Da li su američki predsednik Barak Obama i stranka radikalne levice Siriza u Grčkoj na istoj liniji? Obamino istupanje protiv štednje u Grčkoj odražava jasan stav njegove administracije ali se iza toga kriju i drugi, unutrašnji razlozi. Obama, između ostalog, mora da odbrani svoje odluke u vezi sa budžetom a brine ga i mogućnost izbijanja nove krize u Evropi. SAD, takođe, ne bi volele da vide oslabljenu i marginalizovanu Grčku kako se približava Rusiji.
Kao što se ovdašnja buržoaska demokratija rodila kao već staračka i iznemogla, tako je i lokalni kapitalizam mrtvorođenče, piše slovenački sociolog Rastko Močnik u ljubljanskom Delu koje je ovoj temi posvetilo seriju tekstova.
Realni pad BDP-a u četvrtom kvartalu 2014. godine u odnosu na isti period prethodne godine iznosio je 1,6%, saopštio je Republički zavod za statistiku.
Očekuje se da će ukupan pad bruto društvenog proizvoda za celu prošlu godinu iznositi 2% a pad industrijske proizvodnje čak 6%.
Komentarišući naše obeshrabrujuće ekonomske pokazatelje ekonomista Vladimir Gligorov je za B92 rekao da „opšta slika i dalje opkazuje rđavo stanje u srpskoj ekonomiji i još se ne vide znaci poboljšanja privrede“.
U vezi s najnovijim skokom vrednosti švajcarske valute, kompanija „Nestle“ je odlučila da snizi cene za više od 600 proizvoda koje uvozi iz eurozone.
„Nestle“ želi da podrži kupovnu moć švajcarskih potrošača i obuzda „šoping“ turizam.
„Zbog odustajanja centralne banke da kurs domaće valute drži na nivou 1,20 franaka za euro, cene naših proizvoda konvertirane u euro povećane su više od 15% za samo jedan dan“, istakao je na konferenciji za novinare generalni direktor kompanije „Nestle“, Eugenio Simioni, a prenosi švajcarski list 24 sata.
Simoni je dodao da su njihovi prioriteti sada da smanje troškove proizvodnje kako bi zadržali obim prodaje i tržišni udeo.
Isti izvor podseća da „Nestle“ u Švajcarskoj zapošljava oko 3.400 ljudi u sektoru proizvodnje, logistike, prodaje i administracije. Grupacija raspolaže sa osam proizvodnih pogona čije su dve trećine proizvodnje namenjene izvozu.
Izvor: seebiz.eu, eKapija
Vlada kancelarke Angele Merkel, svesna da Nemačka mora da preispita odnose sa Rusijom zbog krize u Ukrajini, planira da uloži milione evra u novi institut koji će se baviti post-sovjetskim zemljama. Ideju pokretanja tink-tenka (think tank) za Rusiju i bivše sovjetske republike najsnažnije podržava nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer (Frank-Walter Steinmeier). Budući institut istraživaće rusko društvo, ekonomiju i regione, odnosno baviće se temama koje postojeći instituti ne pokrivaju u potpunosti.
Materijalizam više nije u modi. Ljudi sada uglavnom žele da koriste stvari, ali ne nužno i da ih poseduju. Zato putnici dele troškove benzina sa nepoznatim osobama, preduzetnici poslovne prostore sa ljudima koje su videli prvi put u životu, poljoprivrednici kupuju mehanizaciju zajedno pa je koriste različitim danima… “Ekonomija deljenja” je postala veoma uspešna u preobraćanju običnih ljudi u preduzetnike ali u svetu se još uvek vode diskusije o njenom (negativnom) uticaju na tradicionalnu ekonomiju. U Srbiji su pak njeni korisnici zadovoljni, a realna ekonomija ima mnogo opasnije neprijatelje od nje.
Prema podacima Evropske komisije ekonomija deljenja sada raste po stopi od 25% godišnje. Međutim, nagli razvoj je doživela nešto ranije – u vreme najjačeg udara globalne finansijske krize, između 2008. i 2010. godine, kada je ljudima omogućila jeftinije dolaženje do potrebnih resursa. Neki analitičari koren njenog uspeha vide i u odgovoru na preteranu potrošnju, materijalizam i pohlepu koje smatraju glavnim krivcima za dugotrajnu ekonomsku krizu.
Alternativa preteranoj potrošnji zasniva se na ideji da nam nisu potrebne stvari koje ćemo iskoristiti samo jednom u životu pa ih ostaviti da skupljaju prašinu u šupi. To najbolje pokazuje primer koji navodi Frankfurter algemajne cajtung – da se jedna bušilica tokom svog radnog veka koristi samo 13 minuta. Zato se više ljudi udružuje da bi je koristilo.
No, među najtraženijom “robom” na ovom tržištu nisu bušilice već stanovi, automobili i bicikli, ali postoje i sajtovi za deljenje usluga, poput čuvanja kućnih ljubimaca. Ekonomija deljenja uvukla se čak i u finansijski sektor omogućivši jeftino dolaženje do kapitala, kroz pozajmice i ulaganja prilikom kojih korisnici ovih usluga sami određuju kriterijume za kreditore ali i zajmoprimce.
Sajtovi koji nude usluge deljenja uglavnom se oslanjaju na međusobne kritike svojih korisnika koje često veoma tačno opisuju pružaoca ili primaoca usluge, međutim u poslednje vreme pribegavaju i davanju garancija u određenoj vrednosti ili pružanju usluge osiguranja. U najvećem broju zemalja “ekonomiju deljenja” ne regulišu zakoni već tržište, ali paralelno sa njenim razvojem sve su glasniji zagovornici oporezivanja iste. Mogućnost zarade su već “nanjušile” i velike korporacije pa su počele da investiraju u firme koje pružaju usluge deljenja.
Jedna od najpoznatijih i najprofitabilnijih “šering” kompanija je AirBnB preko kojeg se iznajmljuju stanovi ili sobe širom sveta, koje vlasnici izdaju turistima na dan, dva ili više. U gradovima koji su atraktivni za turiste ovakvi stanovi su non-stop bukirani a oni koji ih izdaju zarađuju više nego od izdavanja jednoj porodici ili osobi. AirBnB “živi” od provizije koju joj plaćaju vlasnici izdatih stanova, a koja se kreće od 6% do 12% od naknade za korišćenje nekretnine. Od 2008. godine, od kada firma postoji, do danas je preko nje smeštaj našlo više od 25 miliona ljudi, pa ne čudi podatak da je vrednost kompanije u aprilu ove godine procenjena na 10 milijardi dolara.
Zbog tako velikog broja klijenata samo jedne kompanije, u debatu o ovoj delatnosti su se uključili i akademski krugovi sa strepnjama da bi ova “neformalna” ekonomija mogla preuzeti deo tržišta tradicionalnoj ekonomiji koja zapošljava, plaća poreze, doprinose itd. U radu “Uspon ekonomije deljenja: Procena uticaja AirBnB-a na hotelsku industriju” grupa akademaca sa Bostonskog univerziteta predstavila je rezultate istraživanja sprovedenog u Ostinu, prestonici Teksasa, koji je najpopularnije odredište korisnika AirBnB-a. Ispostavilo se da od početka poslovanja ovog sajta hoteli najniže kategorije beleže pad prihoda, dok uticaj na hotele visoke kategorije nije primećen. Izračunato je da bi dupliranje broja noćenja preko AirBnB-a smanjilo prihode najjeftinijih hotela za 2,1%, hotela srednje kategorije za 0,9% a na najluksuznije gotovo da i ne bi uticalo.
No, sve ovo ne znači nužno da je ekonomija deljenja štetna jer i kompanije iz ove oblasti otvaraju nova radna mesta, i to uglavnom za mlađe od 35 godina koji su trenutno najveće žrtve nezaposlenosti, piše u studiji slučaja Evropske komisije “Pristupačnost biznis modela ekonomije deljenja”. Osim toga, one generišu i indirektno zapošljavanje kroz ohrabrivanje pojedinaca da komercijalizuju svoje veštine, bilo da je u pitanju gostoprimstvo, kuvanje ili vožnja. Ova vrsta mikro preduzetništva može da bude “vetar u jedra” razvoju buduće, demokratičnije ekonomije, piše u dokumentu Komisije.
No, ne dele svi ovakav optimizam u vezi narastajućeg trenda deljenja. Džeremaja Ovijang, osnivač mreže za povezivanje kompanija pod nazivom Crowd Companies Council, smatra da on preti osnovnim vrednostima zapadnih društava, pa i konzumerističkim, koje su teraju jednu ekonomiju da se razvija, zatim da redefiniše ulogu velikih korporacija koje pomoću ekonomije deljenja svako, pa i najsitniji privrednik, sada može da “zaobiđe”, da je i dalje kao neoporezivi deo ekonomije nekonkurentan, da ne može biti potpuno funkcionalan dok nije regulisan zakonima, i konačno da propagira socijalističke vrednosti koje mogu dovesti do urušavanja kapitalizma kakav sada znamo.
“Poslovni hoteli”
Dok se u svetu preko nje obrću milioni, ekonomija deljenja se u našoj zemlji najviše vezuje za deljenje poslovnih prostora i prevoznih sredstava, i još uvek nije masovna pojava. No, coworking, odnosno korišćenje istog poslovnog prostora od strane više kompanija je sve učestalije među malim preduzećima.
“Coworkinzi obezbeđuju sve što je potrebno za rad, od kancelarijske infrastrukture, preko interneta, do štampača, fotokopir aparata itd. Vaše je samo da dođete i radite svoj posao, a drugi sređuju sve za vama, i u tom smislu su poput ‘poslovnih hotela’. Moja firma se nalazi u InCentru, coworkingu koji nudi 18 radnih mesta. Tu je trenutno pet malih firmi koje dele sve, od konferencijske sale, preko grejanja, interneta, ventilacije itd. Zamislite koliko bismo više resursa trošili da svaka od ovih firmi iznajmljuje poseban stan ili poslovni prostor”, objašnjava Miloje Sekulić, suvlasnik digitalne marketinške agencije HomePage, koja je nastala pre dve godine spajanjem četiri male agencije. Kada ovaj broj izađe HomePage će već zapošljavati 28 osoba, ali većina njih je u sedištu kompanije u Novom Sadu, dok su u beogradskoj kancelariji firme Sekulić i još troje zaposlenih. Iz ovog razloga su se odlučili na coworking, koji im se za sada više isplati nego iznajmljivanje posebnih poslovnih prostora. Sekulić tvrdi da se coworking najviše isplati malim firmama koje imaju do četvoro zaposlenih, jer se iznajmljuje svako radno mesto ponasaob.
“Osim ekološke i cenovne prednosti i činjenice da delom zarade finansira otvaranje socijalnih preduzeća, postoji još jedan poseban razlog zbog kojeg smo se odlučili za InCentar – njegovo osnivanje podržao je Forum mladih sa invaliditetom sa idejom inkluzije. S obzirom na činjenicu da ćemo uskoro dobiti novog kolegu, veoma nam je važno da budemo u prostoru koji je potpuno funkcionalan za osobe sa invaliditetom, počev od adekvatnog lifta pa sve do toaleta”, kaže Miloje Sekulić.
Osim u Beogradu, coworkinga ima i u drugim delovima Srbije. BeeHome Coworking je na primer prva takva inicijativa u Subotici. Osnovao ju je Željko Crnjaković koji se već nekoliko godina bavi internet preduzetništvom i edukacijom ljudi o novim načinima poslovanja. Kada se pre dve godine upustio u preduzetništvo shvatio je da mu kao početniku u biznisu nedostaje jeftin poslovni prostor te je uložio sopstvena sredstva u otvaranje prvog coworkinga u Subotici. Paralelno sa rastom broja korisnika ovog poslovnog prostora raste i njihovo zadovoljstvo – rad u coworking prostoru, kažu, utiče na poboljšanje njihove produktivnosti, interaktivnosti i u krajnjoj liniji pozitivno je za poslovni i privatni život.
“Trenutno imamo šest članova i svi oni imaju pristup coworking prostoru 24 sata, cele nedelje, te mogu da rade kako im odgovara. Takođe, pošto naš coworking nije prolaznog tipa, tj. nismo otvoreni za povremene ulaske, svi članovi se smatraju stalnima i imaju svoj poslovni kutak koji mogu da adaptiraju kako žele. Neki rade po ceo dan, neki prepodne, neki međusmenu, a neki do sitnih sati. Često se kuva zajednička kafa ili odigra po neka partija pikada”, objašnjava Crnjaković. “BeeHome Coworking Subotica svojim korisnicima nudi sto i stolicu, internet konekciju, prostor za zajedničke aktivnosti, ali i organizaciju aktivnosti poput networkinga ili edukativnih sastanaka, kao i promociju putem društvenih mreža. Drugi coworking prostori nude i usluge knjigovođe, virtuelne kancelarije, telefonsku liniju i slične aktivnosti, dok mi to trenutno nemamo u ponudi”, kaže sagovornik B&F-a.
I dok se, prema rečima Miloja Sekulića, menadžment pojedinih beogradskih coworkinga često trudi da napravi institucije orijentisane na srodne delatnosti poput Nove iskre, koja uglavnom okuplja ljude koji se bave vizuelnim umetnostima, Željko Crnjaković misli da „ljudi koji koriste prostor uopšte ne moraju biti iz sličnih struka. Coworking prostori privlače ljude koji rade samostalno ili na daljinu. Tamo najčešće možete sresti programere, dizajnere, pisce, ali ima i menadžera, preduzetnika isl“.
Iako se subotički coworking trudi da zadrži stalne članove, Miloje Sekulić ima drugačije iskustvo sa InCentrom: “Ovaj, kao i ostali coworkinzi, treba da pomogne firmama dok ‘ne stanu na noge’. Ako one imaju održivo poslovanje, onda će obično u roku od godinu i po dana prerasti ovakve prostore. Sve firme u suštini moraju da preleže iste dečje bolesti. Coworkinzi su korisni zato što u njima mogu da dobiju i pomoć oko npr. finansijskih ili pravnih pitanja, ali i savet ili poslovnu obuku za ‘stanare’. Na kraju krajeva, od velike koristi može biti i razmena iskustava sa drugim korisnicima prostora. To je važna pouka koju treba da izvučemo iz cele ove priče – da poslovni ljudi i začetnici biznisa u Srbiji treba da se naviknu da podržavaju jedni druge”.
Cene iznajmljivanja ovakvih radnih mesta se razlikuju od paketa do paketa, ali i od geografske lokacije. U subotičkom coworkingu mesečna članarina je za sada 5.000 dinara, a u beogradskom InCentru se za paket koji u sebi sadrži još neke dodatke, poput termina u sali za sastanke ili npr besplatnih kafa i čajeva, mesečno mora izdvojiti 14.000 dinara. U coworkingu Nova iskra u ponudi za dizajnere i umetnike je i korišćenje Dizajn biblioteke, sale za sastanke, alata i modelarnice, kao i foto opreme i 10 besplatnih kafa, za 150 evra mesečno.
Prvo nađi saputnika pa reci AutoHop
Pored deljenja prostora za rad u našoj zemlji i regionu se deli i prevoz, tako što na specijalizovanim sajtovima vozači traže saputnike koji idu u istom smeru ali i obrnuto. Vasilije Perović, PR menadžer AutoHopa, sajta koji služi za povezivanje vozača i putnika, smatra da “ekonomija deljenja” svoj uspeh duguje činjenici da potrošaču omogućava da koristi samo onoliko koliko mu je zaista potrebno.
“U Srbiji je i dalje kult ličnog vlasništva veoma izražen, pa se možda i preveliki značaj pridaje posedovanju materijalnih stvari. Upravo iz tog razloga možda najveća razlika između poslovanja u Srbiji i inostranstvu jeste u konstantnom osluškivanju potreba i prilagođavanju lokalnom mentalitetu. Izgleda da se u tome polako postiže uspeh – u poslednje vreme smo svedoci brzog razvoja coworkinga, različitih izvora crowd fundinga, mogućnosti zajedničke kupovine, kao i deljenja prevoza”.
AutoHop je regionalna „ridesharing“ mreža (za deljenje prevoza) koju koristi preko 200.000 ljudi. Ona povezuje Srbiju, Mađarsku, Rumuniju i Hrvatsku, ali preko nje se lako može naći prevoz i za udaljenije zemlje. Prosečan korisnik AutoHopa ima 35 godina i često putuje, uglavnom zbog posla, školovanja ili ličnih veza. AutoHop koriste uglavnom mlađi ljudi koji pored prevoza traže i uštedu, komfor i zabavu tokom putovanja.
I dok mladi ljudi sa zadovoljstvom koriste ovu alternativu za prevoz, prvo pitanje koje bi tim povodom njihovim roditeljima palo napamet je – koliko je to bezbedno.
“Svaki registrovani nalog na AutoHopu se može integrisati sa postojećim Fejsbuk profilom korisnika i preko njega se mogu naći zajednički prijatelji te proveriti kakva je osoba sa kojom treba putovati. Osim toga, prilikom besplatne registracije korisnici na sajtu ostavljaju lične podatke o sebi i svom vozilu, dok se tokom svake sesije loguje jedinstvena IP adresa i na taj način pruža dodatna sigurnost. Dalje, putnici i vozači pre ugovaranja puta mogu da se upoznaju i na taj način uvere u svoju sigurnost, a nakon vožnje i jedni druge da ocene. Međusobne ocene korisnika su obično veoma tačne. Naravno, na svojim profilima korisnici mogu da opišu i svoja interesovanja pa i to može biti kriterijum za odabir saputnika. U principu, pored svih sredstava za međusobnu proveru, najbolje sredstvo je najpre manjak predrasuda i otvorenost duha, kao što se do sada i pokazalo više puta do sad”, kaže Perović.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
Kompanija Holcim prodaće svoje fabrike u Srbiji irskoj kompaniji CRH, kao deo dogovora o spajanju sa Lafaržom.
Dve vodeće kompanije u oblasti proizvodnje građevinskih materijala, Holcim i Lafarž, saopštile su da su u procesu najavljenog spajanje postigle dogovor o prodaji irskoj kompaniji CRH dela svoje imovine u većem broju zemalja, uključujući i imovinu Holcima u Srbiji. Kako se navodi u saopštenju, imovina uključuje delove poslovanja dve kompanije u sedam evropskih zemalja, Kanadi, Brazilu, Filipinima i SAD, a vrednost ugovora iznosi 6,5 milijardi eura.
Evropske zemlje u kojima će biti otuđeni delovi Holcima ili Lafarža su Nemačka, Rumunija i Velika Britanija, gde će biti prodata imovina Lafarža, i Francuska, Mađarska, Slovačka i Srbija, gde će biti prodata imovina Holcima.
Holcim u Srbiji poseduje cementaru u Popovcu kod Paraćina i fabriku betona u Beogradu. Lafarž je vlasnik cementare u Beočinu i fabrike betona i cementa u Beogradu.
Kompanije Holcim i Lafarž najavile su ranije fuzionisanje u najveću svetsku kompaniju za proizvodnju cementa i građevinskih materijala, LafaržHolcim, a tela za zaštitu konkurencije uslovila su to spajanje prodajom dela imovine obe kompanije.
Prodaja je, kako se navodi, uslovljena uspešnim fuzionisanjem Holcima i Lafarža i njeni detalji biće predočeni telima za zaštitu konkurencije i akcionarima CRH-a.
Delovi Holcima i Lafarža koji su ponuđeni na prodaju imali su 2014. godine ukupan promet koji je procenjen na 5,4 milijarde evra i dobit od 744 miliona evra.
CRH je proizvođač građevinskih materijala koji posluje na 3.400 lokacija u 35 zemalja i ima pogone, između ostalog, i u Poljskoj, Slovačkoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Ukrajini, kao i Kini, SAD i drugim zemljama. Kompanije zapošljava 76.000 ljudi.
Izvor: Beta
Iako su po prirodi veoma uočljive, žirafe sve donedavno gotovo da niko nije ozbiljnije proučavao na terenu. Predrasude da su „blesavice“ i loši roditelji zamenjuju nalazi o životinjama sa složenim društvenim životom i emocijama.
Iako najviše životinje na Zemlji, žirafe možemo izuzetno lako prevideti. Njihovo oker -mozaik krzno oivičeno belim linijama i telo drvolikih proporcija besprekorno se uklapa u bodljikave akacije kojima se neumorno napasa; žirafe su, isto tako, i tihe kao drveće: kod njih nema rzanja ili njištanja, one ne reže, niti trube ili zavijaju.
Ipak, ima li ičeg dražesnijeg od posmatranja žirafa u njihovoj svečanoj povorci preko otvorenog prostora? Njihova veličina zasigurno nudi operski scenski ugođaj, a svako spuštanje, podizanje i vijuganje vratovima, dok se njišu poput klatna, otelovljuje pravu vizuelnu ariju.
Iako veoma uočljive, sve donedavno, na terenu, gotovo da ih niko nije ozbiljnije proučavao, donosi Njujork Tajms.
„Kada sam se 2008. prvi put zainteresovala za njih i započela potragu za naučnom literaturom o ovoj vrsti, zaista sam se veoma iznenadila uvidevši koliko je malo toga dotad urađeno“, kaže Mejgan Stros (Megan Strauss), koja na Univerzitetu u Minesoti proučava evoluciju i ponašanje životinja.
Sada se sve to ubrzano menja. U poslednje vreme, naučnici su otkrili da žirafe nisu „društvene blesavice“ ili ravnodušni roditelji, što je reputacija koja ih uveliko bije, već da, umesto toga, imaju puno toga zajedničkog sa drugim harizmatičnim mega-biljojedima kao što je slon, čija je društvenost već naširoko poznata.
„Žirafe su potcenjene a za njih se čak misli da su i pomalo glupe“, rekla je Zoi Miler (Zoe Muller), biolog na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj. Ali, napretkom satelitske tehnologije i metoda za praćenje iz vazduha, uz poboljšanje hormonalnih testova i DNK analize za izdvajanje maksimalne količine podataka kroz feces, pljuvačku i dlaku, kao i bolji, statistički rigorozniji pristup u analizi interakcija među žirafama, kaže Milerova, „bili smo u stanju da mapiramo njihovu društvenu strukturu i odnose na mnogo sofisticiraniji način; među ovim životinjama dešava se daleko više nego što se to dosad pretpostavljalo.“
Mužjak – uvek u potrazi za sledećom prilikom za parenje – jedan je od najpronicljivijih procenitelja lokalne konkurencije u prirodi i, shodno tome, prilagođava svoju seksualnu strategiju. Alfa mužjaci razmeću se svojim „stažom“, što se odražava i u njihovom fizičkom ponašanju: par izraslina poput rogova – koji to, u stvari, nisu – nalik pipcima puža, kod žirafe se u tom periodu zgusnu i izgube svoj šarmantnu čupavost; koštana izraslina preraste u nabubrelu masu posred čela; vratna muskulatura vidljivo narasta; menja se držanje mužjaka, koji postaje sve ponosniji i sve uspravniji – a sve manje prakljast.
Gledajući u daljinu
Žirafe žive širom podsaharske Afrike i trenutno su klasifikovane kao jedna vrsta sa devet podvrsta koje se razlikuju po karakteristikama poput oblika glave ili prisustva/odsustva šara na krznu nogu. Ova vrsta nije zvanično navedena kao ugrožena, mada istraživači ukazuju na alarmantne dokaze da je u proteklih 15 godina njihova populacija pala za nekih 40 odsto: sa nekadašnjih 140.000 na manje od 80.000.
Delom i da bi ovu krizu istakli, zaštitnici prirode su 21. jun ove godine proglasili prvim Svetskim danom žirafa: „najduži dan za najviše životinje na planeti“, rekli su.
Istraživači takođe naglašavaju ekološku važnost ove vrste. „Kao veliki tragači, one često menjaju svoja staništa“, kaže dr. Fenesi. „Izuzetno mnogo vremena provode u prehrani, orezivanju, distribuiranju polena i semena kroz oblasti širom sopstvene teritorije, održavajući stanište otvorenim i za druge divlje životinje koje bi da ga koriste. „Konstantnim prelaskom sa drveta na drvo i sa cveta na cvet, dodao je on, one čak služe i kao oprašivači biljaka.
Njihova izvanredna usta su kao skup ljudskih ruku, a njihove debele usne služe im za prihvatanje hrane – baš kao gotovo pola metra dugački jezici, koji zajedno s usnama mogu prihvatati gusto granje i potom vešto s njega obrstiti lišće – pri tom fantastično umešno izbegavajući trnje i bodlje. Svakoga dana, a često već uveliko tokom noći, žirafa na svoju ishranu potroši oko 75 kilograma lišća, mladica, lozastih biljaka i povremeno grickajući suvo meso koje oliže s kostiju. Sve to provari kroz 4 komore svog preživarskog stomaka.
Takođe, žirafe poseduju odličan vid. Njihove oči su među najvećima kod kopnenih sisara, vide u boji i frontalno na velike udaljenosti, dok njihov periferni vid zaprema toliko široki ugao da, u suštini, takođe vide i ono što se događa iza njih. Njihov izvanredan vid dozvoljava im da rano uoče predatore, posebno lavove, koji su, izuzev ljudi, njihova najveća pretnja, kao i da se međusobno prate.
Doktorka Karter iz Kvinslenda i njene kolege su tokom šest godina pratili više od 400 žirafa, identifikujući granice njihovih staništa i međusobne veze. Izveštaj koji su objavili u časopisu Animal Behaviour prikazuje jasne i konstantne društvene prioritete ženki: Iako se nekim žirafama preklapaju teritorije, one se nikad neće naći zajedno, dok je, s druge strane, uočeno kako ima i onih koje dobrih 80% svog vremena posvećuju upravo međusobnom druženju.
Ženke žirafe mogu doživeti 20 i više godina, kaže dr. Karter, i zato ima smisla teza da se oslanjaju na međusobnu podršku prilikom iznalaženja najboljih hranilišta, ispomažući jedna drugu u prehrani mladunaca, „ili kako bi, naprosto, smanjile stres preživljavanja time što će neko od njihove vrste biti u blizini.“
Napredovanje pod pritiskom
…Ili, možda, kako bi utešile jedna drugu. Mladunci žirafe su izuzetno ranjivi na predatore, a majke će se hrabro boriti da održe svoje mlade u životu – ritanjem svojim moćnim nogama i neretko „deleći“ udarce koji mogu prouzrokovati lomljenje lavlje vilice. I pored svega, više od polovine svih mladunaca biva ubijeno u svojoj prvoj godini života.
Ponavljajući slična zapažanja ostalih istraživača, doktorka Stros je opisala jedan slučaj kada je majka provela četiri duga dana na mestu gde joj je lav oteo mladunče, odričući se hrane i u društvu dve odrasle ženke.
Takođe je od značaja i njihov izuzetan kardiovaskularni sistem. Velika žirafa može dostići i šest metara visine – do visine prozora na drugom spratu – sa vratom otprilike trećine njenog raspona, kao i svojih dugih nogu. Ovo je biološki izazov u više smerova: kako to da može pumpati krv na velike visine – sve do glave – i, istovremeno, daleko dole pod sobom – izbegavajući pri tom rasprskavanje kapilara i krvnih sudova u mozgu, ili nakupljanje krvi u nogama, oko svojih kopita?
U sklopu danskog Programa za kardiovaskularna istraživanja žirafa, desetine naučnika otputovalo je u Južnu Afriku kako bi proučavalo njihovu fiziologiju. Izmerili su im krvni pritisak na različitim lokacijama, i tim je očitavanjima utvrđeno da se on kreće od izuzetno do fantastično visokog, pet puta većeg od krvnog pritiska ljudi – i još uvek bez ikakvih oštećenja organa, koja se obično manifestuju kod bolesnika sa hipertenzijom.
Istraživači su takođe iznenađeni što – suprotno starim udžbeničkim mudrostima – žirafe ne poseduju neobično veliki srčani mišić za životinje njihove veličine. „Težina njihovog srca iznosi pola procenta telesne mase, što je isti odnos kao kod krave, psa ili miša“, rekao je Christian Aalkjaer sa odeljenja za biomedicinu pri Univerzitetu Aarhus u Danskoj.
Ili, možda, žirafe brinu da im se tokom trčanja noge ne zapletu? Heather More i Shawn O’Connor sa Univerziteta Simon Fraser u Britanskoj Kolumbiji i njihove kolege merili su koliko je vreme potrebno nervnom signalu da otputuje od mišića u zglobu do mozga i nazad. Rezultat: stopa nervne provodljivosti u žirafe gotovo isti kao i u rovke, pacova ili bilo kog drugog sisara.
Evolucija je uvek postizanje kompromisa, ali, za žirafu, prednosti koje joj tokom ishrane donose visina i izduženost tela jasno nadmašuju manju brzinu njenih refleksa. I zato, priroda je „shvatila“ da žirafa ne mora nužno posedovati brze reflekse – kada već može spokojno brstiti sa drveta, iza kojeg je bezbedno zaklonjena.
I Slovačka i Rumunija su na početku imale auto industriju kakva je naša, gde su glavni aduti – vredne ruke. Trebalo je da prođe desetak godina pre nego što su domaći proizvođači delova ušli u krug dobavljača velikih proizvođača komponenti i sklopova i pre nego što su se domaći stručnjaci nametnuli kao članovi razvojnih timova za nove modele automobila.
Fiat je pre nepunih pet godina proizveo prvi „fiat punto clasic“ u Kragujevcu a pre tri godine Fiat 500L, a u Srbiji danas imamo samo jednog domaćeg dobavljača – Gomma Line, koji preko Fiatovog isporučioca prve ugradnje, Sigita, smeštenog u Grošnici, direktno isporučuje svoje delove italijanskoj kompaniji.
Svi ostali Fiatovi isporučioci delova i sklopova, koji su u poslednjih nekoliko godina došli u Srbiju, prateći matičnu kompaniju, nastali su kao greenfiled ili brownfield investicije, u koje su ulagači uneli svoju opremu, standarde i sistem rada i u potpunosti obučili ljude koje su zaposlili.
Za Igora Vijatova direktor Auto-klastera Srbija, koji okuplja domaće kompanije proizvođače auto delova (koje imaju ambiciju da postanu isporučioci Fiata i drugih velikih proizvođača automobila), i jedno i drugo predstavlja prirodan sled događaja, već viđen u zemljama koje su za nas velemajstori u automobilskoj industriji – Slovačkoj, Poljskoj, Češkoj i Rumuniji.
B&F: Kakve zaključke možemo da izvučemo iz toga što za sada samo jedan domaći proizvođač radi za Fiat?
Igor Vijatov: Nekako je postalo vladajuće mišljenje da je do Fiata nemoguće doći i da nijedna od naših fabrika nikada neće početi da radi za njih, međutim primer Gomma Line iz Kragujevca, govori nam da je tako nešto sasvim moguće. Ta fabrika se držala školskog principa kako postati dobavljač za bilo kog proizvođača automobila: zaposlili su mlad dobro obrazovan menadžment koji govori strane jezike, investirali u ljude i u njihovu obuku, uveli vrhunske standarde proizvodnje i imaju dobru finansijsku zaleđinu.
B&F: Šta je druge sprečilo da slede njihov primer?
I.Vijatov: Kada je Fiat došao u Srbiju 2008, on je odmah ugasio Zastavinu proizvodnju. Iako je ona bila mala, za naše fabrike je ipak bila značajna. Istovremeno usledila je finansijska kriza koja je pogodila sve evropske proizvođače i našim fabrikama je bilo jako teško se preorijentišu da rade za drugog proizvođača. Pritom, već su bile finansijski iscrpljene i bilo im je teško da naprave tehnološki skok, postanu savremene fabrike i počnu da proizvode delove za fabrike automobila.
Istovremeno, za Fiatom su došli njegovi direktni snabdevači. S obzirom da su i država i lokalne samouprave davale brojne olakšice, bilo im je jeftinije i lakše da naprave potpuno nove fabrike u kojima će sve biti po njihovim standardima, nego da ulaze u već postojeće kompanije i razmišljaju na koji način će se izboriti sa domaćim mentalitetom i navikama.
Fiatovi dobavljači su prvenstveno ovde došli zbog samog Fiata i zbog jeftine radne snage. U fabrikama Manjeti Marelija, Džonson Kontrols i drugih se obavlja proizvodnja, ali se u nekima od njih, čak ni nabavka sirovina ne prepušta ovdašnjim rukovodstvima, nego je za to zadužena matica. Imamo fabrike u koje se donosi sirovina, ovde se pravi proizvod i na istom kamionu na kojem su došle sirovine, otprema natrag. Tek treba da se izborimo da kod nas budu prebačeni bar nabavka i prodaja, a kasnije i razvoj.
B&F: Šta bi naši proizvođači auto delova sebi mogli da postave kao realan cilj?
I.Vijatov: Sa Fiatom su došle velike „Tier 1“ kompanije koje ga direktno snabdevaju sa sklopovima i polusklopovima. Ono što je šansa za naše fabrike je da pre svega postanu njihovi isporučioci. Klaster je upravo počeo da radi na analizi njihovih potreba i mogućnosti naših članica da postanu njihovi dobavljači.
B&F: Kako postojeći proizvođači delova mogu da promene svoju autsajdersku poziciju?
I.Vijatov: Fiat nije jedina šansa i klaster ne postoji samo zbog Fiata, svi traže svoju šansu i kod drugih velikih proizvođača delova u Evropi. Uz to ovde ima i kompanija koje dolaze i traže saradnju sa postojećim fabrikama, i nisu zainteresovane da kupuju ili da grade nešto novo. Na primer, nedavno nas je kontaktirala jedna španska fabrika koja je ovde došla zbog Bošove fabrike u Pećincima, i traži postojeću fabriku u Srbiji sa otprilike 50 ljudi koja pozitivno posluje, i ima iskustvo u radu na tržištu Srbije. Oni su spremni da investiraju i sarađuju sa takvom našom fabrikom i da počnu da rade neke delove za Boš.
B&F: Šta ste naučili iz iskustva auto klastera iz Slovačke i Rumunije? Kako je Rumunija prerasla fazu „vrednih ruku“?
I.Vijatov: Kada je „Reno“ kupio „Dačiju“, Rumuni su imali sličnu situaciju kao mi danas. Prvo su dolazile fabrike dobavljači „Renoa“ koje su tražile jeftinu radnu snagu, ali posle nekih desetak godina “Reno“ je otvorio veliki razvojni centar u Rumuniji koji razvija i „dačija“ automobile ali i „reno nisan“ modele.
Slično se desilo i u Slovačkoj gde postoje tri velike fabrike automobila. Kada sam 2008. razgovarao sa direktorom slovačkog automobilskog klastera on mi je rekao da su prve dve ili tri godine imali samo jednu domaću fabriku koja je radila za velike proizvođače autodelova, nakon 5-6 godina imali su pet ili šest domaćih fabrika, da bi tek nakon deset godina usledio puni zamajac razvoja domaće industrije. Meni se tada činilo da ćemo mi brže napredovati, ali očito to nije slučaj.
B&F: Koliko Vi u razgovorima sa stranim kompanijama stičete utisak da među njima zaista postoje raspoloženje da zbog skupe radne snage u Istočnoj Evropi presele svoja postrojenja u region?
I.Vijatov: Svi su voljni da razmotre preseljenje svojih fabrika u Srbiju, Bosnu i Makedoniju. Ali, reč je o veoma skupoj operaciji i potrebni su nam jaki argumenti i angažovanje i države i državnih agencija za privlačenje stranih investicija i nas u autoklasteru, da takav korak i preduzmu. Veći izvoz „fiata“ u Rusiju takođe bi mogao biti važan argument. Dolazak još jedne fabrike automobila u Srbiju bi pokazao da smo ozbiljna zemlja kada je reč o automobilskoj industriji.
Članice klastera
Automobilski klaster Srbije – AC Serbia je mreža srpskih kompanija i organizacija koje posluju u automobilskom sektoru, a koje deluju kao dobavljači automobilskih delova i opreme ili obezbeđuju usluge u ovom sektoru.
Automobilski klaster Srbije je osnovan 2005. godine, a njegovi osnivači su bili 12 kompanija i 3 naučno-istraživačke institucije. Zaključno sa krajem 2013. godine klaster je imao 43 članice proizvodne kompanije i ostvario je saradnju sa većim brojem fakulteta, srednjih škola i naučno istraživačkih institucija.
Klaster okuplja kompanije sa domaćim i stranim kapitalom, sa oko 12.000 zaposlenih i prometom od oko 630 miliona evra (kraj 2013g.).
Klaster ima veoma dobru saradnju sa domaćim i međunarodnim vladinim i nevladinim institucijama kao što su: GIZ (Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju), UNIDO (Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj) i USAID (Američka agencija za međunarodni razvoj), EU-RDEDP2 (Regionalni društveno-ekonomski program razvoja), SIEPA (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije), NARR (Nacionalna agencija za regionalni razvoj).
Najveće članice – kompanije sa preko 1 milion evra prometa su: TIGAR TYRES Michelin – Pirot, Francuska, CIMOS – Livnica Kikinda – Kikinda, Slovenija, AGENA Technology – Šimanovci, Engleska, FAM – Kruševac, Zastava Tapacirnica – Kragujevac, Slovenija, Knott Autoflex YUG – Bečej, Trayal korporacija – Kruševac, FKL – Temerin, TPV Šumadija – Kragujevac, Slovenija, Surtec – Čačak, Nemačka, Mecafor Products – Senta, Francuska Gomma Line – Kragujevac, IGB Automotive Comp. – Inđija, Nemačka, Krušik Precizni Liv – Mionica, Slovenija, AD Plastik – Mladenovac, Hrvatska, Inmold – Požega, TurboServis – Užice, i Zastava Kovačnica – Kragujevac, Bugarska.
Da li moguće upoređivati kompanije sa zemljama? Nedavno je društvena mreža Fejsbuk proglašena većom od Kine po broju “stanovnika” na toj platformi, a krajem januara je objavljen i sporan izveštaj Deloitte da je Fejsbuk zaslužan za 195 milijardi evra prihoda u svetskoj ekonomiji i 4,5 miliona radnih mesta u 2014 i da je po svom doprinosu jednak Portugaliji.
FT je nedavno pokušao da istraži kako bi to izgledalo da je Apple zemlja i koji bi se njegovi podaci o poslovanju mogli uzeti kao približna mera koja bi korespondirala glavnim pokazateljima ekonomskog položaja zemalja od BDP do deviznih rezervi, a da ne pomešaju babe i žabe.
Apple je upravo prijavio kvartalni neto prihod veći od bilo koje kompanije ikada, barem nominalno. Po svojoj profitnoj margini, Epl je najvrednija svetska kompanija listirana na berzi famozna „jabuka“ i dalje ostaje najvrednija svetska kompanija listirana na berzi. Iako izgleda logično da bi se kompanije mogle porediti sa zemljama, to baš nije lako uraditi bez pravljenja grešaka u sabiranju i upoređivanju pogrešnih stavki.
Najrasprostranjenija mera uspeha jedne ekonomije je ponašanje njenog bruto domaćeg proizvoda .. Bilo bi sasvim pogrešno priode kompanija uporediti sa BDP jer od th prihoda prvo treba oduzeti ono što predstavlja odliv prema dobavljačima. To bi bila slička grečka kako kada bi ste na spoljnotrgovinsku razmenu gledali tako da ne razmišljate o onome što je zemlja uvezla.
Da bi se zaobišao ovakav problem najbolje je razmišljati o vrednosti stvari koje jedna zemlja proizvodi kao o ekvivalentu iznosu novca za isplatu svih u toj zemlji u istom periodu. Na nivou zemlje, možete o ovoj sumi misliti kao o iznosu bruto plata i dodataka i profita. Na nivou kompanije, to je zbir onoga što se isplati zaposlenima i EBITDA.
Kad se ovaj prilaz primeni na Apple nije lako dobiti sve brojke jer kompanija ne prikazuje sve brojke vezane za zarade zaposlenih pa se nešto o njima mora nagađati na osnovu dela poznatih podataka.
Pogledajmo prvo koliko Apple stvara:
Tabela pokazuje procenjeni “BDP” Apple-a u toku četiri kvartala.
Apple je zabeležio brz rast, koji je bio prekinut tek polovinom 2012. Tada se rast naglo zaustavio, a Apple je ušao u blagu recesiju koja je trajala sve do 2014. Vratio se na putanju rasta tokom prošle godine, premda sporijim tempom nego nego što je to ranije bio slučaj.
Shodno tome, izgleda da je cena Applovih deonica umnogome odražavala ove promene. Na berzi su deonice dostigle vrhunac početkom septembra 2012, a onda je do sredine 2013. njihova vrednost skoro prepolovljena, da bi potom postepeno rasla, a onda se, od proleća 2014. naovamo, ponovo vinula do zvezdanih visina.
Kako se ovaj trend može uporediti sa rastom BDP država? Sledeći grafikon kombinuje brojke ovog istraživanja sa procenama globalne ekonomske proizvodnje, gde je Apple stavljen u perspektivu Međunarodnog monetarnog fonda:
Radi što veće preciznosti, procenjuje se da je Applov ekonomski autput u 2014. bio oko 87 milijardi dolara. Prema MMF-u, najpribližnije ekonomije po ovim vrednostima su Ekvador i Slovačka, od kojih svaka proizvede oko 100 milijardi dolara godišnje. Odmah ispod Applovih rezultata bili bi Oman sa $81 milijardom, Azerbejdžan sa $78 milijardi i Belorusija sa $77 milijardi .
U poslednjih nekoliko godina je Apple rastao mnogo brže nego privrede pojedinačnih zemalja na globalnom nivou, što se može videti na sledećem grafikonu koji upoređuje Appleov output sa globalnom proizvodnjom:
Apple je čini nešto više od jednog hiljaditog dela ukupne svetske privrede. Što se tiče njegovog udela u BDP-u Sjedinjenih Država, sada je nešto malo veći mada je, izgleda, stagnirao, u odnosu na svoj vrhunac iz 2012:
Još jedna tema koja je pridobila dosta pažnje u javnosti su Applovi pozamašni fondovi likvidnih sredstava. Oni nisu uporedivi sa BDP-om, mada mogu biti korisni u poređenju sa deviznim rezervama ili novcem u suverenim državnim investicionim fondovima.
Uostalom, svako preduzeće, uključujući i Apple, ima svoju jedinstvenu valutu koju može koristiti kako bi realizovao akvizicije i plate zaposlenih – svoje akcije. Kompanije mogu upravljati ponudom svog novca tako što će izdavati i otkupljivati stok akcija, što je u osnovi ista stvar kao štampanje ili uništavanje novca. Ovo, sa svoje strane, zauzvrat utiče na kurs njihove “valute” prema drugim valutama i akcijama drugih kompanija.
Kao i tržišne privrede u razvoju, i Apple ima čvrste obaveze koje ne može da plati upravljajući stokom svojih akcija, odnos koje mora da plati čvrstom valutom (kao na primer obaveze dobavljačima, plate zaposlenih, i slično). Apple dobija novac u čvrstoj valuti, što je korisno, ali u poređenju s većinom zemalja njegovi prihodi su skoncentrisani na prodaju samo nekoliko proizvoda. To ovu kompaniju čini analognijom, recimo, nekoj maloj državi čiji je glavni prihod od prodaje nafte nego li raznovrsnim ekonomijama kao što je, recimo, Slovačka.
Kada se dobro vođene zemlje nađu u ovakvoj situaciji, one uglavnom uzimaju u obzir udeo njihovih prihoda nastalih rastom cena sirovina kao iznenadan prihod koji se ulaže u devizne rezerve i državne investicione fondove. Ove rezerve mogu se iskoristiti za odbranu sopstvene valute i održavanje kupovne moći, u slučaju da se njihovi uslovi trgovine pogoršaju.
Apple i druge velike tehnološke kompanije se ponašaju veoma slično, zadržavajući neke svoje devizne zarade u likvidnim sredstvima. Kada su 2012. Applove akcije pale, investitori su naterali ovu kompaniju da ove svoje rezerve iskoristi radi otkupa svojih akcija.
Apple je verovatno dobro učio iz ovog iskustva, zbog čega u svom bilansu stanja trenutno poseduje oko 178 milijardi dolara likvidne aktive. Iako je količina ovih sredstava rapidno rasla, ona je bila prilično stabilna u odnosu na Applovu godišnju proizvodnju – otprilike njegov dvogodišnji BDV (bruto dodata vrednost).
Ako uzmemo listu velikih fondova Instituta za državne investicione fondove i poredeći je sa procenama Mendunarodnog monetarnog fonda u vezi BDP-a, može se reći da su Applove rezerve otprilike jedneke rezervama Norveške.
Ova mala finansijska vežba treba da doprinese razumevanju veličine najprofitabilnijih i najvrednijih svetskih kompanija, kao i njihovo stavljanje u odgovarajuću perspektivu.