Vesti

Neki kažu da je moj prošli komentar napisan osuđivačkim tonom prema kolegama novinarima, koji su u teškim vremenima gušenja slobode govora morali, kako-tako, da rade svoj posao. Drago mi je što tada nisam radila ovaj posao. Ipak, opravdanja za novinare, a i mnoge druge koji su činili ratne zločine, ne sme da bude. U svakoj situaciji čovek mora da sluša svoju savest, a skorija istorija pokazuje da je bilo mnogo onih koji su, uprkos nemaštini i opasnostima, to ipak radili. Podestiću vas samo na neke primere iz dekadentnih devedesetih.

Jedno od najubotijitih oružja Miloševićeve vladavine bili su mediji. Najozloglašeniji bili su RTS i Politika. Prezir prema njima niko nije mogao, niti želeo, da krije. Sećam se da smo devedesetih svi u kući slušali radio Index, ta stanica nije smela da se menja, čak ni za vreme reklama. Kada bi tata ponekad kupio Politiku, reakcija ostatka porodice bila je sarakastični nihilizam – pravili smo se da ona ne postoji, eventualno hteli njome da potpalimo vatru (pošto često nije bilo ni struje).

RTS je i pre devedesetih bio kontrolisan od strane vlasti, odnosno partije. Tada je bar, ako ne informativnu, imao jasnu uređivačku politiku u sferi kulture. Paradigmatična je odluka muzičkog urednika Božidara Pantića da ne dozvoli Lepoj Breni nastup na televiziji u mini-suknji. Kasnije, tokom devedesetih, RTS-ova informativna redakcija i dalje je pod kontrolom vodeće partije, ali ovaj put je to zadesilo i kulturnu. Ne da se nastupalo u mini suknjama, nego su i duhovne vrednosti, poput silikonskih grudi pevaljki, bile potpuno ogoljene. Pionir ovog trenda je komercijalna televizija Pink, ali RTS-u ide na čast što se nije dovoljno ogradio od propagiranja ovog stila života. Zašto? Zato što su kroz muziku i forsiranje određenih ličnosti nametnuti novi vrednosni obrasci – kriminalni mačoizam uobličen u telu ćelavog opakog dizelaša koji jedva da zna dva padeža, i žena kao seksualni objekat, čija je funkcija svedena na trofej jednog takvog dizelaša. Položaj naučnika i intelektualaca je dokaz kontraevolucije – oni su siromašni, neuspešni likovi koji čekaju redove za ulje a žene ih nipodaštavaju jer „ne znaju da donesu dinar u kuću“. Ovome treba dodati i ratnohušačku propagandu, poput pesama sa stihovima „dani slobode će brzo da dođu/jer mi imamo slavnog vođu/pjesme se ore na sve strane/svi smo s tobom Radovane”. Pored tako živopisnih likova na estradnoj sceni, vodilo se računa i o sofisticiranijoj konkurenciji. Kada su skontali da građani slušaju i ozbiljniju kritiku režima, napravili su emisiju „Folk-metar“, koja je emitovana u isto vreme kad i “Utisak nedelje” na Studiju B, kako bi se smanjila gledanost “Utiska”.

TV Bastilja

Iako je ovakva kulturna politika smisleno imala uticaj na formiranje novih naraštaja, ali i na preoblikovanje svesti onih već formiranih, veća je šteta učinjena na polju informisanja. Naime, 1991. godine usvojen je posebni zakon (kod nas se i dalje zakoni o medijima donose na poseban ili hitan način) o radio-televiziji, koji je objedinio tri do tada samostalna preduzeća (RTV Beograd, Novi Sad i Prištinu) u Radio-televiziju Srbije. Ona je bila u državnom vlasništvu i time je poništena svaka autonomija do tada postojećih delova. Neodgovarajući kadrovi su poslati na prinudne odmore koji su potrajali narednih nekoliko godina, a na njihovo mesto su došli poslušniji novinari i urednici. Oni su tačno znali šta sme da ode u etar, a cenzura je bila tolika da su postojale crne liste ljudi koji se ne smeju pojaviti na ekranu, pa su zbog toga čak i neke serije skidane s programa. Izgleda da nije bilo kritične mase koja bi se suprotstavila ovakvoj politici. RTS se pravila slepa pred mnogim događajima, a posebno pred činjenicom da hiljade ljudi šetaju Beogradom svakog dana. Vrhunac bezobrazluka bio je doček 1997. godine, koju su na trgovima čekale stotine hiljada ljudi, a urednici ove TV stanice to nisu smatrali vešću vrednom pominjanja. Tada je započeta akcija stvaranja buke – svako veče u vreme Dnevnika pravljena je buka, šerpama, usisivačima, pištaljkama, instrumentima, čime god, samo da se ne čuje RTS-ova propaganda. Sećam se da je za vreme Miloševićevog kontramitinga dovežena seoska ekipa da mu pruži podršku. Nesrećni provincijalci su bili prestravljeni kada su videli hiljade besnih studenata na ulicama – oni su zaista očekivali “šačicu” ljudi, kako im je javio RTS, jedina televizija čiji signal su hvatali. Njihovi izrazi lica bili su nezaboravni… A vrhunac ove političke ujdurme desio se kada je RTS počeo da izveštava o protestima u Albaniji, kao da jedino odatle imaju dopisnike, ali ne i iz Beograda! Ne znam kako im još 9. marta, nekoliko godina ranije, nije bilo jasno da su građani siti medijske izolacije, jer tada su izbile opasne ulične demonstracije baš iz ovog razloga. Ako novinari tada nisu mogli da čitaju između redova, mogli su da čitaju same redove, poput slogana: “Protiv mraka žmurenje ne pomaže”. Ali nisu. Nisu reagovali čak ni kada je u bombardovanju žrtvovano njihovih 16 kolega. Svoju propagandu nastavili su da usmeravaju na NATO, a ne na čoveka koji je šireći tu propagandu potpisao smrtnu presudu njihovim kolegama. Danas, oni se pravdaju da su samo radili svoj posao. Ali ne, oni su radili tuđi posao, posao tamničara u Bastilji reči i mišljenja. Dokaz za to da se moglo raditi drugačije je činjenica da su devedesetih ipak postojali neki koji su objektivno informisali građane.

Studio B

Još 1991. godine je bilo jasno kome služe mediji, a to svakako nije bio narod. Žestina sukoba pomenute godine prikazala je realnu važnost medija u svakoj društvenoj situaciji. Kada su se građani sukobili sa policijom i vojskom, Milošević je odlučio da mu je bitnije da drži medije pod kontrolom nego da održi unutrašnji mir, te poslao tenkove na ulice i poslušnike u nezavisne redakcije da ih zatvore. Zabranjeno je emitovanje televizije Studio B i radija B 92.
Međutim, ovo nije bilo vatreno krštenje lokalnoj televizijskoj stanici. Još kada je odlučeno da ona počne sa emitovanjem, krajem sedamdesetih, Televizija Beograd se usprotivila, brinući za svoj informativni monopol. Kasnije, tačnije 1990. godine, Studio B je počeo sa radom. Posle 60 minuta emitovanja programa u stanicu je došao savezni inspektor za radio-veze Tomislav Pavlović i zapečatio predajnik novopokrenute TV. Međutim, u ovom slučaju razum je pobedio – donesen je zaključak da savezni organi ne bi trebalo na ovakav način da se mešaju u rad lokalnih.

Posle ovog incidenta, Studio B je odmah pokazao kakvu će uređivačku politiku voditi – prvi emitovan program je započet „Kratkim filmom o ukidanju“ snimljenim dana kada je nasilno prekinut rad televizije. Građani su mu odmah ukazali poverenje, koje je opravdano 9. marta, kada je prenosio krvave ulične događaje. Međutim, vlast je imala pripremljen scenario u slučajevima ovakve neposlušnosti. U Studio B stigle su anonimne prijave o bombi, za koje će se tek kasnije utvrditi da su poslate iz republičkog SUP-a. No, tada to je to bio dovoljno dobar razlog da u Studio B uđu policajci, koji su, po pričama novinara ove stanice, nezainteresovano šetkali, ne tražeći eksploziv. Kasnije, republički javni tužilac je podneo prijavu i naredio da se prekinu i radio i televizijski program, na osnovu tačke 216 Krivičnog zakona, zbog “organizovanog i učestalog pozivanja na otpor”. Urkos angažovanom trudu vlasti da uguše Studio B, građani su mu pružili takvu podršku da je stanica ubrzo zatim opet počela sa radom.

Međutim, što su više izveštavali o neredima, to su više osećali bes Miloševića. Čak im je jednom, kao u američkim akcionim fimlovima, oteta vredna oprema zajedno sa fizičkom pratnjom. Kada je vlast pokušala da eliminiše radio-repetitor ,oprema je jedva spašena, uz dramatično javljanje urednika Dragana Kojadinovića direktno u program, koji je tom prilikom promovisao Kapetana Dragana u zaštitnika Studija B.

Da je bilo do savesnih novinara, Studio B bi, takav kakav je bio, opstao. Međutim, 1993. godine, stavovi urednika i zaposlenih su se razmimoišli. Urednik Kojadinović je počeo da dozvoljava plaćene termine, a novinari su smatrali da to može da utiče na objektivnost njihovog izveštavanja, posebno zato što su termine na ovoj televiziji zakupljivali kriminalci i prevaranti (poput “Gazda Jezde” i Arkana). Zoran Ostojić, Lila Radonjić, Olja Bećković, Mina Vidaković, Vlada Milić i još neki su iz ovog razloga napustili Studio B. Uredniku su time odvezali ruke, a on je nastavio da uništava rejting koji je televizija mukotrpno stvarala. Ovako oslabljen, Studio B je 1995. gradski javni pravobranilac pokušao da pripoji gradu, i uspeo u tome naredne godine. Međutim, 1997. godine stanovništvo Beograda je imalo dovoljno razuma da izabere opoziciju na lokalnim izborima, te je promenjeno rukovodstvo Studija B, a jedino što je posle toga moglo da mu škodi su bili politički pritisci. Uprkos tome, profesionalci su se borili za svoj posao, i pre svega, za svoj obraz.

Štampa u ilegali

Da Studio B nije bio jedini trn u oku vlasti, to znaju svi čitaoci rođeni pre nego što je “Sloba-Sloboda” došao na vlast. Prva žrtva pala je 1994. godine. Dada Vujasinović bila je novinarka „Duge“ koja je pisala o kriminalu, koji je u velikoj meri bio povezan sa vladajućim strukturama. Kada je pisala o Arkanu, čoveku za koga se znalo (bar nezvanično) da je obavljao prljave poslove za Slobodana Miloševića, svi su bili oduševljeni njenom hrabrošću. Kako bi se osigurala, ona se pojavila u jednoj emisiji na Studiju B i uprla prstom u one koji će biti odgovorni ako se njoj nešto desi. Međutim, lažirano je njeno samoubistvo, a iako su na mestu zločina nađeni tragovi krvi dve različite krvne grupe, ni dan danas niko nije odgovarao za ovo ubistvo.

Dakle, štampani mediji bili su u nezgodnoj situaciji za vreme Miloševićeve vladavine, ali čini se da su njihovi novinari bili još hrabriji od televizijskih. Svi nezavisni mediji su bili stigmatizovani, ali Zakon o informisanju za koji je zaslužan jedan i dalje istaknut političar, bio je medijska giljotina. Posle njega novine su štampane van Srbije, mnoge u Crnoj Gori, a četiri lista su bukvalno ukinuta. Drakonske kazne koje je Zakon predviđao uništavale su medije i urednike, a čiini se da su najgore prošli Dnevni Telegraf, Naša Borba, Danas, Blic… Međutim, što je arogancija vlasti bila veća, inat novinara je bio javniji – Vučićev zakon je proglašen “vučjim zakonom”, ne samo zbog visokih novčanih kazni već i zbog arbitrarnosti državnih organa o njegovoj primeni. Pa ko seče granu na kojoj sedi? Pošto su majmuni iz vlasti odlučili da ne seku grane na koje su se tako udobno smestili, država je po svom nahođenju konfiskovala imovinu glasila i privatnu imovinu njihovih čelnika. No, otpor je rastao. Pošto ni logika udaranja po džepu nije urodila plodom, prešli su na ozbiljniju regulaciju medijske scene – ubili su Slavka Ćuruviju, vlasnika i glavnog urednika Dnevnog Telegrafa. On je zapravo trebalo da služi zatvorsku kaznu od pet meseci zbog zlodela objektivnog informisanja javnosti, ali izgleda da je bolji način za ućutkivanje bio oprobani recept iz Miloševićeve kuhinje, sa tajnim barutnim sastojkom. Šest meseci posle tragičnog događaja, na Ćuruvijinoj komemoraciji okupili su se svi viđeniji nezavisni novinari i hiljade osvešćenih građana. Kolona od nekoliko hiljada ljudi zastajala je na pola puta od RTS-a do zgrade »Politike« da mesto Slavkovog ubistva osvetli zapaljenim svećama. Tada su, po pisanju Republike, “bez straha, Branka Prpa, Slavkov brat Jovo i poslednji glavni urednik DT Dragan Novaković tražili smenu Miloševićevog režima, optužujući ga za Slavkovu smrt. Sutradan su sva nezavisna glasila, bez straha, objavila reči sa pomena legendi srpskog profesionalnog novinarstva. Državni mediji su ćutali. Bez straha?” Sudeći po tome kako su “lepi (a glupi) mediji lepo goreli” 5. oktobra, razloga za strah je ipak bilo, samo oni na vreme nisu shvatili kako će biti kažnjeni za kontinualnu manipulaciju javnim mnjenjem.
Uprkos sve većoj opasnosti, mediji nisu hteli da ćute. U arhivi Republike iz marta 2000. godine stoji javna prozivka sudija koji su oštetili nezavisne medije sudeći po Vučićevom vučjem zakonu; to su bili Miladin Ugljesić (kaznio NIN), Jasna Ucajev (Danas), Svetlana Mirković-Disić (Večernje novosti) i Branislav Gudović (Studio B). Zapravo, njih je, po NUNS-ovoj analitici, bilo 47.

Napore objektivnih novinara građani su prepoznali i nagradili, te su sve češće u malim mestima po Srbiji branili medije kada bi partijski dželati dolazili da ih likvidiraju. Videvši to, vlast je zatvorila jedinu domaću fabriku novinske hartije. Ni to ih nije zaustavilo, jedina posledica bila je ta da smo čitali novine na ružnom papiru. U poslednjim trzajima pred smrt, vlast je sve češće krivično gonila novinare i medijske kuće. Ponekad je to bilo tragikomično, kao u slučaju kada je sudija Radovan Bjelobaba kaznio Betu zbog agencijske vesti objavljene u Blicu da je pred radio stanicom ministra za informacije studentski pokret organizovao akciju pod nazivom »Matiću, ko je ubio Ćuruviju«. Tragično – tu vest sudija je okarakterisao kao netačnu, a komičan momenat je to što su za vreme suđenja ispred zgrade suda ti isti studenti držali transparent sa istim pitanjem: »Matiću, ko je ubio Ćuruviju«. Naravno, dok ih policija nije premlatila i oduzela im transparent.

Kada je zatvoreno pet najpoznatijih nezavisnih glasila, novinari se nisu predali – vesti su čitane sa terase Skupštine grada. Predizborna kampanja 2000. godine se zaoštravala. Strategic marketing je saopštavao da je od jula do avgusta u Politici objavljen 191 izveštaj sa skupova SPS-JUL, 49 izveštaja sa skupova SRS, a tri puta su kratko prenešene izjave DOS-a. Mnogi od članaka o opoziciji nisu bili na nivou nekadašnje Politike, što pokazuju naslovi poput “Zapušenog nosa prođite kraj DOS-a”. Važno je da se rimuje.

Sve to vreme mi smo mrzeli Politiku i RTS. Kada čujemo glasove poznatih spikera Dnevnika kolutali smo očima i udarali u šerpe. Jedan deo humanosti osakaćen je dugogodišnjim medijskim mrakom i frustracijom koja se zbog njega taložila, te nam tog 5. oktobra nije bilo žao zgrade televizije koja je gorela. Zaposlenima u njoj, pak, bilo je žao njih samih, pa kad su videli do kojih granica su doveli narod, neposredno pre pada Miloševića, 5. oktobra su stupili u štrajk. Posle deset godina trovanja naroda oni su se probudili. U Politici su novinari posle savetovanja sa advokatom shvatili da neće baš najbolje proći ako stupe u štrajk pa su doneli odluku da kolektivnog štrajka neće biti. Samo njih 40 je stupilo u individualnu obustavu rada. A onda je došao taj trenutak – vlast je pala. Većina poslušnika je smenjena, mada neki nikada neće odgovarati za štetu koju su društvu naneli. Ovi drugi su, pak, dokazali da se borba za objektivno izveštavanje na kraju ipak isplati. Bar smo to mislili na početku. Kasnije, da li zbog nekog posebnog akta vlasti ili samosvesnom samocenzurom, mnoge do tada nezavisne novine objavile su da neće menjati uređivačku politiku ali da su shvatili da “u biranju i obradi tema akcenat pre svega mora da bude na identifikaciji onih aktera koji zastupaju stvarne demokratske promene i u društvu i u državi”. Nemojte misliti da ovo nije vreme za dokazivanje novinarske profesionalnosti; nije Sloba jedini čovek koji ima moć i želju da guši slobodno novinarstvo, niti je sada medijska situacija idealna. Da vas podsetim, prošle godine smo dobili medijski zakon koji je Vučić (ponosni vlasnik vučjih očnjaka koji su devedesetih brazdali rane medijima) okarakterisao kao “nedemokratski”. Verovatno je to demagogija jagnjeta u vučjoj koži, ali s obzirom na istoriju našeg jagnjeta, zvuči preteće.