rudarstvo

Kad god se povede rasprava o rudarstvu Srbije, pominje se i rudna renta. O rudarstvu i rudarenju se govori sve više u negativnoj, „ekološkoj“ konotaciji, ali i bez mnogo napora pa čak namera da se napravi balans svih koristi i šteta, sa stanovišta pojedinačnog ili grupnog interesa. To i nije neko iznenađenje, jer su stvari u rudarstvu prilično kontroverzne.

Iz zemlje se vadi neka mineralna sirovima (novijim rečnikom neobnovljivi resurs), da bi se eksploatisala uz prilično visoke direktne i indirektne troškove, i to samo na određenom geografskom prostoru, naravno u limitiranom periodu, koji zavisi od rezervi i tempa eksploatacije.

Kakve su sve nevidljive, ponekad i nemerljive zdravstvene, posledice po ljude, prirodu, lokalnu zajednicu i šta posle?
Renta i prirodni kapital

Lokalni prostor rezervisan za masovnu i sistematsku eksploataciju minerala, isključuje većinu drugih privrednih aktivnosti, posebno poljoprivredu i turizam. Povećana potrošnja i zagađenje vode (pitanje prečišćavanja ulazi u ovu kalkulaciju) devastacija zemljišta (uključujući troškove rekultivacije i remedijacije tla), jalovišta (ma kako obezbeđivana), emitovanje čestičnog zagađenja, gasova sa efektom staklene bašte, kao i zvučno zagađenje (buka), poremećaji flore i faune, vizuelno remećenje prostora i još mnogo toga – sve to su faktori koji podižu ukupne troškove rudarenja, kako nekadašnjeg tako i današnjeg.

Međutim, komercijalno rudarstvo na ovim prostorima staro je više hiljada godina (poznati ostaci i nalazi prvih primera rudarenja u svetu procenjuju se čak 43 hiljada godina), pa je potpuno izvesno da se neće ni zaustaviti usled novog ekološkog senzibiliteta i zarad potpuno čistog ili „zelenog“ razvoja.

Mnogi smatraju da je rudna renta u nas nedopustivo niska, pa je i to, između ostalog, povod da se ekološke grupe obruše na projekte koji se izvode ili planiraju u oblasti korišćenja prirodnih resursa, te da se suprotstave „uzurpatorima“.

Naravno da su u oku javnosti zainteresovane ili već delujuće kompanije poput kompanija Rio Tinto, Zi Đin, ili ruski Gasprom. Valjda od ovih „velikih“ nikome ne pada na pamet da se pozabavi malim i srednjim rudarskim zahvatima kao što su korisnici minaralnog materijala u Jelen dolu, stoletna eksploatacija mermera na Venčacu, mnoštva kamenoloma za podloge autoputeve, kao i šljunka iz korita Morave kod Čačka, gline za keramiku po Vojvodini…, što izaziva podrivanje korita reka i remećenje eko-sistema.

Međutim, do sada se, ni jednoj drugoj kompaniji, braći Rusima ili Kinezima (da ne pominjemo ubedljivo najveće zagađivače naše RB Kolubaru i Kostolac) nije poručivalo: marš iz Srbije. Kao da su u Srbiju baš ovi novi tek sada, umarširali na tenkovima neke (strane) armije, protiv volje ovdašnjih naviših rukovodilaca i naroda. A nije tako izgledalo, niti 2004, ni 2008, ni 2018. Možda je verovatnije da se nešto drugo iza brda valja: nepoverenje i jedna varijanta opasne „građanske neposlušnosti“, uslovljene tim nepoverenjem.

Renta i naknade – teorija, zakon i život

Renta je kategorija ekonomske teorije. Njena pravna operacionalizacija bi trebalo da proističe iz namere zahvatanja rente (ekstra-dohotka) koji bi se namenski upotrebljavao u svrhu kompenzacije negativnih eksternalija, neke po javni interes rizične i štetne aktivnosti.

Pojednostavljeno objašnjenje eksternalija je trošak po životnu sredinu, odnosno oštećenja koja se tiču susednih privrednih aktivnosti i opšteg ekonomskog interesa. Dakle, ako postoji javni trošak koji nije zahvaćen tržišnom cenom, ekonomska održivost nalaže da negativne eksternalije treba da se kompenzuju posebnim pravnim instrumentima. Renta je samo jedan od njih, tu su kazne i dozvole, stimulacije itd.

Prema Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara Republike Srbije, umesto prirodne ili rudne rente, barata se kategorijom „naknada“.

One mogu biti veoma različite, kao što su: naknade za geološka istraživanja, za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina; preko naknade za korišćenje energije i energenata; za promenu namene poljoprivrednog zemljišta; korišćenje šuma i šumskog zemljišta; lovostajem zaštićenih vrsta divljači; za vode; za zaštitu životne sredine; za plovidbu i korišćenje luka, pristaništa i objekata bezbednosti plovidbe na državnom vodnom putu; korišćenje javnih puteva i javne železničke infrastrukture; za korišćenje javne površine; za korišćenje prirodnog lekovitog faktora; za korišćenje turističkog prostora i za elektronske komunikacije. Pa ko se u svemu tome snađe. Preduzetnici bi rekli – gomila parafiskalnih nameta.

Mineralne sirovine, poput ruda bakra i gvožđa, uglja, nafte ili gasa, prirodno su bogatstvo u vlasništvu države Srbije, odnosno njenih građana. Zbog toga, firme koje ih eksploatišu moraju državi da plate naknadu za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina, koja je poznata i pod popularnim nazivom rudna renta, a određena Zakonom kao naknada. Visina rudne rente se propisuje tako što „osnovica za rudnu rentu predstavlja prihod koji je firma ostvarila od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, a stope rudne rente su određene u procentima“.

Procenti variraju u zavisnosti od mineralne sirovine – rudna renta za ugalj je tri odsto od prihoda, za metalične rude je pet odsto, a za naftu i gas sedam odsto. Srbija se svrstava u države sa najnižom stopom rudne rente u Evropi. Tako na primer dok je rudna renta za naftu i gas u Hrvatskoj 10%, u Sloveniji 18%, Ruminiji 12%, Rusiji 22%, u mnogim razvijenim zemljama visokog ekološkog senzibiliteta rudna renta iznosi i između 25% i 30% ekstrahovane rudne sirovine.

Različitost tretmana i vrednovanje sopstvenog prirodnog kapitala, kroz prirodnu rentu, zavisi od visine dohotka neke zemlje, njene pretenzije da ostvari što veći priliv stranih investicija. Objektivne (nezavisne) naučne procene nigde nisu popularne. Međutim, naplata rudne rente mora da zadovolji najmanje dva interesa i da se novac pri tome namenski troši. Ako se prirodni kapital nadoknađuje lokalnoj zajednici koja trpi zbog njegovog iscrpljivanja, logično je da se sredstva ulažu u ostale produktivne faktore.

Ima li održivog rudarstva?

Da li ima održivog rudarstva – pitanje je sad? Neki popularni aktivisti tvrde da je održivo rudarstvo oksimoron – kao što je naprimer „drveno gvožđe“ ili „suva voda“. Sa tim se možda slaže deo (ultra)ekologa. Veći deo inženjera, pravnika, ekonomista pa i lekara, smatraju da je održivost kompromis između prava ljudi da žive bolje kao i prava budućih generacija da ne naslede Planetu u gorem stanju, a koji proističe iz principa međugeneracijske pravde. Naravno da se taj koncept moguće sprovoditi korak po korak. Nema takvog „čistog“ razvoja, ni „zelenih“ radnih mesta, kao ni „cirkularne ekonomije“, ili čak „bio-ekonomije“ koji su model i vrednosti po sebi. U skladu sa principom integralne održivosti društva, potrebno ja da se sa ekološkom održivošću, preklapaju ili teškom mukom, usaglašavaju i socijalna i ekonomska održivost, u koju spadaju i ciljevi kao što su redukcija siromaštva, smanjivanje štetnih nejednakosti, program ostvarivanja prava žena i devojčica, smanjivanje socijalne patologije, humanizacija tehnologije i funkcionalnost institucija.

Srbija, se svrstava u države sa nanižom stopom rudne rente

Prema teoriji, održivo korišćenja neobnovljivih resursa postoji ako se ne dovodi u pitanja agregatna produktivnost proizvodnih faktora u vremenu. To znači i takav razvoj, koji može dovesti do iscrpljivanja pojedinih resursa, naprimer rude, ako produktivnost svih ostalih faktora (rad, kapital, infrastruktura, tehnologija, ljudski resursi, znanje) permenetno popravljaju produktivnost tako da mogu da kompenzuju odsustvo iscrpljenog prirodnog resursa i omoguće relativno bezbolanu tranziciju na neku drugu proizvodnju, ne dovodeću i u pitanje rast dohotka i zaposlenost.

Onaj ko se bavi održivim razvojem mora da se bavi i ekologijom u najširem smislu, dok onaj ko se bavi ekologijom u užem smislu i ne mora da se bavi razvojem. I tu se stvar ne završava. Kontroverzi oko održivosti, ekološke, socijalne, institucionane, humane, tehnološke…, trajaće još ko zna koliko. Neće se sve nedoumice otkloniti ni jednom novom konferencijom, deklaracijom UN, teorijom ili knjigom.

Sukob interesa – nacionalna i lokalne javne politike

Kako se raspodeljuje rudna renta u Srbiji? Tako što od uplaćene rudne rente – 60 odsto pripada budžetu Srbije, a 40 odsto opštini na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija. A ukoliko se eksploatacija vrši na teritoriji Vojvodine, onda se novac od rente deli tako da 50 odsto ide u republički budžet, 10 odsto u pokrajinski, a 40 odsto u budžet opštine na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija. Naravno da su za izmenu sistema i regulacije rudne rente najviše zainteresovane lokalne zajednice.

Evo primera: kompanija Gasprom, potpisala je sa Vladom Srbije, još 2008. godine strateški sporazum o eksploataciji nafte sa vojvođanske zemlje. Eksploatacija je podignuta na nivo koji se nije mogao pretpostaviti pre preuzimanja. Milion tona godišnje, to je bila je „granica snova“, kada su u vreme Jugoslavije eksploatacija dostizala jedva 800 hiljada tona godišnje. Današnja eksploatacija prostire se na tri opštine a iznos ekstrahovane sirova nafte u pojedinim godinama je blizu 1,5 miliona tona.

Ubrzanje eksplaoatacije uz odgovarajuće ugovorne uslove ide na ruku kompanijama koje su još i strateški partneri, razume se iz nekoliko osnovnih razloga:

– prvo, svakome danas, pa i ruskom partneru, jasno je da sagorevanje nafte u zelenoj tranziciji globalne energetike nije proces koji ima dugoročnu budućnost;

– drugo, rudna renta koja se obračunava na izvađenu naftu, plaća se po bagatelnoj ceni od 3% od proizvedene sirovine, dok je zvanična naknada za naftu i gas po našem zakonu 7%;

– treće, obračun vrednosti ekstrahovane količine sirove nafte, odnosno izveštaje o tome, kao i uplate u budžet države vrši sam NIS, bez ikakvih mehanizama države da vrši kontrolu tog prostupka;

– četvrto, činjenica da je posebnim međudržavnim sporazumom predviđeno da se posebna tarifa rudne rente na naftu (od 3% umesto 7%) naplaćuje sve do momenta “postizanja isplativosti projekata”. Kao elementi za postizanje tog cilja navode se izgradnja Južnog toka, od kojeg se odustalo, mada je kasnije Srbija povezana na tzv. Južni ili Turski tok. Na NIS se primenjuje „zakonodavstvo“ (ili praksa) koje je važilo na dan potpisivanja sporazuma, a koje važi i dan danas.

Međutim, tri vojvođanske opštine na kojima se nalaze naftna polja tražile su još 2014. godine da NIS plaća rudnu rentu od sedam odsto, ili da se uplaćeni novac drugačije raspoređuje – da svi prihodi od trenutne rudne rente pripadnu opštinama koje trpe direktne posledice eksploatacije, a da se republika i pokrajina odreknu svog dela.Međutim, Memorandum o saradnji tada su potpisale opštine Srbobran, Kikinda i Kanjiža, a ni osam godina nakon toga „nema pomaka“.

Obeštećenje društva

Pokazalo se u praksi da nema jedinstvene političke ocene efikasnosti rudne rente. Naime, u nas su opštine po zakonu dužne da novac od rudne rente troše za unapređenje uslova života lokalne zajednice, a posebno za izgradnju infrastrukture.

Tako se, naprimer, u vojvođanskoj opštini Kanjiža od tog novca održava javna rasveta, kanali, ili se asfaltiraju ulice. Međutim, već davno je u javnost procurela namera lokalaca da renta i za NIS iznosi sedam odsto, kao bi opštinama pripalo dvostruko više novca. Nasuprot toj ideji, iz vrha države poručuju da se rudna renta „ne menja tek tako jer bismo time destimulisali strane partnere“. Ministarka energetike je za podizanje visine naknada u dogovoru sa ruskim partnerom, ali je učigledno da preovlađuje politički interes, a ne ekonomski motiv.

Jedna činjenica mora da bude nesporna. Renta nije obeštećenje svih oštećenih učesnika, koji bi mogli da budu uskraćeni. To je prvenstveno obeštećenje društva, lokalne ili nacionalne zajednice ljudi koji polažu pravo na javni resurs. Tako se može razumeti devastiranje zemljišta, osiromašenje rudne žice, seča šuma, zagađivanje reka, efekat gužvi i prenaseljenosti gradova, pretrpanost plaža na morskoj obali, pa i deo učinka klimatskih promena.

Međutim, nema takvog ekološkog interesa, politike i strategije, po sebi, u kojima se ne prepoznaju ljudi i njihov interes, odnosno bilo kao javni ili pojedinačni. Ne mogu se u celini sačuvati svi ekosistemi, netaknuti prirodni predeli, beskrajno čista voda, ako se ne bude zadovoljio osnovni interes ljudi da imaju dovoljno vode, vazduha i hrane, kao i uslove za dohodak i zaposlenost. A kada to već imaju, onda bi se moglo desiti da imaju i uslove da poprave stanje životne sredine, prirodnih retkosti i ukupnih resursa.

Pojednostavljeno govoreći, to je teorija supstitucije dela prirodnog kapitala novim stokovima stvorenog kapitala. Čini se da je ljudski kapital u toj strukturi (obrazovanje, stručno i opšte znanje, institucije i kultura) najvažnija komponenta stvorenog kapitala. Institucije, nažalost najslabije ocenjeni pokazatelj-stub konkurentnosti za Srbiju, najvažniji su indikator funkcionalnosti faktora proizvodnje kao i toga koliko je neki razvoj održiv ili ne i šta sve može da proistekne od (ne)održivog rudarenja u Srbiji. Nedostatak elementarnog poverenja u pravosudni sistem, vladu, javne ustanove, policiju i odgovornost političkog liderstva, od nacionalnog do lokalnog nivoa u Srbiji, ne može da kompenzuje nikakva rudna renta.

Izvor: Nova ekonomija, piše profesor Petar Đukić