„Uprkos konkurenciji velikih trgovinskih lanaca i krizi koja posebno pogađa male trgovinske radnje u Srbiji, u njima se i dalje obavlja polovina kupovina“, istakao je Roberto Mankuzo, generalni direktor „Metro Cash & Carry Srbija“, prilikom predstavljanja rezultata četvorogodišnjeg projekta ove kompanije pod nazivom „Moja radnja“.
Zašto je, napokon, i pored fantastičnog napretka genomike i genetike za dug i zdrav život važno biti srećan i pod dobrom zvezdom. Nakon prvog, donosimo vam i drugi deo priče o genetskim misterijama dugovečnosti.
U Kalabriji, potraga za skrivenim organskim molekulima DNK lanca i mehanizmima koji pružaju dugovečnost ljudima kao što je Salvatore Karuzo započinje u mestima kao što je to kancelarija Matičnog registra rođenih u srednjovekovnom selu Luci. Sa kancelarijskih prozora puca divan pogled na snegom pokrivene severne planine, ali ovdašnjoj grupi populacionih genetičara takođe zastaje dah i od znamenitosti skrivenih u fasciklama i dosijeima, koje već vekovima leže na ovim istim policama. Dragocene knjige rođenih numerisane su po godinama, s početkom u 1866 . Premda već odavno prepoznate kao haotične i dezorganizovane, italijanske vlasti su ubrzo po ujedinjenju zemlje 1861. naredile lokalnim zvaničnicima da pedantno beleže rođenja, venčanja i smrti svih svojih građana, u svakoj komuni ili opštini.
„Ovde je knjiga iz 1905,“ objasnio je Marko Đordano, jedan od mladih kolega Đuzepea Pasarina, otvarajući pozamašnu zelenu knjigu. On ukazuje na zapisnik, ispisan lepim pisanim slovima, o rođenju Frančeska D’Amata, 3. marta 1905. „Umro je u 2007,“ kaže Đordano, opisujući D’Amata kao centralnu figuru, ili proband, širokog stabla. „Ova evidencija pomaže nam pri rekonstruisanju porodičnih istorija.“
Unakrsnim upoređivanjem podataka iz evidencije i ličnih dokumenata (roze za žene, belo za muškarce) koji sežu do 19. veka, Đordano je zajedno sa istraživačima Albertom Montesantom i Ćinciom Martinom uspeo da rekonstruiše razudjena porodična stabla 202 Kalabrijca starosti između 90 i 99 godina, kao i stogodišnjaka. Njihova evidencija obuhvata ne samo braću i sestre ljudi koji su doživeli 100 već i supružnike, braću i sestre. Ovi nalazi omogućili su Pasarininoj grupi da sprovede neku vrstu istorijskog eksperimenta sa dugovečnošću. „Uporedili smo starost braće i sestara D’Amato sa životnim vekom njihovih supružnika“, objasnio je Giordano. „Dakle, oni su živeli u istoj sredini. Jeli su istu hranu. Koristili su iste lekove. Potiču iz iste kulture. Ali – nisu imali iste gene. „U radu iz 201.1 kalabrijski stručnjaci izneli su iznenađujući zaključak: Iako su roditelji, braća i sestre ljudi koji su živeli najmanje 90 godina takođe živeli duže nego što je prosek opšte populacije, konstatovano je, u skladu sa ranijim istraživanjima , da su genetski faktori više doprinosili dugovečnosti muškaraca nego žena.
Kalabrijski rezultati o polu nude još jedan nagoveštaj: da su genetski obrti koji utiču na dugovečnost neobično složeni. Većina ranije objavljenih evropskih studija kaže da postoji veća verovatnoća da žene dožive sto godina nego muškarci – taj se odnos kreće u rasponu od 5:1 ili 4:1, što, opet, implicira kako su neki od razloga sasvim izvesno genetske prirode. Ali, zavirivanjem u detalje iz porodičnih stabala, kalabrijski istraživači otkrili su intrigantan paradoks: genetska komponenta dugovečnosti izgleda da je jača kod muškaraca nego kod žena – mada žene mogu bolje od muškaraca iskoristiti spoljne faktore kao što su ishrana i medicinska nega.
U slabo osvetljenom, prohladnom hodniku ispred kancelarije Pasarinovog univerziteta stoji nekoliko zamrzivača punih cevčica s krvlju stogodišnjaka. DNK iz ove krvi i drugih tkiva otkrila je dodatne informacije o kalabrijskoj grupi. Na primer, ljudi stari 90 i više godina imaju veliku količinu posebne verzije gena – ili alelu – značajnu za ukus i varenje. Ta alela ne samo što omogućava da osećamo ukus za gorku hranu kao što su brokoli i zeleniš, koji su obično bogati jedinjenjima poznatim kao polifenoli i koji potpomažu zdravlju naših ćelija, već i omogućavaju ćelijama u crevima da izdvoje hranljive materije iz hrane, tokom varenja.
Pasarino je kod svojih stogodišnjaka takođe pronašao ‘ubrzanu’ verziju gena za ono što se zove “neuklapajući” protein. Ovaj protein ima centralnu ulogu u metabolizmu – u načinu na koji osoba troši energiju i reguliše telesnu toplotu što, zauzvrat, utiče na brzinu starenja.
„Već smo otkrili pet ili šest ‘genomskih staza’ ili trasa koje najznačajnije utiču na dugovečnost“, kaže Pasarino. „Većina njih uključena je u fiziološki odgovor organizma na stres, metabolizam hranljivih materija ili metabolizam uopšte – skladištenje i korišćenje energije.“ Njegova grupa trenutno ispituje kako uticaj sredine – sve, od ishrane u detinjstvu do dužine pohađanja škole – eventualno menja aktivnost gena na način koji unapređuje ili ograničava dugovečnost.
Na drugom kontinentu, postoji još jedno genetičko ostrvo. Jednog sivog dana u Bronksu, 81-godišnja Džin Sisini koračala je napred-nazad sivim tepihom u sobi na trećem spratu na Moris Park aveniji. U hodu se trudila da izrecituje svako drugo slovo alfabeta („B, D, F, H“), dok je na njenom čelu senzor merio aktivnosti prefrontalnog korteksa, a tepih istovremeno registrovao lokaciju, put i brzinu svakog koraka.
„Dobro ti ide!“, govori joj Roi Holcer, neuropsiholog na Albert Ajnštajn Koledžu za medicinu koji sprovodi studije moždanih funkcija i pokretljivosti kod starijih osoba.
Zvuči kao naučna varijacija na vic o žvakanju žvakaće gume dok istovremeno hodate i smejete se. U nizu najnovijih studija, Holcer i neurolog Džo Vergeze pokazali su da količina razmišljanja onih koji obavljaju neke radnje i funkcije zavisi od prefrontalnog dela mozga – dok hodaju i govore, na primer – i da se ovakvim “walkie-talkie” mogućnostima pojedinca može predvideti rizik od demencije, gubitka pokretljivosti, i padova.
Ovim se eksperimentima nadopunjuju rezultati istraživanja koja na Ajnštajn koledžu sprovodi tim na čelu sa Nirom Barzilaijem, sedokosim izraelskim lekarom mladalačkog lica koji je 1998. započeo studiju o tri njujorška stogodišnjaka. Projekat ‘Ajnštajn’ je od tada porastao i sada uključuje više od 500 stogodišnjaka iz Njujorka i okoline – od kojih su svi iz centralne Evrope i svi Aškenazi Jevreji, istorijski i kulturno izolovana populacija. U ovoj homogenoj grupi, istraživanje je ponovo otkrilo niz gena vezanih za dugovečnost, od kojih se neki takođe javljaju i u Italiji.
Što su više podataka dobijali, to su istraživači više uočavali kako ‘Ajnštajnovi Aškenazi stogodišnjaci’ imaju izuzetno visok nivo HDL, često nazivanim dobrom formom holesterola, a da ga njihova deca imaju na još višim nivoima. Zato su istraživači poslali na analizu DNK od oko stotinu gena, za koje se zna da učestvuju u metabolizmu holesterola. Ono što su otkrili jeste varijanta, posebni genetski podtip gena poznatog kao CETP (protein za transfer holesterolskog estra), koji je bio prisutniji kod stogodišnjaka nego kod drugih.
Istraživanjem verzije CETP gena kod stogodišnjaka potvrdili su ranije istraživanje koje pokazuje da ova varijanta štiti od kardiovaskularnih bolesti, pokazujući da su mnogi ljudi sa genetskim podtipom – ne samo stogodišnjaka nego i drugih aškenaskih Jevreja, pa čak i nejevrejskih žitelja Bronksa – bolji u rešavanju kognitivnih zadataka tipa „hodamo dok pričamo“ . Dve velike farmaceutske kompanije sada testiraju lekove koji inhibiraju CETP, kao što to radi genetska varijanta prisutna među stogodišnjacima.
Barzilai i njegove kolege su se takođe fokusirali na mitohondrije stogodišnjaka. Mitohondrije su “ćelijske elektrane” sa sopstvenom DNK, sosptvenim genima, sopstvenim genetskim varijantama – sa svim ključnim metaboličkim ‘odgovornostima’. Barzilai i njegov tim identifikovali su nekoliko mitohondrijalnih proteina koje su nazvali ‘mitohine’, povezane sa ljudima koji su stogodišnjaci i oni koji imaju 90 i više godina. Jedan od ovih molekula, humanin pokazao se kao posebno zanimljiv, barem u eksperimentima na životinjama. Barzilai kaže da davanje jedne doze humanina pacovima dijabetičarima normalizuje nivo šećera i suštinski briše simptome dijabetesa u roku od samo nekoliko sati. Takođe, sprečava arteriosklerozu i Alchajmerovu bolest kod miševa sklonih ovoj bolesti i na neki način ograničava koronarna oštećenja pri srčanom udaru kojeg istraživači namerno izazivaju kod eksperimentalnih životinja.
‘Ajnštajnov’ veliki i ambiciozni program za otkrivanje tajne dugovečnosti deo je talasa promena koji je zahvatio istraživanja iz oblasti ljudske genetike, gde je u poslednjih 20 godina preovladavalo traženje gena nosilaca oboljenja. „Svako je bio u potrazi za genima za dijabetes i gojaznosti i takve stvari“, kaže Barzilai. „Mislim da je jedan od razloga za to što ih ne nalazimo to što imamo i zaštitni set gena.“ Mnogi istraživači su sada usredsređeni uglavnom na potragu za onim zaštitnim genima koji, izgleda, kao da nadvladavaju gene povezane sa bolestima ili starenjem.
Jedan od najintrigantnijih gena zove se FOXO3. U još jednom istraživanju izolovane, homogene populacije, istraživači Univerziteta na Havajima pronašli su varijante gena kod dugovečnih japansko – američkih žitelja ostrva Oahu (havajski arhipelag). Ovaj gen je u istoj ‘insulinskoj trasi’ IGF-1 koji se već pojavljivao i u studijama koje su istraživale kvasac i crve, kao i kod populacije sa Laronovim sindromom u južnom Ekvadoru.
Zaštitni geni su takođe meta studije u Naučnom institutu Scripps Translational u La Džoli, Kalifornija, gde je lekar Erik Topol zajedno sa svojim kolegama “pretresao” DNK oko hiljadu ljudi koji zovu velderli*. To su ljudi preko 80 godina starosti koji nemaju hroničnih bolesti kao što su visok krvni pritisak, bolesti koronarnih arterija ili dijabetesa, a nikada nisu koristili lekove za njih. „Mora da postoje izmenjeni geni. Te genske promene mogle bi objasniti zašto su ovi pojedinci zaštićeni od štetnih gena koji utiču na proces starenja,“ kaže Topol. „Lov je u toku.“
(*wellderly – kovanica od reči “well” i “older”, koja upućuje na starije ljude dobrog zdravlja i u formi = ‘dobrodržeći stariji”)
Trka za pronalaskom ključa dugovečnosti je naučnike čak dovela na mesto koje je izgleda sve značajnije pri određivanju tempa starenja svakog pojedinca: do materice. Istraživači sa Ajnštajn koledža sada se pitaju: da li se naš model starenja i ‘časovnik’ može podesiti u vrlo ranom preriodu – možda čak i pre našeg rođenja..
Tokom proučavanja ove hipoteze, Fransin Ajnštajn i Džon Grili ispitivali su suptilne hemijske paterne DNK matičnih ćelija iz pupčane vrpce beba rođenih u Bronksu, upoređujujući razlike u odnosu na decu čija je gestacijska dob* mala, normalna ili velika. Oni su otkrili da su paterni DNK obrasca kod male i velike dece znatno drugačiji ako se uporede s onim paternima prisutnim kod beba normalne veličine. Ovi rezultati deo su nove “hit oblasti” biologije nazvane epigenetika, koja proučava kako uticaji sredine tj okoline ‘urezuju’ hemijske promene u DNK i time uvode doživotne promene u aktivnosti gena. Kako Barzilai objašnjava, „Možda postoje uticaji u materici koji deluju na genetske mehanizme – uticaji koji na neki način zadaju brzinu našeg starenja.“ Fetus se, drugim rečima, može nazvati “ocem” starih ljudi.
(Gestacijska dob* odnosi se na starost ploda embriona, fetusa ili novorođenčeta. Postoje neke nejasnoće oko definisanja dobi)
Ako ništa drugo, obilje novih studija ukazuje na to da su istraživači dugovečnosti podigli naučnu diskusiju na novi nivo. U oktobru 2011 Arhon Genomiks X nagradni fond pokrenuo je utakmicu između istraživačkih timova – cilj je što pre sekvencionirati DNK stotinu stogodišnjaka (po čemu je i samo takmičenje nazvano „100 preko 100“).
Ali, sami geni verovatno ne mogu da objasne sve tajne dugovečnosti, a stručnjaci se suočavaju sa upozoravajućim pričama koje se tiču nedavnih rezultata restrikcije kalorija. Eksperimenti na 41 različitom genetskom modelu miševa, na primer, pokazuju da ograničavanja unosa hrane stvara izrazito kontradiktorne rezultate. Oko polovina ovih vrsta miševa živelo je duže, ali isto toliko ih je na restriktivnoj dijeti živelo kraće no što bi živelo pri normalnom režimu ishrane. Dugotrajna studija Nacionalnog instituta za bolesti starenja, kojom je avgusta 2012. okončan eksperiment na primatima, donosi zaključak da majmuni držani na kalorijskim restrikcijama i ograničenjima tokom 25 godina nisu pokazali prednost u dugovečnosti. Pasarino je poentirao vozeći natrag u svoju laboratoriju nakon obilaska stogodišnjaka u Molokiju. „Nije da postoje dobri i loši geni“, rekao je on. „U pitanju su određeni geni i određeno vreme. I, napokon, geni verovatno doprinose samo oko 25 odsto dugovečnosti. U pitanju je takođe i okruženje, sredina i uslovi u kojima živimo, ali se ni time ne objašnjava sve. I, naravno, ne zaboravimo povoljan sticaj okolnosti i sreću – ali i rizike.“
Sreća i “povoljne zvezde” dovode nas, opet, do Salvatorea Karuza iz Molokija, koji sada ima 107 godina a snaga i krepkost ga još uvek ne napuštaju. “Nesrećni” sticaj okolnosti – kada je pre 88 godina slomio nogu na dva mesta – uzrokovala je po njega srećnu okolnost: bio je proglašen nesposobnim za služenje italijanske armije, dok je čitava njegova jedinica u kojoj je služio bila zbrisana tokom Drugog svetskog rata. „Svi su poslati na ruski front“, rekao je, „i ni jedan od njih nije se vratio.“ To je još jedan podsetnik da – pored još nedokučivih genskih molekula i mehanizama koji će nam pomoći da jednog dana osmislimo lekove i “eliksire” za dug i zdrav život – čak ni tada zrno sreće, ipak, neće biti na odmet. Naprotiv.
Stiven S. Hol, National Geographic
(priredili: Tanja Jakobi i Milan Lukić)
Trenutno učestvujemo u nečemu što izgleda kao planirano preuređenje sveta od strane moćnih država. Ratovi u Iraku i Avganistanu su samo jedan deo navodno univerzalnog napora da se stvori svetski poredak „širenjem demokratije“. Ova ideja je ne samo donkihotovska već je i opasna. Retorika koja prati ovu kampanju implicira da je ovaj sistem primenjiv u standardizovanom (zapadnjačkom) obliku, da može da uspe svugde, da može da reši današnje transnacionalne dileme i da može da donese mir, a ne da seje nemire. Ne može.
Knjiga priča Vašarski mađioničar, za koju je Jelena Lengold dobila Evropsku nagradu za književnost, upravo je objavljena u Italiji u izdanju poznatog italijanskog izdavača Zandonai iz Rovereta pored Trsta.
Od 1. januara 2014. evrozona će dobiti svog novog člana, samo godinu dana pošto joj je pretio potpuni raspad.
Ministri finansija EU dali su zeleno svetlo bivšoj sovjetskoj republici na Baltiku da zamene svoju nacionalnu valutu, lat, evrom, počev od 1. januara 2014. u skladu sa preporukama Evropske centralne banke. Letonija je napustila SSSR 1991, a priključila se NATO paktu 2004, ima populaciju od samo dva miliona stanovnika, od čega barem 30% Rusa i godišnji BDP od oko 22 milijarde evra, što otprilike predstavlja 0,2% BDP čitave evrozone. Po veličini veća je samo od Kipra, Estonije i Malte.
Letonska ekonomija smanjila se za čak 20% u 2008. i 2009. kada je bila priomorana da prihvati zajam od 10 miliajrdi evra od EU i MMF. Uz mere štednje i povećanje poreza 2012. zabeleženo je povećanje od 5,6%, kada je istovremeno cela evrozona doživela pad od 0,6%. Iako se očekuje da će letonski rast biti usporen na 3,6% u 2014, to će i dalje biti znatno više od proseka evrozone. Sledeća u redu da zameni svoju valutu evropskom je Litvanija, najverovatnije u 2015. godini.
Organizacija WorldatWork koja se bavi istraživanjem cena rada i radničkih prava širom sveta, konstatovala je da će do kraja godine radnici na globalnom nivou ipak uspeti da se izbore za malo povećanje svojih plata, za razliku od 2012. Najveće povišice u Indiji.
WorldatWork procenjuje da će ove godine radnici u Indiji zaraditi u proseku 10,5% veće plate, ali raj dodatak će im realno biti mnogo manji pošto u zemlji vlada inflacija takođe blizu dvocifrenoj. Najniže povišice dobiće radnici u Španiji i Japanu, po 2,4%, dok će ona na globalnom nivou iznositi 2,9%. WorldatWork podseća da je najgora obuhvaćena godina bila 2009. kada je rast plata iznosio tek 2,2%. Za 2014. ova organizacija predviđa nastavak pozitivnog trenda i rast od oko 3,1%, najverovatnije pomognut pokretanjem svetskih ekonomija.
Od početka godine, dužnička kriza je izgubila na značaju i raspoloženje na finansijskim tržištima za sada se popravilo. Međutim, realna ekonomija je i dalje slaba. Mere koje preduzimaju centralne banke su pomogle, ali postavlja se pitanje da li će one sada biti umanjene i da li je ECB i dalje „spremna da deluje“. Uprkos opipljivim znacima oporavka u evrozoni, naročito kada se radi o izvozu, verujemo da je ukupna ekonomska situacija možda još uvek previše slaba i da će centralne banke veoma voditi računa o tome da ne ugroze oporavak.
SAD: ponovo je pokretač lična potrošnja. S obzirom na trenutnu povratnu spregu između potrošnje i tržišta rada može se očekivati dalji umeren oporavak (rast od blizu 2%). Međutim, u bliskoj budućnosti se ne predviđa održivo ubrzavanje rasta i ono će biti moguće, po našem mišljenju, tek u 2014. godini.
U evrozoni postoje prvi znaci neposredno predstojećeg (stidljivog) oporavka, čiji će glavni pokretač biti izvoz.
Izvoz evrozone: do oporavka će doći i u drugim zemljama sem Nemačke. Ukupno gledano, izvoz ostaje svetla tačka BDP-a EZ i trebalo bi da bude glavni oslonac inače slabog ekonomskog okruženja u 2013. godini. Ovakav razvoj događaja trebalo bi da stvori prve „čvrste činjenice“ u pogledu oporavka realnog sektora.
Investicije EZ: nema izgleda za to. Iako se raspoloženje nedavno popravilo i iako bi rast izvoza mogao da podstakne i dodatne investicije, ovo je dugoročan proces (na kraju krajeva, investicije treba prvo da budu ugovorene). Stoga očekujemo visok negativni doprinos BDP-u u 2013., a poboljšanje tek u 2014. godini.
Potrošnja u EZ: fokus na tržištu rada, spora stabilizacija? U skladu sa različitim izgledima za rast u državama članicama, očekujemo različitu dinamiku stabilizacije stopa nezaposlenosti. Za evrozonu u celini ove godine predviđamo blago negativni doprinos potrošnje, i usporen oporavak počev od iduće godine.
Inflacija u EZ: sve ukazuje na pad. S obzirom na rekordno visoku nezaposlenost i negativan proizvodni jaz inflacija je pala znatno ispod 2%, kako je očekivano, i trebalo bi da se zadrži na oko 1.5% u naredne dve godine.
SAD: Novi rast
SAD su se nedavno ponovo vratile na model rasta zasnovan na potrošnji. Neto izvoz je i dalje zanemarljivo mali, dok državna potrošnja, kako je i očekivano, daje negativan doprinos BDP-u. Investicije osciliraju u priličnoj meri (delimično zbog jednokratnih efekata kao što je prekid isporuka Boingovih aviona tipa 787, koje bi sledećeg kvartala trebalo ponovo da daju pozitivan doprinos); zbog potrošnje u građevinskoj industriji, došlo je do ukupnog blago pozitivnog doprinosa. Međutim, najvažniji doprinos rastu dolazi od lične potrošnje. Ovo verovatno nije u potpunosti održivo, pošto je raspoloživi prihod ipak opao kao posledica povećanja poreza do kojeg je došlo početkom godine. Stoga je rast potrošnje bio praćen opadajućom stopom štednje.
Pored toga, tržište nekretnina i dalje igra važnu ulogu kada je reč o poverenju potrošača. Pokazatelji su prilično pozitivni (npr. cene kuća, NAHB indeks tržišta nekretnina), ali ima i znakova sporog oporavka. Program Federalnih rezervi za kupovinu aktive i dalje ima važnu ulogu, pošto su kamatne stope na hipotekarne hartije od vrednosti – MBS (koje su od značaja za stambene kredite) porasle zbog predviđanja da će doći do usporavanja programa kupovina.
Dalja kretanja trendova u vezi sa dohotkom i potrošnjom pre svega zavise od tržišta rada, na kome je, sa druge strane, snažan pokretač u ovom trenutku potrošnja. To je zbog toga što je zaposlenost u prerađivačkoj industriji smanjivana uporedo sa padom poverenja (ISM), produžavajući na taj način jedan dugoročan trend. Ipak snažan rast broja zaposlenih u nepoljoprivrednim zanimanjima od skoro 160.000 mesečno uglavnom se mogao pripisati uslužnim delatnostima, između ostalog trgovini na malo, zdravstvu, obrazovanju i ugostiteljstvu.
Stopa nezaposlenosti nastavlja da oscilira, te pored otvaranja novih radnih mesta, zavisi i od udela radno aktivnog stanovništva u populaciji radno sposobnih. Usled krize, mnoga lica koja su dugo nezaposlena (a čiji je udeo i dalje viši nego u bilo kom trenutku od 1950. godine naovamo) su izgubila nadu da će naći posao, te se više ne računaju kao deo radne snage (oni nisu ni nezaposleni, ni zaposleni). To je naročito očigledno kada se uporedi trend radno-sposobnog stanovništva sa radnom snagom. To je zbog toga što su demografska kretanja uključena u podatke o stanovništvu, što znači da jasno vidljiv raskorak može da se pripiše obeshrabrenim radnicima. Stoga predviđamo da će se nova lica koja traže posao (nezaposleni) pre ili kasnije ponovo vratiti na tržište rada, čime bi bilo onemogućeno brže smanjivanje stope nezaposlenosti, a time i jačanje rasta dohotka (kao i brza povećanja kamatnih stopa od strane Federalnih rezervi).
S obzirom na povratnu spregu između lične potrošnje i tržišta rada, može se očekivati kontinuirani stabilan oporavak (rast od blizu 2%).
Međutim, održivo ubrzavanje nije moguće predvideti. To će postati moguće tek kada se stopa nezaposlenosti smanji na održiv način, dođe do znatnijeg rasta dohodaka, kao i do stabilizacije sektora prerađivačke industrije, što se čini mogućim u 2014. godini.
Evrozona: Oporavak na vidiku?
Postoje znaci u pokazateljima raspoloženja mogućeg neposredno predstojećeg (stidljivog) oporavka, čiji će nosilac u početku biti uglavnom izvoz.
Izvoz evrozone: Oporavak ne samo u Nemačkoj Nemačka jeste i ostaće najvažniji izvoznik u evrozoni. Stopa izvoza od 51,5% (2012) odražava vodeću ulogu izvoza u nemačkoj ekonomiji. Poređenja radi stope izvoza Francuske (27%) i Italije (30%) su daleko niže. U kombinaciji sa višom stopom rasta nemačkog izvoza, to vodi ka znatno većem doprinosu (rastu doprinosa) BDP-u.
Potrošnja u evrozoni: Fokus na tržište rada Situacija u pogledu nezaposlenosti, koja snažno odstupa od „ravnoteže“ u mnogim zemljama evrozone (pre svega u Italiji, Španiji, nešto manje u Nemačkoj) je takođe jedan od glavnih pokretača lične potrošnje.
U Nemačkoj je pad stope nezaposlenosti, koji je u toku, doprineo ličnoj potrošnji; nedavno je ona uspela da raste brže čak i od raspoloživog dohotka (GDI, grafikon sa leve strane) – u prvom tromesečju 2013. godine za 0,8% u odnosu na isto tromesečje prošle godine. Ipak, sličan pad nezaposlenosti kao u prošlosti ne čini se verovatnim. Štaviše, rast potrošnje koji je veći od rasta dohotka nije održiv. Stoga ne očekujemo održivi podsticaj rastu od potrošnje u Nemačkoj.
U Italiji potrošnja beleži slab rast, u skladu sa nižim poverenjem potrošača. Promet u maloprodaji i dalje opada, mada je nedavno došlo do kakve-takve stabilizacije poverenja.
Poverenje potrošača daje početne naznake da je, u ovom trenutku, nezaposlenost mnogo važnija kao faktor koji dovodi do slabije potrošnje nego visina zarada. Komponenta poverenja koja se odnosi na nezaposlenost vrši najveći negativan pritisak na poverenje potrošača, dok se lična finansijska situacija ne smatra previše lošom.
Stoga tržište rada predstavlja najveće opterećenje za domaćinstva.Ovo je dodatno potvrđeno poređenjem potrošnje sa raspoloživim dohotkom, kao i sa stopom nezaposlenosti. Dok je do krize postojala tesna korelacija između raspoloživog prihoda i potrošnje, od krize naovamo, promena stope nezaposlenosti (suprotno od Nemačke) – a time i perspektiva u vezi sa zapošljavanjem – je daleko bolji pokazatelj lične potrošnje nego dohodak.
PROGNOZE
Izvor: Bloomberg, Centar za istraživanja Erste Grupe
Od početka krize 2008. Poljska je ostatku Evrope delovala kao svetionik koji pokazuje pravi put ka ekonomskoj stabilnosti. Poljski BDP je u poslednje četiri godine rastao u proseku 3,5% godišnje. Međutim, kako upozorava Social Europe journal, uspeh njene ekonomije je većinom baziran na podizanju sredstava iz EU fondova, koji sada presušuju.
A upravo javna potrošnja imala je pozitivan uticaj na poljsku ekonomiju – od 2008. do 2012. javna potrošnja porasla je sa 15,1 milijardi evra na 16,5 milijardi, baš zahvaljujući EU fondovima.
Ulagalo se u infrastrukturu, posebno kada je pripremano takmičenje Euro 2012, ali i u stanogradnju. Ovaj vid investicija od 1,8 milijardi evra u 2005. porastao je na 3,1 milijarde 2010. godine.
Stabilan rast poljske privrede usporio je prošle godine, što se poklopilo sa smanjenjem investicija. Sada se pogoršava i situacija na tržištu rada – ove godine je nezaposlenost narasla na preko 14% a plate su pale prvi put od ranih 90-tih. Zato pada i domaća tražnja.
Pošto u 2013. ističe većina fondova koje je ova zemlja koristila postavlja se pitanje da li će ona moći da održi ekonomski rast. Ostaje nada u fondove koji će biti izdvojeni iz budžeta za period 2014-2020. Iako je prvi put u istoriji on smanjen, Poljska će uspeti da izvuče 82 miliona evra više nego što je dobila iz budžeta 2007-2013.
No, uprkos izvanrednim pregovaračkim sposobnostima poljske vlasti ova zemlja je i dalje u problemu posebno kada se radi o deficitu i javnom dugu. Osim toga, ona se obavezala da će umesto u infrastrukturu narednih godina ulagati u inovacije, koje ne utiču tako brzo na rast ekonomije kao njen prethodni zamajac.