EY Preduzetnik godine

Lekari Nataša i Nenad Zlatarić dokazali su da je moguće pružiti veoma kvalitetne zdravstvene usluge koje su ujedno i cenovno pristupačne. Od skromne ordinacije napravili su najveći privatni zdravstveni sistem u Srbiji. Ovaj porodični posao je sada 200 puta veći od cilja koji su Zlatarići sebi postavili na početku. Danas „Euromedik“ ima 1.300 stalno zaposlenih, od kojih su 400 lekari specijalisti. U međuvremenu su otvorili 17 zdravstvenih ustanova, a ove godine planiraju još četiri nove.

Nataša i Nenad Zlatarić su sa diplomama Medicinskog fakulteta i nakon kratkog iskustva u državnim bolnicama, odlučili 2002. godine da otvore jednu od prvih privatnih ordinacija u našoj zemlji.

„Bili smo dobri studenti i specijalizirali smo neurologiju i kardiologiju. Mogli smo da budemo asistenti na fakultetu, oboje smo imali poslove u državnom zdravstvu, ali smo želeli samostalnost i slobodu u realizaciji svojih poslovnih ciljeva i to smo prepoznali u preduzetništvu. Krenuli smo sa skromnom željom da imamo malu ordinaciju od koje ćemo moći pristojno da živimo“, objašnjava Nenad Zlatarić šta je bio motiv da se on i njegova supruga Nataša odluče na ovakav korak u vreme kada je privatno zdravstvo u Srbiji bilo još u povoju.

Zlatarići su tada imali ideju da medicinsku uslugu, koja je bila teško dostupna ili nedovoljno kvalitetna, učine pristupačnom, tako da se pregled može zakazati na jedan telefonski poziv, da ne košta mnogo, a da bude što kvalitetniji.

Počeli su da rade iz stana Nenadovih roditelja i sa jednim ultrazvučnim aparatom. Vlasnici „Euromedika“ kažu da su se opredelili za ultrazvučnu dijagnostiku jer uređaji koji su im bili potrebni za tu vrstu zdravstvene usluge nisu bili previše skupi – prvi aparat ih je koštao koliko danas jedan prosečan automobil srednje klase. U početku su radili sami, a prvi njihovi pacijenti bili su iz komšiluka, penzioneri koji su živeli u blizini i ljudi koji nisu hteli da gube vreme čekajući na preglede u državnim ustanovama.

„Nismo se poneli kao trgovci“

Zlatarići su pacijentima, kada je to bilo potrebno, radili i dva ili tri pregleda više nego što su platili. „Taj mali detalj, naizgled ne previše značajan, uticao je da pacijenti izađu iz naše ordinacije zadovoljni i od srca nas preporuče drugima. Nismo se poneli kao trgovci, nego kao neko ko pruža specifičnu uslugu sa željom da klijent bude zadovoljan. Svaki preduzetnik treba iskreno da krene od želje da neku ljudsku potrebu na tržištu kvalitetno zadovolji“, smatra Nenad Zlatarić.

„Početni uspeh je bio rezultat naše otvorene komunikacije, empatije i prisnijeg odnosa sa pacijentima, punog razumevanja. Takvo ophođenje prema pacijentima prenosili smo i na kolege, kada smo počeli da širimo svoj tim“, dodaje Nataša Zlatarić. Pored toga, vlasnici „Euromedika“ su napravili još jedan strateški važan potez – odlučili su da lekare specijaliste zaposle u stalnom radnom odnosu, a ne kao konsultante.

Poverenje pacijenata u ovu zdravstvenu ustanovu se brzo širilo, pa je „Euromedik“ u prvih 15 godina beležio rast od 30 do 50 procenata godišnje. Sistem koji je tako brzo rastao zahtevao je drugačiju organizaciju. Vlasnici „Euromedika“ su sa kolegama doneli vrlo precizne kriterijume u poslovanju, s ciljem da budu zadovoljni i korisnici i zaposleni i da to učini sistem održivim, a to je moglo da se postigne jedino standardizacijom usluge.

„Bili smo uporni i propisali smo standarde kako bi trebalo da rade lekari i medicinske sestre, od svake rečenice kojom se obraćaju pacijentu, pa do završnog nalaza. Težimo ka tome da svaki klijent dobije poštovanje, uvažavanje, brzu i kvalitetnu uslugu, a da u isto vreme i svaki zaposleni u sistemu bude zadovoljan. To je naša mala formula uspeha sa akcentom na kvalitetu. Svesni smo da ako standard bude dobar, svi problemi su rešeni, ali ukoliko on ne postoji, svaki trud je uzaludan“, ističe Nenad Zlatarić.

Poslovni model po lekarskom receptu

Kao ni kod leka u medicini, ni u preduzetništvu ne postoji siguran recept za uspeh, ali su Zlatarići našli „terapiju“, koja je najbolje delovala u njihovom poslu. „Euromedik“ ima oko 400 lekara specijalista koji su podeljeni u 25 specijalističkih grupa, a svaka grupa ima najmanje tri seminara godišnje. Dovode vodeće predavače iz zemlje i sveta, a njihovi doktori idu da uče nove metode u inostranstvu, koje posle prenose svojim kolegama. U okviru „Euromedika“ postoje i Centar za kontinuiranu medicinsku edukaciju, Akademski savet i Centar za naučno-istraživačku delatnost.

„Važno nam je da zaposleni budu zadovoljni, da imaju pristojne uslove rada, dobre plate i mogućnost napredovanja. Svaku porodilju nagradimo sa 150.000 dinara, a svako treće i četvrto dete u okviru kolektiva godišnje dobija 240.000 dinara“, navodi Nataša Zlatarić. Vlasnici „Euromedika“ veoma dobro znaju koliko je roditeljima podrška važna, jer i sami imaju četvoro dece.

U situaciji kada i u bogatim zapadnim zemljama kvalitet zdravstvenih usluga pada, Zlatarići insistiraju na uverenju da zdravstvo može biti istovremeno i kvalitetno i dostupno svima. Uspeli su da nađu poslovni model koji im omogućava da ponude veliki broj zdravstvenih usluga, od preventivnih pregleda do najsloženijih operacija, koje su kvalitetne a pristupačne u zemlji gde je prosečan standard i dalje relativno skroman.

„Kod nas je operacija na otvorenom srcu, koju obavlja vrhunski specijalista 6.000 do 7.000 evra, dok u Evropi košta oko 30.000, a u SAD i 100.000 evra. To smo postigli dobrom organizacijom, koristeći prednosti preduzetnika koji su vlasnici sistema, jer možemo da eliminišemo nepotrebne troškove. Ne radimo jedino zračnu terapiju za onkološke pacijente, operacije na otvorenom mozgu i transplantaciju i to zbog zakonskih ograničenja za privatnu praksu“, objašnjavaju vlasnici „Euromedika“.

Koliko je ova medicinska ustanova zapravo velika, najbolje ilustruje opis njenih vlasnika da kada bi je preneli u bilo koju pustinju na našoj planeti, ona bi imala kompletan zdravstveni sistem.

Kako do višestruke revolucije u kvalitetu?

Zlatarići su postavili upravljačku strukturu koja je specifična, čine je direktori koji su ujedno i vodeća imena u domaćoj medicini. To su akademici i profesori koji su ranije bili direktori brojnih instituta i bolnica i oni su zaduženi za medicinski deo poslova, a imaju dominantno savetodavnu ulogu. „Euromedik“ u svom timu ima i mlade lekare, koji su ujedno i vrhunski menadžeri.

Na pitanje gde prepoznaju rizike da novac curi nepotrebno, Zlatarići odgovaraju da se racionalna potrošnja može postići u infrastrukturi, poslovnom prostoru, ali i prilikom nabavke opreme, jer je veća investicija, na duži rok, nekada zapravo ušteda. Medicina je njihov teren, ali upravljanje ovako složenim sistemom zahteva i finansijsko znanje.

„Upisao sam medicinu, ali sam posle dve godine studirao i ekonomiju. Duboko verujem u preduzetništvo i da preduzetnici mogu bilo koji problem u privredi rešiti bolje od države“, ističe Nenad Zlatarić. Smatra da bi dobitna kombinacija bila da država propiše standarde kvaliteta, pa čak i da ograniči cene, a da onda na slobodnom tržištu učestvuju sve ustanove. Vlasnik „Euromedika“ predlaže da klijent ima mogućnost da sa karticom osiguranja bira ustanovu i da je promeni ako je nezadovoljan, što bi, kako tvrdi, napravilo višestruku revoluciju u kvalitetu.

„Klijenti bi bili zadovoljni, lekari i medicinsko osoblje bi imali bolje plate, jer bi se razvila zdrava konkurencija, a medicinske ustanove bi imale snagu da uvode nove metode i da prate svetske standarde. Bojim se da naše društvo još nije spremno na takav, naizgled radikalan potez koji bismo mogli da napravimo. Važno je da ljudi shvate da nije namera privatnog sektora da uslugu učini nedostupnom ili da to bude elitistička privilegija“, naglašava Nenad Zlatarić.

„Tajni pacijenti“ u kontroli kvaliteta

Kvalitet je lakše garantovati kada je tim mali, ali kada je u njemu 1.300 ljudi potrebno je veliko umeće da se obezbedi besprekorna usluga. Vlasnici „Euromedika“ kažu da imaju nekoliko ozbiljnih sistema kontrole kvaliteta. Ona počinje već prilikom zapošljavanja, jer se trude da angažuju istaknute stručnjake.

„Kontrolišemo kvalitet nalaza, tako što ih naši direktori čitaju i analiziraju. Angažujemo i ’tajne pacijente’, koji nam pomažu da saznamo kako funkcioniše čitava procedura od zakazivanja pregleda do izlaska iz ordinacije. Čujemo utiske, da li je doktor bio dovoljno posvećen pacijentu, ljubazan, da li je sve objasnio, bez obzira da li je to mladi kolega ili akademik. Sve te informacije objedinjujemo, dajemo poruke našim lekarima i borimo se da se eventualni propusti isprave“, navode Zlatarići.

Uprkos tome što veliki broj naših lekara i medicinskih sestara odlazi na rad u inostranstvo, Zlatarići uspevaju da nađu i zadrže stručnjake, čak su vratili nekoliko lekara u zemlju da rade kod njih. U njihovim hirurškim salama operacije izvode vrhunski stručnjaci koji imaju zarade evropskog ranga. Kažu da jednake šanse da se zaposle u „Euromediku“ imaju i đaci državnih i privatnih medicinskih škola, ali smatraju da bi svi mogli da imaju više praktičnog znanja.

„Navikli smo da kad zaposlimo mladu medicinsku sestru ili tehničara, moramo dodatno da ih edukujemo. Poruka preduzetnika svim nivoima obrazovanja u Srbiji je da u nastavu uvedu više prakse“, ukazuju Zlatarići.

Osim u Beogradu, „Euromedik“ ima svoje ordinacije u Novom Sadu, Kragujevcu i Pančevu, a njegovi vlasnici planiraju da poslovanje prošire i u drugim većim gradovima u Srbiji. Kada je u pitanju inostranstvo, ideja o otvaranju ordinacije u Beču deluje im primamljivo, jer smatraju da bi srpskoj dijaspori značilo da ima medicinsku uslugu na svom jeziku. Nenad i Nataša Zlatarić, međutim, ukazuju da to ne zavisi samo od njih, već i od propisa u EU koji favorizuju domaće preduzetnike i zdravstvene sisteme.

Uspeh u preduzetništvu ne zavisi od okolnosti, već od čoveka. To je svojim životnim i poslovnim odlukama dokazao Mišo Radovanović, osnivač i vlasnik preduzeća Bohor. Ovo preduzeće iz Užica počelo je kao mala privatna radnja pre 45 godina, u vreme društvene svojine. Danas dnevno proizvede oko 30 tona elemenata za suvu gradnju i sarađuje sa brojnim kompanijama iz celog sveta.

Mišo Radovanović je počeo svoju preduzetničku karijeru u jeku socijalizma, kada je 1978. otvorio malu radnju za uslužne delatnosti. Zatim je 1991. godine, pred raspad tadašnje zajedničke države, registrovao preduzeće za proizvodnju elemenata za suvu gradnju.

Rat, ekonomski potresi, inflacija, sankcije i drugi problemi koji su usledili, nisu bili prepreka za Radovanovića da uspostavi saradnju sa svetski poznatim proizvođačem metalnih plafona i fasada, italijanskom kompanijom Atena. Zahvaljujući ovom partnerstvu, Bohor je dobio pristup novim tehnologijama, stručnom znanju, finansijski oslonac za istraživanja i razvoj, podršku da poboljša marketinške i distributivne kapacitete i da unapredi celokupno poslovanje.

„Saradnja sa čuvenom firmom iz inostranstva omogućila nam je stabilnost u teškim vremenima, pomogla da izgradimo ugled na tržištu i tako privučemo nove partnere, klijente i investitore. Ovo partnerstvo, koje i danas traje i u međuvremenu je preraslo u kumstvo i veliko prijateljstvo, bilo je ključno za dugoročan uspeh našeg preduzeća“, ističe Radovanović.

Prednosti suve gradnje

Proizvođač iz Užica je potom, 1999. godine koju pamtimo po NATO bombardovanju, otvorio ćerku firmu Atena-Bohor u Crnoj Gori. Naš sagovornik kaže da nije želeo da odustane od ove investicije čak ni u takvim okolnostima, jer su pre toga sproveli temeljno istraživanje susednog tržišta i zaključili da ono može biti strateški važno za dalje širenje poslovanja u oblasti suve gradnje.

„Hteli smo na vreme da se pozicioniramo na crnogorskom tržištu, nismo čekali jer smo verovali da će se prilike u regionu stabilizovati tokom vremena“, objašnjava vlasnik Bohora kako se u praksi primenjuje kalkulisani rizik. Naime, danas ova ispostava užičke firme u Crnoj Gori ima 45 zaposlenih, svoju logistiku i magacine, i postala je nezaobilazni partner u gradnji luksuznih objekata kao što su Porto Montenegro, Porto Novi, Luštica Bay…

Bohor „potpisuje“ i veliki broj značajnih građevinskih projekata na domaćem terenu, kao što su TC Inđija, TC Galerija u Beogradu na vodi, fabrika Grundfos, preko 20 maloprodajnih objekata u sastavu trgovinskog lanca Lidl i mnogi drugi. Preduzeće proizvodi noseću strukturu za spuštene plafone svih vrsta, ispune za metalne plafone i elemente za unutrašnju rasvetu u pogonima nadomak Užica, gde je i sedište firme, a u Beogradu ima predstavništvo i dva logistička centra.

Govoreći o tome zašto je odlučio da proizvodi elemente za suvu gradnju, Radovanović navodi više razloga:

„Suva gradnja omogućava bržu izgradnju u odnosu na tradicionalne metode. Montaža elemenata, poput gips-karton ploča, panela ili drvenih konstrukcija, zahteva manje vremena od sušenja betona ili malterisanja. Možete lakše da se prilagodite promenama u građevinskim planovima, što je posebno korisno kod preuređenja enterijera. Suva gradnja omogućava efikasniju ugradnju izolacionih materijala i tako poboljšava energetsku efikasnost zgrada, a sama proizvodnja najčešće produkuje manje otpada. Takođe, možete da proizvodite različite elemente u zavisnosti od toga kakva su kretanja na tržištu i šta traže klijenti“.

Poslovanje može biti lakše u manjim sredinama

Proizvodni i magacinski prostor na 8.000 kvadratnih metara nalazi se u Sušici, na glavnoj magistrali koja s jedne strane vodi ka Zlatiboru i i Crnoj Gori, a s druge ka Beogradu. Radovanović napominje da proizvodnja na takvoj lokaciji ima velikih prednosti a pored toga, u manjim industrijskim centrima je jednostavnije organizovati poslovanje. Užice ima dugu industrijsku tradiciju što olakšava pronalaženje kvalifikovanih radnika. U manjim mestima ljudi se bolje poznaju a često je i manja konkurencija među preduzećima u potrazi za odgovarajućim profesijama.

„To omogućava da ponudite bolje uslove rada a da imate manje troškove zapošljavanja, jer su i troškovi života niži. Trenutno zapošljavamo 80 radnika, nemamo poteškoća sa pronalaženjem ili odlivom kadrova. Taj problem je sve izraženiji u Srbiji u poslednjih desetak godina, ali tokom tog perioda niko nije otišao iz naše firme. Naprotiv, stalno primamo nove radnike“, naglašava Radovanović i dodaje:

„Pored toga, preduzeća u manjim industrijskim centrima uglavnom imaju lakši pristup zemljištu, vodi, sirovinama i drugim najvažnijim resursima, što pojednostavljuje i pojeftinjuje proizvodnju. Prošle godine smo podigli solarnu elektranu, koja će nam obezbediti stabilnije i povoljnije snabdevanje energijom i kao obnovljivi izvor doprineti održivom razvoju“.

Gledamo daleko unapred

Bohor dnevno proizvede oko 30 tona gotove robe – profila, metalnih plafona, pribora i svih elemenata iz programa suve gradnje. Najvažniji repromaterijal u njegovoj proizvodnji je pocinkovani lim, koji je ova firma godinama nabavljala od preduzeća Dak komerc iz Novog Sada i Pan komerc iz Požege. Ali nakon poremećaja koje je u lancima snabdevanja izazvao korona virus, užički proizvođač je proširio listu dobavljača i započeo saradnju sa Jugometalom iz Kraljeva i Monting grupom iz Stare Pazove.

„Takođe, za proizvodnju su nam važni aluminijumski lim i aluminijumski profili, a kako je reč o sirovinama koje su berzanska roba, tokom 2021. godine one su bile skuplje i do 150% u poređenju s periodom pre pandemije. Zahvaljujući tome što stalno razmišljamo dugo unapred, ove poremećaje smo prilično uspešno prebrodili jer smo u tom trenutku imali zalihe koje su pokrivale 55% godišnje proizvodnje. Srećom, od prošle godine cene repromaterijala su se relativno stabilizovale“, komentariše naš sagovornik.

Proizvođač iz Užica trenutno sarađuje sa više od 500 poslovnih partnera i dogovorio je nekoliko važnih projekata sa poznatim investitorima u Beogradu, Nišu, Čačku, na Zlatiboru i u drugim mestima. Bohor najviše izvozi u zemlje regiona i nastoji da poveća plasman svojih proizvoda na tržištu Evropske unije.

Saradnja na obostranu korist

Na pitanje da li poslovanje u specijalizovanoj građevinskoj niši predstavlja prednost ili rizik u kriznim vremenima, Radovanović odgovora da to zavisi od različitih faktora. „Kada ste specijalizovani za određenu oblast, to vam obezbeđuje da mnogo bolje razumete šta je potrebno klijentima i da se uspešnije prilagođavate njihovim zahtevima u odnosu na konkurenciju. Ako ste zaista dobri u tome što radite i postanete prepoznatljivi po svojoj profesionalnosti i kvalitetu, možete da računate na veću lojalnost klijenata i dugoročnu saradnju“.

„S druge strane“, dodaje naš sagovornik, „ukoliko u toj oblasti dođe do naglih promena i velike krize, to može značajno da umanji prihode. Zato je jako važno da pratite tehnološki napredak i da uvodite inovacije – nove proizvode, nov način montaže u suvoj gradnji, jer tako povećavate šanse da zadržite tržište i kada dođe do poremećaja“.

Bohor prati i novosti u standardizaciji proizvodnje, pa pored ISO sertifikata za upravljanje kvalitetom, poseduje i ateste za otpornost pregradnih zidova na požare, a novina su i sertifikati za akustičnost i izolacionu moć pregradnih zidova i zidnih obloga.

Pored inovacija, Radovanović kao glavne prednosti svoje firme ističe kvalitet, sposobnost prilagođavanja i povoljne cene. Prema njegovom mišljenju, domaća preduzeća iz građevinske industrije bolje poznaju lokalne prilike i regulativu nego strane kompanije koje dolaze ovde da posluju, ali strani investitori donose značajan kapital, tehnologiju i međunarodno iskustvo. „Zato saradnja između domaćih i stranih firmi može biti obostrano korisna“, zaključuje direktor Bohora, koji je uveren će preduzeće nastaviti da raste i ove godine i planira nova ulaganja u dalju automatizaciju proizvodnje.

Koliko neko gleda daleko u budućnost, vidi se po tome na kakvim osnovama je postavio razvoj firme. „Mi smo sve radili planski još od početka, postavili smo dobre temelje na kojima i danas širimo poslovanje“, kaže Dušan Šarković, vlasnik preduzeća DMV industrijski sistemi iz Niša. Ovo preduzeće je do sada proizvelo preko 20.000 različitih LED uređaja i izvozi u više od 90 zemalja.

„Šturo pričaš, šturo razmišljaš, pa onda šturo i radiš“, ističe Dušan Šarković, vlasnik preduzeća DMV iz Niša, kada objašnjava zašto je u svojoj firmi koja se bavi proizvodnjom LED ekrana za primenu u sportu, saobraćaju i industriji – osnovao biblioteku za radnike. Uz to organizuje slikarske kolonije, a u preduzeću imaju i Muzej industrijske baštine, posvećen nastanku i razvoju domaće elektronske industrije.

No, to nije nimalo neobično za ovog preduzetnika, koji se od početka svoje karijere do danas rukovodi uverenjem da „znanje sva vrata otvara“. Iako je kao mlad inženjer, umesto akademske karijere na Elektronskom fakultetu u Nišu odabrao rad u privredi, danas svoje veliko iskustvo primenjuje i tako što stečeno znanje prenosi studentima niškog Prirodno-matematičkog fakulteta.

Vera u sopstveno umeće i u tehnologiju bila je presudna i kada je doneo odluku da napusti posao u društvenom preduzeću EI 7. oktobar i da sa dvojicom prijatelja 1992. godine osnuje sopstvenu firmu za proizvodnju industrijske elektronike. Tada se to nije zvalo startap, a činjenica da je proizvodnju započeo u garaži je predstavljala jedinu dodirnu tačku sa američkim preduzetničkim snom, imajući u vidu kakva je u to (ne)vreme bila situacija u Srbiji. Njegove kolege su masovno napuštale zemlju, što su uradila i njegova dva poslovna partnera. Ali Šarković je odlučio da ostane, siguran da do sveta može da stigne i tako što će strancima prodavati svoje proizvode.

To uverenje se učvrstilo kada je napravio i prodao svoj prvi sportski semafor i orijentisao se ka proizvodnji tehnoloških delova za LED ekrane. Početne izvozničke korake je napravio zahvaljujući podršci prijatelja koji su otišli u inostranstvo, a kako „nije bilo zemlje u kojoj nije bio neko naš, prvi put sam na službenom putu spavao u hotelu tek posle dvehiljadite godine“, priseća se Šarković kroz smeh.

Softver za proizvodnju softvera

Danas DMV ima proizvodnju organizovanu u 15 sektora, 250 zaposlenih i preko 20.000 svojih uređaja. „Oni se uglavnom primenjuju u sportu, industriji i saobraćaju, s tim što saobraćaj čini 80% naše prodaje. Na domaćem tržištu plasiramo do 30% proizvodnje, a preostalo izvozimo u više od 90 zemalja. Deo proizvoda plasiramo preko desetak globalnih distributera, a deo preko sistem integratora. To su firme koje, na primer, rade autoputeve svuda po svetu i mi smo njihov dobavljač gde god one dobiju posao“, objašnjava Šarković i napominje da nove kupce nalaze i na sajmovima.

Naš sagovornik ističe kao poseban kvalitet svog poslovanja to što je još u početku postavio ceo sistem na dobrim temeljima, koji omogućavaju efikasno širenje aktivnosti. Napravili su softver za generisanje softvera i softver za generisanje hardvera. DMV trenutno ima skoro 10.000 softvera, koji su svi arhivirani. Svaki softver može da se nađe po broju ukoliko je potrebno da se reši neka poteškoća, što danas može da se uradi na daljinu, preko „oblaka“.

DMV je sve svoje uređaje povezao na platformu koja se nalazi na Amazonovom serveru u Sjedinjenim Državama, pa timovi zaduženi za servisiranje mogu u svakom trenutku da pristupe bilo kom uređaju i da isprave eventualnu grešku. Istovremeno, inovativna softverska tehnologija omogućava da čim se novi uređaj poveže na „oblak“, on ga odmah prepozna i interpretira bez potrebe da se pravi novi softver. Zahvaljujući tome, tehnologija može da se širi bez programera, objašnjava Šarković.

Domaće firme će ostati ovde i posle krize

Poslovanje bi, prema njegovim rečima, bilo još produktivnije kada bi DMV mogao da pronađe više kvalitetnih podizvođača u Srbiji. „Imamo kooperante, ali voleo bih da ih imamo više i da bolje sarađujemo. Pokušavali smo da nađemo dobre podizvođače za mehaniku ili za štampane ploče, ali nismo uspeli i zato smo sami morali da osvajamo deo po deo proizvodnje. To je zato što je naša industrija slaba“, smatra Šarković.

Stoga vlasnik niškog preduzeća aktivno učestvuje u inicijativama da se domaća preduzeća ojačaju i da se isprave nelogičnosti u poslovnom ambijentu, koje mogu imati veoma skupe i dugoročne posledice.

„Ne treba govoriti o domaćim i stranim investitorima“, ističe Šarković, „nego o velikim i malim. Ceo ekonomski ambijent je napravljen tako da ide na ruku velikim investitorima. Najgore je to što veliki ’isisavaju’ obučeni kadar iz malih firmi, a one su te koje će ostati ovde posle svake krize. Stalno se govori kako su date iste šanse domaćim i stranim investitorima, ali ako su one na papiru iste, to ne znači da su fer u praksi. Stavite u isti tor vukove i ovce i dajte im iste šanse, pa ćete videti šta će da se desi. Naravno da će vukovi da pojedu ovce, a pored toga, vukovi su dobili i subvencije“.

Uslovi za dobijanje subvencija su takvi da su praktično nedostižni za domaća mala i srednja preduzeća. „Mi smo jedna od retkih niških firmi koja je dobila te subvencije, ali uslov je bio da zaposlimo 50 ljudi i da investiramo 500.000 evra i onda smo dobili 200.000 evra subvencija. Mnogo bolje bi bilo da je to podeljeno u pet faza, da se zaposli 10 ljudi, uloži 100.000 evra i da se dobije subvencija od 40.000 evra. To bi onda bili ’zalogaji“ koje neka mala srpska firma može sebi da priušti i tako bismo, postepenim koracima, podstakli razvoj domaće ekonomije“, predlaže Šarković.

Ulaganja u napuštene industrijske pogone

Govoreći o nejednakim uslovima poslovanja, naš sagovornik, između ostalog, ističe i državnu politiku da se velikim investitorima obezbeđuju placevi blizu gradova, sa uređenom infrastrukturom, „a naša mala i srednja preduzeća se, kao u nekom getu, snalaze u starim industrijskim centrima. Mi smo ulagali u napuštene industrijske pogone, jer drugačije nismo mogli da dođemo do prostora“, objašnjava vlasnik niškog preduzeća, koje trenutno ima oko 20.000 kvadratnih metara u vlasništvu, od kojih je trećina u upotrebi i na različitim lokacijama u Nišu.

Veliki deo ovih investicija je i dalje zarobljen zbog toga što je, prema rečima našeg sagovornika, regulativa za upravljanje imovinom u industrijskim centrima potpuno nefunkcionalna.

„U starim objektima ne funkcionišu protivpožarni putevi, hidrantska mreža, nisu regulisane saobraćajnice, parkiranje, ljudi se bore za travnjak, parking mesto… Mnogi vlasnici firmi su kupovali delove tih prostora, ali topografija je takva da to nikada ne može da postane samostalna građevinska parcela, što je preduslov da se dobije građevinska dozvola i da se u to ulaže. Onda se te investicije obično prikazuju kao tekuće održavanje, čime se praktično krši zakon, a da se krene u neke strukturne radove je potpuno nemoguće. Tako smo zarobljeni u začaranom krugu i tu infrastrukturu ne možemo da stavimo u funkciju. A potrebno je samo malo dobre volje da se napravi regulativa koja bi to omogućila“, komentariše Šarković.

Zaokret ka pametnim gradovima

Bolji uslovi koji bi pomogli domaćim privrednicima da se brže razvijaju su itekako potrebni u situaciji kada se za opstanak bore i daleko veće, inostrane kompanije.

„Mnogi evropski proizvođači iz naše branše su već zatvorili svoje pogone zbog jake konkurencije i brzih promena na tržištu koje ne mogu da prate. Naša prednost je što ispunjavamo propisane standarde, ali geopolitika sve više utiče na posao a i izazovi novih tehnologija su sve veći. Nastojimo da se brzim promenama i novim uslovima što bolje prilagodimo i zato ćemo se još više orijentisati ka integrisanim sistemima, pametnim gradovima, savremenim komunikacijama poput 5G mreže i sličnim projektima“, najavljuje Šarković.

Suština je ostati agilan, inovativan i usredsređen na potrebe tržišta kako bi se uspešno poslovalo i kada su ekonomske okolnosti neizvesne, kaže Slađana Pantović, suvlasnica modne kuće P…. S….. Ova kompanija iz Čačka je pokrenula proizvodnju u vreme kada je Srbija bila pod sankcijama, proširila je poslovanje tokom prethodne finansijske krize u svetu, a danas proizvodi oko 650.000 odevnih komada godišnje i ima 105 maloprodajnih objekata na tržištu bivše Jugoslavije.

Modna kreatorka Slađana Pantović je još u ranoj mladosti čvrsto zacrtala dva cilja. Prvo, da će se baviti preduzetništvom kao i njeni roditelji. Drugo, da će svoj profesionalni život posvetiti modnoj industriji. Kada se zajedno sa suprugom Predragom vratila u Srbiju iz Slovenije gde se usavršavala u ovoj oblasti, odlučila je da pokrene sopstveni posao. „Počela sam sa dve šivaće mašine i ogromnom željom da uspem, da moji modeli budu vidljivi na ulicama“, priseća se Slađana kako se upustila u kreiranje i proizvodnju unikatnih ženskih kompleta 1996. godine, uprkos teškim ekonomskim uslovima koji su tada vladali u zemlji.

„Ako bismo se osvrtali na teškoće, nikada ništa ne bismo postigli“, ističe suvlasnica kompanije P…. S…., dok govori o svojim počecima u vreme kada je tek počelo da se razvija slobodno tržište u Srbiji. Tada je kod nas, pored domaće, preovladavala turska i italijanska roba, a mlada kreatorka je svoju šansu videla u proizvodnji autentičnih kompleta za žene, šivenim po narudžbini i u željenoj veličini.

Posao je već u početku krenuo dobro, ali je sa rastom porudžbina ovakav način proizvodnje vremenom postao iscrpljujući za preduzetnicu koja je bila i mlada majka, pa je zajedno sa suprugom donela odluku da se preorijentišu na serijsku proizvodnju. Prostor su obezbedili tako što su im Slađanini roditelji ustupili deo svoje kuće, kupili su odgovarajuće mašine i zaposlili radnike. Međutim, trebalo je pronaći i novac za početna ulaganja.

„Tada je bilo gotovo nemoguće dobiti od banke kredit za razvoj posla, pa su moji roditelji postali naši ’privatni bankari’. Kada bismo im vratili pozajmljeni iznos dobijali smo novi, sve do trenutka dok nismo postali finansijski samostalni, a to se desilo veoma brzo“, priča Slađana.

Presudni momenat

Zahvaljujući serijskoj proizvodnji, P…. S…. je ubrzano počeo da osvaja domaće tržište. Preduzeće je svoj prvi maloprodajni objekat otvorilo u Čačku, a drugi u Nišu, odakle je prodaju proširilo na južni deo Srbije.

„Ali prelomni momenat je bio kada smo otvorili naš maloprodajni objekat u Beogradu, na Terazijama. Tada je zaista došlo do velikih promena i u obimu proizvodnje i u pristupu poslu“, opisuje naša sagovornica period kada je uporedo sa naglim rastom prodaje moralo da raste i preduzeće, od povećanja proizvodnih pogona, broja zaposlenih i asortimana, do toga da je organizaciju trebalo stalno prilagođavati ekspanziji na tržištu.

P…. S…. danas proizvodi približno 650.000 odevnih komada godišnje, zapošljava oko 500 radnika i sarađuje sa brojnim kooperantima širom Srbije. Samo jedna kolekcija sadrži preko 1.100 različitih odevnih predmeta, uz dodatni asortiman poput torbi, novčanika, šalova, ešarpi, rukavica… I pored ovako velikog broja artikala, modna kuća iz Čačka gotovo da nema viškove, jer tokom sezone proda i do 98 odsto aktuelnih odevnih komada.

U fabrici ove kompanije proizvodi se 40 odsto kolekcija, dok su za ostatak zaduženi kooperanti u Srbiji i Severnoj Makedoniji, koji uglavnom šiju trikotažu i odevne predmete od pamuka. Da bi ovako veliki sistem bio efikasan, kolekcije se pripremaju godinu dana unapred, a podjednako pažljivo se planira i logistika zbog vrlo razgranate prodajne mreže.

Više od sto maloprodajnih objekata

Proizvođač iz Čačka u ovom trenutku ima 105 maloprodajnih objekata u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji. Preduzeće direktno upravlja sa 30 objekata, uglavnom prodavnicama koje se nalaze u većim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori, dok su ostalo franšizni objekti. Na pitanje zašto su se opredelili za franšizing, Slađana odgovara da je to brz i relativno ekonomičan način širenja na nova tržišta, koji ne zahteva velika kapitalna ulaganja kao kada se otvara sopstvena prodavnica.

„Franšizni objekti se uglavnom nalaze u manjim gradovima i najveća prednost je ta što lokalni partneri najbolje poznaju tržište na kojem posluju i mogu da utiču na ponudu koja će biti prilagođena željama kupaca u tom gradu. Franšizni vlasnici su često više motivisani u odnosu na zaposlene menadžere, zato što imaju veći finansijski interes da posao uspe jer snose i veću dozu rizika“.

Preduzeće ima i onlajn prodaju u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i odnedavno u Severnoj Makedoniji. Govoreći o tome koliko su potrošači spremni da kupuju odeću preko interneta, naša sagovornica ističe da upravo zahvaljujući velikoj maloprodajnoj mreži koju imaju, kupci ponuđene artikle na sajtu mogu i da isprobaju u svim gradovima u kojima P…. S…. posluje.

„Naša ogromna prednost je u tome što smo postali prepoznatljivi na tržištu po kvalitetu naših kolekcija i što imamo veliki broj lojalnih kupca. Sve to, uz niže operativne troškove koje imaju onlajn prodavnice, pomaže da prodaja preko interneta bude isplativa. Naravno, naš cilj je da i u ovom segmentu povećavamo kvalitet usluge, kroz što detaljnije informacije o proizvodima, fleksibilnu politiku povrata robe i kroz različite mogućnosti za dostavu proizvoda“.

Slađana Pantović dodaje da kvalitet obezbeđuju i zahvaljujući tome što insistiraju na materijalima koji se proizvode po specifičnim standardima i zahtevima kompanije. Međutim, cene materijala su u poređenju sa periodom pre izbijanja pandemije porasle od 70 do 100 odsto, poskupela je i cena rada, kao i svi ostali troškovi. „S druge strane, cena artikala ni približno ne prati taj rast troškova. Mi to nadoknađujemo tako što nudimo najbolji odnos cene i kvaliteta za krajnjeg kupca, ali činjenica je da je tekstilna industrija generalno niskoprofitabilna“.

U svakoj krizi do sada pronašli smo šansu

Pored domaćih kupaca, veliko interesovanje za kolekcije modne kuće iz Čačka pokazuju i stranci koji dođu u Srbiju. „Ilustrativan primer je struktura naše prodaje u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu gde ima najviše turista, a koja pokazuje da preko 60 odsto prodate robe kupuju stranci. Planiramo dalje širenje na strana tržišta, ali to otežavaju visoke carine kojima druge države štite svoju tekstilnu industriju i koje nam umanjuju konkurentnost. Osnovni faktor uspeha u ovom poslu jeste dobra logistika i stalno dopunjavanje radnji novim mini kolekcijama koje izlaze na sedmičnom nivou. U ovom slučaju to je otežano i usporeno zbog carina i zadržavanja do kojih dolazi u transportu“, objašnjava naša sagovornica.

Pored rasta troškova, tekstilnu industriju u celom svetu je uzdrmao i pad tražnje zbog slabljenja kupovne moći. Veliki rizik za ovdašnje tekstilce po Slađaninim rečima predstavlja i Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom, koji će uticati na to da se domaće tržište još više preplavi kineskim proizvodima, čije cene naši proizvođači ne mogu da prate.

„Ali svaka kriza stvara i novu šansu i mi se trudimo da ovu situaciju pored svih teškoća gledamo na taj način. Kada je izbila prethodna svetska ekonomska kriza, mi smo se odlučili da najviše uložimo u rast i razvoj naše prodajne mreže i to je bila, sa ove distance, prava odluka. Sada tražimo nove niše u kojima možemo da rastemo i da se razvijamo, trudimo se da povećamo kvalitet svojih proizvoda i da se na taj način izdvojimo od konkurencije. Suština je ostati agilan, inovativan i usredsređen na potrebe tržišta kako bi se uspešno plovilo kroz neizvesne ekonomske vode“, zaključuje Slađana Pantović.

Mali projektni biro smešten u prostorijama Mašinskog fakulteta u Kragujevcu izrastao je u MIND grupu, koja danas ima devet preduzeća i kroz svoje poslovanje povezuje industriju, nove tehnologije i nauku. Ova kompanija uvozi investicije i izvozi znanje iz MIND Parka, modernog privrednog kompleksa za razvoj industrije 4.0, u čiji razvoj je do sada uloženo oko 85 miliona evra, kažu Marko Milanović, druga generacija i direktor ovog porodičnog preduzeća, i Darko Đorić, izvršni direktor MIND Parka.

MIND grupa je izrasla iz preduzeća Milanović inženjering, koje je počelo sa radom 2000. godine kao mali projektni biro, smešten u prostorijama Mašinskog fakulteta u Kragujevcu. Osnivač ove firme Bratislav Milanović je tada uključio mlade inženjere u projekte koje je prethodno dogovorila njegova prva kompanija MV Engineering GmbH&Co.KG iz Nemačke. Novoosnovano kragujevačko preduzeće je bilo angažovano na izgradnji postrojenja za preradu vode za piće u Alžiru, a kasnije na projektima u državama Bliskog Istoka i Afrike, istovremeno gradeći ime u Srbiji i regionu.

Zahvaljujući stečenim referencama, Milanović inženjering je u saradnji sa kompanijom Simens pokrenuo proizvodnju komponenti za šinska vozila u iznajmljenim halama bivšeg poljoprivrednog imanja Sobovica, nedaleko od lokacije gde je sada smešten MIND Park. Proizvodnja je neprekidno rasla i zato je kragujevačka firma morala da obezbedi veći prostor. Dve hale ukupnog kapaciteta od 25.000 kvadratnih metara završene su 2015. godine, a cela investicija je finansirana delom iz sopstvenih sredstva, a delom iz kredita.

Milanović inženjering je isporučivao svoje proizvode najvećim svetskim proizvođačima vozova, da bi Simens ponudio 2017. godine Bratislavu Milanoviću da kupi njegovo preduzeće, jer je nemačka kompanija želela da proširi svoje kapacitete u Srbiji. Posle višemesečnih pregovora, Simens je zvanično preuzeo kragujevačku firmu 2018. godine.

Ta akvizicija je bila odskočna daska koja je omogućila da se realizuje zamisao Bratislava Milanovića o izgradnji MIND Parka. „Hteli smo da napravimo industrijski park u kojem neće biti samo proizvodne hale, već da to bude mesto gde će partneri koji dođu imati priliku da koriste sve usluge za podršku njihovom poslovanju od samog početka“, kažu Marko Milanović, druga generacija i direktor ovog porodičnog preduzeća i Darko Đorić, izvršni direktor MIND Parka.

Više delatnosti pod istim krovom

MIND grupa trenutno u svom sastavu ima devet kompanija: MIND Real Estate, AMM Manufacturing, Milanović tretman voda, IMW Institut, Culinaris, Mini MIND, MIND Edukacija, MIND Aviation i MIND Servisi. Razvoj poslovanja predvode kompanije AMM Manufacturing, Mind Reale Estate i Milanović tretman voda, koje su prošle godine zajedno ostvarile promet od 36,8 miliona evra.

Najveća kompanija u okviru MIND grupe AMM Manufacturing, izvozi delove za šinska vozila u 14 zemalja, za najpoznatije svetske proizvođače vozova poput Simensa, Alstroma, Stadlera, Škode, Hitačija… Inženjeri koji rade u preduzeću Milanović tretman voda, do sada su prečistili oko 530 milijardi litara vode, obezbedivši pitku vodu za oko 450.000 stanovnika. Preduzeće najviše sarađuje sa lokalnim samoupravama, a 2023. je ostvarilo godišnji rast prometa od 24%.

MIND grupa zapošljava više od 700 ljudi, od toga preko 600 kvalifikovanih radnika, inženjera i drugih stručnjaka za potrebe različitih privrednih grana.

„Kadrove obezbeđujemo aktivnim učešćem u programima dualnog obrazovanja, kroz saradnju sa srednjim stručnim školama, univerzitetima i naučnim institutima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Kod nas radi 12 licenciranih instruktora, sa kapacitetom za obuku do 60 učenika i studenata istovremeno, a MIND Edukacija, jedna od članica grupe, do sada je sprovela više od 300 obuka dokvalifikacija i prekvalifikacija“, navode naši sagovornici i najavljuju izgradnju trening centra za dualno obrazovanje u MIND Parku na oko 3.000 kvadratnih metara, koji će imati najmoderniju opremu.

Uvoz investicija, izvoz znanja

MIND Park se prostire na oko 170 hektara, a do sada je izgrađeno više od 60.000 kvadrata proizvodnog i poslovnog prostora. Ovaj proizvodno-tehnološki i logistički centar za železničku, visokotehnološku i avio industriju usmeren je na privlačenje stranih investitora koji će doneti nove tehnologije, znanje i iskustvo u Srbiju. Ulagačima je na raspolaganju model dugoročne rente ili opcija kupovine zemlje i direktno ulaganje, a zakupcima se nudi kompletna podrška kroz projektovanje i izgradnju po principu „ključ u ruke“.

Ova grinfild investicija čija ukupna vrednost iznosi oko 250 miliona evra, realizuje se po fazama. „Završili smo prvu fazu koja je podrazumevala izgradnju proizvodnog i poslovnog prostora i započeli drugu, a ukupna ulaganja do sada iznose oko 85 miliona evra“, navode Milanović i Đorić.

Govoreći o tome šta izdvaja ovaj kompetitivni centar, naši sagovornici ističu da je on projektovan i izgrađen u skladu sa principima industrije 4.0, s ciljem da objedini industrijsku proizvodnju, obrazovne i istraživačke centre. Ceo koncept se zasniva na ideji da sve aktivnosti koje se u njemu odvijaju doprinose održivosti, kroz smanjenje karbonskog otiska i primenu obnovljivih izvora energije.

„Glavna tehnologija u proizvodnji, obrada aluminijuma, je čista tehnologija jer sav otpad koji generišemo se veoma lako reciklira u sekundarne sirovine. Svi naši objekti su projektovani tako da imaju energetske pasoše, a uporedo sa tim razvijamo različite koncepte korišćenja obnovljivih izvora energije. Instalirali smo solarni koncetrator koji obezbeđuje dobar deo grejanja za našu lakirnicu koja je relativno veliki potrošač energije. Za hlađenje i grejanje poslovnih zgrada koristimo geotermalnu energiju, sa toplotnim pumpama, tako da je i to segment gde smo gledali da smanjimo emisiju štetnih gasova“, navode naši sagovornici neke od primera.

Prema njihovom mišljenju, razvoj MIND Parka može značajno doprineti i jačanju malih firmi u Srbiji. „Naša mala preduzeća mogu kroz saradnju sa lokalnim dobavljačima da povećaju proizvodnju, a pored toga, dajemo im podršku da usvoje nova znanja i tehnologije. Pomažemo im da isporuče robu zahtevanog kvaliteta – od sirovina do finalnog proizvoda i pakovanja, kao i da primene standarde koji su specifični za svaku industriju. Sve to može pospešiti otvaranje novih radnih mesta i inovacije u Srbiji“.

Širenje na avio industriju

Svoj doprinos inovacijama daju i stručnjaci IMW instituta, još jedne članice MIND grupe koja je akreditovana za kontrolu kvaliteta industrijskih proizvoda i sirovina, kao i za naučno-istraživačke aktivnosti. Institut se finansira iz sopstvenih sredstava i evropskih fondova, a jedna od inovacija koja se primenjuje u radu preduzeća AMM Manufacturing je frakciono zavarivanje, odnosno zavarivanje trenjem.

Reč je o trenutno „najzelenijoj“ tehnologiji kojom se smanjuje otpad i koju u Evropi koristi svega nekoliko kompanija, objašnjavaju naši sagovornici i dodaju da je u planu izgradnja industrijsko- tehnološkog parka na površini od 7.500 kvadratnih metara u saradnji sa Ministarstvom nauke, tehnološkog razvoja i inovacija.

MIND grupa je u međuvremenu započela izgradnju aerodromskog kompleksa, sa travnatom pistom od 900 metara, hangarima, poslovnim prostorijama i stanicom za točenje goriva. „Planiramo da uđemo u proizvodnju delova i komponenti za avio industriju“, najavljuju Milanović i Đorić, „budući da su standardi koji važe u ovoj delatnosti isti kao oni koji se primenjuju u proizvodnji šinskih vozila. Želimo da u MIND Park dovedemo kompanije koje se bave proizvodnjom i remontom aviona i dronova, a trenutno pregovaramo sa preduzećem koje se bavi proizvodnjom ultra lakih aviona“.