јул 2009

Iz globalnih tendencija danas nisu izuzete ni institucije kulture. Truli, ili ne, kapitalizam diktira tržišnu igru, po kojoj i proizvodi baštine imaju svoju cenu. Ako su nam tranzicija i loša ekonomska situacija bili opravdanje do sad, od sad je feedback jedini termin vezan za izložbene prostore.

U noći između 16. i 17. maja zabeležena je rekordna poseta od pola miliona ljudi, na manifestaciji koja se održava šestu godinu za redom. Noć muzeja organizovana je na više od 190 lokacija, u 41. gradu u Srbiji i pokazalo se da je publika željna kulture na jedan drugačiji, prisniji način. Samo u Beogradu, u kojem su najveći muzeji zatvoreni zbog rekonstrukcije, bilo je 300.000, a u Novom Sadu 140.000 posetilaca. Ankete su pokazale da su ovom prilikom neki od njih po prvi put i kročili u muzej. Bilo bi tužno, da to nije odraz celokupne društvene situacije. Muzeji su u celom svetu u službi publike, dok je marketing nezaobilazan element savremene muzeografije. Kao javne službe oni ne smeju da dozvole da postavke, izložbe ili drugi programi budu nezanimljivi, ili da nema posetilaca. Prazne sale neće dovesti do finansijskog kraha muzeja, ali hoće do kraha svrhe njegovog postojanja, zato savremena muzeografija uvodi u svoju praksu marketing u njegovoj punoj funkciji. Ona ne podrazumeva samo promotivne aktivnosti, već i istraživanje, planiranje proizvoda i distribuciju. Istraživanja imaju za cilj da dođu do saznanja šta interesuje publiku i koji način prezentacije joj je prihvatljiv. Na osnovu ovih saznanja formiraju se atraktivni „muzejski proizvodi“. Stalnim promotivnim aktivnostima oni moraju da se predstavljaju najširoj javnosti, zbog koje na kraju i postoje.

Noć muzeja je više nego uspešan pokušaj da se zanimljivim sadržajima zaintrigira publika. Premeštanjem sadržaja, koji su po pravilu rezervisani za dan, u noćnu varijantu, privlači se mnogo širi raspon interesnih grupa. Svi programi koji su bili dostupni ove noći mogli su da zagolicaju maštu i vrate nas u vreme svog dešavanja. Manja gužva nego prethodnih godina rezultat je veće ponude lokacija i bolje posećenosti izložbi van centra grada, posebno na Dedinju i Topčideru. Među najposećenijim bili su Vojni muzej sa izložbom „Karikatura u ratu“, a posle njega i kompleks Belog dvora, u kojem je predstavljena kulinarska prošlost kraljeva. Velika gužva bila je ispred Pedagoškog muzeja za izložbu „Kažnjavanje učenika kroz istoriju“. U Istorijskom muzeju predstavljene su maske vladara i političara, poput kneza Miloša Obrenovića, Nikole Pašića i kralja Aleksandra Karađorđevića, kao i komunističkih funkcionera Moše Pijade i Borisa Kidriča. U Etnografskom muzeju izložba „Skadarsko džube“ privukla je oko 15.000 ljudi. Kroz samo jedan odevni predmet ispričana je priča o preplitanju različitih kultura i vera. Nosile su ga podjednako pravoslavne, muslimanske i katoličke žene. Iza njega se krije vrlo složena priča o kulturnoj razmeni i životu u Skadru i Prizrenu, gradovima koji su bili od izuzetne važnosti za razvoj trgovine i zanata u jadranskom priobalju, ali i kopnenom zaleđu Balkana. Još odavno je začeta ideja o Etnografskom muzeju kao mestu u kome bi baština srpskog naroda trebalo da bude prikazana sveobuhvatno. Praksa je međutim, godinama unazad, bila da kustosi na brojnim terenskim istraživanjima beleže različite podatke, koji se kasnije samo pretvaraju u izveštaje ili naučne tekstove. Muzejski eksponat bio je samo fizički predmet, bez priče koja stoji u njegovoj pozadini. Osamdesete godine 20. veka bile su prekretnica u radu ovog muzeja, kada se i u okviru televizijskih redakcija počelo sa snimanjem etnoloških filmova. Kulturna baština upravo bi trebalo da se skuplja na drugačiji način od onog koji podrazumeva fosilizovane ostatke prošlog vremena. Ona mora biti živa tradicija, dostupna širokoj javnosti. U Kući legata su bila izložena reprezentativna dela nedavno preminule slikarke Ljubice Cuce Sokić, dok je u „Eurocentru“ bila izložba pod nazivom „Budoar“, inspirisana strašću i požudom. U Domu omladine posetioci su mogli i nakon Noći muzeja da vide izložbu „World Press Photo“, na kojoj je predstavljeno 60 autora iz 27 zemalja sveta, kao i izložbu posvećenu punk pokretu, sa eksponatima kao što su autentična odeća i obuća, bedževi, ploče ili ulaznice za koncerte. U Muzeju PTT-a za decu su osmišljene interaktivne igre, kao što je pisanje pisama zamišljenim ličnostima i docrtavanje portreta na markicama.

Upravo o ovoj interakciji između muzeja i publike govorio je ministar kulture Nebojša Bradić, na otvaranju dvodnevne konferencije „Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija“. Po njegovim rečima, muzeji moraju da postanu živi, oni više nisu hramovi, već ono što su u antičko doba bile agore, mesta javnih okupljanja i polemike. Od kraja drugog svetskog rata, u uslovima česte promene vlasti, zalaganje za kulturu, kao i zaštitu kulturne baštine, nije spadalo u red najvažnijih aktivnosti. Navike kulturnih ustanova iz doba socijalističkog uređenja suočile su se sa tržišnim zahtevima i stvorile konfliktnu poziciju. Kulturna baština u Srbiji, kao i ona van državnih granica, je u takvom stanju da zahteva višestruko veća ulaganja od raspoloživih sredstava koja se budžetskom raspodelom mogu odvojiti za tu svrhu. Sedamdesetih godina prošlog veka započeta je izrada međunarodnih pravnih standarda koji bi regulisali pristup kulturnom i prirodnom nasleđu. Najznačajniji međunarodni sporazum tog vremena je Uneskova konvencija o zaštiti kulturnog i prirodnog nasleđa, doneta u Parizu 1972. godine. Mnogi od ovih standarda u našoj sredini nisu bili usvojeni, a neki od usvojenih nikada nisu bili dosledno primenjivani. Raspad države, koji je pratila duboka kriza vrednosti, doveo je do razaranja sistema kao i do manipulacije vrednostima nasleđa, pre svega u cilju postizanja nacionalizma. Konferencija je rezultirala usvajanjem manifesta sa „deset zapovesti“, odnosno zaključaka, koji će biti smernice daljeg delovanja u toj oblasti. Neke od važnijih su usaglašavanje domaćih i međunarodnih zakona u vezi sa kulturnom baštinom, uređenje baza podataka, stalna međunarodna saradnja, neophodnost digitalizacije kulturnog nasleđa i obogaćivanje forme njegove prezentacije. Jedan od važnih zakona u kulturi biće i zakon o zadužbinama i fondacijama. Pomoć donatora je danas možda presudna. Bilo bi značajno da se obnovi zadužbinarstvo i vrati prestiž koji su uživali ljudi koji su u 19. i 20. veku podržavali kulturu i umetnost. Kulturno nasleđe je plodonosno za ekonomiju, na područjima bogatim istorijom, kulturom i tradicijom.

Jasna Ljubojević
broj 56, jun 2009.

U okolnostima kada i zaduživanje radi investiranja zahteva podrobne analize, ekonomski je iracionalno ponašanje opština koje uzimaju kredite u evrima radi pokrivanja operativnih troškova.

Strategija Vlade Srbije za prevazilaženje posledica ekonomske krize sadrži mere kratkog daha i zaobilazi suštinske reforme u pogledu temeljnog restruktuiranja javnog sektora i smanjenja javne potrošnje, ocenio je Anthony Levitas, američki stručnjak za javne finansije na skupu o problemima lokalnog razvoja u uslovima ekonomske krize, koji je organizovao USAID u okviru svog Programa podsticaja razvoju opština. Prema rečima američkog stručnjaka, odluka da se opštinama umanje transferi iz republičkog budžeta stvoriće velike probleme lokalnim samoupravama, posebno onim najsiromašnijim koje, za razliku od ekonomski jakih urbanih centara poput Beograda, daleko više zavise od njih. Stoga bi i uvažavanje zahteva da se svim opštinama oduzme isti procenat prihoda, već za pola godine dovelo do bankrota 30 do 40 opština na jugu Srbije.

Sa druge strane, evidentno je da postoji mnoštvo propusta u upravljanju lokalnim budžetima, koji se pre svega ogledaju u višku zaposlenih u administraciji i visokim operativnim troškovima. S obzirom da je ove godine lokalnim samoupravama preneta nadlženost za prikupljanje poreza na imovinu, to je značajana šansa za uvećanje opštinskih prihoda uprkos činjenici da je naplata ovog poreza prethodnih godina bila veoma slaba. Na opštinama je da se maksimalno angažuju oko efikasne registracije imovine i naplate poreza, što bi im, prema procenama američkog stručnjaka, moglo uvećati prihode od četiri do osam posto do kraja godine. Opštine treba da se angažuju i oko unapređenja regulative u tom segmentu i da insistiraju na novim zakonskim rešenjima preko Stalne konferencije opština i gradova.

Kao jedan od velikih problema za loklani budžet Levitas navodi opštinska izdvajanja za javna komunalna preduzeća, bilo da je reč o direktnim ulaganjima ili transferu novca putem sklapanja različitih ugovora. U isto vreme, ne samo da su zamrznute cene komunalnih usluga već je i stopa njihove naplate veoma niska (izuzev U Beogradu), pa je sve vidljiviji negativan trend u poslovanju komunalnih preduzeća: dugovi se gomilaju a rešenja za tekuću likvidnost traže u novčanim pozajmicama. Time se generišu veoma ozbiljni i dugoročni problemi koji se neće razrešiti ni kada privreda počne da se oporavlja, upozorava američki stručnjak. Prema njegovom mišljenju pogrešan je i stav da je izlaz iz ovakve situacije isključivo u privatizaciji, jer ona neće rešiti ništa dok se ne ustanovi novi pravni okvir koji će obezbediti stimulativnije tržišne uslove, uključujući i slobodno formiranje cena komunalnih usluga.

Fantomske institucije
Ekonomski je iracionalno i ponašanje pojedinih opština u Srbiji koje tekući deficit u budžetu pokušavaju da nadomeste kreditnim zaduživanjem u evrima. Veliko je pitanje da li će se dinar održati na postojećem nivou, te se takvim potezima ulazi u ogroman rizik kako će se ispuniti dospele obeveze. U aktuelnim okolnostima čak i zaduživanje radi investiranja je odluka koja zahteva podrobne analize, a kamo li uzimanje kredita da bi se pokrili operativni troškovi, insistira američki stručnjak. Oni se moraju sniziti kroz efikasniju organizaciju u radu opštinskih organa, a lokalne samuprave će morati ozbiljno da se pozabave i problemom viška zaposlenih, ma koliko otpuštanja bila nepopularna i politički rizična u uslovima kada opštinsku vlast uglavnom čine veoma krhke političke koalicije. Poseban problem je način na koji su strukturirana radna mesta, a kao ilustrativan primer Levitas navodi “fantomsku” poziciju institucija poput direkcija za imovinu, koje se tretiraju kao javna komunalna preduzeća iako ne prodaju usluge, a čiji zaposleni primaju veoma visoke plate. Logičnije i racionalnije rešenje bi bilo da rad ovih institucija bude u nadležnosti opština, čime bi donekle počeo da se rešava i hroničan nedostatak stručnog kadra u većini lokalnih samouprava, naročito u najnerazvijenijim regionima.

Lokalna uprava će morati i da presipita postojeće razvojne programe i foksuira se na one koji su u aktuelnim uslovima najodrživiji, da investicione aktivnosti usmeri prevashodno na razvoj infrastrukture i da se u okolnostima kada je mogućnost priliva značajnijih novih investicija krajnje neizvesna okrene aktivnostima koje će maksimalno podržati očuvanje postojeće privrede.

Zorica Žarković
broj 56, jun 2009.

Hrvatska je na nogama. Možda pretjerano rečeno, ali ne suviše. Naime, od početka maja Hrvatska uglavnom puši na nogama. Od kada se proljeće učvrstilo a sunce zagrijalo, pušačka populacija izašla je na ulice. Ispred poslovnih zgrada ili ustanova mogu se vidjeti mali čopori pušača kao unezvereni psi lutalice, kako uvlače dimove pred sažalno prekornim pogledima nepušača u prolazu. Sa ulaznih stepenica zgrada zaštitari ih odlučno tjeraju ako sjednu. Oni se sa svojim pepelom onda povuku malo dalje i u tišini puše.

Početkom maja, naime, u Hrvatskoj je stupio na snagu zakon o zabrani pušenja u javnim zatvorenim prostorima, uključujući restorane i kafiće. Što za kulturu svakodnevice u ovim zemljama znače kafići, nije potrebno objašnjavati: ta nova ognjišta, žarišta društvenog života velikih i malih mjesta, sela i gradova, na kopnu i moru, dobila su funkciju koju su nekada imali rimski forum ili klasične kavane, debatni klubovi, mjesta iz sentimentalnih romana sa scenama susreta i rastanaka, gdje se sklapaju i razvrgavaju prijateljstva i ortaštva, sve uz kavu i u dimu cigarete.

Zato ni jedna druga stvar, ni recesija, ni prijeteća ekonomska kriza čiji vrhunac će, najavljuju ekonomisti, tek doći, ni rastuća nezaposlenost, ni rast cijena, ni skandali i afere, ni lokalni izbori nisu uzburkali toliko javnost koliko ovo pitanja dima. Razlog tome je da se ovaj zakon duboko zario u svakodnevicu gotovo čitavog stanovništva. Ali osim učinaka na društveni život, ekonomski učinci zabrane pušenja došli su kao šok za cijelu ugostiteljsku industriju. Iako su imali šest mjeseci da se prilagode i pripreme za zakon (mada je pitanja kakvo bi to prilagođavanje trebalo izgledati i što bi trebalo obuhvatiti), ugostitelji su nakon samo desetak dana ostali zatečeni razmjerama štete. Ako nemaju otvorene prostore, terase ili bašte, sa stolovima, vlasnici kafića i restorana praktički i nemaju nikakve mogućnosti da se prilagode novo nametnutom običaju. Pad prometa mjeri se ogromnim postotcima: od 20 do 80 posto i to u Dalmaciji, čak do 90 posto u nekim ugostiteljskim objektima u Zagrebu. Neki od najpoznatijih, tzv. kultnih, kafića u starom dijelu grada, već su stavili ključ u bravu, a neki najavljuju da će isto učiniti uskoro. Moj knjigovođa kazao mi je da je jedan njegov klijent vlasnik kafića u subotu, koja je udarni dan za kafedžije, imao promet od 600 kuna (niti 85 eura) cijeli dan. Jedan vlasnik koji ima nesreću da njegov kafić nema «štekat» (terasu) izvisio je natpis: «Nepušači, gdje ste sada?» U zatvorene kafiće ne dolaze više ni nepušači, jer su prazni i bez atmosfere. Televizijske reportaže donose priče konobara koji ostaju bez posla s nikakvim izgledima da nađu novi u istoj branši. Pored toga, konobarenjem se izdržava veliki dio mlade populacije, bilo za vrijeme studiranja ili dok traži posao kojim će početi pravu profesionalnu karijeru. Za pretpostaviti je da je sada sve to otišlo u dim. Jer čak i oni koji još uvijek služe cappucina, macchiata, espressa, strepe od jeseni i prvih kiša, kad će se terase zatvoriti.

Pobuna među 16 hiljada ugostitelja već je počela: obrtnička komora traži izmjenu zakona odnosno da se lokalima manjim od 50 kvadrata omogući da samo biraju hoće li biti pušački ili nepušački; u nekim gradovima kafići će ostati jedan dan zatvoreni u znak protesta, a neki su odlučili direktno izazvati vlast i kršiti zakon, ali su obećali da neće biti nikakvih masovnih protesta zbog «zakona o nepušenju» kako je popularno nazvan. To bi vjerovatno bile najmasovnije demonstracije u zemlji.

Vlasti su, međutim, odlučne: izmjena zakona neće biti. Ministar zdravstva brani zakon neprestano podastirući sve medicinske dokaze o štetnosti pušenja, statistiku bolesti, troškove koje za zdravstveni sistem predstavljaju pušači. Ali na pitanje, ako je pušenje tako štetno, a nitko u raspravi i ne spori da jeste, kako je onda duhanska industrija opće legalna, nitko u vladi nema odgovor. Zapravo, ovdje je vlada u kontradiktornoj situaciji da, s jedne strane, zabranjuje pušenje, a s druge, upire oči ka ovom značajnom izvoru svojih financija. Po nekoj procjeni (mada sve takve procjene treba uzimati sa zrnom soli, jer iza njih je uvijek neka zainteresirana strana) državni bi budžet gubio godišnje 800 miliona kuna (preko 110 miliona eura) ako bi samo 20 posto pušača ostavilo svoj porok. Istovremeno dok zabranjuje pušenje, vlada godišnje daje 72 miliona kuna (oko 10 miliona eura) poticaja uzgajivačima duhana. Sada ugostitelji traže da se ova sredstva prebace njima radi pokrivanja štete.

Također, istovremeno dok zakonodavac i vlada brane zakon, predsjednik kompanije Adris, inače vlasnik Tvornice duhana Rovinj koja je najveći porezni platac u državi, izjavljuje da su Adris i Agrokor «sama srž hrvatskog gospodarstva», prilikom opovrgavanja spekulacija da Adris potajno pomaže Agrokoru da preuzme Merkator. Štoviše, s financijskom snagom koju im daju pušači, ovaj proizvođač cigareta koji snabdijeva veliki dio Balkana, polako se širi i u druge djelatnosti, kao na pr. turizam. Ta joj financijska snaga dozvoljava da postane i veliki mecena i najveći filantrop u Hrvatskoj sa svojom Galerijom Adris i istoimenom humanitarnom Zakladom. Ova se financira s jedan posto dobiti Adria grupe i gotovo svi koji sjede u njenom odboru imaju titulu prof. dr.sc. Na njenom čelu poznati profesor medicine, a među članovima jedan svjetski poznati biolog, jedan monsignore, i drugi. A mnogobrojni ugledni članovi njenih odbora dijele donacije čiji je izvor u onim istim malignim bolestima, emfizemima, zakrčenim venama, moždanim udarima kojima ministar zdravstva plaši publiku u raspravi o zakonu o nepušenju. I sada se kafedžije i pušači koji pale cigarete na kiši i vjetru vjerovatno s pravom pitaju: Tko tu koga zafrkava?

Davorka Zmijarević, Zagreb
broj 56, jun 2009.