Polovina onih koji su otišli u penziju je promenila posao i radi tek nešto manje nego ranije – neki što vole a neki što moraju

U Evropskoj uniji 13 odsto građana radi i nakon odlaska u starosnu penziju (što je obično sa 65 – 67 godina starosti) objavio je danas Evrostat.

Približno polovina ljudi koji su nastavili sa radom obavlja svoj posao pod istim uslovima kao pre penzionisanja, dok je druga polovina promenila zaposlenje ili smanjila broj radnih sati, dodaje se u izveštaju.

Anketa koja je sprovedena prošle godine je takođe pokazala da je najveći broj ljudi koji rade nakon odlaska u starosnu penziju registrovan u baltičkim zemljama EU – u Estoniji 54,9%, Letoniji 44,2% i Litvaniji 43,7%.

Nasuprot tome, najmanji udeo radno aktivnih penzionera je zabeležen u Rumuniji – 1,7%, dok u Grčkoj iznosi 4,2%, a u Španiji 4,9%.

Na pitanje zbog čega nastavljaju sa radom posle penzionisanja, najveći broj ispitanika, konkretno 36,3% njih, naveo je da uživaju u poslu i vole da budu produktivni, dok je 28,6% reklo da su im potrebna finansijska sredstva.

Pored toga, oko 11,2% anketiranih navode da žele da očuvaju svoj društveni život, dok 9,1% ističe da je njihov posao finansijski unosan.

Najveći procenat ljudi koji su nastavili da rade jer uživaju u tome zabeležen je u Danskoj – 61%, Holandiji 59,6% i Italiji 51,7%, a najmanji je u Španiji – 17,9%, zatim na Kipru 19,1% i u Slovačkoj 20,4%.

Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay

Odbor direktora Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) potvrdio je u Vašingtonu novi nefinansijski aranžman za naredne tri godine za Srbiju, u vidu Instrumenta za koordinaciju politika (PCI).

Ministar finansija Siniša Mali ocenio je da je to garancija nastavka reformi u Srbiji uz partnersku podršku međunarodne institucije koja je u taj proces uključena od početka.

„Srbija se novim aranžmanom obavezuje da fiskalni deficit u narednoj godini neće preći tri odsto BDP-a, što će nam dati prostora da nastavimo velika planirana kapitalna ulaganja uz apsolutnu dalju stabilnost javnih finansija“, rekao je Mali.

„Važna nam je podrška i mišljenje velikih finansijskih institucija. Srbija je danas zemlja sa investicionim rejtingom, ali mi želimo da sa reformama nastavimo dalje, jer su one do sada sprovedene dale odlične rezultate. To nikada nisu laki procesi, ali su neophodni i važni za sve buduće planove koje imamo za Srbiju“, rekao je ministar.

Mali je naveo da su predstavnici Misije MMF-a tokom boravka u Srbiji pohvalili privredni rast i visoku zaposlenost, inflaciju koja nastavlja da se smanjuje i javni dug koji je pod kontrolom.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Kraj oktobra pažnju medija u komšiluku privukla je firma Euro žir iz Rajeva Sela, koja je, zahvaljujući unosnom ugovoru sa Hrvatskim šumama o prikupljanju i otkupu žira, u tri sedmice zaradila čak 2,6 mil EUR.

Dogovorena cena za kilogram žira bila je 3 EUR bruto za hrast lužnjak i 3,30 za kitnjak.

– Žir prvenstveno služi za prirodnu obnovu hrastovih šuma. Kao posledica akutnih klimatskih promena, ali i specifičnosti vrste, suočeni smo sa situacijom da se hrast sve teže obnavlja sam od sebe. Najpre, hrast mora da ima dovoljno svetlosti u prvoj fazi rasta. S druge strane, zbog svoje težine žir sa stabla pada na zemlju samo u projekciji krošnje, za razliku od semena nekih drugih biljaka, koje raznese vetar ili ga rašire ptice. Takođe, žir je veoma osetljiv na pepelnicu, a uz to, usled klimatskih poremećaja, naročito vlage i temperature, seme hrasta brzo gubi svoju regenerativnu sposobnost, odnosno klijavost. Sve to za posledicu ima da se hrast teže obnavlja prirodnim putem, već bitku dobijaju manje vredne vrste lakog semena, koje su invazivnije, poput graba. Zbog toga je šumarska struka, kako bi obnovila hrastove šume, prinuđena da simulira prirodne procese, pojasnio je za Dnevnik dr Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo u JP Vojvodina šume.

A to u praksi znači, objašnjava dr Marinković, da se žir sakuplja, potom štiti tako što se termički i hemijski obrađuje, i na kraju se čuva u specijalnim hladnjačama kako bi ga bilo za setvu i u sledećoj sezoni. Jer, periodicitet uroda žira nije pravilan, baš kao što nije ni sam urod. Hrast, naime ne rađa svake godine, a i kad rađa, to je bez ikakvog pravila. Desi se nekada da rodi dve-tri godine zaredom, a desi se da ga nema i po tri, četiri ili pet godina. Najveći zabeleženi intervali su da ga nije bilo punu deceniju.

– U tom smislu, pojedine površine uopšte ni ne mogu same da se obnavljaju u tim periodima – navodi dr Marinković. – Upravo zbog tog periodiciteta, žir je suvo zlato kada ga ima i mi kao preduzeće ne smemo to da propustimo. Zato se organizujemo da ga sakupimo u onoj količini koja je potrebna u odnosu na šumarske planove i potrebe na terenu. I ne samo da ga sakupimo, nego i da ga sačuvamo od patogena i stavimo u hladnjače da bismo ga imali za one sezone kada žira ne bude. U saradnji sa Institutom za nizijsko šumarstvo mi smo pre petnaestak godina u Moroviću napravili i doradni centar za čuvanje žira, ali namera nam je da povećamo tamošnje kapacitete, kao i da nađemo adekvatna tehnološka rešenja kako bismo mogli da žir duže čuvamo uz zadržavanje visokog procenta klijavosti.

Kako se kod nas žir sakuplja?

Vojvodina šume su do 2020. godine žir sakupljalw posredstvom lokalnog stanovništva, od kojeg su ga direktno otkupljivale, uz selekciju i proveru kvaliteta. Međutim, nakon upozorenja Državne revizorske institucije da se ne može na taj način otkupljivati žir, posle 2020. godine se raspisuje javna nabavka i angažuje firma koja može da unajmi sezonske radnike – što Vojvodina šume ne mogu. E sad, zašto ga ne kupe sami? Zato što bi to značilo bukvalno angažovanje svih zaposlenih, pa opet ne bi bilo dovoljno da se u relativno kratkom vremenu prikupi oko 300 tona žira, kolike su potrebe ovog javnog preduzeća.

– Zabrana zapošljavanja nas onemogućuje da direktno sa sakupljačima sklopimo ugovor o privremeno-povremenim poslovima. Drugim rečima, ne možemo da angažujemo sezonske radnike, iako je posao u šumarstvu – sezonski. Probali smo kao preduzeće da ti sezonski poslovi ne potpadnu u kategoriju za koju važi zabrana zapošljavanja, ali smo odbijeni. Stoga sad raspisujemo javnu nabavku. I, konkretno, ove godine smo sklopili ugovor sa firmom koja je prošla javnu nabavku, a ugovorena cena otkupa je 140 dinara, plus PDV, po kilogramu žira. Ta cena mora dobro da se pogodi jer je to pitanje veoma osetljivo. Ako date prenisku cenu, želeći da zaštitite budžet preduzeća, postoji opasnost da neće biti zainteresovanih za sakupljanje žira. A ako date previsoku cenu, trošite novac koji može biti usmeren i u druge investicije. Tek, mislim da smo pronašli dobar balans – kaže Marinković.

Međunarodno tržište

Kada se govori o međunarodnom tržištu žira, ono postoji. Po rečima dr Marka Marinkovića, u preduzeće Vojvodina šume dolazili su iz Austrije, Nemačke… predstavnici što državnih, što privatnih šuma, koji su bili naročito zainteresovani za sremski žir.

– Njima je naš žir interesantan jer je, zbog klimatskih promena, prisutno pomeranje vegetacije ka severu. Nažalost, to istovremeno znači i da su naše hrastove šume sve ugroženije i da se moraju praviti planovi kako da se adaptivno ponašamo. U svakom slučaju, postoji mogućnost da mi viškove žira, kada bismo ih imali – prodamo. Postoje i procedure u skladu sa našim zakonodavstvom kako se to radi. Postoji i cenovnik: koliko košta sirov žir, koliko hemijski i termički obrađen, a koliko onaj koji bismo prodali iz hladnjače. Međutim, naše su potrebe tolike da mi nemamo puno prostora za izlazak na tržište – navodi izvršni direktor Vojvodina šuma.

Šverc žira

Naravno, uvek postoji opasnost i da se neko oproba u švercu žira preko reke, budući da je tamo cena znatno jača, te je stoga pojačana prisutnost čuvarske službe na terenu. No, kako ističe dr Marinković, Sremci pre svega hoće da svoj žir predaju za svoje šume, te do sada, bar da on zna, nije bilo nelegalnog transporta žira na drugu obalu.

– Mi ćemo ove godine posejati sve planirane površine, plus će nam ostati u hladnjači u Moroviću 160 tona, koje ćemo imati za sledeću sezonu. Naše kolege iz šumskog gazdinstva Sremska Mitrovica su konstruisale i specijalnu sejačicu. To je adaptirana poljoprivredna sejačica i mi sada imamo mehanizovanu setvu žira, i to daje dosta na produktivnosti i ekonomičnosti. Dakle, žir bukvalno podsejavamo u sastojinama i hrastovim šumama, odnosno simuliramo prirodne procese da bi na tim mestima sigurno imali hrastovu šumu. Posle toga idu periodi zaštite, mera nege… koje moraju da traju prvih dvadesetak godina da bi se ta šuma formirala. U početku je podmladak gust kao četka, pa se polako sam selektuje. Istovremeno, moramo da ga čuvamo i od invazivnih vrsta. Dakle, dosta složen proces, tehnološki i organizacioni, i ekonomski zahtevan, ali od izuzetne važnosti ako želimo da imamo hrastove sastojine na ciljanim područjima.

Prema operativnim iskustvima stručnjaka Vojvodina šuma, seje se u proseku 500 kilograma žira na jedan hektar. Kako navodi dr Marinković, može to da ide od 300 kg, ako je dobro stanište, pa do 700 kilograma, ako je stanište loše, da bi procenat prijema bio bolji.

Da li je potrebno sejati više ili manje žira

– Postavlja se pitanje da li je potrebno sejati više ili manje žira, da li su bolje kontejnerske sadnice i slično… Mi na svim tim pitanjima kontinuirano radimo zajedno sa Šumarskim fakultetom i Institutom za nizijsko šumarstvo i tražimo rešenje. Ali je jasno da ono ne može da bude jednoznačno. U svakom slučaju, upravo ovih dana sejemo sakupljeni žir. To je sad prioritet svih prioriteta i već smo posejali preko sto tona žira na površinama koje su planirane. U tom smislu imaćemo ove godine redovne površine u Sremu, koje su za prostu reprodukciju, ali ćemo imati i u Banatu potpuno novih 100 hektara, gde ćemo podići hrastove šume, a sejaće se i na prostorima južne i severne Bačke – najavio je dr Marinković.

Iako je nacionalizacija omogućila brzu industrijalizaciju i stvaranje socijalističke ekonomije, ostavila je trajne posledice po društvo

Dana 6. decembra 1946. godine, Skupština Federativne Narodne Republike Jugoslavije donela je Zakon o nacionalizaciji, kojim su veća privatna preduzeća prešla u državne ruke. Ovaj zakon označio je kraj privatnog preduzetništva na velikoj skali i uvođenje socijalističke ekonomije, čime je Jugoslavija u potpunosti raskrstila sa dotadašnjim kapitalističkim sistemom.

Kraj privatnog kapitala

Pre donošenja zakona, privreda Jugoslavije bila je značajno oslonjena na strani kapital, koji je u industriji i rudarstvu činio čak 50 odsto ukupnog vlasništva. Nacionalizacija iz 1946. godine zahvatila je industriju, rudnike, banke, trgovačka preduzeća i druga značajna privredna dobra, obuhvativši ukupno 42 privredne grane. Ovaj potez pravdan je ideološkim načelima i potrebom za rekonstrukcijom zemlje posle razaranja u Drugom svetskom ratu.

Duboke društvene i ekonomske promene u posleratnoj Jugoslaviji odvijale su se u dve faze. Prva faza bila je obeležena konfiskacijom, koja je podrazumevala oduzimanje imovine osuđenih lica bez ikakve naknade. Druga faza započela je u decembru 1946. godine uvođenjem nacionalizacije, kada su preduzeća, zemljišta i druga značajna imovina prelazili u vlasništvo države.

Prvi talas nacionalizacije

Nacionalizacija je bila deo šireg plana transformacije jugoslovenskog društva. Već 1945. godine donet je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, kojim su od privatnih vlasnika oduzimane velike površine poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Time su, pored domaćih vlasnika, na udaru bili i strani investitori, crkve, manastiri i zadružne organizacije.

Donošenjem Zakona o nacionalizaciji 1946. godine, proces je dodatno intenziviran. Sva veća preduzeća postala su državna svojina, čime je formirana osnova za centralno planiranje privrede.

Drugi talas i kraj privatnog vlasništva
Drugi talas nacionalizacije dogodio se 1958. godine, kada su u državne ruke prešli stanovi, privatne zgrade i građevinsko zemljište koji su premašivali zakonski maksimum. Time je dodatno sužen prostor za privatnu inicijativu, a imovina pojedinaca i pravnih lica postala je gotovo u potpunosti podređena državnoj kontroli.

Na udaru i „saveznici“

Kada je 7. decembra 1946. godine donet Zakon o nacionalizaciji, njegove odredbe nisu se odnosile samo na domaća preduzeća, već su zahvatile i strani kapital, koji je pre rata činio značajan deo industrije i rudarstva u Jugoslaviji. Ipak, oduzimanje strane imovine počelo je i pre donošenja zakona, kroz mere usmerene protiv okupatora i njihovih saradnika, što je u nekim slučajevima pogodilo i imovinu savezničkih država.

Jedan od paradoksalnih primera bila je Čehoslovačka. Pošto je tokom 1939. godine dospela pod nemačku okupaciju, mnoga čehoslovačka preduzeća su preuzeli Nemci, uključujući njihove filijale u Jugoslaviji. Posleratni jugoslovenski propisi tretirali su tu imovinu kao nemačku i oduzimali je, što je izazvalo protivljenje stranih država. Čehoslovačka je, na primer, povukla svog prvog ambasadora iz Beograda nakon njegovih protesta zbog oduzimanja imovine čehoslovačkih vlasnika 1944. i 1945. godine.

Posledice nacionalizacije

Iako je nacionalizacija omogućila brzu industrijalizaciju i stvaranje socijalističke ekonomije, ostavila je trajne posledice po društvo. Mnogi nekadašnji vlasnici ostali su bez ikakvog obeštećenja, a strani kapital, koji je pre rata imao značajnu ulogu u razvoju privrede, potpuno je nestao iz Jugoslavije. Državna preduzeća postala su nosioci ekonomije, ali su se tokom decenija suočila sa problemima neefikasnosti i prekomerne centralizacije.

Mač revolucije

Nacionalizacija u Jugoslaviji imala je višestruki značaj i bila je ključna za sprovođenje društvenih promena. Pre svega, ona je predstavljala pravni osnov za ukidanje kapitalističke klase i prevazilaženje kapitalističkih odnosa proizvodnje. Iako nije nužno vodila ka socijalizmu, nacionalizacija je bila revolucionarna mera jer je sigurno vodila udaljavanju od kapitalizma.

Prvo, nacionalizacija je bila izraz nastojanja revolucionarne vlade da promeni društveni sistem iz korena. Time je kapitalistička klasa, ostavši bez privatnog kapitala, prestala da postoji kao društvena kategorija. Drugo, ona je bila pretpostavka za stvaranje novog ekonomskog sistema, koji je činio osnovu za uspostavljanje drugačijeg društvenog poretka. Treće, nacionalizacija je bila ideološko-politički program novog režima, koji je težio revolucionarnim promenama u društvu.

Nasleđe nacionalizacije

Danas, skoro osam decenija kasnije, posledice nacionalizacije i dalje su vidljive. Pitanja restitucije imovine, obeštećenja bivših vlasnika i revitalizacija privrede i dalje su aktuelne teme. Proces nacionalizacije ostaje jedno od najznačajnijih poglavlja jugoslovenske istorije, simbolizujući prelazak iz jednog društveno-ekonomskog sistema u drugi.

Zakon o nacionalizaciji iz 1946. godine zauvek je promenio privredu Jugoslavije, ali i oblikovao sudbine hiljada ljudi čija je imovina prešla u državne ruke.

Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay