zarade

Neisplaćene plate u nekadašnjim industrijskim gigantima u Nišu, razlog su što njihovi bivši radnici protestuju skoro trinaest godina. Procenjuje se da oko 7.000 radnika nije dobilo zarade u ukupnom iznosu od oko 2,5 milijarde dinara. U međuvremenu su mnogi izgubili bitku sa godinama, bolešću ili sa sudskim izvršiteljima, čekajući da država ispuni obećanje da će ovaj problem rešiti „po hitnom postupku“.

Radnici bivših društvenih preduzeća u Nišu su prve proteste zbog neisplaćenih plata organizovali još u junu 2009. godine i od tada do sada su se okupljali nebrojeno puta, uvek sa istom nadom – da će čuti da će im zarade biti isplaćene. U poslednjih godinu dana protesti su svakog petka u deset sati ispred Gradske kuće, ali za njih javnost gotovo i ne zna, jer ih mediji retko ili uopšte ne prate.

Radnici kažu da su svojom pričom dosadili već i novinarima i „bogu i narodu“ i sa žaljenjem konstatuju da ih je sve manje i manje ispred Gradske kuće, jer su mnoge njihove kolege izgubile bitku sa godinama, kancerom, korona virusom…

Ističu da se protest zbog zaostalih plata sa punim pravom može nazvati „Doživotnim“ jer veliki broj ljudi nije dočekao da se okonča. Tačan broj onih koji potražuju zaostale zarade niko sa sigurnošću ne zna, ali se procenjuje da ih je oko 7.000, a da bi trebalo da naplate oko 2,5 milijardi dinara. Neki među njima nisu naplatili po desetak zarada, ali ima i onih koji potražuju više od 100 zarada.

Postepeno dolazili do „lanca i katanca“

Miodrag Miljković, nekadašnji radnik fabrike EI Profesionalna elektronika objašnjava kako su se zaposleni našli u situaciji da nisu naplatili zarade za više godina, što mnogima sada izgleda neverovatno.

„Fabrike nisu zatvorene odjednom, već su propadale postepeno. Primili bi sedam plata, a onda ne bi primili dve, onda bi primili pet, a šest ne bi i tako redom. Za sve to vreme smo radili i nadali se da će se situacija popraviti, ali nije. Na kraju su dolazili ’lanac i katanac’ na fabričkim kapijama“, priča Miljković, kojem firma u kojoj je radio nije isplatila 35 plata, odnosno oko 700.000 dinara.

Sveta Ilić ističe da radnike koji nisu isplaćeni boli to što „malo, malo“ naša država uplati nekome pomoć, samo ne i zarađene plate radnicima.

„Ukoliko ima para u budžetu neka daju pomoć ne 100 evra, nego 1.000 evra, nemamo ništa protiv, ali da prvo nama budu isplaćene zaostale zarade. Mi smo radili i gradili ovu zemlju i tražimo ono što smo poštenim radom zaradili. Zbog neisplaćenih plata smanjene su nam penzije, ali ima i onih koji još nisu ni stigli do njih jer nemaju 65 godina. Oni su ’ni na nebu, ni na zemlji’. Žive jako teško, struja im je isključena, a izvršitelji su im uzeli sve što su mogli zbog dugova za komunalije“, ogorčen je Ilić.

Bivši radnici propalih društvenih firmi u Nišu podsećaju da najveći broj njih već godinama ima izvršne sudske presude i da nisu zaboravili obećanja Aleksandra Vučića i Ane Brnabić da će im plate biti isplaćene. Kazali su da im je u jesen 2016. godine, kada je Vlada Srbije bila u Nišu, Vučić obećao da će do kraja te godine biti isplaćeni.

Potom je, naveli su, februara 2017. godine kada je polagao kamen temeljac firme Leoni, Vučić ponovio da će problem zaostalih plata biti rešen, a kada je otvarao tu fabriku, aprila 2018. godine, rekao je da su ovlastili premijerku Anu Brnabić da u roku od tri dana pronađe konačno rešenje. Poslednje obećanje dobili su od premijerke juna 2020. godine, kada je, boraveći u Nišu, obećala da će njihov problem biti rešen „po hitnom postupku“.

Reagovao i sud u Strazburu

Radoslav Spajić, jedan od predstavnika radnika u pregovorima sa državom, veruje da naša Vlada neće moći još dugo da ignoriše zahteve za isplatu zaostalih plata.

„Stižu presude iz Strazbura u kojima je navedeno da je Vlada Srbije odgovorna i mora da isplati radnicima plate. Dogovorili smo sa gradonačelnicom Niša Draganom Sotirovski da grad prikupi spiskove radnika koji nisu naplatili zaostale plate, kako bi bio utvrđen tačan broj ljudi kojima se duguje i visina dugovanja“, naglašava Spajić, bivši radnik Fabrike pumpi Jastrebac.

Prema njegovim rečima, jedan spisak je iz Privrednog suda, a drugi iz Centra za socijalni rad gde su se svojevremeno za pomoć države prijavljivali radnici kojima nisu isplaćene plate. Podsetio je da su za pomoć mogli da se prijave i radnici koji imaju izvršna sudska rešenja i oni koji nisu tužili preduzeća u kojima su radili, ali imaju potpisane sporazume sa tadašnjim direktorima da će zarade dobiti kada se preduzeća oporave.

„Radnici su do sada dva puta dobili pomoć države i to 2016. godine, najpre 10.000 dinara, a onda 21.300 dinara, koliko je u to vreme iznosila minimalna zarada. Očekujemo sastanak u Vladi Srbije sa premijerkom Anom Brnabić, kako bi dogovorili isplatu svih zaostalih zarada, najpre onih radnika koji imaju izvršne sudske presude, a potom onih koji imaju sporazume o neisplaćenim platama sa preduzećima“, kaže Spajić.

Radiša Spasić, sindikalac koji je u Nišu pokrenuo proteste zaposlenih i dugi niz godina bio predstavnik radnika u pregovorima sa gradom i državom, mišljenja je da bi problem zaostalih plata mogao da se reši već ove godine, ukoliko bi se ispoštovali dogovori sa državom postignuti 2013. godine.

„Na pregovorima u Ministarstvu finansija i privrede mi smo najpre nedvosmisleno utvrdili da je nakon pokretanja postupka restrukturiranja, država odgovorna za isplatu zaostalih plata u nekadašnjim industrijskim gigantima, jer je tamo država poslodavac, ona postavlja organe upravljanja i direktore. U budžetu za 2014. godinu izdvojena su sredstva za isplatu zaostalih plata radnicima čije su fabrike u postupku restrukturiranja, ali iz razloga koje nismo uspeli da saznamo, taj novac nije isplaćen radnicima“, navodi Spasić, kojem je fabrika EI Komponente ostala dužna 77 zarada.

Isplata po modelu stare devizne štednje?

Prema njegovim rečima, na sastancima u Ministarstvu finansija i privrede tokom 2013. godine dogovoreno je da se zaostale plate isplate na više godišnjih rata, po modelu isplate stare devizne štednje, pošto bi isplata svih potraživanja odjednom predstavljala preveliki teret za državu.

„U junu 2013. godine trebalo je u ministarstvu da potpišemo konačan dogovor oko dinamike isplate. Do toga nije došlo zbog rekonstrukcije Vlade, ali su se sredstva za isplatu ipak našla u budžetu za narednu godinu, na predlog tadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića. Od te 2014. godine je, međutim, krenulo odugovlačenje i ’igra bez granica’ sa zaostalim zaradama“, žali se Spasić.

Dodaje da bi sada trebalo uputiti radnike čije su firme još u stečaju, a imaju izvršne sudske presude, da do zaostalih zarada dođu podnošenjem tužbi za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, jer, naglašava, njihove plate ne mogu da budu predmet nikakvih pregovora ili dogovora. Ostali, koji su radili u firmama u restrukturiranju, naplatili bi zaostale zarade pozivanjem na budžet iz 2014. godine i tadašnjim priznanjem države da je ona u tim preduzećima poslodavac.

U Savezu samostalnih sindikata Grada Niša nemaju nikakvu dilemu da li radnicima koji potražuju zaostale zarade one treba da budu isplaćene ili ne. Predsednica ovog sindikata Olivera Bobić podseća da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu pravo na isplatu plata radnicima društvenih firmi klasifikovao kao osnovno ljudsko pravo.

„Stav sindikata je da država što pre treba da prekine agoniju tih ljudi i ponudi im konkretno rešenje. Pri tom ne treba praviti nikakvu podelu među radnicima, u smislu da zarade treba da dobiju samo oni čije firme nisu brisane iz registra Agencije za privredne registre ili samo oni koji su tužili firme u kojima su radili“, izričita je Bobić. Napominje i da su radnici svesni situacije u kojoj se nalazi naša zemlja i ne očekuju da kompletan iznos potraživanja dobiju odjednom, već u ratama.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 195, mart 2022.