јун 2009

Čini mi se najbolje da opišem dva aktuelna povoda za ovaj tekst, pa ostavim na volju čitaocima da izaberu onaj koji im izgleda prikladniji. Naslov sam inače, izvrnut naopako, kao čarapu, oteo od Luja Amstronga i njegove ljupke pesmice „On the Sunny Side of the Street“, jer ulica, a o njoj će u ovom tekstu biti reč, ima i mračnu stranu.

Prvo, 18. aprila 2009. pripadnici antiterorističke policije u Trstu uhapsili su Gorana Davidovića, sa nadimkom Firer, vođu organizacije „Nacionalni stroj“ koji je pobegao u Italiju, jer mu je Vrhovni sud Srbije juna 2008. potvrdio kaznu od godinu dana zatvora zbog raspirivanja rasne, nacionalne i verske mržnje. Hapšenju je prethodilo prepucavanje srpske i italijanske strane oko toga ko je kriv, dal’ Italija što mu je dala vizu, dal’ Srbija što nije izvestila italijansku ambasadu da mu ne daje vizu. Gordijev čvor je presekao Ljuba Živkov u jednoj od svoji brojnih kolumni pitajući se kako je neko punopravno osuđen na zatvor mogao da ostane u posedu pasoša. Ne zna se da li će „srpski neonacista“, kako ga je nazvala italijanska štampa, u domovinski zatvor biti sproveden zajedno sa hrpom nacističkih uniformi i propagandnog materijala koji su zaplenjeni u stanu njegove supruge u Trstu. Njemu nije imalo potrebe bilo ko i bilo šta da pakuje. Optužen je i dokazano mu je vođenje organizacije koja je oskrnavila jevrejsko groblje u Beogradu, zatim ispisivala pretnje na zgradama B92 i Helsinškog komiteta, lepila plakate „Nož, žica, Srebrenica“ i „Mladiću, hvala ti za srpsku Srebrenicu“ po Negotinu i Sremskoj Mitrovici, u Novom Sadu fizički su napali pripadnike antifašističkih opredeljenja, pretili progonom Albanaca, Hrvata, Mađara i, dakako, Roma.

Drugi povod je šireg značaja, a bitna razlika je što njegovom akteru ne može biti suđeno. Reč je o iranskom predsedniku Ahmadinedžadu koji je 20. aprila, na rođendan Adolfa Hitlera, u Ženevi na skupu OUN o rasizmu, svoj rasizam, kao kolajnu, prikačio Jevrejima. Destrukciju, na mnogo višem nivou nego „srpski Firer“, sproveo je pokušavajući i uspevajući da razjedini Evropsku uniju, bar na tom skupu, i da odalami šamar američkom predsedniku Obami, koji je svim silama želeo da otkloni decenijama star konflikt između Irana i SAD. Činjenica je da jevrejska država – Izrael daje sve više povoda za umanjenje simpatija u svetu, ali bi moralo biti krivično delo pozivanje da je se slisti sa lica zemlje. No taj terorista na vlasti, inženjer ljudskih sudbina (profesor Univerziteta tehničkih nauka u Teheranu) uspeo je da minira mučan mirovni proces na Bliskom Istoku i veže ruke, za neko vreme, svima koji bi da mu uvedu kontrolu nad nuklearnim programom. I da za sve to dobije burne aplauze na otvorenoj sceni Generalne skupštine OUN.

Krvavo crvena nit koja povezuje nacizam i neonacizam je mržnja prema Jevrejima, Romima, homoseksualcima i manjinama uopšte. Ono što povezuje „našeg“ Davidovića i Ahmadinedžada je ista matrica osionog radikalizma, ono zbog kojega je najumereniji izraelski političar Šimon Peres, nakon Ahmadinedžadovog govora rekao: „Ponovo smo videli Hitlera“. Nije mali broj razložnih ljudi koji smatra da se obraćanjem pažnje na te ekstremiste samo doprinosi njihovom prisustvu u medijima, što oni jedino i žele. Možda je ta teza validna za neka normalna vremena. Međutim, svet se danas nalazi u jednoj od najtežih kriza u svojoj istoriji, a ista ta istorija uči da je kriza 1929. godina rodila fašizam i dala krila Staljinovom modelu komunizma.

Karakteristično je da neonacizam danas u Evropi buja baš u zemljama koje su se spasle staljinizma i u kojima neki njegov totalitarizam žele da zamene još opakijim hitlerovskim. No elemente nacizmu svojstvenog rasizma uočavamo i u najdemokratskijim državama Evrope. Pripadnici ultradesnih snaga tih zemalja svoju oštricu bruse i usmeravaju prema imigrantima. U Holandiji je populistički lider Pim Fortuin (Fortuyn) početkom decenije proklamova „Holandija je puna“ i pozivao na pogrome stranaca. Završio je onako kako je drugima pretio – ubijen je. U mirnoj Švajcarskoj najpopularniji političar (28,8 odsto glasova na izborima 2007.) je Kristof Blošer, a uspeh mu donosi nepomirljiv odnos prema strancima. Slična je situacija sa Žan Mari Le Penom u Francuskoj, donedavna sa Jergom Hajderom u Austriji i sada sa njegovim naslednikom Stefanom Pecerom. U Nemačkoj reanimirani nacisti osnovali su neonacističku partiju NPD, sa ambicijama da poveže istomišljenike širom Evrope. Prelazak na Istok vodi preko Poljske, zemlje velike kulture i ozbiljne demokratske tradicije gde su braća Kaćinski pokušala da uvedu svoj ksenofobni model društva ali voljom većine – propala. Međutim, dublje i opakije korenove neonacizam ima Mađarska. Njihove neonaciste predvode elegantna gospoda čiji vođe su Gabor Vona i advokatkinja Kristina Morvai, koji mobilišu rulju sa ulice pod nazivom „Magyar Garda“. Posle noći krvavih nereda u mestu Dunajska Sreda, oni su prošle godine blokirali granični prelaz prema omraženoj Slovačkoj, a da im se nikakva vlast nije suprotstavila. U Slovačkoj, pak socijaldemokratska vlada ušla je u koaliciju sa SNS, nacionalističkom partijom ekstremne desnice, čiji dvodelni slogan obećava da će „korbačima uvesti red“ i „rešiti problem Cigana“, a kolateralno oterati mađarsku manjinu i homoseksualce. Češka, zemlja Masarika i Dubčeka iznedrila je Partiju rada, čiji vođa Tomas Vandas, pomodno poziva sunarodnike: „Ustani i bori se protiv liberalizama“. Njihova nacistička La Pasionarija, Petra Edelmanova, osnivač Nacionalne partije i vođa paramilitarnih grupa, obećava kandidaturu na izborima 2010. godine pod parolom „definitivnog rešenja pitanja Cigana“ – baš tim Hitlerovim rečima „definitivno rešenje“ ili u Nirnbergu jasnije rečeno – genocidom. Nabrajanje završavam, iako tu nije kraj, Putinovim San Peterburgom u kojem je nikao nacistički „Slavjanskij Sojuz“ – skraćeno i sugestibilno – SS, čiji se vođa neki Vladimir slika sa kamama u obema rukama i Hitlerovom slikom iz sebe.

Ovaj kratak pregled evropskog neonacizma samo je predložak za razmišljanje o mogućnostima koje kriza može da izbaci u orbitu. Okosnicu današnje neonacističke rulje, kako tvrdi francuski filozof Alan de Benoa čini huliganska rulja fudbalskih navijača, a šta takva rulja može, ako joj se pruži prilika, dokazao je kod nas Arkan sa svojim Tigrovima. Naš mali „Firer“ Davidović, u posebnoj ćeliji tršćanskog zatvora Coroneo, koji je Ivo Andrić uveo u literaturu, čekao je da bude isporučen Srbiji. Italija ima pet ultradesnih partija sa oko 480.000 pripadnika i izbornim telom od 1,8 odsto glasača. Najtiražniji italijanski dnevnik „La Repubblica“ objavio je 17. marta „family photo“ nekolicine političara vladajuće koalicije zajedno sa vođama nacista, što objašnjava zašto je srpski Firer potražio utočište u Italiji i zašto može u poslednjem trenutku doći do zatezanja oko njegovog isporučenja. Međutim, bude li ipak prevagnuo razum, bićemo svedoci da li je srpski Firer – Davidović od reči, jer je obećao da će se tada žaliti Sudu za ljudska prava u Strasburu. Tehnologija neonacističkog nasilja zasniva se na zloupotrebi demokratije, pa se i to može desiti, međutim, čini se da malo zaboravlja kako je današnja Evropa i zvanično antifašistička, pa valja sačekati kakav će odgovor dobiti iz Strasbura. Dotle, neka mu zatvor u Zabeli pruži utočište i mogućnost da razmišlja. Da mu je komšija iz Požarevca još među živima, možda bi čak postao nacionalni heroj – kao Arkan i Mladić.

Milutin Mitrović

broj 55, maj 2009. godine

Finansijska kriza utiče na poslovanje svih preduzeća u regionu. Međutim, Megastores Electroniki d.o.o. uskoro otvara i svoj treći veleprodajni objekat u Srbiji. Nikos Karakostas, generalni direktor ove kompanije, govori o ostvarivanju planova, tendencijama i mogućim poboljšanjima.

B&F: Kakve su posledice krize u Grčkoj?

Siguran sam da ne postoji zemlja koja na neki način ne oseća posledice finansijske krize. To su reperkusije onoga što nazivamo globalizacijom. U Grčkoj situacija nije prijatna – u ovom trenutku: poslovanje je ispod prošlogodišnjih rezultata a broj nezaposlenih se povećava. Vlada pokušava da primeni mere kojima će ublažiti efekte krize, baš kao i u Srbiji.

B&F: Upoznati ste sa situacijom u Srbiji. Kako poredite tržišta u Grčkoj i Srbiji sada, ali i pre krize?

N. Karakostas: Dobro sam upoznat sa kretanjima u Srbiji zato što ovde provodim 26 dana mesečno. Srbija je, na žalost, bila u velikim problemima skoro 15 godina. Sada upravo to treba pretvoriti u kompetitivnu prednost, pošto su ovde svi upoznati sa životom tokom kriznih vremena. Posledice se osećaju, ali znatno manje nego u zemljama zapadne Evrope. Država treba da pomogne biznis zajmovima za preduzeća koji bi pomogli i zapošljavanju ljudi.

B&F: Poslednji podaci kažu da je u Srbiji tokom prošle godine zatvoreno više od 10.000 malih preduzeća. Kako će se to odraziti na privredu?

N. Karakostas: Čašu uvek možete da posmatrate kao polupunu ili kao polupraznu. Uz veliki broj zatvorenih preduzeća, postoji i broj novootvorenih, koji se takođe meri hiljadama. Definitivno postoji redistribucija novca u ovom trenutku – biće žrtava, ali i pobednika. Na kraju ćemo zateći nove pozicije na tržištu, ali bitno je da se novac i dalje kreće.

B&F: Koji je način kontrole i prevencije u Vašoj kompaniji?

N. Karakostas: Elektroniki je poznata po to strogoj kontroli troškova. Trenutno smo jedina stopostotno grčka kompanija u našoj oblasti poslovanja na tržištu gde su prisutne veoma jake kompanije iz Engleske i Nemačke. Uprkos tome, konstantno ostvarujemo dobit i imamo sve veći udeo na tržištu.

Naravno, kontrolišemo naše troškove i investiranja. Do kraja juna trebalo bi da otvorimo još jedan objekat u Novom Sadu, ukupno treći u Srbiji. Pokušavamo da ostvarimo najbolji mogući rezultat koji možemo.

B&F: Mislite da je sada dobar momenat za investiranje u nove objekte?

N. Karakostas: Mislim da je uvek dobro investirati u vreme velikih kriza. I dalje se držimo naših investicionih planova, samo smo daleko oprezniji. Imamo 63 prodavnice u Grčkoj, uskoro tri u Srbiji i tri na Kipru. Imamo u planu da otvorimo naše prodavnice u Bugarskoj, Makedoniji i Albaniji već sledeće godine.

Naša vizija je da postanemo vodeći na Balkanu, a što se tiče Srbije cilj nam je da, recimo u naredne tri godine, ostvarimo udeo od 20 odsto tržišta, što bi nas dovelo u lidersku poziciju.

B&F: Da li ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima Megastores Electroniki u Srbiji?

N. Karakostas: Naravno, iako ostvareni rezultat malo odstupa od prošlogodišnje prognoze, čemu je isključivo doprinela kriza. Uprkos njoj, naš biznis i dalje uspešno funkcioniše. Trenutno imamo 90 zaposlenih i uposlićemo još 25 kad otvorimo poslovnicu u Novom Sadu.

B&F: Koje je Vaše mišljenje o politici uvoza i izvoza u Srbiji i šta biste preporučili srpskim vlastima?

N. Karakostas: Uvozne stope su veoma visoke, u potrošnoj elektronici one variraju između 5 i 15 odsto na različitim tržištima, što je velika razlika koja, na kraju, utiče i na cenu. Konačno, taj novac bi trebalo da se ulaže u velike projekte važne za zemlju i to mogu da razumem. Takođe nam ne olakšava ni zakon koji u Srbiji nalaže da svi proizvodi vezani za elektriku moraju da imaju izdate sertifikate o ispravnosti u Srbiji, uprkos tome što već imaju potvrde izdate od strane Evropske unije. To je nepotreban trošak.

Na putu ka EU porezi će biti postepeno smanjivani, što bi trebalo da dovede i do jeftinijih proizvoda, a u slaboj ekonomiji i sa malim prosečnim dohotkom po glavi stanovnika, to je velika razlika.Nikos Karakostas:

Marko Miladinović

broj 55, maj 2009.

Skoro je sedam meseci od kako je Skupština Srbije usvojila Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a ista skupština je uspela da izabere i ljude koji će biti instrumenti za sprovođenje Strategije za borbu protiv korupcije u Srbiji. Tim činom je odgovorila na kritiku dela godišnjeg izveštaja Evropske komisije iz novembra 2008. godine o napretku koji su zemlje kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u EU, uključujući Srbiju, postigli u procesu evropske integracije u toj godini. Međutim, pitanje je koliko smo mi zaista postigli na ovom polju.

Činjenica da je jedan ovakav izveštaj u svom delu koji se tiče napretka Srbije, ceo pasus poklonio pitanju korupcije, govori o tome koliko je lečenje ove društvene bolesti neophodno sa stanovišta svetskih i evropskih vrednosti.

Poreklo reči korupcija je latinsko, i reč coruptio označava: “pokvarenost, raspadanje, podmićivanje, potplaćivanje”. Korupcija je bila označena kao kvarenje vlasti još od strane Platona i Aristotela, dok su joj nešto šire značenje davali Makijaveli i Ruso ocenjujući je to moralno kvarenje svih ljudi, a ne samo onih koji vrše vlast. Prve pojave kvarenja ljudi koje su izazvale pažnju javnosti na ovim prostorima nastaju još u Kraljevini SHS. Tako je davne 1926 godine kralj Aleksandar Karađorđević iskoristio učešće sina Nikole Pašića, Radeta, u tzv. aferi Adamstal da bi smanjio njegov politički uticaj. Tim povodom formiran je i Anketni odbor (zvuči poznato) koji je trebalo da ispita sklapanje nepovoljnih ugovora između tadašnje Kraljevine SHS i više preduzeća. Iako je razlog bio da se kazne korupcijski skandali Radeta Pašića, povod je bio čisto politički pa je ceo proces i završen političkim kompromisima (i opet zvuči poznato). Dolaskom komunističke vlasti ova pojava se više razvija kroz jednopartijski oportunizam, ali se o korupciji, kao uostalom o svemu što bi moglo da podriva stubove narodne vlasti, malo pričalo. Ako pogledamo devedesete godine kao primer jedne moralne erozije, primetićemo da se slična matrica održala i do današnjih dana. Jer, sudeći po broju sankcionisanih pojava ili bolje reći aktera iz tog perioda, kao što bi junak iz crtaća, petao Sofronije rekao, matematika je jasna – crva tj korupcije nije ni bilo. Plodno tlo za uzgoj korupcije su upravo periodi sveopšte tranzicije u svakom društvu. Naime, pomenute 90-te godine tajfunski su osiromašile sve slojeve stanovništva (osim pripadnika snalažljive vrste), kako u materijalnom tako i u moralnom smislu To je dovelo do toga da sa jedne strane imate nosioce važnih društvenih funkcija slabog materijalnog statusa, a sa druge strane novostvorene poslovne ljude, spremne da izađu u susret finansijskim potrebama istih službenika. Što se tiče savremenika korupcionaških afera, ne treba ih posebno pominjati, dovoljno je prelistati dnevne novine i pre svake ocene sačekati sudski ishod svih dosadašnjih hapšenja, pomalo holivudskog tipa.

Svetsko, i naše
Brojni su primeri iz riznice svetske koruptivne baštine. Sama EU je 2000. godine na svojoj koži osetila razarajuće efekte korupcije. To je bilo vreme finansijskih blamaža u kojima su učestvovala najveća politička imena tadašnje Evropske mašinerije, od Helmuta Kola, Fransoa Miterana, preko Silvija Berluskonija pa sve do tadašnjeg ruskog lidera Jelcina. Tada je najdrastičnije optužen nemački kancelar ujedinjenja Kol, za to da je ne baš hrišćanski, kasu svoje Hrišćansko-demokratske partije otežao za 42 miliona nemačkih maraka. Ono što se kolokvijalno može nazvati korupcijom na najvišem nivou je svakako primer predsednika mlade članice EU, Litvanije, tj Rolandasa Paksasa optuženog za povezanost sa kontroverznim ruskim biznismenom, predstavnikom kriminalnih grupa. Sa druge strane ovaj politički skandal je pokazao snagu pravne države i primer beskompromisnog obračuna sa korupcijom jer je zbog istog predsednik Litvanije opozvan sa svoje funkcije. Ceo postupak je sproveden demokratski od Ustavnog suda pa sve do opoziva u parlamentu, a iniciran je na osnovu podataka do kojih je u svom radu, verovali ili ne, došla Služba državne bezbednosti.(zvuči šašavo, ali deluje). Savremena Evropa ali i svet su regulisali ovaj problem kroz konvencije, a kao najvažnije treba pomenuti svakako Konvenciju UN za borbu protiv korupcije, koja izražava potrebu za transparentnijem finansiranjem političkih partija i donošenjem etičkih kodeksa, kao i Građanskopravnu konvenciju o korupciji koja daje samo definiciju ove pojave, za razliku od Krivičnopravne konvencije koja zahteva od država osnuje specijalizovane ustanove koje će se baviti korupcijom. Postoji i međunarodni forum GOPAC (Global Organization of Parliamentarians Against Corruption) koji ima za cilj da olakša saradnju članova parlamenta iz 72 zemlje sveta u borbi protiv korupcije.

E sad, pošto smo postavili dijagnozu, izneli anamnezu i pomenuli neke stare i nove antiviruse ove društvene bolesti, valja se pozabaviti domaćim načinom borbe protiv nje. Tu stupa na scenu novoformirana agencija sa početka ove priče. Agenciju čini devet članova odbora koje je skupština izazbrala na predlog, može se reći raznolikih skupina od Vlade i Predsednika republike, Državne revizorske institucije, Socijal-ekonomskog saveta pa sve do predstavnika sedme sile preko njihovih udruženja. Kandidate takođe predlažu i nosioci pravosudne sile, Advokatska komora Srbije i Vrhovni kasacioni sud, a jedan od predloga dolazi i zajedničkim dogovorom Zaštitnika gradjana i Poverenika za informacije. Inače, predhodnik ove agencije je rođen 2001 godine pod imenom Savet za borbu protiv korupcije. Pored ostalog ostaće upamćen u javnosti jer je ukazivao da su neki domaći biznismeni malo previše ušećerili svoj izvoz, pa je pozlilo ne samo celoj našoj naciji, već i Evropskoj uniji. Međutim, kako mu i samo ime kaže, Savet je samo bezuspešno ukazivao na slučajeve korupcije nemajući pri tome nijednu institucionalnu alatku za delovanje. Što se tiče imena novih antikorupcijskih boraca, možda je najbolja preporuka pojedinih članova njihov antikorupciski staž u Savetu iako su ga vremenom napuštali zbog nemogućnosti faktičkog delovanja . Treba se prisetiti da je radi predloga da treba srušiti zgradu jedne domaće tv stanice zbog nedostataka vezanih za građevinsku dozvolu, jedno od ovih imena doživelo medijsko rešetanje od strane ovdašnjeg basiste u penziji, inače vlasnika iste stanice.

Para vrti gde burgija neće
Čini se da je najveća prednost novoformirane agencije u odnosu na bivši savet, upravo postojanje konkretnih instrumenata delovanja, kroz mere upozorenja funkcionerima, kao i mere javnog objavljivanja preporuke za razrešenja. Kada dođe do kršenja zakona od strane funkcionera, Agencija podnosi predlog nadležnim organima radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog ili krivičnog postupka. Članovi odbora agencije će ubuduće morati da lupaju glavu tumačeći finansijske izveštaje stranaka umesto Odbora za finansije (koji čine predstavnici stranaka), koji je to do sada vrlo “predano” radio. Ovim zakonom i Republički odbor za rešavanje sukoba interesa ostaje bez posla jer Agencija preuzima njegove nadležnosti. Reč je o istom odboru koji je bezuspešno apelovao na moral nekih predsednika opština da se odreknu svoje poslaničke funkcije, jer to nije baš lepo a i nije u skladu sa Ustavom. Za dokazane korupcionaše slede velike novčane i zatvorske kazne, gubitak posla, pa i zabrana bavljenja javnom funkcijom u periodu od 10 godina od dana pravosnažnosti presude. Da bi borba protiv korupcije bila efikasna potrebno je i da sami građani prestanu da nude razna sredstava za podmazivanje i probaju da nešto završe na „suvo“. A za slučaj da ne uspeju, ovaj zakon predviđa obavezu agencije da postupa po predstavkama građana, da radi na informisanju javnosti, kao i na obuci o korupciji. Ovo je u skladu sa pomenutom Konvencijom UN o korupciji koja čak predviđa i zaštitu svedoka i žrtava korupcije. Sa druge strane, potrebno je da Vlada promeni svoj odnos koji je imala prema ovakvim telima tj da prestane da se ponaša kao pacijent koji nezadovoljan dijagnozom doktora trči po drugo mišljenje i negira bolest. Na kraju, potrebno je da istražni i pravosudni organi efikasno odrade svoj deo posla, i da se napokon utvrdi nečija odgovornost za ovakva nezakonita dela, inače predviđena Krivičnim zakonom zemlje, iako je, nažalost, odgovornost biljka koja do sada nije uspevala na našem plodnom tlu. Agencija počinje sa radom 1. januara 2010 godine, a do tada korupciji na putu stoje samo zakon i moral. U nekim društvima i to je dovoljno.

Mirko Miloradović

broj 55, maj 2009.

Odluka „Metalca“ da na tržište plasira nov proizvod najvišeg kvaliteta zahtevala je ulaganja u novu tehnologiju, a kao najpogodnije i najisplativije rešenje pokazala se primena robotskih ćelija, proizvedenih u novosadskoj fabrici „ICM Electronics“. Tako je svoj radni vek započeo robot Radiša, omiljeni radnik u „Metalcu“, kaže Aleksandar Marković, direktor „Metalac posuđa“.

Krajem sempembra prošle godine u kompaniji “Metalac” iz Gornjeg Milanovca puštena je u rad prva robotizovana linija za proizvodnju emajliranog posuđa u jugoistočnoj Evropi. Robotsku ćeliju primenjenu u ovom preduzeću proizveli su domaći stručnjaci u novosadskoj fabrici “ICM Electronics”. Govoreći o iskustvima primene robotike u domaćoj industriji na stručnom skupu u Privrednoj komori Beograda, Aleksandar Marković, direktor “Metalac posuđa” je kao razlog uvođenja tehnoloških inovacija naveo odluku da se na tržište izađe sa novom linijom proizvoda najvišeg kvaliteta. Naime, “Metalac” ima pet decenija iskustva u proizvodnji emajliranog posuđa srednjeg i visokog kvaliteta, više od 5.000 proizvoda u ovom asortimanu i više od četiri miliona kupaca na najrazvijenijim svetskim tržištima. Ali ugovor sklopljen pre dve godine sa svetski poznatim dizajnerom Karimom Rašidom, među čijim mnogobrojnim klijentima su i ”Davidoff”, “Prada”, “Giorgio Armani”, “Kenzo” i “Sony”, podstakao je ideju i o proizvodnji najkvalitetnijeg emajliranog posuđa, sačinjenog od  materijala koji ispunajvaju najzahtevnije kriterijume zdravstvene ispravnosti.

To, između ostalog, nalaže da rub posuđa bude prekriven niklom, o čemu Marković detaljnije kaže: “Emajl je prevlaka koja ima lošu osobinu da ne može da prekrije oštru ivicu, pa se rub posude štiti na različite načine da bi bila zdravstveno ispravna. Kada je reč o vrhunskom kvalitetu to je posuđe sa hromiranim ili niklovanim rubom. Hromiranje ne radimo u našoj kompaniji jer nam proizvodnja još nije na nivou da bi opravdala ulaganja u galvanizaciju, za koju možemo da nađemo kvalitetne partnere pa taj segment proizvodnje autsorsujemo. Međutim, brušenje emajla niko ne radi i taj problem smo morali sami da rešimo“.

Fleksibilno rešenje
U „Metalcu“ su na raspolaganju imali tri opcije. Prva je da se brušenje radi ručno, ali osim što je ovaj postupak spor i neprecizan, opasan je i po zdravlje radnika jer se prilikom obrade emajla stvara prašina koja sadrži silicijum, te je ova solucija odmah odbačena. Druga je bila kupovina visokoautomatizovane i viskoproduktivne opreme. Međutim, ovakva oprema mnogo košta, a posuđe je, budući visokog kvaliteta, skupo i ne može se prodavati u velikim količinama. Samim tim, ističe Marković, „odlučiti se za serijsku visokoautomatizovanu opremu nije racionalno, jer ne možete tu investiciju da isplatite. Drugo, u izradi ovakve vrste posuđa potrebna je velika preciznost i ponovljivost operacija. Jedan takav artikal će u maloprodaji koštati oko 100 evra, i ako samo jedna posuda u dnevno proizvedenoj seriji ima neki nedostatak, možete da zamislite kolika je to šteta po firmu. Takvo posuđe proizvode još samo dve kompanije, od kojih je jedna u Nemačkoj i naš je partner u nekim drugim poslovima pa su nam omogućili da pogledamo kako se to radi“.

Nakon analize i više različitih kalkulacija u „Metalcu“ su se odlučili za kompromisno rešenje – primenu robotske ćelije. Investicija je na nivou ulaganja u jednu kompleksniju alatnu mašinu, ali nudi daleko fleskibilnije mogućnosti. Njena ukupna vrednost je oko 200.000 evra, pri čemu je oko 40 posto ovog iznosa utrošeno za kupovinu robota, a ostatak za nabavku alata i jedinica za brušenje koje su uvezene iz Nemačke. Sistem ne zauzima puno prostora, veoma je jednostavan za montažu i instaliranje, a robot kome je nadenuto ime Radiša u toku smene proizvede od 200 do 400 komada posuđa, zavisno od veličine i kvaliteta brušenja. Ta količina u potpunosti odgovara sadašnjim proizvodnim potrebama u „Metalcu“, a istovremeno ostavlja mogućnosti da se robot uposli u druge proizvodne svrhe. Jednostavnim i jeftinim prilagođavanjima, koja koštaju par stotina evra, reprogramiranjem se dobija mašina koja može da brusi bilo šta, pa se investicija vraća i kroz druge poslove.

Pogodno i isplativo
„U ovakvim projektima najvažnije je da znate šta hoćete“, predočava naš sagovornik, „a mi smo tačno znali šta hoćemo da dobijemo i to smo realizovali u saradnji sa stručnjacima iz ICM-a. Povezali smo robota i četiri brusne jedinice sa četiri različita kvaliteta brusne trake i dobili jednu vrlo fleskibilnu mašinu. Zahvaljujući njenoj primeni dobili smo i nove ideje, pa smo neke nove linije posuđa počeli da dekorišemo brušenjem, kao što je slučaj sa serijom koju trenutno radimo za slovenačko tržište. U našoj proizvodnji primenjujemo različite vrste brušenja, koje su se do sada realizovale ili ručno, ili pomoću automatskih mašina namenjenih za proizvodnju velikih serija. Međutim, kada su u pitanju manje količine, primena robota je veoma pogodna i isplativa jer ne morate da pravite nove alate za različite proizvodne linije, a istovremeno ne ugrožavate njegove kapacitete za ono što mu je osnovna namena“.

Odluku „Metalca“ da se i pored ponuda iz inostranstva odluče za robota domaće proizvodnje, Marković objašnjava time da je osim konkurentne cene, presudila i spremnost stručnjaka ICM-a da pruže veoma brzu i kvalitetnu podršku tokom instalacije sistema i nakon njegovog uvođenja. Takva saradnja je pored kratkog vremena implementacije doprinela i da obuka radnika prođe bez ikakvih problema. Radiša je postao omiljen u „Metalcu“, kaže naš sagovornik, „jer kad je nešto novo i dobro, svi vole sa tim da rade. Naročito inženjeri, koji su kao deca. Samo im dajte igračku i neće izlaziti iz fabrike. Znam to jer sam i sam inženjer“.

Nova linija najkvalitetnijeg emajliranog posuđa uskoro će se pojaviti na tržištu, najavljuje Marković. Za koje vreme će se investicija isplatiti i Radiša početi da donosi zaradu teško je prognozirati u uslovima svetske ekonomske krize, ali naš sagovornik je uveren da je „Metalac“ napravio odličan potez investiranjem u ovakvu vrstu tehnologije. Šta više, zbog mnogobrojnih prednosti koje su se iskazale u procesu njene primene u „Metalcu“, slična rešenja po njegovom mišljenju mogu baš u uslovima krize biti od velike koristi i drugim domaćim proizvodnim kompanijama.

Zorica Žarković

broj 55, maj 2009.