dronovi

„Nas zapravo ima toliko malo, da ukoliko se ne umrežimo i našem radu ne damo neku formu, doći ćemo u situaciju da će nam dolaziti trećerazredni konsultanti iz sveta, i objašnjavati naše poslove u Srbiji. Naš cilj je da najbolji među nama sarađuju i svakodnevno pokazuju šta su primeri iz dobre prakse“, kaže u razgovoru za B&F Momir Alvirović, predsednik Asocijacije za bespilotne sisteme u privredi, koju trenutno čini 50 domaćih stručnjaka iz različitih oblasti.

Neformalno, spontano, pomalo slučajno a više tražeći način da objedine različita znanja o robotici, geodeziji, informatici, agronomiji i zaštiti bilja, pre pet godina nastalo je udruženje stručnjaka koji su želeli da popularizuju tehnološke inovacije u privredi. Od kraja marta 2019. godine udruženje je postalo i formalno, pod nazivom „Asocijacija za bespilotne sisteme u privredi“. Udruženje broji oko 50 stručnjaka u najrazličitijim oblastima, koji svakodnevno pokušavaju da spoje nauku i privredu. I koji su, kako kažu, „ostavili“ profesionalne sujete „sa strane“ zarad opšteg dobra i nauke kojom se bave. Okupljeni stručnjaci rade u kompanijama ili institutima u Srbiji, kao što su Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Biosens, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Institut za multidisciplinarna istraživanja…

„Trudili smo se da se u prvoj fazi ne bavimo formalnostima, već da okupimo najbolje među nama i povežemo se, i radi zajedničkog posla, ali i važnije stvari, a to je prenos znanja. Nas zapravo ima toliko malo, da ukoliko se ne umrežimo i našem radu ne damo neku formu, doći ćemo u situaciju da će nam dolaziti trećerazredni konsultanti iz sveta, i objašnjavati naše poslove u Srbiji. A mi već pojedinačno radimo neke velike poslove u inostranstvu, i dovoljno smo dobri za njihove kriterijume. Pa kako onda da ne budemo i za našu zemlju“, objašnjava Momir Alvirović, predsednik Asocijacije za bespilotne sisteme u privredi najvažniji motiv za udruživanje domaćih stručnjaka.

Prema njegovim rečima, normalno je da u svakom poslu ima pomalo sujete, ali su se svi članovi ove asocijacije potrudili da je „ostave sa strane“, kako bi najstručniji među njima izašli sa primerima najbolje prakse i tako naučili i ostale da budu bolji u poslu kojim se bave.

„Leteći poljoprivrednici“

Najznačajniji projekat za ovo udruženje trenutno je „agro-dron“, i na ovome radi ceo jedan tim ljudi koji čine inženjeri i tehničari mašinstva, elektronike, vazduhoplovci ali i agronomi i zaštitari. U projekat su uključeni i inženjeri šumarstva, zaštite od erozije i poplava, ekologije i brojni drugi korisnici ovih sistema, a flota od preko deset specijalizovanih letelica za detekcije i tretmane useva svakodnevno je na domaćim poljima. Rade se stručni testovi i ogledi, i populariše uvođenje tehnologije u privredu. Predstavnici asocijacije kažu da im cilj nije prodaja tehnologije, već pre svega edukacije.

„Upotreba bespilotnih letelica za mapiranja stanja vegetacije temelj je oko kojega se prethodnih godina okupila mreža kolega iz Srbije i sveta. Sada, sa razvojem ’leteće robotike u poljoprivredi’ možemo konačno upotrebom bespilotnih sistema ne samo da uočimo i predvidimo pojave na usevu, već i da pouzdano preduzmemo potrebne mere zaštite i nege. Ovo je ostvarivo čak i onda kada klasičnom mehanizacijom to nije moguće, recimo zbog teškog terena ili visine i osetljivosti useva, pa da iz veoma niskog leta efikasno i ekonomično zaštitimo dobar prinos“, ističe Alvirović.

On dodaje da trenutno sarađuju i sa poljoprivrednim stručnim službama da bi se videlo kako različita tehnologija deluje na terenu, dok sa proizvođačima opreme rade na njenom testiranju u uslovima kakvi su na poljima u Srbiji. Većina tehnike i tehnologije najnovije generacije i dalje dolazi iz inostranstva, gde uslovi u poljoprivredi nisu isti kao i kod nas, te je stoga potrebno da se testiraju i na domaćem terenu. Na primer, ne raste kukuruz u istim uslovima kod nas i u Kini.

„Po multidisciplinarnosti, praktičnom iskustvu i znanju koje posedujemo u Srbiji spadamo među svetski vrh u primeni bespilotne opreme”, tvrdi Alvirović i dodaje da u današnjem „globalnom selu“ aktivno sarađuju sa kolegama od Los Anđelesa do Šenžena, pri čemu je prenošenje znanja i iskustava uzajamno. Kroz programe stručnog usavršavanja i profesionalne edukacije svakodnevno školuju i nove „leteće poljoprivrednike“ u našoj zemlji, a od iskusnih specijalista zaštite bilja i sami često uče. U ovoj asocijaciji smatraju da je precizna poljoprivreda velika šansa za mlade ljude koji svoju budućnost mogu da izgrade na sopstvenoj plodnoj zemlji u okolini rodnog mesta.

„Unapređujemo i saradnju sa Poljoprivrednim fakultetom, verujući da pruža perspektivu mladim ljudima da se bave poljoprivredom na moderan, stručan i u svemu isplativiji način koji se bazira pre svega na znanju. Mi kao asocijacija želimo i u tome da pomognemo“, objašnjava Alvirović.
Zavisno od tipa letelice i vrste snimanja, moguće je u jednom danu mapirati od nekoliko desetina do nekoliko stotina, pa i hiljada hektara. Obrada snimaka manjih površina u računarskim aplikacijama za poljoprivrednike danas se radi automatski.

Mapiranje metana na deponiji u Vinči

Još jedan veliki projekat koji su radili zajedno bio je termografsko mapiranje deponije u Vinči. Za potrebe firme koja upravlja deponijom merili su proboj metana na deponiji. Podaci koje su izmerila četiri člana ove asocijacije poslati su u Francusku, i na osnovu njih će se praviti dugoročna strategija upravljanja deponijom u Vinči.

„Snimali smo svih 60 hektara, i od toga napravili 3D model deponije. Snimali smo u različito doba dana i noći, i na taj način preračunali temperaturu deponije. Podaci su nam pokazali gde su toplija mesta, odnosno gde probija metan. Ovaj gas topi deponiju, zemljište pretvara u klizište, a zatim sve odlazi ka Dunavu. Na osnovu naših podataka radiće se plan gde će se praviti bušotine koje će odvoditi taj metan. Mislim da smo kroz ovaj posao zaista demonstrirali kvalitet u našoj profesiji“, uveren je Alvirović.

Sagovornik B&F-a dodaje da smisao njihovog rada nije u tome da poznaju moderne alate, već pre svega da praktičnom upotrebom bespilotnih sistema i tehnologija obezbede efikasnost, ekonomičnost i konkurentnost proizvodnje.

„Drugačije nas gledaju kada se na nekom konkursu ili tenderu pojavimo kao asocijacija, kada smo udruženi. Svako od nas kao pojedinac, pa čak i naše firme, ne možemo u ovoj našoj oblasti da budemo potpuno konkurentni i kompetentni za poslove koji se sada traže. Ja lično, preko asocijacije, radim sertifikaciju u oblasti licenciranja operatera daljinski upravljanih vazduhoplovnih sistema. Mogao sam to i preko firme, ali zaista mislim da je ovako bolje za sve nas“, ističe Alvirović.

Zajednički nastup, kroz asocijaciju, doneo im je i veliku povezanost sa kolegama u svetu, ali i kod nas. Uz pomoć stručnjaka sa Građevinskog fakulteta u Beogradu radili su detekciju oštećenja mostova u Švajcarskoj. Trenutno je aktuelan i posao sa firmom u Kaliforniji, gde lokalni operateri dronova snimaju određena područja, ali se svi dobijeni podaci analiziraju kod nas.

Iz udruženja poručuju da su svi oni koji su stručnjaci u svojim oblastima dobrodošli, ali da im cilj nije puko „omasovljavanje“. Važnije im je, kažu, da se najbolji u poslovima koje rade okupe, da kontinuirano rade edukaciju novih stručnjaka, kao i da zajednički nastupaju na našem, ili nekim inostranim tržištima.

Aleksandra Galić

broj 187/188, jul/avgust 2021.