Tekstovi

U intervjuu sa vodećim saknadinavskim ekspertom za brendove i super brendove Ylvom Carresijö Vitorović, koja trenutno radi u Zapadnošvedskom turističkom odboru, saznali smo da super brendovi pružaju kupcima osećaj sigurnosti ali da mi još mnogo moramo da radimo na stvaranju srpskih bendova koji bi takve osećaje budili među potrošačkom populacijom na zapadu. Njoj nije jasno zašto uopšte svoju robu plasiramo na strana tržišta ako se ne trudimo da ih reklamiramo tamo.

BIF:Šta je to danas Super Brand? Koje su mu karakteristike? Šta suštinski jedan proizvod ili firma dobijaju sa statusom Brenda ili Super Brand-a?

Ylva C.Vitorović: Super brend koristi kako firmama tako i konzumentima. Naime, kada neka roba ili usluga (firma) dobije status brenda ili super brenda ona je prepoznatljiva, a time budi i određenu sigurnost kod konzumenta. Dovoljno je samo pokazati deo logo-a ili pustiti par tonova iz reklamnog džingla da bi konzument prepoznao svoj omiljeni brend (ili super brend).

Na primer, opšte je poznato da jedan MekDonalds ne servira najkvalitetniju hranu na svetu, ali daleko od toga – konzumenti znaju šta mogu očekivati kada uđu u MekDonalds, od sadržaja svakog proizvoda do usluge, obzirom da je koncept isti u celom svetu.

BIF:Ko određuje šta je Brend / Super Brand?

Ylva C. Vitorović: Brend određuju de fakto potrošači. Sam brend sastoji se od tri osnovna dela: identiteta, profila i imidža. Identitet je suma internih vrednosti, zaposlenih, odnos “brend – potrošać”, atributi produkta, simboli, itd. Profil je nosilac indentiteta , a imidž je percepcija brenda u mislima potrošača. Kada se potrošač odlučuje da kupi nešto što je brend on time ima osećaj sigurnosti u svom izboru roba ili usluga. A to je jako važno, jer time firma koja plasira robu (poznatu kao brend ) svakako zarađuje više od firme koja istu ili sličnu robu plasira na tržište ali robu koja nema status brend/super brend.

Kod modernih potrošača postoji još jedna bitna navika a to je tzv parametar “sociološke prihvatljivosti” – na primer kupac može sebi postaviti pitanje prilikom kupovine automobila kako že izgledati njegov lični imidž u sredini gde se kreće ukoliko kupi BMW ili ukoliko se odluči da kupi Ford.

U vremenu globalne ekonomske krize potrošači vode računa o mnogim elementima pre nego se odluče da na neku robu ili uslugu potroše novac. U tome je vrednost i značaj brenda / super brenda za proizvođače. U poslednjih nekoliko decenija na stvaranje robne marke koja će postati brend ili super brend, komapnije izdvajaju najčešće od 20 do 30% ukupnog budžeta, a neke i daleko više.

BIF: Koji su najpoznatiji švedski Super Brandovi?

Ylva C.Vitorović: Primeri nekih švedskih superbrendova su IKEA, Volvo, Ericsson, ABBA (još uvek je jakog uticaja zahvajujući muzici i filmu Mama Mia) , Skype, Spotify…

BIF: Jedno vreme ste bili angažovani i na poslovima vezanim za održavanje i razvoj super brenda kakav je jedan Volvo. Obzirom da je kompanija kupljena od strane kineskih investitora mnogo se diskutuje o tome da li će se kvalitet i bezbednost Volvoa promeniti…

Ylva C. Vitorović: Nesumljivo je u interesu kineskih vlasnika da kvalitet, komunikacija i osnovne vrednosti jednog Volvoa kao super brenda, ostanu iste kao i do sada, ako ne i bolje, tako da potrošači nastave da poistovećuju Volvo sa bezbednošću, kvalitetom i zaštitom životne sredine. Koliko je meni poznato, u tom segmentu se ništa bitnije neće promeniti u doglednoj budućnosti. Naprotiv, može se samo poboljšati. Bez obzira na promenu vlasnika kompanije.

BIF: Koliko su srpske firme poznate u Skandinaviji? Ako nisu, gde je najveći problem?

Ylva C.Vitorović: U Švedskoj gotovo da i nema poznatih srpskih brendova. U narodu su poznati proizvodi poput šljivovice ili recimo ajvara. Drugih poznatih srpskih roba ni nema. Činjenica je da treba jako puno vremena i novca da se kreira jedan brend. U srpskom slučaju, to nije priča vezana za loš marketing, već prica o marketingu srpskih proizvoda u celoj Skandinaviji koga jednostavno nema. Marketinga srpskih firmi dakle nema.

Nije mi jasno kako proizvođači iz Srbije misle da nešto ovde prodaju bez upotrebe savremenog marketinga… Znam da to podrazumeva dodatne troškove u izvozu roba, ali bez marketinga nema ni moderne trgovine. A zašto se o tome ne vodi više računa u Srbiji, kada se proizvodi plasiraju na druga tržišta, to nikome nije jasno.

BIF: Kako vidite budućnost bredniranja?

Ylva C. Vitorović: Danas se mnogi super brendovi / brendovi bore da zauzmu što bolje pozicije u globalnoj areni. To znači da je sada jako teško dobiti status super brenda. Status određuju nakon dugotrajnih analiza i procena eksperti firme Interbrand i Vol Strita (Wall Street) aali to najviše rade, kao i uvek, potrošači i korisnici roba ili usluga.

Mnogi, danas poznati super brendovi, su tu poziciju izborili pre mnogo decenija (Koka Kola, Kellogs, Apple, Volvo). Međutim, nove tehnologije generišu produkte ili servise koji korespondiraju sa modernim potrošačkim potrebama. Tako su nastali danas jako popularni super brendovi kao što su Google, Skype, Facebook, Twitter..itd.

U brošurama koje dele potencijalnim izvoznicima roba na tržišta Evropske Unije, mnoge privredne komore posebno ističu znacaj web prezentacija u okviru marketinga za izvoz roba. A današnjeg web marketinga nema bez upotrebe ovih novih tehnologija.

Čini mi se da o tome u Srbiji malo ili nedovoljno vodi računa, pogotovo kada je reč o boljem i profesionalnijem predstavljanju roba ili usluga na recimo tržištu Skandinavije. Zato i govorim o nepostojanju marketinga srpskih roba ili usluga. A bez toga, nema ni brenda ni pravog profitabilnog eksporta. A mislim da Srbija ima dosta tradicionalnih proizvoda iz sektora poljoprivrede koji bi mogli da “prođu” i ovde.

<div style=“text-align: justify;“>

U petak (15.oktobra) biće završeno probijanje i poslednje deonice najvećeg železničkog tunela na svetu – Gotarda – koji prolazi kroz samo srce švajcarskih Alpa. Tačno u 14 časova mašina za dubinsko bušenje nazvana „Sisi“ , firme AlpTransit, spojiće dva kraka budućeg tunela Gotard izgrađenog da povezuje Cirih u Švajcarskoj i Milano u Italiji. Nakon što 2017. godine ovaj deo Alpske železeničke transverzale (NEAT) bude pušten u rad, između Italije i Švajcarske putovaće se 2 sata i 40 minuta. U momentu probijanja poslednjih metara Gotard tunela ministar saobraćaja Švajcarske, Moris Lojenberger, video vezom direktno ce se uključiti na konferenciju svojih kolega saobraćajnih ministara EU koji će tada zasedati u Briselu.

Evropa će slaviti gigantski građevinski poduhvat. Na „licu mesta“ već sada se sprema slavljenički spektakl. Muzičari, glumci, pevači, javne i političke ličnosti, užurbano pripremaju nastupe koje će tom prilikom pratiti više od stotinu televizijskih ekipa iz celog sveta. Ministar saobraćaja Moric Lojenberg naglašava da je „upravo ovaj tunel ugaoni kamen švajcarske politike očuvanja životne sredine, kojom se promet ljudi i roba, sve više, prebacuje sa drumskog na železnički saobraćaj. Druga je prednost za Švajcarsku, što će najveći deo tog železničkog transporta na evropskoj osovini sever – jug , kod nas, prolazi podzemno kroz masive Alpa i železničke tunele.“

U raspravi koja se u javnosti uporedo sa otvaranjem Gotard bazičnog tunela povela, postavljaju se sve češće pitanja rentabilnosti i profitabilnosti ovog projekta, koji je do sada državu koštao više od 19,1 milijardi franaka (Gotard bažični i severno od Ciriha građen Ceneri tunel). Smatra se da će do 2070 godine troškovi održavanja ovog dela NEAT železničkog sistema, koštati blizu 18 miliajrdi franaka godišnje. Razloga za to ima bezbroj, tvrde eksperti. A njima odgovara ministar saobraćaja Lojenberg koji tvrdi „da je povećanje troškova održavanja pre svega posledica odluka Parlamenta. Naročito odluka kojom se tražilo uvođenje posebnih, oštrijih, i sigurnijih mera bezbednosti kako za putnike tako i za robe.

Ne zaboravite da je ovo najduži tunel koji prolazi kroz planinske predele i da se na nekim delovima spušta duboko pod zemlju a na nekima podiže. Istovremeno kroz tunel treba da se kreću brzi putnički i spori transportni vozovi.“ Zagovornici ovog projekta podsećaju da je NEAT železnicki kompleks Alpske transferzale deo EU projekta, pa samim tim, „oni koji će ga koristiti zajedno sa nama trebalo bi da zajednički snose i troškove održavanja“. Podsećanja radi, sve analize upućuju na ispravnost odluka vlade Helvecije da se promet roba i ljudi prenosi sve više sa drumske na železničku mrežu, čime se ukupni budžetski troškovi (održavanja postojećeg i izgradnja novog) smanjuju od 30 do 45%. Kada se „pokrene“ ovaj deo NEAT transferzale dnevno će prevoziti više od 300 putnika i 80 tona roba. Gledano u brojkama Gotard tunel je sa svojih 57,1 km, duži od Evrotunela (50,4 km) koji ispod kanala Lamanš povezuje Francusku i Veliku Britanju; a za 4 km „pobeđuje“u dužini tunel Seikan u Japanu. U izgradnji Gotarda, koga sačinjavaju dva paralelna tunela koji se dodiruju na desetak tačaka, upotrebljeno je 228 km železeničkih šina, 198 000 betonskih blokova, 2800 km raznih strujnih i kablova za prenos podataka. Prosečna brzina za putničke vozove kroz sam tunel biće od 200 do 250 km na sat.

Jedno je sigurno, putovanje ovim delom evropskog kontinenta, uz brzine od 200 do 250 km na čas, sa proživljenim momentima kada prevaljujete za manje od dva sata visinske razlike od 500 do 1000 m, kao i saznanjeda se „krećete“ po svetskom čudu – činiće ovu deonicu putovanja između Ciriha i Milana jedinstvenim doživljajem. Od četvrtka 15. oktobra kroz Švajcarsku će se putovati kroz dva tunela: drumski San Gotard koji je odavno već u upotrebi i železnički Gotard Bazični koji će biti konačno, nakon 50 godina priprema i planova, završen.

Zoran Vitorović, Cirih/Bern

Vlasti u Ujedinjenima Arpaskim Emiratima zabrinute su zbog pojave koja se masovno širi. Naime, više od 66% stanovnika „zavisno“ je od sajber seksa, a 80% zavisnika čine – udate žene.

Obzirom da svaki drugi stanovnik Emirata poseduje internet priključak, pojava se širi tolikom brzinom da vlasti preduzimaju (po hitnom postupku) sve moguće mere kako bi se sa ovim „specifičnim oblikom zavisnosti“ uhvatile u koštac.

Prema zakonu u Emiratima, svaki oblik promocije sekusalnosti, pornografije, ali i navođenje na blud, kažnjava se do 10 godina zatvora i 13.600 US dolara.

Međutim, kako tvrdi za dnevnik Golf Njuz (Gulf News) lekarka Dr R. McCarthy sa privatne klinike u Dubaiju, a prenose mediji širom arapskih zemalja, „veći deo problema potiče iz sistema verovanja kojim se navodno čuvaju tradicionalne vrednosti porodice i društva a pojedinac de fakto ostaje željan svega. Ljudi poseduju prirodne porive ali ih sada usled verskih i moralnih zabrana, putem interneta ispoljavaju na najgori mogući, cak i bolestan, način.“

Primeri koji šokiraju tamošnju javnost su brojni:

– jedna 32-godišnja udata majka četovala je sa više muškaraca uporedo i redovno pokazivala sve svoje “prirodne attribute”, seksualno se zadovoljavajući pred web kamerom

– druga 40-togodišnja domaćica i majka intimno se zadovoljavala mesecima sa muškarcem iz Engleske

– treća 40-godišnjakinja je nakon dvadeset godina braka otkrila sajber ljubavnu vezu svoga muža sa drugim muškarcem iz Amerike

– 55-godišnji muškarac redovno je preko interneta gledao pornografske filmove dok su mu u dnevnoj sobi pored njega sedela maloletna deca i žena…itd.

Kako bi makar malo ograničili širenje ove “čudne zavisnosti” (Cyber seksa), vlasti u Dubaiju su oformile dve specijalne brigade policije: CERT – tim za brzo reagovanje u vezi kompjuterskog kriminal, i CEB – sajber forenzički dokazi.

Kako je za dnevnik Gulf News izjavio kapetan Rasid Ahmed Lutah, šef CEB tima, “ovaj vid zavinosti može ozbiljno ugroziti našu decu, moral i samopoštovanje pojedinaca, a dugoročno utiče i na kompletan naš razvoj”.

Vlasti preduzimaju pojačane mere kontrole javnih internet kafea na razne načine, i to postavljanjem snažnijih internet filtering sistema kao i strožijim sistemima pristupa određenim web stranicama.

Zoran Vitorović,

Cirih