„Ponekad insistiranje na regulativi može da zvuči dosadno, ali jedino uvođenje i poštovanje odgovarajućih pravila može da nas zaštiti od širenja zloupotreba. Zato mislim da moramo još više da se borimo za veću transparentnost u tehnološkom svetu. Jer ako zahtevamo transparentnost od političara, ne vidim opravdane razloge da ista pravila ne važe i u ekonomiji. Posebno kada govorimo o novim tehnologijama, koje se najbrže menjaju“, ističe Polina Malaja, direktorka za politiku u Udruženju evropskih registara nacionalnih internet domena (CENTR).

Internet je po broju korisnika i objavljenih sadržaja prerastao važeće standarde za njegovu upotrebu i zato raste i potreba za boljim regulisanjem svetske mreže. Danas u regulisanju rada interneta učestvuju različiti akteri, kao što su Radna grupa za internet inženjering (IETF) i The World Wide Web Consortium (W3C). Jedan od važnih učesnika je i Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (ICANN). Ona rukovodi globalnom infrastrukturom interneta koja se sastoji od IP adresa, naziva domena (gTLD i ccTLD) i glavnih DNS servera.

Budući da je internet dobro koje koristi većina čovečanstva, njegovim regulisanjem se, osim međunarodnih, bave i nacionalne organizacije, ali sve su uočljivije nesuglasice u tom pogledu između SAD i EU, ističe za B&F Polina Malaja, direktorka za politiku u Udruženju evropskih registara nacionalnih internet domena (CENTR).

B&F: U čemu se pristupi SAD i EU suštinski razlikuju?

Polina Malaja: Evropska unija je prepoznala da se tehnologija razvija suviše brzo i da donosi rizike koji ne potpadaju pod već postojeću regulativu. Tehnološko tržište je sve više prepušteno odlukama kompanija koje na njemu posluju, a logično je da one neće same sebi postavljati ograničenja. To je i osnova razmimoilaženja između SAD i Evrope po ovom pitanju. Amerikanci bi, čini mi se, najradije pustili tehnološko tržište da se samo reguliše, dok EU pokušava da mu nametne pravila kakva postoje i u ostalim privrednim delatnostima.

Podsetila bih koliko je Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti EU bila kritikovana i još uvek je kritikuju. Ona jeste složena i zahtevna, ali je neophodna da bi se zaštitila privatnost građana. Najveći deo politika EU, kao što je na primer Deklaracija o digitalnim pravima, ima za cilj da stavi građane iznad interesa privatnih kompanija. To, naravno, ne odgovara kompanijama, ali ukoliko žele da posluju u Evropi one moraju da poštuju ta pravila.

B&F: Stiče se utisak da sa dolaskom nove američke administracije ove nesuglasice prerastaju u tenzije, ali da u aktuelnoj krizi i u samoj EU ima sve više zagovornika deregulacije. Da li su ovakve bojazni opravdane?

Polina Malaja: To je, nažalost, tačno. Nova američka administracija ima još liberalniji stav prema poslovanju svojih tehnoloških giganata. S druge strane, pitanje je koliko dugo će i sama EU insistirati na regulisanju svega što predstavlja moguće tehnološke rizike. Vidljivo je da u novom sazivu Evropskog parlamenta raste broj onih koji se zalažu za labaviju regulaciju i više naginju američkom modelu. Oni trenutno traže pojednostavljivanje brojnih pravila, ali se može očekivati da će uskoro zahtevati i ukidanje nekih od njih. Ali, pravila moraju da postoje, jer u suprotnom može doći do različitih zloupotreba.

Mnogi scenariji za koje smo mislili da se nikada neće ostvariti, sada su postali realnost. Ako nam nešto u ovom trenutku deluje kao nemoguće, ne znači da se to neće dogoditi u budućnosti. Pogledajte samo koliko se već sada u svetu upotrebljavaju sistemi biometrijskog nadzora ili, na primer, kako se u Kini koristi sistem socijalnih kredita.

Mi smo često nepoverljivi prema ovakvim scenarijima jer mislimo da dolazimo iz demokratskih zemalja, u kojima takva kršenja ljudskih prava nisu moguća. Ali, ona se već krše u zapadnom svetu. Recimo, neke finansijske institucije računaju kreditnu sposobnost privrede i građana uz pomoć različitih podataka koje obrađuje veštačka inteligencija. Mi ne znamo kako rade ti algoritmi i koliko su zapravo tačni, iako njihov rad može bitno da utiče na nečije poslovanje, čak i na egzistenciju ljudi.

B&F: Koliko su sami građani svesni toga?

Polina Malaja: Nije redak slučaj da se ljudi dobrovoljno odriču nekih svojih prava kako bi mogli da koriste određene tehnologije, nesvesni da to neko može upotrebiti protiv njih. Ponekad insistiranje na regulativi može da zvuči dosadno, ali jedino uvođenje i poštovanje odgovarajućih pravila može da nas zaštiti od širenja zloupotreba. Zato mislim da moramo još više da se borimo za veću transparentnost u tehnološkom svetu. Jer ako zahtevamo transparentnost od političara, ne vidim opravdane razloge da ista pravila ne važe i u ekonomiji. Posebno kada govorimo o novim tehnologijama, koje se najbrže menjaju.

Zbog dinamike razvoja interneta, njegova regulativa će morati da se bavi i nekim novim temama, kao što su veštačka inteligencija, blokčejn domeni, metaverzum i drugi virtuelni svetovi… To su sve aktuelne teme koje se brzo razvijaju a trenutno su van pravnih okvira. Posebno je važno da uspostavimo efikasno upravljanje nad razvojem veštačke inteligencije, jer je to tehnologija koja presudno može da utiče na sve bitne aspekte ljudskog života.

B&F: Koliko su opravdane zamerke da „previše zakona“ može obeshrabriti kompanije u razvoju inovacija?

Polina Malaja: Ne zaboravimo da kompanije postoje zato da bi ostvarile zaradu. Ako im se dozvoli da posluju bez ikakve kontrole, onda prećutno poručujemo da su u borbi za zaradu dozvoljena i sredstva koja možda krše poslovnu etiku. Države nikada ne bi trebalo da se odriču zaštite ljudskih prava zarad razvitka tehnologije, jer tehnologija mora da služi ljudima a ne ljudi tehnologiji.

Međutim, ovde nije problem samo u trci za zaradom. Setimo se kakav je Tviter bio nekad, a kakav je danas kada je ova društvena mreža pod novim imenom Iks u vlasništvu Ilona Maska. Ta platforma je jedna od najznačajnijih na svetu za mobilizaciju različitih građanskih akcija, kao i za informisanje i organizovanje ljudi. I sada je u vlasništvu jednog čoveka koji i sam ima političke ciljeve, a ujedno je i poslovni čovek, što znači da pored toga želi da njegove kompanije i profitiraju.

I to je njegovo pravo kao vlasnika društvene mreže, ali moje mišljenje je da jedna tako važna platforma koja utiče na javno mnjenje ne bi smela da bude u potpunosti u vlasništvu jedne osobe. Tolika moć u rukama jednog čoveka je vrlo opasna. No, jedino što trenutno može da se uradi po tom pitanju je da se primenjuju zakoni o zaštiti konkurencije, kako bi se omogućilo da se pojave i drugi igrači na tržištu u toj oblasti. To treba da bude uloga zakonodavca.

B&F: Kako će se po Vašem mišljenju ubuduće razvijati internet?

Polina Malaja: Tokom prethodne decenije, a naročito u poslednjih pet godina, mnogo se ulagalo u infrastrukturu koja podržava internet, a time se sve više bave i zakonodavci i očekujem da će se takav trend intenzivirati. Pored pitanja bezbednosti na internetu, zakonodavci će ubuduće morati više da se bave i temama kao što je potrošnja energije i vode koju iziskuju nove tehnologije. Jer, kao što vidimo, veštačka inteligencija i ogromne baze podataka troše zaista ogromnu količinu struje i to polako postaje i ekonomski i društveni problem.

Osim toga, veštačka inteligencija koristi i tuđu intelektualnu svojinu i tuđe podatke i to takođe treba regulisati, jer iz toga mogu proizići brojni problemi. Jedan od njih je „curenje“ osetljivih podataka o građanima koje oni sami daju četbotovima, nesvesni da su to softveri koji su u vlasništvu privatnih kompanija i da ti podaci ostaju korporacijama. Ne možemo očekivati da svi građani budu svesni toga, ali moramo da radimo na zakonima koji će pružiti efikasnu zaštitu svima od zloupotrebe njihovih podataka.

Marija Dukić

Biznis & finansije 232, april 2025. 

Foto: Vojislav Vujanić

Jugoslavija je bila prva socijalistička zemlja koja je odobrila zajednička ulaganja stranih i domaćih preduzeća, naročito u oblasti tehnološkog razvoja. Jedan od najpoznatijih primera „kompjuterske diplomatije“ je jugoslovensko-američka firma EI-Hanivel, koja je Elektronsku industriju u Nišu učinila središtem domaćih inovacija.

Sovjetski savez i SAD su već na početku Hladnog rata prepoznali da računari imaju važnu ulogu u nacionalnoj odbrani, što je podstaklo razvoj kompjuterskih tehnologija na obe strane. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, u ovu trku su se uključile i druge socijalističke zemlje iz sovjetskog bloka. One su razvijale kompjutere pretežno za vojne svrhe, ali je potražnja za novom tehnologijom ubrzano rasla i u nauci, bankarstvu, proizvodnji, administraciji…

Međutim, računari sa ove strane „Gvozdene zavese“ su značajno zaostajali za američkom konkurencijom, jer vladajuća ideologija nije podsticala njihovu veću komercijalizaciju. Jaz je donekle mogao da se ublaži prenosom tehnologija sa Zapada na Istok, ali SAD su pedesetih godina uvele strogu kontrolu izvoza računara kako bi zadržale svoju stratešku prednost nad Sovjetskim Savezom.

U takvoj situaciji, socijalističke države su se okrenule ilegalnim metodama, kao što su kopiranje, industrijska špijunaža ili korišćenje politički neutralnih zemalja da bi se „ispod ruke“ pribavila američka kompjuterska tehnologija. Šezdesetih godina, politička klima je donekle otoplila, što je uticalo da se delimično otkrave i hladnoratovske barijere, uključujući i one koje su sprečavale različite oblike saradnje u proizvodnji računara.

Prva socijalistička zemlja za strana ulaganja

Jugoslavija je u to vreme imala drugačiji geopolitički položaj u odnosu na ostale socijalističke zemlje. Nakon što se Tito razišao sa Staljinom, poboljšala je svoje odnose sa Zapadom i ojačala veze sa zemljama Trećeg sveta. SFRJ je unapredila političku i ekonomsku saradnju sa Sjedinjenim Državama i otvorila svoje tržište za američke proizvode. Na jugoslovenskom tržištu su bili prisutni i proizvođači računarske tehnologije, kao što su IBM, Hanivel, NCR, CDC, navodi Emilija Cvetković, istraživač u beogradskom Institutu ekonomskih nauka.

Krajem pedesetih i ranih šezdesetih, SFRJ je napravila značajan tehnološki proboj sa računarom CER 10, prvim domaćim digitalnim računarom. On je najpre bio namenjen jugoslovenskom nuklearnom programu, ali je ubrzo počeo da se primenjuje u bankarstvu, državnoj upravi, industriji i nauci. Međutim, domaća proizvodnja nije mogla da zadovolji lokalne potrebe, pa se rešenje tražilo u uvozu sa Zapada. S ciljem da unapredi domaće tehnološke kapacitete, država se pored uvoza oslanjala na zapadne licence, sporazume o saradnji i zajednička ulaganja.

Jugoslavija je 1967. godine postala prva socijalistička zemlja koja je usvojila zakone o stranim investicijama u formi zajedničkih ulaganja. Sve do kraja osamdesetih godina, maksimalan procenat učešća stranog partnera u zajedničkom ulaganju na prostoru SFRJ iznosio je 49%. Posredstvom zajedničkih ulaganja sa američkim kompanijama, jugoslovenska preduzeća su usvajala moderne tehnologije i znanja, dok su ih strani investitori videli kao priliku za prodor na nova tržišta. Neke od najpoznatijih američkih kompanija koje su ulagale na jugoslovenskom tržištu bile su Džilet, Dženeral motors, Mekdonalds i Hanivel.

Amerikanci Progresu progledali „kroz prste“

Sedamdesetih godina prošlog veka, većina računara koje je Jugoslavija uvozila bila je američkog porekla. Iako je IBM bio najzastupljeniji i imao svoje generalno predstavništvo, drugi po veličini jugoslovenski dobavljač računara Hanivel, postao je prvi američki proizvođač koji se odvažio na osnivanje zajedničke firme sa nekim jugoslovenskim preduzećem. To je bila Elektronska industrija (EI) u Nišu, koja je još 1971. godine dobila licencu za proizvodnju Hanivel računarskih komponenti.

Veliki jugoslovenski izvoznik, preduzeće Progres iz Beograda, takođe je imalo ambicije da se uključi u ovaj poduhvat. Početkom sedamdesetih, Progres se već etablirao kao vodeći distributer Hanivelovih proizvoda u Jugoslaviji, ali je kod američke vlade imao lošu reputaciju jer se bavio reeksportom robe iz zapadnih država u zemlje Istočne Evrope, uz prećutnu saglasnost jugoslovenskih vlasti. Sjedinjene Države su ipak prihvatile da Progres bude treći partner u jugoslovensko-američkom preduzeću EI-Hanivel, računajući da će zahvaljujući takvom ustupku moći da iskoriste jugoslovenske veze sa zemljama Istočne Evrope, Azije i Afrike za plasman američkih računara.

Ugovor je potpisan 1978. godine u Mineapolisu, gde je bilo sedište američke kompanije. Firma EI-Hanivel je bila u većinskom jugoslovenskom vlasništvu, gde je 63% pripadalo Elektronskoj industriji, preduzeće Progres-Informatika je imalo udeo od 7%, dok je preostalih 30% kapitala uložio američki Hanivel. Ugovorom je bilo predviđeno da se EI-Hanivel bavi proizvodnjom DPS6 modela računara, malih, srednjih i velikih, video terminala i serijskih štampača iz proizvodnog programa Hanivela.

Preduzeće je bilo ovlašćeno i za prodaju računara na jugoslovenskom tržištu, kao i u više od 50 država u svetu, naročito nesvrstanih i zemalja u razvoju. EI-Hanivel je u svom opisu posla imao i projektovanje informacionih sistema, razvoj aplikativnih softvera, distribuciju sistemskog softvera i aplikativnih paketa, instaliranje, održavanje i obuku korisnika računarskih sistema.

Uticaj američkih tehnologija na domaće inovacije

EI-Hanivel je u početku imao oko 60 zaposlenih. Taj broj je do 1989. porastao na skoro 800 ljudi, koji su radili u Nišu i Beogradu. Više od polovine zaposlenih je imalo visoko obrazovanje, a jugoslovenski inženjeri su odlazili na obuke u Sjedinjene Države i stečena znanja prenosili svojim kolegama. Saradnja sa američkim partnerom je značajno uticala na profesionalizaciju upravljanja u zajedničkom preduzeću, kao i na prodorniji marketinški nastup na tržištu. Ova jugoslovensko-američka firma je u velikoj meri doprinela kompjuterizaciji poslovanja u najvažnijim državnim i društvenim institucijama, a pojava domaćih inovacija je bila ključna tačka u kojoj je uticaj američkih tehnologija postao očigledan, ističe Cvetković.

Inženjeri zaposleni u EI-Hanivelu samostalno su razvili softver koji je koristila Jugoslovenska narodna armija u okviru svojih tehničkih zavoda za remont, kao i softver za upravljanje nabavkom i proizvodnjom avionskih motora. EI-Hanivel je u svom programu imao i sisteme za automatizaciju kancelarija (AOS), interaktivni računovodstveni sistem (IKS) i Informacioni bibliotečki sistem (INFOLIB).

Direktori ovog preduzeća su insistirali i na razvoju specijalizovanih proizvoda, video terminala, komponenti za komunikacione sisteme i delova za računarske mreže. Ei-Hanivel je 1982. ušao u partnerstvo sa fabrikom Elektronske industrije za proizvodnju televizora, radi izrade kompjuterskih monitora. Ovi monitori su privukli interesovanje i na poljskom tržištu, ali je serijska proizvodnja ostala ograničena.

Preduzeće je novčano stimulisalo najbolje domaće inovatore, pa je tako u Odeljenju za specijalne projekte kompanije razvijen program koji omogućava praćenje sportskih rezultata u realnom vremenu. Zahvaljujući razvoju ovog projekta, Ei-Hanivel kompjuteri su korišćeni za statističku obradu podataka tokom utakmica košarkaške reprezentacije Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 1987. godine. Todor Stanković, magistar tehničkih nauka, autor je sistema za prodaju železničkih karata, koji je dalje razvijao sa kolegama iz Ei-Hanivela, a ovaj sistem su uvezle Poljska i Čehoslovačka.

Nažalost, entuzijazam i kreativnost jugoslovenskih inženjera sve više je nagrizala ekonomska i politička kriza koja je eskalirala u građanski rat početkom devedesetih. Domaća proizvodnja složenih kompjuterskih komponenti, što je bio ključni cilj jugoslovenskih partnera u preduzeću EI-Hanivel, nikada nije u potpunosti ostvarena.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 232, april 2025. 

Foto: Dusan Hristovic, Wikipedia