Tekstovi

Postoji mali ekonomski rečnik za novinare, koji je napravila Danica Popović i u kojem pod rečju „kredit“ stoji objašnjenje da je to „dogovor o pozajmljivanju novca do određenog limita i pod odgovarajućim uslovima“. U vrlo dobrom Collins ekonomskom rečniku, definicija je nešto šira: „zajam ili neki drugi način plaćanja koji omogućava potrošačima i firmama da kupuju robu, usluge, sirovine i komponente“. Da ne nabrajam gde sam sve gledao i šta sam našao da bih se na kraju vratio onome što sam znao i što mi se uvek činilo najadekvatnijom, iako ne preterano preciznom definicijom, koja bi mogla da glasi: Kredit je motor anticipirane potrošnje. Poljski sociolog Stanislav Osovski (Stanisław Ossowski) napisao je jedan sjajan esej u kojem objašnjava kako su redovne plate u industriji, a još više krediti, koji omogućavaju da se troši i pre nego što je zarađeno, bili osnovna pokretačka snaga najveće seobe u ljudskoj istoriji – seoskog stanovništva u industriju i gradove. Koja je faktička moć kredita videlo se tek kada je pukla sadašnja kriza iz koje neki tvrde da jesmo, a neki i da nismo, izašli.

Nisam uspeo da pronađem ukupnu kvantifikaciju privatnih kredita u svetu, ali se donekle da ustanoviti bar krizom ugroženih kreditnih aranžmana za čije je spasavanje u svetu dato preko 2.000 milijardi dolara, a bilo je ugroženo negde oko četvrtine ukupne mase. Bliže i jasnije je ako navedemo da su prema podacima iz prošle godine ključne evropske zemlje imale sledeće količine akumuliranih privatnih kreditnih zaduženja: Nemačka 1.515 milijardi evra odnosno 82 odsto iznosa BDP; Francuska 942,4 milijardi ili 49,1 odsto; Španija 896,7 milijardi ili 83 odsto; Italija 524 milijarde ili 34,2 odsto BDP. Pogledajmo još jedan od pokazatelja: kreditna zaduženost porodica u Španiji je najveća i iznosi 55.886 evra, u Nemačkoj 37.785 evra, u Francuskoj 36.150 evra i Italiji 21.270 evra. Kao pokazatelj nezadrživog rasta kredita, uprkos krizi, neka nam posluže podaci iz 2008. godine koji govore o kreditnoj zaduženosti u odnosu na BDP u Italiji od 17 odsto, Francuskoj 35 odsto, Nemačkoj 39 odsto, Španiji 60 odsto i ono što je nazvano tada „kvazi patološka“ zavisnost od kredita – SAD = 73 odsto BDP, odnosno preko 90.000 dolara (67.200 evra) po porodici. Samo nakon godinu dana imamo situaciju udvostručenja dugova uz tvrdnju da u ovom trenutku bar tri evropske države (Irska, Španija, Britanija) imaju kredite u iznosu većem nego što je njihov BDP.

Pokušao bih na primeru Italije, ne zato što je najmanje zadužena, nego zato što njenu situaciju najbolje poznajem, da pokažem kako ljudi podnose ta svoja zaduženja i kakve su tendencije države, pa i banaka da im pomognu. Ne spadam među one koji bi reč – pomognu – stavili pod navodnice, jer svi oni koji su uzimali kredite dobro su znali da banke postoje da bi im pozajmile novac, ali i da ih pritom oderu. Osnovni problem je što su u međuvremenu pogoršani uslovi, što su ljudi ostali bez zaposlenja, palata i dodatnih prihoda kojima su podmirivali svoje obaveze. Uz pomoć opšte krizne situacije izvršen je pritisak na države i banke te su one reagovale. Italijanska država je vrlo malo novca uložila direktno, ali je napravila aranžmane obeštećenja banaka koje svojim klijentima olakšavaju uslove otplate duga. Predviđene su dve mogućnosti: prvo, dužnik može da zahteva da mu se na godinu dana (12 meseci) suspenduje plaćanje i glavnice i kamata. Tu opciju mogu koristiti oni koji su izgubili posao ili zapali u ekonomske teškoće većih razmera. Druga je opcija da zahtevaju od banaka da im dug „razrede“ na veći broj godina nego što su ugovorom predvideli i time umanje rate, ali produže otplatu u beskonačnost.

Prethodna levičarska vlada bila je donela niz mera koje olakšavaju tržišno poslovanje, među njima je i pravo svakog dužnika da svoj kreditni aranžman sa jednom bankom prenese na neku drugu, koja mu ponudi bolje uslove, te da je ta operacija besplatna. Kako je levičarska vlada pala, banke i notari su digli glavu i protivno zakonu počeli da deru dužnike, znajući da im desničarska vlada neće stati na put. Postoji, međutim, i druga odluka prethodne vlade, a to je da se zakonom ustanovljava takozvana „class action“ – kolektivna tužba, pa je jedno od udruženja za zaštitu potrošača pokrenulo prvu kolektivnu tužbu protiv banaka i notara. U Italiji svaki ugovor mora da prođe kroz ruke notara koji overava da je u skladu sa zakonima i dakako to naplati. Sada ih tuže, jer su uspevali da na transfer kredita zajedno sa bankama nadograde i do 2-3 hiljade evra svojih izmišljenih troškova, protivzakonitih i sprečavajućih da jedna mera u korist građana funkcioniše. Prosečan sudski vek procesa u Italiji je 9 godina, pa će po neko možda uspeti i da vidi konačni rezultat tužbe.

Dakako nisu svi tako kvarni. Na primer, bankarska grupa Cariparma, prihvativši sugestiju Udruženja banaka za pomoć porodicama, jednostavno je svim dužnicima koji imaju prihode manje od 40.000 evra godišnje i kredite do 150.000 evra skinula sa otplata kvotu koja se odnosi na kapital i to za 12 meseci. Na inicijativu Caritas-a stvorena je fondacija „Etička odgovornost“ koja pomaže najsiromašnijima, onima kojima otplata duga odnosi više od trećine mesečnih prihoda. U ovoj akciji značajnog udela imaju pojedine teritorijalne zajednice koje preuzimaju na sebe otplate dugova tamo gde, na primer, muž napusti porodicu (čest slučaj sa stranim radnicima, kad ostanu bez posla, pa pobegnu u svoju zemlju ostavljajući porodicu). Postoji pored toga i tzv. „dug časti“ u iznosu od 5.000 evra, bez kamate, na koji imaju prava osobe sa prihodima manjim od 25.000 evra godišnje. No to su nekakve karitativne, odnosno vantržišne mere. Zato bismo se vratili onim uslovima koje diktira tržište.

Prvo, imajmo u vidu da od ukupnog kreditnog zaduženja u Italiji 60,7 milijardi evra otpada na kredite za trajnu potrošnu robu (elektronika, nameštaj…), 48,3 milijarde za automobile i 415 milijardi za stambene kredite. Ukupna suma je dakle pomenutih 524 milijarde evra. Svuda u svetu je odnos približno isti pa su prema tome determinišući krediti za stanove. Kamata na takve kredite formira se na osnovu bazne fiksne kamate (EURIRS) ili promenljive (EURIBOR) na koje banke dodaju svoju proviziju (spread). Prvi deo se formira na bankarskom tržištu i nedodirljiv je, drugi deo – spread, zavisi od banke do banke i kreće se za sada između 1 i 2,34 odsto. Evropsko udruženje bankara apelovalo je da banke bar još u toku ove godine pokušaju da ne prelaze gornju zbirnu granicu kamate i spreada od 4 odsto. Veliki broj banaka ima u vidu tu preporuku, a drže je se najviše zato što iz tržišnih razloga (sve manje je zahteva za nove kredite) kamate padaju.. Na primer 18. februara zbirne kamate na kredite u Italiji svele su se na 3,74 odsto. Koliko će to stanje da traje nije lako prognozirati.

Postoji jedna ustanova koja je na raspolaganju onima koji žele da uzmu kredit, zove se „Mutui (krediti) online“ sem što promptno objavljuje nivo kamata ima i elektronski formular u koji interesent upiše koliki kredit želi, na koliko godina, kolika su mu primanja… i dobije odgovor u kojem piše koja banka daje najpovoljnije uslove za takve interesente i što je veoma važno – daje i rejting banke, tako da ako se pomamite na nečije povoljne uslove možete odmah videti i koje su šanse da vam bankrotstvom banke bude oteto i ono malo što imate. S kreditima nije lako, međutim, bez njih današnja ekonomija bi prestala da postoji. Kriza kredita uspela je bar privremeno da disciplinuje emitente kredita, da obuzda kamatne stope, da nauči građane da pre nego što se upuste u kredit dobro pogledaju uslove i rejting banke kod koje se zadužuju. Dobar broj banaka, i u buduće, neće trajati ni koliko kredit koji prodaje. Srećno je ako se istopi u nekoj većoj, međutim, ako se istopi načisto (bankrotira) najveći deo računa platiće dužnici po kreditima.

Milutin Mitrović
broj 64, februar 2010.

Još jednom, maloprodajna industrija je dominirala našim godišnjim CE Top 500 u okviru sektora robe široke potrošnje sa maloprodajnim kompanijama sa širokom lepezom proizvoda iz užeg regiona poput Mercatora (rangiran 91.), Delta maxi (rangiran 101.) i Konzum-a (rangiran 106.). Među maloprodajnicima, Mercator grupa, rangirana na 46 mestu, postigla je najšire globalno izlaganje sa najvećom površinom robne kuće, što je za posledicu imalo vodeću poziciju Mercator Group u potrošačkoj poslovnoj industriji u Adria regionu.

Godine 2008, maloprodajnici su apsorbovali deo većih cena za energiju, hranu i robu. Osim relativno visokih stopa inflacije, rast prihoda od prodaje je u glavnom bio podstaknut povećanjem broja prodavnica.

Delta Maxi je zabeležio najveći rast prihoda, sa 35 odsto ove godine u odnosu na prethodnu. Drugi najveći Konzum, je zabeležio 19% većih prihoda. Konzum, za razliku od drugih ključnih maloprodajnika u regionu, je uspeo da poveća profitabilnost na EBIT nivou (operativni i neoperativni profit pre odbijanja kamate i poreza na prihod) sa 4,0 odsto na 5,1 odsto. Efekti globalnog usporavanja i finansijske krize na maloprodajnike su se mogli uočiti u većim troškovima finansiranja, što je značajno umanjilo neto profitne marže. Kao posledica globalnog usporavanja, maloprodajnici robe široke potrošnje su doživeli promenu strukture prihoda. Došlo je do povećanja primarnih proizvoda kao što su pekarski ili mesarski proizvodi, dok je uočen pad u potražnji za električnom robom za domaćinstva i tekstilu.

Čak jači efekti krize na maloprodajnike i u potrošačkoj industriji generalno se mogu videti u strukturnim promenama koje su najavljene ili već sprovedene u 2008. godini. U drugoj polovini 2008. godine, slovenački finansijski konglomerati, Infond holding i Istrabenz, su najavili prodaju svog vlasničkog udela u Mercatoru. Iako transakcije nisu okončane 2008. godine, banke su založile akcije Mercatora, prethodno uzete kao obezbeđenje, tokom 2009. godine. Uprkos glasinama da će Delta Group, matična kompanija Delte Maxi, ili Agrokor, matična kompanija Konzuma, biti mogući kupci Mercatora, ni jedan nije uspeo da stekne vlasnički udeo u ovom najvećem maloprodajniku u Adria regionu.

Proizvodnja i potrošnje privatnih robnih marki je dalje najobimnija u Hrvatskoj i Sloveniji. S druge strane, njihova potrošnja u Srbiji i drugim zemljama u regionu i dalje zaostaje što se može objasniti manjim stepenom konsolidacije u maloprodajnoj industriji.

Finansijska kriza u 2009. godini i ne toliko svetle prognoze će stvoriti izazovno okruženje za igrače u potrošačkoj industriji. Kompanije koje su usmerne primarno na hranu i piće će verovatno imati nešto bolju budućnost od onih koji se bave proizvodnjom npr. aparata za domaćinstvo. Ipak, za sve igrače u maloprodajnoj industirji, okruženje visokih kamatnih stopa, zajedno sa visokom stopom dugovanja, može stvoriti ogromne probleme, za koje očekujemo da će biti ključni podstrek daljim merdžerima i akvizicijama, ili vertikalnoj integraciji i deintegracionim aktivnostima u narednom periodu.

Treba očekivati dalje povećanje potrošnje privatnih robnih marki unutar Adria regije, naročito u onim zemljama gde konsolidacija maloprodajne industrije zaostaje za tržištima EU. U vezi organske hrane i pića, dalji podstrek proizvodnji i potrošnji organske hrane i pića se može očekivati, ali sporijom stopom u poređenju sa prethodnim godinama. Očekivani spori rast je uglavnom posledica većih proizvodih troškova u poređenju sa konvencionalno proizvedenom hranom što za posledicu ima veću cenu organske hrane u supermarketima.

Slaven Ćurić, menadžer u Finansijskom savetovanju, Deloitte Hrvatska
broj 59, septembar 2009.

Baš kao i u prošlogodišnjem izveštaju, zbog fragmentisanog tržišta, samo tri kompanije iz Adria regiona koje posluju na polju bioloških nauka i zdravstvene zaštite, su dospele na Top 500 listu – farmaceutske kompanije Krka, Lek i Pliva. Jedino Krka je ostala nezavisna kompanija, dok su Lek i Pliva sada u rukama globalnih strateških partnera, Novartis-a i Teva-e.

Finansijska kriza utiče na državne budžete i zato će se još više naglašavati kontrola troškova u zdravstvenim sistemima, dajući prednost generičkim proizvođačima kakvi su svi farmaceutski proizvođači u Adria regionu. Prošle godine, nije bilo akvizicija velikih farmaceutskih kompanija od strane strateških ili finansijskih investitora tako da su Krka, Belupo, Bosnalijek, Jadran Galenski, Alkaloid i drugi ostali nezavisni. Pliva je došla pod kontrolu Teva-e, nakon akvizicije Barr-a od strane Teve. Plan je da se narednih meseci privatizuje Galenika, velika domaća farmaceutska kompanija, i ovaj proces će uskoro početi. U skladu sa globalnim trendom, očekuje se dalja konsolidacija industrije u regionu.

Kao i u zapadnoj Evropi, tržišni učesnici su prepoznali važnost kontrole pristupa krajnjim korisnicima i zato viđamo konsolidaciju maloprodajne distribucije, u slučaju apoteka u skoro svim zemljama regiona. Proces konsolidacije je podstaknut količinom lekova koji se izdaju bez recepta. Za sada, konsolidacije su se dogodile na nivou zemlje, sa samo nekoliko pokušaja da se stvori regionalni igrač.

Kao posledica finansijske krize, navedene kompanije u ovoj industriji, baš kao i one iz drugih sektora u regionu, su zabeležile značajan pad u vrednosti svojih akcija na lokalnim berzama, umanjujući njihovu tržišnu kapitalizaciju. Pad je uglavnom posledica mehura koji je stvoren proteklih godina, pre nego učinka ovih kompanija, mada i dalje imaju jake rezultate u poređenju sa ostalim sektorima. Još jedna posledica finansijske krize jeste produžavanje rokova za plaćanje od strane zdravstvenih fondova, što stvara dalji pritisak na radni kapital igrača u sektoru. Za razliku od drugih sektora, kriza nije izazvala značajan pad u prihodima od prodaje u farmaceutskoj industriji.

Janez Škrubej, menadžer, Sektor za finansijsko savetovanje, Deloitte Slovenija
broj 59, septembar 2009.