Zabava

Sa procenjenih 30 miliona tona rezervi retkih metala, Mongolija je u procepu između velikih sila, od kojih bi svaka da se dokopa njenog rudnog bogatstva. Kako bi u tome mogao da prođe prosečni stanovnik Mongolije pokazuje druga najrazvijenija industrija u ovoj zemlji – proizvodnja kašmira. Zbog navale visoke mode na takozvane kašmirske koze iz pustinje Gobi, trenutno u Mongoliji ima preko osam puta više koza nego stanovnika i do sada su pobrstile i uništile 70% pašnjaka u ovoj državi.

Mongolija je zemlja sa malo stanovništva i velikim rezervama retkih metala. Ovo drugo je verovatno i ključni razlog da tu državu, stešnjenu između Rusije i Kine, zapadne zemlje u poslednje vreme ističu kao primer demokratskog napretka. Što se otimačina oko kritičnih sirovina u svetu više zahuktava, to Mongolija postaje „demokratskija“, naročito u očima Sjedinjenih Država i Evropske unije.

Mongolija trenutno izvozi velike količine bakra, zlata i gvožđa, ali prema predviđanjima američkog Geološkog instituta, sa procenjenih više od 30 miliona tona rezervi retkih metala, ona ima potencijal da postane vodeći izvoznik ovih sirovina u svetu. Loša vest je da postojbina Džingis kana nema dovoljno kapitala, niti odgovarajuću opremu za takvu vrstu rudarskih istraživanja.

Naravno, Sjedinjene Države i Evropska unija su više nego voljne da pomognu Mongoliji da taj rudni potencijal iskoristi za opšte dobro, koje se na kraju uvek nekako poistoveti sa interesima najmoćnijih država.

Nesreća u sreći

Pored nevolje da Mongolima pomoć nude oni koji su daleko, pa još neprijateljski nastrojeni prema državama koje su joj najbliži susedi i podjednako ambiciozno gledaju na njena prirodna bogatstva, tu su i brojne nepoznanice oko mongolskih rezervi retkih metala. Još uvek nije poznato kakvog su tačno kvaliteta, koliko novca je potrebno uložiti u iskopavanja i kada bi ona mogla da počnu.

Sve i da se ti problemi reše u neko dogledno vreme, to ne znači da bi se mongolsko stanovništvo usrećilo. Intenzivno iskopavanje retkih metala pre bi moglo da natovari dodatnu bedu na vrat prosečnom stanovniku, što dokazuju ne samo posledice dosadašnjih rudarskih aktivnosti, već i nagli razvoj druge najveće industrije u ovoj zemlji iza rudarstva. To je proizvodnja kašmira.

Naime, ako su retki metali na dugom štapu, mongolske koze su odavno dostupne i oko njih se već godinama otimaju najpoznatije modne kuće u svetu. Koze iz pustinje Gobi čine sirovinsku bazu za proizvodnju kašmira, najkvalitetnije vune na globalnom tržištu. Ove životinje su toliko tražene zbog svoje dlake koja svake zime raste ispod gornjeg sloja. Dok je gornja dlaka oštra, donja je šest puta tanja od ljudske kose i toliko meka i pahuljasta da je neki tekstilci na Zapadu upoređuju sa „bradom Deda Mraza“.

Kraljevsko vlakno

Nomadi u Mongoliji uzgajaju takozvane kašmirske koze više od hiljadu godina. One su jako izdržljive i dobro prilagođene oštroj klimi u zemlji gde temperature zimi mogu pasti ispod 40 stepeni Celzijusa. Njihova vuna ima odlična izolaciona svojstva i veoma dobro štiti od hladnoće i vremenskih nepogoda u negostoljubivom okruženju. Cenjen zbog svoje izdržljivosti i mekoće, kašmir se koristi za izradu luksuznih džempera, šalova i ćebadi.

Industrija kašmira počela je ubrzano da se razvija u Mongoliji početkom 19. veka, uporedo sa jačanjem međunarodne trgovine, pre svega sa Kinom i Rusijom. Uzgajanje kašmirskih koza iz pustinje Gobi je postajalo sve važnije za nacionalnu privredu, pa su vlasti u Mongoliji sredinom prošlog veka preduzele korake da bolje regulišu i modernizuju proizvodnju kašmira, uključujući i mere da se izvoze samo vlakna visokog kvaliteta. Naime, u nekim delovima Mongolije proizvodi se kašmir od takozvanog „kraljevskog vlakna“, najfinijeg i najskupljeg u poređenju sa ostalim predivima.

Dlaka se obično sakuplja u martu i aprilu, kada se koze češljaju ručno. Njihova vuna ima vrlo širok raspon boja, koji se kreće od bele i bež, do sive i braon boje. Sirovi kašmir se prevozi do pogona za preradu, gde se sortira po boji i potom pere kako bi se uklonila prljavština. Kada se osuši, vlakna se upredaju u finu tkaninu, poznatu širom sveta.

Ženski posao

Na globalnom tržištu kašmira trenutno se obrće više od 3,5 milijardi dolara godišnje, a procenjuje se da će njegova vrednost premašiti pet milijardi dolara do 2030. godine. Potražnja za kašmirom stalno raste, posebno u Evropi, gde su Italija i Velika Britanija glavni uvoznici ove vune.

Mongolija je drugi najveći proizvođač kašmira u svetu, odmah iza Kine, sa udelom od 40% u ukupnoj svetskoj proizvodnji. Ova industrija doprinosi sa oko 5% bruto domaćem proizvodu Mongolije, a 80% ukupne proizvodnje kašmira se izvozi u tridesetak zemalja, najviše u Kinu, Rusiju, Kazahstan i Indiju.

Prošle godine, u strukturi mongolskog izvoza prednjačio je ugalj (6,48 milijardi dolara), potom bakar (2,73 milijarde dolara) i zlato (2,05 milijardi dolara), dok je kašmir bio na četvrtom mestu sa 430 miliona dolara, ispred izvoza rude gvožđa (389 miliona dolara).

Kašmir u Mongoliji proizvodi oko 100 tekstilnih preduzeća, sa više od 20.000 zaposlenih. Proizvodnja je najrazvijenija je u glavnom gradu Ulan Batoru i najviše se oslanja na mala preduzeća. U njima 90% radne snage čine žene, od kojih skoro polovina ima ispod 30 godina.

Sukob stočara i rudara

Sirovinu obezbeđuje oko 300.000 stočara nomada, koji čine približno 10% stanovništva Mongolije. Uporedo sa rastom potražnje za kašmirom, stočari su uvećavali svoja stada. Za nešto više od tri decenije, broj koza je „eksplodirao“ sa pet na 27 miliona. Tako je Mongolija postala država u kojoj koza ima preko osam puta više nego stanovnika.

To je drastično promenilo „lični opis“ pašnjaka, koji čine više do dve trećine mongolske teritorije. Koze svakog dana pojedu trave, žbunja i korova u količini i do 11 procenata svoje telesne težine. One brste biljke blizu korena i tako ih sprečavaju da rastu, a uz to svojim oštrim kopitama oštećuju gornji sloj zemlje. Prema podacima Ujedinjenih nacija, zbog prekomerne ispaše obezvređeno je oko 70% pašnjaka u Mongoliji.

S druge strane, konkurentska rudarska industrija, koja doprinosi bruto domaćem proizvodu Mongolije sa 29%, čini 92% izvoza i 32% fiskalnih prihoda, u ogromnoj meri dodatno degradira zemljište. To se posebno odnosi na iscrpljivanje rezervi vode. Rudarstvo koristi 15% ukupne vode u Mongoliji, a u južnom delu pustinje Gobi, gde su smešteni najveći rudnici, ova industrija troši više od 78% celokupno iskorišćene vode u regionu.

Proces ekstrakcije dovodi do erozije zemljišta, a samo eksploatacija uglja i zlata je uništila oko 100.000 hektara poljoprivrednih površina. Uz to, zbog novih rudarskih aktivnosti, država često raseljava stočarska domaćinstva, što dovodi do sukoba između poljoprivrednika i rudarskih kompanija.

Kraljica kašmira

U takvoj situaciji, gajenje koza za proizvodnju kašmira postaje sve manje isplativo u Mongoliji. Stočarska domaćinstva u proseku drže oko 500 koza, od čije dlake zarade približno 5.000 dolara godišnje. To je mesečno znatno manje od prosečne plate u državi, koja trenutno iznosi nešto ispod 700 dolara.

S druge strane, najluksuznije modne kuće kao što je italijanska kompanija Laro Piana, prodaju samo džempere po cenama od 2.000 dolara pa naviše. Pošto Mongolija nema dovoljno sopstvenih kapaciteta za proizvodnju kašmira, na dobitku su kineski trgovci, koji direktno od mongolskih stočara otkupljuju najveći deo sirovine.

Monopol ima kineski konglomerat Erdos, koji drži trećinu svetskog tržišta kašmira. Nekada je snabdevao sve luksuzne modne kuće, ali je pre desetak godina počeo da proizvodi sopstvenu robu od kašmira, kada je na čelo kompanije došla Džejn Vang. Ona je toliko razvila ovaj posao, da su je prozvali „kraljicom kašmira“.

Marina Vučetić

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Foto: Tom Schuller, Unsplash

Priča o janjevskim kujundžijama počela je u zlatu, a završila je u blatu. Janjevo je danas grad duhova, a nekada je bilo čuveni rudarski i zlatarski centar. Janjevski majstori mogli su da naprave sve što očima vide. Pored skupocenog nakita, izrađivali su i onaj za sirotinju. Pravili su ga od mesinga, koji su dobijali topljenjem topovskih čaura. Kako su bitke bile česte, tako je i čaura bilo u izobilju.

Janjevo, naselje u opštini Lipljan nedaleko od Prištine, danas je gotovo pusto mesto, koje je tokom poslednje decenije napustilo više od 4.500 ljudi. Prošle jeseni, ovde je uz podršku Ujedinjenih nacija održan sajam pod nazivom „Dobro došli u Janjevo“, koji je okupio lokalne proizvođače hrane i zanatlije. Ili bolje rečeno, ono što je od njih ostalo.

Trenutno u Janjevu ima svega nekoliko stotina stanovnika, većinom Hrvata i nešto Albanaca, Turaka i Roma, od kojih je jedva desetak registrovano za neku privrednu delatnost. Drveće raste iz mnogih napuštenih kuća, u kojima se sada sklanjaju životinje, a pasa lutalica ima više nego ljudi. Uskim uličicama pod oštećenom kaldrmom, prođe poneki konj ili magarac natovaren drvima za ogrev iz obližnjih šuma. Najposećenije mesto u Janjevu je javna kuhinja, gde se jednom dnevno deli besplatan obrok.

Malobrojni novinari koji posećuju Janjevo ističu da je ono nekada bilo čuveno po svom siru, sudžuku i vinu, ali najveću slavu ovom mestu donele su njegove kujundžije, majstori za izradu nakita. Janjevo je bilo poznati rudarski centar u sastavu srpske srednjovekovne države, bogat olovom, cinkom, srebrom i zlatom. Zato ne čudi da se ovde razvijao zlatarski zanat, koji je prvo bio pod uticajem dubrovačkih majstora, da bi kasnije janjevske zanatlije počele da prihvataju i tursko-persijske motive. Tako je nastao osoben nakit, prožet različitim kulturama, koji je lokalne majstore učinio poznatim i u krajevima daleko od njihovog doma.

Ova varošica, usečena među visokim planinama, bila je veoma razvijen zlatarski centar sve do početka 20. veka, kada njena slava postepeno jenjava a proizvodnja nakita se svodi na domaću radinost. Od tada, Janjevci su najviše izrađivali prstenje, pa su ih nazivali i „prstendžije“.

Kujundžije strožije od države

Danas je jako teško pronaći nakit koji su pravili janjevski majstori, a jedno od mesta gde se njihove rukotvorine čuvaju od zaborava je Etnografski muzej u Beogradu. Etnolog Jelena Tešić-Vuletić u svojoj studiji o janjevskim kujundžijama navodi da zbirka Etnografskog muzeja sadrži pretežno prstenje, ali i druge vrste nakita, narukvice, kopče za pojas, ogrlice, igle… Ono što je zajedničko svim ovim predmetima su materijali i karakteristična tehnika izrade, koja je nakit iz Janjeva učinila prepoznatljivim i pristupačnim.

Janjevci su uglavnom koristili dve ili više legura obojenih metala, pomešane u odgovarajućim razmerama. One su naročito morale da se poštuju u proizvodnji nakita čiji kvalitet je kontrolisala država. To su među sobom činile i same zanatlije, udružene u esnafe koji su nametali vrlo stroga pravila.

Prema dostupnim zapisima, ako bi se desilo da kujundžije među sobom otkriju da sastav nekog nakita ne odgovara utvrđenim propisima, taj nakit bi za kaznu slupali čekićima na kujundžijskom nakovnju. „Bilo je slučajeva da su neke kujundžije prodavale mušterijama nakit lošijeg kvaliteta, ali bi se posle toga pokajale, pa se za jednog čak tvrdilo da je izvršio samoubistvo jer je otkriveno da je prodavao lažne zlatnike“, navodi autorka studije.

Država je propisivala striktna pravila za sastav zlatnog i srebrnog nakita i on je morao da nosi državni žig, kao i žig majstora koji ga je napravio. To nije važilo za jeftiniji nakit, sačinjen polovinom od srebra, a polovinom od nekih drugih, „nečistih“ matala. Takav nakit se u narodu nazivao „srebruština“, „bakruština“, „alpaka“, „madena“, „pakon“…

Nakit za sirotinju

Najjeftinije ukrase, one za sirotinju, janjevske kujundžije su pravile od mesinga, odnosno od žute bronze. Janjevci, međutim, nisu koristili reč bronza ili mesing, već su za svoje proizvode govorili da su izrađeni od „pirindža“, odnosno od smese koju je činilo 80% bakra i 20% cinka. Prilikom izrade predmeta koji bi trebalo da zveckaju ili zvone, poput zvončića i praporaca, dodavali su i 5% srebra, kako bi postigli što veću zvučnost.

Prema iskazima janjevskih livaca, koje je početkom prošlog veka zapisao Sima Trojanović, prvi srpski školovani antropolog i upravnik Etnografskog muzeja u Beogradu, oni su do mesinga najčešće dolazili pretapanjem starih mesinganih predmeta. Najviše su koristili topovske čaure, koje su dopremali sa mesta na kojima su se odigravale bitke. Kako su bitke bile česte, i čaura je bilo u izobilju. Prethodno su obavezno proveravali da li su čaure ispaljene, a to su činili tako što bi u zemlji iskopali dublju jamu, u kojoj bi naložili vatru, a zatim nabacali čaure. One koje su pune, eksplodirale bi pod uticajem toplote.

Mesing su topili u malim pećima oblepljenim glinom, sa odžakom na vrhu. Peć je bila niska, do 50 centimetara, i imala je otvor za postavljanje lonca u kome se topio mesing. Lonci su bili zapremine od četvrtine do jednog kilograma i nikada se nisu punili do vrha. Kada bi se lonac napunio, oko njega se svuda stavljao ćumur, i onda bi se poklapao. Nakon toga, otvor peći bi se zazidao glinom. U slučaju da za vreme topljenja mesing iscuri iz lonca, moralo se sačekati da se peć ohladi, odzidao bi se otvor, izvukao istopljeni mesing ispod rešetke, otvor ponovo zazidao i nakon toga bi se nastavilo topljenje.

Kada se iz odžaka pojavi plavičasti dim, to je bio znak da se mesing istopio. Dok se jedna količina mesinga topila, ona koja se spremala za topljenje rasporedila bi se po peći kako bi se malo ugrejala, jer ukoliko bi hladan mesing došao u dodir sa istopljenim, moglo je doći do eksplozije.

Majstori i „skitači“

Janjevci su bili poznati kao majstori koji rukama mogu da naprave sve što očima vide. Ali, njihovom uspehu je doprinelo i to što su bili sposobni trgovci. Predmete su izrađivali najveštiji pojedinci koji su svoja znanja prenosili prvenstveno na sinove, a zatim i na druge zainteresovane mlađe ljude. Oni koji nisu bili tako vični zanatu, odnosili su njihove proizvode na vašare i u gradove da ih prodaju. Svoju robu obično su nudili na prostirkama na zemlji po vašarima, ili pazarnim danima na mostovima većih gradova. Osim prodaje, u okolnim naseljima nakit su trampili za neophodne poljoprivredne proizvode.

Raznosači robe, koje su lokalci zvali „skitači“, bili su na putu tokom cele godine i samo su se na kratko vraćali, kako bi novim „espapom“ natovarili konje i kao „ćiridžije“ ponovo krenuli u beli svet. Oni su pratili šta kupci traže, pronalazili otpade gde su mogli povoljnije da nabave sirovine, ali i donosili predmete koji bi im se svideli, a koje bi kasnije janjevski majstori uspešno kopirali i prodavali. Zahvaljujući tome, širili su asortiman, pa su pored nakita proizvodili i pribor za jelo, konjsku opremu, kandila, poskurnike, hamajlije..

Janjevci su bili vešti preduzetnici i u socijalizmu. Prateći potrebe tržišta, sedamdesetih godina prošlog veka pojedini janjevski majstori proizvodili su samo pređice i ukrase za kaiševe, koji su u to vreme bili jako popularni među hipi generacijom.

Istovremeno, vešto su dodavali i druge materijale, kao što je aluminijum. Dok su „prstendžije“ nastavile da prave sitnije stvari i najviše nakit od mesinga, oni koji su koristili aluminijum izrađivali su tanjire, lonce, šerpe… Kada je plastika ušla u široku upotrebu, Janjevci su se prilagodili i ovom materijalu, praveći od njega igračke, cveće, činije, češljeve…

Poslednji podaci o janjevskim kujundžijama zabeleženi su pred raspad bivše Jugoslavije. Tada je bilo samo desetak pravih majstora, koji su sebe nazivali umetnicima, a sve ostale „šablondžijama“ i majstorima drugog reda. Danas u Janjevu nema više ni „šablondžija“.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 232, april 2025. 

Foto: Venera N. Lekaj – Lela, Wikipedia