Tekstovi

Posledice krize će najviše pogoditi najsiromašnije – od Amerike do Podsaharske Afrike, ali dok u Americi 97% onih koji se kvalifikuju kao siromašni imaju automobil, televizor u boji i neki vid socijalne pomoći, 1,4 milijarde ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu u najugroženijim regionima sveta teško mogu da zadovolje najosnovnije ljudske potrebe.

Po podacima svetskih organizacija, dnevno u svetu od gladi i siromaštva umre 25.000 osoba, a procene za 2009. pokazuju da će niže stope ekonomskog rasta primorati 46 miliona ljudi više nego što je to očekivano pre krize da preživljavaju sa manje od 1,25 američkih dolara dnevno, a dodatnih 53 miliona ljudi sa manje od 2 dolara dnevno. Taj broj „novih“ apsolutnih siromaha pridružiće se već ogromnoj masi gladnih koja je lani brojala 1,37 milijardi ljudi širom sveta. Istovremeno, najnoviji, korigovani podaci Svetske banke pokazuju da su troškovi života u zemljama u razvoju veći od procenjivanih, a prognoze njenih analitičara da će problem siromaštva eskalirati u narednih 25 godina usled ogromnog priraštaja u zemljama u razvoju, kao i da bi do 2015 godine između 1,4 i 2,8 miliona dece moglo umreti od gladi ako svetska kriza potraje. Stoga ova finansijska organizacija planira da udvostruči vrednost zajmova siromašnim državama, kako bi nadomestila smanjenje privatnih investicija u njihove ekonomije. Dugoročni krediti će uglavnom biti usmereni ka desetak najsiromašnijih zemalja u Aziji i Africi, poput Gane, Bangladeša i Kambodže.

Dok je većina zemalja u razvoju uspela da smanji siromaštvo, to se nije dogodilo u podsaharskom regionu, najsiromašnijoj oblasti sveta već skoro četvrt veka, gde je 2005. godine polovina stanovništva, odnosno 380 miliona ljudi živelo ispod granice siromaštva. Trendovi su daleko pozitivniji u istočnoj Aziji, gde je stopa siromaštva 2005. pala na 18% sa skoro 80% u 1981. godini, kada je to bio najsiromašniji region sveta. U južnoj Aziji je u istom periodu stopa siromaštva pala na 40 sa 60%, ali to nije pomoglo da se smanji ukupan broj siromašnih u tom regionu od oko 600 miliona ljudi. U Indiji se broj najsiromašnijih čak povećao sa 420 na 455 miliona, a broj od oko 230 miliona pothranjenih ljudi je veći nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta. Jedno istraživanje indijskog ministarstva zdravlja pokazalo je da je neuhranjeno gotovo 46% dece mlađe od tri godine, što je znatno više nego i u Podsaharskoj Africi, gde takve dece ima 28%.

Indijska privreda, koja se poslednjih godina ubrzano razvijala, izvukla je milione ljudi iz bede, ali je marginalizovala sve veći broj gradske sirotinje, navodi se u najnovijem izveštaju o urbanom siromaštvu, koji je indijska vlada sačinila u saradnji sa Programom UN za razvoj. Procenat gradske sirotinje u Indiji je u tri decenije do 2005. prepolovljen, ali je apsolutan broj stanovnika iz ove kategorije povećan na 81 milion sa ranijih 60 miliona. Neki elementi indijskog ekonomskog razvoja, poput premeštanja pogona tradicionalnih industrija kao što su tekstilna i metalska, negativno su uticali na porast urbanog siromaštva, potiskujući gradske žitelje sa niskim kvalifikacijama ka neformalnom sektoru i kriminalu, ističe se u izveštaju.

Narušeno evropsko blagostanje
Siromaštvo kuca na sve veći broj vrata i u EU, gde po podacima Eurostata 80 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, što je 16% populacije. Zbog sve većeg raskoraka između visokih cena i prosečnih mesečnih primanja, za socijalnu pomoć se prijavljuje sve više ljudi i to ne samo u Rumuniji i Bugarskoj, gde je siromaštvo najizraženije, već i u najbogatijim evropskim državama. Zbog toga je EU najavila poseban program pomoći od 500 miliona evra za kupovinu hrane koja će se posredstvom humanitarnih organizacija distribuirati najugroženijima. U isti mah, za ovu godinu je odobreno blizu 4,3 milijarde evra za pomoć zemljama u razvoju koje su teško pogođene ekonomskom krizom i dodatnih 800 miliona evra za borbu protiv gladi. EU radi i na ispunjavanju obećanja svetskih lidera na nedavnom samitu Grupe 20 da će obezbediti 1,1 biliona dolara za finansiranje MMF-a, od čega je 300 milijardi namenjeno za podršku najsiromašnijim zemljama tokom sledeće dve godine.

U samoj EU situacija je posebno alarmantna u Španiji, koja je sa osam miliona siromašnih – što je 19% ukupnog stanovništva, imala najveću stopu siromaštva u EU i pre eskalacije krize. Stopa nezaposlenosti je dostigla 16%, što je više nego u bilo kojoj drugoj članici EU, a prognozira se da bi naredne godine broj siromašnih mogao da dostigne devet miliona, a stopa nezaposlenosti više od 20 odsto. Dodatni problem predstavlja 5,3 miliona imigranata koji su pristizali u vreme kada je u Španiji vladao građevinski bum, a sada se, suočeni sa nemogućnošću da nađu posao, sve češće odaju kriminalu. Ni u Italiji, koja predstavlja treću najjaču privredu u zoni evra, podaci nisu ohrabrujući. Prema pokazateljima državnog Zavoda za statistiku (ISTAT), bez posla je 6,8% radno sposobnog stanovništva, dok je među onima koji imaju posao 13% siromašnih koji žive sa 500 do 600 evra mesečno, što je oko polovine prosečne plate u Italiji. Njima treba dodati i žitelje sa prihodima koji prelaze zvanični prag siromaštva za najviše pedesetak evra i čiji precizan broj zvanična statistika još nije utvrdila, ali za koje humanitarne organizacije upozoravaju da ih je u Italiji sve više.

U poslednje vreme ekonomski analitičari se posebno bave posledicama krize u donedavnoj državi blagostanja, Nemačkoj, gde predstavnici sindikata upozoravaju da u narednih nekoliko meseci može doći do veoma ozbiljnih socijalnih lomova. Prema navodima prošlogodišnjeg izveštaja savezne vlade svaki osmi građanin Nemačke živi u relativnom siromaštvu, što je 13% populacije, dok je svaki četvrti pogođen trajnom nestašicom novca ili siromaštvo uspeva da izbegne samo pomoću državnih socijalnih davanja. Po rezultatima istraživanja Saveza nemačkih sindikata iz februara ove godine, u najmoćnijoj evropskoj privredi više od 900.000 mladih starosti od 15 do 24 godine živi od državne pomoći. Ovom broju treba dodati i oko 300.000 njihovih vršnjaka koji primaju pomoć za nezaposlene i posećuju kurseve za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju. To praktično znači da na troje mladih zaposlenih u Nemačkoj dolazi najmanje jedan koji živi od državne pomoći. U poslednje vreme objavljeno je i više studija koje ukazuju na sve izraženije socijalno raslojavanje. Prema računici Nemačkog instituta za privredna istraživanja 2,5 odsto najimućnijih domaćinstava raspolaže sa 9,8 odsto ukupnog nacionalnog bogatstva, sa dve trećine raspolaže ostalih 10% bogatih, a sa svega 2,9% oni sa najnižim primanjima, kojih je oko 10% u ukupnoj populaciji. Šta više, za siromašnije porodice sa više dece ili za samohrane roditelje, dečiji dodatak čini ponekad i 15 do 20 odsto ukupnog prihoda bez koga bi, prema procenama, najmanje 1,7 miliona dece u Nemačkoj živelo u bedi.

Američki san na ulici
A tamo gde je kriza i počela, u SAD, i gde je jaz između bogatih i siromašnih najveći u poređenju sa ostalim zapadnim zemljama, najveća kolateralna šteta finansijskih mahinacija biće najsiromašniji, koji se još nisu oporavili od posledica prethodne recesije. Takvih je prema postojećim podacima Američkog statističkog biroa u 2007. godini bilo 12,5%, odnosno 37,3 miliona ljudi, u poređenju sa 11,7% 2001. godine, koja je zabeležena kao poslednja godina recesije. Broj Amerikanaca bez zdravstvenog osiguranja značajno je porastao od početka milenijuma i sada iznosi 47 miliona, od ukupno 301 miliona stanovnika SAD. Više od 22 miliona nema stalan posao i za mnoge od njih bolest može da predstavlja finansijsku katastrofu, kao i da ih obori sa ivice srednjeg sloja na nivo „zaposlenih siromaha“. Minimalnu zaradu u SAD prima oko dva miliona ljudi, koji najčešće rade po dva, tri posla i, uprkos tome, teško preživljavaju.

Prema podacima Nacionalnog saveza za beskućnike, broj ljudi bez krova nad glavom je, pre izbijanja krize, počeo da opada, pa ih je tako bilo 744.000 u januaru 2005. godine, a 672.000 u istom mesecu 2007. Sa eskalacijom krize, 36 od ukupno 50 američkih saveznih država prijavile su povećanje broja beskućnika, a očekuje se da će situacija biti još gora. Eksperti navode da 42% beskućnika u SAD, a 70% u Kaliforniji, spavaju na ulici, u automobilima, pod šatorima ili u napuštenim zgradama, pri čemu na ulici ostaje sve više zaposlenih, obrazovanih ljudi i onih koji rade pola radnog vremena, ali ne zarađuju dovoljno da bi platili račune. Istovremeno, 29,5 miliona Amerikanaca dobijaju bonove za hranu, a spisak lica koja primaju državnu pomoć uvećan je tokom prošle godine za dva i po miliona. Kancelarija za kongresni budžet predviđa da će ove godine država morati za bonove za hranu da izdvoji 50 milijardi dolara, umesto 39 milijardi dolara koliko je izdvajala prošle godine.

Ipak, treba imati na umu da u SAD 97% onih koji se klasifikuju kao siromašni poseduju televizor u boji i automobil, a kada izgube radna mesta ili imovinu, i dalje imaju neki vid zdravstvenog osiguranja i pomoći za prehranjivanje. Situacija 1,4 milijarde ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu je drugačija. Oni su siromašni prema apsolutnom standardu koji se temelji na najosnovnijim ljudskim potrebama i nemaju državnu pomoć kao oslonac. Njih će recesija najviše pogoditi, pa se sa pravom postavlja pitanje šta će učiniti bogate zemlje da im pomognu? Neke evropske države su već preduzele konkretne korake, dok su predizborna obećanja Baraka Obame o udvostručavanju američke pomoći siromašnim zemljama odložena na neodređeno vreme, iako je obećana suma od nepunih 50 milijardi dolara godišnje skromna u poređenju sa 685 milijardi dolara koliko je Amerika potrošila na odbranu tokom 2008. godine.

Aleksandar Marković
broj 55, maj 2009.

Predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Baroso, tvorac je aktuelne parole koja i zvanično treba da postane slogan EU, a glasi: „Ljudi pre svega“. One starije prisetiće to na vreme kada je papagajski ponavljana parola „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, a rezultat znamo dobro. Nadajmo se da je ljudski rod postao nešto ozbiljniji, a političari, posle kriznog udara, nešto više od reči.

U svakom slučaju, prisećanje na ljude svedoči da je baš dobro zagustilo i da svetskim političkim menadžerima počinje da biva jasno kako ekonomija ne postoji zbog profita nego i ona i profit postoje zbog ljudi. Onih običnih ljudi – vulgaris! Naime, tek što su se lideri članica Evropske unije sakupili 19. marta 2009. u Briselu, pristigla im je vest da je oko tri miliona ljudi izašlo na ulice Pariza, a taj grad je već više puta u istoriji umeo da pokrene promene. Ovoga puta su izašli na ulice da bi opomenuli vlasti kako i o njima mora da vodi računa. Pošto su političari već upumpali bezbroj milijardi dolara i evra u traljavo spasavanje banaka i kompanija, po onom Marfijevom zakonu da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju pogrešna, setili su se da je planove borbe protiv krize moguće bazirati i na potpori radnicima, odnosno potrošačima.

Obrušavanje tržišta rada
Slovenački ministar za saradnju sa EU, Mitja Gaspari, dospeo je do evropskih medija svojom procenom da će zona evra u 2009. godini zabeležiti pad BDP od 4,1 procenta, a to znači dalji opasan pad proizvodnje i sledstveno tome porast nezaposlenosti, siromaštva i nezadovoljstva. Ozbiljna i ubledela kancelarka Angela Merkel, citirala je procenu koja kaže da će stopa nezaposlenosti u EU prevazići granicu od 10 procenata, karakterističnu za zemlje u razvoju, i da će se broj nezaposlenih od današnjih 3 miliona uvećati tokom naredne godine za još 6 miliona ljudi koji će se naći na ulici. Vrlo je opasno dati razloga građanima da se nađu na ulici, jer tada malo ko zna gde će se sve to završiti. Briselska taktika odlaganja poduprta je obećanjem da će se 7. maja u Pragu održati vanredni sastanak na vrhu EU čija će osnovna tema biti pitanje zapošljavanja. Biće tada, kako se obećava, konkretnim merama „podignuta brana što treba da spreči dalje obrušavanje tržišta rada“.

Neće biti lako, jer već do sada preduzete mere srušiće, novim javnim troškovima u većini zemalja članica, barijeru od 3 odsto maksimalnog deficita u odnosu na BDP i tako dovesti u pitanje još jedan od 5 Mastrihtskih nosećih stubova EU. Mere koje su do sada donete i za njih volšebno pronađena ogromna sredstva, podrazumevaju protek od bar 5 – 6 meseci dok ne budu počele da daju željene rezultate. Što se željenih rezultata tiče uočljivo je da ih dosadašnje milijarde nisu obezbedile, jer su banke i kompanije tim parama prvo krenule da spasavaju same sebe, a da dobrim delom preostalih para kupuju druge, koji su u još bezizlaznijoj situaciji, umesto da pokreću proizvodnju. Time su dokazale da sistem maheraja, koji je doveo do krize, funkcioniše i dalje. Koliko je on uvrežen vidi se po očajničkom pokušaju američkog predsednika Obame da spreči deljenje ogromnih premija menadžerima što su doveli do krah, i to samo u preduzećima koja je država pokušala da spase ubrizgavanjem finansijskog adrenalina. Levi populisti su tako stekli argumente da usmere dalji tok akcija ka onima koji stvaraju „višak vrednosti“ bez kojega finansijski multimikser nema šta da melje i multiplikuje.

Umnoži li se broj nezaposlenih, kako se predviđa – broj nezadovoljnih će se uvećati još znatno više zbog straha, neizvesnosti i nepoverenja svih ostalih. Kriza je i izbila zbog uništenog poverenja kako u menadžere, tako i u političare, pa se praznim obećanjima neće doći do smirivanja. Para gotovo da više i nema, pogotovo kad ih treba dati sitnim dužnicima, a ne moćnim lobijima. Preostaje da se štampaju, a to opet vodi u inflaciju, čiji je osnovni cilj da se nominalnim povećanjem primanja, realno ona obezvrede. Znači novi ciklus gubljenja poverenja. Ozbiljni stručnjaci tvrde da oporavak ne ide upravo zato što sve dosadašnje mere ne ulivaju poverenje da će se nešto bitno menjati u pravilima ponašanja. Svaki sindikalac dobro zna da proceni šta mere donose radnicima i teško da će mirno pristati da bude opet varan zajedno sa svojim klasnim drugovima. Neverovatno je kako se zajedno sa poljuljanim položajem realne ekonomije vraća i terminologija – radnici, sindikat, višak vrednosti, klasa – za koje smo verovali da pripada istoriji. Povratak na isključivost ranih socijalnih pokreta bio bi antiistorijski, jer on predstavlja polarizaciju društva koja se može održati samo manje ili više prikrivenom diktaturom. Malo ko i od radnika, sem uz čašicu u bifeu, želi diktaturom da popravi svoj položaj. Svima dostupno istorijsko iskustvo govori da se tako položaj popravlja samo na kratko, a definitivno satire na dugi rok.

Klackalica: deflacija – inflacija
Dva su ključna argumenta za gubitak optimizma: nezadrživ pad industrijske proizvodnje (i BDP) i sledstveno tome eksplozivan rast nezaposlenosti. Širom sveta dolazi do pada industrijske proizvodnje, pri čemu je Italija sa – 16,7 odsto evropski rekorder u martu mesecu. Najveći udeo u tom padu ima automobilska industrija koja je za prva dva meseca 2009. smanjila proizvodnju za 19 odsto, no samo taj podatak, ekspandiran na godinu, znači 97 dana rada manje. Na toj skali od velikih proizvođača najlošije stoji Renault (-110 dana), a najbolje Hyundai (-11 dana). Ovaj kriterijum obustavljanja proizvodnje vratio je radničkoj klasi osećaj solidarnosti pa širom Evrope prihvata smanjenje radnih sati i plata, samo da ne bi niko ostao bez posla. Kako piše londonski „Economist“ oko dve milijarde osoba, koje su se taman ugurale u skromnu verziju srednje klase zemalja u razvoju, sučeljavuju se sa krajnje neizvesnim novim položajem. Pritom podseća da je isti sled događaja u razvijenom svetu svojedobno bacio mladu industrijsku srednju klasu u naručje fašizma 30-tih i u južnoameričke falange 80-tih godina prošlog veka. Samo je za nagađanje šta se može desiti na početku 21. veka ako te milijarde pripadnika „nove klase“ odjednom izgube dobrobit koju su mučno sticale. Demonstracije (u Francuskoj, Grčkoj i Italiji) te napadi i talaštvo menadžera od SAD do Francuske, mogu biti „bure vesnik“.

U Italiji je broj pretendenata na „cassa integrazione“ – fond koji obezbeđuje minimalnu naknadu za privremeno ostajanje bez posla, porastao u ovoj godini za 553 odsto, a prestaje da raste samo zato što para više nema. Naime, sredstva koja su data do sada u Italiji za socijalnu podršku siromašnima, porodicama i nezaposlenim radnicima iznose 0,2 odsto, u Brazilu 0,4, u Indiji 0,5 odsto BDP, dok se sredstva data za spasavanje banaka i kompanija mere i preko 10 puta većim iznosima. Poređenja ove vrste danas imaju u osnovi neideologizovanu, racionalnu tendenciju balansa socijalne stabilnosti i napretka. Ako radna srednja klasa dobije finansijsku podršku sigurno je da neće pare trošiti na luksuz ili trpanje u slamarice, nego na kupovinu proizvoda realne ekonomije. A Evropska centralna banka upravo vapije da više niko ništa ne kupuje. Deflacija u koju se zapada, preciznije glasi: „Porodice smanjuju svoje kupovine, pa preduzeća, u odsustvu tražnje, smanjuju proizvodnju, cene i broj zaposlenih“. Kako u nedavno objavljenoj knjizi „Politički izazovi i kulturna hegemonija“ italijanski sociolog Aldo Skjavone piše: „Odnos tehnike i tržišta spleten je sa proizvodnom organizacijom u najfantastičniji motor napretka, nezamenjiv, i biće to sve dok tehnološki razvoj ne učini realnim neki novi način stvaranja i distribucije društvenog bogatstva“. Posebnih novosti još nema na vidiku.

I dok još dominiraju aktuelna pravila igre valja se prisetiti da su deflacije relativno retke i da je sem one 1929. godine pažnje vredna ona koja je zahvatila Japan krajem osamdesetih godina i trajala sve do sadašnje krize. Dok za inflaciju postoje razrađeni mehanizmi suprotstavljanja (blokiranje cena i nadnica, povećanje kamatnih stopa, povlačenje likvidnih sredstava…) recepti protiv deflacije su malobrojni i neizvesnog efekta. Monetarna politika postaje neefikasna, jer kada kamatne stope padnu na nivo blizu nule (Amerika je na 0 do 0,25 odsto) prostora za dalje akcije nema, budući da stope ne mogu ići u minus. Japan je izlaz iz deflacione krize našao u izvoznom udaru, koji je iluzija u opštoj krizi. U Evropskoj centralnoj banci lome se koplja oko smanjenja kamatnih stopa i približavanja nuli. Bundesbanka, kao najuticajnija, protiv je spuštanja kamata na ispod 1 odsto, jer se tada gubi i poslednji instrument monetarne politike.

Kad će kraj tunela?
Predsednik Foruma za finansijsku stabilnost (nastao u okviru G 7 u trenutku azijske krize 1999. godine i sada reanimiran) Mario Dragi, učesnicima budućeg samita G 20 poručuje stvari koje bi se očekivale od nekog sindikalca, a ne od bankara i finansijskog gurua: da vlade posvete veću pažnju organskim reformama u cilju jačanja socijalnih amortizera, da ne narušavaju jedinstvo radnika, da svim raspoloživim sredstvima sprečavaju dalji porast nezaposlenosti i da energično traže načina za povratak nezaposlenih u proizvodne aktivnosti. Sredinom marta u intervjuu, prvom koji je jedan predsednik FED (američke centralne banke) dao, Ben Bernanki je izbegao da odgovori hoće li stopa nezaposlenosti u SAD od 8,1 odsto preći granicu od 10 odsto, ali je rekao: „Nema sumnje da će nezaposlenost rasti i dalje, međutim ako uspemo da stabilizujemo finansijski sistem bićemo svedoci usporavanja krize“. Inače u istom intervjuu Bernanki pokušava da bude optimista, bez upečatljivih argumenata, tvrdeći da će do usporavanja krize doći već ove godine. S druge strane lakše je poverovati američkom ministru finansija koji Kongresu podnosi zahtev za novih 1.000 milijardi dolara za otkup „toksičnih“ aktiva banaka i proračunava da će tako američki deficit ove godine stići do 13 odsto BDP (1.845 milijardi dolara). Sve te pare vratiće poreski obveznici koje su ranije administracije lagale obećavajući im, isto kao i komunisti na svom početku – državu bez poreza.

U kontekstu tih mera i brda para koje bi trebalo da pokrenu ekonomiju vrlo je pesimistički intonirano saopštenje MMF u kojem se kaže da će zemlje u razvoju još dugo bauljati u mraku dok ne ugledaju svetlost na karaju tunela. Koliko dugo, to niko ni ne pokušava da kaže. Jednostavno u toku je igra za koju važi ona poslovica da kada se bare isušuju niko žabe ne pita za mišljenje. Tatijana Golikova, ruska ministarka socijalne politike prvi put je 26. marta obnarodovala da u njenoj zemlji već ima 6 miliona nezaposlenih i da će se taj broj do kraja godine najverovatnije popeti na 7 miliona, to bi bilo 9 odsto od radne populacije, ukoliko se na tome zadrži. To je valjda ono što je direktor MMF Dominik Stros Kan podrazumevao kada je rekao da „Nezaposlenost koja dramatično raste u mnogim zemljama lako može postati baza socijalnih nereda, pretnji demokratiji i u nekim slučajevima biti povod za rat“! Istorijska je činjenica da je 1939. godine, dakle 10 godina posle velike krize, stopa nezaposlenosti u Americi još uvek iznosila 15 odsto!

Na sve to Obama povlači dva poteza od kojih je jedan narodsko populistički: opravdano ganjanje menadžera koji su nezasluženo uzeli milionske bonuse i drugi, berzansko populistički – izdvajanje prvih 500 milijardi za otkup „toksičnih“ vrednosnih papira. Na taj potez berza je reagovala naglim skokom (Wall Street 4,6 odsto) koji su skeptici nazvali „bear market rally“ (medvedov skok) što je u berzanskom žargonu kontradikcija jer je „rally“ karakterističan za bika (bull) – ekspanziju, a ne za medveda koji simboliše stagnaciju. Već sutradan rast je usporen na 1,4 odsto (Evropa 1,1) a nobelovac Pol Krugman lansirao je novi termin „Cash for trash“ (gotovina za smeće) istina podrazumevajući ranije masovno upumpavanje para u banke i kompanije. Evo šta je on napisao u New York Timesu: „Po mojim računicama, ovo je treći put kako Obamina administracija predlaže nešto što u osnovi predstavlja rimejk Paulsonovog plana, dodajući svaki put malo đinđuva, kako bi mogla da tvrdi kako radi nešto sasvim novo. I dalje se traći vreme, svakoga meseca 600.000 radnika ostaje bez posla, a Obama kruni svoj kredibilitet. Javnost želi da Obama uspe,, što znači da on ’in extremis’, uprkos svojim savetnicima, može da sprovede pravi plan za spas, međutim vreme koje mu je na raspolaganju sve je kraće…“

Milutin Mitrović
broj 55, maj 2009.

Za razliku od prethodne dve decenije kada su konkursi za rudare stalno bili otvoreni ali se retko ko na njih javljao, sredinom aprila ove godine više od 200 mladih ljudi uputilo je zahteve za rad u rudnicima Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja Resavica. Nezaposlenost je toliko rasprostranjena da je i rudarska jama postala poželjno radno mesto. Zarade u rudnicima trenutno su pristojne i redovne, a u krajevima gde se rudnici nalaze i nema mnogo alternativa za posao.

Preduzeće Resavica čini devet rudnika: Rembas, Vrška čuka, Ibarski rudnici, Bogovina, Soko, Jasenovac, Lubnica, Štavalj i Aleksinački rudnik. Resavica zapošljava 4.100 radnika. Prosečan lični dohodak isplaćen u februaru u ovom preduzeću je 35.800 dinara. Osnovna zarada rudara, kada ostvari normu sto odsto, je 40.000 dinara. Minuli rad i noćne smene donose još nekoliko hiljada dinara veću zaradu. Zaviša Stević, predsednik sindikata rudnika mrkog uglja Jasenovac u Krepoljinu i član glavnog odbora sindikata javnog preduzeća Resavica, kaže da je to skromna zarada za posao koje rudari obavljaju i teške uslove u kojima rade. „Kada su u 21. veku osnovna sredstva za rad kramp i lopata, možete da zaključite kakvi su radni uslovi i život rudara.“

Poslodavac (država) isplaćuje radnicima neto zarade, ali od 2006. godine ne uplaćuje doprinose za zdravstveno i penzijsko-invalidsko osiguranje zaposlenih. Zbog neuplaćenih doprinosa, rudari koji steknu uslove za penziju ne mogu da se penzionišu. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje od septembra 2007. godine ne refundira zarade rudarima koji su na bolovanjima dužim od 30 dana. Oni se leče i žive od sindikalne pomoći. „Direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović najavljuje da će od 1. jula da ukine i overu naših zdravstvenih knjižica. Kako ćemo da se lečimo? Radimo u najtežim uslovima promaje, vlage, prašine i buke i normalno je da se ljudi razboljevaju. Zbog teških uslova pod kojima radimo dešavaju se i nesreće na radu. U našem rudniku je pre godinu dana nastradao rudar (33. godine) kada se na njega obrušio ugalj sa stropa hodnika u kome je radio“, kaže Stević.

Rad u rudniku Jasenovac do ovog meseca je bio organizovan u tri smene. Rudari su radili po pet dana prvu, zatim drugu i treću smenu. Od ovog meseca je ukinuta treća smena. Radi se po dva dana u prvoj i drugoj smeni, a naredna dva dana rudari su slobodni. Stević kaže da poslodavac opet štedi na rudarima. „Takav sistem rada jeste humaniji, ali znači da će rudari manje zarađivati. Rad u trećoj smeni od 11 sati uveče do 7 ujutru jeste najteži, ali su rudari protiv njenog ukidanja jer ih finansijski pogađa. Zarađivaće mesečno, u proseku, 3.000 dinara manje. Naš rudar kaže – bolje da radim noću i dam 3.000 dinara detetu za ratu da kupi kompjuter, nego da to ne mogu da mu priuštim.“

Statističko blagostanje
Statistika ne beleži rudara koji mesečno zaradi 40.000 dinara kao siromašnog stanovnika Srbije. U sindikatu kažu da je realnost drugačija. „Siromaštvo je i način života. Naši rudari ne znaju šta je godišnji odmor, ni more. Da nije boravka u banjama koje obezbeđuje sindikat, ne bi znali kako izgleda dobar i kvalitetan godišnji odmor“, kaže Stević.

Rudnici preduzeća Resavica se nalaze u zabačenim krajevima, od Sjenice preko Homolja do Vrške čuke. To su izuzetno siromašne sredine. Rudnici su jedini privredni subjekti koji rade u tim opštinama. U većini porodica plata rudara je jedino primanje. Ili, pošto su to rudarska naselja, ako ima oca koji je radio u rudniku i prima penziju, njegova plata i rudarska penzija su jedini izvori prihoda porodice. Zaposleni u rudnicima uglavnom potiču iz okolnih sela. U jednom domaćinstvu živi nekoliko generacija. Od zarade u rudniku, pored osnovne četvoročlane ili petočlane porodice, izdržavaju se i stariji članovi domaćinstva, poljoprivrednici bez poljoprivrednih penzija. „Kod nas samo deset do dvadeset odsto ljudi izmiruje obaveze za penzijsko osiguranje na poljoprivredi. Država zadužuje nas u siromašnim brdsko-planinskim krajevima po istim osnovicama za plaćanje doprinosa kao i one u Vojvodini koji ostvaruju dobre prihode od poljoprivrede. Imanja su ovde usitnjena i niko ne obrađuje više od jednog do hektara ipo obradive zemlje“, kaže Stević. Prema njegovim rečima, porodice u zabačenim krajevima u kojima se nalaze rudnici ne mogu da žive samo od poljoprivrede ili samo od zarade u rudniku. „Od poljoprivrede posebno ne bi moglo da se živi. Naši rudari od plate kupuju semensku robu, đubrivo ili seno. Ako imaju nešto stoke da je prehrane. U suštini, to je presipanje iz šupljeg u prazno.“

Kada odrade smenu u rudniku, rudari odlaze da obrađuju to malo zemlje koju imaju. Tako uštede na izdacima za hranu da bi mogli da plate troškove školovanja dece. Stević kaže da je srećna okolnost da su osnovne škole u tim sredinama. „Problemi nastaju kada treba platiti školovanje deteta u srednjoj školi u Petrovcu ili Požarevcu. Na studijama u Beogradu je samo petoro dece rudara. Rudnik Jasenovac zapošljava 258 radnika. Najniža plata je 9.623 dinara. To je februarska plata naše čistačice i servirke. Ona sa tom platom ne može da izdržava ni sebe, a kamoli još nekog člana porodice. Srećom, njena deca su odrasla.“

Zarade
Zarada administrativnog radnika u finansijskoj službi, sa srednjom stručnom spremom i tridesetogodišnjim radnim stažom u rudniku Jasenovac, u februaru je bila 16.544 dinara a finansijskog rukovodioca 22.172 dinara. Stević kaže da je u ovom rudniku izuzetno dobar odnos zaposlenih koji rade u jami i spolja. „Veći je broj jamskih radnika nego administrativnih. Najbliži smo idealnom odnosu četiri jamska prema jednom spoljnom radniku. Kod nas je taj odnos 3,5 jamskih radnika prema jednom spoljnom. Ali ima rudnika u kojima je taj odnos daleko lošiji po jamskog radnika, skoro jedan prema jedan. Tamo su plate rudara niže i njihov položaj je daleko teži nego u našem rudniku.“

Redovne zarade u rudnicima mogle bi da budu dovedene u pitanje krajem ove godine. Rebalansom budžeta smanjene su subvencije javnom preduzeću Resavica za 23 odsto. „To je smanjenje od oko 480 miliona dinara što dovodi u pitanje isplate ličnih dohodaka za oktobar, novembar i decembar. Za isplatu neto zarada u preduzeću Resavica mesečno je potrebno od 156 do 160 miliona dinara“, kaže Stević.

Gordana Milojković
broj 55, maj 2009.