Category:

Zabava

Na američkom tržištu pojavilo se biljno mleko od piva

by bifadmin 13. мај 2022.

Ako ste posle pojave bezalkoholnog i piva sa voćnim ukusima (pa i piva od povrća) mislili da više ništa ne može da vas iznenadi, prevarili ste se. Sada je tu i mleko od piva.

Biljno mleko je sve popularnije na globalnom tržištu, pa se njegovi proizvođači utrkuju u osmišljavanju novih formula i pronalaženju novih sastojaka za pravljenje istog. Tako smo posle sojinog, bademovog , pirinčanog ili na primer mleka od makadamije, dobili još neobičniju sirovinu za proizvodnju mleka.

Naime, kroz svoj dugogodišnji rad pivari su shvatli da se i od ječma može praviti mleko. I to od ječma koji im ostane od proizvodnje piva. Još od prošle godine ovu opciju razmatra proizvođač Budweiser-a, ali ga je u proizvodnji ječmenog mleka pretekla kompanija Molson Coors koja stoji iza marki Coors Light i Miller Lite.

Ona je već kreirala i pustila na tržište svoje biljno mleko od ječma. Kako stoji u opisu proizvoda, mleko je bezalkoholno i pravi se od ječma koji ostane od proizvodnje piva, vode, suncokretovog ulja, himalajske soli i ekstrakta šitake pečuraka. Ovo biljno mleko navodno ima 60 odsto šećera manje nego mleko životinjskog porekla i 50 odsto više kalcijuma.

No, ma koliko svoj proizvod hvalila ova kompanija, krajnji sud će ipak dati kupci. Mleko od piva zvuči prilično neobično i pitanje je koliko će ljudi biti raspoloženi da eksperimentišu sa njim. Za sada Molson Coors dobija informacije od trgovaca da postoji interesovanje potrošača za ovo biljno mleko, ali još uvek je rano govoriti o njegovom komercijalnom potencijalu.

Izvor: Food and wine

Foto: Pixabay

13. мај 2022. 0 komentara

Sekretarica koja je postala milioner: Izum nazvan „Greška“

by bifadmin 12. мај 2022.

Jedan od najpopularnijih kancelarijskih materijala u prošlom veku, tečni korektor za uklanjanje štamparskih grešaka, nije izumeo ni inženjer ni hemičar, već sekretarica po imenu Bet Grejam. Kada je shvatila da najnoviji model električnih pisaćih mašina – koji je proizvođač, kompanija IBM predstavljala kao tehnološku revoluciju – pravi daleko veći broj grešaka prilikom kucanja, rešila je da nađe rešenje za inženjersku grešku. Njen izum, koji je u početku i sama nazvala „Greška“, vredeo je milione dolara kada je pred smrt prodala svoju fabriku kompaniji „Gillete“.

Bet Grejam je provela detinjstvo i mladost u okolnostima koje nisu najavljivale ništa posebno u njenom budućem životu. Rođena je 1924. godine u mestašcu blizu Dalasa u Teksasu, u skromnoj radničkoj porodici. Njena majka je imala zanatsku radnju za pletenje, a otac je radio u jednoj firmi koja je prodavala auto-delove. Bet je već sa 17 godina napustila školu i udala se za profesionalnog vojnika Vorena Nismita, sa kojim je dobila sina. Kada se njen suprug vratio kući nakon završetka Drugog svetskog rata, ubrzo su se razveli i Bet je morala da se snađe kako će sastaviti kraj s krajem i sama podizati dete.

Iako je od malena pokazivala dar za slikanje, kao samohrana majka sa malo formalnog obrazovanja nije imala puno izbora, pa je na brzinu završila kurs za stenografiju i daktilografiju. Uspela ja da dobije posao daktilografkinje u „Texas Bank and Trust“, radeći za platu od 300 dolara mesečno, a dodatno je zarađivala crtajući. Ipak, njena ukupna primanja nisu bila dovoljna da je poštede straha od nemaštine.

Kao daktilografkinja se nije naročito iskazala, ali su u banci primetili da je inteligentna, snalažljiva, izrazito efikasna u rešavanju problema i dobra u organizaciji. Stoga su joj ponudili mesto glavne sekretarice, ili kako se to danas pompezno naziva „asistenta generalnog direktora“. To je bio „plafon“ koji je mogla da dostigne žena u tadašnje vreme u izrazito konzervativnom Teksasu, sve i da je imala više formalnog obrazovanja nego samohrana majka potekla iz provincije.

Tehnološka revolucija s omaškom

U to vreme, kompanija IBM je plasirala na tržište novi model električnih pisaćih mašina koje su bile brže od prethodnih i koristile su trake od karbonskog filma. Kao i danas, i tada su se javno isticale samo prednosti nove tehnologije, ali ne i njene mane. Njihovo otkrivanje je prepuštano korisnicima, pa je tako i Bet ubrzo shvatila da nove pisaće mašine imaju osetljiviju tastaturu, te da se zbog toga prilikom kucanja pravi mnogo više štamparskih grešaka. Karbonske trake su uzrokovale još jedan problem – u pokušajima da se greške izbrišu, ostajale su ogromne mrlje na celom papiru.

Bet Grejam je zato počela da razmišlja kako da ispravi nedostatke o kojima inženjeri IBM-a očigledno nisu razmišljali dok su pravili tehnološku revoluciju u kucanju, kojim se inače nisu bavili jer su to za njihove potrebe radile sekretarice.

Premda nikada nije postala umetnik, do rešenja je došla zahvaljujući interesovanju za slikarstvo. Krenula je od činjenice da slikari kada pogreše, nikada ne brišu loše naslikani detalj, već slikaju preko njega. Otišla je u biblioteku i potražila recept za spravljanje tempera boja. Potom je tu smesu razblažila vodom, izmešala je u kuhinjskom blenderu i sipala u praznu bočicu u kojoj je prethodno bio lak za nokte.

Svoj izum je primenjivala na poslu krišom, kako bi prikrila greške u otkucanim dokumentima. Ali ono što je bila tajna za generalnog direktora, nije promaklo ostalim sekretaricama, pa je Bet vrlo brzo za svoj pronalazak dobila tržište u samoj banci. Kada je počela da prodaje mesečno i po sto bočica ove tečnosti koleginicama i u drugim kompanijama, rešila je da ozbiljnije krene u posao. Pretvorila je svoju garažu u malu fabriku za pakovanje, plaćajući sinu i njegovim prijateljima jedan dolar na sat da pune staklene bočice i na njih lepe etikete, sa ručno ispisanim nazivom proizvoda. A naziv je, svakako, bio neuobičajen. Svoju inovaciju je nazvala „Greška“.

Šansa zamaskirana otkazom

Bet je znala da ukoliko želi da proširi tržište, mora da poboljša kvalitet svoga korektora, pa je uz pomoć nastavnika hemije koji je predavao njenom sinu i poznanika koji je radio u lakirnici stalno unapređivala formulu. U svojoj kući je 1956. registrovala preduzeće, a dve godine kasnije je preimenovala svoj izum u „Liquid Paper“ i zaštitila ga patentom. Vikendom je bila i trgovački putnik, obilazeći Teksas kako bi pronašla nove kupce.

Uprkos uloženom trudu, prihodi su bili mali, jer zbog rada u banci nije imala dovoljno vremena za razvoj sopstvenog posla. Premorena, otkucala je na jednom zvaničnom dokumentu umesto imena banke naziv sopstvenog preduzeća, i tako ju je greška u kucanju koštala otkaza. Ostala je bez redovnih primanja, ali se otkaz ubrzo pokazao kao zamaskirana šansa.

Pošto je otpuštena iz banke, Bet je svu energiju usmerila na razvoj svoje firme. Stupila je u kontakt sa velikim brojem industrijskih profesionalaca, kako bi uspostavila proizvodnju tečnog korektora za masovno tržište. Zakupila je poslovni prostor, zaposlila radnike u proizvodnji, logistici i marketingu i počela je mnogo da ulaže u reklamu. Proizvodnja je do 1964. porasla deset puta, na 5.000 bočica nedeljno, a kompanija je 1967. ostvarila prvih milion dolara od prodaje.

Bivša sekretarica je 1975. godine otvorila svoju fabriku na 35.000 kvadratnih metara u Dalasu, a pogoni su imali opremu koja je mogla da proizvede 500 bočica u minuti. Sledeće godine, „Liquid Paper Corporation“ je isporučila 25 miliona bočica na tržište, a njena neto dobit je iznosila 1,5 miliona dolara.

U krevetu sa neprijateljem

Iako je u međuvremenu nekoliko konkurenata pokušalo da je izgura iz posla, Bet je uspela da zadrži ogroman deo tržišta. Najveći udarac je doživela od drugog supruga, Roberta Grejama, za koga se udala 1962. godine. Kada su se upoznali, on je bio prodavac smrznute hrane, ali je posle venčanja napustio sopstveni posao i priključio se supruzi u njenoj kompaniji, koja mu je zauzvrat dala udeo u vlasništvu.

Posle razvoda 1976. godine pokušao je da preotme kontrolu nad preduzećem, tako što je bez znanja bivše supruge promenio formulu za spravljanje korektora i lobirao da je, zbog narušenog zdravlja, smene sa mesta direktora i izguraju iz uprave. Bet je uspela da nadigra protivnika sa kojim je do nedavno delila postelju i da zadrži većinski udeo u kompaniji.

Ali mukotrpan put od samohrane majke sa malo škole do pronalazača a potom i vlasnice uspešne firme imao je svoju cenu. Bet je zaista imala sve većih problema sa zdravljem i zato je odlučila 1979. godine da proda svoju fabriku kompaniji „Gillete“ za 47,5 miliona dolara, što bi danas iznosilo oko 173 miliona dolara, uz ugovor koji joj je obezbeđivao udeo u dobiti u naredne dve decenije. Žena koja je bila inovator, imala odličan osećaj za posao ali očigledno jako loš za muškarce koje je birala za muževe, umrla je samo šest meseci kasnije, u 56. godini života od posledica moždanog udara.

Deo od ostvarene zarade je narednih godina dobijao njen sin, Majkl Nismit, koji je postao popularan šezdesetih godina kao član rok grupe „The Monkees“, a od nasleđenog novca je pokrenuo muzičku kompaniju „PopClips“, prethodnicu MTV-a. On je nastavio da javno zagovara postignuća svoje majke i pojavljivao se i tokom devedesetih godina u reklamama za njene proizvode.

Bet Grejam je bila poznata i po tome što je svojim zaposlenima obezbeđivala mnoge pogodnosti u vreme kada društveno odgovorno poslovanje ni iz daleka nije bilo tako popularno sredstvo za jeftino samoreklamerstvo kao danas. Osnovala je dve fondacije, jednu za podršku ženama umetnicama, a drugu za pomoć ženama u nevolji. Testamentom je poklonila i 25 miliona dolara organizaciji Savet za ideje, koja se bavi iznalaženjem rešenja za probleme čovečanstva.

Zorica Žarković

Foto: Univerzitet Severnog Teksasa

12. мај 2022. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Srbija u srednjovekovnim viteškim romanima: Samo Sicilijanac Srbe spasava

by bifadmin 6. април 2022.

Viteški romani su bili veoma popularni u srednjovekovnoj Srbiji, ali je i srpska država bila dovoljno daleka i egzotična za čitaoce na zapadu Evrope, da bi se koristila za viteške podvige književnih junaka. Tako je jedan italijanski pisac poslao svog izmišljenog viteza sa Sicilije u Rašku, da poput „ričućeg lava“ spasava srpskog kralja i njegove podanike.

Viteški romani su predstavljali posebnu vrstu srednjovekovne literature, veoma popularne u Evropi tog vremena. Nasuprot teološkoj i crkvenoj književnosti, kao i naučnim knjigama, ovi romani su spadali u zabavu kojom je srednjovekovno plemstvo prekraćivalo časove dokolice, ali i sticalo predstave o svetu oko sebe, doduše mahom pogrešne, objašnjava arheolog i istoričar Marko Aleksić.

Njihova radnja najčešće je smeštena u Svetu zemlju ili neki drugi udaljeni predeo, koji je za srednjovekovne Evropljane predstavljao puku egzotiku. Zato pisci viteških romana nisu bili preterano sputani činjenicama i mogli su obilato da daju mašti na volju, opisujući nadahnuto daleka mistična kraljevstva, fantastična bića i prelepe princeze koje je trebalo spasavati.

Osim junačkih podviga, česta tema ovog književnog žanra bila je i dvorska, idealna ljubav. Kao i u svakoj popularnoj umetnosti, čitaoci su putem zabave usvajali i društvene norme i formirali lične stavove o moralu, dobroti, junaštvu, uspehu, o pravoj i lažnoj ljubavi…

Viteški romani su se čitali i u srednjovekovnoj Srbiji u doba kralja Milutina, ali verovatno i znatno pre njegovog vremena. Sačuvale su se i domaće verzije i prevodi nekih od ovih dela, kaže Aleksić, kao što su „Roman o Aleksandru“, „Roman o Troji“, „Tristan i Izolda“, „Lanselot“, „Bovo od Antone“ i drugi. Ova dela svedoče o širokoj zastupljenosti viteških tema u našoj književnosti, među kojima je bilo i onih koje pripadaju ciklusu legendi o kralju Arturu.

U toj Raškoj nikad mira

Pored toga što se moda viteških romana „uvozila“ u srednjovekovnu Srbiju, i tadašnja Srbija se „izvozila“ kao tema u nekim viteškim romanima. Iako geografski nije bila toliko daleko kao zemlje na još daljem istoku, bila je dovoljno „skrajnuta“ i egzotična za čitaoce na zapadu Evrope, da pisac ne bi morao preterano da se zamara činjenicama.

Aleksić navodi primer koji potiče upravo iz vremena kralja Milutina, koji je kao pripadnik dinastije Nemanjić vladao Srbijom između 1282. i 1321. godine. U jednom italijanskom romanu „Sicilijanc avanturista“ („L’avventuroso Ciciliano“) opisuju se dogodovštine pet vitezova sa Sicilije, koji su 1282. godine rešili da napuste svoju domovinu i otputuju u svet.

Svaki od njih zaputio se na svoju stranu, u Britaniju, Tunis… dok je vitez Ulivo di Fontana zapucao baš u Slavoniju, gde stupa u službu tamošnjeg kralja Raške. U romanu slede opisi neverovatnih avantura koje je neustrašivi Sicilijanac doživeo boreći se za svog novog gospodara, srpskog kralja, a ovaj ga muštra od nemila do nedraga.

Vitez Ulivo je učestvovao u mnogim bitkama, pa ga je tako sudbina odvela i pod zidine slavnoga grada Patrasa na Peloponezu. Kralj Raške je utrošio mnogo truda i vremena da osvoji ovaj grad, ali mu to nikako nije uspevalo sve dok Ulivo nije stao na čelo 1.200 srpskih konjanika, od kojih je jedna trećina bila dobro naoružana, a ostali tek lukom i samostrelom. Uprkos tako skromnom oružju osvajača, Patras je pao zahvaljujući nikom drugom, do svemogućem sicilijanskom junaku.

Oduševljen takvim uspehom, srpski kralj šalje Uliva na novi zadatak. Ovoga puta predvodi odred od 400 oklopnika, koji je kralj Raške uputio kao pomoć svom prijatelju, jermenskom kralju u borbi protiv lukavog vavilonskog sultana. U ovoj novoj avanturi, između ostalih vrlih vitezova, Ulivu društvo pravi i Antonio, nećak srpskog kralja. Ulivo, naravno, opet junački pobeđuje i ovenčan slavom vraća se u Srbiju. Ali sudbina ga je ponovo omela da uživa u zasluženom predahu, jer u Raškoj nikada nema mira.

Baca se na neprijatelja poput „ričućeg lava“

Moćni ugarski kralj, čije su se zemlje sa severa graničile sa zemljama raškog kralja, odlučio je da oženi svoga sina. Bio je čvrsto rešen da to bude devojka izuzetne lepote, pa pošto je čuo da njegov sused ima veoma lepu ćerku, koju je krasila i velika mudrost, smesta je poslao poslanike sa jedinim zadatkom da isprose srpsku princezu. Ali njen otac, i Ulivov gospodar, nije odobravao ovaj predlog, jer su vojnici ugarskog kralja malo pre toga upali u prapostojbinu Rašana i tamo poubijali mnoge njene nedužne žitelje.

Zbog odbijanja srpskog kralja da da ruku svoje lepe kćeri sinu ugarskog kralja, izbi rat između dve zemlje, u kojem je sudbina sicilijanskom vitezu opet namenila posebnu ulogu. Na jednom skupu svih raških plemića, vitez Ulivo je vatreno zagovarao osvetu za pretrpljenu nepravdu i rat protiv Ugarske. Nakon toga dolazi do velike bitke između dve vojske. Rašani jurišaju na neprijatelja sa svojim kopljima, mačevima i štitovima. Ali Ulivovog gospodara ni ovog puta nisu zaobišle nevolje.

Svi napadi kraljevog sinovca Antonija sa njegovom četom, još jednog bezimenog ali silnog srpskog vojvode, pa i samoga raškog kralja, završavali su neuspehom, jer su Mađari bili daleko brojniji na bojnom polju. Kada je uvideo da je njegovom kralju opet potrebna pomoć, sicilijanski vitez se baca napred poput „ričućeg lava“, neustrašivo se ustremljuje na samog ugarskog kralja i kopljem ga obara sa konja.

Srbi, tako, pobedonosno okončaju bitku zahvaljujući junaku ovog romana, koji je „bez mane i straha“. Posle nekog vremena, vitez Ulivo dođe kod svog gospodara s molbom da ga razreši službe, kako bi se vratio svojoj kući. Kralj, dakako, nije želeo da ostane bez takvog junaka. Ali pošto je Ulivo, uprkos njegovim obećanjima, bio nepokolebljiv u svojoj odluci, kralju nije preostalo ništa drugo nego da mu najzad dozvoli da ode, dajući mu zasluženu nagradu od 80.000 zlatnika. Time se završavaju doživljaji ovog književnog junaka u Srbiji.

Istine i laži

Da li je u ovom zabavnom srednjovekovnom štivu sve fikcija, ili ima i nekih verodostojnih podataka? Najveći deo je plod piščeve mašte, ali prema rečima Aleksića, neki podaci mogu odgovarati istorijskim okolnostima, kao što su, na primer, srpsko-ugarski ratovi, koji su zaista započeli u vreme kralja Milutina i produžili se sve do smrti njegovog unuka, cara Dušana. „Po svemu sudeći, autor je bio učen i, mada Italijan koji je pisao toskanskim narodnim narečjem, dobro upoznat sa opštim istorijskim dešavanjima koja su se ticala i tadašnje Srbije“, ocenjuje naš istoričar.

Tome je mogla doprineti i činjenica da su srpski velikaši u vreme kralja Milutina bili u prijateljstvu sa Anžujskom dinastijom na Siciliji. Donekle su istorijski neprecizni ali ne sasvim izmišljeni i podaci o srpskoj prestonici, gradu po imenu Katedra. To bi mogao biti Kotor, koji iako nije bio prestonica, jeste bio među najznačajnijim gradovima u Raškoj, pogotovo iz perspektive Italije, navodi Aleksić.

Zanimljivo je i to što autor italijanskog romana pominje kraljevog nećaka po imenu Antonio, koji je bio vitez, kao i još jednog bezimenog a moćnog srpskog vojvodu. Titula vojvode je prvi put posvedočena u Srbiji u vreme kralja Milutina i kako ističe Aleksić, „dodeljena je Novaku Grebostreku, čiji je vojnički podvig u prekomorskoj vojnoj ekspediciji protiv Turaka morao biti poznat u Italiji“.

Kada je reč o oružju kojim je italijanski pisac u svom romanu opremio srpske vojnike, arheološki i drugi nalazi potvrđuju da se u to vreme u Srbiji zaista koristio samostrel. Zna se i da je u srednjovekovnoj srpskoj vojsci dominirala konjica, sačinjena od lakih konjanika i strelaca, ali da su postojali i bolje opremljeni konjanici koji su jurišali svojim kopljima i imali i štitove i mačeve.

Činjenica da se u romanu pominju i domaći vitezovi, mogla bi da ukazuje da su oni nosili i ostalu vitešku opremu, Iako ovakva pretpostavka deluje moguće, „ne možemo se osloniti na izvor koji je pre svega umetnička fikcija, prepuna fantastičnih obrta, i uzbudljivih ali istorijski nemogućih događaja“, zaključuje Aleksić.

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

6. април 2022. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Nišlija koji stopira duže od pola veka: Svrbi me palac da opet izađem na put

by bifadmin 4. април 2022.

Dragan Aranđelović Arči ove godine će obeležiti 51 godinu stoperskog staža, tokom kojeg je uzduž i popreko prošao bivšu Jugoslaviju i skoro čitavu Evropu. Najpoznatiji i najstariji auto-stoper iz Niša svoja putovanja je opisao u knjizi „Kako sam auto-stopom stigao do Ginisa“. Ovih dana priprema i drugo izdanje knjige koje će dopuniti još nekim zanimljivostima sa putovanja, dok ponovo ne krene na put, čim se smiri pandemija.

Dragan Aranđelović kaže da je počeo da stopira još kao tinejdžer i da još nije stavio „tačku“ na taj svoj hobi, iako je na pragu sedme decenije života. „Ne napušta me entuzijazam i želja za putovanjima, naročito sada kada dve godine zbog pandemije nigde nisam mrdnuo iz Niša. Svrbi me palac da izađem na put i krenem. Najlepši je osećaj kad stanete pored puta, blagi povetarac nosi miris asfalta i miris benzina, čuje se huk motora, a vi iskušavate svoju sreću da li će vam neko od vozača stati ili ne”, opisuje sagovornik B&F-a zašto mu je stopiranje toliko važno.

Njegova privrženost takvom načinu putovanja potiče još iz rane mladosti, kada je to bio jedan od načina da živi životom kojim su živeli hipici u Americi. „Moji drugovi i ja, a imali smo tada po 17 ili 18 godina, hteli smo da imitiramo hipike po svemu. Po oblačenju, dugoj kosi, muzici koju slušamo, knjigama koje čitamo, a naravno i po tome što putujemo auto-stopom. Iz tog mog društva, osim mene niko nije istrajao u stopiranju. Nisam siguran da se bilo ko iz Niša bavi time i u ovim godinama. Meni će biti 69 ove godine“, kaže Aranđelović.

Naš sagovornik ističe da nikada nije stopirao zbog toga što nije imao novca da plati kartu za autobus ili voz, već isključivo zato što mu je „merak“ da tako putuje. Stopirao je uglavnom sam, ali i sa drugarima, kumovima, suprugom i ćerkom. Istrajao je u stopiranju i zbog toga što je uvek imao sreću da ga neko poveze.

„Samo sam jednom odustao. Vraćao sam se iz Rovinja u Niš, i u Zagrebu sam pokušao da nađem prevoz. Bila je ponoć i kiša je neverovatno lila, tako da je bilo nerealno da će mi neko stati. Jedini put kada sam čekao zaista dugo, bilo je kada sam stopirao sa suprugom u Nemačkoj. Hteli smo da se vratimo u Jugoslaviju i stopirali smo od šest ujutru do četiri popodne, ali nam niko nije stao. U momentu kada smo se spremali da odustanemo, stala je žena i povezla nas do Jadranskog mora”, priseća se Dragan.

Do Ginisa kao putnik

Na putovanjima je, ističe, doživeo mnogo nezaboravnih trenutaka i zbog toga sebe sada smatra veoma bogatim čovekom. Jedan od takvih momenata je vožnja u Nemačkoj, zahvaljujući kojoj je, posredno, stigao i do Ginisove knjige rekorda.

„Sa kumom sam putovao za Holandiju i u Nemačkoj nas je povezao Diter Veš, čovek koji je zvanični svetski rekorder po broju prevezenih stopera. Kum i ja smo bili njegovi putnici broj 6.235 i 6.236. Dao nam je sertifikat, a zauzvrat smo se upisali u njegov rokovnik koji mu je poslužio kao dokaz za Ginisovu knjigu rekorda”, priča Dragan.

Dobro pamti i odlazak u Beč na koncert Rolingstonsa 1980. godine. „Moj kum Zoran Stamenković predlagao je da pođemo tri dana ranije, jer je sumnjao da možemo na vreme da stignemo na koncert. Međutim, samo pet minuta nakon što smo stali kod hotela „Nais’, stao nam je automobil i to srebrnasti ’Mercedes’. Ispostavilo se da vozač ide čak do Berlina i da može da nas poveze do Beča. Bili smo zaista oduševljeni, a uz to je vozač dozvolio kumu da vozi ’Mercedes’ ka Beogradu. Možete da zamislite njegovo oduševljenje kada je kao mladić sa 22 godine seo za volan takvog automobila”, kroz smeh govori Dragan.

Bilo je i slučajeva da su ljudi koji su ga vozili želeli da mu daju novac, misleći da nema novca za putovanje autobusom. Bračni par iz Amerike koji ga je povezao na Jadranskoj magistrali želeo je da mu da 50 dolara, uz objašnjenje da i njihov sin u isto vreme putuje auto-stopom po Jugoslaviji i da ga možda u tim trenucima vozi upravo Draganov otac.
Aranđelović ističe da je za sve ove godine koliko putuje stopom, doživeo samo tri neprijatnosti: „Dogodilo mi se da me je na Jadranskoj magistrali povezao stranac za kojeg sam u toku putovanja shvatio da je gej i da želi od mene nešto više od vožnje. U Italiji me povezao čovek koji se tokom vožnje čudno ponašao, kočio je i ubrzavao bez razloga. Policija ga je zaustavila i kaznila sa 1.700 evra, a meni su naplatili kaznu od 44 evra jer je u Italiji stopiranje na auto-putu zabranjeno”.

Pomešali ga sa teroristima

U neprijatnom sećanju ostalo mu je i putovanje 1972. godine na Jadransko more od Beograda preko Sarajeva, pošto ga je na tom putu milicija legitimisala i pretresla čak 36 puta. „Celim putem mi nije bilo jasno zašto to rade. Tek posle sam shvatio da su me legitimisali zbog toga što sam nosio vojničku jaknu, pantalone i ranac, a baš u to vreme trajala je potraga za teroristima koji su ušli u Bosnu. Naravno da sam im bio sumnjiv zbog svog izgleda, mada sam ja sve te stvari kupio na vojnom otpadu jer je u to vreme maskirna garderoba bila popularna među mladima”, objašnjava Dragan.

Putujući uglavnom auto-stopom, stigao je i na 250 velikih koncerata širom Evrope. Mnogi njegovi poznanici smatraju da su koncerti bili glavni razlog da stopira, ali on tvrdi da je to radio isključivo zbog putovanja.

„Dok sam bio mlađi, barem jednom godišnje sam išao na neko duže putovanje, recimo do Holandije, Francuske, Nemačke… Putovao sam i na istok, do azijskog dela Turske, ali nisam išao dalje. Nisam bio ni u Portugalu, Španiji i Engleskoj, mada jesam imao veliku želju da odem do Engleske ali nisam imao novca za smeštaj i trajekt. Nisam ostvario ni svoj san da stopiram po Americi, iako sam nekoliko puta bio tamo, jer su me upozorili da nije bezbedno”.

Ništa bez stoperskih štosova

Poslednji put je na duže putovanje stopom išao 2018. godine i to u Bjelovar, gde je nekada služio vojsku i gde ima dosta prijatelja. Otputovao je tamo da bi bio na koncertu klape „Intrade“, pošto je veliki zaljubljenik u tu vrstu muzike.

„Otputovao sam i vratio se bez ikakvih problema. Ljudi i dalje staju stoperima. Ne tako puno kao do dvehiljaditih godina, ali staju. Da bi bili uspešni u stopiranju morate da znate određene ’štosove’, nema nikakve magije. Potrebno je, kada podigneš palac, da se osmehneš vozaču koju nailazi da bi video da nisi neki mrgud. Osmehneš se i klimneš glavom u znak pozdrava, a taj trenutak kada te pogleda i odluči da li će da stane ili ne – to je ta igra sreće. Ukoliko stane dobro je, ukoliko ne, kažete: „Hvala lepo“. I pozdravite, staće sledeći“, objašnjava Dragan.

Prema njegovim rečima, uspeh stopiranja zavisi umnogome i od mesta na kojem stojite, jer to mora da bude mesto na putu na kojem vozila polako prolaze. On je uvek na daleka putovanja kretao oko osam ili 10 sati uveče, jer je to vreme kada vozače sustiže umor i potreban im je saputnik.

„Sigurno da ne bi tako puno putovao i toliko puno zemalja obišao da nisam imao sreću da radim poslove koji su mi pružali dosta slobodnih dana. Najpre sam u radio u ’Niškoj mlekari’ i imao radno vreme koje se samo može poželeti. Radio sam deset dana od 4 ujutru do 7 ili 10 uveče, a posle sam imao 20 slobodnih dana. Nakon rada u mlekari, otvorio sam prodavnicu ploča i diskova ’Happy House’, a taj posao mi je takođe omogućavao da putujem kad god poželim jer sam imao petoricu radnika u prodavnici”, priča Dragan.

Tvrdi da ne može da zamisli život bez muzike i putovanja i da ga godine koje je prikupio neće sprečiti da neguje te svoje ljubavi. Aranđelović zato najavljuje da će ponovo na put čim se epidemija bude smirila, da oseti miris benzina i asfalta i opet okuša stopersku sreću.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 195, mart 2022.

4. април 2022. 0 komentara

Vesti Zabava

Otkriven prvi slučaj sisara koji „uzgaja“ svoju hranu a nije čovek

by bifadmin 4. април 2022.

Do sada se smatralo da su ljudi jedini sisari koji se bave poljoprivredom, ali su naučnici otkrili da možda nismo jedini koji umeju da uzgajaju svoju hranu.

Naime, pokazalo se da se takozvani džepni goferi (geomys pinetis) takođe bave poljoprivredom. Nakon analize njihovih jazbina stručnjaci su ustanovili da ove životinjice zapravo pažljivo brinu i đubre korenje dugolisnog bora.

One neprestano preuređuju i đubre svoje jazbine, odnosno vijugave tunele duge stotine metara. Iako se još vode rasprave koja je tačno definicija uzgoja hrane, naučnici navode kako istraživanje jasno pokazuje da ova mala bića znaju šta rade kada paze na rast korenja.

„Jugoistočni džepni goferi su prvi otkriveni sisari-poljoprivrednici, a da nisu ljudi. Videli smo da neke vrste mrava, tvrdokrilaca i termita uzgajaju hranu, ali to nismo primetili kod drugih sisara“, rekao je biolog Fransis Pac sa Univerziteta Florida.

Naučnici su hteli da vide narušava li korenje bora tunele u kojima žive ovi glodari i na koji način se oni njima hrane. Nakon analize rasta korena u određenom delu tunela izračunali su da koren koji raste u mreži tunela može ovim stvorenjima da osigura 20 do 60 odsto dnevnih kalorija. S tim da je potrebno naglasiti da je goferima potrebno puno energije kako bi održavali svoje podzemne domove.

Nakon što korenje prodre u jazbine, izmet i mokraća ovih glodara podstiču njihov rast.

Iako to možda nije najsofisticiraniji oblik poljoprivrede, stručnjaci smatraju da ipak lični na ono što rade ljudska bića.

Životinje ulažu vreme i energiju kako bi odbranile svoje useve

Takođe se pokazalo da ove životinjice ulažu vreme i energiju kako bi odbranile svoje useve. Drugim rečima, na održavanje jazbina i upravljanje uslovima u kojima raste korenje se može gledati kao na neku formu uzgoja hrane, piše Science Alert.

„Oni obezbeđuju savršeno okruženje za rast korenja i đubre ga svojim otpadom“, rekla je zoološkinja Veronika Selden sa Univerziteta Florida.

Korenje koje prodire u tunele jedini je izvor hrane za gofere.

Neki možda smatraju da bavljenje poljoprivredom automatski podrazumeva i čin sadnje useva, kao i rad na uzgoju i žetvi, ali naučnici koji su radili ovo istraživanje navode kako to nije uvek tako ni u našem društvu.

Na primer, šumsko voće se ne sadi, već se o njemu ljudi brinu. Prema toj definiciji, goferi bi isto tako mogli biti poljoprivrednici.

Istraživanje pod nazivom „Root cropping by pocket gophers“ objavljeno je u časopisu „Current Biology“.

Izvor: Index.hr
Foto: Pixabay

4. април 2022. 0 komentara

Zabava

Poznati svetski muzičari održaće “Koncert za Ukrajinu”

by bifadmin 22. март 2022.

Slavni muzičari Camila Cabello, Ed Sheeran i Snow Patrol nastupiće naredne nedelje na velikom koncertu namenjenom prikupljanju pomoći za Ukrajinu. Oni poručuju da je dužnost svakoga od njih da uradi šta može za ovu zemlju.

Mnogi umetnici i organizatori kulturnih događaja u proteklim godinama najavljivali su koncerte poput čuvenog Live Aid-a na kojem su 1985. godine prikupljana sredstva za pomoć gladnima u Etiopiji, međutim nijedna od održanih manifestacija nije bila ni blizu ovog događaja.

Taj čuveni koncert održan je istovremeno u Londonu gde ga je posetilo 72.000 ljudi i u Filadelfiji gde je imao 89.500 posetilaca. Istovremeno je u još nekoliko zemalja organizovan sličan način prikupljanja pomoći za siromašnu afričku zemlju, a jedna od njih bila je i Jugoslavija u kojoj su slavni rok muzičari nastupali na beogradskoj Marakani.

Kiev Calling

Sličan događaj, samo ne tako veliki, planiraju sada organizatori “Koncerta za Ukrajinu”, koji će biti prenošen na britanskoj ITV i škotskoj STV. Više poznatih pevača, pevačica i grupa je potvrdilo da će nastupati. Među njima su, osim već pomenutih, i Emeli Sande, Becky Hill, Gregory Porter i Chic.

Karte će biti u prodaji od 22. marta a koncert će biti održan u Birmingemu 29. marta. Prihodi od ulaznica biće uplaćeni Komitetu za hitne slučajeve koji je otvorio posebnu liniju za pomoć Ukrajini. Prihodi od reklama emitovanih tokom televizijskog prenosa ovog događaja takođe će biti prosleđeni u te svrhe. Cilj je da se ukrajinskom narodu omogući pristup hrani, vodi, skrovištima i medicinskoj pomoći.

I pankeri su pružili podršku Ukrajini, na svoj način. Jedan od najpoznatijih bendova na svetu The Clash dao je dozvolu ukrajinskom hardkor bendu Beton da prepeva njihovu pesmu “London Calling” u “Kiev Calling” i učini je antiratnim protestnim hitom.

Spot za pesmu je kreiran prošle nedelje i sastoji se od snimaka napada na ukrajinske gradove. Pevač ovog benda rekao je da su mnogi umetnici odlučili da brane svoju zemlju kako mogu i umeju. On trenutno nije na frontu, ali svojom muzikom pokazuje ukrajinski buntovni duh koji će nastaviti da pruža otpor Rusiji. Kada ne peva, frontmen Betona služi zemlji kao ortoped koji leči vojnike i žrtve rata. Bubnjar i basista ovog benda su pak među onima koji su instrumente zamenili puškama.

Izvor: BBC

Foto: Youtube Screenshot, Beton

22. март 2022. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Pedagoški muzej u Beogradu: Mlađi brat Narodnog muzeja

by bifadmin 20. март 2022.

Ako niste sasvim sigurni kako su hotel za bubamare ili rešavanje zagonetki koje kriju drevna pisma povezani sa obrazovanjem i vaspitanjem, odgovore možete pronaći u Pedagoškom muzeju u Beogradu. Zahvaljujući maštovitim, veoma raznovrsnim kulturnim sadržajima i povoljnim cenama ulaznica, posećenost ovom muzeju – koji je jedan od najstarijih u Srbiji i zaposleni ga u šali nazivaju „mlađim bratom Narodnog muzeja“ – toliko je porasla da je uveden rad u smenama, kao u fabrici. Samo što ova proizvodi kulturu.

Na raskrsnici Uzun-Mirkove ulice i Kalemegdana nalazi se Pedagoški muzej, u zgradi koja je i sama „muzejski primerak“. Prema rečima Filipa Trajkovića, višeg kustosa ovog muzeja, to je jedina očuvana zgrada u klasicističkom stilu u Beogradu. „Muzej se sastoji od tri zdanja. Prvo i najupečatljivije je zgrada iz 1840. godine, koja je za ovih 180 godina vrlo malo menjala svoj spoljašnji izgled. Prvobitno je pripadala Cvetku Rajoviću, upravniku beogradske varoši, koji je vremenom pao u nemilost Kneza Miloša Obrenovića, pa mu je oduzeta kuća. Kasnije su u njoj bili i sud, i konzulat, i škola po kojoj je i danas neki zovu ’Realka’, a od sredine 20. veka u njoj je smešten Pedagoški muzej“, priča Trajković. Druge dve zgrade u sastavu muzeja potiču s kraja 19. i početka 20. veka i takođe su pod zaštitom države kao kulturno dobro.

Pedagoški muzej je jedan od najstarijih u našoj zemlji. Osnovan je 1896. kao Školski muzej, ali je posle Drugog svetskog rata dobio svoj sadašnji naziv. „U njemu se nalazi građa koja prati bar deset vekova srpske pismenosti, tradicije i običaja. Tu nisu predstavljene samo učionice i nastavni materijali, već i uređaji koji su pomagali u širenju znanja, poput pisaćih mašina, starih telefona, kamera, magnetofona“, objašnjava direktor Pedagoškog muzeja Slobodan Vuksanović.

Ovi uređaji su najzanimljiviji najmlađim posetiocima, koji nikada nisu videli televizor bez daljinskog, telefon bez brojčanika, stari radio aparat, ili drvenu tablu premazanu voskom, „preteču“ današnjih tableta. Na njoj su slova utiskivana oštrim predmetom, a kada je bilo potrebno obrisati napisano, vosak se zagrevao i đaci su ponovo dobijali „prazan papir“.

Deca „konsultanti“

Deca su i maštoviti „konsultanti“ Pedagoškog muzeja, pa su tako „pedagozi“ uzrasta od samo pet, šest godina predložili da se u njegovom dvorištu napravi hotel za bubamare. To je bio tek početak „ugostiteljske ponude“, šali se Vuksanović, „jer sada imamo još hotela za insekte, ali i kućice za ptice, i svima njima nudimo ’all inclusive’ uslugu. Na veliku radost najmlađih posetilaca, jedno vreme su u našem dvorištu stanovale i veverice i mačak Buda koji se plašio miševa“.

U dvorištu muzeja ima mesta za sve dobre ideje, pa je tu i letnja pozornica na kojoj je za tri godine održano preko 250 koncerata, predstava, filmskih projekcija i drugih kulturnih dešavanja. Ona su uglavnom besplatna, a pored toga što omogućavaju posetiocima da uživaju u različitim kulturnim sadržajima, mogu biti podrška još neafirmisanim izvođačima, kao što su učenici muzičkih škola koji ovde imaju javni čas pred brojnom publikom. „Kod nas često nastupaju mladi talenti“, kaže Vuksanović, „ali i poznata imena iz sveta kulture. Do sada smo imali zaista raznovrsne manifestacije, posebno muzičke, poput džez koncerata, etno i klasične muzike, pa čak i opera za decu sa posebnim potrebama, koje su bile posebno adaptirane za ovu publiku“.

Muzej svoje pedagoške aktivnosti sprovodi i u svetu zabave i društvenih igara. Za radoznale i spremne da isprobaju svoje detektivske sposobnosti na raspolaganju je „escape room“. Oni koji uđu, da bi se oslobodili iz zaključanog prostora, moraju da reše različite zadatke iz oblasti razvoja pisma, počev od klinastog pisma u prostoriji koja podseća na pećinu, pa sve do ćiriličnog.

„Pedagoško“ preduzetništvo

Pedagogija se u muzeju očigledno prilagođava novom vremenu i interesovanjima novih generacija, ali to i košta. Odakle muzeju novac za ove sadržaje? Vuksanović objašnjava da Pedagoški muzej kao državna institucija čija je svrha da promoviše obrazovanje ne može da konkuriše za komercijalne projekte, već se finansira iz budžeta i od prodatih ulaznica. Njegov stav je da za loše ideje nikada nema dovoljno novca, a za one dobre uvek se nađe načina da se sprovedu i sa manje sredstava, ako se ona pametno raspodele.

To ne znači, dodaje Vuksanović, da i državna institucija ne treba da razmišlja tržišno. Pošto nema finansijskog prostora da ulaz bude besplatan za sve posetioce, sadašnji direktor je po stupanju na ovu funkciju pre nešto više od tri godine našao drugo rešenje – smanjio je cenu ulaznica u korist „ekonomije obima“. Prethodne cene su bile po njegovom mišljenju previsoke, posebno za đačke ekskurzije, pa se opredelio za drugačiji poslovni model, da nižim cenama ulaznica privuče veći broj posetilaca.

„Posavetovao sam sa nekim poslovnim ljudima i došao do zaključka da je 120 dinara optimalna cena, jer nije previsoka za naše standarde a strancima možete vrlo jednostavno da objasnite da ulaz košta – jedan evro“, objašnjava direktor Pedagoškog muzeja.

Maštovit sadržaj po pristupačnoj ceni je toliko povećao posetu da je muzej produžio radno vreme do večernjih sati, a zaposleni su počeli da rade po smenama. Rekordnu posetu su obezbedili i zahvaljujući odluci da rade ponedeljkom, kada su drugi muzeji zatvoreni.

Nažalost, kada se i kod nas uselio neželjeni gost, koronavirus, Pedagoški muzej je morao da se prilagodi u svom radu novim okolnostima. Ipak, posetilaca ima i u ovim hladnim pandemijskim danima, a stranci su skoro jednako zastupljeni kao i domaći. Publika je veoma raznolika, od stručnjaka do najšireg auditorijuma, jer muzej izlaže i građu koja je od šireg istorijskog značaja. Tako je njegovim posetiocima stalno dostupno litografsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, štampano u Beču 1897. godine na inicijativu kralja Aleksandra Obrenovića, dok se original ovog najstarijeg srpskog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa samo povremeno može videti u Narodnom muzeju. Takvih primera je više, zbog čega zaposleni u Pedagoškom muzeju svoju instituciju u šali nazivaju „mlađim bratom Narodnog muzeja“.

Ovaj muzej redovno organizuje i izložbe, a jedna od najznačajnijih u prošloj godini je bila posvećena upravo čoveku koji je tokom Drugog svetskog rata spasao Miroslavljevo jevanđelje od Nemaca, Milanu Kašaninu, rodonačelniku muzeologije u Srbiji.

Lepa reč i dalje gvozdena vrata otvara

Kolektiv Pedagoškog muzeja smatra da obrazovanje ne čine samo istorijske činjenice, već da je ono temelj nacionalne kulture, a jedan od njenih najvažnijih oslonaca je međusobna solidarnost. Zato, i pored toga što ova institucija nije u poziciji da „ne zna šta će sa viškom novca“, njena vrata su širom otvorena za pojedine kategorije stanovništva, bez ikakve novčane nadoknade.

Besplatan ulaz je omogućen za penzionere i decu sa opštine Stari grad, kao i za organizovane posete za žene i decu iz sigurnih kuća, za pacijente neuropsihijatrijskih klinika i za škole u kojima se obrazuju deca sa posebnim potrebama. „Oni se u muzeju razonode ali i nauče nešto, a nekima od njih to je i svojevrstan beg od sumorne realnosti. Naši zaposleni često veoma emotivno doživljavaju ove posete, ali se uvek rado odazovu pozivu da učestvuju u njihovoj realizaciji“, ističe Vuksanović.

I pored ovakvog finansijskog modela koji kombinuje besplatan ulaz sa niskim cenama ulaznica, te ograničenja koje je nametnula sadašnja pandemija, Pedagoški muzej posluje u plusu. Njegov direktor kaže da im često ostane i za sitne popravke, pa su stalno u nekom poslu oko održavanja vremešne zgrade. U tome im vrlo rado pomažu i razne gradske službe koje se odmah odzivaju na poziv, i to iz jednog neobičnog razloga.

„Mi se najviše ponosimo svojim gostoprimstvom – uvek se trudimo da poslužimo goste i da im boravak ovde učinimo prijatnim. Tako nam je jednom ekipa Beograd puta krpila neku rupu u dvorištu i poneli su toliko lepih utisaka odavde da su nas svuda nahvalili. Pošto se za naše gostoprimstvo brzo pročulo, sada nam sve gradske službe dolaze čim ih pozovemo. Izgleda da lepa reč i dalje gvozdena vrata otvara”, zaključuje Vuksanović i dodaje da im redovno čak i majstori privatnici ponude da plate popravku „na veresiju“.

Marija Dukić

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pedagoški muzej

20. март 2022. 0 komentara

Zabava

Kada je nastala izreka “Mens sana in corpore sano”?

by bifadmin 16. март 2022.

Popularna maksima “Mens sana in corpore sano” koja se može čuti i u našem evrovizijskom hitu nije latinski citat iz doba Starog Rima, već relativno moderan slogan koji je stekao popularnost sa razvojem sportskih društava u 19. i 20. veku. Izreka se na srpski jezik prevodi “U zdravom telu zdrav duh” i poručuje da se jačanjem tela jača i duh.

Nedavni izbor pesme “In corpore sano” koju će na takmičenju za Pesmu Evrovizije izvesti naša umetnica Konstrakta, uz uobičajene estetske i političke diskusije, probudio je neobično interesovanje kako za latinski jezik, tako i za ovu izreku. Ali, po svemu sudeći, Rimljani je nikada nisu koristili u značenju koje danas poznajemo.

Mens sana kroz istoriju

Najstariji zabeleženi pomen nalazi se kod rimskog pesnika Juvenala iz prvog veka naše ere, u njegovom delu “Satire” i to u okviru jednog jedinog stiha: “orandum est ut sit mens sana in corpore sano“. Juvenal ovde kaže “treba da se moliš za zdrav duh u zdravom telu”, učeći Rimljane kako je uzaludno moliti se bogovima za velike želje, dug život ili sreću, već da treba od njih tražiti konkretne vrline među kojima su prvi: zdravi duh i zdravo telo. Juvenal nigde ne pominje uzročno posledičnu vezu koju danas vidimo u zgodno urimovanoj maksimi, da je zdravo telo neophodno ili bar vrlo važno za zdrav duh, već da su i jedno i drugo preduslovi za sreću.

Sličnu poruku kao Juvenal, o značaju zdravog tela i zdravog duha za ljudski život, promovisao je u 17. veku britanski filozof Džon Lok (1632-1704). U knjizi “Misli o obrazovanju” iz 1693. godine (Some Thoughts Concerning Education, kod nas prevedena i kao “Razmišljanja o obrazovanju”) u prvoj rečenici prvog od 217 paragrafa, Lok kaže: “U zdravom telu zdrav duh, to je kratak, ali potpun opis stanja sreće na ovom svetu”.

Lok ovde ne citira Juvenala i mada se u delu više puta poziva na razne latinske izreke (učeći, između ostalog i da je znanje klasičnih jezika važno za razvoj engleskog džentlmena), uopšte i ne navodi latinski citat “Mens sana in corpore sano“. Moguće je i da se Lok više oslanjao na nešto stariju klasičnu izreku koja se pripisuje grčkom filozofu Talesu o tome ko je srećan čovek: “Onaj koji ima zdravo telo, dubok um i pitom karakter”.

Lokova je knjiga o obrazovanju, bez sumnje, promovisala frazu, nezavisno od poruke koju je filozof imao na umu. Izuzetno popularna, knjiga je uticala kako na gotovo sve mislioce doba prosvetiteljstva, tako i na praktične metode obrazovanja na zapadu. Pored ideja o ulozi obrazovanja, Lok istovremeno daje i obilje sasvim praktičnih uputa o nesvrsishodnosti batina, o plakanju i hrabrosti, kako i koliko učiti latinski, a koliko geometriju, kako oblačiti, kako hraniti decu i zašto je dobro da se deca naviknu na hladnoću. Predstavljena u tako rasprostranjenoj knjizi, dopadljiva engleska fraza sa njenog početka (Sound mind in sound body) je potom verovatno prevedena unazad na latinski, na kom inače odlično zvuči.

Moderna izreka

No, oblik i značenje koje danas znamo “Mens sana in corpore sano“, da nema zdravog duha bez zdravog tela, razviće se u viktorijansko doba. Prvi će ga na takav način u drugoj polovini 19. veka upotrebiti engleski gimnastičar Džon Halej koji se smatra jednim od rodonačelnika ideje o fizičkom obrazovanju i značaju rekreacije. Kao pionir olimpijskog pokreta i promoter vežbanja i biciklizma, Halej je ovu izreku upotrebio za slogan svog rekreativnog kluba u Liverpulu.

Nakon toga, maksima će biti često i rado korišćena kao slogan najrazličitijih organizacija, škola i klubova. Viktorijanske ideje o važnosti rekreacije i zdravog tela doživeće i inače sa nastankom olimpijskog pokreta globalnu popularnost, postajući jedan od stubova raznih omladinskih organizacija širom sveta. Kod nas će ga prihvatiti popularni Sokolski pokret, a nakon Drugog svetskog rata i analogni komunistički pokreti.

U Nemačkoj će, kroz evoluciju kulture militarizma, a posebno opskurne radove nemačkog nacionaliste Henriha fon Trejčke, biti preuzeta kao baza za nacional-socijalističku arijansku ideologiju, gde je važan argument čistote rase bila isticana lepota nemačkog tela i sledstveno, snaga duha. Slika prikazuje deo popularnog propagadnog postera “Nemački student” koji je 1936. godine nacrtao Ludvig Hohlvejn, poznati nemački realistični ilustrator i prijatelj Jozefa Gebelsa.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: RTS/Printscreen

16. март 2022. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Posao serijskih venčanja na brzinu: Ovde uđi, a ovde izađi iz braka

by bifadmin 13. март 2022.

Las Vegas je svetska prestonica brzih venčanja, ali i brzih razvoda, gde srećno venčani i nesrećno razvedeni dele istu strast – hrle da potroše novac u gradskim kockarnicama. Industrija „uđi-izađi iz braka“ danas doprinosi gradskoj ekonomiji sa oko dve milijarde dolara godišnje, ali opstanak čak i onih koji su najduže u tom poslu je sve ugroženiji. Razlog nisu samo ekonomske krize koje nadiru jedna za drugom, već i nove tehnologije i nove generacije koje imaju potpuno drugačije želje kada se venčavaju „na brzaka“.

Las Vegas je svetska prestonica brzih venčanja, koja u proseku traju 10 do 15 minuta. U ovom gradu u američkoj saveznoj državi Nevada, godišnje se na brzinu venča preko 70.000 ljudi. Posao serijskih venčanja je postao značajan deo gradske privrede, sa približno 18.000 zaposlenih i godišnjim prihodima od oko dve milijarde dolara. Vrednost ovog tržišta je do pre petnaestak godina bila i veća, kada se u takozvanim „kapelama greha“ sklapalo i po 130.000 brakova za godinu dana, jer industrija brzih svadbi u Las Vegasu ima mnogo dužu tradiciju nego što traju sama venčanja.

Put ka sklapanju „lakih brakova“, bez opterećujućih ceremonija i troškova koji se ponekad otplaćuju duže nego što opstane ozakonjena ljubav, utaban je još početkom prošlog veka. Tada je, za razliku od svih drugih američkih država, Nevada odustala od propisa koji je nalagao da mladenci pre same ceremonije venčanja moraju da prođu test da li su u alkoholisanom stanju. Ako bi se pokazalo da su popili koju kapljicu više, morali su da čekaju da se otrezne, pa da onda „hladne glave“ ponovo preispitaju svoju odluku i tek potom, ako su baš zapeli, mogli su da izgovore sudbonosno „da“.

Ovo je bio samo početak u labavljenju regulative, koje je na kraju dovelo do toga da „instant“ venčanja postanu vrlo bitan činilac nadolazeće turističke industrije u Las Vegasu. Pored toga što su mogli na brzinu da postanu supružnici, mladenci su imali priliku i da se do mile volje kockaju, a zatim i da se podjednako lako i brzo kao što su se venčali – i razvedu. A onda da tugu zbog razvoda opet utapaju u kocki i alkoholu.

Duhovnik koji radi kao dragstor

Novu industriju u povoju nisu baš svi prihvatili sa oduševljenjem. O tome svedoči i komentar objavljen 1931. godine u časopisu „Nevada State Journal“, u kojem uredništvo naziva venčanja na brzinu „poslom koji najviše doprinosi rastu neuspešnih brakova u SAD“.

Bez obzira na ovakva negodovanja, samo dve godine kasnije jedan preduzimljivi sveštenik je pretvorio svoj dom u kapelu koja je bila otvorena danonoćno, puna 24 sata za one koji nisu mogli da dočekaju da se venčaju. Njegovu ideju o kapeli koja radi kao dragstor počele su vrlo brzo da slede i druge kolege iz branše, pa su produhovljeni preduzetnici u ovom poslu već 1941. godine venčavali više od 40.000 ljudi godišnje.

Ipak, najveći podstrek industriji „uđi-izađi iz braka“ dale su slavne ličnosti koje su rešile da se na ovakav način venčaju u Las Vegasu, pre svih holivudske filmske zvezde. Zahvaljujući tome, stav da venčanje ne mora biti smrtno ozbiljna stvar u životu, već da može predstavljati puku zabavu, prokrčio je put u američku kulturu a Las Vegas učinio svetskom prestonicom brzih venčanja.

Ovu titulu nosi i danas, kao grad gde gomile srećno venčanih i nesrećno razvedenih dele istu strast – hrle da potroše novac u gradskim kockarnicama. Samo u najužem centru grada posluje na desetine kapela za ekspeditivno sklapanje brakova, a ikona ovog posla je Šarlota Ričards, koju nazivaju „američkom kraljicom venčanja“. Posao je pokrenula još početkom šezdesetih godina prošlog veka, istakavši se odmah po inovacijama. Prokopala je do svoje kapele „Tunel ljubavi“ kroz koji su mladenci mogli da prođu neopaženo u okićenom kadilaku i koji je postao nadaleko čuven.

Posao zasnovan na ličnom iskustvu

Kraljica venčanja i ponosna vlasnica „A Little White Chapel“ još uvek posluje iako je već uveliko zašla u devetu deceniju života i zahvaljujući silikonskoj i sličnim industrijama podmlađivanja, više liči na prestarelu holivudsku starletu nego na sveštenicu. Osim što je među najuglednijim članovima gradske privredne komore, radi i u brojnim hrišćanskim humanitarnim udruženjima, što joj nije smetalo da se više puta udaje i razvodi. Naprotiv, upravo takvo bračno iskustvo koristi za promociju brzih, jednostavnih i jeftinih venčanja, uz tvrdnju da ona sama najbolje zna da „gledanje u nečije oči 10 do 15 minuta traje mnogo duže nego što mislite“.

Njena firma nudi više različitih paketa i shodno tome različito aranžirane prostorije za venčavanje, koje sve povezuje nagomilani kič do neslućenih razmera. Ali sve je to u skladu sa filozofijom Las Vegasa, koji je ceo jedan ogroman kič i baš zahvaljujući tome prihoduje od turizma preko 58 milijardi dolara godišnje.

Šarlota Ričards sklapa u proseku između 600 i 800 brakova mesečno, po početnoj ceni od 75 dolara. Tokom praznika taj broj može biti daleko veći, poput rekordnih 557 venčanja koja su ona i njen tim odradili istovremeno u različitim salama za samo jedan dan.

Takav rekord je sada teško postići jer je konkurencija ogromna, uključujući i hotele, pa čak i golf klubove koji nude venčanja na licu mesta. Ipak, ono što je najviše ugrozilo klasičan posao u „kapelama greha“ su nove generacije i nove tehnologije. Današnji mladenci imaju drugačija očekivanja, a posao uveliko zavisi od promocije preko interneta i još više od ocena koje na njemu daju korisnici o tome koliko su obećanja u reklami blizu ili daleko od stvarnosti.

Mobilni sveštenici

U skladu sa mobilnim dobom, pojavili su se i mobilni sveštenici, koji pored toga što nude brza venčanja na različitim atraktivnim lokacijama u Las Vegasu, obezbeđuju i turističke ture i još mnoge dodatne usluge. Jedan od njih, Roland Ovgost, specijalizovao se i za imitiranje Elvisa Prislija, pa osim što se trudi da fizički nalikuje slavnom američkom pevaču, izvodi uživo i njegov kompletan repertoar.

Ovgost kaže da je bio primoran da potpuno promeni pristup poslu, jer današnji mladenci „na brzaka“ pre svega žele da se provedu na brzinu „kao nikad u životu“. To podrazumeva da rade sve ono što uglavnom ne mogu da priušte svakodnevno, da ih preko dana neko stalno zabavlja, a da noću obilaze najskuplje noćne klubove i plaćaju flašu pića po 800 dolara, pa i više.

S druge strane, ekonomske krize koje nadiru jedna za drugom, sve do aktuelne pandemije, smanjuju broj mušterija a uvećavaju troškove poslovanja. Režijski troškovi su astronomski, žali se Ovgost, koji tvrdi kako mora da odradi barem 200 venčanja mesečno samo da bi platio iznajmljivanje kapele i pet, šest luksuznih limuzina. U reklamiranje preko različitih digitalnih kanala potrebno je uložiti oko 20.000 dolara mesečno, kako bi se obezbedio dovoljan broj rezervacija da posao bude iole isplativ.

Posao serijskih venčanja na brzinu ranije se zasnivao na ekonomiji obima – što više venčanja na dan, to veća zarada. Danas takav model postaje neisplativ, tvrdi mobilni sveštenik. Zato čak i oni koji su bili začetnici ovog posla i uspeli da opstanu decenijama, sada moraju potpuno da menjaju koncept ako misle da prežive u virtuelnom vremenu u kojem nije preživela ni izreka „svako čudo za tri dana“. Jer danas bilo kakvo čudo ne poživi ni toliko.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pixabay

13. март 2022. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Da li je sladoled nastao u Italiji ili je u pitanju dobar marketing?

by bifadmin 11. март 2022.

Istina, u Italiji se pravi dobar sladoled, ali, suprotno uvreženom mišljenju, ova zemlja nije kolevka te zamrznute poslastice. Hiljadama godina pre Evropljana sladoled su pravili i arapski narodi i Kinezi, samo što se on po teksturi razlikovao od onoga što danas koristimo kao omiljeni letnji slatkiš. Italjani su dakle usavršili recept i, marketinškim rečnikom, brendirali ovaj proizvod.

Italija je poznata po vrhunskom sladoledu, posebno zanatskom, a ponajviše po poslastici poznatoj pod imenom gelato. Zato se često promoviše kao zemlja kvalitetnog sladoleda, u čemu joj pomaže i zvanična statistika. Po njoj, svaka porodica u Italiji godišnje u proseku potroši 70 evra na zanatski sladoled, što znači da sladoledžije prihoduju ukupno dve milijarde evra.

Međutim, ona nije poznata samo kao destinacija u kojoj sada možete probati najbolji sladoled na svetu, već i kao kolevka ove poslastice.

Mala istorija sladoleda

U javnosti su podeljena mišljenja o tome gde je nastala omiljena letnja poslastica. Najraširenija je tvrdnja da je recept za sladoled u Evropu doneo Marko Polo sa svojih putovanja po Istoku.

Međutim, preteča sladoleda u vidu zamrznutih pića pominje se još u Bibliji kao delikates kojim se hladio kralj Solomon za vreme žetve. I Aleksandar Veliki je navodno uživao u ohlađenim pićima zaslađenim medom. Zna se i da je tokom vladavine Nerona za potrebe pravljenja ove poslastice prikupljan led na okolnim planinama, te je držan u jamama prekrivenim slamom koja je služila kao izolacija. Sve ovo doduše nije mnogo ličilo na današnji sladoled.

Nešto najsličnije modernom sladoledu nije nastalo u Evropi, već u istočnim zemljama, i to, prema nekim izvorima, 3.000 godina pre nove ere. Međutim, konkretni dokazi postoje tek za Tang dinastiju koja je Kinom vladala u 7. veku nove ere. Njeni pripadnici su uživali u zaleđenim mlečnim proizvodima koji su prethodno pripremani zagrevanjem brašna i mleka i dodavanjem kamfora, aromatičnog sastojka koji je prikupljan sa zimzelenog drveća. Ta smesa bi bila stavljana u metalne cevi i spuštana u bazen sa ledom da se smrzne.

Kinezi doduše nisu toliko poznati po slatkišima, koliko su arapski poslastičari, koji su nadaleko slavni po pravljenju ukusnih slatkih delikatesa, pa i sladoleda. I to hiljadama godina unazad. Primera radi, u starom Egiptu su faraoni svoje goste često nudili mešavinom snega i leda i voćnih sokova. Takoreći Rumenkom. Mnogo kasnije, u srednjem veku, arapski slastičari su hladili šerbet i ukrašavali ga raznim voćem. Ta kombinacija donekle podseća na današnje sladolede.

Otkud Italija u ovoj priči?

Ali, sladoled kakav sada znamo zaista je nastao u Italiji u 14. veku. Osmislio ga je firentinski arhitekta i umetnik Bernando Buontalenti. Tada je na dvor Medičijevih dolazila važna delegacija iz Španije a on je bio zadužen za organizaciju zabavnih sadržaja. Osmislio je i spektakularan vatromet i pozorišni nastup, ali je najveću pažnju privukao njegov rashlađeni slatki krem od bergamota, limuna i pomorandže. Buontalenti je naime napravio podzemne prostorije koje su služile kao frižider i u njima čuvao ovu poslasticu. O njegovom sladoledu se pričalo po celom Starom kontinentu. Međutim, firentinski umetnik nije bio zadovoljan, pa je, tragajući za punijim ukusom, nastavio da eksperimentiše. Jednog dana dodao je svom dezertu mleko i jaje, i tako se rodio – pravi sladoled. I dan danas se u Italiji održavaju razne svetkovine u njegovu čast, a sladoled pravljen po njegovom originalnom receptu je turistička atrakcija.

Nekoliko vekova posle Buontalentija, recepti za sladoled su se usmeno širili po Starom kontinentu. U 17. veku u ovu poslasticu dodavan je i šećer, a nastao je i prvi pisani recept za sladoled.

Međutim, njegova komercijalizacija je nastupila tek kada su Amerikanci – a ko bi drugi – osmislili način za masovnu proizvodnju. Prva fabrika sladoleda otvorena je 1851. godine u toj zemlji, no pravu popularnost ovaj slatkiš je stekao tek sa nastankom rashladnih uređaja poput frižidera i zamrzivača.

Foto: Pixabay

11. март 2022. 0 komentara

Noviji članci

Stariji članci