Tekstovi

Britanski nedeljnik “Ekonomist” (Economist) prikazao je sredinom avgusta knjigu “Revolucionarni život Fridriha Engelsa” (Friedrich Engels), koju je napisao istoričar Tristram Hunt, a objavila “Metropolitan Books”. U Britaniji je knjiga od 448 strana ponuđena pod naslovom “Komunista u mantiji”. Košta 25 funti.

“Kapital” Karla Marksa (Karl Marx), prvi put objavljen 1867. je prošle jeseni, u vreme finansijske krize, preplavio liste bestselera. “Kapital”, knjiga koja je prva opisala nemilosrdnu prirodu kapitalizma, odjednom je dobila novo značenje. Za razliku od Engelsa, koji je gotovo čitav život, iako iz pozadine sarađivao sa Marksom i neizmerno doprineo “Kapitalu”, Marks nije zaboravljen.

Dva čoveka, obojica u dvadesetim godinama, su se sprijateljila u Parizu 1844. i ostali veoma bliski do Marksove smrti 1883. Obojica su bili sa Rajne, ali iz različitih miljea. Marksov otac je bio pravnik, Jevrejin koji se preobratio u hrišćanstvo. Engelsov otac je bio protestant i bogati vlasnik predionica pamuka. Marks je studirao pravo, zatim filosofiju; Engelsa, “crnu ovcu” u porodici su kao 17-godišnjaka oterali u porodični biznis. Kada je 1841. služio vojsku u Berlinu, upijao je ideje koje su kružile prestonicom Pruske.

Nakon toga se u Mančesteru u firmi “Ermen & Engels” posvetio porodičnom biznisu. “Grad pamuka” je sredinom 19. stoleća bio raj za vlasnike i pakao za radnike. Tu je Engels naučio da su ekonomski faktori osnovni uzrok klasnog sukoba u društvu. Godine 1845. kada je imao 24 godine je naučio kako se postaje uspešan kapitalist i nadahnuto u anti-kapitalističkom “Položaju radničke klase u Engleskoj” detaljno opisao neljudskost modernih načina proizvodnje.

Engels je napustio Mančester da bi sa Marksom radio na “Komunističkom manifestu”. Zajedno su putovali Evropom, poprištem kontinentalnih revolucija sredinom 19. veka. Kad se vratio u Englesku Marks je počeo da piše “Kapital”. Uz ženu, nemačku aristokratkinju i buljuk sitne dečice poželeo je da živi buržoaski udobno, ali za to nije imao para.

Engels (čije ime podseća na nemačku reč “anđeo) našao je velikodušno rešenje: vratiće se neželjenom porodičnom poslu sa pamukom u Mančesteru i slati Marksu novac potreban da napiše traktat koji će promeniti svet. Sledećih 20 godina nesrećni Engels je radio i polovinu prihoda slao Marksu kome je uvek trebalo sve više i više para. Engels je doprinosio “Kapitalu” idejama, praktičnim poslovnim primerima i uredničkim intervencijama. Kad je konačno prvi deo “Kapitala” završen, Engels je napustio biznis i vratio se u London da sa Marksovom porodicom uživa kao rentijer i intelektualac.

Engels je enigma. Talentovan, energičan, fasciniran političkim idejama, pristao je da bude druga violina. “Marks je bio genije; mi smo bili, u najboljem slučaju talentovani”, izjavio je nakon smrti prijatelja.

Visok i zgodan, Engels je imao ukusa i za ideje i za dobar život: vino, žene i lov. Nije mu smetalo što sve to plaća mukotrpnim radom proletarijata. Živeo je manje konvencionalno od Marksa – najpre sa Meri Berns (Mary Burns), polupismenom Irkinjom iz radničke klase. Kad je Meri umrla, živeo je sa njenom sestrom Lizi (Lizzy), sa kojom se oženio tek kad je umirala. Nije imao dece, ali je brinuo o dečaku čiji je otac bio Marks, a majka Marksova služavka.

Engels se žrtvovao i posle Marksove smrti. Izdržavao je Marksovu porodicu i njene prirepke; godinama je sakupljao i grupisao haotične Marksove beleške za II i III tom “Kapitala”. Engels ih je ponekad tako povezivao da su bile revolucionarnije nego što bi Marks želeo. U III tomu, kada Marks beleži tendenciju pada profita kompanija i zaključuje da to može stvoriti “potres” u kapitalističkoj privredi, Engels je upotrebio reč “kolaps”, dozvoljavajući marksistima u 20. stoleću da radikalnije interpretiraju tekst.

Engels 1895. nije sahranjen na istom londonskom groblju gde je ležao njegov prijatelj. Skroman do kraja, tražio je da se njegov pepeo raspe pored Istberna (Eastbourne), gde je sa Marksovima provodio praznike.

Tamara Kaliterna

Osma je godišnjica terorističkih napada u SAD. Tog 11. septembra su oteta četiri transkontinentalna aviona: dva su usmerena na Svetski trgovinski centar u Njujorku, jedan na Pentagon, a jedan je pao na polje u Pensilvaniji. Poginulo je ili je nestalo više od 3.000 ljudi. Te godine u svetu od 4.655 žrtava terorista 4.353 su bili civili, 277 su bili državni službenici, a 25 vojnici. U Njujorku su poginuli građani 90 država sveta. Administracija SAD je proglasila “globalni rat protiv terorizma”.

U junu 2009. Abdulhakim Muhamed ubio je regruta Vilijema Endrjua Longa koji je, nenaoružan pušio pred regrutnim centrom u Litl Roku. On je prvi Amerikanac, žrtva teroriste na američkom tlu posle 11. septembra 2001. i prvi otkako je počeo “globalni rat protiv terorizma”.

Procene su da je u “ratu protiv terorizma” u Iraku poginulo između 946.000 i 1.120.000 ljudi, u Avganistanu između 20.000 i 49.600 civila, u Somaliji najmanje 7.000.
Godišnje u svetu u saobraćajnim nesrećama pogine 1,2 miliona ljudi. Grešku lekara u svetu godišnje glavom plati 1,4 miliona, a u SAD 120.000 pacijenata. U Holandiji je godišnje pad sa stepenica uzrok smrti 1.700 ljudi.

Tek ovog leta je šef Američke centralne obaveštajne službe (CIA) Leon Paneta saznao za tajni plan ubijanja operativaca Al Kaide. Umestio bespilotnih letelica i stranih službi, trebalo je angažovati timove ubica članova Al Kaide na terenu. Plan vredan više miliona dolara je sastavila CIA nakon 11. septembra 2001. ali nije ostvaren. Pošto je plan obelodanjen, Al Kaidini više ne moraju strahovati od američkih likvidatora na tajnom zadatku.

Iako je nakon napada na američke ambasade u Africi 1998. Klintonova vlada organizovala vojne operacije protiv vodstva Al Kaide, nije je obezglavila do 2001. Od tada su svi kandidati za predsednika SAD, uključujući Baraka Obamu obećavali da će ubiti Bin Ladena i uništiti Al Kaidu. CIA je ubijala funkcionere Al Kaide u Pakistanu, Jemenu i Somaliji, pa i kada je Obama došao na vlast. Od januara je u Pakistanu Al Kaida napadnuta tridesetak puta.

Teško je sprovoditi američke antiterorističke ideje i u zemljama koje su saveznici SAD. Godine 1996. SAD su tražile pomoć vlade Katara da uhapse Halida Šeika Mohameda, koji je bio mozak akcija Al Kaide, a radio je kao inženjer za vladu Katara. Vlast je upozorila Mohameda koji je pobegao u Pakistan i odatle smišljao napade na američke ciljeve, uključujući operaciju 11. septembra 2001.

Terorizam je upotreba ili pretnja nasiljem nad civilima da bi se postigli politički ciljevi. Teroristi oduzimaju nevinim žrtvama pravo na bezbedan i život u miru. Kad građane štiti od terorista, država ne sme gurnuti u stranu demokratske vrednosti, ni žrtvovati ljudska prava. Ali, ni ljudska prava terorista ne smeju da budu iznad prava žrtava.

Organizacija “Human Rights Watch” je sastavila spisak država koje su u ime “borbe protiv terorizma” odmah posle 11. septembra napale političke protivnike, nepoželjne verske grupe ili primenile “restriktivnu ili politiku kažnjavanja prema izbeglicama, azilantima i strancima uopšte”. Na listi su Australija, Belorusija, Egipat, Eritreja, Indija, Izrael, Jordan, Kina, Kirgistan, Liberija, Makedonija, Malezija, Pakistan, Rusija, Sirija, SAD, Uzbekistan i Zimbabve.

U 12. veku u Iranu je šiitska grupa pod nazivom “Ubice” terorisala vođe sunita. Do kraja 19. veka ubistva šefova država bile su sredstvo revolucionarnih, političkih i društvenih promena. “Teror” je najpreciznije opisivao aktivnost Kluba jakobinaca za vreme Francuske revolucije. “Teror je brza, žestoka, beskompromisna pravda”, kazivao je vođa jakobinaca Maksimilijan Robespjer.
Tri bombe koje je 1858. hitnuo Feliče Orsini, ubeđen da je italijanski patriota ubile su, umesto Napoleona III osmoro i ranile 142 prolaznika. Feliče, ili “Srećko” na srpskom jeziku je nadahnuo ruske terorističke grupe. Sergej Nečajev, osnivač Narodne osvete, prvi je 1869. sebe opisao kao “teroristu”. Ruska marksistkinja Vera Zasulič objasnila je šta terorista nije. U januaru 1878. pucala je i ranila komandira policije koji je mučio osumnjičene. Kad ga je ranila, bacila je oružje, rekavši: “Ja nisam ubica, ja sam teroristkinja”.

Teroristi bi da uplaše ili učine bespomoćnom zajednicu ili državu. Učinkovitost terorističkog akta nije sam akt, već reakcija na taj čin. Na Olimpijadi u Minhenu 1972. organizacija Crni septembar ubila je 11 Izraelaca. Sportisti i taoci su u Minhenu bili koletaralne žrtve. Cilj terorista je bila milijarda ljudi koji su videli TV verziju zločina.

Teroristi veruju da se legitimno bore za svoja uverenja, žele da se prikažu kao Robin Hud i pokupe simpatije javnosti. Za žrtvu, terorista je kriminalac. Nasilje koje proizvodi smrt i teror su i automobil-bomba u gradu i vojni pilot koji u polju bombarduje neprijateljski tenk. Pojednostavljeno, svaka vojna akcija je terorizam pod drugim imenom. Što je za jedne terorista, za druge je borac za slobodu.

Shodno, članice UN ne prihvataju jedinstvenu definiciju terorizma. Posle 11. septembra 2001. UN su usvojile više od 20 rezolucija o terorizmu.

Američki Stejt dipartment ima profile 106 aktivnih terorističkih grupa u svetu.

Bez obzira da li su marksisički pobunjenici, džihadski teroristi ili kongoanski ustanici, svi se finansiranju krijumčarenjem cigareta, jer je to operacija niskog rizika.
Cigarete švercuju Hezbolah, Talibani, Al Kaida, Prava irska republikanska armija i Radnička partija Kurdistana. Cigarete nije teško prošvercovati, lako se nabavljaju, a profit je zanosan. Nema tog psa koji će nanjušiti cigarete, a kazne za švercere cigareta nisu velike. U Kini proizvodnja deset miliona cigareta košta 100.000 dolara, a u SAD se za njih dobije dva miliona dolara.

Tamara Kaliterna

broj 59, septembar 2009.

Logično je da ako već plaćamo televizijsku pretplatu želimo da gledamo i kvalitetan program. I zaista, postoje kvalitetni sadržaji na RTS-u. Filmski program je najbolji od domaćih TV stanica. Informativni je zadovoljavajuć. Tu su i sportski prenosi. Ima i zabavnih emisija. No, postoji i ono ali…

Postoje dva osnovna koncepta televizijskih kanala – javni servis i komercijalni programi. Osnovna funkcija javnog servisa je da zadovoljava potrebe svojih građana. Dakle, on počiva na ideji služenja javnim interesima. Javni servis nije profitno orijentisan. Time se sprečava borba javnog i privatnog sektora oko oglašivača, a i sprečava se da javni servis podlegne interesima oglašivača. On se finansira ili od pretplate ili iz državne kase, a moguća je i kombinacija ova dva slučaja. Shodno tome, sadržinski, njegov program se razlikuje od programa komercijalno usmerenih medija. Za razliku od privatnih medija čija je glavna briga da privuku sponzore i publiku, javni kanali moraju da opslužuju javnost i da nude program dopadljiv svim uzrastima i ljudima sa svih lokaliteta. Javni servis nudi više obrazovnog programa i više dečijeg programa. Ovaj servis mora biti politički neutralan. Taj program bi trebao da izražava nacionalno jedinstvo i pripadnost toj naciji. Njegova glavna svrha je da pruža informacije i da prikazuje slike i simbole koji odražavaju raznolikost zemlje i celog sveta, a njegovo funkcionisanje je propisano zakonom.

Prema Zakonu o radiodifuziji Republike Srbije javni radiodifuzni servis se bavi proizvodnjom, kupovinom, obradom i emitovanjem informativnih, obrazovnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, sportskih i drugih radio i televizijskih programa koji su od opšteg značaja za građane, a naročito u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava i razmene ideja i mišljenja i negovanja političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije, kao i očuvanja nacionalnog identiteta.

Komercijalni servisi se danas češće mogu videti nego javni servisi. Oni su posledica sve veće trke za profitom. Vlasnici komercijalnih medija imaju samo jedan interes a to je povećanje zarade. Samim tim oni imaju veću slobodu u emitovanju svog programa od javnih servisa. Zato podilaze interesima masovne publike i puštaju program koji nije kvalitetnog sadržaja ali koji narod želi da gleda (tipičan primer za to kod nas je Pink televizija i toliko puta pomenuti Grand show). Tu se naravno otvara i pitanje ukusa masovne publike, odnosno da li se narod danas zadovoljava gledanjem klišeiranih ljubavnih priča, tračeva o poznatima, automobilima, seksom i španskim serijama. Čini se kao da je to gornja granica ukusa masovne publike. Prednost komercijalnih televizija je u tome što su besplatne za potrošače i što pružaju širok spektar programa.

Na teritoriji Srbije kao javni servisi deluju Radio televizija Srbije i radio televizija Vojvodine, a ostalo su komercijalne televizije. Kako su svi građani naše zemlje u obavezi da plaćaju televizijsku pretplatu nameće se i logično pitanje šta oni tačno dobijaju za svoj novac.

Plaćene reprize
Čini mi se da neko zadužen za programsku šemu RTS-a duboko u sebi veruje da ako dovoljno puta odgledamo televizijsku seriju „Bolji život“ da će nam se isti vremenom i poboljšati. Samo je potrebno dovoljno puta reprizirati. Zaista ne mogu da nađem drugi, razuman odgovor na ovu situaciju. Naravno, nije to slučaj samo sa „Boljim životom“. Tu su i „Srećni ljudi“. Valjda se sve radi po istom modelu. Pa onda „Gore-dole“, „Porodično blago“. Sve reprize repriza. Ako smo već i morali da gledamo te serije iz nesrećnih devedesetih tada, ne vidim razlog da se sada podsećamo tog perioda (to što čuveni „Bolji život“ nije iz tog perioda je verovatno još jednan razlog da ga malo gledamo).

A onda su snimljane neke nove serije. Roman Mirjane Janković Mir-Jam „Ranjeni orao“ je ekranizovan u televizijsku seriju. Pohvale su stizale sa svih strana; na račun glumaca, kostima, muzika, scenografije. A svaki kvalitet (kod nas nažalost i nekvalitet) zaslužuje već toliko puta pomenutu reprizu. I to nedelju za nedeljom, u udarnom terminu posle Drugog dnevnika. Ne mogu da ne pomenem ponose RTS-a „Mog rođaka sa sela“ i „Selo gori, a baba se češlja“. Toliko hiperbolisanje srpskog seljaka je preterano. A možda postoje ljudi koje jednostavno ne zanima ta tematika? Oni će morati ili da okrenu kanal ili da sačekaju neke kasnije sate. Udarno vreme je rezervisano već godinama unazad za serije koje smo već gledali ili koje ne želimo da gledamo.

Za manjine najmanje
Prema Zakonu o radiodifuziji obaveza javnog servisa je da pušta programe na jezicima nacionalnih manjina, a sve to sa ciljem da ove grupe očuvaju svoj nacionalni identitet, jezik i posebnost. Na programima javnog servisa možemo gledati dnevnik Radio-televizije Vojvodine u 17 časova. Naravno, desi se da se provuče još neka emisija, mada one su uglavnom u noćnim satima. Jasno je da je najviše manjinskog stanovništva u multietničkoj Vojvodini. Jasno je i da tamo postoji pokrajinski javni servis. Ali, ostaje pitanje manjina u ostalim delovima Srbije. Naravno da postoji mnoštvo lokalnih televizijskih stanica i da svako ima mogućnost da gleda ono što želi. Ipak, ne mogu da se zaborave obaveze javnog servisa.

Tu je i pitanje dečijeg programa. Trenutno je aktuelan dečiji letnji bioskop. A od skoro se svakodnevno pušta i blok crtanih filmova. Ali, nameće se utisak da nešto nedostaje. Nema Branka Kockice uz koga su izrasle generacije dece. Ni „Metle bez drške“, ni „Laku noć deco“, ni „Muzički tobogan“. Danas su aktuelni „Teletabisi“, i to je ono najstrašnije od svega. Istina je da bi stare dečije emisije bile nešto već toliko puta viđeno. Ali, onda, napravimo bar nove, kvalitetnije.

I još nešto jako bitno dok pričamo o pravima manjinskog gledališta. Treba se boriti protiv diskriminacije bilo koje vrste. Naročito treba voditi računa o potrebama hendikepiranih, bolesnih, gluvonemih. Potrebno je simultano prevođenje, ali ne samo u prvom Dnevniku u podne. To bar ne može da škodi, a mnogo će koristiti.

Posle svih Velikih bratova (što običnih što VIP), Menjanja žena, Survivor-a, Kuća snova i sl, ni javni servis nije uspeo da odoli ovom televizijskom žanru. Relity show je našao svoje mesto i na nacionalnoj televiziji. I to u dva vida; kroz emisiju „48 sati svadba“ i kroz serijal „Jednostavan život“. A kako je već pomenuta funkcija javnog servisa da služi interesima građana nikako da shvatim u čijem je interesu da gleda kako se neko, koga u životu nije video i verovatno neće, venčava. I to dve večeri za redom, sa sve reprizama sutradan. A ako su to već toliko gledani programi, onda nam samo ostaje da se zaključimo da nisu više samo komercijalne stanice izvor neukusa i kiča.

(Ne)iskorišćena prednost
RTS ima veće mogućnosti od svoje komercijalne konkurencije. Njegov program pokriva preko 90% Srbije. Građani su u obavezi da plaćaju pretplatu, tako da javni servis ima i sigurna sredstva. Samim tim, nije mu potrebna bitka za oglašivače kao što je slučaj sa komercijalnim stanicama. Posebno u ovim kriznim vremenima kada se se pokušava uštedeti na sve strane. Samim tim, potrebno je što više iskoristiti svoje prednosti. A realno ih ima.

Zato je potrebno da programom koji se proizvodi i emituje u okviru javnog radiodifuznog servisa bude obezbeđena raznovrsnost i izbalansiranost sadržaja uz poštovanje ljudskih prava i nacionalnog, verskog, kulturnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja.

Na kraju je važno istaći zaključak koji je donet na okruglom stolu pod nazivom „Javni medijski servis i medijsko zakonodavstvo u Srbiji”, održanom u Sava centru. Učesnici su se složili da nije potrebno donositi novi Zakon o javnom servisu, nego promeniti malo postojeći Zakon o radiodifuziji. Traženo je da se postojeći Zakon izmeni u pravcu veće naplativosti pretplate i pružanja većih sloboda javnom servisu. Napomenuto je i da ima previše emitera koji imaju pravo puštanja programa na nacionalnim frekvencijama. Ono što ostaje nejasno je šta će taj isti javni servis promeniti da bismo uopšte želeli da plaćamo pretplatu. I to još povećanu.

Marija Dragić