kina

Intenzivno kinesko finansiranje i izgradnja brojnih projekata širom globusa u poslednjih desetak godina izazvalo je pažnju svetske javnosti.

Reč je o afirmaciji geopolitičke zamisli „Jedan pojas, jedan put“ kojom se najmnogoljudnija država tesno povezuje sa zemljama Bliskog Istoka, srednje Azije, Istočne i Srednje Evrope, te Afrike.

Procenjuje se da je Peking uložio više od 240 milijardi dolara, većinom u infrastrukturne projekte za kojima vape svi navedeni regioni. Silna ulaganja su praćena i naglašenijom orijentacijom Pekinga na zemlje u kojima ulaže.

Narogušeni konkurenti

Naravno da sve veće prisustvo Kine na najosetljivijim područjima nije ostalo nezapaženo. Najrazvijenije države su decenijama imale gotovo monopolsku poziciju u mnogim državama i narogušeno su dočekale snažnog konkurenta. Nije prošlo mnogo vremena a svetom je zavladala fama kako Kinezi pomoću intenzivnog kreditiranja zapravo ciljaju da dođu do vlasništva u stranim zemljama.

U pitanju su regioni sa mnogo izrazito siromašnih država u kojima su, pri tome, česti politički nemiri, pa i građanski ratovi. Tada, naravno, korisnik zapada u docnju, potom nemogućnost otplate kredita, te vremenom zajmodavac, Kina, navodno ide na naplatu duga preuzimanjem vlasništva.

Međutim, već duže vreme tekst dve izuzetno afirmisane istraživačice, profesorke sa elitnih američkih univerziteta „Džon Hopkins“ i „Harvard“, Debore Brotigem i Meg Ritmajr, prezentuje sasvim drugačiju sliku o kineskim kreditima. Ključan stav autorki je da u celom ovom finansijkom angažmanu Kina nikada nije ni pokušala da dugovanje naplati preuzimanjem vlasništva.

Naprotiv, uvek je spremna da pregovaranjem korisniku zajma uslove otplate učini prihvatljivijim. Pravi šok za zapadnu javnost bio je nalaz autorki da je prosečna kamata kod pozajmica privatnih zapadnih kreditora ovim zemljama 4,95, dok je kod kineskih banaka 2,7 odsto.

Luka u Šri Lanki

Američke profesorke ne idealizuju kinesko kreditiranje – krupnu zamerku vide u netransparentnosti ugovora. Međutim, ističu i bolje strane kineskog pristupa nedovoljno razvijenim državama.

Priča o navodnom kineskoj pomami za prirodnim bogatstvom drugih zemalja vezuje se uglavnom za slučaj luke Hambantota na jugu Šri Lanke. Vodeći američki mediji su godinama isticali kako je Peking iskoristio duži građanski rat u azijskoj državi i riskantno, usred rata, uložio u luku na jugu zemlje, tek nekoliko kilometara od glavnog morskog puta od Kine i dalekoistočnih država za Indiju, Bliski Istok, Afriku i Evropu.

Kako je Šri Lanka, zahvaćena unutrašnjim nemirima i sukobima, zapala u nemogućnost otplate kredita, Peking se odlučio da dug naplati preuzimanjem vlasništva. Međutim, široko lansirana priča o preuzimanju luke je gola propagnada, ceo slučaj je mnogo složeniji.

Svetski morski put

Šri Lanka je decenijama planirala da se veže za glavni morski put i što bolje poveže bezmalo sa celim svetom. Početkom veka, kanadska Agencija za međunarodni razvoj je na predlog vlade Šri Lanke uradila studiju isplativosti. Rezultat je bio veoma povoljan, ali kako je 2007. godine u državi još trajao građanski sukob, Indija i SAD, kojima se Šri Lanka obratila, odbile su da finansiraju izgradnju. Kanađani su računali na projekat, ali su odugovlačili, baš kao i nekoliko evropskih država.

Kineska „Eksim“ banka je odmah prihvatila predlog i odobrila 307 miliona dolara kako bi se izgradila prva faza, deo luke za nekontejnerski prevoz. Šri Lanka je birala između dva načina otplate, fiksne kamate od 6,2 odsto ili promenljive kamateprema tržišnim uslovima. Kako su u to vreme rasle kamate, domaćin se odlučio za fiksno opterećenje. Na tenderu za izvođača, pobeđuje poznata građevinska firma „Kina harpou“. U roku od dve godine završena je prva faza luke.

Građanski sukobi

U međuvremenu, situacija u državi se primirila i vlast je 2010. godine za potrebe budžeta emitovala obveznice uz kamatu od 8,25 odsto. Pokazaće se da je to bio promašaj za sva vremena. To, pak, nije bio i jedini sporan potez Šri Lanke. Umesto da, kako su predlagali konsultanti, sačeka prve veće prihode od nekontejnerskog saobraćaja, država odlučuje da odmah uloži i u izgradnju kontejnerskog segmenta luke. Od „Eksim banke“ pozajmljuje 710 miliona dolara uz dva odsto prinosa.

Problem nastaje kada na izborima prilično neočekivano pobeđuje opozicioni kandidat. Smena je praćena novim građanskim sukobom koji se relativno brzo okončava. Međutim, radovi na kontejnerskom segmentu luka delimično ostaju nedovršeni, a država dodatno pada u nevolje. Ne može da vraća kredite i nova vlast stalno ističe da je razlog nedovršenost kapaciteta i stoga znatno manji promet kontejnerskog tereta nego što se predviđao.

Lokalna vlast shvata da mora da nađe veštijeg upravljača lukom i pronalazi ga u kineskoj kompaniji koja luku iznajmljuje na 99 godina za 1,3 milijarde dolara. Novac, međutim, nije iskorišćen da se vrati dug banci, već je usmeren na jačanje deviznih rezervi.

Kredit služi razvoju

Država, međutim, ne može da otplaćuje pristižuće rate i stalno ističe da je razlog upravo lučki dug mada čini tek pet odsto ukupnog državnog zaduženja. Više nego smelo emitovane obveznice čine oko 43 odsto ukupnog državnog duga i osnovni su uzročnik nedaća, ističu autorke.

Prednost aranžmana sa najbrojnijom državom je u kineskom shvatanju da krediti služe razvoju, pogotovo kada je reč siromašnim državama i regijama. Stoga su i uslove prilagodili dugoročnim investicijama, a uspeli su i da izgrade građevinske i tehnološke firme sposobne da urade i najsloženiji objekat.

Tako je među 100 najboljih građevinskih firmi do pre dve decenije bilo tek dve kineske, a sada ih je čak 37. Slično je i sa firmama za proizvodnju najsloženijih prevoznih i transportnih sredstava neophodnih pri velikim radovima. Takav pristup čini Kinu kompletnim partnerom pri velikim ulaganjima. Možda je i najveća podrška Kine sopstvenom nastupu na projektu „Svileni put“ odluka da oslobodi carine uvoz robe iz 12 najsiromašnijih zemalja.

Jedni opraštaju, drugi tlače

Autorke su utvrdile i da je samo u poslednjih pet godina Kina oprostila 23 manje pozajmice afričkim država, vrednosti od 3,8 milijardi dolara, dok je prestrukturirala pedesetak kredita ukupne vrednosti 125 milijardi dolara, tako da će otplatom po novim uslovima korisnici na kamate platiti čak 14,5 milijardi dolara manje nego što je bilo predviđeno prvobitnim ugovorima.

Sa druge strane, postoje zaista teško shvatljivi dugovi koji opterećuju države ovog područja. Nigeriju opterećuje obaveza prema zapadnom kreditoru od 4,5 milijardi dolara, od čega je manje od trećine pozajmica; sve ostalo su kamate. Još je čudniji kredit Kuvajta Sudanu od 130 miliona usled nevraćanja narastao na čak 3,3 milijarde dolara! Međutim, o ovakvim gafovima se ne priča po svetskim medijima.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay