da obezbedim zdravu hranu svim učesnicima. Vremenom sam shvatila da je permakultura mnogo više od toga“, kaže Marjanović. Prva znanja dobila je od Bruna Motika i Ivana Grega, osnivača Instituta permakulture Hrvatske koji su održali predavanje u Volonterskom centru Vojvodine. Najvažnija literatura joj je knjiga Sepa Holcera „Permakultura, praktični priručnik za prirodan i samoodrživ uzgoj voća, povrća i životinja“, koja se smatra jednom od najboljih knjiga na ovu temu – retko štivo na ovu temu prevedeno kod nas. „Vrlo brzo sam shvatila da je to ozbiljna nauka, i da ću iskustvo sticati čitavog života. Tokom radionica u Mošorinu imala sam prilike da upoznam veliki broj ljudi koji se bave sličnim i srodnim temama,“ kaže Marjanović. 

Šta savetuje Holcer?

Jedna od prvih stvari koja se nameće svakome ko bi se poveo iskustvom Sepa Holcera je oblikovanje terena. A to, u svakom konkretnom slučaju, mogu biti i male okućnice, vikendaška dvorišta, manja ili veća seoska imanja, a da se i ne govori o većim zemljišnim kompleksima.
Na svakom konkretnom terenu prave se pogodne leje za zasejavanje ili sadnju voća, za ispašu ili druge namene. Kopaju se kanali ili jezerca za sakupljanje vode, ne samo za zalivanje i navodnjavanje ili odvodnjavanje, već i za stvaranje malih mikroklimatskih zona, za poribljavanje ili – jednostavno, za uživanje u lepom ambijentu. Podrazumevaju se i pčelarstvo, ispaša stoke, gajenje živine…

A šta gajiti, kako se opredeliti, s čime početi…? I tu nema jedinstvenog odgovora. Opet se mora krenuti od konkretnog terena i mesta gde nešto hoćete i možete da radite, od onoga što je priroda tu stvorila i ponudila. Treba uočiti i sagledati, pa zaključiti zašto neke biljke bolje napreduju, a druge tavore ili uopšte ne uspevaju. Šta deluje kao prirodno i zdravo, a drugo slabašno i bolesno. Pa zatim, kakva je zemlja, koja su joj svojstva, koji vetrovi duvaju, kolike su količine padavina… I još mnogo toga drugog, pre nego što se bilo šta uradi, da se ne posegne za upotrebom veštačkih sredstava za zaprašivanje, đubrenje i zaštitu, što u krajnjem vodi zagađenju podzemnih voda i uništavanju mikroorganizama koje stvara sama priroda. Jer, čim se čovek upusti u borbu protiv tzv. štetočina i korova, uz pomoć poljoprivredne hemije, već je narušio prirodu, koja ima svoje regulatorne mere i sisteme, i samo ih treba otkriti i uočiti, pa u sklad s tim i delovati. Postoje vrste koje se u prirodi ne trpe ili ne slažu, i koje se međusobno podnose i dopunjavaju, i eto načina da se nešto nečim drugim potisne ili potpomogne. Postoje zdrave i otporne životinje i biljke, koje mogu bez ikakve veštačke zaštite. Kad se sve sagleda i dovede u sklad, može se projektovati i stvarati sopstveno imanje, i uređivati po ugledu na prirodne i samoodržive ekosisteme.

Petar Ilijin

BIZNIS TOP 2011/12

Džon Mekafi, američki softverski guru, posle tri nedelje u bekstvu i redovnog obraćanja na svom blogu, danas se po prvi put pojavio pred javnošću, ispred Vrhovnog suda u Gvatemala Sitiju. Mekafi će zatražiti politički azil u Gvatemali, pošto ga policija susednog Belizea traži zbog sumnji da je počinio ubistvo svog suseda Gregorija Fola na skrovitom imanju u najegzotičnijem delu ove zemlje.

Počeci ove neobične priče sežu pre mesec dana, kada je čovek za koga stručna javnost praktično povezuje povoj bezbednosti na internetu, Džon Mekafi, prema navodima Beližanskih vlasti, upucao svoje pse na skrovitom imanju koje izlazi na obalu mora. Drugi kažu da je čitav slučaj počeo još u aprilu, kada je policija pretresla Mekafijevu vilu u potrazi za drogom i oružjem. Našli su i jedno i drugo, ali je oružje bilo uredno registrovano, a čak je i droga imala „uredne papire“ da je izdata u medicinske svrhe. Lokalni meštani kažu da policija nikada nije prebolela ovo razočarenje.

Na putu ka tom posedu u Belizeu morate biti spremni da se krećete uskim, neravnim i blatnjavim putem. Gospođa iz Austrije koju sam usput povezao u mom malenom vozilu za kretanje po golf terenima rekla mi je da je Mekafi u poslednje vreme pokušavao da napravi žensku verziju vijagre. Navodno je eksperimentisao sa mešavinama mnogih lekovitih biljaka koje na ovom mestu rastu u izobilju.

Mekafijevo imanje se nalazi u udaljenom severnom delu Ambergri Keja, ostrva koje se nalazi na 36 milja od kopna Belizea. Možda se pitate zašto je neko sa toliko novca odlučio da živi toliko daleko od prvog grada, i sa samo jednim, teško prohodnim putem. Po izlasku iz poslednje krivine odgovor na ovo pitanje postao mi je odjednom očigledan: zapanjujuća lepota koralnog grebena i peščanih plaža u senci prašume opravdavali su glasine o izuzetno visokoj ceni nekretnina na ovom delu ostrva. Samo pogled odavde vredan je bogatstva. Beskrajno plavetnilo neba preliva se sa tirkizom nepreglednog mora u slici uokvirenoj lišćem kokosovih palmi.

Pored dugog drvenog pristaništa nalazi se čamac sa dva vanbrodska motora. S druge strane je naizgled jednostavna, slamom prekrivena kuća u kojoj me je dočekala „Tifani“, kako je sama izjavila, jedna od sedam Mekafijevih devojaka koje dele njegovu kuću i fantazije. Ona kaže da ima 23 godine i da su ljubavnici poslednje tri godine. Devojka pored nje nije se predstavila, ali saznajem da joj je tek devetnaest. Mekafiju ima 67 godina. Obe kažu da ga nisu videle ni čule od kada je prvi komšija, Greg Fol pronađen mrtav na svom imanju. Od tog trenutka je jedan od pionira zaštite na internetu bio u bekstvu. Nekoliko dana kasnije izgubio se trag i ovim devojkama.

Pola tuceta izgladnelih pasa ležalo je unaokolo. Oni bi mogli i da budu ključ ove misterije. Zvaničnici kažu da su njihov lavež i agresivno ponašanje često bili izvor trvenja između Mekafija i Fola, 52-godišnjeg građevinskog preduzimača u penziji. Dana 9. novembra, Mekafi je rekao policiji da je neko otrovao četiri njegova psa i da je morao da im prekrati muke. Dva dana kasnije neko je pucao u glavu Folu u njegovoj dnevnoj sobi. Da sve bude čudnije, čaura od 9mm metka pronađena je u drugoj prostoriji.

Policija je samo htela da obavi informativni razgovor sa čuvenim programerom, ali on je nešto manje od mesec dana bio u bekstvu, tokom kojeg je komunicirao samo preko svog bloga u kojem je ostavljao kontradiktorne podatke o svom mogućem prebivalištu. U međuvremenu je Beližanska policija uporedila metke u ekshumiranim psima sa onim kojim je ubijen Fol, a Mekafi je iz bega poslao poruku da će pokloniti 25.000 dolara svakome ko bude doneo informacije koje bi mogle da dovedu do hvatanja ubice njegovog komšije. Ovaj intrigrantni čovek je jutos zatražilo azil u Gvatemali i napokon izašao pred javnost. Njegova priča teško da može postati još interesantnija.

Martin Savidž, CNN

Do koje mere je Rusija korumpirana pokazuje podatak da tek svaki peti odrasli Rus veruje u tamošnje sudstvo a da skoro da nema ministarstva iz kojeg neko nije otpušten zbog pronevere novca. Da li je sve češće otvaranje korupcionaških afera Putinov način da pridobije sve nezadovoljnije građane na svoju stranu ili, u šta oni sumnjaju, stvarni obračun sa zvaničnicima sa „lepljivim prstima“? Na pitanje šta je cilj obračuna sa onima kojima je ranije sam dozvolio da potkradaju državu, koje bismo i mi našim vlastima mogli da postavimo, nazire se jedan odgovor – PR.

Pre nekih 200 godina renomirani ruski istoričar Nikolaj Karamzin sumirao je situaciju u svojoj zemlji u dve reči: „Krade se“.

Sudeći prema skorašnjim vestima iz najveće zemlje bivšeg sovjetskog bloka, svakim danom je sve više afera vezanih za korupciju na visokom nivou. Na primer u Ministarstvu odbrane ili poljoprivrede, pa čak i u ruskom svemirskom programu.

Ruski političari cinično postavljaju pitanje “da li je predsednik Vladimir Putin koji već dugo obećava borbu protiv korupcije konačno prešao sa reči na dela? Ili je to samo priča za novinare ili nešto sasvim treće”.

Feofan Bondarenko, jedan od najpoznatijih poslovnih ljudi u Rusiji, stalno priča o tome kako podržava Putinovu borbu protiv korupcije, međutim jedno su reči a drugo su dela. Bondarenko, starac koji se u Drugom svetskom ratu borio protiv nacista, i tokom nestašice hrane 1991. u Rusiju uvozio dobra uz pomoć američkih kredita, uhvaćen je u ne tako patriotskom, korupcijskom skandalu.

Sedeći u udobnoj stolici u svojoj kancelariji koja je pod zaštitom policije, Bondarenko novinarima priča kako je njegova kompanija Soyuz (Soyuz znači unija i takođe je ime jedne ruske rakete) više od dve decenije uspešno investirala u širok spektar proizvoda, od piletine do votke.

U 2007. godini njegova kompanija je investirala 8,3 miliona dolara u jednu privatnu banku koja joj je kao garanciju za ovaj posao dala dvospratnu kuću u centru Moskve. Posle dve godine policija je upala u ovu banku i našla prazne sefove a jedan bankar je uhapšen i optužen za pranje novca.

Iako je izgubio popriličnu svotu novca Bondarenko je uložio više od dva miliona dolara u renoviranje kuće u Moskvi koja mu je poklonjena kako bi podigao njenu vrednost. Optužbe protiv bankara su posle 14 meseci odbačene jer je tvrdio da je njegov potpis na ugovoru sa poznatim biznismenom falsifikovan.

Sada je Bondarenko optužen za prevaru – on rizikuje da izgubi nekretnine vredne preko 23 miliona dolara i odlazak u zatvor na 10 godina, što bi za 83-godišnjeg starca verovatno bilo kobno.

Ovakvih slučajeva je u Rusiji mnogo. Levada, agencija za istraživanje javnog menjenja, objavila je da manje od trećine Rusa veruje u efikasnu primenu zakona u ovoj zemlji, a samo 20% njih veruje u pravosuđe. Oko 88% Rusa smatra da je korupcija najveći problem ove države.

U centar pažnje ruske i svetske javnosti u poslednje vreme dospeli su sledeći slučajevi:

-početkom novembra je ruski ministar odbrane Anatolij Serdjukov otpušten za umešanost u proneveru više od 200 miliona dolara. Njegova navodna ljubavnica nalazi se u kućnom pritvoru u svom 13-sobnom moskovskom stanu vrednom 10 miliona dolara, koji je nekada pripadao ministarstvu.

-istog meseca je čelnik Ruskog svemirskog programa otpušten zbog pronevere 217 miliona dolara, odnosno trećine sredstava namenjenih konstrukciji GLONASS sistema, odnosno ruske varijante GPS-a.

-početkom prošle nedelje TV mreža Rusija 1 razotkrila je povezanost bivše ministarke poljoprivrede Jelene Skrinik sa manjkom u budžetu od 1,3 milijarde dolara.

-i Ministarstvo za regionalni razvoj učestvovalo je u proneveri tri miliona dolara koji su nestali tokom priprema za APEC samit.

-nedavno je i šef gradskog Odeljenja za energetiku pritvoren jer je učestvovao u krađi 100 miliona dolara u prevari tokom koje su kupovane cevi za grejanje lošijeg kvaliteta.

Analitičari misle da je ova antikorupcijska kampanja Putinov odgovor na zahteve aktivista koji već godinama traže reformu korumpiranog sistema. Međutim iako se obračunava sa korupcijom, građani ne zaboravljaju da je ona ojačala za vreme njegove vlade – u svetlu ovih događaja Putinova popularnost pala je za 4 odsto.

LA Times