Analize

Najveći problemi MSPP u aktuelnim uslovima su značajno smanjenje tražnje na domaćem tržištu i sve duži rokovi naplate potraživanja. Nešto se ipak nije promenilo: i u krizi, kao i pre nje, državna politika se uglavnom doživljava kao smetnja.

Od 3.000 predstavnika malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji, anketiranih u okviru istraživanja „Stanje, potrebe i problemi malih i srednjih preduzeća i preduzetništva“ koje je realizovao Republički zavod za statistiku u saradnji sa Republičkom agencijom za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, 35,8% procenjuje da ekonomska kriza značajno utiče na obim poslovanja ali ne zahteva otpuštanje radnika, 24,1% smatra da je smanjenje broja zaposlenih neminovno, nešto više od petine izjavljuje da kriza ugrožava opstanak poslovanja, a svega 13,8% da nema značajniji uticaj na tekuće poslovanje. Među onima koji strepe od stavljanja ključa u bravu najviše je vlasnika radnji (26,6%) i mikro preduzeća (24,2%), a najmanje takvih je u kategoriji srednjih preduzeća (15,5%).

Na pitanje kako se uticaj krize manifestuje na poslovanje, gotovo polovina ispitanika ističe smanjenu tražnju na domaćem tržištu, trećina probleme sa naplatom potraživanja, 7,1% probleme sa otplatom kredita, 6,1% sa kretanjem deviznog kursa, a samo 5,8% anketiranih oseća posledice krize zbog smanjene tražnje na inostranim tržištima. Čak 58,4% ispitanika čeka preko 30 dana da naplati svoje proizvode i usluge, dok u roku od 16 do 30 dana svoja potraživanja uspe da naplati 19% anketiranih. U istom periodu (16 do 30 dana) gotovo trećina MSPP isplaćuje svoje dobavljače, dok njih 29,6% duguje dobavljačima novac više od 30 dana.

Najviše samofinansirajućih
U istraživanju koje je sprovedeno na terenu od 20. maja do 20. juna ove godine, a čiji su rezultati objavljeni krajem avgusta, 54,6% anketiranih izjavljuje da novac za investicije obezbeđuje iz sopstvenih sredstava, a 30,6% iz spoljnih izvora, dok se za finansiranje obrtnih sredstava gotovo dve trećine oslanja isključivo na sopstvena sredstva, a 21,7% koristi spoljne izvore finansiranja. Među potonjima najzastupljeniji su krediti domaćih banaka (40%), potom pozajmice od rođaka i prijatelja (15%), lizing (14%), kredite državnih fondova i institucija koristi 10% MSPP, a samo po 5% anketiranih koristi sredstva garancijskih fondova i donatora. U poslednje tri godine gotovo dve trećine MSPP su imale značajnije investicione aktivnosti, pre svega u opremu (58%), a potom u poslovni prostor (38%), dok je svega 4% investiralo u patente i licence. U naredne tri godine investicije planira 60,6% malih i srednjih firmi i preduzetnika, među kojima je najviše malih (67,1%) i mikro preduzeća (59,4%), ali se struktura ulaganja ne menja u odnosu na prethodni period budući da je 58% planiranih investicija namenjeno za novu opremu, 36% za poslovni prostor, a svega 6% za petante i licence.

O stepenu razvoja MSPP govori i podatak da 70% njih prodaje robu isključivo na domaćem tržištu, od kojih 35% u lokalu. Svako šesto preduzeće primenjuje određeni standard kvaliteta, od kojih 60% raspolaže nekim od ISO standarda, a u okviru proizvodnih delatnosti sertifikatima raspolaže njih 29,4%. Gotovo četvrtina anketiranih izjavljuje da u narednom periodu namerava da uvede novi standard kvaliteta, pri čemu prednjače srednja preduzeća sa 47,8%. Takođe, jedna četvrtina potvrđuje da je realizovala neki od vidova inovativne aktivnosti, među kojima je najviše firmi u IT delatnosti (46,5%), potom u prerađivačkoj (37,1%) i grafičkoj industriji (31,1%). Više od polovine ispitanika kao najveće efekte uvođenja inovacija ističe uštede materijala i energije, a 46% smanjenje troškova radne snage.

Samo 11% firmi u ovom sektoru zaštitilo je neki od oblika intelektualne svojine, od kojih je najveći broj (57%) to učinio sa robnom markom, dok je svega 15% zaštitilo patente. Istovremeno, samo 9% ima sporazum o saradnji u inoviranju sa drugim preduzećima ili institucijama, a među nima je najveći broj (17,3%) iz kategorije srednjih preduzeća. Računare u poslovanju koristi 82,5% ispitanika, ali i dalje najviše za razmenu elektronske pošte, prikupljanje informacija i vođenje poslovnih knjiga. Saradnju sa stručnjacima van preduzeća realizuje manje od četvrtine MSPP, pri čemu konsultantske usluge koristi 46% srednjih i 32% malih preduzeća, dok je među mikro preduzećima takvih 15, a među radnjama svega 13%.

Prosečno uspešni
Komentarišući uslove poslovanja, najveći broj anketiranih ocenjuje da su uspeh postigli pre svega zahvaljujući napornom radu, ličnom angažovanju, radnom iskustvu i poslovnim veštinama, potom slede podrška porodice, poslovne i lične veze i spremnost na rizik, dok su na dnu lestvice formalno obrazovanje, sreća i podrodično nasleđe, a na poslednjem mestu podrška države. Situacija je obrnuta kada su u pitanju procene najznačajnijih uslova za unapređenje dostignutog nivoa poslovanja. Za više od polovine ispitanika ono pre svega zavisi od veće podrške države i smanjenja državnih ograničenja, 17,6% anketiranih ističe kao neophodnu veću podršku poslovnih banaka, 14% navodi veću podršku loklanog okruženja, a svega 6,2% među najznačajnije faktore za napredak svrstava bolje upravljanje u preduzeću. Među administrativnim preprekama anketirani najčešće navode probleme koji proističu iz aktuelnih poreskih propisa i procedura, pribavljanja dozvola za gradnju i renoviranje, rada inspekcijskih organa, uknjžbe imovine, prijava i odjava zaposlenih, registracije poslovanja, izvoznih i uvoznih procedura…

Nešto manje od dve trećine anketiranih sebe procenjuju kao prosečno uspešne, 20% smatra da tek preživljavaju, a 11% dostignuti nivo poslovnog razvoja ocenjuju kao veoma uspešan. No, šta je pojam uspeha za anketirane detaljnije odslikava odgovor na pitanje koliko njihov biznis doprinosi ličnom i materijalnom obezbeđenju njihovih porodica? Rezultati pokazuju da najveći broj (45,4%) uspeva da od svog posla obezbedi samo sredstva za osnovne životne potrebe, 29,6% izjavljuje da preostaje dovoljno novca i za druge aktivnosti, 10,6% priznaje da ne uspeva da obezbedi dovoljno novca ni za osnovne životne potrebe, a 8,3% anketiranih su oni malobrojni srećnici, kojima pored zadovoljenja osnovnih životnih potreba preostaje više nego dovoljno novca za druge aktivnosti. Ipak, u naredne tri godine 45,1% MSPP planira da proširi svoju delatnost, 40,7% da zadrži postojeći nivo poslovanja, 4,5% procenjuje da će morati da smanji obim posla, 4,1% da će biti prinuđeni da ugase firmu, a 2,7% da će prepustiti posao nekom drugom.

Zorica Žarković
broj 59, septembar 2009.

Henkel je jedna od vodećih svetskih kompanija koja ima svoje proizvodne pogone i u Srbiji. Svetska finansijska kriza i usputna kolebanja na domaćem tržištu do sada nisu uspeli da poremete višegodišnje uspešno poslovanje. Finansijski direktor Henkel Srbija d.o.o. Mirela Jovanović govori za B&F o poslovnim rezultatima, merama za ublažavanje krize i uzlaznom trendu srpskog tržišta.

Mirela Jovanović: Kada je reč o poslovanju Henkela na svetskom nivou, u drugom kvartalu zabeležen je pad organske prodaje od 5,3 odsto u odnosu na isti kvartal prošle godine, što je prvenstveno posledica kretanja u sektoru građevinskih i industrijskih lepkova koji je pretpreo pad od 15,4 odsto. Međutim, u sektoru deterdženata postignut je izuzetno dobar rezultat i rast od 6,3 odsto, kao i rast u sektoru kozmetike od 3,5 odsto. Taj rezultat je realan i korigovan u odnosu na kursne razlike.

Prošle godine je promet ostvaren u sve tri poslovne divizije u Srbiji iznosio 111,5 miliona evra, uz rast od 12 odsto izračunat u evrima u odnosu na 2007. godinu. Očekujemo rast svake godine pa i naredne. Za sada je 2010. godinu prilično teško prognozirati, trenutno planiramo kao da se ništa drastično neće promeniti. Finansijski izveštaji koje dobijamo sa zapadnih tržišta pokazuju blag opravak na primer tržišta Francuske i Nemačke.

BiF: Koje su mere za ublažavanje finansijske krize preduzete na globalnom nivou, a pogotovo u srpskoj kompaniji?

M. Jovanović: Henkel je ipak od početka krize bio u povoljnijem položaju od mnogih velikih kompanija, najviše zahvaljujući tome što se bavi prodajom robe široke potrošnje. Baš iz tog razloga, jedini naš poslovni sektor koji je pretrpeo izvesnu štetu je proizvodnja građevinskih i industrijskih lepkova.

Za odbranu od krize Henkel je već prošle godine imao pripremljenu strategiju globalnog povećanja efikasnosti i održivog razvoja. Zahvaljujući tome bili smo pravovremeno pripremljeni za rastuće ekonomske probleme na tržištu. Naravno, na svakom lokalnom tržištu smo delovali drugačije i u skladu sa prilikama koje na njemu vladaju.

Različite mere preduzela su odeljenja marketinga, prodaje i finansija. U sektoru finansija fokusirani smo na likvidnost, odnosno na naplate i obezbeđenje potraživanja. Osim toga, trudimo se i da smanjimo naše bankarske troškove.

Fluktuiranje kursa koje se u jednom trenutku jako osetilo sanirali smo našim izvozom, koji iznosi preko trideset odsto ukupnog prometa preduzeća. Služimo se i drugim finansijskim instrumentima dostupnim na tržištu.

BiF: Prema podacima iz kvartalnog izveštaja, tržište Istočne Evrope je nastavilo svoj snažni rast (naročito u sektoru deterdženata i kućne hemije) uprkos svetskoj ekonomskoj krizi. Dokle mislite da će taj trend trajati i koliko ste zadovoljni poslovanjem u Srbiji?

M. Jovanović: Henkel je u Srbiju došao sa namerom da se pozicionira za poslovanje na tržištu jugoistočne Evrope koje obuhvata najmanje 55 miliona ljudi. S obzirom da su sada i kurs i cene relativno stabilni ne očekujemo neki značajniji pad i čak smo u našoj prognozi za srpsko tržište do kraja 2009. godine primenili trendove iz perioda januar-juni 2009. Prošle godine smo u Srbiji imali pozitivan rast od 12 odsto u prodaji izračunato u evrima, odnosno oko 14 odsto u dinarima. Negativni trend u promeni kursa osetili smo tek u zadnjem kvartalu 2008. Ove godine smo već ostvarili izuzetan rezultat pošto smo za prvih šest meseci ostvarili rast prodaje od 14,4 odsto u dinarima i izuzetno smo zadovoljni tim rezultatom, koji tumačimo višegodišnjim ulaganjem u potrošače i tržište. Upravo zato čak i u sektoru adheziva imamo nadproporcionalan rast u odnosu na Henkel u centralnoistočnoj Evropi. To znači da su sva naša ulaganja ka tržištu dala dobre rezultate.

BiF: Svi smo u poslednje vreme svesni koliko je teško naplatiti dugovanja. Kako to funkcioniše na nivou velikih kompanija kao što je Henkel?

M. Jovanović: Mi smo pre svega dobro kapitalizovana firma pa nam plaćanje još uvek ne predstavlja problem. Naravno, sve je teže ako vi sve plaćate na vreme a kupci kasne. Pokušavamo da disciplinujemo kupce, ali nisu ni oni uvek krivi. Pokušavamo da ne ugrožavamo njihovo poslovanje time što bismo im obustavili nabavku sirovina a takođe pokušavamo da ostvarimo naplatu u što kraćem roku ne ugrožavajući našu prodaju.

Kao jedna od mera koje su se pominjale za ublažavanje ovog efekta u medijima su se u poslednje vreme pominjale i mogućnosti multikompenzacije. Postoji zaista mnogo međusobnih potraživanja i obaveza, mislim da bi makar deo tog dužničkog lanca mogao da se zatvori ovom opcijom. Problematično je raditi i sačuvati svoj kapital ako imate 60.000 blokiranih firmi u Srbiji

BiF: Poznato je da je i vaša konkurencija takođe svuda prisutna. Kakav odnos ostvarujete sa njima i na koji način pratite njihove poteze?

M. Jovanović: Svi veliki „igrači“ su prisutni na srpskom tržištu, a tu su još i lokalni i regionalni proizvođači, što čini sve preduslove za „jaku utakmicu“. To takmičenje izdržavaju samo najspremniji. Postojanje velike konkurencije je u krajnjoj liniji dobro za kupce, jer imaju veći izbor i bolju regulaciju cena. Mi se držimo svog planiranog programa i proizvoda, kao i ustaljenog i veoma kvalitetnog odnosa sa krajnjim potrošačima, što smo videli da donosi sjajne rezultate.

BiF: Veoma je bitno da velike kompanije poput Henkela imaju svest o društvenoj i ekološkoj odgovornosti. Koje su poslednje aktivnosti ostvarene u ovim oblastima?

M. Jovanović: Od prvog dana vodi se briga o lokalnoj zajednici. Ne bavimo se isključivo sponzorstvima već imamo projekte volontiranja zaposlenih u okviru Henkelovih inicijativa na globalnom nivou pod nazivom „Vodi računa o sutrašnjosti“ i „Henkel osmeh“ koje postoje već jedanaest godina. U Srbiji smo ostvarili već pet projekata i do kraja godine planiramo još tri. Ideja ovih projekata je da svaki naš zaposleni može da se javi sa inicijativom za pomoć nekoj ustanovi, nakon čega se usvajaju najbolji predlozi. Na taj način pomažemo, škole, crkve, bolnice, razna udruženja… Svake godine se usvaja plan za narednu – sredstva za humanitarne akcije dobijamo na regionalnom nivou i lično smo odgovorni za njihovu implementaciju.

Što se ekološke svesti tiče, primenjujemo potpuno iste standarde u svim zemljama. Koliko moramo i znamo da vodimo računa o okolini govori i podatak da je naša fabrika u Beču smeštena u centru grada. Ove godine ostvarili smo jednu izuzetno bitnu investiciju u naš pogon u Kruševcu, top filter u vrednosti od milion evra, koji ćemo predstaviti javnosti u septembru.

Marko Miladinović
broj 59, septembar 2009.

Postoji donekle optimizam o stanju globalne ekonomije, zar ne? Ali da li neko stvarno zna šta se dešava? Bio sam u Švajcarskoj da posetim prijatelja bankara. Po meni, švajcarski bankari su barem nekada znali o čemu govore. On mi je pričao o investicionom planu u koji je ulagao već 15 godina. Dospeo je u martu, „samo dva dana pre nego što su tržišta dostigla svoju najnižu tačku“. Uspeo je da povrati samo polovinu onoga što je uložio tokom godina.

Zato sam ga pitao da li treba da sam srećan što čak i švajcarski bankari gube novac, ili treba da me brine što čak ni oni nemaju pojma šta se događa? Ovo drugo, uveravao me je. On smatra da je sadašnji optimizam o oporavku svetske ekonomije pogrešan. Zaista, rekao mi je, možemo očekivati „odskok mrtve mačke“ (dead cat bounce – privremeni mali oporavak na berzi). Ako bacite mrtvu mačku sa veoma visoke zgrade ona će odskočiti (malo) pre nego što se trajno zalepi za pločnik. To je zanimljiva analitička alatka za razmišljanje o grafikonima koji predviđaju razvoj svetske ekonomije u sledećih nekoliko meseci.

Nedelju dana kasnije posetio je mene i moju porodicu sa svojom porodicom na moru u Italiji. Rekao je da je prema zvaničnim podacima italijanska ekonomija u očajnom stanju, ali gledajući oko sebe nije video potvrdu ovoga. Njegova pretpostavka jeste da je italijanska ekonomija u mnogo manje lošem stanju nego što brojke pokazuju jer, u stvari, veliki deo čini siva ekonomija i ono što vidimo su Italijani koji troše svoje neprijavljene evre. A onda je sam sebe opovrgnuo rekavši da što su Italijani siromašniji, to više troše, jer je ovde važno da se pretvara da je sve u redu i da se što bi oni rekli predstavi „bella figura“.

Dok smo gledali klince kako skaču u moru pričao mi je kako je prošlog leta leteo sa severa na jug Sjedinjenih Država. Bio je veoma vedar dan. Video je grad za gradom izgrađen na sličan način. Postojao je centar, a onda prsten predgrađa naselja oko njega, mreže ulica za nova predgrađa, ali sa samo par izgrađenih kuća. „Kako nisu videli da se sprema krah, ne znam“, rekao je. „Mislim da su mogli da vide samo ono što se događalo u njihovom gradu, ali ne i širu sliku, ipak kako je to slučaj sa pola miliona ljudi koji lete iznad SAD u bilo kom trenutku, nemam pojma. Bilo je toliko očigledno da će doći do kraha“. Da li je on video da se sprema krah? „Pa, ne, ali onda krah je već počeo kada sam ovo primetio“.

Rekao mi je su se deda i baba njegove kćerke preselili u Valensiju, Španija, gde ima više od milion neprodatih novih kuća. Vrednost njihove kuće je opala za polovinu. Sada kaže ima dosta ljudi sa gotovinom koji ne znaju šta da rade s njom.

Uveče smo se prošetali po obližnjoj, maloj luci koja je bila puna jahti i motornih čamaca. Postoji takođe malo brodogradilište koje pravi luksuzne brodove. Pogledali smo jedan od njih i on je rekao da najverovatnije vredi oko 30 miliona evra. Onda smo gledali neke „običnije“ brodove kako ih on zove, one sa cenom od oko 3 miliona evra. Njegov san je da kupi jahtu. Rekao je da je gledao vebsajtove specijalizovane za njihovu prodaju i da je primetio da se isti brod reklamira mesecima čak godinama i da su cene sve niže i niže. Ali, samo što je pomislio da bi mogao nešto da preduzme, brod je nestao. Neko ga je prestigao.

Pozvali smo njega i njegovu porodicu na večeru ali su se izvinili i rekli da ne mogu jer ako se uskoro ne budu vratili u hotel neće imati gde da parkiraju svoj veliki, novi, sjajni automobil. „On mu robuje,“ rekla je njegova žena, ali samo upola u šali. Pa dobro, izgubio je nešto od svojih investicija, ali kako je moj otac govorio: „u kraljevstvu slepih, onaj sa jednim okom je kralj“.

Tim Džuda
broj #59, septembar 2009.

Prvi puta od lovorove 2000. godine nikog iz Srbije nije bilo na godišnjem zasedanju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu krajem januara. Pozvani na zasedanje treba da udovolje nekim kriterijumima. Od 2.500 učesnika više od polovine je bilo iz poslovnog sveta.

Slabiju polovinu WEF-a činilo je više od 30 šefova država ili vlada, dvostruko više ministara, više od 100 direktora ili funkcionera međunarodnih ili nevladnih organizacija, više od 400 akademika i predsednika medijskih kuća, a sindikalnih lidera je bilo koliko i guvernera banaka. U poslednji čas su dolazak otkazali premijeri Pakistana, Kenije, Egipta, Japana i Izraela, jer su gasili požar u porodičnom domaćinstvu. Izostali su avganistanski i predsednik Nigerije. Premijer i ministar finansija Grčke nisu propustili događaj, iako zemlji preti bankrot: 300 milijardi evra budžetskog deficita i javnog duga što dovodi u pitanje stabilnost evra.

Od 2009. kad je potpredsednik vlade Božidar Đelić bio u Davosu u Srbiji su nikla dva “srpska Davosa” – prvi u Kuli, na zapadu Bačke a rezervni, zlu ne trebalo, na Kopaoniku, na donjem kraju Srbije. U švajcarskom Davosu je stopa nezaposlenosti 0,85 odsto, a četvrtina stanovnika nisu Švajcarci. U Davosu su u januaru bila dva Đelićeva čoveka od poverenja – mentor mu Džefri Saks (Jeffrey Sachs) i Anatolij Čubajs koga je Đelić savetovao.

Što je dobro za Škotlanđane, nije dobro za Srbe. Davos je bio dobar za tuberkuloznog Roberta Luisa Stivnsona (Louis Stevenson), Artura Konana Dojla (Arthur Conan Doyle), biografa Šerloka Holmsa (Sherlock Holmes) i Nemca Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je u Davosu pronašao sanatorijum iz “Čarobnog brega”.

Osim organizatorskih, nije bilo razloga da se Srbija uzdrži od 40-og WEF-a. U najvišoj varoši Evrope, osim onih 86,3 odsto koji govore nemački, 2,8 odsto varošana govori bosanski, crnogorski, hrvatski ili srpski jezik. Italijanski je na trećem mestu po rečitosti.

U Davosu se o tehnologiji razgovaralo tek usput – skijalište nije Silikonska dolina, čija nadmorska visina nije vredna pomena.

Ovogodišnji WEF je ličio na godišnju skupštinu zvanih i nezvanih bankara. Sa svih krajeva planete razdrljeni birači pritiskaju političare da završe finansijsku reformu. Političari gube strpljenje prema bankarima koji čekaju da se čitav svet složi sa novim finansijskim pravilnikom o kapitalu, likvidnosti i kompenzacijama.

“Potrebni su i kratkoročni rezultati”, rekli su u Davosu ministri finansija Francuske i Velike Britanije, ekonomski savetnici američkog predsednika i Kongresa, koji na svoju ruku ubrzavaju reformu svog bankarskog sektora. “Bankari se opiru, a političari se rvaju sa njima”, dodao je Čubajs, Putinov državni preduzetnik i funkcioner izvršne vlasti Borisa Jelcina.

Predstavnici londonske “Barclays Plc“, ali i “Deutsche Bank” tražili su “apsolutnu harmonizaciju novih pravila na globalnom nivou” i time out da se ona uvedu.

Prinuditi banke da posle krize budu restriktivne, bilo bi kontraproduktivno za svetsku ekonomiju, pa je britanski ministar finansija Alister Darling (Alistair) poručio bankarima: “Siđite sa naslovnih strana i radite ono što vam je posao – kreditirajte privredu”.

“Bankari znaju da se nikada nećemo dogovoriti. Znaju da će se povećati napetost između banaka i vlada”, umešao se nobelovac Džozef Stiglic ((Joseph Stiglitz).

Žan Klod Triše (Jean-Claude Trichet), predsednik Evropske centralne banke bio je oprezniji i izjavio 30. januara, dok su u Srbiji angažovali i nožne i ručne kočnicezbog pada dinara: “Nedostatak globalne regulative je recept za katastrofu”.

Na žalost onih koji ne mogu bez recepta, u Davosu gde je bilo državljana 90 zemalja, se ništa ne zaključuje.

Među šefovima korporacija različitog geografskog porekla slutio se strah da li će opšta privredna situacija priklještiti kapitalizam i privrženost slobodnom tržištu, ojačati populizam i protekcionizam, te ukočiti opšti oporavak i privredni rast.

Saks je pozvao poslovne lidere da prevaziđu svoje interese i deluju kao “svetski državnici”: “Pošteno govoreći, gotovo smo razorili svetsku privredu. Poslovni lideri treba da izgrade finansijski siguran globalni sistem”.

Iako postoje mehanizmi globalne saradnje: UN, GATT, STO, G8, G20, sporazum iz Breton Woods-a, Ženevske konvencije, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, teško je rešiti globalne probleme kad je svet organizovan u države i nacionalne privrede. Ne može se prihvatiti opšta integracija ako ona motiviše unutrašnju dezintegraciju. Tenzija između globalne privrede i unutrašnje politike je osnovni izazov. Utiče na sve što preduzimamo, čulo se na WEF-u.

Parafraziran, logo ovogodišnjeg WEF-a je: “Ponovo osmisliti vrednosti, redizajnirati globalnu agendu i iznova izgraditi institucije”. Na kraju 40. zasedanja WEF-a Lorens Samers (Lawrence Summers), direktor američkog Nacionalnog ekonomskog saveta je rekao da se svet oporavlja samo statistički. U privredama mnogih zemalja u razvoju oporavak je fragilan. Za stabilizaciju su neophodni poslovni ljudi koji poseduju diplomatske veštine i razlikuju dobro od zla.

“Sve je međuzavisno. Kada izgubite podršku društva, nećete postići ciljeve korporacije. Na gubitak poverenja društva ne možete uzvratiti tehnologijom, već moralom”, rekao je Jozef Akerman (Josef Ackermann), šef “Deutsche Bank” koja zapošljava 81.000 ljudi.

Tamara Kaliterna

Broj 63, februar 2010.

Podelom nagrada 28. januara u Trstu je završen 21. festival filmova Centralne i Istočne Evrope. Ovogodišnji pobednik u kategoriji dugometražnih filmova je „Đavolja varoš“ Vladimira Paskaljevića. U obrazloženju žirija stoji da je „Đavolja varoš“ najbolji dugometražni film „zbog hrabrosti i jasnoće sa kojima je mladi režiser opisao, preciznom montažom i izvanrednom režijom, grad iz kojega su Bogovi pobegli“. Prvu specijalnu nagradu dobio je Vladimir Perišić za film „Ordinary People“ uz obrazloženje da je u ovoj francusko – srpsko – švajcarskoj produkciji „autor umeo da linearnim načinom dosledno ispriča do kojeg stepena spoljnog i unutrašnjeg nasilja, smo spremni, mi ’obični ljudi’ da gurnemo sami sebe“. Drugu specijalnu nagradu dobio je Grk Irgos Lantimos za film „Kynodontas“, užasavajući portret porodice zatvorene u samu sebe.

Od prvog dana zvanične konkurencije u dve bioskopske sale: Miela i Ariston, od 10:30 sati ujutro pa do ponoći vrteli su se neprekidno dugometražni, kratkometražni i dokumetarni filmovi povremeno dopunjavani omažima češkoj režiserki Heleni Treštikovi, najznačajnijem italijanskom filmskom kritičaru Tuliu Keziću, razgovorima sa autorima i diskusijom na temu „Utopija i buđenje“ posvećenoj grčkom režiseru Teu Angelopulosu u kojoj su učestovali pisci Predrag Matvejević i Klaudio Magris. Sedam dana od jutra do ponoći ljubitelji kinematografije gledali su, koji put donoseći u salu sendviče i pivo, kako ne bi propustili neki od filmova.

Do pre par godina festival u Trstu nosio je naziv Alpe Adria festival, da bi pod pritiskom interesenata iz zemalja van tog omeđenog prostora odbacio granice i postao Trieste Film Festival. Za 21 godinu njegovog trajanja na njemu neprekidno dominira, kao najzrelija, kinematografija, ona sa područja nekadašnje Jugoslavije. Pre jedanaest godina na tom festivalu upriličena je najpotunija retrospektiva Crnog talasa iz Jugoslavije – zapanjujućih 107 dugometražnih i dokumentarnih filmova. Ni ove godine nije razbijena tradicija dominacije filmova iz Srbije, Hrvatske, Slovenije. Prve većeri 21. januara van konkurencije, u prepunoj sali dva puta (u 20 i 22:30 časova) prikazivan je briljantni film „Honeymoons“ Gorana Paskaljevića. Samo dve večeri kasnije na redovnom programu, u konkurenciji, prikazana je i „Davolja varoš“ njegovog sina Vladimira, koji je odneo i glavnu nagradu žirija. Primajući nagradu Paskaljević mlađi je rekao da mu je to „prva nagrada pa će je svakako pamtiti celoga veka“. I pre njega, festival u Trstu, umeo je da otkrije i nagradi buduća imena kinematografije.

Trieste Film Festival je jedna od retkih kinematografskih priredbi bez holivudske pompe, sa prisnom domaćom atmosferom, lepim zvaničnim i nezvaničnim razgovorima sa autorima u kafiću ispred sale, visoko kvalifikovanom publikom filmskih „zagriženaca“. Kad zapadne subota onda redovno od ponoći počinje igranka do jutra. Osnivač i direktor tog festivala Anamaria Pierkavasi, je šarmantna „domaćica“ koja brine o svemu, od načina kako namaknuti pare, preko selekcije filmova, do sklonosti da presretne nekog od gledalaca, dakako za vreme pauze, i upita ga: „Jel’te, imate li vi neku ideju kako festival da učinimo zanimljivijim, ali da se to može uraditi na elan, a ne na pare, jer para jedva da imamo za preživljavanje“. Hrpa je volontera uz nju, koji obavljaju sve poslove od razvodničkih do prevodilačkih – besplatno. Jasno vam je da tu nema crvenih tepiha, reflektora, starleta, silikona, muvatora i lažnih veličina. To je festival koji je mnogim mladim filmadžijama otvorio vrata kinematrografije i mnogim pravim filmskim veličinama ovog dela Evrope, poput Makavejeva, Bate Čengića… umeo na najlepši način da pokloni priznanje i aplauze iskrenih zaljubljenika.

O filmskom festivalu u Trstu 2011. pročitajte na sajtu „Preko ramena“.

Milutin Mitrović

Damir Kočan, generalni direktor Trimo inženjeringa, za BiF govori o tome kako se firme koje imaju veze sa građevinarstvom (koje je trenutno u dubokoj krizi) bore sa svojim problemima, ali i šta naša država treba da uradi da bi privukla investitore.

Trimo inženjering u Srbiji posluje od 2002, a od pre dve godine ima svoju fabriku u Šimanovcima, iz koje izlaze njihovi proizvodi poput vatrootpornih krovova i fasada. Oni sarađuju sa građevinskim i brojnim drugim firmama, a tehnologija proizvodnje i sami proizvodi usmereni su prema povećanju energetske efikasnosti zgrada. Kakav uspeh je mogla očekivati firma koja se posredno bavi građevinarstvom, i to održivim, u Srbiji, a posebno s obzirom na aktuelnu krizu, objasnio nam je Damir Kočan, generalni direktor Trimo Inženjeringa, koji, posle desetogodišnjeg rukovođenja dvema Trimovim kompanijama u Rusiji, od prošle godine rukovodi preduzećem u našoj zemlji:

Damir Kočan: Mi smo se 2007. godine odlučili za veliku investiciju u proizvodne pogone u Srbiji, ali se na povratak novca iz investicije ne može računati u roku od godinu, do dve, već dugoročno. Trimo ima proizvodnju u Sloveniji, Rusiji i u Arapskim Emiratima, te smo se za Srbiju odlučili zbog povoljnog geostrateškog položaja. Trimo Inženjering dimenzioniran je tako da može da pokrije potrebe i domaćeg i regionalnog tržišta – što je i naš cilj, pa sada ne planiramo dalje ulaganje u širenje proizvodnje. Trenutna situacija je takva da je globalna finansijska kriza uticala na bruto društveni proizvod i na investicije, što se posebno oseća u građevinarstvu, gde je, zbog nedostatka finansijskih sredstava mnogo projekata trenutno na stend-baju. Naši partneri su i građevinske firme, koje kupuju fasadne i krovne vatrootporne panele, i mogu vam reći da se sa njihove strane oseća manja potražnja.

Naravno, mi se, kao velika proizvodna firma, prilagođavamo kriznim vremenima preko smanjenja troškova i uopšte racionalnijeg upravljanja firmom. Mada smo još prošle godine pokrenuli racionalizaciju troškova, poboljšanje efikasnosti rada i preraspodelu radne snage, uspeli smo da pokrenemo proizvosnju nove linije panela, „P line by trimo“ sa poliuretanskom ispunom. Naš recept za poboljšavanje efikasnosti rada je jednostavan: pružite zaposlenima jasan cilj njihovog rada, a sa druge strane uvodite kontrolu tog rada. Zatim, normirate rad, i trudite se da konstantno unapređujete norme.

Damir Kočan: Srbija bi trebalo da stvori imidž države koja ima jasan stav, regulativu i ponašanje prihvatljivo za strane investitore

Bif: Vi ste, uprkos krizi, nastavili da finansijski pomažete projekte i aktivnosti korisne za zajednicu. Kakva je satisfakcija društveno korisno poslovanje za jedno preduzeće?

D. Kočan: Trimo grupa se odgovorno odnosi prema životnoj sredini i svojim zaposlenima, to je politika firme u matičnoj zemlji i na svim tržištima na kojima posluje. Prva stavka u društveno odgovornom poslovanju je transparentnost. Takođe, tu su i prava radnika i odnos prema zaposlenima, koji bi trebalo da bude najblaže rečeno – fer.

Naravno, pod društvenom odgovornošću se podrazumevaju i donacije i sponzorstva, od kojih mi kao firma ne moramo imati nikakve direktne materijalne koristi. Nagrađujemo studente arhitekture koji imaju najbolje projekte, diplomce i postdiplomce sa najboljim istraživačkim radovima i već formirane arhitekte, čime stimulišemo razvoj mladih i stručnjaka. Ako hoćemo da privreda funkcioniše, moramo da ulažemo jedni u druge, i da se ta ulaganja nastavljaju ciklično.

Bif: U Srbiji je izgovor za preduzeća koja posluju nedovoljno angažovano u pogledu opšte koristi – kriza. Da li je to dovoljno dobro opravdanje?

D. Kočan: Čak i u kriznim vremenima treba naći način da pomognete okruženju u kom radite. Mi trenutno sarađujemo sa Privrednom komorom, Inženjerskom komorom i stručnom javnošću na standardima koji bi trebalo da budu uspostavljeni za nekih godinu – dve. Sve to, pa i korektan odnos prema zaposlenima, spada u domen društvene odgovornosti. Ovim hoću da kažem da vam nisu za sve korisno što želite da uradite potrebna finansijska sredstva.

Bif: Koliko su inovacije i praćenje trendova, posebno ekoloških, bitni u poslu kojim se Trimo bavi?

D. Kočan: Smatramo da je naš uspeh usko povezan sa razvojem novih sistema. Primera radi, prvi u Evropi smo počeli da pravimo panele od mineralne vune, koji su veoma kvalitetan građevinski materijal. I dalje mnogo ulažemo u razvoj novih proizvoda, što je moguće samo ako skupljate iskustva kolega, ali i klijenata, u našem slučaju građevinskih firmi, investitora, arhitekata koji su direktni konzumenti naših proizvoda. Tako je naš novi proizvod „Qbiss by trimo“ rezultat mnogobrojnih istraživanja, kao i „Trimo EcoSolar“ paneli koji koriste energiju Sunca preko integrisanih fotovoltažnih kolektora .

Bif: Da li ćete kao firma koja se bavi održivim razvojem i posluje transparentno uspeti da se snađete u našoj zemlji, i kakvi su uopšte tržišni uslovi za firme poput vaše u Srbiji?

D. Kočan: U oblasti održivog razvoja postoji jedan problem, koji nije samo vezan za Srbiju, već i za celu Evropu. Proizvodi visokog kvaliteta, neškodljivi po okolinu, skuplji su nego, na primer, kineski, jer su firme koje se pridržavaju evropskih standarda društveno odgovorne, pre svega prema svojim zaposlenima, te se zna da je u cenu uračunata i pristojna nadnica. Sa druge strane, naša firma u Srbiji je direktno vezana za investicije. Šta god se radi na državnom nivou vezano za dobijanje finansijskih sredstava, garancija, ili standardizaciju, direktno utiče na naš posao. Doduše, kada govorimo o standardizaciji treba pomenuti da na nju još čekamo. Kada sve bude usklađeno sa regulativom EU svima će nam biti lakše. Posebno našoj firmi, jer smo trenutno svedoci uvoza materijala neprikladnih za upotrebu – što mi, kao domaći proizvođač sa sertifikatom o usklađenosti sa evropskim standardima kvaliteta, smatramo da ne bi smelo da se događa.

Država Srbija, kako vidim, sada rešava problem sa punjenjem budžeta, te ne verujem da će moći da nađe sredstva za ulaganje u infrastrukturu i druge objekte da pomogne privrednicima. Nama bi pomogla i dobra regulativna politika i stabilizacija kursa. Srbiji bi zapravo bilo od koristi da stvori imidž države koja ima jasan stav i regulativu, prihvatljive za strane investitore.

Ona inače ima veliki potencijal i ako bude transparentnija po pitanju poslovanja verujem da može da bude vrlo privlačna za investiranje. Posle 15 godina zaostatka u odnosu na region, mislim da njene prednosti – geostrateški položaj, CEFTA sporazum, trgovinski sporazum sa Rusijom, i ostalo – mogu da dovedu strane investitore.

Marija Dukić
broj 57/58 jul/avgust 2009.

Skupština Srbije je u paketu usvojila 15 zakona iz oblasti poljoprivrede. U Ministarstvu poljoprivrede tvrde da se ovim setom zakona „poljoprivreda uređuje kao celina a sve u interesu poljoprivrednih proizvođača“. Agrarni ekonomisti smatraju da je ovaj set poljoprivrednih zakona brzopotezno usvojen radi formalnog prilagođavanja propisima Evropske unije.

Usvojeni su zakoni o bezbednosti hrane, o poljoprivredi i ruralnom razvoju, o stočarstvu, o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, o zdravlju, ishrani i sredstvima za zaštitu bilja, o vinu, o rakiji i drugim alkoholnim pićima, o etanolu, o reproduktivnom materijalu šumskog drveća, o dobrobiti životinja, o genetski modifikovanim organizmima, o zaštiti oplemenjivača biljnih sorti i izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Da li se ovim zakonom poljoprivreda zaista uređuje, za BIF govore Siniša Stamenković, potpredsednik Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije i prof. dr Miladin Ševarlić, šef katedre ekonomike poljoprivrede i tržišta Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije.

M. Ševarlić: Doneti 15 zakona iz jedne oblasti, pri čemu su neki međusobno naslonjeni, kada se ima u vidu da je bilo dosta amandmana i korekcija, znači da ni predlagači zakona nisu bili u situaciji da pre formiranja konačne verzije predloga usaglase sve stavove a ni tokom usvajanja amandmana. Problema će biti u primeni tih zakona. Već ih ima sa inspekcijom na granici kod primene Zakona o bezbednosti hrane. Za primenu tako velikog seta zakona nužno je donošenje brojnih podzakonskih akata. Objektivno, to nije bilo moguće u roku od 7 dana od kada su zakoni stupili na snagu. Mislim da su oni doneti više da bi se prikazali napori koje Srbija čini u približavanju EU a manje da bi bili praktično operacionalizovani. Mi ni do sada nismo imali problem sa donošenjem zakona ili zato što oni nisu dobri. Najveći problem Srbije je odsustvo primene zakonskih rešenja.

BIF: Da li su u ovom setu zakona prosto prepisana rešenja iz evropskog zakonodavstva ili se vodilo računa i o realnom stanju srpske poljoprivrede?

Miladin Ševarlić

M. Ševarlić: Verovatno je najbolji primer baznog zakona. To je Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju koji u članu. 2 sadrži definicije izraza ili pojmova koji se odnose na problematiku ruralnog razvoja. U tom članu nema nijednog izraza koji se odnosi na ovu problematiku. Onima koji učestvuju u operacionalizaciji zakona dozvoljeno je da tumače pojedine stavove i odredbe onako kako smatraju da treba.

S. Stamenković: Ne slažem se da ćemo mi slepo primenjivati evropska rešenja. Mi treba da ih sledimo ali u meri u kojoj to odgovara realnom stanju u našem agraru. O tome moramo da vodimo više računa nego što smo do sada činili. Vlada i parlament su prihvatili prilagođavanje našeg zakonodavstva evropskom. U parlamentu su ratifikovana zakonska rešenja koja se odnose, pre svega, na oblast bezbednosti hrane a posebno na Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju. Slažem se da u ovom zakonu ima dosta nedefinisanih stvari koje mogu biti prepreka u implementaciji. Teško je primeniti zakon u kome fale osnovne odrednice, pre svega one koje su vezane za zadruge. Za selo su zadruge veoma važne zbog jedinstvenog i racionalnog snabdevanja repromaterijalom, zatim odrednice koje nisu definisale šta je sa zadružnom imovinom, sa zadružnim domovima koje su gradili svi seljaci. Nedostaju i odrednice vezane za planiranje određenih sistema kao što su HACCP ili sistem tvining zaštite… Možda je pre ovih trebalo prvo usvojiti neke druge zakone. Smatram da je izuzetno važan zakon o zadrugama, zatim o restituciji zemljišta koji bi najpre vratio imovinu pravim vlasnicima pa tek onda definisao pravo prečeg zakupa.

BIF: Nacrt zakona o zadrugama je tek u izradi.

M. Ševarlić: Zadružni sektor je najveći gubitnik tranzicionih procesa. Od početka tranzicije do danas nismo imali nikakvu viziju ni strategiju razvoja zadrugarstva niti bilo kakav reformski proces. Trenutno je u izradi ko zna koja verzija nacrta zakona o zadrugama, u ingerenciji Ministarstva ekonomije. U radnu grupu za izradu zakona nije uključen nijedan predstavnik ekonomskih ili poljoprivrednih fakulteta na kojima se ta problematika izučava. Angažovan je prof. Milford Bejtman koji je stranac i u Hrvatskoj gde predaje na univerzitetu u Puli.

BIF: Šta još zakonski nije uređeno u poljoprivredi?

S. Stamenković: U Srbiji se gube neka obeležja koja smo ranije imali u agraru i kod poljoprivrednika i njihovih asocijacija i u preostalom delu krupnog agrobiznisa koji se prelaskom u ruke privatnih vlasnika polako topi i pretvara u sasvim drugačije oblike organizovanja. Prvo i najvažnije obeležje, koje je itekako napravilo probleme u agraru je gubitak zadrugarstva, zatim neujednačen sistem pravne zaštite. Problema ima i po pitanju titulara svojine. Država mora da vrati zemlju bivšim vlasnicima. Hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta je otišlo u infrastrukturne objekte prodajom i preprodajom. Zemljište koje je bilo privođeno kulturi sada je interesantno za širenje gradskih sredina, pre svega u Beogradu. Veliki su apetiti prema poljoprivrednom zemljištu koje će sigurno izgubiti svoju namenu a zakonski nije regulisano na koji način. Pokazalo se i da su zadrugari samo korisnici zadružnog zemljišta a ne vlasnici. Šta će konačno biti njihova imovina i ko će njome raspolagati? Odbor će insistirati na ovim odgovorima pre prve verzije zakona o zadrugama i da se u javnu raspravu uključi šira stručna javnost.

Siniša Stamenković

M. Ševarlić: Jedno je uključivanje u javnu raspravu nakon izrade nacrta a drugo učestvovati u njegovoj izradi. S obzirom na odnos političkih snaga, teško da u javnoj raspravi može da doživi bilo kakve ozbiljnije promene ono što predloži radna grupa. Sem toga, ne mogu da shvatim da neko radi zakon a pre toga nije uradio analizu stanja u tom sektoru. Koje su prednosti i slabosti aktuelnog zakona, šta treba izmeniti i kako, pa tek onda pristupiti izradi zakona. I takođe ne mogu da prihvatim da su članovi radne grupe predstavnici PKS koja je otuđila toliku imovinu i Zadružnog saveza Srbije i regionalnih zadružnih saveza. Slovenija je donela još 1992. godine zakon kojim je svu imovinu zadruga, državnu i društvenu, prevela u zadružnu. Vrlo dobro se zna da je to imovina koja je nastala radom i poslovanjem zadrugara i radnika u tim zadrugama i da ona ne može biti predmet privatizacije.

BIF: Šta mogu da očekuju oni koji se bave poljoprivredom, s obzirom i na stanja u domaćem agraru i na trendove u svetu?

M. Ševarlić: Proizvodnja hrane jeste i biće jedna od najizvesnijih delatnosti za profesionalno bavljenje i narednih generacija jer ljudi moraju da jedu. Kod nas postoji veoma jak lobi proizvođača genetski modifikovanog semena čija proizvodnja se ekspanzionistički širi. Prošle godine je 125 miliona hektara u svetu bilo pod genetski modifikovanim biljkama i to je veoma upozoravajući podatak. Verovatno ćemo uskoro imati i prvu zvaničnu odluku da će na tržište moći da se plasira meso kloniranih životinja. Spor između SAD i EU je čak i oko toga da li EU može da zahteva da na ambalaži prehrambenih proizvoda stoji napomena da je sirovina dobijena od genetski modifikovanih biljaka. Svi u svetu pričaju da treba iskoreniti glad a navešću pokazatelje koji govore suprotno. Na zemljinoj kugli je 1960. godine bilo 3 milijarde ljudi, od toga 80 miliona gladnih ili svaki trideset i osmi stanovnik. Danas ima 2,3 puta više stanovnika, 6,7 milijardi, i 12 puta više gladnih – 925 miliona, svaki osmi čovek na svetu je gladan. Popularno je govoriti o održivom razvoju a mala gazdinstva u svim zemljama sveta propadaju. Poljoprivreda sve više postaje samo tržište za plasman robe neagrarnog porekla – industrijske robe. Pre 40 godina sirovina poljoprivrednog porekla učestvovala je u maloprodajnoj ceni prehrambenog proizvoda sa 70 procenata, danas sa svega 30.

S. Stamenković: U Srbiji neće biti genetski modifikovanih organizama, što je propisano i jednim od zakona koji je u ovom setu usvojen. Nećemo se baviti proizvodnjom ali će se deo tih biljaka uvesti u naučno-istraživačke svrhe za određene fakultetske laboratorije. Sačinjena je i analiza rizika u proizvodnji hrane. Tačno se zna koji su to rizici i kako će se otklanjati. Delovanje tih službi je sada postalo imperativno i krivično odgovorno.

Gordana Milojković
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Uprkos ekonomskoj krizi, EU i međunarodni finansijeri su veoma spremni da podrže projekte kojima bi EPS usaglasio rad svojih postrojenja sa važećim standardima i evropskim direktivama u oblasti zaštite životne sredine. Ali ako u tome ne uspe u zadatim rokovima, što ne zavisi samo od EPS-a već pre svega od podrške države, posledice će biti veoma ozbiljne po celu zemlju, upozorava Mihajlo Gavrić, direktor Sektora za zaštitu životne sredine EPS-a.

Elektroprivreda Srbije je prva domaća kompanija koja je krajem juna bila u zvaničnoj poseti Briselu, kako bi predstavila svoju Zelenu knjigu. Prema rečima Mihajla Gavrića, direktora Sektora za zaštitu životne sredine EPS-a, u pitanju je strateški dokument, prvi takvog tipa u jugoistočnoj Evropi. U njemu su detaljno predstavljeni dosadašnji rezultati kompanije u oblasti zaštite životne sredine i prioritetni razvojni projekti za prilagođavanje rada njenih postrojenja u termoenergetskom sektoru do 2017. godine važećim standardima i EU direktivama u ovoj oblasti. To je obaveza koja proističe iz ratifikovanog Ugovora o osnivanju Energetske zajednice JIE i prema kome je Elektroprivreda Srbije „postala član EU po obavezama koje je preuzela, ali na žalost ne i po pravima. Projekti koje smo predstavili, pored razvojnih projekata EPS-a, su kičma razvoja cele zemlje i potvrda da smo svesni svoje odgovornosti, budući da 70% svih problema u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji proizilazi iz delovanja elektroprivrede (energetike). Ako se zna da je trećina svih obaveza zemlje u procesu pridruživanja EU zadovoljenje standarda i propisa iz oblasti zaštite životne sredine, a da je elektroprivreda odgovorna za oko 20% tih obaveza, onda to više nije samo kompanijski, već i nacionalni cilj“, predočava naš sagovornik.

Dokument je u Briselu predstavljen nadležnim direktoratima za energetiku i proširenje EU, potom je usledio susret sa vrlo uticajnim čelnicima „Energetske povelje“ (udruženja svih energetičara izuzev iz SAD), a nakon toga Zelena knjiga je promovisana i u Sarajevu, na ministarskom sastanku država potpisnica Ugovora o Energetskoj zajednici JIE, kome su prisustvovali predstavnici većine zemalja EU i ključni donatori kao što su EBRD, Svetska banka (WB), USAID, GTZ… U međuvremenu, Rudarski basen „Kolubara“ je dobio sertifikat ISO 14001, što je peto privredno društvo u sistemu EPS-a sa tim sertifikatom. Tokom jula predviđen je i prijem predstavnika EPS-a kod Stavrosa Dimasa, komesara EU za zaštitu životne sredine. Cilj ovako intenzivne „diplomatske“ aktivnost kompanije je da se, pored domaćih, obezbede i strani izvori finansiranja za razvojne projekte, u čiju realizaciju je do 2017. godine neophodno uložiti 1,2 milijarde evra. Od toga je oko 800 miliona evra potrebno za modernizaciju termoenergetskih postrojenja koja su i najveći zagađivači, a ostatak novca za dostizanje postavljenih standarda u oblasti zaštite životne sredine u proizvodnji i preradi uglja, hidroenergetskom sektoru, sistemu monitoringa i prilagođavanju poslovanja zahtevima Kjoto protokola (Okvirna konvencija UN o promeni klime). S obzirom na aktuelnu ekonomsku krizu u svetu, podrška koja je iskazana projektima tokom pomenutih radnih susreta je prevazišla očekivanja, ocenjuje Gavrić, uključujući i najave o sazivanju donatorske konferencije u te svrhe. Pored donatorskih, predviđeni izvori sredstava su unutrašnje rezerve EPS-a, Fond za zaštitu životne sredine Srbije i međunarodne finansijske organizacije – komercijalne i državne banke preko posebnih kreditnih linija koje se odnose na projekte u oblasti zaštite životne sredine.

Zakon jedno, praksa drugo
Najurgentniji projekti su podeljeni u četiri oblasti, od kojih se prva odnosi na smanjenje emisija praškastih materija na nivo koji prema standardima LSD Direktive EU iznosi 50 mg/Nm3 i gde je gotovo 80% posla već urađeno u saradnji sa međunarodnom zajednicom. Druga grupa projekata predviđa unapređenje i uvođenje novih tehnologija transporta i odlaganja pepela i šljake, kojima bi se eliminisala čestična zagađenja putem sekundarnih emisija i migracija teških metala u podzemne vode (nivo gotovosti projekta je 80% – četiri od pet predviđenih postrojenja su u fazi izgradnje). Treća oblast zahteva uvođenje postrojenja za odsumporavanje dimnih gasova na tri najveće postojeće elektrane – „Nikola Tesla“ A i B, i Kostolac B, dok će nove predviđene elektrane biti građene u potpunosti prema najstrožijim standardima EU. Četvrta oblast je vezana za način sagorevanja uglja, odnosno za smanjenje koncentracije azotnih oksida na nivo od 200 mg/Nm3 u blokovima koji se revitalizuju. Projekti predviđaju i štednju prirodnih resursa kao i maksimalno iskorišćavanje otpadnih materijala – pepela, gipsa, gline, šljunka i drugih nus proizvoda u cementnoj industriji i građevinarstvu putnoj privredi.

Najambiciozniji poduhvat su projekti odsumporavanja dimnih gasova, u koje je potrebno uložiti oko 535 miliona evra. Prema sadašnjim planovima, dve trećine sredstava bi se pribavilo putem fondova EU i mekih kredita japanske vlade, dok bi trećinu sredstava trebao da obezbedi EPS zajedno sa našom državom i to prvenstveno za izgradnju sistema za odsumporavanje na TE Kostolca B, odakle se emituje do 45% ukupne emisije sumpora iz postrojenja EPS-a, a čija bi ukupna investicija zahtevala ulaganja od oko 120 miliona evra. Da bi se ovaj i drugi postavljeni zadaci uspešno realizovali neophodno je preispitati deo važećih propisa, a naročito njihovu primenu, ocenjuje Gavrić. Eklatantan primer je tumačenje ekonomskog instrumenta „zagađivač plaća“, čija je svrha da ekonomskim merama podstakne preduzeća na uklanjanje uzroka zagađenja, a ne da se, kao što je slučaj u domaćoj praksi, tretira kao porez. Poseban problem je raspodela i namena tih sredstava, budući da 60% ide u Fonda za zaštitu životne sredine, a 40% lokalnim samoupravama, „a rezultat je da su lokalne samouprave poboljšavale infrastrukturu samih gradova gde su postrojenja locirana, ali da ni dinar nije vraćen tamo gde treba rešiti problem koji ugrožava tu sredinu. Razumem da lokalne samouprave imaju velikih problema kako da raspodele uglavnom oskudna budžetska sredstva, ali moramo da shvatimo da se negativni efekti emisija zagađujućih materija prvenstveno na prirodno okruženje ne rešava podizanjem standarda života u okruženju, već tehničko-tehnološkim merama i direktnim rešavanjem problema tamo gde nastaje. Ako hoćemo da rešimo problem treba da primenjujemo zakon. Takođe, besmisleno je da se u slučaju postrojenja kao što su termoelektrane ili velike rafinerije takse ubiraju na osnovu opštinskih granica, jer je njihov uticaj na životnu sredinu regionalni, pa i širi. Zato ona moraju biti tako tretirana i u pogledu naplate i u pogledu raspodele tih sredstava među lokalnim samoupravama“.

No, problem koji nadilazi sve druge je pitanje efekata na zdravlje stanovništva, a tu evidenciju još niko u Srbiji ne sprovodi precizno i sistematski, samim tim teško je brojčano izraziti posredne koristi za širu društvenu zajednicu konsekventnog sprovođenja mera zaštite životne sredine i svođenja emisija u okvire predviđenih EU standardima.

Nerealna cena
Još jedan od ključnih rizika da se postavljeni zadaci ne ispune u predviđenom roku proizilazi iz aktuelne politike cena električne energije, ističe naš sagovornik, podsećajući da je prema Ugovoru o Energetskoj zajednici JIE Srbija obavezna da poštuje odredbu o liberalizaciji cena električne energije. To državu stavlja pred odluku da realno izračuna potrebe i troškove zaštite životne sredine, što podrazumeva i da u prodajnu cenu električne energije budu uračunati troškovi za rekultivaciju kopova, odsumporavanje i denitrifikaciju dimnih gasova. Ukoliko se to ne učini „rezultat je samoiscrpljivanje“, upozorava Gavrić, „i nemogućnost da ispunimo obaveze koje smo potpisali. Iako 2017. godina deluje kao daleka budućnost, kada su u pitanju ovako veliki sistemi i strateški projekti to je sutra. Čak i da smo u mogućnosti da potreban novac odmah pribavimo, od trenutka potpisivanja ugovora do puštanja u rad samo jednog postrojenja treba oko tri i po godine. A mi za osam godina moramo da završimo kompletnu modernizaciju tri velika postrojenja. Ako to ne uspemo, rezultat je dvojako negativan: država će teško moći da izveze ijedan kilovat električne energije, a EPS neće ispuniti obaveze i zadovolji standarde predviđene IPPC direktivom EU, pa time ni dobiti integralnu dozvolu, odnosno dozvolu za rad. A ako vam neko ukine dozvolu za rad postrojenja iz ekoloških razloga, to postrojenje više ne vredi i možete da ga zatvorite. Jer o tome ne odlučuje samo mi, nego igrači na globalnom tržištu, koji zahtevaju da svi imaju iste uslove za rad, a ne da neki budu opterećeni ekološkim troškovima, a neki ne“.

Istovetan je odnos i prema činjenici da politikom cena električne energije mi veštački držimo konkurentnost domaće proizvodnje na globalnom tržištu (nije dozvoljeno da država skriveno ili direktno pomaže svoju privredu), pa se za njih na inostranim tržištima mogu uvoditi takse, koje se slivaju u budžete zemalja u koje se roba izvozi. Zato, ističe naš sagovornik „energetska efikasnost ne može da se uvede proklamacijama. To je ekonomski instrument. Postavite se u ulogu vlasnika neke fabrike koji ima energetski neefikasna postrojenja, ali zahvaljujući niskoj ceni električne energije pravi profit. Zašto bi se on opterećivao dodatnim troškovima za modernizaciju tih postrojenja, ako ga na to ne tera ekonomska prinuda tj. cena energenta? Možda zvuči banalno, ali je tačno“. Sa druge strane, stvaranjem uslova da se realizuju planirani projekti, EPS može da bude stožer i infrastruktura za dalje jačanje proizvodnje i industrije. To je prilika za domaća preduzeća ne samo da dobiju određene poslove, već da se osposobe za nove delatnosti, proizvode i tehnologije u saradnji sa stranim stručnjacima i kompanijama, a što može da bude podsticaj i za komercijalizaciju domaće nauke.

Zato će, pored inostrane, EPS početi da sprovodi i intenzivnu domaću kampanju, najavljuje Gavrić. „Naša namera je da predočimo najširoj javnosti da su u pitanju strateški ciljevi, koji po efektima nadilaze interes jedne kompanije i da je za njihovu realizaciju važna podrška svih relevantnih političkih faktora, nevladinog sektora i medija. Razgovaraćemo o tome i sa predstavnicima industrije, konsultantskim kućama… Uvereni smo da najveći deo naših problema vezanih za životnu sredinu ne proizilazi iz loše volje, već iz nedovoljne informisanosti i neznanja“.

Zorica Žarković
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Planinarenje je sport u kom je cilj osvajanje vrha neke planine, a Srbija je brdovita i lepa, pa o ovom sportu pričamo sa predsednikom našeg najtrofejnijeg planinarskog društva „Radnički“ iz Beograda, Lazarom Dojčinovićem. Dvadesetosmogodišnji apsolvent Šumarskog fakulteta, kada nije vezan obavezama u klubu ili nije negde u planini, bavi se građevinskim i visinskim radovima. Takođe je i član suda časti Planinarskog saveza Beograda, a najveće dostignuće mu je osvajanje Elbrusa 5642 mnv. Pored toga, osvojio je uglavnom sve najveće vrhove u Evropi i regionu. Tačan broj planinarskih društava u Srbiji ne zna i kaže da im broj varira, jer se svake godine neki novi registruje, a neki stari ugasi. Da bi se postalo član nekog društva potrebno je doći na sastanak, uplatiti članarinu koja se kreće od 300 do 600 dinara i sa plaćenom članarinom postajete član Planinarskog saveza Srbije, a to je dovoljno da krenete na bilo koju planinarsku akciju u Srbiji.

BIF: Svi leti vole da idu na more, a vi na planinu. Otkud ljubav prema planini i kako ste počeli da se zanimate za alpinizam?

Lazar Dojčinović: Sama priča oko planinarstva je krenula neobavezno. Kad živiš u gradu, a potičeš iz obične radničke porodice koja nema sredstava da ti priušti letovanje, onda preko letnjeg raspusta pokušavaš da zaradiš neku lovu, radeći bilo kakve poslove, i za mali novac, sa ljudima koji su sličnih interesovanja kao i ti, spakuješ ranac, vreću za spavanje, šator i malo hrane koju imaš u kući, sedneš na voz i odeš na neku planinu i odlično se provedeš. Dakle, pre svega ljubav prema prirodi za koju verujem da je duboko u svima nama, ali i finansijski momenat koji se kasnije pretvorio u nešto drugo. U početku je to bila samo želja za istraživanjem, a kasnije, kada sam ušao dublje u sve to, onda čovek traži neku ekstremniju varijantu, više snega, veću visinu, što teži vrh i sve što je čoveku nedostupno.

BIF: Kakvo je stanje planinarskih društava u Srbiji i planinarskih domova?

Dojčinović: U Srbiji ima oko četrdeset pet planinarskih domova, a na primer Bugarska ima oko 450 planinarskih domova, s tim da su naši domovi u dosta lošem stanju. Planinarski dom ne treba da bude ništa spektakularno. Sam njegov naziv dosta govori, jer to nije hotel, hostel ili motel, to je jednostavno dom, jedna kućica koja ima dobru atmosferu i koja pre svega služi kao sklonište. Kada odete u planinu, vi sve vreme trebate da budete u planini, a dom služi samo da se sklonite od nepogoda, da se zagrejete, skuvate nešto i prespavate. Društva veoma malo sarađuju. Ima nekoliko njih koji imaju dosta članova, ali ta masovnost nije merilo kvaliteta. Da bi bilo koje društvo moglo da funkcioniše ono treba da ima sredstva, da bi mogli mladi ljudi da se sponzorišu, a to znači da se šalju na kurseve kao na primer orijentacija, speleologija, skijanje itd. U poslednje vreme ima pomaka u saradnji između društava, ali na tome još mora mnogo da se radi.

BIF: Kako je zakonski regulisana ova oblast i sa kakvim se problemima susrećete?

Dojčinović: Konfuzno. Naše društvo je jedno od osamnaest društava Sportskog društva „Radnički“ i spada u treću grupu sportova, kao npr. karate. Zavisno od toga u kojoj je grupi, toliko novca Planinarski savez Beograda i Srbije (PSS i PSB prim. aut.) dobija od Ministarstva za sport i omladinu. Sva društva konkurišu za sredstva kod PSS i PSB za određene akcije. Ako prođete kao društvo sa svojom akcijom, onda vas PPS dotira. To su uglavnom akcije koje služe za obučavanje mladih kadrova. Mi podležemo pod nadležnost i Ministarstva turizma i Ministarstva za sport i omladinu. Svaki planinarski vodič mora da ima na stranim turama svog turističkog vodiča, sa čim se sa tim ne slažemo, jer to znači da ako vodim Alpe ili Himalaje, moram da imam turističkog vodiča, a on po pravilu ne zna ništa o planinarenju. Očekuje se novi Zakon o sportu, urađen je novi nacrt celog planinarstva kao sporta, a kako će sve to da funkcioniše, videćemo.

BIF: Kako finansijski stoje planinarska društva u Srbiji i iz čega finansiraju akcije, održavanje domova i opreme?

Dojčinović: Vrlo loše. Jedini izvor prihoda svakog društva je članarina. Na drugoj strani, svako društvo ima svoje troškove, od zakupnine prostorija, naknade za ljude koji dolaze i drže određena predavanja, markiranje staza u planinama i organizovanje različitih akcija. Neka društva na primer imaju i kvote, tj. deo od novca od akcija uzimaju za rad kluba, ali u našem društvu nije takav slučaj, jer je sve na dobrovoljnom nivou, nema zarade. Uopšte, sve je uglavnom svedeno na dobru volju i entuzijazam pojedinaca. Za sve akcije koje sam radio, smišljao sam dobre logoe i dobre poruke i sve to slao na mnogo mejl adresa, ali niko mi nije odgovorio. Kada se traži sponzor, ne traži se samo za akcije, već i za opremu, koja je veoma skupa i brzo se haba, kao i za obnovu svog planinarskog doma itd. Jedini način da dobiješ sponzora je da znaš nekog, koji zna opet nekog koji, preko ličnog poznanstva, hoće da uleti u celu priču. A mi smo spremni na sve. Od postavljanja velike reklame na naš sajt, do postavljanja table zahvalnosti na naš dom, kao i da ga pomenemo u bilo kojoj priči.

BIF: Koliko redovno pravite akcije i koje su akcije, pored Srbije, u planu?

Dojčinović: Obično se godišnji plan akcija izbaci u novembru ili decembru. To smo dužni da uradimo po statutima PSS i PSB, međutim, to je teško, jer kad planiraš godinu dana unapred, ne znaš da li ćeš biti u mogućnosti, ali cilj je ostvariti makar 80% takvih akcija. Konkretno, mi imamo četiri akcije mesečno. Prošle godine smo imali 117 akcija, u kojima je učestvovalo 750 planinara. Mnogo je bitnija težina akcija, nego njihov broj. Nije isto otići na Avalu i otići Kajmakčalan. Naše akcije su jednodnevne, vikend i višednevne, a obuhvataju skoro sve planine u Srbiji. Sledeće godine se obeležava 60 godina našeg društva i planiramo da odradimo 60 vrhova preko 2000 mnv. To je teško, ali uspećemo. U proleće idemo na Kilimandžaro, a na leto se sprema Pamir (7126 mnv). Ukoliko skupimo novca, biće to druga ekspedicija tamo, jer je Srbija imala samo jednu akciju koja se popela na vrh, pik Lenjina, a ti je bilo 1991. godine. Više o našim akcijama se može pročitati na našem sajtu. Imamo i zanimljivu galeriju fotografija koju vredi pogledati.

BIF: Koja je najveća opasnost sa kojom ste se susreli?

Dojčinović: Prvi šamar koji sam doživeo je još kada sam kao neiskusan klinac slavio novu godinu sa društvom na Prokletijama, posle bombardovanja 1999. godine. Tada se spustila užasna oluja i prvi lep dan smo iskoristili da se popnemo na Očnjak, veoma težak vrh. Dosta veza je popustilo i sedmoro ljudi je završilo u hiperbaričnoj komori i lečilo promrzline. Drugi put u julu 2004. godine na Alpima na vrhu Grosglokner, najvišem u Austriji, gde su gromovi toliko „tukli“ da sam pomislio da je sa nama gotovo. Iste godine, sa drugarom sam peo Materhorn i na 4400 mnv njemu se desilo to da mu „krene“ kamen u bubregu, za koji ni on ni ja nismo znali da ga ima. Sam osećaj samoće na takvoj visini i u toj situaciji je jeziv. Dva Rusa koja su išla ispred nas pomogli su nam da se spustimo u prinudni bivak, a neki italijanski alpinisti su poslali helikopter po nas i nisu hteli za tu uslugu ništa da nam naplate. Takođe, desilo mi se kao vodiču, da čovek slomi nogu na 2200 mnv.

BIF: Da li ljubav prema planini prestaje kada se oformi porodični život i krenu poslovne obaveze?

Dojčinović: Definitivno tu dođe do kolebanja, ali oni kojima je to stvarno u krvi, nikada ne ostavljaju planinu, već rade na tome da ceo svoj život predodrede planini. Polako u to uvlače i svoje porodice, decu, poslovne partnere ili ljude koji su u njegovom okruženju. U našem društvu ima 80% ljudi koji su fakultetski obrazovani, koji rade teške i odgovorne poslove preko nedelje, ali za vikend skinu svoje odelo i odu u neki kutak gde izbace sav stres i odmore se.

Uroš Nedeljković
novembar 2008.

Britanski nedeljnik “Ekonomist” (Economist) prikazao je sredinom avgusta knjigu “Revolucionarni život Fridriha Engelsa” (Friedrich Engels), koju je napisao istoričar Tristram Hunt, a objavila “Metropolitan Books”. U Britaniji je knjiga od 448 strana ponuđena pod naslovom “Komunista u mantiji”. Košta 25 funti.

“Kapital” Karla Marksa (Karl Marx), prvi put objavljen 1867. je prošle jeseni, u vreme finansijske krize, preplavio liste bestselera. “Kapital”, knjiga koja je prva opisala nemilosrdnu prirodu kapitalizma, odjednom je dobila novo značenje. Za razliku od Engelsa, koji je gotovo čitav život, iako iz pozadine sarađivao sa Marksom i neizmerno doprineo “Kapitalu”, Marks nije zaboravljen.

Dva čoveka, obojica u dvadesetim godinama, su se sprijateljila u Parizu 1844. i ostali veoma bliski do Marksove smrti 1883. Obojica su bili sa Rajne, ali iz različitih miljea. Marksov otac je bio pravnik, Jevrejin koji se preobratio u hrišćanstvo. Engelsov otac je bio protestant i bogati vlasnik predionica pamuka. Marks je studirao pravo, zatim filosofiju; Engelsa, “crnu ovcu” u porodici su kao 17-godišnjaka oterali u porodični biznis. Kada je 1841. služio vojsku u Berlinu, upijao je ideje koje su kružile prestonicom Pruske.

Nakon toga se u Mančesteru u firmi “Ermen & Engels” posvetio porodičnom biznisu. “Grad pamuka” je sredinom 19. stoleća bio raj za vlasnike i pakao za radnike. Tu je Engels naučio da su ekonomski faktori osnovni uzrok klasnog sukoba u društvu. Godine 1845. kada je imao 24 godine je naučio kako se postaje uspešan kapitalist i nadahnuto u anti-kapitalističkom “Položaju radničke klase u Engleskoj” detaljno opisao neljudskost modernih načina proizvodnje.

Engels je napustio Mančester da bi sa Marksom radio na “Komunističkom manifestu”. Zajedno su putovali Evropom, poprištem kontinentalnih revolucija sredinom 19. veka. Kad se vratio u Englesku Marks je počeo da piše “Kapital”. Uz ženu, nemačku aristokratkinju i buljuk sitne dečice poželeo je da živi buržoaski udobno, ali za to nije imao para.

Engels (čije ime podseća na nemačku reč “anđeo) našao je velikodušno rešenje: vratiće se neželjenom porodičnom poslu sa pamukom u Mančesteru i slati Marksu novac potreban da napiše traktat koji će promeniti svet. Sledećih 20 godina nesrećni Engels je radio i polovinu prihoda slao Marksu kome je uvek trebalo sve više i više para. Engels je doprinosio “Kapitalu” idejama, praktičnim poslovnim primerima i uredničkim intervencijama. Kad je konačno prvi deo “Kapitala” završen, Engels je napustio biznis i vratio se u London da sa Marksovom porodicom uživa kao rentijer i intelektualac.

Engels je enigma. Talentovan, energičan, fasciniran političkim idejama, pristao je da bude druga violina. “Marks je bio genije; mi smo bili, u najboljem slučaju talentovani”, izjavio je nakon smrti prijatelja.

Visok i zgodan, Engels je imao ukusa i za ideje i za dobar život: vino, žene i lov. Nije mu smetalo što sve to plaća mukotrpnim radom proletarijata. Živeo je manje konvencionalno od Marksa – najpre sa Meri Berns (Mary Burns), polupismenom Irkinjom iz radničke klase. Kad je Meri umrla, živeo je sa njenom sestrom Lizi (Lizzy), sa kojom se oženio tek kad je umirala. Nije imao dece, ali je brinuo o dečaku čiji je otac bio Marks, a majka Marksova služavka.

Engels se žrtvovao i posle Marksove smrti. Izdržavao je Marksovu porodicu i njene prirepke; godinama je sakupljao i grupisao haotične Marksove beleške za II i III tom “Kapitala”. Engels ih je ponekad tako povezivao da su bile revolucionarnije nego što bi Marks želeo. U III tomu, kada Marks beleži tendenciju pada profita kompanija i zaključuje da to može stvoriti “potres” u kapitalističkoj privredi, Engels je upotrebio reč “kolaps”, dozvoljavajući marksistima u 20. stoleću da radikalnije interpretiraju tekst.

Engels 1895. nije sahranjen na istom londonskom groblju gde je ležao njegov prijatelj. Skroman do kraja, tražio je da se njegov pepeo raspe pored Istberna (Eastbourne), gde je sa Marksovima provodio praznike.

Tamara Kaliterna