септембар 2012

Kad očajavaju, svi su Evropljani manje više isti: brine ih nemaština, (ne)sigurnost radnog mesta i opšta neizvesnost. Kad ismevaju, pomalo susede a najviše sebe, u prvom planu su lokalni valeri satire, ironije i sarkazma izbrušeni tokom mnogih teških dana u kojima je povremeno i brutalni humor jedina oduška, piše u deset nastavka francuski Mond. Kako bi inače planetarni hit postao šou “Izvinite ja sam Grk” komičara Lakisa Lazopoulosa, i kako bi drugačije građani Rejkjavika izabrali komičara za gradonačelnika?

“Šta radi Angela Merkel sa svojom starom odećom?” “Nosi je”. U nemačkom kabareu, koji neguje gotovo svako veće gradsko pozorište i TV stanica, skoro sve teme su političke, a predmet sprdnje kancelarkina (i sopstvena) škrtost i mušičavost. Nemačka je kolevka ove verzije kabarea koji je davnih dana uvezena iz Francuske a onda oslobođena golišavih devojaka i plesa. Opstao je kao institucija i za vreme Berlinskog zida a spušten je na nivo šapata jedino tokom Hitlera. Nemački kabare je rodno mesto nemačkog humora. Stereotip o ozbiljnim Nemcima rezultat je zabranjivanja satire, a ne pitanje nedostatka humora smatra Werner Doye, koji jednom nedeljno na ZDF ima svoju satiričnu emisiju “Toll!” (Super) u kojoj se Nemci danas smeju svemu i svakome bez tabua.

U toku ove krize možda su Nemačka i Grčka imali najviše okršaja i na ovom polju. U Atini je, ne baš previše sofisticirano, osvanula Angela Merkel sa kukastim krstom na čelu. Grci se ipak najviše smeju sebi: na televiziji. Emisija komičara Lakisa Lazopoulosa beleži sve veći rejting, a njegov šou pod naslovom „Izvinite, ja sam Grk“ je bio hit u brojnim svetskim prestonicama. Istovremeno, Grci su tokom celog leta pohodili Epidaurus da bi gledali Aristofanove komedije u kojima je jedan od čestih motiva – dug.

Kriza je preporodila i u život vratila stare komedije iz 1950 – 60 koje prikazuju Grčku kada je zemlja tek počela da se menja i modernizuje, i gde sve manje-više završava u pesmi. U Italiji je pak preporođeno interesovanje za komediju del arte i večne teme: Italijani se žestoko i strasno sprdaju sa svojim najbližim susedima, Jug sa Severom i obratno, žitelji Bergama sa komšijama iz Breše, Florentinci sa stanovnicima Sijene (a sve zbog davnašnjih okršaja). Bilo da je to stvarno slučaj ili je tek puka izmišljotina, Italijani ismevaju svoju razjedinjenost, dezorganizovanost i nedostatak interesovanja za opšte dobro, piše Mond. Na nedavnoj izložbi crteža L’Espressovog vinjetiste Frančeska Altana ismeva se upravo ta crta italijanskog karaktera. “Italijani su suviše veliki individualci”, kaže jedan lik. “Da? Zašto bi to mene interesovalo? To nema veze sa mnom”, odgovara drugi.

Belgijanci ne propuštaju priliku da nemilosrdno šibaju po sebi, ali i tu zasebno i specifično na valonski i flamanski način, najčešće na račun razjedinjenosti sopstvene zemlje (“imamo tu privilegiju da će nestajanje naše zemlje biti objavljeno u udarnim vestima”), svojih političara, kraljevske porodice i religije i sopstvenog podcenjivanja u čijem je korenu nedostatak nacionalnog ponosa, objašnjava komičar Bruno Kopens.

Torente, španski očaj

U Švedskoj političke teme nisu aktuelne, a u doba krize koju ova zemlja mnogo manje oseća fokus je na drugačijim društvenim temama. Omiljeni “sport” Šveđana je parodija, podsmevanje aspiracijama srednje klase zbog čega je jedna od najomiljenijih domaćih serija “Solsidan” (“Na sunčanoj strani”) na TV ekranima od 2010. godine. “Solsidan je o ljudima i njihovim slabostima, o našoj generaciji, problemima, odnosu prema konzumerizmu, društvenim normama i susedima”, kaže autor Feliks Herngren, koga starije kolege satiričari kritikuju zbog odsustva političkih aluzija u seriji.

Špance – a sudeći po inkasiranih 80 miliona evra na blagajnama (samo za četvrti nastavak filma), i neke druge Evropljane – osvaja Torente. Bivši policajac izbačen iz službe, sada privatni detektiv kome ništa ne ide kako treba, koji je toliko debeo da mu se salo preliva preko pantalona, dlakav, proćelav, umašćen, aljkav, bez manira i uvek politički nekorektan. Kod Torrentea nema granice i ništa nije tabu i valjda otuda predstavlja najuverljiviju karikaturu društva u krizi, zaključuje Mond. Režiser Santjago Segura prikazuje gorak portret krizom uništene Španije, u kojoj njegov heroj uskače u red za narodne kuhinje, prosi dva evra da bi u seks šopu gledao neki video, i tuče se sa decom oko ostataka iz kante za đubre. „On pokazuje očajničku verziju Španije opsednute fudbalom, televizijom i prostitucijom. To je skoro pa politički film”, kaže kritičar Hordi Kosta, koji veoma poštuje kvalitete ovog filma. “Torente je dobro smišljena groteskna figura: monstrum iz španske podsvesti ili kolektivni Mister Hajd”.

Ajfono Ajpedovič

Rumuni koji su se nekad, doduše tiho, ismevali s Nikolaem Čaušeskuom “genijem sa Karpata” i njegovom verzijom socijalizma, danas se podsmevaju kapitalizmu i američkim poslovnim lekcijama. Odlikuje ih subverzivan humor u najlepšoj tradiciji njihovog sunarodnika, pisca Tristana Care jednog od osnivača dadaističkog pokreta, piše Mond. Kod Rusa pak glavni objekat sprdanja predstavljaju Putin i Medvedev. Taj trend posebno je vidljiv posle rezultata poslednjih izbora. Iako su neke kultne satirične emisije u međuvremenu zabranjene, a posle njih “počišćene” i televizije na kojima su emitovane, to Rusima ne smeta da Medvedeva na socijalnim mrežama zovu “Ajfonom Ajpedovičem” zbog njegove opsednutosti gadžetima i da naprave lažni tviter nalog koji na svaki (originalni) post Medvedeva odgovore izvrtanjem njegovih reči sa lažnog naloga. Kad predsednik postuje “sastanak povodom obavljanja predsedničkih direktiva” kontra-Medvedev otkuca” samo predsednikov ‘ajped’ poštuje predsednikove zapovesti’.

U većini zemalja, kriza je poslužila kao gorivo koje je raspalacalo oštre jezike i sklonost ka traženju “smešne strane svega”, a u Velikoj Britaniji humor je stalna olimpijska disciplina. Nema TV programa bez kvizova u kojima po četvorica panelista, ne mareći za bilo kakvo takmičenje ili nagradu, pročešljavaju dnevne vesti “s kamenim, nepromenljivim izrazom lica” što je, piše Mond specifikum britanskog humora. Najpopularniji šou program humorističkog karaktera privlače višemilionsko gledalište. A jedna od najaktuelnijih tema bila je i Olimpijada. “Znojenje, bol, izdržljivost i iskušavanje sopstvene granice..- tako izgleda doživljaj u podzemnoj železnici tokom Olimpijade”, jedna je od tipičnih šala.

U svom pohodu, Mond nije zaboravio ni Island. Čini se da su političari komičari tamo neka vrsta uobičajene kombinacije: David Odson, bivši premijer i bivši predsednik saveta guvernera centralne banke je na početku svoje karijere sa dva prijatelja producirao humoristički šou na radiju a najpoznatiji političar “Zelenih” zasmejavao je generacije gledalaca u nacionalnim pozorištima.

Smisao za humor nije izgubljen ni tokom krize: 40 odsto birača Rejkjavika glasalo je za aktuelnog gradonačlenika, političara, pankera i komičara Jona Gnarra, bez obzira na njegov zvanični proglas, gde navodi da bi se četiri godine bavio “vatiranjem” sopstvenih džepova i činjenjem usluga svojoj familiji.

Priredila: T.J.

Za knjige, odakle god da potiču, ne smeju postojati granice, ističe Džon Cebe (John Tsebe), koji se na čelu Međunarodne federacije bibliotekarskih asocijacija bori za očuvanje i razmenu svetske pisane baštine. Kao Južnoafrikancu, cilj mu je da afrički kontinent što pre uključi u digitalnu globalnu biblioteku. U tome mu može pomoći i Srbija, sa dokumentima za koje ocenjuje da su „od neprocenjive važnosti za južnoafričku istoriju u doba aparthejda“. Intervju gosp.Tsebea za magazin ‘Biznis & Finasije’ nastao je krajem Avgusta, tokom njegove posete Srbiji.

Bif: Vaše kolege nazivaju vas “prvim bibliotekarom sveta”. Da vam je neko u detinjstvu rekao da ćete jednog dana postati vrhunski bibliotekar, da li biste verovali u to? Koje su omiljene knjige vašeg detinjstva i mladosti?

Cebe: U detinjstvu nikada nisam razmišljao da bih mogao postati bibliotekar. Kao dete crne Afrike, u detinjstvu nisam ni znao šta znači biblioteka, kao ni ostala crna deca. Prvi put sam ušao u biblioteku kada sam upisao Univerzitet. Na Univerzitet sam krenuo prilično kasno jer sam po završetku srednje škole morao da se zaposlim – potičem iz siromašne porodice i morao sam prvo da radim. Kao najstarije od sedmoro dece, bio sam prvi pomoćnik mom ocu, a potom su se zaposlili i moje sestre i braća. Odrastao sam u okruženju tipičnom za crne Južnoafrikance – bez biblioteka, bez knjiga, bez novca. Srećom, moj otac je voleo da čita knjige, i kupovao ih je. Voleo sam da zavirujem u njih, a naročito u ‘Reader’s Digest’ – nije bilo priče koju iz njega nisam pročitao.

U srednjoj školi čitao sam mnogo. Naročito sam voleo Šekpirovog ‘Julija Cezara’ i njegovu komediju ‘Dvanaesta Noć’, voleo sam Bernarda Šoa (‘Arms and the Man’), a još više Dikensa i njegovog ‘Dejvida Koperfilda’. Posebno mi je draga Džordž Eliot i njen ‘Sajlas Marner’. Odabranica njegovog srca ga, nakon što je poverovala u lažne optužbe da je ukrao tuđe zlato, odbija. Slomljen, Sajlas odlazi u drugo mesto da bi u njemu započeo novi život. U početku, tone u mračne vode ali mu meštani novog grada pomažu da ispliva, i nađe put ka svetlu i konačnoj sreći. Fascinantno delo.

Jako puno čitam domaće južnoafričke autore. Među njima bih posebno izdvojio Eskiju (Jezekijela) Mphalelea i njegove ‘Lutalice’, kao i njegov autobiografski roman ‘Niz Drugu Aveniju’, južnoafrički klasik. Eskiju je na mene izuzetno uticao. Među svoje najomiljenije ,evergreen’ pisce uvrstio bih i dva pisca iz Zapadne Afrike: nigerijskog nobelovca Olea Soinku kao i Alberta Činuu Ačebea, potom Kolua Omotozu, koji barata engleskim jezikom u vrhunskom stilu, ali sa uvek prisutnim lokalnim, ruralnim temama. Naročito mi je draga jedna Soinkuova priča u kojoj meštani, u žurbi da ugase požar u svom selu, zaustavljaju gašenje ne bi li prvo ubili pacova koji je promolio njušku iz jedne od kuća. Verujući kako je on krivac za vatrenu stihiju, seljani šalju dopis vlastima u Lagosu da prekidaju gašenje požara sve dotle dok ne nađu i ubiju pacova. Prilično nadrealno, kao i sva verovanja – vrhunski prikaz mentaliteta i afričkih narodnih verovanja, sve upleteno sa lokalnim smislom za humor. Soinke je nekonformista i jedna mala misterija, živa ikona afričke borbe protiv belog kolonijalizma kao i lokalnih diktatora.

Iako nije bilo puno knjiga u mom okruženju, proveo sam detinjstvo u njihovom pronalaženju i zaista sam čitao, mnogo. Čitao sam i štampu tako mali, afričku i naročito englesku, na ulici bih moljakao nepoznate ljude ne bi li mu dali svoje novine koje su već pročitali. Takođe, osim engleskog, pišem i govorim jezikom Secvana, koji se govori u Bocvani, Južnoj Africi, Zimbabveu i Namibiji. Davno sam čitao i vašeg Ivu Andrića. Kao i u svojoj mladosti, i danas čitam veoma mnogo.

Bif: U književnosti je čest motiv bibliotekara – ‘čuvara knjiga i znanja’- on ubeđuje glavnog junaka da se upusti u avanturu koja će mu promeniti život. Kakva je vaša najveća životna avantura?

Cebe: Najveća avantura – ono što mi je i danas najuzbudljivije i najčudesnije – jeste to što sam u ovoj struci opstao 38 godina, od toga skoro 30 godina kao glavni bibliotekar na Univerzitetu. Ova dužnost poverena mi je kada sam imao samo 34 godine, 1983. Tada sam bio jedini crni bibliotekar u zemlji, ujedno i najmlađi. Od tada se nikada nisam osvrtao na ono što sam uradio već sam uvek gledao napred. Na mestu na kojem sam i danas trudio sam se da ne statiram, već sam preuzeo vođstvo u timu. Danas mi je poverena dužnost predsedavajućeg Asocijacije Univerzitetskih biblioteka Istočne, Centralne i Južne Afrike – Kenija, Tanzanija, Uganda, Ruanda, Burundi, Bocvana… Kada je 1997. godine Južna Afrika konačno postala slobodna, tada je nastala i jedinstvena asocijacija južnoafričkih biblioteka, koja je dotad bila podeljena po rasnoj osnovi.

Jedan od naših članova je u vrhu IFLA-e (Međunarodna Federacija Bibliotekarskih Asocijacija), što samo govori da ozbiljno shvatamo ovaj posao.

Bif: Šta najviše razlikuje koncept moderne biblioteke u poređenju s mitom o Aleksandrijskoj biblioteci – verujete li da takva institucija kao što je biblioteka ima i danas istu važnost kao i u drevnim epohama, kada su znanje i informacije bile šture, oskudne i privilegija elite?

Cebe: Aleksandrijska biblioteka postoji i danas – i baš kao i u drevna vremena i ima svoju veliku važnost. Egipćani su se potrudili da ona bude fantastično opremljena, kompletno je digitalizovana. I sada je hram drevnih znanja – svoju staroegipatsku baštinu daju na uvid svetskoj nauci. Ali ono što odlikuje biblioteku i dalje su knjige na hartiji. Bez njih nema biblioteke. Iako digitalna knjiga ima svoje nesumnjive prednosti i koristi, još uvek ima onih koji vole miris hartije, to što mogu svojom rukom da nešto zabeleže na stranicama. Povrh svega – ne treba vam dodatna oprema kao za čitanje elektronskih knjiga. Još uvek je u igri klasična knjiga, naročito u Africi koja je siromašna i bez struje. U takvim oblastima teško da možete tek tako da napunite bateriju vašeg elektronskog čitača. Osim toga, i pored ogromnog svetskog zamaha u digitalizaciji knjiga, i dalje ih je veoma malo u odnosu na klasična štampana izdanja. Danas su sve Nacionalne Biblioteke primorane da seku svoje budžete, pa zato i sama digitalizacija ne ide onim tempom kojim bi mogla, da nije ove krize. Imajte na umu da i danas samo nekolicina poseduje računare, mada vam možda ne deluje tako. Ogromna većina čovečanstva ih nema, niti pak imaju promptni pristup Internetu. Zato je za ovo stanovništvo i dalje najbolja opcija štampano izdanje.

Bif: Imajući na umu obilje novih knjiga i naučnog materijala, koju vrstu eksperata jedna savremena biblioteka treba da angažuje kako bi valjano pokrila sve ove sadržaje, uz to ih još i valjano klasifikujući?

Cebe: Danas sve može da se spakuje u formu knjige – bilo da je u štampanom ili digitalnom formatu. U Kini, na primer, postoji digitalizacija knjiga i tekstova koji su u jednom trenutku njihove civilizacije beleženi na kostima ljudskih lobanja. Kao što je poznato, pre hartije pisalo se na papirusu, koje danas Egipćani pakuju u digitalnu formu. S druge strane, sada je u opticaju toliko naučnih radova koji postoje isključivo u digitalnom formatu, i jedino ih možete pronaći u digitalnom svetu.

Jedan od najvažnijih ciljeva današnjih bibliotekara je baratanje modernim tehnologijama, i prebacivanje tradicije u digitalni format, baš kao i štampanih izdanja. Ovo je jedna od najvažnijih strana savremenog bibliotekara – on je čuvar znanja, informacija – a time i knjiga – koje se danas ubrzano prebacuju u elektronski format.

Bif: Da li enormni porast izdatih naučnih izdanja zahteva podizanje biblioteka specijalizovanih za određene naučne oblasti?

Cebe: Postoji Nacionalna i Univerzitetske biblioteke, potom školske, a tu su i javne biblioteke.Tu su, naravno, i specijalizovane biblioteke iz domena pravnih nauka, akademske i istraživačke biblioteke, a sve one imaju jednu svrhu – da svo znanje bude sasvim slobodno i na raspolaganju svakome. U Južnoj Africi ima puno oblasti u kojima je i sam pojam biblioteke potpuna nepoznanica; zato smo se potrudili da namaknemo neki novac za izgradnju bibliotekau ruralnim oblastima, kao i da obučimo mlade ljude kako da rukuju štampanim i digitalnim materijalom. Interesovanje mladih za nove tehnologije je u Južnoj Africi ogromno, a potrudili smo se da Internet dovedemo i do najzabačenijih sela. Puno dece odmah nakon završetka školskih časova juri do mesta koja imaju Internet. Ipak, i pored svega – bibliotekarstvo i održavanje biblioteka jesu “skup sport”.

Bif: Koje su vrhunske tehnološke inovacije danas prisutne u bibliotekama? Kakva je budućnost biblioteka?

Cebe: Koristi od tehnologije su neizrecive, i brojne, a digitalizacija materijala je veliki posao i ujedno velika stvar. Zahvaljujući tehnologijama, potreban vam je samo delić sekunde da biste svoj pisani material, knjigu, rad ili bilo kakav fajl prosledili na drugu stranu sveta. Ne smemo zaboraviti da su tehnološke prednosti poboljšale pristup knjigama u audio-formi, namenjenih takođe i slepima i slabovidima, a i tastature s Brajevim simbolima omogućavaju rad svima onima kojima je čulo vida uskraćeno. To je velika stvar. Kanađani su izbacili mašinu koja gluvima pomaže da ono što im kažete bude u realnom vremenu prebačeno u pisanu formu – ovaj softver vaš glas prebacuje u pisani oblik pa je tako namenjen slepima i njihovoj komunikaciji. Takođe, ova vrsta “digitalnog stenografa” pomaže i u svakodnevnom poslovanju u kojem se usmeni govor intenzivno prebacuje u pisani oblik.

Ravnopravno obezbediti informacije, svakome i podjednako – ovom geslu se povinuje IFLA, koja u saradnji sa Svetskom Federacijom za Intelektualnu Svojinu (W.I.P.O.) definiše izuzetke kada su u pitanju prava i restrikcije vezane za intelektualno vlasništvo. Tu su, pre svega, slepe i slabovide osobe. U ovaj akcioni plan uključen je i UNESCO. Član br.19 UN univerzalne deklaracije o ljudskim pravima veoma jasno ističe da pristup informacijama spada među neotuđiva prava svakog čoveka. S druge strane, ljudi koji su tvorci neke intelektualne svojine moraju imati kompenzaciju za korišćenje njihovog dela. Tu je potrebno stvoriti dobar balans između prava na informisanost i prava vlasnika intelektualne svojine. Univerzalni pristup znanju vs. intelektualna svojina – tu oblast treba usavršavati i definisati regulativama. Tu treba biti dovoljno razuman. Nedavno sam u Helsinkiju predstavio jedan papir koji se tiče uspostavljanja i jačanja kopirajta u današnjoj eri Interneta. Danas je veoma lako “pokupiti” nečije delo i rasturati ga preko svetske računarske mreže – bilo da je reč o knjigama, muzici ili filmu… Borba protiv piraterije – ali, takođe, i borba za što slobodniji pristup podacima – spadaju među najveće izazove koji se danas postavljaju pred savremenog bibliotekara.

Bif: U kojoj meri je razvoj mesnih i seoskih biblioteka važno za građane, kako bi se boljim pristupom znanju borili protiv siromaštva? Dajte nam, molim Vas, primer iz Vaše zemlje.

Cebe: Vlada nam je upravo odobrila 1.6 miliona randa (više od milion i po evra). To je za nas ogroman novac, kojim smo uspeli da renoviramo već postojeće biblioteke i izgradimo nove u zabačenim regionima i selima. I najmanja biblioteka u nepristupačnom predelu sada poseduje pristup Internetu. To je veoma bitno jer je informacija ono što je najvažnija komponenta svakog napretka i održivog razvoja. Što ljudi budu posedovali više znanja, biće osposobljeniji da brinu o sebi. Otuda i UN samit o što naprednijem razvoju informatičkog društva širom sveta.

Informacija je znanje, a znanjem se sve postiže – ono je ključ za vaše učešće u održivom razvoju. Samo znanjem možete postati relevantan faktor u odlučivanju – kako na lokalu tako i u svetskim okvirima. Ono vam pomaže da poboljšate kvalitet vašeg života. Primer Južne Koreje je odličan: ona je među prvih osam svetskih igrača, na svakom planu – tehnološki, naučno, po kvalitetu obrazovanja, razvitku društva…i to sve samo zbog podizanja opšteg nivoa znanja – što boljoj i što kvalitetnijoj edukaciji. Mislim da sve zemlje sveta moraju uzeti učešća u onome što se naziva ‘ekonomija znanja’ (knowledge economy). Ekonomija znanja će nam pomoći ne samo radi savladavanja siromaštva već i za postizanje milenijumskih razvojnih ciljeva zacrtanih poveljom UN – osim siromaštva tu je i borba protiv gladi, bolesti, podizanje nivoa zdravstva i razvijanje opšteg javnog obrazovanja na svetskom nivou. Takođe, u milenijumske ciljeve spada i podizanje nivoa znanja o neonatologiji – o začeću, trudnoći i smanjenju mortaliteta novorođenčadi, iskorenjivanje HIV i malarije… Istovremeno, potrebno je obrazovati ljude o načinima ponašanja prema Prirodi i životnoj sredini, znanja o održivosti i samoodrživom razvoju. Nije nimalo slučajno što se među osam milenijumskih ciljeva obrazovanje nalazi na drugom mestu, odmah iza borbe protiv gladi i bolesti – sticanjem znanja osposobljavate se za borbu protiv svih ostalih nedaća: siromaštva i gladi, obezbeđujući ravnopravnost polova i poboljšanje statusa žena.

Svega ovoga nema bez prvog faktora, a on se zove – obezbediti pristup informacijama, i do najzabitijih kutaka sveta. I tu se vraćamo na biblioteke – ne one u svetskim metropolama, već u zabitima širom sveta. One su seme za drvo znanja. Biblioteke mogu da promene vaš život – moj svakako već jesu. One mogu da poboljšaju život ljudi u zajednici, one su riznice informacija, toliko bitnih za bolji život svakog čoveka. Internet je virtuelna svetska biblioteka i on je fantastična stvar – svakodnevne patnje mogu se preobraziti u nešto bolje i lepše, samo ako se čovek fokusira na mesta znanja i informacije. Na internet i biblioteke. Oni su strateški resursi za održiv rast i razvoj na svetskom planu, drukčije rečeno – bez njih ne možemo uprti pogled u horizont budućnosti.

Bif: Koji su najveći finansijski problemi biblioteka u aktuelnoj ekonomskoj krizi (nedostatak novca za bibliotekare, nedostatak novca za nove knjige i tehničku opremu?). Gde biblioteke mogu potražiti svoju samoodrživost?

Cebe: Ovo je danas, u vreme globalne ekonomske krize, ne samo problem s kojim se suočavaju siromašne zemlje već i one bogate – rezanje budžeta za biblioteke. Zato mi je, kao predsedavajućem konferencije direktora nacionalnih Biblioteka, na Helsinškom okupljanju bilo tako važno da među najvažnije teme za diskusiju postavim pitanje smanjenja finansijskih sredstava namenjenih bibliotekama, kao i način da se ovaj problem prevaziđe. Tom prilikom je veliki doprinos dobrim rezultatima diskusije dao moj kolega, Bruno Rasin iz francuske Nacionalne Biblioteke. Sva su se pitanja, suštinski,svela na jedno: kako sa manjim sredstvima postići što više? Rasin je proteklih godina bio suočen s velikim izazovima u nastojanju da od 2007. premosti jaz između direktiva francuske Vlade – koje su se odnosile na budžetske restrikcije – i, s druge strane, zahteva sindikata bibliotekara. Ovo se odnosilo na novi sistem bodovanja vezanog za radna mesta i ugovore, prevremeni odlazak u penziju, smanjenje osoblja kao i kresanje budžeta za funkcionisanje bibliotečkih kafea i restorana. Rasin je nastojao da svi potezi budu što bezbolniji, što ne znači da nije bolelo, naprotiv.

Bif: U kojoj meri je sastav i sadržaj biblioteka podložan političkoj cenzuri? Da li takva kontrola postoji i u demokratskim društvima, poprimajuci nešto suptilnije oblike?

Cebe: Počeću s drugog kraja: biblioteke mogu biti pomagane ne samo od strane države već i od privatnih lica. Ne mislim na darodavce već na druge vidove partnerstva – ovo se naročito odnosi na banke podataka iz štampe, press-klipinge. Uz finansijsku pomoć privatnog sektora , i biblioteke mogu ugledati svetlo na kraju biznis tunela, svoju poslovnu nišu.

Javno-privatna partnerstva u programima digitalizacije su nešto što još uvek definišemo, i nešto od čega ćemo, nadam se, svi imati koristi. IFLA posredstvom svog Komiteta za slobodan pristup informacijama i slobodu izražavanja (FAIFE) nastoji da kontroliše stanje i kvalitet na ovom polju. Ovo se, naglašavam, tiče osnovnih ljudskih prava a ne biblioteka, jer pravo na slobodan pristup znanju i informacijama spada u osnovna ljudska prava. To važi i za medije, javne i državne institucije, i sve strukture od vitalnog značaja za svakog građanina. Transparentnost je obaveza države prema građanima. Obaveštenost je pravo građana ne sve informacije koje mu mogu pomoći u sticanju što realnije slike o tome šta se dešava u društvu.

Zato je glavni cilja komiteta FAIFE obeshrabriti cenzuru i spinovanje – izvrtanje informacija, ne bi li zaustavili pritisak na medije i slobodnu reč u javnom prostoru,. U tom smislu, trudimo se da omogućimo slobodno izražavanje tako što ćemo internacionalizovati svaki problem koji se tiče slobode javnog izražavanja. Na svaki pritisak koji država vrši na svoje građane ili državne službenike gledamo kao na politički. U tom smislu, osuđujemo svaki oblik mogućih sankcija koje bi građani ili državni službenici trpeli od vlasti. UN su još 1948 usvojile univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, u kojoj član br.19 poglavito kaže: “Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja; ovo pravo uključuje slobodu zadržavanja svog stava i mišljenja bez spoljnih pritisaka, te slobodu traženja, primanja i širenja informacija i ideja putem bilo kojeg medija i bez obzira na granice.” Ovo ponovo naglašavam jer je ovaj član Sveto Slovo za svakog bibliotekara, za svakog građanina.

Stoga, svaki bibliotekar,bez obzira na mesto i zemlju u kojoj živi, mora stati u odbranu slobode izražavanja, protiveći se gušenju slobode informisanja izvrtanju informacija. Izvrtanje informacija – spin – daleko je opasnije od svake laži. U tu svrhu, svaki bibliotekar mora biti upoznat i sa primenom ‘Jakobsonovog indeksa cenzurisane literature’, kako ga popularno zovemo. Ovde je uvršten jedan Solženjicin, Kundera, Salman Rušdi, Havel ali i Beket, Tom Stopard, krvavi sukob na trgu Tjenanmen, slučaj Ane Politkovske i ovaj najnoviji, vezan za članice ruskog benda Pussy Riot …zato je uloga bibliotekara neprocenjiva – čak i kad vladajuća struktura vrši cenzuru, tu su bibliotekari koji se tome moraju odupreti. Konkretno, ako je bilo koja od ovih knjiga sa Jakobsonovog indeksa iz političkih razloga nedostupna u nekoj zemlji, zadatak bibliotekara je da obezbedi čitanje i ovih knjiga. To je imperativ koji svakom pravom bibliotekaru nalaže da deluje shodno univerzalnoj povelji o ljudskim pravima. To praktično znači da – čak i da Vlada cenzuriše neku knjigu i uskrati joj pravo da se nalazi u bibloitečkom registru – vaše je pravo da od upravnika biblioteke tražite da vam tu knjigu obezbedi. A na bibliotekarima je da vam omoguće čitanje i ovakvih dela, iako te knjige nisu registrovane niti su u slobodnom opticaju za članove biblioteke. Svaki bibliotekar trebalo bi da poseduje i ova izdanja, obezbeđujući pristup čak i njima.

Bif: Kada pogledate međunarodnu bibliotečku razmenu, kakva je uloga ekonomske i političke razvijenosti? Mislite li da je moguće ostvariti saradnju na ravnopravnoj nozi između npr biblioteke američkog Kongresa i njihovih kolega iz ne tako bogatih zemalja?

Cebe: Sve Nacionalne Biblioteke vezuje izuzetno tesna saradnja i moram reći da, za sada, možda najbolji primer globalne međunarodne saradnje dajemo upravo mi, bibliotekari. Južnoafrička Nacionalna Biblioteka, pored ostalog, odlično sarađuje i sa Kinom, Iranom, Malezijom, naročito Velikom Britanijom…za knjige, odakle god da potiču, ne smeju postojati granice. Zato krovna svetska bibliotečka federacija IFLA, nastoji da svi međusobno budu što bolje povezani i da zajedno rade na rešenju sličnih problema. Američka Kongresna Biblioteka, pod pokroviteljstvom UNESCO-a, centar je svetske digitalne biblioteke.Njoj pripadaju sve Nacionalne Biblioteke širom sveta, njih 194, i potpuno su besplatne za sve svoje članove. Slobodan protok znanja je bio ključni momenat na Minhenskom skupu a biće i na vašingtonskom, u decembru ove godine. U svetsku kulturnu baštinu spada, prirodno, i svo kulturno blago sveta koje je dosad ispisano. Stoga je od kritične važnosti razmena ovakvih znanja i informacija. Kao i kod vas u Srbiji,tako se i mi u Južnoj Africi trudimo da digitalizujemo našu pisanu baštinu, zapravo, ulažem napore da to učini čitav afrički kontinent. Tako će svetska baština biti dostupna svakome,i na svakom mestu. Ovo je velika stvar za čoveka i čovečanstvo – razmena znanja.

Naravno, ni najbogatije i najskuplje svetske biblioteke nisu u stanju da poseduju sve. Studirao sam na Harvardu koji poseduje najveću univerzitetsku biblioteku u Americi, pohađao sam i prestižni Univerzitet za javnu administraciju u Saratogi. Znam kakva je iznutra vašingtonska Kongresna Biblioteka, koja je najveća na svetu. Nijedna, ma kako dobro opremljena, nema sve. Kineska Nacionalna Biblioteka je nešto potpuno čudesno, naročito njena digitalni odsek. S obzirom da su oni narod koji poseduje ubedljivo najobimniju pisanu baštinu od ma koga drugog, pred njima je bio izazov digitalizacije tog neprocenjivog materijala. A oni su u tome izuzetno uspešni.

U ovo vreme krize možete uživati u blagodetima razmene preko svetske računarske mreže – kako izmeđju institucija, studenata i učenika, tako i privatno. Ono za šta nemam novca, mogu i da pozajmim na čitanje: knjiga se nalazi na nekom sajtu i čeka na mene.

Bif: Šta je vaš glavni motiv posete svojim srpskim kolegama? Vidite li mogućnost angažovanja srpskih biblioteka u nekim važnim međunarodnim projektima i, ako vidite, u kojim? Verovatno ste upoznati s tim da je bivša Jugoslavija svesrdno pomogala Afrički Nacionalni Kongres tokom borbe s aparthejdom? Znate li da je gospodin Mandela počasni građanin Beograda?

Cebe: Po povratku kući, želim da ohrabrim moje kolege iz muzeja i arhiva da uspostave ozbiljnu bilateralnu i kulturnu saradnju sa Srbijom. Ovde u Srbiji sam jer je ova zemlja u periodu Titove Jugoslavije snažno podržavala Afrički Nacionalni Kongres u borbi protiv aparthejda. Arhiva vaše Nacionalne Biblioteke poseduje dokumenta od neprocenjive važnosti za istoriju Južne Afrike. Neka su nam velikodušno ustupljena s vaše strane dok će ostala, koja nije moguće iznositi, biti ‘digitalno zapakovana’. Upoznavanje sa vašim učešćem je veoma važno za naš narod i sve ostale Afrikance. Nelson Mandela rekao je da nijedna nacija ne sme da vrši nasilje nad nekom drugom nacijom, i da se aparthejd i rasne podele više nikada ne smeju dogoditi na tlu Afrike.Otuda i ideja za osnivanje Komisije za Istinu i Pomirenje, koja je imala značajnog udela u ozdravljenju nacije. Ona je bila pozornica javne, međunarodne rasprave, da bi istina izašla na videlo. Priznanje onih koji su vršili zločine – a počinioci su tada bili u prilici ne samo da priznaju svoja zlodela već i da upute molbu za oprost – povlačilo je mogućnost njihovog amnestiranja od krivičnog gonjenja po kriminalnoj ili građanskoj osnovi. Suština je u konačnom momentu katarze, na kraju i pružanje ruke jednih drugima – svega toga nema bez istine. To znači da treba posedovati podatke o tome šta se sve, zapravo zbivalo u tom burnom periodu: ko su bili učesnici i šta su oni činili. Srbija je, od svih republika sa teritorije nekadašnje Jugoslavije, imala ubedljivo najvećeg učešća u borbi za oslobođenje Južne Afrike od aparthejda. Impresioniran sam kako i koliko Srbija brine o svojoj Nacionalnoj Biblioteci, radujem se i poseti Arhivu Jugoslavije.

Bif: Planirate li saradnju sa srpskom Narodnom bibliotekom Srbije i Arhivom Jugoslavije u određenim područjima?

Cebe: Vizija kojom se povodim je ustanovljavanje i stvaranje globalne digitalne mreže Nacionalnih Biblioteka. Ovo je donekle još uvek u sferi hipoteza ali mislim da ima osnova za verovanje da ćemo u tome i uspeti. Metod rada i digitalizacije je svuda isti, tako da tehnologija nije problem. Nacionalne biblioteke poseduju daleko više informacija nego univerzitetske biblioteke. Stoga mislim da – kada već postoji svetska mreža univerzitetskih biblioteka – treba takođe umrežiti i Nacionalne Biblioteke, jer u njima se krije ono pravo blago. Za sada je digitalizacija i umreženost regionalizovana. Evropa je umrežena sjajno, dok su Ibero – Američke zemlje – Francuska, Španija i Portugal unekoliko zasebna oblast, u koju spadaju i Meksiko, Brazil, Argentina…sve frankofonske, hispano i luzofonske zemlje… Zemlje Azije i Okeanije intenzivno sarađuju kao zasebna oblasti. Ostala je Afrika, koja je jedina nema svoju bibliotečku bazu podataka, i tu ne smemo dopustiti da ona ispadne iz igre. Zatomi jej cilj da Afriku uključim u globalnu digitalnu biblioteku, pregovaram na raznim stranama kako da dobijemo potrebnu opremu da bismo bili deo jedinstvene svetske baze podataka. Verujem da ćemo u tome uspeti.

Bif: Stekli ste znanja školujući se na prestižnim Univerzitetima na zapadu. Koje ste biblioteke u to doba najčešće posećivali? Koja su se stečena znanja pokazala kao najvažnija za posao koji obavljate danas?

Cebe: Studirao sam bibliotekarstvo na Univerzitetu u Sirakuzi. Ova škola zastupa pravac specijalizacije u traženju, proučavanju, čuvanju i distribuciji informacija. Najvažnija stvar je, stoga, informacija, koja je suština. Ne studira se bibliotekarstvo zbog biblioteka, koje su samo fizički entitet,.već zbog informacija koje su u njima. Znanje je iznad zvanja i zdanja. Zato na Univerzitetu u Sirakuzi budući bibliotekari prevashodno pohađaju informatičke studije, jer je baratanje podacima od ključne važnosti. Zato ne proučavamo biblioteke, već rad s podacima. Osim Sirakuze, kao prestižne škole, pohađao sam i Univerzitet u Velsu – Velški Koledž za bibliotekarstvo. Tamo sam studirao informatiku u bibliotekarstvu kao i primenu računara u ovoj oblasti. Takođe sam pohađao i studije za napredne koncepte menadžmenta. Nakon Velsa, kao stipendista Harvards African fellowship, vratio sam se kući u Južnu Afriku. Završio sam magistarske studije iz javne administracije i upravljanja – kao član Harvardske ‘Kenedijeve škole za Ministarstvo i Upravu’, 1988. godine. Ban Ki Mun je takođe završio ‘Kenedija’, i mnogi drugi uvaženi lideri širom sveta. Pitanje je samo kako ćete svoje znanje upotrebiti, i u koje svrhe.

Bif: Tu se postavlja i pitanje elite i liderstva: pati li politika od nedostatka dobro obrazovanih ljudi, i da li oni zloupotrebljavaju svoje položaj u društvu?

Cebe: Zato sam se i vratio, između ostalog, nazad u Afriku. Želim da proširim vidike afričkim narodima, da primenim svoja znanja i shvatanja u mojoj sredini. Istinsko liderstvo započinje u pravim školama – Harvardova ‘Kenedijeva škola za Administraciju’ je, iako opšta, jedna od njih. Ja sam i neka vrsta Harvardovog skauta, koji na teritoriji Afrike promatra talente iz svake oblasti, da bi ih, naknadno, obučili i u domenu liderstva. Ovakvi talenti mogu uočiti još u učionici, u školskim klupama. Posedovanje pravog znanja, dobra volja, i, pre svega, konstantna želja za napredovanjem i usavršavanjem jesu uslovi koje treba da ispuni svaki lider. Gorbačov i Ševarnadze bili su, po meni, među najfascinantnijim ličnostima novije istorije. Ono što su njih dvojica postigli u sprovođenju Perestrojke teško je opisati u par reči. Na Islandu ste mogli da bukvalno fizički osetite kako se politički pejzaž sveta menja u trenutku: s jedne strane njih dvojica, a s druge Regan i državni sekretar Šulc. To je pravi primer liderstva. Liderstvo nije vladanje nad narodima i bogatstvom, već upravljanje zarad opštedruštvene koristi.

Harvard, MIT, Stenford, UCLA, Berkli, Jejl, Kornel – svi oni veoma tesno sarađuju. Ovo je veoma važno za same studente, čije su studije izuzetno zahtevne i teške. Saradnjom među univerzitetima postiže se cilj – da se studenti međusobno upoznaju, vide, kontaktiraju i razmenjuju iskustva. Bez kontakta i razmene iskustava nema kvalitetnih univerziteta ali ni studenata. Zato sam veoma srećan što ću u decembru prilikom posete vašintonskoj Biblioteci Kongresa, imati i predavanje na ‘Kenediju’ – da bih ohrabrio studente, jer sam i ja jednom bio kao i oni. Takođe, predavaću i na ’Sirakuzi’ – i ovde za govornicom a ne u skamijama u kojima sam nekada sedeo (smeh). Sve će ovo biti praktična predavanja, jer je informatika praktična nauka.

Moja je dužnost i da ohrabrim zemlje koje još uvek nemaju svoju nacionalnu biblioteku. Gana, iako se prva oslobodila od aparthejda još davne 1961. godine, još uvek nema svoju. U Sudanu ona postoji kao deo univerzitetske biblioteke u Kartumu, i nadam se da će biti uskoro izgrađena. S netrpljenjem očekujem predstojeći put u Zambiju – zemlju koja je doslovce oslobodila Južnu Afriku od kolonijalne vlasti.

Bif: Da li je znanje, a time i čitanje knjiga, ključ za rešenje ljudskih zabluda i pogrešaka?

Cebe: Zavisi kako doživljavate znanje. Ako pogledate istoriju ljudskog saznanja, videćete da se ono konstantno širilo, menjalo, produbljivalo. Još od starih Grka, Platona, Aristotela i naročito Sokrata, postoji upiutanost: šta je znanje, koliki mu je opseg i kakva je korist od njega? Sokrat je u svom diskursu postavljao pitanja i odgovarao na njih. To je suština svakog napretka – konstantno preispitivanje, a time se i saznanja menjaju u hodu. Nepokretno, apsolutno i sholastički nepromenljivo znanje ne postoji već samo ono koje živi u stanju pokreta i promene. Svako ko misli da ima jednu formulu duboko se vara, ili je lažov. Znanje se menja, a time i naši stavovi o tome šta valja činiti u ovom svetu. Gnoseologija se pretvara u epistemologiju, i samo konkretna saznanja pomažu čoveku – da ozdravi od bolesti, da izađe iz mraka neznanja i školuje se, da promeni svet nabolje. To neće ići pričanjem pukih priča i bajki već sopstvenim usavršavanjem i širenjem horizonata. Ljudi su zapisivali na kostima, drvetu, kamenu, papirusu, hartiji, a danas u binarnom sistemu. Ovo su sve “transporteri” naših saznanja. Najvažnije je ljudima pružiti ispravna saznanja, bez izvrtanja. Ljudi ne smeju biti ostavljeni u zabludi, informacije im se ne smeju uskraćivati, i zato je zadatak medija svuda težak alii izuzetno značajan. Mediji ne smeju da plasiraju laži, negatine i loše stvari, već i ono što je korisno i dobro za pojedinca i društvo.

Znanje i verodostojna informacija su presudno bitni. Njima se poboljšava orijentacija u donošenju odluka – čine vas obaveštenijim nego što ste bili, čini da donosite i sve bolje odluke. Saznanje i pravi podaci uklanjaju nesigurnost i oklevanje uma po pitanju toga šta valja činiti.

Zato mi, bibliotekari, i vi, predstavnici medija, treba da neumorno nastojimo da promenimo svet, onoliko koliko je to u našoj moći. Moramo da svojim građanima pružimo ispravnu informaciju i prava saznanja o tome šta se dešava. Istinite informacije i saznanja, naravno, čine svaku osobu boljom, sposobnijom da se bolje orijentiše i – ako ne već da pruža prave odgovore – a ono da postavlja prava pitanja. Saznanje stvara boljeg pojedinca i građanina, bolje društvo i zemlju u kojoj živi. To znači i stvaranje boljeg sveta, a naročito postizanje globalnog mira i bezbednosti. Moja uloga je da u tome ohrabrim ljude, lidere, zemlje koje posećujem, i tom sam zadatku maksimalno posvećen.

Milan Lukić

proširena verzija teksta iz 90. broja