Analize

Pre par meseci napisao sam tekst o tome kako je štampar poslao uterivača dugova da naplati dug od izdavačke kuće moje žene. To je bilo jedno od najgorih iskustava u mom životu, mnogo gore nego kada sam dobio upalu pluća i žena je mislila da ću umreti. Onda, ovog leta, zaključili smo da izdavačka kuća neće preživeti i da ćemo morati da je zatvorimo. A sada, ko bi rekao – i dalje postoji.

Kao i vi, čitam da je svetska ekonomija u boljem stanju, ali ono što stvarno znam jeste ono što se meni događa. I ono što ja vidim jeste da stvarno postoje znaci da se stvari malo popravljaju. Možda su to neke obične stvari, ali su stvarne. Kompanija moje žene nije propala i čak je dobila ponudu iz Sarajeva o kupovini bosanskih prava na knjigu. Pa, ako Bosanci žele da kupe i prevedu knjigu sa engleskog, to mora biti dobar znak.

Evo još jednog primera. Moja deca pohađaju francuski Lycée u Londonu. Pre par meseci deca su došla kući iz škole sa užasnim pričama o tome kako deca nestaju iz škole i odlaze da žive u vikendicama jer su njihovi roditelji, koji su uglavnom radili u velikim finansijskim institucijama, dobili otkaze i, pošto nisu našli novi posao, ne mogu više da priušte da žive u Londonu. To je bilo nešto nalik savremenoj verziji Moskve iz 1937. kada su čitave porodice nestajale preko noći. Sada stvari izgledaju drugačije.

Evo kako znam: moja kćerka je odlučila, što je uobičajeno u Britaniji, da pauzira godinu između gimnazije i fakulteta. Sada radi i štedi kako bi mogla da putuje sledeće godine. Potražila je posao i našla ga za 24 sata. Znači da i nije toliko teško, zar ne? Pokupi jednog dečaka iz Lycée-a i odvede ga kući, pomaže mu sa domaćim i spremi mu večeru, dok se njegovi roditelji ne vrate kući. Bila je iznenađena predatorskim majkama koje se šunjaju po igralištu. Svaki dan, kada dođe po njega, priđe joj par majki koje pokušavaju da je preotmu da bi radila za njih.

Čak i dileri droge u mojoj ulici smatraju, kako da kažem, “da ima nečeg u vazduhu“. Jedan je prišao mom sinu i kada mu je ovaj rekao da nije zainteresovan, ljubazni mladić je odgovorio, “dobro ako se predomisliš, evo moje vizitkarte“. Na njoj se reklamiraju “biljni tretmani i drugo…“ Drugi je prišao mojoj kćerki i kada je ona odbila, ljubazno je ponudio da premlati bilo koga ko joj se ne sviđa. Eto vam primer diverzifikacije poslovnih aktivnosti.

A, da, i naše komšije. Pitali su nas da li imamo nešto protiv da naprave šupu u svojoj bašti. Naravno, ne bilo kakvu staru šupu. Porodice iz srednje klase, sa nedovoljno prostora u Londonu, grade luksuzne šupe kao jeftinu alternativu pravljenju dodatne sobe. Muž vodi skupi indijski restoran. Rekao je: “Začudo, ali ne osećamo recesiju“. Njegova žena pravi dizajnersku odeću kod kuće i pošto je dobila bebu želi da premesti svoj studio u šupu jer beba pokušava da pojede špenadle. Da su stvari stvarno i dalje loše, sumnjam da bi dala šest hiljada evra za šupu i tražila od moje kćerke da joj čuva dete za 10 evra na sat kada se doselila, zar ne?

U redu, možda smatrate da ništa od ovoga ne predstavalja naučni pristup. I nije, ali sam ubeđen da kada izveštavate o Balkanu, ekonomiji ili skoro bilo čemu morate da odete na lice mesta i vidite sami šta se događa umesto da samo čitate stvari sa kompjutera, ili šta god. Otišao sam juče na neku konferenciju i na jednoj sesiji neko je tupio o nezaposlenosti u Bosni od 29 odsto.

Zaboga, ako stvarno verujete da je 29% stanovništva nezaposleno u Bosni to znači da ništa ne razumete o stvarnom životu. Ne kažem da je situacija dobra, ali mislim da činjenica da neki mali bosanski izdavač želi da kupi prava na britanske knjige i da se dogovara o sastanku sa agentom na Sajmu knjiga u Frankfurtu kako bi sklopio dogovor, govori vam malo više od neke suvoparne statistike za koju svi znamo da nije tačna.
A problem sa ovim akademskim stručnjacima i, moram da priznam, i mnogim ekonomistima, jeste da stvari posmatraju suviše sa distance. Ako to radite, ili ćete biti prevaziđeni, ili ćete izgubiti dodir sa realnošću, bar se tako nadam.

Tim Džuda

broj 60, oktobar 2009.

Kosovski dan državnosti, koji je ustanovljen pre dve godine su Prištini čestitali predsednici Albanije, SAD, Francuske, Nemačke, britanska kraljica i albanski premijer.

Predsednici Francuske i SAD čestitali su Borisu Tadiću Dan državnosti, ustanovljen pred devet godina, saopštila je press služba predsednika Srbije. Osim ove dvojice, trojica iz državnog vrha Crne Gore, te srpski član državnog vrha BiH su isporučili dobre želje Srbiji. Lane su Tadićevi službenici razgalili javnost vešću da je i predsednik Rusije čestitao jubilej najslavnije jaruge Srbije.

Ekavski mediji nisu zapazili ni da je u Zagrebu 19. februara proradila ambasada Kosova. Možda je i to, a ne samo dolazak kosovskog predsednika redovnom avio linijom u Zagreb na inauguraciju hrvatskog predsednika zasmetalo predsedniku Srbije, pa je ostao kod kuće. Beograd decenijama nema avio vezu ni sa Zagrebom ni sa Prištinom.

Iako čine četiri odsto od dva miliona stanovnika Kosova, Srbi imaju 20 odsto ministarskih mesta i 12 odsto poslanika u parlamentu Kosova. Albanci, 0,82 odsto žitelja Srbije, čine 0,25 odsto srpske poslaničke populacije.

Ove godine će vlada Kosova preko Ministarstva za manjine i povratak, za koje je odgovoran Srbin, investirati 13,5 miliona evra u bolji život na otuđeni sever Kosova. Toliko je ukupno uložila dve prethodne godine. Na tih 11 odsto teritorije Kosova Srbi su 98 odsto stanovništva, a u ime tog naroda govore tri institucije sa srpskim predznakom.

Sa približnih 13 miliona evra Beograd godišnje časti 3.500 činovnika u 28 južnih kosovskih opština koji nemaju ni zaduženja ni moć. Zbog hirovitih etničkih granica desilo se da je 725 činovnika zaduženo za 46 velikih i malih Srba, pa ipak nije utvrđeno ko je u Dobrotinu pod okriljem noći skinuo tablu na kojoj piše da je seoski sportski teren izgrađen novcem američkih građana i stavio beleg da je to poklon Srbije.

Prvu godišnjicu kosovske nezavisnosti poslanici skupštine Srbije su proveli u Zvečanu, prisustvujući zasedanju suparničkog parlamenta – Skupštini zajednica opština KiM, jednom od tri koja predstavlja Srbe u kosovskom rasejanju. Udruženom deklaracijom odbacili su sve što aludira na nezavisnost Kosova, a od Vlade Srbije zatražili da tuži Međunarodnom sudu pravde sve države koje su priznale nezavisnost Kosova. Tada ih je bilo 54.

Kada je SRJ tužila deset članica NATO-a zbog bombardovanja SRJ, isti sud je posle pet godina zaključio da tužiteljka nije nadležna.

Odbor za KiM Skupštine Srbije je u februaru 2009. iz Zvečana odlučio da će zasedati po svim srpskim enklavama. Već u martu ih je dobra namera odvela u pakao: kosovski graničari im nisu dozvolili da pređu ono što poslanici zovu “administrativna linija”. Iako je trećina od 15 skupštinskih odbornika sa Kosova, sastali su se zatim još jednom u Štrpcu u nepotpunom sastavu, a treći put im je bog pomogao da pređu granicu kad su se ovog februara solidarisali sa raščinjenim vladikom Artemijem u manastiru Gračanica.

“Kolevka” je fetiš i Albanaca i Srba. Jedni se klanjaju “kolevci srpstva”, drugi kao premijer Hašim Tači (Hashim Taci) i predsednik Kosova Fatmir Sejdiu (Fatmir Seidiu) ostavljaju ponude pored kolevke Pavaresije – što na albanskom znači “nezavisnost”, u selu Slovi kod Lipljana (Lipjan). Stanarka kolevke je prva beba rođena na Kosovu kad je proglašena nezavisnost. Prosečna albanska porodica ima 2,4 dece.

Stanovnici najmlađe države u Evropi su istovremeno i najmlađi u Evropi. Građani Srbije su među pet nastarijih populacija u Evropi.

Safet Grđaljiu (Safet Gerxhaliu), potpredsednik Privredne komore Kosova smatra da nema političke bez ekonomske stabilnosti.

Dve nedelje pre proslave dvogodišnjice nezavisnosti Kosova, 500 elitnih policajaca tražilo je udvostručenje plata, iako su one 1.100 dolara. Pre toga su sa istim motivom štrajkovali zaposleni u zdravstvu.

Prosečna kosovska plata je 280 dolara. Univerzitetski profesori zarađuju 550 dolara.

Prema podacima Svetske banke, 45 odsto stanovništva Kosova je siromašno, a od toga trećina živi u bedi. Nezaposleno je 43 odsto stanovništva.

Kosovo je jedno od najotvorenijih regionalnih tržišta. Ima sporazume o slobodnoj trgovini sa Albanijom, BiH, Hrvatskom i Makedonijom. U dućanima Kosova 92 odsto je uvozna roba. Makedonija je najveći trgovinski partner Kosova. Slede švercerski organizovana Srbija, Nemačka i Turska, pa tako, nevoljko, Kosovo finansira razvoj tih zemalja. Kao nekoć u Jugoslaviji, građani Kosova su najsiromašniji Evropljani sa godišnjim nacionalnim dohotkom od 2.500 dolara per capita, u poređenju sa srpskih 7.000, a nemačkih 40.415 dolara.

Kosovske rezerve goriva su pete na svetu. Država ima milijarde tona uglja, ali je lignit osrednjeg kvaliteta. Firma “Ferronikeli” uvozi lignit iz Malezije i Indonezije, jer je suvlji od kosovskog. Oprema u rudnicima ima između 40 i 50 godina.

Beograd je poslednje decenije 20. veka privredno ponižavao Kosovo, a nakon toga je UNMIK imao preča posla od sređivanja ekonomije. Privatizovano je više od 90 odsto vrednosti državnih preduzeća. Od 2004. od privatizacije je zarađeno 391 milion evra. Tri najveća kosovska izvoznika su privatizovane kompanije, a najveći među njima “Ferronikeli” je prodat za 30,5 miliona evra.

U poljoprivredi radi 16,5 odsto zaposlenih. Poljoprivreda i industrija stvaraju po 20 odsto, a usluge 60 odsto BDP. Zahvaljujući vezanosti uz evro, stopa inflacije je 5,3 odsto.

Valentin Toci, ekonomista u Centralnoj banci Kosova (CBK) kaže da su krizne 2009. u jugoistočnoj Evropi ekonomski napredovali samo Kosovo i Albanija. Kosovski privredni rast je bio četiri odsto, uglavnom zahvaljujući finansijskom i privatnom sektoru.

Plasmani kosovskih banaka su povećani za devet odsto, a depoziti za 21 odsto. Oko 80 odsto bankarskih kredita su oni kratkoročni sa kamatnim stopama između 12 i 14 odsto. Uz 16 osiguravajućih društava, jačaju mikrofinansijske ustanove.

Kosovo je lane uvezlo robe i usluga za 1,9 milijardi evra, a izvezlo za 162 miliona evra. Prema statistici CBK, u drugoj polovini 2009. povećana su direktna inostrana ulaganja. Kapitalna ulaganja čine 69,9 odsto, a 23,2 odsto su reinvesticije. To koincidira sa prijemom Kosova u članstvo Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Kosovo je priznalo više od trećine od 192 članice UN. U MMF-u koji ima 185 članica, Kosovo su priznale zemlje koje imaju više od 60 odsto kapitala Fonda.

Na Kosovu posluje više od 1.600 inostranih kompanija. Ulažu u trgovinu (63 odsto), uslužne delatnosti (18 odsto), proizvodnju (11,5 odsto) i građevinarstvo (7,5 odsto).

EU je sredinom 2002. odobrila preferencijalni tretman za uvoz sa Kosova, a od kraja 2008. SAD su Kosovu dodelile status najpovlašćenije nacije. Kosovo i Srbija su se istog dana priključili CEFTA.

Porez na dodatu vrednost je 16 odsto i na snazi je 14 meseci.

Anti-koruptivna agencija je procenila da je u prvoj polovini 2008. zbog korupcije država izgubila šest miliona evra.

CBK kaže da je prošlogodišnji kosovski budžet bio uravnotežen – prihodi su bili 1,05 milijardi, a rashodi 926 miliona evra.

“Evropa” je himna Republike Kosovo, najmanje države na Balkanu. Melodija nema teksta, da se ne bi naljutila ni jedna etnička grupa. Pre nje se emitovala “Oda radosti”, svečana pesma EU, za koju je tekst napisao Fridrih fon Šiler (Friedrich von Schiller): “Tvoje snove vežu niti/što rastavi mnoga zla/svi će ljudi braća biti/krilo tvoje spajat’ zna”. Taj okoreli nemački romantičar je 1794. uzeo i francusko državljanstvo. Vekovima kasnije, trijumfalna Francuska i poražena Nemačka su bile među šest osnivača EU.

Kosovska žuto-plava zastava ima šest, a bosanska u istoj kompoziciji boja sedam zvezda. Plavo-žuta zastava EU ima 12 zvezda. Građani BiH i Kosova su jedini iz bivše Juge kojima EU traži vize. Oni kojima viza ne treba su prethodno zgazili YU petokraku.

Tamara Kaliterna
broj 64, mart 2010.

Pitanja s kojima se do sada Hrvatska suočavala u pristupnim pregovorima s Evropskom Unijom, suradnja s Hagom, izručenje nacionalnih heroja međunarodnom sudu ili pitanje ribolovnog pojasa u Jadranu koji je dobio status ultimativne nacionalne samosvojnosti, pokazati će se bezazlenim prema pitanju što koje se upravo otvara – što će biti, odnosno što će ostati, od hrvatske brodogradnje.

Sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju Hrvatska je preuzela obavezu da uskladi sistem podsticaja s pravilima EU-a, čiji je osnovni princip da se javni novac ne može davati poduzeću ili djelatnosti koje u tržišnim uslovima ne bi postojali. Dok su povređeni ponos i samosvojnost relativno brzo zaboravljeni, jer nije imao neke financijske posljedice za širu publiku, ono što će se dogoditi s brodogradnjom će zaboljeti mnogo konkretnije.

Od pet hrvatskih brodogradilišta, svih u državnom vlasništvu, samo jedno posluje pozitivno, dok su ostali do kraja prošle godine nagomilali oko 1.2 milijarde eura gubitaka i opstaju samo zahvaljujući infuziji državnog novca. Gubici višestruko premašuju vrijednost temeljnog kapitala brodogradilišta. Država subvencionira gradnju svakog broda u iznosu od 9 posto njegove ugovorene vrijednosti i garantira za sva zaduženja brodogradilišta za njihova obrtna sredstva.

Zbog toga je Evropska komisija tražila da Hrvatska dostavi program restrukturiranja brodogradnje kao uvjet za otvaranje pregovora u poglavlju tržišnog natjecanja. Kako se Hrvatskoj žuri da nadoknadi zastoj u pregovorima koji je nastao dok se natezala oko zaštićenog ribolovno ekološkog pojasa u Jadranu i završi pregovore tokom iduće godine, vlada požuruje brodogradilišta da smisle programe vlastite samoodrživosti.

Već odavno se zna da je ovima takva preobrazba neophodna. Hrvatska brodogradnja, koja je i u bivšoj državi bila jedan od najvažnijih industrija, jaka izvozna karta, već dugo je u takvom stanju da u tržišnim uvjetima zaista ne bi postojala. Brodogradilišta pate od viška zaposlenih i manjka produktivnosti, a troškovi ugrađenog materijala u nekima do dostigla čak 80 pa čak i 95 posto konačne cijene broda. Za poređenje u korejskim brodovima, materijali čine oko 35 posto vrijednosti broda. Međutim, dok se 80-tih i 90-tih evropska brodogradnja restrukturirala pod pritiskom agresivne azijske konkurencije, odnosno napustila gradnju trgovačkih brodova i orijentirala se na turističke brodove i vojni sektor, hrvatska je brodogradnja zadržala svoju inerciju. Dosada se ni jedan vlada nije prihvatila ovog teškog problema. Što zbog ogromnih socijalnih implikacija s obzirom na onih 11 hiljada zaposlenih u brodogradilištima i još oko 8 hiljada koje zapošljavaju dobavljači i kooperanti, što zbog nedostatka plana i ideje i sredstava koje bi trebalo uložiti u prestrukturiranje, a što zbog toga što je teško baviti se teškim pitanjima.

Tako i sada uspaničenim brodograditeljima vlada šalje različite poruke, od toga da će barem jedno brodogradilište morati da se bori za opstanak to toga da nitko neće ostati bez posla. Međutim, s obzirom na stanje i rokove da Vlada evropskim pregovaračima dostavi suvisao, uvjerljiv i realan plan, teško zamisliti da će sva brodogradilišta preživjeti. Vlada će tražiti od EK prelazno razdoblje za prestrukturiranje grane do 2015, ali veća sada mora izaći s planom što će raditi do tog roka, ako ga dobije. Za sada to je nepoznanica. Ideje koje se najčešće čuju je da bi barem neka brodogradilišta mogla i trebala preorijentirati na gradnju turističkih kruzera ili jahti, uglavnom brodova za industriju dokolice, gdje bi im trenutna konjunktura išla na ruku.

Iako program restrukturiranja još uvijek nije javan, za neka je brodogradilišta iz vlade već najavljeno da će se morati boriti da ostanu na tržištu, što je vjerovatno samo obzirna najava budućeg gašenja, a nepoznato je koliko će njih biti prepušteno ovakvom konačnom rješenju. U opticaju su različite ideje, ali strategije koju od vlade traži Evropska komisija još nije poznata. U ekonomskoj javnosti vodi se rasprava o tome da li je bolje zatvoriti brodogradilišta, ili i dalje gomilati gubitke i poduzimati neizvjesne sanacije. Nasuprot onima koji smatraju da brodgradilišta treba privatizirati gdje je to moguće i sektor prepustiti tržišnoj sudbini, mnogi zagovaraju stvar brodogradnje kao gotovo jedinog nacionalnog cjelovitog sektora visoke tehnologije koji je davao proizvod vlastitog rada i pameti, jer je, kako je rekao jedan stručnjak „brod najsloženiji proizvod kojeg je hrvatska ruka ikad napravila“. Pored toga, Hrvatska ima akumulirano i veliko tehnološko znanje i iskustvo u sektoru, nekoliko fakulteta brodogradnje, visoke stručnjake i vještu radnu snagu koji bi bili izgubljeni kao resurs.

Davorka Zmijarević, Zagreb

broj 43, maj 2008.

Kompanija British American Tobacco (BAT) investirala je u proteklih pet godina od kada je kupila Duvansku industriju Vranje 100 miliona evra u modernizaciju proizvodnje. Zahvaljujući investicijama, proizvodnja je povećana za četiri puta, dok je učešće na tržištu Srbije povećano na preko 20 odsto. Privatizacija fabrike cigareta u Vranju najveća je direktna investicija Velike Britanije u Srbiji.

Fabrika iz Vranja počela je da izvozi u Albaniju i Bosnu i Hercegovinu, što je rezultiralo značajnim deviznim prilivom, ali je verovatno najvažniji efekat dobrog poslovanja ove kompanije razvoj privatnog preduzetništva na jugu Srbije. O efektima, ali i problemima u poslovanju u Srbiji razgovarali smo sa Kristianom Kornerupom, generalnim direktorom BAT za istočni Balkan

B&F: S obzirom da je ove godine došlo do pada u proizvodnji duvana od 20% u poređenju sa 2008. godinom (što je ukupno 7300t, iako potrebe četiri najveća proizvođača iznose 20.000t) da li mislite da Srbija mora da uvozi duvan ako država ne stavi ponovo na snagu premije? Na koji način kompanija BAT pomaže proizvođače duvana i koju količinu duvana DIV otkupljuje iz Srbije a koliko (ako to uopšte čini) iz okruženja?

Kristian Kornerup: Otkako je početkom 2008. godine ukinuta obaveza otkupa domaćeg duvana, politika BAT-a u ovoj oblasti se zasniva isključivo na tržišnim principima. S obzirom da naše proizvode odlikuje vrhunski kvalitet, u njima se nalazi samo duvan koji zadovoljava takve kriterijume. S druge strane, srpski duvan je u najvećoj meri prosečnog kvaliteta i kao takav teško pronalazi mesto u našoj proizvodnji.

B&F: U skladu sa prethodnim pitanjem, kako bi se na poslovanje BAT-a u Srbiji odrazilo ponovno stupanje na snagu državnih subvencija za proizvođače duvana?

K. Kornerup: Imajući u vidu našu poziciju po pitanju srpskog duvana, ni ukidanje, a ni vraćanje državnih subvencija ne bi imalo značajnijih uticaja na naše poslovanje. S druge strane, treba da budemo realni kada sagledavamo veličinu i poziciju Srbije naspram velikih zemalja kao što su na primer Brazil, Kina i SAD, koje imaju i imaće ekonomiju obima u ovoj oblasti. Iskreno, teško je zamisliti da Srbija može da se takmiči sa ovim gigantima u oblasti proizvodnje duvana.

B&F: Šta mislite da bi sve trebalo da se promeni u odnosu države prema uzgajivačima duvana ali i proizvođačima duvanskih proizvoda? Da li postoji neki prihvatljiv model koji predlažete?

K. Kornerup: IS obzirom da je nerealno očekivati da Srbija može da se takmiči u ekonomiji obima sa jednim Brazilom, Kinom, SAD ili Turskom, naš predlog bi bio da se Srbija fokusira na tip duvana koji najviše odgovara ovdašnjim klimatskim uslovima, i gde može eventualno pronaći svoju tržišnu nišu u ovoj oblasti. Pod ovim podrazumevam prvenstveno orijentalni tip duvana koji se uzgaja u Južnoj Srbiji.

B&F: Uz sva ostvarena ulaganja u DIV, kao i povećanja iznosa akciza, da li je BAT u Srbiji zadovoljan svojim poslovnim rezultatom i da li ostvaruje profit?

K. Kornerup: INažalost, ne. Čak i nakon šest godina od privatizacije DIV-a, BAT ne beleži profit. Mi, naravno, time nismo zadovoljni i želimo da situaciju promenimo što je pre moguće. Smatramo da je dinamika srpskog tržišta duvanskih proizvoda neadekvatna, tako da ćemo se truditi to da promenimo u onoj meri u kojoj uslovi dozvole. Brojni faktori su doprineli da naša kompanija ima negativne finansijske rezultate u proteklom periodu. Neki su interni, ali većina tih faktora je eksterna. Na primer, niska vrednost duvanske industrije, negativne kursne razlike, opadanje kupovne moći usled ekonomske krize, kao i stupanje na snagu CEFTA sporazuma 2008. godine, koji je umnogome promenio dinamiku tržišta omogućavajući slobodan pristup duvanskim kompanijama iz CEFTA regiona. Na žalost, duvanske kompanije iz Srbije nisu dobile iste uslove na drugim tržištima u regionu i to je stvar koja mora da se promeni.

B&F:Kakva je globalna strategija BAT-a? Kakvi su strategija i planovi vezani za Balkan (naročito Srbiju) u narednom periodu?

K. Kornerup: BAT-ova globalna strategija se bazira na tri glavna stuba – rast, produktivnost i odgovornost, koje podržava pobednička organizacija. Kao članica globane kompanija, mi te iste principe primenjujemo i u Srbiji. Imajući u vidu već opisanu situaciju na lokalnom tržištu, u narednom periodu ćemo se prvenstveno truditi da poboljšamo našu tržinu poziciju i promenimo tržišnu dinamiku. Mislimo da je, nakon šest godina i preko 115 miliona evra uloženih u Srbiju, apsolutno legitimno očekivati da BAT počne da posluje sa profitom i otplaćuje investiciju koja nije bila ni malo zanemarljiva.

B&F: Koliko procenjujete da godišnje gubite zbog agresivnih anti-pušačkih kampanja?

K. Kornerup: Moram da istaknem da naš cilj nije da ubedimo ljude da puše. Rast je važan element naše poslovne strategije, ali on podrazumeva rast našeg tržišnog udela, posebno njegove vrednosti.
Ako pogledate rezultate mera kao što je na primer zabrana pušenja na javnom mestu, brojni primeri iz sveta pokazuju da čak i najrigoroznije zabrane nisu imali značajne i dugotrajne efekte na duvansku industriju. Međutim, pravi gubitnik tih radikalnih rešenja je ugostitelji sektor, koji je u svim slučajevima zabeležio drastičan pad prometa, kao i povećanje nezaposlenosti u tom sektoru. Iz tog razloga BAT podržava zabranu pušenja u kulturnim, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, ali je, po našem mišljenju, u ostalim oblastima, kao što je ugostiteljski sektor, neophodno postići kompromis. Pod kompromisom podrazumevamo balansiranu regulativu koja će odgovarati potrebama i pušača i nepušača, i nadamo da će Srbija usvojiti jedno takvo rešenje koje će se uspešno sprovoditi u praksi.

B&F: Kakva je globalna praksa BAT-a tokom trajanja Svetske finansijske krize? Da li se nešto promenilo u načinu poslovanja, kakve su uštede pravljene, da li se menjao pristup lokalnim ekonomijama?

K. Kornerup: Ukratko, naš cilj je pametno upravljanje troškovima. Danas se sve kompanije trude da smanje troškove. Naš pristup je integrisan – želimo da uz niže troškove postignemo i bolji kvalitet i unapredimo brzinu distribucije, kao i našu efikasnost u smislu upravljanja ljudima i kapitalom. Da bismo ostali konkurentni, važno je da smanjimo kompleksnost i troškove, kao i da istovremeno unapredimo naše usluge.
Naravno, kompanija takođe uzima u obzir efekte krize prilikom planiranja i postavljanja realnih ciljeva za budućnost. To podrazumeva odgovarajuću fleksibilnost rada same kompanije kako bi se na najefikasniji način predupredile moguće negativne posledice ekonomske krize.

B&F: Kako mislite da će se razvijati duvanska industrija u budućnosti, uz sva ograničenja koja joj se postavljaju?

K. Kornerup: Sigurni smo da imamo jaku i sigurnu budućnost i u tome nismo jedini. Stotine miliona odraslih širom sveta su danas pušači. Očekujemo da će u budućnosti mnogi od njih prestati da konzumiraju cigarete, ili će smanjiti potrošnju, ali opšte prihvaćene prognoze tvrde da će globalno tržište duvanskih proizvoda ostati veliko, sa preko milijardu pušača. Sigurni smo u našu strategiju, i očekujemo da nastavimo da rastemo i povećavamo tržišno i vrednosno učešće.

Marko Miladinović

broj 63, februar 2010.

Premda se tranzicione godine po definiciji vezuju za raznorazne poteškoće u ma kojoj delatnosti, čini se da je teško naći manju branšu sa većom koncentracijom problema nego što je berzansko poslovanje. Razvoj ove mlade delatnosti pratio je kontinuirani vapaj njenih poslenika za rešavanjem krucijalnih problema, koji su pre svega zbog centralizovane mogućnosti njihovog rešavanja, postali hronične anomalije ovog tržišta koje su gotovo stopirale njegov razvoj. Onda i ne čudi što godinu početka masovnog akcionarstva dočekuje iscrpljeno tržište koje se nalazi u jednoj od poslednjih faza odumiranja.

Jedna jedina nit koja prožima gotovo sve godine tranzicionog razvoja ovdašnjeg berzanskog tržišta jesu njegovi brojni nedostaci čiji su intenzitet i nivo ispoljavanja zavisili od trenutnih tržišnih uslova. Tako su oni bili gotovo neprimetni u godinama berzanske ekspanzije (2006-2007) da bi eskalacija globalne krize dovela do njihovog potpunog ogoljavanja. Svi nedostaci ovdašnje berze mogli bi se grubo podeliti u tri celine:

• nedostatak valjanog asortimana ponude na tržištu,
• problem nedovoljne i neadekvatne regulisanosti i
• skrajnutost tržišta u domaćem finansijskom sistemu.

Ponuda na nizbrdici

Začetak funkcionisanja svakog tržišta kapitala na početku tranzicije nosio je sa sobom gomilu problema koji su inherentni stvaranju novog sistema. Iako je Beogradska berza obnovila funkcionisanje početkom devedesetih godina prošlog veka, tek je postpetooktobarski period stvorio uslove za njen stvarni početak. U prvi mah, kao i sva ostala tranziciona berzanska tržišta, Beogradska berza je bila mesto na kojoj se odvijala reprivatizacija odnosno konsolidacija vlasništva već oformljenih akcionarskih društva pod formalnom kontrolom gomile sitnih akcionara. Uporedo, lansirane su obveznice državnog duga (obveznice stare devizne štednje) te su udarene osnove za stvaranje druge poluge na kojoj počiva tržište kapitala.

I dok su počeci bili sasvim zadovoljavajući, na nivou drugih zemalja koje su kasnije uspele razviti berzansko tržište, godine koje su usledile nisu donele ništa dobro po pitanju produbljavanja tržišta.

Nakon više od sedam godina od otpočinjanja trgovine akcijama iz procesa privatizacije, Beogradska berza i dalje predstavlja mesto na kojem nije uknjižena niti jedna inicijalna ponuda akcija, proces bez kojeg je nemoguće uspostaviti zdravo funkcionisanje tržišta. Nakon prve faze konsolidacije vlasništva u brojnim akcionarskim društvima, omogućeno je potpuno pražnjenje tržišta te su kompanije umesto u redu za ulazak na njega munjevitom brzinom išle u drugom smeru. Država i njeni organi kao jedini vlasnici kapitala koji su mogli sprovesti inicijalnu ponudu akcija (na privatne firme se u prvoj fazi teško moglo računati) u potpunosti su skrajnuli nužnost razvoja tržišta te su radije omogućavali potpunu konsolidaciju vlasništva ili čuvali kompanije van dodira tržišta zarad skrivenih ciljeva (javna preduzeća).

Nakon emitovanja obveznica stare devizne štednje kojima je rešeno važno pitanje državnog duga vrednog više od 4 milijarde evra a tržište dobilo odlične i likvidne državne hartije, gotovo da se ništa više nije uradilo po tom pitanju. Ambijent za lansiranje korporativnih, municipalnih i državnih obveznica u potpunosti je zanemaren te su samo teške prilike naterale državu da stihijski razvija pojedine dužničke instrumente (najbolji primer su trezorski zapisi lansirani pre godinu dana). Nedostatak lokalne i državne infrastrukture, te prevelika opterećenost preduzeća bankarskim kreditima, sasvim su dovoljni prikazi posledica neformiranja tržišta duga, te neomogućavanja njegove sekundarne trgovine.

Zakoni u magli
Naravno, produbljivanje ponude na tržištu (sprovođenje inicijalne ponude akcija, lansiranje dužničkih hartija i dr) nije bilo moguće bez adekvatne zakonske regulative ali nije samo taj segment tržišta ostao bez čvrstog pravnog okvira. Otpočinjanje berzanske trgovine pratili su šupljikava zakonska regulativa i krhke institucije što je nakon višedecenijskog nepostojanja istih i bilo razumljivo ali je takva tendencija nastavljena i u kasnijem periodu razvoja tržišta. Neusklađenost berzanske sa privrednom i regulativom o privatizaciji nije bila jedini kamen spoticanja investitora na berzanskom tržištu. Loša zaštita manjinskih akcionara, nevelika transparentnost poslovanja korporacija, gotovo nikakav nadzor Komisije za hartije od vrednosti nad ponašanjem učesnika na tržištu, činili su više nego sivu sliku ovdašnje berzanske trgovine.

Pokušaji nekolicine zakona da iznova regulišu materiju u ovom segmentu finansijskog sistema uvek su završavani istim neuspehom. Taman kada bi novo zakonsko rešenje sprečilo sprovođenje odomaćenih korporativnih prevara, pojavile bi se nove čime bi se u potpunosti bacilo svetlo na površnost i nekonzistentnost zakona koji regulišu ovu materiju. Ovogodišnji zakon o hartijama od vrednosti biće još jedan u nizu pokušaja da se isprave raniji propusti i pokuša napraviti tržište koje će dobiti regulativu koja omogućava njegov razvoj. Ako eventualni pozitivni efekti nove regulative budu u srazmeri sa dužinom čekanja ovog zakona, možemo se nadati postepenom ustoličavanju pravila berzanske igre, toliko odsutnim u godinama za nama.

Na margini dešavanja
Veliki deo gore navedenih problema proistekli su iz jednog istog uzroka – marginalizovanja tržišta i nepostojanja volje političkih činilaca da omoguće njegov razvoj. Tako je, recimo, odsustvo brzog formiranja investicionih fondova koji su veoma važna karika razvoja tržišta kapitala u direktnoj korelaciji sa nižom cenom preuzimanja kompanija u ranoj fazi tranzicije; u sličnom duhu je bio i sporni zakon o preuzimanju koji je sa tržišta sklonio nekolicinu najvećih domaćih kompanija koje na njega nikada nisu ni došle. Da li nedolazak velikih javnih preduzeća na tržište putem inicijalne ponude akcija ima ikakve veze sa političkom voljom verovatno je jasno i najneiskusnijem akteru tržišta kapitala. Takođe, odsustvo razvijenog tržišta duga i velika kreditna opterećenost domaćih privrednih subjekata poklapaju se sa bankocentričnim finansijskim tržištem, te bi i laik ovo mogao dovesti u vezu sa nedovoljnom ulogom same berze.

Naravno, marginalni položaj berzanskog tržišta nije isključivo prouzrokovan dejstvovanjem centara političke i finansijske moći. Nerazvijenost sekundarnog tržišta motivisana je i njegovom glavnom karakteristikom a to je transparentnost koja nije inherentna poslovanju većine učesnika u procesu tranzicije. Tako je u nedostatku unapred određenih procedura, razvijenih institucija i adekvatnog nadzora učesnika, i ono malo poslova odlazilo sa tržišta u sive tokove, tako odomaćene u ovdašnjem svetu.

Hoće li berzansko tržište zauzeti značajnije mesto u ovdašnjem finansijskom sistemu odgonetnuće, ako ne ova, onda svakako naredna godina. Megalomanski, populistički projekat besplatnih akcija moraće se suočiti sa institucionalnim kapacitetima berzanskog tržišta dok će u nemogućnosti dosadašnjeg načina finansiranja opštine, država i kompanije morati pribeći formiranju novih dužničkih instrumenata. Bez pravog berzanskog tržišta niti jedno od ovoga neće imati bilo kakvog smisla što će nužno značiti uspostavljanje respektabilnog tržišta ili njegovo konačno odumiranje.

Nenad Gujaničić

broj 63, februar 2010.

Najveći problemi MSPP u aktuelnim uslovima su značajno smanjenje tražnje na domaćem tržištu i sve duži rokovi naplate potraživanja. Nešto se ipak nije promenilo: i u krizi, kao i pre nje, državna politika se uglavnom doživljava kao smetnja.

Od 3.000 predstavnika malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji, anketiranih u okviru istraživanja „Stanje, potrebe i problemi malih i srednjih preduzeća i preduzetništva“ koje je realizovao Republički zavod za statistiku u saradnji sa Republičkom agencijom za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, 35,8% procenjuje da ekonomska kriza značajno utiče na obim poslovanja ali ne zahteva otpuštanje radnika, 24,1% smatra da je smanjenje broja zaposlenih neminovno, nešto više od petine izjavljuje da kriza ugrožava opstanak poslovanja, a svega 13,8% da nema značajniji uticaj na tekuće poslovanje. Među onima koji strepe od stavljanja ključa u bravu najviše je vlasnika radnji (26,6%) i mikro preduzeća (24,2%), a najmanje takvih je u kategoriji srednjih preduzeća (15,5%).

Na pitanje kako se uticaj krize manifestuje na poslovanje, gotovo polovina ispitanika ističe smanjenu tražnju na domaćem tržištu, trećina probleme sa naplatom potraživanja, 7,1% probleme sa otplatom kredita, 6,1% sa kretanjem deviznog kursa, a samo 5,8% anketiranih oseća posledice krize zbog smanjene tražnje na inostranim tržištima. Čak 58,4% ispitanika čeka preko 30 dana da naplati svoje proizvode i usluge, dok u roku od 16 do 30 dana svoja potraživanja uspe da naplati 19% anketiranih. U istom periodu (16 do 30 dana) gotovo trećina MSPP isplaćuje svoje dobavljače, dok njih 29,6% duguje dobavljačima novac više od 30 dana.

Najviše samofinansirajućih
U istraživanju koje je sprovedeno na terenu od 20. maja do 20. juna ove godine, a čiji su rezultati objavljeni krajem avgusta, 54,6% anketiranih izjavljuje da novac za investicije obezbeđuje iz sopstvenih sredstava, a 30,6% iz spoljnih izvora, dok se za finansiranje obrtnih sredstava gotovo dve trećine oslanja isključivo na sopstvena sredstva, a 21,7% koristi spoljne izvore finansiranja. Među potonjima najzastupljeniji su krediti domaćih banaka (40%), potom pozajmice od rođaka i prijatelja (15%), lizing (14%), kredite državnih fondova i institucija koristi 10% MSPP, a samo po 5% anketiranih koristi sredstva garancijskih fondova i donatora. U poslednje tri godine gotovo dve trećine MSPP su imale značajnije investicione aktivnosti, pre svega u opremu (58%), a potom u poslovni prostor (38%), dok je svega 4% investiralo u patente i licence. U naredne tri godine investicije planira 60,6% malih i srednjih firmi i preduzetnika, među kojima je najviše malih (67,1%) i mikro preduzeća (59,4%), ali se struktura ulaganja ne menja u odnosu na prethodni period budući da je 58% planiranih investicija namenjeno za novu opremu, 36% za poslovni prostor, a svega 6% za petante i licence.

O stepenu razvoja MSPP govori i podatak da 70% njih prodaje robu isključivo na domaćem tržištu, od kojih 35% u lokalu. Svako šesto preduzeće primenjuje određeni standard kvaliteta, od kojih 60% raspolaže nekim od ISO standarda, a u okviru proizvodnih delatnosti sertifikatima raspolaže njih 29,4%. Gotovo četvrtina anketiranih izjavljuje da u narednom periodu namerava da uvede novi standard kvaliteta, pri čemu prednjače srednja preduzeća sa 47,8%. Takođe, jedna četvrtina potvrđuje da je realizovala neki od vidova inovativne aktivnosti, među kojima je najviše firmi u IT delatnosti (46,5%), potom u prerađivačkoj (37,1%) i grafičkoj industriji (31,1%). Više od polovine ispitanika kao najveće efekte uvođenja inovacija ističe uštede materijala i energije, a 46% smanjenje troškova radne snage.

Samo 11% firmi u ovom sektoru zaštitilo je neki od oblika intelektualne svojine, od kojih je najveći broj (57%) to učinio sa robnom markom, dok je svega 15% zaštitilo patente. Istovremeno, samo 9% ima sporazum o saradnji u inoviranju sa drugim preduzećima ili institucijama, a među nima je najveći broj (17,3%) iz kategorije srednjih preduzeća. Računare u poslovanju koristi 82,5% ispitanika, ali i dalje najviše za razmenu elektronske pošte, prikupljanje informacija i vođenje poslovnih knjiga. Saradnju sa stručnjacima van preduzeća realizuje manje od četvrtine MSPP, pri čemu konsultantske usluge koristi 46% srednjih i 32% malih preduzeća, dok je među mikro preduzećima takvih 15, a među radnjama svega 13%.

Prosečno uspešni
Komentarišući uslove poslovanja, najveći broj anketiranih ocenjuje da su uspeh postigli pre svega zahvaljujući napornom radu, ličnom angažovanju, radnom iskustvu i poslovnim veštinama, potom slede podrška porodice, poslovne i lične veze i spremnost na rizik, dok su na dnu lestvice formalno obrazovanje, sreća i podrodično nasleđe, a na poslednjem mestu podrška države. Situacija je obrnuta kada su u pitanju procene najznačajnijih uslova za unapređenje dostignutog nivoa poslovanja. Za više od polovine ispitanika ono pre svega zavisi od veće podrške države i smanjenja državnih ograničenja, 17,6% anketiranih ističe kao neophodnu veću podršku poslovnih banaka, 14% navodi veću podršku loklanog okruženja, a svega 6,2% među najznačajnije faktore za napredak svrstava bolje upravljanje u preduzeću. Među administrativnim preprekama anketirani najčešće navode probleme koji proističu iz aktuelnih poreskih propisa i procedura, pribavljanja dozvola za gradnju i renoviranje, rada inspekcijskih organa, uknjžbe imovine, prijava i odjava zaposlenih, registracije poslovanja, izvoznih i uvoznih procedura…

Nešto manje od dve trećine anketiranih sebe procenjuju kao prosečno uspešne, 20% smatra da tek preživljavaju, a 11% dostignuti nivo poslovnog razvoja ocenjuju kao veoma uspešan. No, šta je pojam uspeha za anketirane detaljnije odslikava odgovor na pitanje koliko njihov biznis doprinosi ličnom i materijalnom obezbeđenju njihovih porodica? Rezultati pokazuju da najveći broj (45,4%) uspeva da od svog posla obezbedi samo sredstva za osnovne životne potrebe, 29,6% izjavljuje da preostaje dovoljno novca i za druge aktivnosti, 10,6% priznaje da ne uspeva da obezbedi dovoljno novca ni za osnovne životne potrebe, a 8,3% anketiranih su oni malobrojni srećnici, kojima pored zadovoljenja osnovnih životnih potreba preostaje više nego dovoljno novca za druge aktivnosti. Ipak, u naredne tri godine 45,1% MSPP planira da proširi svoju delatnost, 40,7% da zadrži postojeći nivo poslovanja, 4,5% procenjuje da će morati da smanji obim posla, 4,1% da će biti prinuđeni da ugase firmu, a 2,7% da će prepustiti posao nekom drugom.

Zorica Žarković
broj 59, septembar 2009.

Henkel je jedna od vodećih svetskih kompanija koja ima svoje proizvodne pogone i u Srbiji. Svetska finansijska kriza i usputna kolebanja na domaćem tržištu do sada nisu uspeli da poremete višegodišnje uspešno poslovanje. Finansijski direktor Henkel Srbija d.o.o. Mirela Jovanović govori za B&F o poslovnim rezultatima, merama za ublažavanje krize i uzlaznom trendu srpskog tržišta.

Mirela Jovanović: Kada je reč o poslovanju Henkela na svetskom nivou, u drugom kvartalu zabeležen je pad organske prodaje od 5,3 odsto u odnosu na isti kvartal prošle godine, što je prvenstveno posledica kretanja u sektoru građevinskih i industrijskih lepkova koji je pretpreo pad od 15,4 odsto. Međutim, u sektoru deterdženata postignut je izuzetno dobar rezultat i rast od 6,3 odsto, kao i rast u sektoru kozmetike od 3,5 odsto. Taj rezultat je realan i korigovan u odnosu na kursne razlike.

Prošle godine je promet ostvaren u sve tri poslovne divizije u Srbiji iznosio 111,5 miliona evra, uz rast od 12 odsto izračunat u evrima u odnosu na 2007. godinu. Očekujemo rast svake godine pa i naredne. Za sada je 2010. godinu prilično teško prognozirati, trenutno planiramo kao da se ništa drastično neće promeniti. Finansijski izveštaji koje dobijamo sa zapadnih tržišta pokazuju blag opravak na primer tržišta Francuske i Nemačke.

BiF: Koje su mere za ublažavanje finansijske krize preduzete na globalnom nivou, a pogotovo u srpskoj kompaniji?

M. Jovanović: Henkel je ipak od početka krize bio u povoljnijem položaju od mnogih velikih kompanija, najviše zahvaljujući tome što se bavi prodajom robe široke potrošnje. Baš iz tog razloga, jedini naš poslovni sektor koji je pretrpeo izvesnu štetu je proizvodnja građevinskih i industrijskih lepkova.

Za odbranu od krize Henkel je već prošle godine imao pripremljenu strategiju globalnog povećanja efikasnosti i održivog razvoja. Zahvaljujući tome bili smo pravovremeno pripremljeni za rastuće ekonomske probleme na tržištu. Naravno, na svakom lokalnom tržištu smo delovali drugačije i u skladu sa prilikama koje na njemu vladaju.

Različite mere preduzela su odeljenja marketinga, prodaje i finansija. U sektoru finansija fokusirani smo na likvidnost, odnosno na naplate i obezbeđenje potraživanja. Osim toga, trudimo se i da smanjimo naše bankarske troškove.

Fluktuiranje kursa koje se u jednom trenutku jako osetilo sanirali smo našim izvozom, koji iznosi preko trideset odsto ukupnog prometa preduzeća. Služimo se i drugim finansijskim instrumentima dostupnim na tržištu.

BiF: Prema podacima iz kvartalnog izveštaja, tržište Istočne Evrope je nastavilo svoj snažni rast (naročito u sektoru deterdženata i kućne hemije) uprkos svetskoj ekonomskoj krizi. Dokle mislite da će taj trend trajati i koliko ste zadovoljni poslovanjem u Srbiji?

M. Jovanović: Henkel je u Srbiju došao sa namerom da se pozicionira za poslovanje na tržištu jugoistočne Evrope koje obuhvata najmanje 55 miliona ljudi. S obzirom da su sada i kurs i cene relativno stabilni ne očekujemo neki značajniji pad i čak smo u našoj prognozi za srpsko tržište do kraja 2009. godine primenili trendove iz perioda januar-juni 2009. Prošle godine smo u Srbiji imali pozitivan rast od 12 odsto u prodaji izračunato u evrima, odnosno oko 14 odsto u dinarima. Negativni trend u promeni kursa osetili smo tek u zadnjem kvartalu 2008. Ove godine smo već ostvarili izuzetan rezultat pošto smo za prvih šest meseci ostvarili rast prodaje od 14,4 odsto u dinarima i izuzetno smo zadovoljni tim rezultatom, koji tumačimo višegodišnjim ulaganjem u potrošače i tržište. Upravo zato čak i u sektoru adheziva imamo nadproporcionalan rast u odnosu na Henkel u centralnoistočnoj Evropi. To znači da su sva naša ulaganja ka tržištu dala dobre rezultate.

BiF: Svi smo u poslednje vreme svesni koliko je teško naplatiti dugovanja. Kako to funkcioniše na nivou velikih kompanija kao što je Henkel?

M. Jovanović: Mi smo pre svega dobro kapitalizovana firma pa nam plaćanje još uvek ne predstavlja problem. Naravno, sve je teže ako vi sve plaćate na vreme a kupci kasne. Pokušavamo da disciplinujemo kupce, ali nisu ni oni uvek krivi. Pokušavamo da ne ugrožavamo njihovo poslovanje time što bismo im obustavili nabavku sirovina a takođe pokušavamo da ostvarimo naplatu u što kraćem roku ne ugrožavajući našu prodaju.

Kao jedna od mera koje su se pominjale za ublažavanje ovog efekta u medijima su se u poslednje vreme pominjale i mogućnosti multikompenzacije. Postoji zaista mnogo međusobnih potraživanja i obaveza, mislim da bi makar deo tog dužničkog lanca mogao da se zatvori ovom opcijom. Problematično je raditi i sačuvati svoj kapital ako imate 60.000 blokiranih firmi u Srbiji

BiF: Poznato je da je i vaša konkurencija takođe svuda prisutna. Kakav odnos ostvarujete sa njima i na koji način pratite njihove poteze?

M. Jovanović: Svi veliki „igrači“ su prisutni na srpskom tržištu, a tu su još i lokalni i regionalni proizvođači, što čini sve preduslove za „jaku utakmicu“. To takmičenje izdržavaju samo najspremniji. Postojanje velike konkurencije je u krajnjoj liniji dobro za kupce, jer imaju veći izbor i bolju regulaciju cena. Mi se držimo svog planiranog programa i proizvoda, kao i ustaljenog i veoma kvalitetnog odnosa sa krajnjim potrošačima, što smo videli da donosi sjajne rezultate.

BiF: Veoma je bitno da velike kompanije poput Henkela imaju svest o društvenoj i ekološkoj odgovornosti. Koje su poslednje aktivnosti ostvarene u ovim oblastima?

M. Jovanović: Od prvog dana vodi se briga o lokalnoj zajednici. Ne bavimo se isključivo sponzorstvima već imamo projekte volontiranja zaposlenih u okviru Henkelovih inicijativa na globalnom nivou pod nazivom „Vodi računa o sutrašnjosti“ i „Henkel osmeh“ koje postoje već jedanaest godina. U Srbiji smo ostvarili već pet projekata i do kraja godine planiramo još tri. Ideja ovih projekata je da svaki naš zaposleni može da se javi sa inicijativom za pomoć nekoj ustanovi, nakon čega se usvajaju najbolji predlozi. Na taj način pomažemo, škole, crkve, bolnice, razna udruženja… Svake godine se usvaja plan za narednu – sredstva za humanitarne akcije dobijamo na regionalnom nivou i lično smo odgovorni za njihovu implementaciju.

Što se ekološke svesti tiče, primenjujemo potpuno iste standarde u svim zemljama. Koliko moramo i znamo da vodimo računa o okolini govori i podatak da je naša fabrika u Beču smeštena u centru grada. Ove godine ostvarili smo jednu izuzetno bitnu investiciju u naš pogon u Kruševcu, top filter u vrednosti od milion evra, koji ćemo predstaviti javnosti u septembru.

Marko Miladinović
broj 59, septembar 2009.

Postoji donekle optimizam o stanju globalne ekonomije, zar ne? Ali da li neko stvarno zna šta se dešava? Bio sam u Švajcarskoj da posetim prijatelja bankara. Po meni, švajcarski bankari su barem nekada znali o čemu govore. On mi je pričao o investicionom planu u koji je ulagao već 15 godina. Dospeo je u martu, „samo dva dana pre nego što su tržišta dostigla svoju najnižu tačku“. Uspeo je da povrati samo polovinu onoga što je uložio tokom godina.

Zato sam ga pitao da li treba da sam srećan što čak i švajcarski bankari gube novac, ili treba da me brine što čak ni oni nemaju pojma šta se događa? Ovo drugo, uveravao me je. On smatra da je sadašnji optimizam o oporavku svetske ekonomije pogrešan. Zaista, rekao mi je, možemo očekivati „odskok mrtve mačke“ (dead cat bounce – privremeni mali oporavak na berzi). Ako bacite mrtvu mačku sa veoma visoke zgrade ona će odskočiti (malo) pre nego što se trajno zalepi za pločnik. To je zanimljiva analitička alatka za razmišljanje o grafikonima koji predviđaju razvoj svetske ekonomije u sledećih nekoliko meseci.

Nedelju dana kasnije posetio je mene i moju porodicu sa svojom porodicom na moru u Italiji. Rekao je da je prema zvaničnim podacima italijanska ekonomija u očajnom stanju, ali gledajući oko sebe nije video potvrdu ovoga. Njegova pretpostavka jeste da je italijanska ekonomija u mnogo manje lošem stanju nego što brojke pokazuju jer, u stvari, veliki deo čini siva ekonomija i ono što vidimo su Italijani koji troše svoje neprijavljene evre. A onda je sam sebe opovrgnuo rekavši da što su Italijani siromašniji, to više troše, jer je ovde važno da se pretvara da je sve u redu i da se što bi oni rekli predstavi „bella figura“.

Dok smo gledali klince kako skaču u moru pričao mi je kako je prošlog leta leteo sa severa na jug Sjedinjenih Država. Bio je veoma vedar dan. Video je grad za gradom izgrađen na sličan način. Postojao je centar, a onda prsten predgrađa naselja oko njega, mreže ulica za nova predgrađa, ali sa samo par izgrađenih kuća. „Kako nisu videli da se sprema krah, ne znam“, rekao je. „Mislim da su mogli da vide samo ono što se događalo u njihovom gradu, ali ne i širu sliku, ipak kako je to slučaj sa pola miliona ljudi koji lete iznad SAD u bilo kom trenutku, nemam pojma. Bilo je toliko očigledno da će doći do kraha“. Da li je on video da se sprema krah? „Pa, ne, ali onda krah je već počeo kada sam ovo primetio“.

Rekao mi je su se deda i baba njegove kćerke preselili u Valensiju, Španija, gde ima više od milion neprodatih novih kuća. Vrednost njihove kuće je opala za polovinu. Sada kaže ima dosta ljudi sa gotovinom koji ne znaju šta da rade s njom.

Uveče smo se prošetali po obližnjoj, maloj luci koja je bila puna jahti i motornih čamaca. Postoji takođe malo brodogradilište koje pravi luksuzne brodove. Pogledali smo jedan od njih i on je rekao da najverovatnije vredi oko 30 miliona evra. Onda smo gledali neke „običnije“ brodove kako ih on zove, one sa cenom od oko 3 miliona evra. Njegov san je da kupi jahtu. Rekao je da je gledao vebsajtove specijalizovane za njihovu prodaju i da je primetio da se isti brod reklamira mesecima čak godinama i da su cene sve niže i niže. Ali, samo što je pomislio da bi mogao nešto da preduzme, brod je nestao. Neko ga je prestigao.

Pozvali smo njega i njegovu porodicu na večeru ali su se izvinili i rekli da ne mogu jer ako se uskoro ne budu vratili u hotel neće imati gde da parkiraju svoj veliki, novi, sjajni automobil. „On mu robuje,“ rekla je njegova žena, ali samo upola u šali. Pa dobro, izgubio je nešto od svojih investicija, ali kako je moj otac govorio: „u kraljevstvu slepih, onaj sa jednim okom je kralj“.

Tim Džuda
broj #59, septembar 2009.

Prvi puta od lovorove 2000. godine nikog iz Srbije nije bilo na godišnjem zasedanju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu krajem januara. Pozvani na zasedanje treba da udovolje nekim kriterijumima. Od 2.500 učesnika više od polovine je bilo iz poslovnog sveta.

Slabiju polovinu WEF-a činilo je više od 30 šefova država ili vlada, dvostruko više ministara, više od 100 direktora ili funkcionera međunarodnih ili nevladnih organizacija, više od 400 akademika i predsednika medijskih kuća, a sindikalnih lidera je bilo koliko i guvernera banaka. U poslednji čas su dolazak otkazali premijeri Pakistana, Kenije, Egipta, Japana i Izraela, jer su gasili požar u porodičnom domaćinstvu. Izostali su avganistanski i predsednik Nigerije. Premijer i ministar finansija Grčke nisu propustili događaj, iako zemlji preti bankrot: 300 milijardi evra budžetskog deficita i javnog duga što dovodi u pitanje stabilnost evra.

Od 2009. kad je potpredsednik vlade Božidar Đelić bio u Davosu u Srbiji su nikla dva “srpska Davosa” – prvi u Kuli, na zapadu Bačke a rezervni, zlu ne trebalo, na Kopaoniku, na donjem kraju Srbije. U švajcarskom Davosu je stopa nezaposlenosti 0,85 odsto, a četvrtina stanovnika nisu Švajcarci. U Davosu su u januaru bila dva Đelićeva čoveka od poverenja – mentor mu Džefri Saks (Jeffrey Sachs) i Anatolij Čubajs koga je Đelić savetovao.

Što je dobro za Škotlanđane, nije dobro za Srbe. Davos je bio dobar za tuberkuloznog Roberta Luisa Stivnsona (Louis Stevenson), Artura Konana Dojla (Arthur Conan Doyle), biografa Šerloka Holmsa (Sherlock Holmes) i Nemca Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je u Davosu pronašao sanatorijum iz “Čarobnog brega”.

Osim organizatorskih, nije bilo razloga da se Srbija uzdrži od 40-og WEF-a. U najvišoj varoši Evrope, osim onih 86,3 odsto koji govore nemački, 2,8 odsto varošana govori bosanski, crnogorski, hrvatski ili srpski jezik. Italijanski je na trećem mestu po rečitosti.

U Davosu se o tehnologiji razgovaralo tek usput – skijalište nije Silikonska dolina, čija nadmorska visina nije vredna pomena.

Ovogodišnji WEF je ličio na godišnju skupštinu zvanih i nezvanih bankara. Sa svih krajeva planete razdrljeni birači pritiskaju političare da završe finansijsku reformu. Političari gube strpljenje prema bankarima koji čekaju da se čitav svet složi sa novim finansijskim pravilnikom o kapitalu, likvidnosti i kompenzacijama.

“Potrebni su i kratkoročni rezultati”, rekli su u Davosu ministri finansija Francuske i Velike Britanije, ekonomski savetnici američkog predsednika i Kongresa, koji na svoju ruku ubrzavaju reformu svog bankarskog sektora. “Bankari se opiru, a političari se rvaju sa njima”, dodao je Čubajs, Putinov državni preduzetnik i funkcioner izvršne vlasti Borisa Jelcina.

Predstavnici londonske “Barclays Plc“, ali i “Deutsche Bank” tražili su “apsolutnu harmonizaciju novih pravila na globalnom nivou” i time out da se ona uvedu.

Prinuditi banke da posle krize budu restriktivne, bilo bi kontraproduktivno za svetsku ekonomiju, pa je britanski ministar finansija Alister Darling (Alistair) poručio bankarima: “Siđite sa naslovnih strana i radite ono što vam je posao – kreditirajte privredu”.

“Bankari znaju da se nikada nećemo dogovoriti. Znaju da će se povećati napetost između banaka i vlada”, umešao se nobelovac Džozef Stiglic ((Joseph Stiglitz).

Žan Klod Triše (Jean-Claude Trichet), predsednik Evropske centralne banke bio je oprezniji i izjavio 30. januara, dok su u Srbiji angažovali i nožne i ručne kočnicezbog pada dinara: “Nedostatak globalne regulative je recept za katastrofu”.

Na žalost onih koji ne mogu bez recepta, u Davosu gde je bilo državljana 90 zemalja, se ništa ne zaključuje.

Među šefovima korporacija različitog geografskog porekla slutio se strah da li će opšta privredna situacija priklještiti kapitalizam i privrženost slobodnom tržištu, ojačati populizam i protekcionizam, te ukočiti opšti oporavak i privredni rast.

Saks je pozvao poslovne lidere da prevaziđu svoje interese i deluju kao “svetski državnici”: “Pošteno govoreći, gotovo smo razorili svetsku privredu. Poslovni lideri treba da izgrade finansijski siguran globalni sistem”.

Iako postoje mehanizmi globalne saradnje: UN, GATT, STO, G8, G20, sporazum iz Breton Woods-a, Ženevske konvencije, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, teško je rešiti globalne probleme kad je svet organizovan u države i nacionalne privrede. Ne može se prihvatiti opšta integracija ako ona motiviše unutrašnju dezintegraciju. Tenzija između globalne privrede i unutrašnje politike je osnovni izazov. Utiče na sve što preduzimamo, čulo se na WEF-u.

Parafraziran, logo ovogodišnjeg WEF-a je: “Ponovo osmisliti vrednosti, redizajnirati globalnu agendu i iznova izgraditi institucije”. Na kraju 40. zasedanja WEF-a Lorens Samers (Lawrence Summers), direktor američkog Nacionalnog ekonomskog saveta je rekao da se svet oporavlja samo statistički. U privredama mnogih zemalja u razvoju oporavak je fragilan. Za stabilizaciju su neophodni poslovni ljudi koji poseduju diplomatske veštine i razlikuju dobro od zla.

“Sve je međuzavisno. Kada izgubite podršku društva, nećete postići ciljeve korporacije. Na gubitak poverenja društva ne možete uzvratiti tehnologijom, već moralom”, rekao je Jozef Akerman (Josef Ackermann), šef “Deutsche Bank” koja zapošljava 81.000 ljudi.

Tamara Kaliterna

Broj 63, februar 2010.