Home Vesti
Category:

Vesti

EkonomijaVesti

Penzionerska nejednakost u Srbiji: Najviša mesečna penzija ravna godišnjoj najnižoj

by bifadmin
Srbija ima isti penzioni model kao većina Evrope, ali znatno niža primanja. Uprkos redovnom uvećavanju penzija, gotovo svaki treći penzioner živi na ivici egzistencije, navodi RTS, izdvajajući šest ključnih razloga koji objašnjavaju zašto je penzionerska stvarnost u Srbiji upravo takva.
Raspon penzija u Srbiji kreće se od oko 21.000 do više od 255.000 dinara (maksimalna penzija iznosi 255.231,18 dinara), ali iza tih brojeva krije se izuzetno neujednačena penzionerska stvarnost, navodi RTS.

Dok najviša primanja ima tek 86 penzionera, više od 200.000 ljudi mesečno prima penziju manju od najniže zakonske.

Iz razgovora sa Milošem Grabundžijom iz Sindikata penzionera Srbije „Nezavisnost“ i Radojkom Nikolić, urednicom „Biznis magazina“ i „Ekonometra“, RTS izdvaja šest ključnih stvari o raspodeli penzija u Srbiji.

1. Veliki broj penzionera prima penziju ispod ili na nivou najniže

Penzije se kreću od oko 21.000 do više od 255.000 dinara, ali najviše iznose prima zanemarljiv broj ljudi – svega 86 penzionera, što ukazuje na izraženu nejednakost u sistemu.
Oko 27 odsto penzionera u Srbiji prima najnižu penziju ili čak manje od nje, što ukazuje na izrazito nepovoljnu strukturu penzionerskih primanja. Posebno su ugroženi korisnici porodičnih i poljoprivrednih penzija, kod kojih su doprinosi u prošlosti bili drugačije uređeni.

2. Poljoprivredne penzije su sistemski potcenjene

Penzije se danas obračunavaju u odnosu na prosečnu zaradu, što dodatno umanjuje iznos penzija za one koji su imali nestandardne oblike uplata, poput poljoprivrednika. Poljoprivrednici su decenijama plaćali porez, a ne klasične doprinose, što se danas odražava u izuzetno niskim penzijama. Iako su formalno izmirivali obaveze prema državi, sada dobijaju penzije koje su znatno ispod životnog minimuma.

3. Srbija nije izuzetak po strukturi penzionog sistema, ali jeste po visini primanja

Srbija primenjuje takozvani Bizmarkov sistem solidarnosti, koji koristi većina evropskih zemalja – sadašnji zaposleni finansiraju sadašnje penzionere. Razlika je u tome što mnoge zemlje imaju garantovanu minimalnu penziju znatno višu od srpske, iako je kupovna moć delimično uporediva zbog različitog životnog standarda.

4. Odnos broja zaposlenih i penzionera trenutno nije loš, ali sistem i dalje zavisi od države

Na jednog penzionera dolazi oko 1,7 zaposlenih, što je bolje nego ranijih godina, ali nedovoljno da sistem samostalno funkcioniše. Ovaj sistem najbolje je funkcionisao sedamdesetih godina prošlog veka kada je odnos bio 3:1 u korist zaposlenih. Deficit u penzionom fondu i dalje pokriva država, što pokazuje ograničenu održivost bez budžetske podrške.

5. Nominalni rast penzija ne znači i realno poboljšanje standarda

Iako je prosečna penzija od 2020. do 2025. godine nominalno udvostručena, realna kupovna moć je gotovo ista. Inflacija, posebno rast cena hrane i lekova, „pojela“ je najveći deo povećanja, što penzioneri osećaju u svakodnevnom životu.

6. Najveći teret za penzionere su troškovi lečenja i lekova

Za razliku od mlađih generacija, penzioneri značajan deo prihoda troše na zdravstvene usluge i lekove, često i u privatnom sektoru. Upravo ta struktura troškova čini njihov realni standard težim nego što gole brojke o visini penzija pokazuju
Izvor: RTS/N1
Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
IT i nauka

Za klimatske promene nije kriv samo čovek, već i tektonske ploče

by bifadmin

Naučnici su otkrili da način na koji se Zemljine tektonske ploče pomeraju ima veliku, do sada potcenjenu ulogu u klimatskim promenama.

Naime, znali smo da ugljen-dioksid izlazi na površinu na mestima gde se tektonske ploče sudaraju ali sada znamo da se isto dešava i kada se razmiču, stoji u studiji istraživača sa Univerziteta u Sidneju i Univerziteta u Melburnu objavljena u časopisu Communications Earth & Environment.

Novo otkriće o emisiji štetnog gasa

Do sada je bilo poznato da na mestima na kojima se tektonske ploče sudaraju nastaju lanci vulkana poznati kao vulkanski lukovi. Topljenje povezano sa tim vulkanima oslobađa na Zemljinu površinu ugljenik koji je hiljadama godina bio zarobljen u stenama.

Upravo ti vulkanski lukovi smatrani su donedavno emiterima najveće količine ugljen-dioksida u atmosferu. Međutim, australijski naučnici tvrde da su srednjeokeanski grebeni i kontinentalni riftovi, dakle mesta gde se tektonske ploče razmiču, igrali znatno važniju ulogu u pokretanju ugljeničkih ciklusa odnosno geoloških procesa koji utiču na klimu.

Razlog tome je činjenica da svetski okeani izdvajaju i zadržavaju ogromne količine ugljen-dioksida iz atmosfere i to uglavnom u stenama na morskom dnu. Tokom hiljada godina, ovaj proces može dovesti do formiranja stotina metara debelih sedimenata bogatih ugljenikom.

Kako se te stene zatim, pokretane tektonskim pločama, pomeraju po Zemlji, one mogu dospeti do zona subdukcije – mesta gde se tektonske ploče sudaraju. Tada se njihov ugljen-dioksid ponovo oslobađa u atmosferu.

Prirodni uzrok zagrevanja planete

Ovaj proces je poznat kao „duboki ciklus ugljenika“. Da bi pratili tok ugljenika između Zemljine rastopljene unutrašnjosti, okeanskih ploča i atmosfere, naučnici su koristili kompjuterske modele koji prikazuju kako su se tektonske ploče kretale tokom geološkog vremena.

Zahvaljujući njima uspeli su da popišu glavne „greenhouse“ i „icehouse“ klimatske periode tokom poslednjih 540 miliona godina.

Tokom „greenhouse“ perioda (kada je Zemlja bila toplija) u atmosferu se oslobađalo više ugljen-dioksida nego što se vezivalo u stenama koje ga sadrže. Nasuprot tome, tokom „icehouse“ perioda ovaj gas se više vezivao u okeanima što je snižavalo njegov nivo u atmosferi i dovodilo do zahlađenja.

Jedan od ključnih zaključaka studije jeste presudna uloga dubokomorskih sedimenata u regulisanju količine ugljen-dioksida u atmosferi. Budući da se Zemljine tektonske ploče sporo kreću, one prenose sedimente bogate ugljenikom, koji se na kraju vraćaju u unutrašnjost planete kroz proces poznat kao subdukcija. Ovaj proces je jedan od glavnih faktora koji određuje da li se Zemlja nalazi u „greenhouse“ ili „icehouse“ stanju.

Šta to znači za sve nas?

Zapravo ne mnogo jer je kretanje tektonskih ploča, a samim tim i zagrevanje planete koje ono uzrokuje, nešto na šta ne možemo da utičemo. Ali naučnici koji su sproveli ovu studiju kažu da sada bar znamo da na klimatske promene ne utiče samo ugljen-dioksid u atmosferi već kombinacija njega i onog koji se oslobađa iz sedimenata na morskom dnu.

Mi dakle možemo uticati na količinu ugljen-dioksida koju sami oslobađamo ali ne i na onu koju oslobađaju stene. No, zahvaljujući ovakvim studijama možemo bolje predvideti nadolazeće klimatske scenarije i pokušati da umanjimo štetu koju prouzrokuje zagrevanje.

Izvor: The Conversation

Foto: Noaa, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Šta je ETIAS sistem?

by bifadmin
Posle uvođenja EES sistema koji je u oktobru prošle godine promenio način na koji se evidentiraju putnici na granicama Evropske unije, građane Srbije bi ove godine trebalo da sačeka još jedna važna novina

Reč je o ETIAS-u – elektronskoj dozvoli za putovanje za državljane zemalja kojima viza za Šengen nije potrebna.

Iako se kao okvirni rok pominje kraj 2026. godine, tačan početak primene ETIAS sistema još nije zvanično potvrđen. Ono što je izvesno jeste da će važeća ETIAS putna dozvola biti obavezna bez obzira na način putovanja u Evropu.

1. Putovanje autobusom

Ako putujete autobusom u neku od 30 evropskih zemalja koje zahtevaju ETIAS, vaša dozvola biće proverena na granici. Bez važeće ETIAS dozvole ulazak će biti odbijen.

Autobuske kompanije u početnoj fazi primene ETIAS-a neće imati obavezu da proveravaju da li putnici poseduju ovu dozvolu, jer će imati prelazni rok od tri godine za prilagođavanje.

Primer:

Državljanka Srbije putuje autobusom iz Beograda u Zagreb. Kao državljanki zemlje kojoj nije potrebna viza, potrebna joj je ETIAS dozvola. Iako prevoznik možda neće proveriti dozvolu pre polaska, granični organi će je proveriti po dolasku na granicu, zajedno sa ostalim uslovima za ulazak.

2. Putovanje vozom

Železnički prevoznici uglavnom neće proveravati ETIAS dozvolu pre ukrcavanja. Provera će se vršiti na granici.Izuzetak su vozovi koji polaze iz Ujedinjenog Kraljevstva, gde će ETIAS biti proveravan pre ukrcavanja.

Primer:

Državljanin Ujedinjenog Kraljevstva putuje vozom iz Londona u Brisel. Pošto nema posebna prava boravka, mora imati važeću ETIAS dozvolu koja će biti proverena pre ukrcavanja.

3. Putovanje automobilom

Putnici koji putuju automobilom u zemlje koje zahtevaju ETIAS biće proveravani na graničnom prelazu. Svaka osoba u vozilu, uključujući decu, mora imati sopstvenu ETIAS dozvolu.

Primer:

Porodica iz Srbije putuje automobilom u Grčku. Na granici će granična policija proveriti da li svi članovi porodice, uključujući decu, imaju važeću ETIAS dozvolu.

ETIAS i EES: Ključne razlike

ETIAS i EES su dva različita sistema sa različitim funkcijama:

– ETIASje dozvola za putovanje koja se pribavlja unapred i odnosi se na državljane zemalja kojima nije potrebna viza.

– EES (Sistem ulaska/izlaska) beleži stvarni ulazak i izlazak putnika na spoljnim granicama EU u trenutku prelaska granice.

– ETIAS ne može smanjiti gužve na granicama koje mogu nastati zbog EES-a, jer EES podrazumeva biometrijske provere pri samom prelasku granice.

EES: besplatan – ETIAS: 20 evra

ETIAS dozvola važi do tri godine ili do isteka pasoša, ako pasoš ističe ranije. ETIAS nije viza, već dodatna bezbednosna provera. Prijava za ETIAS popunjava se onlajn pre putovanja, dok registracija u EES sistem ide na na granici i radi se jednom, dok se kasnije vrši samo verifikacija.

Bezvizni režim ostaje na snazi – boravak do 90 dana u EU i dalje je dozvoljen. Kada ETIAS počne sa primenom, ulazak u EU će se obavljati kroz EES sistem, uz prethodno dobijenu ETIAS dozvolu, piše B92 putovanja.

Izvor: Kamatica
Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Ekonomija

Nova strategija poljoprivrede za njene stare probleme

by bifadmin

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede objavilo je Nacrt Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period od 2025. do 2034. godine.

Dokument ukazuje na glavne probleme u poljoprivredi, koja je pogođena brzim promenama klime ali i promenama na tržištima, u demografiji i tehnologiji. To su promene kojima poljoprivredna gazdinstva u Srbiji ne uspevaju da se prilagode.

Sa kojim problemima se suočava srpska poljoprivreda?

Neke od ključnih poruka Strategije odnose se na stabilnu proizvodnju hrane, izvoz, smanjenje zavisnosti od uvoza značajnih proizvoda, modernizaciju i digitalizaciju, jačanje prerade i proizvoda veće dodate vrednosti, podizanje kvaliteta, oživljavanje sela kroz infrastrukturu i diverzifikaciju prihoda, zaštitu resursa i klimatsku otpornost, uz usklađivanje sa evropskim pravilima i fondovima, piše Danas.

Kao najveći problemi su naglašeni sve veći klimatski rizici, uz nisku pokrivenost navodnjavanjem, zatim gubitak i degradacija zemljišta uz usitnjene posede, dugogodišnji pad stočarstva i gašenje gazdinstava, prinosi i kvalitet koji zaostaju zbog tehnologije i tržišnih signala, rast uvozne zavisnosti, te administracija koja usporava implementaciju.

Jedan od najvećih sistemskih rizika Strategija vidi u klimatskim promenama – rastu temperature, češćim sušama, mrazevima, gradu i ekstremima koji prave ogromne oscilacije u prinosima i prihodima.

Materijalne štete od ekstremnih vremenskih uslova u periodu 2000–2020. procenjene su na minimalno 6,8 milijardi evra, što je signal da se „loša godina“ više ne tretira kao izuzetak, već kao nova normalnost. U tom okviru, zabrinjava i podatak da se u Srbiji navodnjava svega 268.305 hektara, odnosno oko 8,3 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta.

Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je posebno ranjiva kada je sezona sušna. Zato se najveći deo „rešenja“ u dokumentu, makar indirektno, vraća na infrastrukturu i upravljanje rizicima – navodnjavanje, odvodnjavanje, protivgradna zaštita, sistemi ranog upozoravanja i prilagođene tehnologije koje čuvaju vodu i zemljište.

Građevinsko zemljište proždire poljoprivredno

Još jedna velika slabost je zemljište. Korišćeno poljoprivredno zemljište je između 2012. i 2023. smanjeno sa 3.437 na 3.239 hiljada hektara, pre svega zbog prenamene i širenja građevinskog zemljišta. Istovremeno, Strategija registruje degradaciju zemljišta – pad organske materije, eroziju, salinizaciju i zagađenja, što klimatske promene dodatno ubrzavaju.

Procena u analizi Ujedinjenih Nacija je da je više od polovine teritorije Srbije pod umerenim ili visokim rizikom od degradacije, uključujući deo pod veoma visokim ili ekstremnim.

Ukazuje se i na problem toga što prosečno gazdinstvo u Srbiji ima 6,4 hektara, daleko ispod proseka EU od 17,4 hektara. Broj gazdinstava je u 2023. godini bio manji za 123.197 u odnosu na 2012, dok je prosečna veličina porasla tek oko jedan hektar.

Strategija zbog toga kao ključnu reč izdvaja komasaciju, jer bez ukrupnjavanja teško ide i modernizacija, i racionalna upotreba mehanizacije, kao i ekonomija obima koja je potrebna da bi investicije imale smisla.

Najalarmantnije stanje u stočarstvu

Decenijski problem u Srbiji jeste i stanje stočnog fonda, pa je on jedna od najalarmantnijih tačaka i u ovom dokumentu.

Podaci Popisa poljoprivrede 2023. pokazali su dubok negativni trend u odnosu na 2012, jer je broj muznih krava smanjen za 22,1 odsto, goveda za 20,1 odsto, svinja za 33,6 odsto, krmača za 28,5 odsto, koza za 35,5 odsto, a ukupne živine za 19,1 odsto.

Paralelno, dramatično se smanjuje i broj gazdinstava koja drže stoku. Ovaj pad nije samo „sektorski“ problem, već se u Strategiji tretira kao udar na ceo sistem proizvodnje hrane.

Zato se među prioritetima do 2034. pojavljuje „reset“ stočarstva kroz investicije u objekte i opremu, jačanje srednjih porodičnih farmi i modele koji bolje povezuju proizvodnju stočne hrane i uzgoj stoke.

Za žitarice važi obrnuta slika, ali i tu postoje oscilacije. Površine su stabilne, ali prinosi osciluju i u proseku su niži od evropskih.

Petogodišnji prosek prinosa kukuruza iznosio je 6,6 tona po hektaru, a pšenice pet tona – ispod proseka EU gde podaci pokazuju 7,6 tona za kukuruz i 5,8 tona za pšenicu.

Struktura setve se u periodu između dva popisa blago pomerila ka pšenici, jer su površine pod kukuruzom su manje za 5,4 odsto, a pod pšenicom veće za 13,1 odsto. Strategija to objašnjava rastom rizika zbog klime i ograničenjima proizvodnje koja se oslanja na vreme, a ne na navodnjavanje i preciznu agrotehniku.

Pšenica je dodatno označena problematičnom, jer nema jasne cenovne razlike između vrhunskog i prosečnog kvaliteta, pa proizvođači imaju slab motiv da ulažu u sorte i tehnologiju koje bi dale bolji kvalitet.

Pad proizvodnje u voćarstvu i povrtarstvu

Dalje, u voćarstvu se vidi još jedna posledica klimatskih promena i slabijih investicija u kvalitet.

Površine pod drvenastim voćnim vrstama su u periodu 2014–2023. povećane za 7,6 odsto, ali je proizvodnja smanjena za 10 odsto zbog pada prinosa. Kod jagodastog voća rast površina i proizvodnje je snažan, ali i tu prinosi padaju.

Dokument kao uzroke navodi kombinaciju suše, prolećnog mraza i grada, ali i „ljudske“ faktore jer se koristi nekvalitetan i nesertifikovan sadni materijal i podižu zasadi na lokacijama sa većim agroekološkim rizikom.

Ni povrtarstvo ne blista, jer su ukupne površine smanjene sa 125.422 hektara koliko je to bilo 2014. godine na 82.522 u 2023. godini, a proizvodnja je pala sa 1,5 na 1,3 miliona tona, uz rast prosečnog prinosa.

To ukazuje na koncentraciju i intenziviranje dela proizvodnje, ali i na gašenje ili povlačenje velikog broja manjih proizvođača, što se u praksi često povezuje sa nedostatkom infrastrukture, skladišta, hladnjača, plasmanom i stabilnim tržišnim kanalima.

Još jedna „crvena lampica“ u dokumentu tiče se semena. Od 2015. do 2023. atestirane količine hibrida kukuruza pale su za 25,2 odsto, udeo domaćih hibrida u ukupnim količinama pao je sa 67,8 na 44,8 odsto, dok je vrednost uvoza semena kukuruza porasla sa 17,4 na 62,1 milion evra.

Kod pšenice je udeo deklarisanog semena u ukupno utrošenom semenu opao sa oko 49,3 odsto na 32,9 odsto. Strategija navodi da se stabilnost prinosa i kvaliteta ne može graditi na rastu korišćenja nesertifikovanog materijala, i najavljuje jačanje domaćih instituta, rasadnika i podsticaje za sertifikovano seme.

Šta obećava nova strategija?

Dodatno, evaluacija prethodne strategije pokazala je nejasne veze između ciljeva i indikatora, kao i probleme u planiranju budžeta i sprovođenju mera.

Od 24 indikatora, 46 odsto je u potpunosti ispunjeno, 33 odsto delimično, dok su mnogi ciljevi „pali“ na implementaciji zbog nedostatka pratećih dokumenata, finansijskih resursa i sporih procedura. Uz to su na sve uticali i spoljni šokovi poput pandemije Covid 19, inflacije i rata u Ukrajini.

Nova Strategija naglašava institucionalno jačanje i bolju koordinaciju politika, odnosno planiranje, monitoring, transparentnost i uključivanje aktera. To ponovo otvara pitanje ne samo kvaliteta Strategije, već da li država ima mehanizam da ono što napiše pretvori u programe, pravilnike i isplate koje stižu na vreme.

Izvor: Danas

Foto: Danganhfoto, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Kako je istorija odredila današnje bogatstvo Evrope, i gde je tu Balkan

by bifadmin
Društvenim mrežama kruži istorijska mapa koja na prvi pogled objašnjava zašto je ekonomska slika Evrope danas upravo ovakva. Radi se o prikazu bruto domaćeg proizvoda (BDP) po glavi stanovnika iz 1890. godine, izraženog u američkim dolarima iz 2017. godine.
Podaci koje je objavio portal Brilliant Maps, zasnovani na istraživanjima ekonomskih istoričara, otkrivaju duboke korene jaza između Zapada i Balkana. Brojke sa kraja 19. veka pokazuju koliko su današnje razlike zapravo stare.

Regionalni poredak: Balkan na začelju

Dok su se zapadne sile ubrzano industrijalizovale, naš region je krajem 19. veka bio pretežno agrarna periferija. Evo preciznih podataka za naš prostor:

Hrvatska (2.124 $): Kao deo Austro-Ugarske, Hrvatska je tada stajala najbolje u komšiluku. Razvoj je bio vidljiv u urbanim centrima i u blizini velikih jadranskih luka poput Trsta i Rijeke, koje su tada bile ključne trgovačke tačke monarhije, dok je unutrašnjost Hrvatske i dalje snažno zavisila od poljoprivrede.

Srbija (1.565 $): Mlada kraljevina se borila sa hroničnim nedostatkom kapitala. Iako je bila ispred BiH, Srbija je bila tek na početku puta ka modernoj ekonomiji, izvozeći mahom sirovine i stoku.

Bosna i Hercegovina (1.539 $): Ova brojka stavlja tadašnju BiH na samo dno evropske lestvice. Austrougarska uprava je tek počela sa eksploatacijom rudnih bogatstava i gradnjom osnovnih puteva, ali je nepismenost bila ogromna.

Crna Gora (cca 1.100 $): Iako se podaci često procenjuju unutar balkanskog proseka, Crna Gora je zbog nepristupačnog terena i stalnih ratova za oslobođenje bila ekonomski najizolovanija.

Ko su bili evropski giganti i zašto?

Mapa jasno deli Evropu na tri brzine. Evo ko je vladao kontinentom i na čemu je zasnivao svoje bogatstvo:

1. Nedostižni lideri: Velika Britanija i Švajcarska

Ujedinjeno Kraljevstvo (6.429 $): Apsolutni vladar sveta. Njihovo bogatstvo dolazilo je iz ogromnog kolonijalnog carstva, dominacije na morima i činjenice da su bili „radionica sveta“.

Švajcarska (6.307 $): Možda najveće iznenađenje za laike. Švajcarska je već tada bila visokorazvijena zahvaljujući preciznoj mehanici (satovi), ranoj tekstilnoj industriji i specifičnom bankarskom sektoru koji je počeo da cveta.

2. Industrijsko jezgro: Belgija, Holandija i Nemačka

Belgija (4.752 $): Prva zemlja na kontinentu koja je potpuno prihvatila britanski model industrijske revolucije. Rudnici uglja i čeličane učinili su je neverovatno bogatom.

Holandija (danas Nizozemska) (4.215 $): Svoje bogatstvo je temeljila na globalnoj trgovini i poljoprivredi visokog prinosa.

Nemačko Carstvo (3.832 $): U to vreme Nemačka je bila sila u usponu, ulažući ogromna sredstva u nauku, hemijsku industriju i modernu vojsku.

3. Srednji sloj: Francuska i Skandinavija

Francuska (3.535 $): Iako moćna, Francuska je imala sporiji demografski rast i veliki udeo seoskog stanovništva, što ju je držalo iza Britanije.

Izvor: Blic/Brilliant Maps

Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Srbija planira prve nuklearne kapacitete do 2042. godine

by bifadmin

Prema prvom izveštaju World Nuclear Outlook, koji je Svetska nuklearna asocijacija (WNA) predstavila u Davosu, Srbija planira da do 2042. godine na elektroenergetskoj mreži ima prvih 250 megavata nuklearnih kapaciteta, što bi, prema procenama WNA, najverovatnije značilo izgradnju jednog malog modularnog reaktora (SMR).

Izveštaj beleži da je Srbija krajem 2023. godine ukinula višedecenijski moratorijum na nuklearnu energiju, čime je otvoren prostor za razmatranje nuklearne energije kao dela budućeg energetskog miksa. Nakon inicijalnog postrojenja, planiran je relativno brz rast kapaciteta – prema navodima WNA, Srbija bi do 2049. godine mogla da poveća instaliranu nuklearnu snagu na 1.200 megavata.

U dokumentu se takođe navodi da je Srbija u martu 2024. godine zatražila pomoć od zemalja koje raspolažu znanjem i iskustvom u oblasti finansiranja i izgradnje malih modularnih reaktora, što ukazuje da se razmatra međunarodna saradnja kao ključni element budućih projekata.

Širi kontekst izveštaja pokazuje da su nacionalni planovi širom sveta izuzetno ambiciozni. Prema procenama WNA, globalni nuklearni kapacitet mogao bi da dostigne čak 1.446 gigavata do 2050. godine, znatno iznad cilja od 1.200 gigavata definisanog na COP28. Međutim, ostvarenje tog cilja zahteva stopu izgradnje koja je približno dvostruko veća od istorijskog maksimuma iz 1980-ih godina.

WNA upozorava da politički ciljevi moraju biti pretočeni u realne i izvodljive planove, uz produženje radnog veka postojećih reaktora, reformu tržišta električne energije i hitno jačanje kadrovskih i industrijskih kapaciteta. Poseban izazov predstavlja činjenica da značajan deo planiranih novih kapaciteta na globalnom nivou još uvek nema konkretne projekte.

Izvor: Nuklearne perspektive/ Ekapija

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Preduzetnici povratnici u istočnoj Srbiji: Ovde je svaki drugi dan neki sistem u kvaru

by bifadmin

Povratnici koji su osnovali svoje firme u Negotinskoj Krajini većinom su se vratili zato što su želeli da se njihova deca školuju u Srbiji i jer su smatrali da je ovde život kvalitetniji i opušteniji. Zapušteni putevi, neredovno snabdevanje strujom i vodom, konfuzija u zdravstvu, nestručnost državnih službenika i drugi „autohtoni“ problemi kod povratnika povremeno izazivaju obrnutu nostalgiju. Ponekad požele ponovo da odu tamo odakle su se vratili u Srbiju radi „opuštenijeg i kvalitetnijeg života“.

Pre aktuelnog bekstva stranih investitora, jug i istok Srbije vekovima je napuštalo domaće stanovništvo. Samo u poslednjih pet godina, iz ovog regiona godišnje se iseljavalo 3.000 ljudi više nego što se doseljavalo i to je najgori „migracioni saldo“ na nivou cele Srbije.

Jedno od najstarijih i najvećih iseljeničkih područja u našoj zemlji je Negotinska Krajina. Iako je ovaj deo Srbije bogat obradivim zemljištem, vodom i vinogradima po kojima je poznat od davnina, nedovoljno se ulagalo u razvoj i u vreme bivše Jugoslavije. I ono malo industrijskih pogona, na čelu sa lukom Prahovo, propalo je tokom devedesetih, pa je uz izuzetno nerazvijenu infrastrukturu i zapuštene puteve, Negotinska Krajina postala simbol marginalizacije i zanemarivanja u Srbiji.

U takvim uslovima, slabo se razvijalo i preduzetništvo. Umesto privatne inicijative u sopstvenoj zemlji, mnogi su radije odlazili u beli svet, većinom u Austriju, Nemačku i Švajcarsku. Zato se stanovništvo u selima oko Negotina najviše oslanja na doznake koje šalju članovi njihovih porodica iz inostranstva i to je, praktično, jedina postojeća „strategija“ za smanjenje siromaštva u ovom kraju.

Prema poslednjem popisu iz 2022. godine, opština Negotin ima tek nešto više od 28.000 stanovnika, od kojih preko četvrtine radi u inostranstvu, a za celu deceniju u ovaj kraj se vratilo svega oko 1.200 ljudi.

Ko su povratnici i čime se bave? Delimičan odgovor na to pitanje daje ovogodišnje istraživanje o preduzetnicima povratnicima u Negotinskoj Krajini. Dragana Antonijević sa beogradskog Filozofskog fakulteta i Miloš Rašić iz Etnografskog instituta SANU, razgovarali su sa 13 vlasnika firmi iz ovog kraja koji su se vratili „iz pečalbe“ i o njihovim poslovnim iskustvima „tamo i ovde“.

Ne možeš da sediš na dve stolice

Preduzetnici povratnici stari su između 40 i 70 godina, svi su se vratili i otvorili preduzeća posle političkih promena u Srbiji dvehiljaditih, pri čemu su samo dva ispitanika to učinila tokom poslednjih pet godina. Među povratnicima ubedljivo dominiraju muškarci. Samo jedna žena ima svoju firmu, hotel u Negotinu, dok je druga uključena u porodični posao u vinariji u selu Rečka.

Niko od ispitanika nije imao radno iskustvo pre odlaska iz zemlje, što znači da su svoje poslovne navike i način razmišljanja stekli van Srbije. Neki od njih su otvorili firmu u rodnom kraju još dok su boravili u inostranstvu i upravljali su poslovanjem „na daljinu“. Vremenom su shvatili da je za uspeh neophodno fizičko prisustvo u preduzeću i morali su da odluče gde će živeti i šta će raditi.

Razlozi za povratak su pre svega bili porodični, naročito želja da se deca školuju u Srbiji, mnogi su došli jer su ovdašnji život doživljavali kao opušteniji i kvalitetniji, a tek manji deo je procenio da ovde ima bolje poslovne prilike. Obrazovanje preduzetnika varira od završene osnovne škole do fakultetske diplome, ali autori studije ističu da ono nije presudno uticalo na uspeh poslovanja u Srbiji, već znanje i iskustvo koje su ispitanici stekli tokom boravka u inostranstvu.

Preduzeća obuhvaćena istraživanjem bave se ugostiteljstvom, poljoprivredom, voćarstvom i proizvodnjom raznih delova i opreme za industriju i građevinarstvo. Samo jedna firma se nalazi u Negotinu, dok ostale posluju u okolnim selima. Skoro svi preduzetnici su pokrenuli posao sopstvenim kapitalom zarađenim u inostranstvu. Državne podsticaje su koristile svega dve firme iz sela Jabukovac, tekstilna fabrika „Reggina“ za uvoz mašina uz poreske olakšice i seoska zadruga „Primula Veris“ za kupovinu poljoprivredne mehanizacije.

Preduzeća koja su osnovali povratnici u Negotinskoj Krajini uglavnom spadaju u kategoriju malih i srednjih, sa 10 do 70 zaposlenih, a mnogi od njih su obnovili stare porodične poslove.

Između onoga što su sanjali i onoga što su zatekli

Kako su se „domaći stranci“ uklopili u svoju nekadašnju sredinu nakon povratka? Iskustva su različita a osećanja pomešana. Preduzetnici moraju da prave kompromise između onoga na šta su navikli u uređenim državama u kojima su boravili i situacije koju su zatekli u rodnom kraju, a koja je podaleko od onoga o čemu su sanjali.

Ispitanici se najviše žale na lokalne puteve koji su toliko zapušteni da se njima jedva prolazi. Pored toga, većina sela u Negotinskoj Krajini ima probleme sa redovnim snabdevanjem vodom i strujom, kao i sa kanalizacijom, što znatno otežava svakodnevni život i poslovanje. Povratnici se jadaju da česti nestanci struje ugrožavaju rad fabrika i nanose velike finansijske gubitke.

Na ovakve probleme ukazuje i Saša Nedeljković, povratnik iz Švajcarske, čije firme su najuspešnije u istraživačkom uzorku. Nedeljković je u selu Kobišnica osnovao NTS Sistem za proizvodnju rebrastih cevi za električne instalacije, potom preduzeće NTS Elektro, specijalizovano za projektovanje i izradu planova električnih instalacija, dok je u selu Bukovače otvorio firmu NTS Food za proizvodnju jagodičastog voća. Prva dva preduzeća izvoze svoje proizvode i usluge u Švajcarsku, a osnivač tvrdi da kada podvuče crtu, nije se pokajao.

Ipak, neke stvari nikako ne može da prihvati. „Kad god se nekome u elektrodistribuciji prohte, isključuje struju u Negotinu. Jedne godine, neki idiot je odlučio da isključuje struju svakog dana u 8:05. Tek tako. Moje mašine bi se zaustavile čim bi nestalo struje. Dok ja očistim mašine, sve se stvrdne i nastane katastrofa“, prigovara Nedeljković, koji se žali i na to što ne može da nađe radnike. „Svi mladi su otišli. Ali, čak i sa onima koji su ostali, teško je raditi. Znate kako je sa decom, izlaze noću, idu u klubove, a onda se vrate umorni… nemaju radnu etiku. Ipak, nekako smo se snašli“, priča preduzetnik iz Kobišnice.

Podsetnica zašto su otišli iz Srbije

Česti kvarovi na infrastrukturi čije popravke traju beskonačno nerviraju i druge povratnike. „Nema struje, kažu sistem je pao. Nema vode, opet je pao sistem. Banke ne rade, jer se sistem srušio. Ovde je svaki drugi dan neki sistem u kvaru. A vi čekate i ne znate kad će proraditi. Tako nešto ne postoji u Nemačkoj“, tvrdi Violeta Marinković, vlasnica porodičnog hotela „Vila Tea“ u Negotinu.

Preduzetnici ocenjuju da u zdravstvu vlada „potpuna konfuzija“, a od beskrajnih čekanja na lekarske preglede još duže traju poslovi sa administracijom, pri čemu je najgore kada se pokaže da državni službenici ne znaju da rade svoj posao.

Tako je porodica Miljković, koja se vratila iz Austrije i u Jabukovcu otvorila fabriku muških i ženskih čarapa, imala problema sa poreskom upravom. „Moja majka je austrijska penzionerka i prema srpskom zakonu nije bila obavezna da plaća dodatne doprinose. Međutim, zbog grešaka lokalne poreske uprave, redovno je dobijala obaveštenja o neplaćenim porezima. Morali smo da dokazujemo svoje pravo na sudu, da se pozivamo na konvenciju između Austrije i Srbije. Dobili smo presudu, ali me je neznanje poreznika koštalo 3.300 evra“, negoduje Jovan Miljković, druga generacija u porodičnoj firmi.

Miljkovići nisu imali sreće ni sa sunarodnicima. Čovek koga su u početku angažovali kao direktora prodaje, prodavao je čarape za deset puta veću cenu od one koju je dogovorio sa vlasnicima i razliku je stavljao u sopstveni džep. Da ih sunarodnik vara saznali su tek od – austrijskih partnera.

Navedeni i drugi problemi povremeno izazivaju kod povratnika obrnutu nostalgiju. Ponekad požele ponovo da odu tamo odakle su se vratili u Srbiju radi „opuštenijeg i kvalitetnijeg života“.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 240/241, decembar 2025/januar 2026.

Foto: everett225, Depositphotos

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvo

Kuvari sve traženiji na srpskom tržištu rada

by bifadmin

Zanimanje kuvar poslednjih godina beleži pravi procvat, počev od punih đačkih klupa u ugostiteljskim školama, preko stalne tražnje na tržištu rada, do činjenice da je kuvar među Top 10 najtraženijih zanimanja u Srbiji.

Kako piše Infostud, kuvarske plate se kreću od minimalnih 70.000 dinara, preko proseka od 1000 evra u Beogradu i većim gradovima, pa do više od 3.000 evra koliko su zarade glavnih kuvara u elitnim restoranima. Za one koji ne žele da ostanu u zemlji ima posla i u inostranstvu gde su plate i uslovi rada znatno bolji, a profesionalni razvoj brži i raznovrsniji.

Od škole do profesionalne karijere

Na osnovu podataka Strategije razvoja veština radne snage u sektoru turizma koju je izradila Unija poslodavaca Srbije u saradnji sa Međunarodnom organizacijom rada, procenjuje se da kuvari čine oko 16 odsto radne snage u turističkom sektoru, odnosno da je ih je oko 13.500.

U praksi se ovim poslom bave i kuvari bez formalnog obrazovanja, ali je poslednjih godina sve brojnija grupa obrazovanih mladih profesionalaca sa praksom „nazidanom“ u restoranima sa Mišelinovim zvezdicama širom sveta.

Velibor Ivanović, sekretar Kulinarske federacije Srbije koji radi kao istraživač na Katedri za gastronomiju, asistent na ovom Departmanu i trenutno je na doktorskim studijama, kaže da ovaj fakultet mladima otvara vrata ka različitim karijerama. Poručuje da savremeni kuvari danas mogu da rade u restoranima, hotelima, kruzerima, školama, kompanijama, ketering servisima, da su mnogi pokrenuli sopstvene male biznise, pojedini rade u poslastičarskim akademijama, razvoju recepata i obrazovanju.

“Kod mene je sve krenulo iz potpuno praktičnog razloga: mnogo sam voleo da jedem, a zbog prirode posla mojih roditelja koji su takođe ugostitelji, nisam mogao da izvoljevam kad ću i šta da jedem i tako se razvila potreba da učim da kuvam. Ljubav prema profesiji se posle razvijala, a pik je dosegla kada sam došao na fakultet. Najveći cilj mi je da u godinama koje dolaze nastavim da gradim most između nauke i praktične gastronomije”, kaže Velibor i dodaje da je kao tinejdžer sebe zamišljao u potpuno drugom svetu, u industriji filma i režije, a danas, zajedno sa kolegama sa katedre i uz podršku svoje mentorke Bojane Kalenjuk Pivarski, stoji iza oko 40 naučnih radova iz gastronomije.

Kako izgleda kuvarski posao?

“Radni dan jednog kuvara uglavnom počinje organizacijom kuhinje, planiranjem namirnica i jelovnika, kontrolom higijene i zaliha, a nastavlja se timskim radom tokom servisa, gde je preciznost ključna. Sve više se uvodi visoka tehnologija i u ovaj zanat, digitalni meniji i naručivanje, pa čak i procene troškova i analiza prometa. Uz to, estetika i prezentacija jela postale su sastavni deo posla, jer gosti jelo ‘jedu očima’ pre nego što ga probaju. Ipak, samo harmonija ukusa, tekstura i mirisa zadržava gosta i gradi reputaciju kuvara ili restorana”, tvrdi on.

Dodaje da se ugostiteljstvo i gastronomija u Srbiji danas snažno razvijaju, izazovi profesije i dalje postoje. Radno vreme je zahtevno, tempo brz, a posao stresan i odgovoran.

“Kuvanje je ujedno i lep i naporan posao. Zahteva disciplinu i spremnost na konstantno učenje, ali i odricanje. Kuvari rade vikendom, praznicima, u sezoni odmora, pa društveni život često trpi”, kaže Ivanović. Prema njegovim rečima ono što mlade najviše privuče ovom poslu je mogućnost da putuju, napreduju, upoznaju druge kulture i stvaraju karijeru u različitim pravcima.

Procvat srpke kulinarske scene

Njegov kolega Milorad Mitić, koij je takođe završio studije gastronomije, kuvarski zanat kalio je radeći u italijanskim, japanskim i internacionalnim restoranima u Americi, Švajcarskoj, Hrvatskoj, a danas je šef kuhinje u restoranu u Sremskim Karlovcima. Osim toga, kao veliki zaljubljenik u italijansku kuhinju, pokrenuo je i porodični posao proizvodnje testenina, kao i posao sa keteringom.

“Pozicija glavnog kuvara daje mi mogućnost da budem kreativan i eksperimentišem sa jelima, a iskustvo u inostranstvu pomoglo mi je da razvijem stil i tehniku koje sada primenjujem ovde”, kaže Mitić i dodaje da kao šef kuhinje organizuje posao, brine o nabavci namirnica, kreira jelovnik i osmišljava prezentaciju svojih jela.

“Osim Italijanske, veoma volim i domaću vojvođansku kuhinju na kojoj sam odrastao uz roditelje ugostitelje. Provodeći mnogo vremena u porodičnoj kafani, gde su se spremala tradicionalna jela poput škembića, gulaša, jela tradicionalne kuhinje, stekao sam prva kulinarska znanja. Doduše, tek od druge godine matematičke gimnazije sam odlučio da će ovo biti moja profesija“, kaže Milorad i savetuje buduće kolege da poput njega ulože u edukaciju, putuju i uče od velikih svetskih kuvara.

Kako sagovornici Infostuda kažu, naši gastronomi su cenjeni u svetu, a naša kuhinja, iako ne tako čuvena kao francuska ili azijska, vrlo je zanimljiva strancima.

Izvor: Infostud

Foto: Pexels, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Zašto Evropa ima najviše „međunarodno mobilnih“ radnika?

by bifadmin

Gotovo svaki šesti tražilac posla evropskom slobodnom tržištu ima iskustvo rada u inostranstvu što je tri puta više nego u Sjedinjenim Državama. Podaci platforme Indeed otkrivaju gde u Evropi radnici najčešće stiču međunarodno iskustvo i zašto interesovanje za posao van granica ubrzano raste.

Rad u više zemalja dokazano jača prilagodljivost, samopouzdanje i kulturnu inteligenciju zaposlenih. U evropskom jedinstvenom tržištu 17% tražilaca posla već ima međunarodno radno iskustvo, što im omogućava uvid u život i rad van matične zemlje.

Mogućnost rada u inostranstvu snažno oblikuje karijere: zaposleni razvijaju veštine koje često ne bi stekli kod kuće. Zahvaljujući statusu Evrope kao jedinstvenog tržišta, udeo ljudi sa iskustvom rada u inostranstvu relativno je visok — ali se značajno razlikuje po zemljama.

Platforma Indeed „međunarodno mobilne radnike“ definiše kao one koji imaju najmanje jedno radno iskustvo u zemlji koja nije njihova trenutna zemlja prebivališta.

Prema podacima Indeeda, krajem 2025. godine 16,7% tražilaca posla u jedinstvenom tržištu imalo je međunarodno iskustvo u biografiji. Poređenja radi, u SAD-u je taj udio oko 5,1%.

„Visok udeo međunarodno mobilnih radnika u Evropi odražava i politike koje podstiču mobilnost i vrednost koja se pridaje prekograničnom profesionalnom iskustvu“, kazala je Sneha Puri, analitičarka imigracione politike u Indeedu, za Euronews Business.

Švajcarska i Irska: Manja tržišta, veća mobilnost

Podaci obuhvataju osam evropskih zemalja (među njima i jednu koja više nije dio jedinstvenog tržišta), a razlike su velike.

Švajcarska ima najveći udio međunarodnog radnog iskustva: više od polovine tražilaca posla (51%) radilo je u inostranstvu. Slijedi Irska sa 42%. Ove dvije zemlje su izuzeci.

„Relativno manja tržišta rada, poput Švajcarske i Irske, mogu imati nesrazmjerno visok udio međunarodno mobilnih radnika jer i umjeren priliv predstavlja veći procenat ukupne radne snage“, objašnjava Puri.

Njemačka je treća, sa četvrtinom tražilaca posla koji imaju iskustvo rada u inostranstvu. Taj udio je veći od „jedan u pet“ u Španiji i Velikoj Britaniji. Iznad prosjeka jedinstvenog tržišta su i Nizozemska i Francuska.

Geografija i veličina ekonomije

Prema Puri, više faktora utiče na razlike u mobilnosti radnika širom Evrope.

„Geografska blizina ima ključnu ulogu u kretanjima unutar jedinstvenog tržišta. Zemlje blizu više velikih tržišta rada imaju veću prekograničnu mobilnost“, navodi ona. Tako međunarodno mobilni radnici u Švajcarskoj često dolaze iz susednih zemalja.

Dodatno, neke evropske države privlače više interkontinentalnih migranata zbog prisustva multinacionalnih kompanija ili velikog broja međunarodnih studenata. „Na kraju, možda i presudan faktor je sama veličina tržišta rada“, dodaje Puri.

Evropski radnici sve češće gledaju van granica

Podaci Indeeda pokazuju da tražioci posla u jedinstvenom tržištu sve intenzivnije traže prilike van svojih zemalja — i unutar EU i izvan nje.

Postoje dve vrste interesovanja – unutar jedinstvenog tržišta: pretrage poslova u drugim državama članicama, a van jedinstvenog tržišta: pretrage poslova u državama koje nijesu članice.

Do sredine 2024. ova interesovanja bila su približno jednaka (2–4%). Od decembra 2024. interesovanje za poslove van jedinstvenog tržišta raste i u oktobru 2025. dostiže 7,2%, dok interesovanje unutar tržišta iznosi 5,4%.

Vodeće destinacije van jedinstvenog tržišta su Sjedinjene Američke Države (SAD) i Velika Britanija, sa udjelima od 40,5% i 30,4% u 2025. godini. Glavna zemlja porekla tih pretraga je Nemačka. Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo je jedinstveno tržište nakon Brexita krajem 2020.

Izvor: Investitor.me

Foto: mhouge, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

MMF predviđa za Srbiju rast BDP-a od 3,0 odsto, nivo inflacije 4,0 odsto

by bifadmin

Prema najnovijim projekcijama Međunarodnog monetarnog fonda,  ažuriranim zajedno sa upravo objavljenim izveštajem o projekcijama za globalnu privredu, očekuje se da će bruto domaći proizvod (BDP) Srbije zabeležiti rast od 3,0 odsto, dok se za inflaciju predviđa nivo od 4,0 odsto.

Svetska ekonomija „stabilna uprkos svemu“

Na globalnom nivou, MMF ocenjuje da je svetska ekonomija ušla u 2026. godinu sa dozom stabilnosti, uprkos brojnim izazovima.

U izveštaju World Economic Outlook se navodi da je globalni rast projektovan na 3,3 procenta u 2026. godini, što predstavlja blagu reviziju naviše u odnosu na ranija predviđanja.

Stručnjaci Fonda objašnjavaju da ovaj stabilan učinak na površini proizilazi iz „balansiranja suprotstavljenih sila koje trenutno oblikuju svetsko tržište“.

Glavni pokretač globalne otpornosti leži , kako ističu, u tehnološkom sektoru.

U izveštaju se ocenjuje da su efekti promenljivih trgovinskih politika neutralisani rastućim investicijama povezanih sa tehnologijom, uključujući veštačku inteligenciju, a posebno u Severnoj Americi i Aziji.

Sjedinjene Američke Države trebalo bi da zabeleže snažan rast, projektovan na 2,4 procenta u ovoj godini, podržan fiskalnom politikom i popuštanjem monetarnih stega.

Posebno je značajno za srpsku ekonomiju stanje u Nemačkoj, koja je ključni trgovinski partner regiona. MMF predviđa da će se rast u Nemačkoj oporaviti sa procenjenih 0,2 procenta u 2025. na 1,1 procenat u 2026. godini, a ekonomisti se nadaju pozitivnom „prelivajućem“ efektu na izvozno orijentisane kompanije na Balkanu.

Rizici i preporuke MMf-a

Iako su brojke ohrabrujuće, MMF upozorava da opasnosti nisu prošle.

Postoji zabrinutost da bi ponovna procena očekivanja rasta produktivnosti u vezi sa veštačkom inteligencijom mogla dovesti do pada investicija i izazvati naglu korekciju na finansijskim tržištima.

Takođe, trgovinske tenzije bi mogle da se rasplamsaju, produžavajući neizvesnost i teže opterećujući aktivnost.

Kada je reč o cenama, globalna ukupna inflacija bi trebalo da padne na 3,8 procenata u 2026. godini, međutim, zvaničnici Fonda naglašavaju da borba za stabilnost cena zahteva kontinuitet.

U izveštaju se  poručuje da politike za podsticanje stabilnosti i održivo podizanje srednjoročnih izgleda za rast zahtevaju oštar fokus na obnavljanje fiskalnih rezervi, očuvanje cenovne i finansijske stabilnosti, smanjenje neizvesnosti i sprovođenje strukturnih reformi bez daljeg odlaganja.

Izvor: Nedeljnik

Foto: Pixabay, AI

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci