Privatni detektivi u Srbiji sve češće se bave prikupljanjem informacija i bezbednosnim proverama za kompanije, dok se poligraf, kao instrument koji ne greši, sve više koristi i u civilnim građanskim parnicama.
Uverenja da posao privatnog detektiva podrazumeva špijunažu, preljubu i praćenje bračnih partnera sa lupom u ruci i dalje su prisutna u javnosti. Međutim, stvarnost ovog posla u Srbiji danas je daleko drugačija i najsličnija je istraživačkom novinarstvu ili obaveštajnoj delatnosti, izjavio je Nikola Novak, direktor Poligraf centra i detektivske agencije, u emisiji Prvog programa Radio Beograda Jutro je.
– Svaki privatni detektiv će vam reći da najmanje voli da radi te preljube i te ljubavne probleme – to najviše izbegavamo i to više i naplaćujemo, jer je to najteže za rad, jer je nabijeno emocijama – objašnjava Novak, ističući da je to ozbiljan posao koji se bazira na prikupljanju, analizi i pravovremenom plasiranju proverenih informacija.
Poligraf kao instrument koji ne greši
Savremeni profesionalci koriste poligraf – instrument koji postoji preko 100 godina i čija je prvobitna namena bila demaskiranje i hvatanje kontrašpijuna iz Nemačke koji su se infiltrirali u Ameriku.
– Poligraf je instrument koji ne greši. On je 100% precizan. Jedino ko može da pogreši jeste poligrafski ispitivač, čovek, da nešto pogrešno konstruiše – naglašava Novak.
Objašnjava da poligraf meri i beleži promene u fiziološkim reakcijama organizma – koje kontroliše periferni nervni sistem, odnosno onaj deo koji nije pod kontrolom naše svesti i na koji niko na svetu ne može svesno da utiče. Zbog takve pouzdanosti, poligraf se priznaje kao dokaz na sudovima u Japanu, Indiji, Americi, a od skoro i u Mađarskoj.
– I kod nas sam primetio da se poligraf u poslednje vreme sve češće koristi i u civilnim građanskim parnicama, da klijenti traže da im dostavimo štampani izveštaj sa pečatom, sa mišljenjem, da se to koristi u sudu – kaže direktor Poligraf centra, dodajući da je nedavno i policija tražila njihove izveštaje sa poligrafa za jedan slučaj na kojem je radila.
Mit o varanju detektora laži i tremi
Na pitanje da li je moguće prevariti poligraf, Novak ističe da to ne može da tvrdi, iako zna kako sve funkcioniše, a da bi običan čovek za to morao da ima apsolutno predznanje, obuku i savršeno sprovede kontramere tri puta zaredom, što moderni kanali za detekciju odmah hvataju.
Takođe, razbija se i mit o tome da trema može da utiče na rezultat.
– Svako ko dođe na poligraf ima tremu. Nema šanse da poligraf pokaže da neko laže samo zato što je pod stresom ili što mu je neprijatno. Moj posao je da smirim tu osobu. Onoga ko nije kriv, uspem da ga smirim, jer se nevini plaše da ne budu pogrešno optuženi. Ali onaj ko je kriv, šta god da uradite, nećete moći da ga smirite, jer se plaši da ne bude provaljen – precizira Novak.
Industrijska špijunaža i provere u firmama
U detektivskoj praksi česti su slučajevi rada za kompanije, gde se primenjuje specijalizovani test za špijunažu i sabotažu (test for espionage and sabotage). Novak se prisetio slučaja iz jedne firme gde su informacije kontinuirano curele.
– Proverili smo ceo kadar u firmi. Radio sam 55 testova, to je danima trajalo, i uhvatili smo čoveka koji je bio tu godinama, na poziciji gde je imao pristup poprilično velikom broju informacija. Ispostavilo se da je on bio na ‘payroll-u’, mesečno primao novac od jedne konkurentske firme da im daje imena klijenata i poverljive informacije. Ljudi su bili u šoku, rekli su da bi na njega poslednjeg pomislili – navodi Novak.
Kako prepoznati laž bez aparata?
Iako svi ljudi, prema rečima stručnjaka, lažu u proseku dva puta dnevno – počevši od mehanizama manipulacije koji se razvijaju već u trećoj godini života – postoje jasne razlike između takozvanih „belih laži“ koje ne ugrožavaju druge i onih ozbiljnih.
Bez poligrafa, laž se može prepoznati kroz tehniku ispitivanja i postavljanje pitanja, jer „istini ne smeta da bude ispitivana, a laž ne voli pitanja“.
– Kada neko priča istinu, on može da vam ispriča isti događaj iz više različitih uglova i može događaj da ispriča unazad. Kad neko laže, on ponavlja jednu te istu priču kao papagaj, jer je to uvežbao – otkriva Novak. Jedan od najlakših pokazatelja koje ljudi mogu da uoče jeste i broj treptaja u sekundi – kada je osoba fokusirana manje trepće, dok u opuštenijem stanju trepće više.
Posao ekstrema bez dvogleda i mantila
U realnom detektivskom poslu nema mesta za filmske rekvizite poput dvogleda, šešira ili mantila.
– Dvogled nikako, to prvo privlači pažnju. Kada neko vidi da sedite u kolima i gledate kroz dvogled, odmah zna šta radite. Treba biti što manje upadljiv, a uglavnom radi muško-ženski par jer tako manje privlače pažnju – objašnjava Novak.
Sam terenski rad opisuje kao „posao ekstrema“ u kojem nema sredine.
– Ili je ekstremno dosadno kad sedite i čekate nekoga, i onda odjednom iz te ekstremne dosade počinje ekstremno zanimljiva jurnjava. Posao je generalno jako zahtevan fizički i psihički. Kad dođu novi ljudi na obuku, tačno ih bacim u vatru i odmah se vidi – ili imaš taj kliker da možeš da sediš i gledaš u jednu tačku i da ti to nije problem, ili nisi za to – zaključuje Nikola Novak u emisiji Prvog programa Radio Beograda Jutro je.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
