Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje , kazao je Badju na prvom od tri predavanja koja je održao u Srbiji u toku svoje posete od 12. do 14. januara.
Je li grčku Koaliciju radikalne ljevice, poznatiju kao Siriza, umjesno percipirati kao komunističku partiju? Iako joj pripadaju neke komunističke i marksističke grupe, Solunski program Koalicije iz rujna 2014. ne doima se kao poziv na ‘eksproprijaciju eksproprijatora’. To je umjereni lijevi program koji se bavi socijalnom pravdom, zalaže se za javne investicije i drugačiji pristup javnim dugovima.
Ako Siriza i nije komunistička, bilo bi dobro da jest. Zašto? Zato što kapitalistička demokracija, utemeljena na tržišnoj i ideološkoj konkurenciji, ne može funkcionirati bez racionalne i suvisle opozicije. Svojedobna ideološka i intelektualna dopadljivost komunizma primorala je zapadni svijet na ubrzanu demokratizaciju i brigu nad socijalnom pravdom i tako je Zapad, zahvaljujući komunizmu, postao privlačan kao nikad do tada. I nikad kao tada.
Nakon 1989. na ljevici je nastao vakuum, a kao protivnici kapitalizma i demokracije pojavile su se beskorisne i opasne spodobe: nacionalisti i njihova opsesivno-kompulzivna državotvornost; fanatični teroristi; klerikalci koji proklinju profit, a zapravo preziru udobnost i užitak; retardirane falange koje se protive ovrhama; te zbunjeni kreditni dužnici koji su prekasno shvatili da je sklapanje kreditnog ugovora riskantan poslovni pothvat. Komunisti su pak dostojan, ozbiljan i razuman protivnik koji, uostalom, ima zajedničke – racionalističke, materijalističke i prosvjetiteljske – korijene s liberalizmom.
Iako se često, nepravedno i simplificirano, izjednačava s fašizmom i nacizmom, za razliku od tih političkih religija koje nisu počivale ni na jednoj jedinoj suvisloj ideji, već samo na oslobađanju zločinačkih nagona, komunizam je nekim svojim zaslugama sudbonosno zadužio modernu civilizaciju.
Komunisti su dokinuli tisućljetnu patrijarhalnu represiju. Emancipacija žena, pravo na razvod braka i abortus fundamentalne su demokratske tekovine, za pojedinačne sudbine neusporedivo značajnije od ovog ili onog ‘načina proizvodnje’. Tek sedamdesetih godina će, primjerice, Švicarska uvesti opće pravo glasa za žene, a Italija ozakoniti razvod braka.
Obrazovanje je postalo dostupno svim slojevima društva i omogućena je iznimna vertikalna socijalna pokretljivost. Znanje je prestalo biti monopol imućnih, kao i zdravstvena zaštita.
Komunisti su bili najpouzdaniji i beskompromisni antifašisti. Kada se crvena zastava sa srpom i čekićem zavijorila nad Reichstagom, bilo je u tome neke više poetske pravde, usprkos zločinima Crvene armije. Komunisti su 1945. tako temeljito isprašili fašiste da se do 1990. činilo kako je fašizam neponovljiva noćna mòra.
Bez Majakovskog, Krleže, Brechta, Camusa i Sartrea, Ejzenštejna, Godarda, Viscontija i Bertoluccija, ili Marcusea, Hobsbawma, Fromma i Kangrge, i mnogih drugih intelektualaca lijeve ili komunističke orijentacije, književnost, film i sveukupno intelektualno stvaralaštvo 20. stoljeća bili bi osakaćeni. Fašizmu skloni pisci poput Pounda, Célinea i Hamsuna ostali su u sjećanju samo kao primjeri bizarnog moralnog posrnuća.
Antikomunisti inzistiraju na staljinizmu kao suštini komunizma i sustavno ignoriraju činjenicu da se nijedna ideološka skupina nije tako hrabro i temeljito odrekla svoga zločinačkog nasljeđa kao što se znatan dio komunista odrekao Staljina. Srpski i hrvatski nacionalisti su, primjerice, i nakon četvrt stoljeća nesposobni za kritičko preispitivanje svojih zločinačkih vizija i postupaka i ne odriču se svojih samoobmana, toliko tupih i žalobnih, da se spram njih staljinske dogme doimaju bezazleno. Velika politička i intelektualna avantura destaljinizacije nepravedno je zaboravljena pa pojam ‘komunist’ danas pobuđuje stereotipne asocijacije na kakvog staljinskog krvnika iako na ljevici odavno nema staljinista koji sanjaju jednopartijski sustav, kolhoze, sibirske logore i cenzuru.
Komunizam, naime, nikada nije bilo samo Gulag, nego nerijetko i iskreni pokušaj da se svijet učini boljim. Bio je nadahnuće koje je privlačilo hrabre idealiste i ponajbolje umove koji su vjerovali u slobodu i napredak. Nema demokrata koji ne bi potpisao riječi iz Programa SKJ da ništa nije toliko sveto da ne bi moglo ustupiti mjesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije. Eksperiment nije uspio što možda više govori o ljudskoj naravi nego o komunizmu. Treba imati sluha da bi se pjevalo Internacionalu, upozoravao je Krleža.
Znakovito je da se antikomunistička histerija – osobito u Jugoistočnoj Europi – okomila upravo na ono najvrednije u komunističkom nasljeđu, da je požurila obnoviti patrijarhalnost i neprosvijećenost i upustila se u rehabilitaciju fašizma, ali je rado prisvojila socijalističku ekonomsku politiku, staljinske metode vladanja, pa i anakrone, rigidne kulturne obrasce, tipične za davno zaboravljeni socrealizam, samo što je kult proletarijata zamijenila kultom nacije i obitelji.
Komunizam svakako nije ponajbolji poredak (ako je podnošljivi poredak uopće moguć), ali komunisti (ili neokomunisti?) su potrebni jer je svakom društvu potrebna provokacija, šamar društvenom ukusu, neugodna istina izgovorena za malograđanskim stolom i kultura strasne ali racionalne pobune koja užasava establišment. Već sama prisutnost Aleksisa Ciprasa u Europskom vijeću ima potencijal kreativnog demokratskog sukoba. Siriza bi mogla dati značajan doprinos redefiniranju europske ideje i međunarodnog financijskog sustava, ako ne podlegne euroskepticizmu i nacionalizmu. Kad se komunisti preobraze u nacionaliste iza sebe ostavljaju pustoš. Slučajevi jednog bivšeg komunističkog bankara i jednog bivšeg komunističkog generala dovoljno su poučni.
Komunisti su zapamćeni i po svojem ekonomskom iracionalizmu i nesposobnosti da ustroje održiv ekonomski sustav. Srećom, novi grčki ministar financija, briljantni ekonomski teoretičar Janis Varufakis, kaže da kapitalizam svakako treba sačuvati jer bi njegova propast pogodovala fašizmu i izazvala strašne ljudske gubitke te da je socijalizam moguć, ali jedino na valu rasta kapitalizma. Drugim riječima, bez bogatstva nema ni socijalne pravde. Ako je dvojbeno vraća li se komunizam na političku scenu, nedvojbeno je da se počeo vraćati Razum.
Preuzeto sa Peščanika
Telekomunikaciona industrija u Srbiji zvanično obuhvata 1684 pravna entiteta, a njeno poslovanje se realno zasniva na samo 232 preduzeća! Među njima, četiri velike kompanije ostvaruju tržišno učešće od 73%, a samo dve učešće od čak 95% u ukupnom profitu, pa se usled izrazito velike koncentracije manje firme gase, ili se preusmeravaju na druge delatnosti. I pored značajnih ulaganja u infrastrukturu tržište je u stagnaciji, a u domaćim telekomunikacijama domaća preduzeća su retka.
Analiza domaće telekomunikacione industrije, koju je početkom decembra objavila IT analitička kuća Mineco Computers, pokazuje da se zvanična statistika značajno razlikuje od realne situacije na telekomunikacionom tržištu Srbije. Naime, od zvanično registrovanih 1684 pravnih entiteta (uključujući i preduzetnike), koji su prema odgovarajućim šiframa delatnosti činili ovaj sektor u 2013. godini, samo 232 preduzeća su bila relevantna za njegovo poslovanje. Problem je u tome što su šifrarnici i zvanične klasifikacije uspostavljeni za jako duge vremenske periode, pa brzo zastarevaju u industriji koja je izuzetno dinamična. Dodatna poteškoća je što preduzeća, kada promene oblast poslovanja, nisu u obavezi da to prijave APR-u, niti bilo kojoj nadležnoj instituciji u Srbiji, objašnjava Milovan Matijević, IT analitičar i direktor Minec-a.
Na osnovu metodologije koju je ova kuća razvila za potrebe tržišnih analiza i na osnovu finansijskih izveštaja APR-a za 2013. godinu, proizilazi da je od 1684 registrovanih pravnih entiteta, aktivan status imalo njih 1115, od kojih je 516 podnelo godišnje finansijske izveštaje. Od tog broja, samo 200 preduzeća je ispunilo uslov da godišnje prihoduju minimum 10 miliona dinara, odnosno 100.000 evra (što je manje od jednog promila ukupnih prihoda ove industrije). Uvidom u delatnosti ovih 200 preduzeća, ispostavilo se da je njih 39, iako su i dalje zvanično registrovana za telekomunikacionu delatnost, u međuvremenu prešlo u druge oblasti poslovanja. Nasuprot tome, u ovoj industriji je u 2013. poslovalo 71 preduzeće, koja prema šifrarniku nije registrovano za ovu oblast.
Krajnji rezultat je da je poslovanje domaće telekomunikacione industrije, umesto na registrovana 1684 pravna entiteta, realno zasnovano na aktivnostima svega 232 kompanije, od kojih 71 nije zvanično registrovana u ovom sektoru! Ova 232 preduzeća su i obuhvaćena analizom za 2013. čiji je cilj, prema rečima Matijevića, da pruži sveobuhvatnu i preciznu sliku o situaciji na domaćem tržištu telekomunikacija, a s obzirom da je Mineco prethodno uradio i analizu za 2011. godinu, i da ukaže na postojeće i buduće trendove u ovoj industriji.
Dominacija operatora
Ti trendovi nisu naročito ohrabrujući, ako se imaju u vidu najvažniji nalazi analize: da je ova industrija i pored značajnih ulaganja u infrastrukturu u stagnaciji po svim ključnim poslovnim parametrima, da je njena struktura izuzetno heterogena budući da je nasuprot malom broju veoma velikih igrača mnoštvo mikro preduzeća, te da je prisutna izrazita koncentracija na tržištu koja dovodi do gašenja firmi, ili njihove preorijentacije na druge delatnosti. U pogledu dugoročnije perspektive, posebno zabrinjava trend sve manjeg prisustva domaćih preduzeća u ovoj industriji.
U 2013. godini, 232 telekomunikacione kompanije su ostvarile prihode od 236.978 miliona dinara, neto dobit u iznosu od 27.769 miliona dinara i zapošljavale nešto više od 19.000 radnika. Prosečna godišnja stopa rasta broja preduzeća u sektoru telekomunikacija od 2011. do 2013. je 4,1%, poslovnog prihoda 5,9% neto dobiti 2,9% , a rastao je i broj zaposlenih za 0,4%, ali je prosečna zaposlenost po firmi opadala. Zabeležen je nominalni rast ključnih ekonomskih pokazatelja od 2,6 do 5,9%, ali se realan rast, usled inflacije od 5%, sveo na nulu, a računajući u evrima rast je negativan zbog kursnih razlika u odnosu na 2011.
Vodećih 50 preduzeća je ostvarilo čak 95% ukupnog poslovnog prihoda i preko 99% ukupne dobiti, imala su 3,5 puta veći prihod po zaposlenom od ostalih i upošljavala 87% radne snage. Dominantno tržišno učešće od 73% u 2013. godini ostvarile su četiri kompanije – Telekom, Telenor, Vip mobile i SBB, u kojima radi dve trećine ukupno zaposlenih u sektoru telekomunikacija. Telekom i Telenor imaju učešće profita od čak 95% u ukupnom profitu celokupne industrije. Mada je Telekom uspeo da zadrži tržišno učešće od preko 40% u svim bitnim ekonomskim pokazateljima, u poređenju sa 2011. primetan je pad u poslovnim prihodima, sredstvima, i posebno u profitu koji je smanjen za 29,8 procentna poena. Za razliku od Telekoma, čije je tržišno učešće po broju zaposlenih u 2013. daleko najveće među vodećom četvorkom (47,6%), učešće Telenora po ovom pokazatelju je 5,7%, ali je zato profit ove kompanije u odnosu na 2011. porastao za 22,2 procentna poena, dok su ostali poslovni pokazatelji u padu.
Tržište je segmentirano i prema pretežnoj delatnosti kompanija na četiri grupe: telekomunikacioni operatori, proizvođači opreme, istraživanja i razvoj, treću grupu čine trgovci telekomunikacionom opremom, a četvrtu kompanije koje pružaju sistemsku podršku operatorima. Posmatrano po delatnosti, u 2013. je bilo najviše telekomunikacionih operatora (99), što je 42,7% ukupnog broja preduzeća u sektoru telekomunikacija. Ova delatnost zapošljava 78% ukupne radne snage, ostvaruje 82% ukupnih prihoda i čak 92% ukupne neto dobiti telekomunikacione industrije. Iako je poslovna aktivnost telekomunikacionih operatora u poređenju sa 2011. rasla nominalno između 2,1 i 2,7% po svim najvažnijim poslovnim parametrima, u odnosu na inflaciju ovaj sektor je realno zabeležio pad od 2%, a istovetan trend je pretežan i u ostalim telekomunikacionim delatnostima.
Nedovoljno malih i srednjih preduzeća
Izrazita dominacija telekomunikacionih operatora nad ostalim segmentima poslovanja u ovoj industriji, utiče da sve veći broj malih preduzeća odustaje od posla, komentariše Matijević. On ukazuje na veoma heterogenu strukturu sektora, u kome su više od polovine mikro firme koje, međutim, ostvaruju svega 2% ukupnih prihoda i upošljavaju 3% ukupno zaposlenih. One posluju sa nedovoljno finansijske snage, malim brojem stručnjaka i nedovoljnim upravljačkim sposobnostima. Istovremeno, ukupan broj srednjih i malih preduzeća u ovoj industriji (106) čini 46% svih kompanija i ostvaruje oko petine ukupnih prihoda, što je nepovoljan indikator. „Trebalo bi da ih bude više“, ističe Matijević, „jer su srednja i mala preduzeća odlučujuća za vitalnost sektora i značajna za podizanje njegove konkurentnosti“.
Svi ključni nalazi u analizi upućuju da je telekomunikaciona industrija u Srbiji u stagnaciji, i pored značajnih ulaganja u infrastrukturu i nove servise. Nastavljaju se investicije u mobilne mreže novijih generacija (3G i 4G), uprkos ekonomskim teškoćama. „To je pomoglo dа se stimuliše korišćenje širokopojasnog Interneta, poboljšana je pristupačnost jer su cene smanjene zbog pojačane konkurencije“, komentariše Matijević. Šta su razlozi stagnacije, koja može da uspori razvoj domaćih telekomunikacija i kakve dugoročne posledice može proizvesti trend sve manjeg prisustva domaćih preduzeća u ovom sektoru su najvažnija pitanja za stručnu javnost i kreatore ekonomske politike, smatra Matijević, koji najavljuje da će Mineco ove teme detaljnije obraditi u narednim analizama telekomunikacionog tržišta.
Ima li Srbija razloga da veruje da ishod njene tranzicije ima veze sa pobedom Sirize i pobunom evropske periferije?
Pre tačno 27 godina, u bivšoj Jugoslaviji je donet Zakon o preduzećima koji je otvorio vrata demontaži socijalističkog samoupravljanja i otvorio put vlasničkoj transformaciji tadašnjeg društvenog kapitala, a Srbija se ovog proleća ponovo sprema da u tom poslu ukuca još jedan ekser – privatizacijom ili gašenjem preostala 502 preduzeća u restrukturiranju.
Iako je šampion u otezanju tranzicije, i u odnosu na bivše jugoslovenske republike i na nekadašnji istočni blok koji se u taj voz ukrcao devedesetih (i od tada zabeležio neravnomerne uspehe), globalna kriza koja je pokrenula svetsku raspravu o (ne)održivosti sadašnjeg modela kapitalizma i (ne)podnošljivoj nejednakosti, stvorila je kod građana Srbije uverenje da su patnje kroz koje prolazi, i tek treba da prođe tokom novog pokušaja fiskalne stabilizacije i nagoveštenih reformi, deo ovog globalnog istorijskog trenutka.
U reakcije na probleme kroz koje prolaze zemlje južne Evrope, izmoždene merama štednje, „učitavaju se“ domaće nevolje sa lošom privatizacijom i lošim vlasnicima, a osiromašenje domaćeg stanovništva doživljava se kao deo priče o kojoj govore u Srbiji popularni i vrlo praćeni ekonomisti Džozef Štiglic i Pol Krugman, zagovornici neophodnosti smanjenja nejednakosti i okončavanja mera štednje u Evropi.
U istom kontekstu se u Srbiji kao bez daha prati svaki potez grčke Sirize, nove političke nade levice, i čitaju vesti o ekonomisti Tomasu Piketiju i njegovoj knjizi „Kapital u 21. veku“, novoj uzdanici levice i, bez ulaženja u detalje, podržava njegov predlog uvođenja globalnog visokog poreza na sloj imućnih, kao jedine mere koja bi kaitalizam mogla spasti od kolapsa.
Kad se tome doda utučenost zbog nezaposlenosti, niskih zarada i kršenja radnih prava, zbog kojih se protestuje na ulicama gotovo svih evropskih gradova, a kod nas uglavnom tiho ropće, nije čudno što uporedo sa očajem u Srbiji raste slava stvarne ili izmaštane socijalističke prošlosti i priželjkivane budućnosti. Taj žal za vremenom ekonomske sigurnosti nije samo fenomen rezervisan za sada već malu grupu ljudi koja je živela i radila u to doba, već je predanje koje su i mlade generacije, rođene na početku tranzicije, prihvatile od svojih roditelja. Taj „cool socijalizam“ sada dobro naleže na leve ideje, koje su među nezaposlenim mladim ljudima širom sveta u modi.
U kakvom sistemu zapravo živimo u Srbiji i da li naše nezadovoljstvo ima veze sa nezadovoljstvom drugih prezrenih na svetu?
Po mišljenju Ljubomira Madžara, ekonomiste sa životnim i stručnim iskustvom iz oba sistema, „ključna reč u dijagnozi naše aktuelne situacije je institucionalni vakuum. Prethodni sistem je lako srušen a novi (još) nije uspostavljen. U tom vakuumu donosi se na brzinu ogroman broj propisa, loše smišljenih i još gore napisanih, kontradiktornih između sebe i u samima sebi. Takva loša armatura je izvor ogromne poslovne neizvesnosti koja sputava i unazađuje tržišnu privredu.“
Socijalizam je kao društveno-ekonomski poredak nestao ali su njegove posledice ostale, smatra Madžar: ljudi se slabo okreću samostalnim inicijativama i „spas“ očekuju od države, smatrajući, baš kao i u socijalističko vreme, da je njen osnovni zadatak „briga o čoveku“. „Ova država dobrim delom nastavlja tu tradiciju. Hapse se, i to uz ogroman publicitet, poslovni ljudi, a biračko telo te akcije oduševljeno pozdravlja. Ti nišči duhom birači zaboravljaju da nema nikog drugog ko bi mogao da ih zaposli i da im osigura povećavanje bednih dohodaka osim tih „tajkuna“ i s njima povezanih sitnijih privrednika“, kaže Madžar.
Današnja štednja koja nas stavlja pred slične izazove kroz koje su prošle Portugalija, Španija i Grčka, nije pitanje nepravednog nametanja ovakvog ekonomskog izbora već činjenice da smo se u samoupravnom socijalizmu, koristeći obilne prilive stranih sredstava, navikli na potrošnju koja je daleko iznad naših stvarnih mogućnosti, upozorava ovaj ekonomista.
Sve do izbijanja krize takav trend je nastavljen i zahvaljujući prilivima od privatizacije nekadašnjih najboljih socijalističkih preduzeća.
Ukratko, smatra profesor Madžar, muka Srbije je autohtona, njen izvor nije u uvođenju neoliberalnog koncepta, već u njegovom odsustvu. „Srbija je onoliko liberalna država koliko je Albanija Envera Hodže bila demokratska. U socijalizmu je država bila sve i svja, ali ni danas nije mnogo manje moćna. Subvencije, preraspodele dohotka, zabrane i selektivno davane dozvole, glomazna, skupa i troma administracija, manipulisanje sudskim postupcima… sve je to čini nezdravo moćnom… Možemo li se nadati da će red u privredi zavesti onaj koji je glavni protagonista nereda?“
Kasno Mirko na megdan stiže
Za profesora Stojana Dabića, bankarskog stručnjaka i dugogodišnjeg direktora Invest banke (nekadašnje najveće srpske banke koja je sa ostalima otišla u još neokončani stečaj), ključna reč za objašnjenje onoga u čemu smo se našli je -„nekritičko prihvatanje“ – zakona i rešenja uglavnom iz Evropske unije, a koji se kod nas zbog nekompatibilnosti sa okruženjem teško primenjuju.
Period od 2000. godine do danas je karakterističan po rasprodaji i potrošnji najvećeg dela prodate imovine stvorene u periodu posle 1946. godine. „Nesporna je činjenica da svojim potomcima nećemo ostaviti skoro ništa od onog što je nasleđeno od prethodnih generacija. Umesto uvećane imovine ostavićemo im enormno visok obim duga koji je korišćen ne za razvoj privrede već najvećim delom za pokriće opšte i zajedničke potrošnje. Proteklih 27 godina je karakteristično po nestanku dve Jugoslavije, po gašenju domaćeg razvojnog bankarstva i po gašenju dela privrede koji se bavio stvaranjem nove vrednosti.“
„Likvidacijom domaćih banaka 2002. godine, tržište finansijskih usluga je prepušteno bankama sa inostranim vlasnicima. Gašenje i rasprodaju velikih firmi nije bilo moguće do kraja izvršiti uz postojanje generatora njihovog razvoja u licu četiri velike banke. Za završetak zamišljenog projekta rasprodaje, pod nazivom privatizacije, najboljih preduzeća zavodi se stečaj nad ove četiri banke koje su pokrivale preko 80% preduzeća značajnih za razvoj privrede Srbije i koje su posedovale oko 75% ukupnih poslovnih jedinica banaka Srbije. Ovaj potez u istoriji svetskog bankarstva nije zabeležen a svetskim autoritetima iz oblasti bankarstva i finansijskog tržišta je ostao nerazumljiv“, kaže Dabić.
U svojoj analizi finansijskog upravljanja u Srbiji i Jugoslaviji, profesor Dabić iznosi tezu da je u periodu od 1862. godine (od kneza Mihaila Obrenovića) do 2000., bez obzira na društveno ekonomsko uređenje, država bila opredeljena da uz pomoć snažne domaće finansijske institucije, stručno i kadrovski opremljene, podrži dugoročne ciljeve privrednog rasta.
„Sasvim je sigurno da današnji budžetski deficit ne može biti rešen samo merama štednje kroz smanjenje zaposlenih i drugih davanja, jer je učešće ušteda stvorenih na ovaj način znatno ispod budžetskog deficita. Trajno rešenje budžetskog deficita je moguće ostvariti, pored mera štednje, jedino povećanjem privredne aktivnosti koja će generisati i veće budžetske prihode“, smatra dr Dabić.
Postojeće banke ne raspolažu kadrovima osposobljenim za praćenje razvojnih programa jer su oni uglavnom obučeni za odobravanje kratkoročnih kredita koji nose najveću dobit. Takav cilj privatnih banaka nije sporan, ali ih zbog tako definisane poslovne politike čini nepodesnim za finansiranje razvoja.
Intervencije vlade, da kreditima za likvidnost pomogne preduzećima tokom krize, nisu zamena za nepostojeću snažnu državnu banku koja bi pratila dugoročne privredne projekte. Kad je bivša vlada 2008. konačno odlučila da reaguje na ovakvu anomaliju, lansirana je ideja o stvaranju razvojne banke. Ideja je prihvaćena među privrednicima, ali je u stručnoj javnosti izazvala kontraverze zbog podozrivosti prema mogućnosti da država, koja se pokazala lošim gazdom mnogih komercijalnih banaka, i na ovom specifičnom bankarskom zadatku zakaže.
Na kraju je, čini se bez ozbiljne namere, i objektivnih finansijskih mogućnosti da to sprovede, vlada bivšeg srpskog premijera Mirka Cvetkovića pripremila zakon o razvojnoj banci Srbije, neposredno pred izbore, a on naravno nikada nije primenjen.
Polaznici resavske škole
Da li smo danas ipak bliži kapitalizmu nego što smo to bili u vreme naše verzije socijalizma sa tržišnim elementima, ili smo samo lošiji na drugačiji način a jednako daleko od tržišne privrede?
„Ukoliko se pod kapitalizmom podrazumevaju tržišna ekonomija i demokratske slobode, tada bi se moglo reći da smo tu negde, bar u opsenarskom smislu“, kaže ekonomista Kosta Josifidis. „Sudbina malih država je imitatorsko prepisivačka, pa se i tu improvizatorski snalazimo. Tržište je zavladalo u svom sirovom i surovom obliku, više nalik na kasno 19-vekovnu i rano 20-vekovnu formu nedefinisanosti odnosa slobodne i ograničene konkurencije, nepostojanja adekvatnog socijalnog dijaloga na relaciji kapitala i rada, države takođe.“
„Ogroman institucionalni vakuum između prethodnog i predstojećeg normativnog okvira omogućio je procesualnu raspojasanost i raskalašnost kapitalske i političke nomenklature, iz čega je rad izašao kao gubitnik, sa visokim stepenima fleksibilizacije i neizvesnosti, masovne nezaposlenosti i besperspektivnosti. Sve se izmešalo i kreiralo neki želatinasto-pihtijasti sistemski gemišt“, kaže Josifidis. „Ključni problem je dakle, institucionalni deficit, na svim nivoima. Otuda je strategija ka evropskim integracijama odgovarajuća, bar u kontekstu prepisivanja načina funkcionisanja i operacionalizovanja društva i ekonomije u svim segmentima koji impliciraju integrisanost u širi institucionalni okvir.
Taj višegeneracijski posao, koji i dalje izmiče nekim istočnoevropskim državama poput Rumunije i Bugarske, suočenih sa egzodusom svog stanovništva u druge zemlje, čeka i Srbiju ako ne uspe da krene u smeru (nekog) kapitalističkog modela, atraktivnog za o(p)stanak populacije na ovim prostorima. Ako ga ne nađe, u Srbiji će se nastaviti demografski pad i emigrantski cunami, što svaki dalji trud u ispravljanju sistema čini besmislenim, smatra Josifidis.
Na levoj sceni Srbije, Hrvatske i Slovenije već dve godine se intenzivno vode rasprave iz sasvim drugačijeg ugla: polazišna tačka je da bivše socijalističke zemlje nisu ponavljači tranzicije samo zašto što prave greške ili ih vode korumpirani političari, već su one takve kakve su, već na svome odredištu, a ono je na periferiji evropskog kapitalizma i predstavlja logičko ishodište mehanizma koji je u srcu funkcionisanja neoliberalnog modela koji funkcioniše otprilike ovako: privatizacija privrede, deregulacije tržišta i pretvaranje svega pa i ljudi u potrošna dobra, uslovili su drastičnu polarizaciju društva, a napori zemalja u regionu da privuku strane investitore i obezbede podsticajnu poslovnu klimu proizveli su trku ka dnu u nadnicama.
Jedan od aktera ove debate koja se u Sloveniji zahuktala povodom zahteva Evropske komisije prema Sloveniji, da privatizuje svoju ’srebrninu’ i smanji i korporativizuje državni sektor (kao uostalom i Srbija), jeste i jedan od najcenjenijih jugoslovenskih i slovenačkih ekonomista, oštar kritičar socijalističkog sistema a sada i EU i neoliberalizma – Jože Mencinger, pisac i potpisnik peticije protiv prodaje Telekoma Slovenije i drugih slovenačkih preduzeća.
Ni ovaj diskurs ni ta tema nisu novi, samo su 70-tih godina prošlog veka bili tipični za Latinsku Ameriku u vezi sa čijim posrtanjem su se tada vodile diskusije o ulozi kapitalističkog centra u „razvoju nerazvijenosti“ trećeg sveta, kaže profesor Jurij Bajec stručnjak za uporedne privredne sisteme, koji je o ovoj, tada hit temi među intelektualcima, napisao knjigu.
Nova kriza ne samo da je navela neke mejnstrim ekonomiste da oduvaju prašinu sa Marksove zaostavštine, ili da s njom koketiraju, nego je u prvi plan stavila i ideje Roze Luksemburg, klasika u proučavanju akumulacije kapitala. „Suštinska analiza globalnih procesa kapitalizma u centru i na periferiji nije moguća bez primene kategorija političke ekonomije i Marksovog metoda ekonomske analize. Neoklasična analiza koliko god bila rigorozna, jednostavno ne može da bude instrumentarijum proučavanja društveno ekonomskih procesa i logike kapital odnosa u njegovoj savremenoj fazi, uloge države i načina funkcionisanja tržišta, međusobnih odnosa elita i „ostalih“, poslodavaca i zaposlenih, domaćeg i inostranog kapitala, kaže Bajec.
Ako na sebe pogledamo iz ugla zemlje na periferiji evropskog kapitalizma, pomno praćenje sudbine Sirize itekako ima smisla. Jedno od dva ključna pitanja rasprave o mogućnostima „demokratskog socijalizma“ je pitanje da li se on može ostvarivati samo u jednoj zemlji ili je za ostvarenje tog cilja potrebna internacionalizacija, a drugo „šta su alternativne politike?“, gde je levica, zbog nedostatka ideja i gubila izbore i pomerala se poslednjih decenija ka centru.
Na najavu Sirize da će izaći sa novim ekonomskim modelom a sa evropskim poveriocima razgovarati o restrukturiranju svog duga, već smo čuli domaći odgovor – Srbija je „po svojoj veri u težak rad, u teške strukturne reforme, promenu naših navika, naše svesti, i teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede“ bliža Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima nego „braći i prijateljima u južnoj Evropi“.
broj 114, februar 2015.
Zašto je nadležni ministar u uredbu o radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći učitao više sadržaja nego što u njoj stoji? Da li je ideja o obaveznom zarađivanju socijalne pomoći, koja je po duhu potpuno suprotna našem zakonu, plod ishitrene revnosti ili novo testiranje javnog mnjenja za skretanje udesno? Kako god, odvukla je pažnju javnosti od suštinskog pitanja kako društvo može da pomogne ljudima u dugotrajnoj oskudici da iz nje izađu.
Uredba o radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći, čiji je stvarni domet trebalo da bude određivanje mera aktivacije i uspostavljanje saradnje centara za socijalni rad i Nacionalne službe zapošljavanja u postupku aktivacije, i ništa više od toga, ustalasala je javnost, pokrenula nekoliko inicijativa za ispitivanje njene ustavnosti (Zaštitnika građana, nevladinih organizacija i Demokratske stranke) i postala jednokratna tema za medije.
Između workfare – tj. obaveze korisnika socijalne pomoći i/ili naknada za nezaposlenost da rade na `društveno korisnim` poslovima dok primaju pomoć, koju je u javni diskurs, nehotice ili s namerom, uveo ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin i politike aktivacije koju poznaje naš zakon, postoji značajna razlika.
Kod workfare-a je akcenat je na tome da korisnici socijalne pomoći moraju da odrade ono što dobijaju od društva, iz sledećih razloga: jer poreski obveznici treba da steknu utisak da za svoj novac koji odvajaju za ove potrebe „dobijaju nešto za uzvrat“, (efektan način za pridobijanje populističkih poena), jer će kod korisnika koji su dugo izvan tržišta rada osvežiti radne navike i treće jer, navodno, ovakvo angažovanje podstiče socijalnu koheziju.
U praksi se ovo rešenje koje je u Velikoj Britaniji uvedeno 2011, po ugledu na američki uzor (koji je kasnije sledila i Mađarska) pokazalo kao veoma kontraverzno jer zapošljava ljude izvan sistema zaštite radnih prava, korisnicima socijalne pomoći daje zadatke slične ili istovetne onim koji obavljaju osuđenici koji izdržavaju kaznu kroz obavljanje društveno korisnog rada i „oduzima vreme korisnika socijalne pomoći da tragaju za programima osposobljavanja i poslovima za koje poseduju nekakve kvalifikacije i afinitet“. Takav je zaključak izvelo britansko ministarstvo za rad i penzije posle analize iskustava SAD, Australije i Kanade. Pojedine britanske kompanije odbile su da angažuju takve radnike citirajući neetičnost takvih rešenja.
Preciznosti radi treba reći da je koncept aktivacionih politika, novost i u svetu, koji ga je prigrlio u vreme krize 2007. kada su se i najrazvijenije zemlje suočile sa činjenicom da nisu u stanju da korisnicima neograničeno obezbeđuju veoma solidnu socijalnu pomoć, (što kod nas nije slučaj). Sve politike aktivacije (a imaju ih sve zemlje OECD), predstavljaju pomeranje diskursa na desno i u zemljama izrazito socijaldemokratske i leve orijentacije, ali sa nešto istančanijim modalitetima podrške građanima u nevolji.
Na nivou EU ne postoji veliki broj evropskih direktiva već je izabran otvoreni metod koordinacije (princip uređivanja pojedinih oblasti u EU) i davanje smernica u vezi sa njima. Jedna od njih je zapošljavanje, socijalna politika i inkluzija, čiji je aktivacija deo. Reč je o veoma složenom konceptu čiji modaliteti u velikoj meri zavise od finansijskih mogućnosti i afiniteta zemalja u kojima se sprovode.
U našem Zakonu o socijalnoj zaštiti, usvojenom 2011. posebno je istaknuta proaktivna uloga korisnika. On predviđa mogućnost da Centri za socijalni rad (CSR) sklapaju sporazume (individualne planove aktivacije) sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Predviđaju se i posebni protokoli sa Nacionalnom službom zapošljavanja (NZS), kako bi se povećale mogućnosti za zapošljavanje radno sposobnih korisnika pomoći, objašnjava Ljubomir Pejaković, dugogodišnji poznavalac ove oblasti i saradnik NVO Mreža istraživača socijalnih prilika (Mreža ISP).
„U javnosti osporavana uredba, prevashodno, ima za cilj da propiše mere socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći u skladu sa članom 80. Zakona o socijalnoj zaštiti. Sve mere koje su u uredbi navedene su legitimne i ne vidim u njima ništa što bih osporio“, kaže Božidar Dakić, konsultant i raniji direktor Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. „Drugi cilj uredbe je bliže uređivanje saradnje CSR i NSZ što proizilazi iz člana 86. Zakona o socijalnoj zaštiti iako se, verovatno greškom, uredba ne poziva na ovaj član zakona. Sama Uredba ne predstavlja svetao primer podzakonskih akаta i imao bih brojne sugestije u odnosu na njen sadržaj, koji, svakako, nije uzrok neslaganja koja su mogla da se čuju u javnosti. Diskusija koja se povela u medijima, zapravo ne proizilazi iz uredbe već iz njenog trapavog predstavljanja i nedostatka akata koji bliže uređuju aktivaciju korisnika novčane socijalne pomoći“.
Te trapavosti, su sudeći prema izveštavanju medija o angažovanju korisnika na uređenju dvorišta crkve Sv. Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici uši korisnika veoma dobro uhvatile pa su u njihovim izjavama dominirali poruke poslušnosti i zahvalnosti državi.
„Nasuprot utisku koji je stečen u javnosti, Uredba nigde ne predviđa posledice za korisnike NSP-a u slučaju da odbiju neku od mera. Šta više, uredba to ne može da propiše jer su uslovi za prestanak prava na novčanu socijalnu pomoć, zakonska materija i ne propisuju se podzakonskim aktima“, kaže Dakić. „U članu 4. Uredbe, gotovo da je prepisana odredba člana 80. ZSZ koja predviđa umanjenje ili prestanak prava na NSP u slučaju neopravdanog neizvršenja sporazuma o aktivnom prevazilaženju posledica nepovoljne socijalne situacije. Dakle, uslov za umanjenje i prestanak prava je propisan Zakonom a ne uredbom.“
Druga tema koja je okupirala pažnju javnosti je umanjenje ili prestanak prava na NSP u slučaju da korisnik odbije učešće u javnim radovima odnosno umanjenje iznosa NSP u odnosu na prihode stečene putem obavljanja javnih radova. „Ova tvrdnja se ne može svrstati čak ni u slobodno tumačenje Zakona i podzakonskih akata jer je u potpunoj suprotnosti sa istinom. Naime, članom 86. stav 3 ZSZ predviđeno je pravo korisnika NSP na učešće u javnim radovima što znači da mu iznos NSP-a ne može biti umanjen na osnovu prihoda stečenih obavljanjem javnih radova“, objašnjava sagovornik B&F.
Treće pitanje koje se vezuje za Uredbu odnosi se na zapošljavanje na određenim poslovima. Korisnik NSP-a kao i svako nezaposleno licе, u skladu sa propisima koji uređuju oblast zapošljavanja ali i ZSZ, ima obavezu da ne odbije odgovarajuće zaposlenje koje mu je ponuđeno. Korisnik NSP-a ne može snositi nikakve posledice u pogledu prava na NSP u slučaju da odbije posao koji nije u skladu sa kompetencijama. Ovo takođe nije, niti može biti, uređeno Uredbom o merama socijalne uključenosti, navodi Dakić.
Povrh toga, uredba u ovom trenutku nije primenljiva jer nedostaju najmanje dva podzakonska akta. Prvo potrebno je da ministar propiše sadržaj individualnog plana aktivacije odnosno sporazuma o aktivnom prevazilaženju posledica nepovoljne socijalne situacije. Drugo, aktivacija je usluga socijalne zaštite koja spada u grupu savetodavno-terapijskih i socio-edukativnih usluga (član 40. Stav 1 tačka 4 ZSZ). Zakon je predvideo da standardi za ovu grupu usluga budu uređeni podzakonskim aktom ali to, na žalost, još uvek nije učinjeno, slažu se Pejaković i Dakić.
Nije na odmet reći da kod nas postoje brojna istraživanja o zainteresovanosti korisnika za radnu aktivaciju. Tako je na primer Romski informativni centar u istraživanju o dobrovoljnom radnom angažovanju (2012) naveo da su brojni eksperimentalni programi koji su u nekim gradovima u Srbiji bili sprovođeni još od 2007. ocenjeni uspešnim i od strane korisnika i od strane preduzeća u kojima su oni bili angažovani (uključujući tu i interes za trajno angažovanje radnika). U studiji Marine Petrović, „Socijalna pomoć i aktivacija u Srbiji: U potrazi za inkluzivnim rešenjim“ (CLDS) čiji je cilj bio da ponudi osnovu za procenu efekata Zakona o socijalnoj zaštiti, detaljno su navedeni razlozi zbog kojih je samo polovina korisnika NSP prijavljena kod službi zapošljavanja aktivno tražila posao (osnovno ili niže obrazovanje, invaliditet, bolest, nega drugog lica i obeshrabrenost), i sugeriše da su javni radovi (čiji je obim od tada znatno redukovan), daje dobre rezultate među korisnicima NSP iz starosnih grupa 30-49 i 50-64, dok mlađim korisnicima treba ponuditi povratak u sistem obrazovanja, dokvalifikaciju i subvencionisano zapošljavanje. U studiji se takođe navodi da bi „za one koji ne žele da se vrate u školu niti da učestvuju u obuci, uslovljavanje novčane pomoći učešćem bio dobar podstrek. “
Ta ili slična rečenica zajedno sa još jednom konstatacijom iz ove studije da „rezultati (sprovedene ankete prim.aut.) pokazuju da je postojeći sistem socijalne zaštite u Srbiji pasivan i da podstiče zavisnost od socijalne pomoći“, je verovatno bila ministrova inspiracija.
To međutim i dalje ne daje kart blanš za uslovljavanje NSP. Naprotiv, objašnjava Dakić, „sve dok traju mere poput obrazovanja, stručnog osposobljavanja, ili učešća u javnim radovima, korisnik uredno prima novčanu socijalnu pomoć sve do trenutka ostvarivanja prihoda koji su viši od cenzusa za ostvarivanje prava na NSP koji je predviđen Zakonom“.
Još jedna studija “Od neaktivnosti do zaposlenosti – Analiza uticaja javnih politika i faktora koji utiču na neaktivnost: Mogućnosti za rast aktivnosti i zaposlenosti“ (2012) koju je Fond za razvoj ekonomske nauke uradio za Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva ukazuju na to šta bi uredbom i pravilnicima trebalo poboljšati. Rezultati istraživanja FREN ukazuju na nisku povezanost između sistema socijalnog osiguranja, zapošljavanja i obrazovanja: prema svedočenju korisnika NSP u svega 3% situacija radnici NSZ upućuju korisnike na usluge socijalnih radnika, dok socijalni radnici u 0,5% situacija upućuju na usluge koje pruža NSZ. Uz to, socijalni radnici i savetnici u NSZ veoma retko (u 4% situacija) upućuju korisnike NSP ka sistemima formalnog obrazovanja.
Kako to prevazići u uslovima kad su centri za socijalni rad već preopterećeni, a svaki stručni radnik bi sada morao da uradi i vodi realizaciju za oko 70 individualnih planova aktivacije je posebno pitanje, kaže Pejaković.
Drugi važan uvid FREN je da korisnici NSP oklevaju da se zaposle makar i sa pola radnog vremena jer bi odmah izgubili pomoć države (što je posebno važno za žene koje treba da se brinu i o deci) zbog čega je FREN predložio rešenja koje bi podsticale korisnike NSP da se zaposle, odnosno da izvesno vreme dobijaju i deo socijalne pomoći kao nagradu što su našli posao. To bi ujedno bio i korak ka smanjivanju sive ekonomije u kojoj su ponekad korisnici pomoći uključeni.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
Iako nema tačnih podataka koliko se metalnog otpada odlaže na nelegalnim otpadima na kojima se odvoze i otpadna vozila, stručnjaci upozoravaju da se veliki deo trgovine obavlja u sivoj zoni, kao i da njihovo dugo taloženje može da prouzrokuje zagađenja zemljišta, ali i podzemnih voda ako lokacija nije propisno obezbeđena.
Upravljanje otpadom, kao i ulaganja u obnovljive izvore energije i zelenu gradnju, moglo bi doneti značajan rast investicija i nova radna mesta, izjavio je direktor „Scholz grupe“ Oliver Šolc. U okviru ovog holdinga posluje Centar za reciklažu u Beogradu, a u tom preduzeću ukazuju da se veliki deo trgovine otpadnim metalom obavlja u sivoj zoni.
Šolc ukazuje na činjenicu da u svetu vlada velika potražnja za metalnim otpadom koji se koristi kao resurs i umesto rude gvožđa u železarama. Govoreći o količinama, on je kazao da bi bilo korisno kada bi se utvrdilo koliko takve vrste otpada ima.
Tu su vrlo često i stari automobili, a Šolc ukazuje da u starim vozilima postoje mnoge vrste otpada poput bakra, aluminijuma i nerđajućeg čelika, ali i plastike.
Da bi se operater ozbiljno bavio tim poslom, trebalo bi da ispunjava određene uslove, odnosno morao bi da ima odgovarajuću lokaciju, registrovanu firmu za to, objekte, planove, studiju o uticaju na životnu sredinu, saglasnost svih nadležnih organa, finansijsku garanciju, plaćene administrativne takse.
Govoreći o primerima poslovanja u toj oblasti u nekim drugim zemljama, Šolc je kazao da postoji dosta pozitivnih primera, a većina je postignuta visokim ekološkim i tehnickim standardima zahtevanim kroz propise, odnosno zakonodavstvo.
Na primer, u Evropskoj uniji je Direktiva o otpadnim vozilima na snazi od 2000. godine, a sadrži zahtev za dostizanje kvote za reciklažu otpadnih vozila.
Šolc Grupa je prva kompanija koja ima potvrdu da su otpadna vozila „pokrivena“ sa više od 95% u 2015. godini.
Od 1. januara ove godine, kompanije imaju obavezu da ispune više kvote u odnosu na Direktivu o otpadnim vozilima, a pre toga kvota je iznosila 85%.
Iz resornog ministarstva navode da ne postoje pouzdane evidencije o nelegalnim skladištima na koja se odlažu otpadna vozila, a da je vlasnik otpadnog vozila, po Zakonu u obavezi je da ga preda operateru, koji ima dozvolu za upravljenje ovom vrstom otpada.
U praksi je situacija drugačija, jer vlasnici svoja otpadna vozila, nakon ođave prodaju neregistrovanim subjektima na osnovu ponude koju dobijaju, navode u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine. Skladišta ovih subjekata nisu obeležena i često se nalaze na privatnim posedima.
Drugi problem su auto radionice koje i same zbog potreba obavljanja delatnosti otkupljuju vozila i vrše tretman, uglavnom rasklapanje, a nakon toga ih ostave neobezbeđene ili ih predaju, kao metalni otpad skladištima za metalni otpad.
Otpadna vozila klasifikovana su kao opasan otpad jer sadrže opasne materije kao što su antifriz, razne vrste ulja, akumulator, teški metali….
Neodgovarajuće rasklapanje, kao i odlaganje otpadnih vozila i delova vozila bez izdvojenih opasnih materija može da prouzrokuje zagađenja zemljišta i podzemnih voda ako je lokacija na kojoj se tretman obavlja bez propisane zaštitne podloge i ako se ne izvrši propisno zbrinjavanje prisutnih opasnih materija.
Nadležni organ za izdavanje dozvola za skladištenje, odnosno tretman otpadnih vozila su Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, i nadležni organ u lokalnoj samoupravi za tretman otpadnih vozila iz kojih su uklonjene opasne materije i opasne komponente.
Republička inspekcija za zaštitu životne sredine redovno kontroliše registrovana skladišta, kojima je dozvolu za obavljanje delatnosti upravljanja otpadnim vozilima izdalo ministarstvo, a u skladu sa planom koji se priprema na početku godine.
Takođe se obavlja i nadzor po prijavama građana ili prijavama koje prosleđuju lokalne samouprave.
Jedinice lokalnih samouprava dobile su u nadležnost da na svojoj teritoriji u skladu sa Odlukom organizuju postupak sakupljanja i predaje otpadnih vozila, čiji je vlasnik nepoznat odnosno da ih predaju operaterima koji poseduju dozvole za skladištenje i tretman, dodaju predstavnici ministarstva.
Sankcije za neuslovno upravljanje otpadom propisane su Zakonom o upravljanju otpadom.
Za privredno društvo podnosi se zahtev za privredni prestup, a nadležni sud ima pravo da izrekne novčane kazne u iznosu od 1, 5 do tri miliona dinara.
Izvor: eKapija
Građani Beograda su sve nezadovoljniji i kvalitetom javnog prevoza ali i činjenicom da za isti moraju da plaćaju kartu. Činjenica je da se prevoz oduvek plaćao ali u poslednje vreme se u Srbiji vrlo dobro primaju levičarske ideje koje dolaze iz inostranstva, pa tako i ona o egalitarizmu, koju smo pre više od 30 godina napustili. Zato je logično postaviti pitanje – može li gradski prevoz biti besplatan?
Neki građani Stokholma bi sigurno rekli da je to moguće. Tamo se naime oko 500 građana udružilo i napravilo sopstvenu šemu za izbegavanje plaćanja karata u podzemnoj železnici kojom se svakodnevno voze. Njihov pokret se zove Planka.nu i deluje i Geteborgu, Oslu i još nekoliko gradova manje poznatih našoj javnosti.
Svaki član ove organizacije mesečno plati članarinu od oko 12 dolara da bi se posle toga vozio bez karte za prevoz. Ako bude uhvaćen kaznu od 120 dolara plaća Planka.nu. Ovo je ušteda za sve njegove članove koji bi inače u drugim okolnostima nedeljnu kartu plaćali oko 35 dolara. Zapadni mediji pišu da je do sada iznos koji pokret prikupi uvek bio dovoljan da se plate sve kazne, zato što kontrolori ne uhvate baš svakoga ko se “švercuje”.
Ova strategija švedskog pokreta Planka.nu ima u sebi i političke osnove: njegovi pripadnici veruju da bi gradski prevoz trebalo da bude besplatan, kao i obrazovanje, biblioteke ali i zdravstvena nega, kako veruju članovi pokreta u nekim zemljama Evrope. Oni smatraju da bi besplatan gradski prevoz smanjio broj vozača automobila na ulicama i samim tim unapredio kvalitet vazduha. U SAD na primer vlasti subvencionišu između 57% i 89% operativnih troškova autobuskih prevoznika i između 29% i 89% železničkih, pa je javni previz u suštini veoma isplativ stanovništvu. Kada bi bio još dostupniji, na primer besplatan, misle pripadnici Planka.nu, sigurno bi se smanjio broj automobila na ulicama a samim tim i količina izduvnih gasova, dakle i materijalna sredstva koja se izdvajaju za saniranje štete od zagađenja.
Ovo ne bi bio prvi takav slučaj u istoriji. Najraniji eksperiment sa besplatnim gradskim prevozom odigrao se u Rimu početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Gradske vlasti su naime zbog velikih saobraćajnih gužvi odlučile da autobusi budu besplatni za stanovnike. Na početku su mnogi Rimljani bili zbunjeni, očekujući da je to neki trik, međutim vrlo brzo je porastao broj putnika u prevozu. Ubrzo su gužve postale prevelike pa su se neki ljudi vratili automobilima, a šest meseci kasnije ovaj skupi eksperiment je obustavljen.
Tri slična pokušaja odigrala su se kasnih sedamdesetih i u Sjedinjenim Državama – u Denveru, Trentonu i Ostinu. Ispostavilo se da su ovi eksperimenti privukli veći deo putnika u gradski saobraćaj ali to nisu bili vozači automobila, nego oni koji su obično pešačili da ne bi plaćali kartu. Zato su smatrani neuspešnima.
Međutim početkom 2000-ih je ova ideja opet razmatrana. Pre tri godine je u izveštaju koji je sponzorisala Federalna administracija za saobraćaj analizirana situacija u 40-tak američkih gradova u kojima je prevoz besplatan i ispostavilo se da je njihov eksperiment više nego uspešan. Broj putnika u gradskom prevozu je u ovim gradovima rastao i do 60%, ali najveći uspeh je zapravo zabeležen u malim gradovima.
No, postoji ipak i jedan veliki grad koji je ovo pokušao. U 2013. godini je Talin, glavni grad Estonije, učinio gradski prevoz besplatan za sve građane. Godinu dana kasnije objavljen je zvaničan izveštaj po kojem je rast korisnika prevoza porastao za samo 1,2% ali i prema kojem je tri puta više stanovnika Talina želelo da se registruje kao stanovnik ovog grada.
Više smisla od uvođenja besplatnog prevoza ima raspoređivanje cena (pa i besplatnog prevoza) po vrsti vozila. Tako je na primer singapurski metro sistem 2013. godine između 8:15 i 9:15 ujutru bio krcat pa su gradske vlasti besplatan prevoz dale osobama koje bi se u tom periodu vozile drugim prevoznim sredstvima. Ovo je bio poprilično uspešan eksperiment pa sada i u singapurskom metrou “može da se diše”.
Širom Skandinavije se ipak i dalje vode debate o tome da na besplatan prevoz ne treba gledati kao na “ekološki” benefit već kao na dalju evoluciju humanizma, jer zašto i siromašnijim građanima ne bi bilo omogućeno da na brz i jednostavan način stignu do željenog cilja? Poznajući mentalitet naroda iz Severne Evrope ova za sada utopija mogla bi i biti ostvarena, a dotle – uvek imaju mogućnost da koriste Planka.nu.
Izvor: The Atlantic
Uprkos posledicama ekonomske krize, mala i srednja preduzeća, naročito porodična, i dalje su „kičma“ italijanske privrede, kaže Dalija Natanijel, direktorka preduzeća Natex Ingredients Srl iz Milana, među čijim partnerima je i jedna porodična firma iz Srbije. Iskustvo italijanske firme sa partnerom iz Srbije pokazuje da su ključni faktori za uspeh isti, bez obzira na specifičnosti lokalnih uslova poslovanja.
„Radila sam sa svojim ocem, majkom, bratom, a sada radim i sa svojim suprugom. Najveća prednost porodične firme je to što radite sa osobama kojima u potpunosti možete da verujete. Sa druge strane, kada se oko nečega u poslu ne slažete, mnogo je teže odvojiti profesionalno od privatnog. Kada ste zaposleni u kompaniji za koju vas ne vežu privatni odnosi, poštovaćete odluku nadređenog i kada se sa njom ne slažete. Ali ako vam je nadređeni ujedno i blizak rod, to ne mora uvek da bude slučaj. Ukoliko članovi porodice nisu u stanju da poslovna neslaganja rešavaju profesionalno, to može ozbiljno da ugrozi objektivan odnos prema poslovanju“, kaže Dalija Natanijel, direktorka preduzeća Natex Ingredients Srl iz Milana, koje se bavi nabavkom i distribucijom prehrambenih sirovina, pretežno voća, i iza sebe ima dugogodišnju porodičnu tradiciju.
Uvoz najvažnijih prehrambenih sirovina iz celog sveta za potrebe italijanske prehrambene industrije bila je i prva delatnost porodične firme koju je 1963. pokrenuo Dalijin otac, Haskel Natanijel, da bi tokom vremena preduzeće razvilo nove poslove. „Jedan segment se odnosio na ponudu za HORECA sektor, sa gotovim proizvodima u okviru naše robne marke i ekskluzivnm distribucijom u maloprodaji za najpoznatije ugostiteljske objekte, dok je drugi bio okrenut velikim hotelima i kongresnim centrima. U periodu od 2004. i 2007. ove tri poslovne jedinice su prerasle u zasebna preduzeća, od kojih smo prodali ono koje se bavilo proizvodnjom i maloprodajom sopstvene robne marke. Preostala dva su i dalje u porodičnom vlasništvu, jednim upravlja moj brat, a ja sam nadležna za poslovanje preduzeća Natex Ingredients, koje je osnovano 2007. godine“.
Među mnogobrojnim dobavljačima su i oni sa kojima ovo preduzeće radi decenijama, kao ekskluzivni zastupnik na italijanskom tržištu. „Naše tržište danas uglavnom čine srednji i veliki proizvođači prehrambenih proizvoda, ali i bakalnice. Voće koje nabavljamo ima široku primenu u prehrambenoj industriji pa se, osim pripreme voćnih sokova i pirea, ono prerađuje i za mnoge druge namene, uključujući i praškove, ekstrakte i prirodne zaslađivače. To nam je, ujedno, omogućilo da prodaju proširimo na pekare i proizvođače nutritivnih sredstava, aroma i konditorskih proizvoda“.
Drugačiji od drugih
Naša sagovornica smatra da je za uspeh koji su postigli presudna kvalitetna usluga, a da bi se ona pružila potrebno je dobro poznavanje partnera i procena šta su specifične potrebe svakoga od njih. Malo preduzeće mora da bude fleksibilno u odnosu na različite i promenljive potrebe na tržištu, ali je, istovremeno, veoma važno da se fokusira i specijalizuje za određenu tržišnu nišu, kao što je u ovom slučaju sektor proizvodnje voća, te da sa te osnove dalje proširuje svoju delatnost. U konkurenciji multinacionalki koje se bave snabdevanjem prehrambenim sirovinama, malo preduzeće mora da se razlikuje po svojoj ponudi. „Zato smo neprekidno u potrazi za proizvodima koji mogu da pruže dodatu vrednost, bilo da samostalno otkupljujemo i dalje prodajemo robu – što nas u slučaju povećanja cena na globalnom tržištu često dovodi u situaciju da snižavamo svoju maržu kako bismo zadržali kupce, bilo da nastupamo kao brokeri za prehrambenu robu, uz komisiono naplaćivanje. Naša prednost u odnosu na multinacionalke je da brže možemo da reagujemo na promene, ali nam je u toj trci jako važno da sarađujemo sa dobavljačima koji umeju da prepoznaju naš napor da kao mala firma budemo konkurentni“.
Jedan od takvih dobavljača se nalazi i u Srbiji. „Poslujemo sa kompanijom Sirogojno, koja na najbolji način koristi prednosti i specifičnosti lokalnih sorti voća u pravljenju proizvoda sa dodatom vrednošću. Ta kompanija, koja je takođe porodična, je dobar primer kako mala i srednja preduzeća treba da zasnivaju svoj razvoj na brzom i dobro osmišljenom prilagođavanju potrebama na tržištu. Počeli su sa prodajom zamrznutog voća, a zatim, prepoznavši trend da su proizvodi na bazi voća veoma cenjeni u globalnoj prehrambenoj industriji, pronašli način kako da dodaju vrednost svojoj proizvodnji i prošire poslovanje“.
Na pitanje kakvi su uslovi poslovanja za mala i srednja preduzeća u Italiji, posebno u pogledu finansijske podrške za dalji razvoj, Dalija Natanijel odgovara da su državne subvencije retke a bankarski krediti u uslovima ekonomske krize teško dostupni za najveći broj manjih firmi. Ali ne i za Natex. „Krediti su nam potrebni kako bismo u kratkim rokovima isfinansirali inostrane dobavljače. Tokom duge i uspešne poslovne istorije stekli smo među bankama partnere koje nas već decenijama prate, a zahvaljujući neprestanom rastu i neke nove banke su nam ukazale poverenje i ponudile kredite pod povoljnim uslovima. Ali naš slučaj je u aktuelnoj ekonomskoj situaciji pre izuzetak nego pravilo“.
Naša sagovornica podseća da je na hiljade malih porodičnih preduzeća odigralo ključnu ulogu u oporavku Italije nakon Drugog svetskog rata, te da ovaj sektor i danas predstavlja „kičmu“ italijanske ekonomije u kojoj su, za razliku od većine drugih zemalja, velike kompanije pre svega pripadale javnom sektoru. Specifičnost Italije je, po njenim rečima, i u tome što su velike privatne kompanije uglavnom nastajale akvizicijama ili spajanjima italijanskih firmi, a multinacionalke se i dalje drže podalje od italijanskog tržišta zbog veoma visokih stopa oporezivanja, ili sele proizvodnju u „jeftinije“ zemlje, posebno u istočnu Evropu.
Upravljanje u porodičnoj firmi
Mada je italijanski model razvoja malih i srednjih firmi i dalje uspešan, primetne su posledice sve oštrije globalne konkurencije, naročito u uslovima ekonomske krize. „Da biste opstali, neophodno je da stalno “renovirate” svoje poslovanje i da budno pratite promene na tržištu. Najveće žrtve krize u Italiji su male firme koje nisu uspele na vreme da se „prestroje“ i prilagode oštrijim uslovima poslovanja. Mi smo, naprotiv, tokom finansijske krize ostvarili rast, jer smo na vreme prepoznali i iskoristili nove prilike na tržištu. Naime, kada su veliki proizvođači hrane u teškoćama, njihov menadžment najčešće odlučuje da se, radi racionalizacije troškova, smanje zalihe i da se većina usluga „autsorsuje“.
Slično kao u Srbiji, i u Italiji upravljanje porodičnim preduzećima uglavnom ostaje unutar porodice. Primera radi, najvećih sedam kompanija koje se bave proizvodnjom sušenog voća i čiji se obrti kreću između 40 i 100 miliona evra godišnje, još su u porodičnom vlasništvu a članovi porodice su na ključnim upravljačkim pozicijama. U velikim kompanijama koje se bave proizvodnjom napitaka, slatkiša, konzerviranog povrća ili maslinovog ulja i sirćeta vlasnička struktura je mešovita, kaže naša sagovornica. Postoje porodične kompanije, ali i one koje su još davno kupili veliki inostrani igrači (Unilever, Nestle, Kraft, Danone, Gallina Blanca, itd.), kao i italijanske kooperacije koje rade za svoje i tuđe robne marke.
Najveći rizik u dodeljivanju upravljačkih funkcija unutar porodice je loša procena o sposobnosti nekog od članova za određenu poziciju, naročito u segmentu finansijskog i administrativnog upravljanja. Nekada je za razvoj porodične firme bilo dovoljno da ima kvalitetan proizvod ili uslugu po najpovoljnijoj ceni, ali danas umeće finansijskog upravljanja može biti presudnije od toga, ističe Dalija Natanijel i dodaje: „Kada sledeća generacija preuzima upravljanje, ona može imati drugačija znanja i poslovnu viziju, pa kompanija mora biti pripremljena za promene kako bi uspešno prošla tu vrstu tranzicije. Moj brat i ja smo na vreme shvatili da razvoj firme zahteva promene u poslovanju, uključujući i odluku da razdvojimo delatnost u tri zasebne poslovne jedinice. Deset godina nakon toga, mogu sa sigurnošću da kažem da je takva odluka presudno uticala na rast koji smo u međuvremenu ostvarili“.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
U vreme kada nije lako uočiti prilike za rast i razvoj a kamoli ih realizovati, od odeljenja koja se bave finansijskim upravljanjem se traži da svojim organizacijama obezbede sprovođenje strateških ciljeva. Izazovi koje pred njih stavljaju nove i postojeće interesne strane, bilo da je reč komunikaciji sa spoljnim svetom ili izveštavanju, predstavljaju za ova odeljenja dodatno opterećenje, i to u vreme kada je potrebno ostvariti smanjenje troškova. Do 2030, ti izazovi će biti i veći.
Da li će u budućnosti postojati funkcija finansija kakvu danas poznajemo? Da li je moguće da će se skup finansijskih znanja, veština i načela koristiti u drugim segmentima organizacije koji će postati odgovorni za proces budžetiranja, izveštavanje o rezultatima rada i strateško odlučivanje? Ako je to budući sled događaja, kakvu će ulogu u organizaciji imati funkcija finansija?
U ovom članku pojam finansija označava aktivnost funkcije finansija u organizaciji koja se odnosi na finansijsko upravljanje tj. upravljanje novcem bilo da je reč o upravljanju računovodstvom i izveštavanjem, kontrolom, blagajničkim poslovima, poreskim i drugim finansijskim aktivnostima.
Veoma je verovatno da će finansijska znanja i struka kakvu danas poznajemo opstati s time što će sama finansijska funkcija, a posebno finansijski direktori, morati da se prilagode budućem načinu poslovanja koji podrazumeva sve veću usmerenost organizacije na povezivanje, interaktivno delovanje poslovnih jedinica i sinergiju od koje će svi segmenti poslovanja imati koristi, a ne samo oni čija je aktivnost direktno usmerena na rad sa strankama. Budući da se društva u procesu odlučivanja sve više oslanjaju na podatke i rezultate izvršenih analiza, finansijski direktori će verovatno biti angažovani na poslovima definisanja učinka i upravljanja rizicima, i to u većoj meri nego danas. Osim pomenutog, moraće da se razvije aktivnost izveštavanja budući da nove interesne strane imaju potrebu za razumevanjem ne samo trenutnog stepena profitabilnosti organizacije već i za sticanjem uvida u održivost pomenutog stepena profitabilnosti i uticaj organizacije na privredu i društvo u širem smislu.
Četiri načela
Finansije nisu lek za sve probleme. I organizacije sa visoko stručnom, dobro organizovanom i rentabilnom finansijskom funkcijom našle su se u klopci pogrešnih poslovnih poteza ili su, pak, podlegle makroekonomskim pritiscima koji su izvan njihove kontrole. I pored toga što postoji potreba za boljom organizacijom funkcije finansija, to ne znači da u svom sadašnjem obliku ona nije potrebna. Naprotiv, s obzirom na sve veće zahteve koji se postavljaju pred organizacije, finansije i dalje imaju važnu ulogu, možda čak i veću nego ranije.
U ovom tekstu predstavljamo jednu hipotezu i istražujemo eventualnu budućnost funkcije finansija, i to ne samo kroz predviđanja već i kroz sagledavanje načina na koje su neke organizacije već unapredile svoju finansijsku funkciju. Cilj ovog teksta nije predviđanje u smislu predviđanja putem kristalne kugle, već je naš cilj da pokrenemo debatu i stvorimo mogućnost za dalja istraživanja i rasprave.
U ovom tekstu obrađuju se četiri načela, i to ona na koja se najveći broj funkcija finansija u prošlosti oslanjao. Pokušaćemo da osporimo tezu da će funkcije finansija u budućnosti i dalje morati da posluju u skladu sa pomenutim načelima kako bi pružale podršku svojim organizacijama.
Četiri načela o kojima je ovde reč, Upravljanje, Posredovanje, Otpornost i Povezivanje, ilustruju na koji način finansije mogu biti efikasnije u sprovođenju strategije društva, komunikaciji sa interesnim stranama, kao i u stvaranju stabilne, moderne i fleksibilne organizacije u budućnosti.
Nova hipoteza predviđa daleko dinamičniju ulogu finansijskih direktora i rukovodilaca, koja podrazumeva prelazak sa aktivnosti sprovođenja statičnih, krutih procedura i kontrola na agilniji i fleksibilniji model ponašanja koji zahteva koordinaciju aktivnosti, a ne njihovo izvršenje i kontrolu.
Ako bismo krenuli od početka, kao od praznog lista papira, malo je verovatno da bismo uspeli da kreiramo Funkciju finansija kakvu poznajemo danas. Pitanje koje finansijski direktori neretko postavljaju glasi: „Na koji način Finansije mogu da obezbede dodatni kvalitet poslovanju?“, a unapred poznat odgovor glasi 1) tako što će obezbediti veći uvid u finansijsko stanje društva ili, pak, 2) tako što će smanjiti troškove društva. Danas se ovakav model smatra zastarelim.
Danas finansije imaju daleko više prilika da daju svoj doprinos poslovanju, imajući u vidu ubrzanu transformaciju privrednih modela, digitalnu revoluciju, sve veću međuzavisnost tržišta, promene u očekivanjima kupaca kao i sve veću nestabilnost na svetskom tržištu. Uz to, pažnja je preusmerena sa interesa akcionara na interese različitih interesnih strana, do čega je došlo delimično zbog izraženo umreženog društva, društvenih medija i skoro trenutnog globalnog prenosa informacija.
Navodimo četiri načela koja će nam pomoći da predvidimo budućnost funkcije finansija kojoj će biti dodeljena glavna uloga u razvoju događaja.
Upravljanje:
U budućnosti će se od funkcije finansija zahtevati pomoć u kreiranju uslova za efikasan rad društva, kao i u obezbeđivanju fleksibilnih i prilagodljivih procedura koje podrazumevaju izveštavanje u skoro realnom vremenu, brzo kreiranje analitika, kao i dinamično i integrisano predviđanje, čime će biti zadovoljene potrebe poslovanja u pogledu ostvarivanja strategije razvoja i rasta. Finansije treba da obezbede proces rada koji kroz interakciju računovodstvenih i izveštajnih procedura obezbeđuje rezultate, kao i proces upravljanja. Prilike i mogućnosti su velike, s time što postoje i zamke uzrokovane disruptivnim tehnologijama. Ipak, na raspolaganju su koncepti kao što su Big Data i prediktivna analitika koje finansije mogu koristiti kao dodatne alate i tehnike.
Posredovanje:
Funkcija finansija će u budućnosti predstavljati svoju organizaciju tako što će putem najrazličitijih sredstava komunikacije stupati u komunikaciju sa različitim interesnim stranama koje imaju potrebu za informacijama. To podrazumeva stvaranje interaktivnog okruženja drugačijeg od onog koje podrazumeva tradicionalno izveštavanje, u kojem će organizacije moći efikasnije da razmatraju rezultate poslovanja i njihove efekte na interesne strane. Finansije će komunicirati sa klijentima, javnim ustanovama, dobavljačima, državnim ustanovama i društvom uopšte, a ne samo sa akcionarima. Načelo posredovanja podjednako je primenjivo i na interesne strane unutar organizacije.
Otpornost:
Funkcija finansija u budućnosti radiće na tome da poslovanje i samu funkciju učini otpornijom, kao i na razvijanju sposobnosti da apsorbuje posledice unutrašnjih i spoljnih potresa i nakon toga se brzo oporavi. Finansije treba da imaju vodeću ulogu u povećanju adaptabilnih sposobnosti organizacije, kao i u kvalitativnom planiranju odgovora na nepredviđene potrese, i to primenom prediktivne analitike i planova za ublažavanje rizika.
Povezivanje:
Funkcija finansija će u budućnosti morati na efikasniji način da koristi sisteme i resurse kako bi zadovoljila potrebe poslovanja. Reč je o sposobnosti ostvarivanja sklada između mašine i čoveka, čime se obezbeđuje povezivanje različitih funkcija, sistema i procesa u cilju uspostavljanja veće povezanosti unutar organizacije kojom finansije na efikasan način obezbeđuju ono što je potrebno njihovim klijentima.
Rezultati projekata kompanije PwC u oblasti utvrđivanja najbolje prakse koju funkcije finansija primenjuju ukazuju na to da najveći broj njih već primenjuje pomenuta načela. Međutim, naša je hipoteza da će funkcije finansija u narednih 20 godina morati da čine dalje napore u pravcu potpunog usvajanja pomenutih načela.
U 2013. godini obim prodaje bezalkoholnih pića je opao a vrednost prodaje neznatno porasla. U narednim godinama pad prodaje gaziranih pića i sokova će biti nastavljen, a na tržištu će se pojaviti novi proizvodi koji prate interes potrošača da konzumiraju zdravije napitke.
Prema podacima Euromonitor International-a ukupno srpsko tržište bezalkoholnih pića definisano za potrebe ovog članka (gazirana pića, sok, instant čajevi i energetska pića) doživelo je pad od 4% mereno obimom prodaje i povećanje od 2% mereno prema nivou cena u maloprodaji. Pad obima prodaje bio je najveći u segmentu gaziranih pića, koja čine 61% ukupnog tržišta bezalkoholnih pića, i iznosio je 3%. U segmentu sokova koji čine 33% obima maloprodaje, takođe je zabeležen pad od 4%. Preostale dve kategorije – instant čajevi i energetska pića – čine relativno mali deo obima maloprodaje.
Nekoliko faktora uticalo je na ovakve rezultate poslovanja. Faktor koji najčešće navode proizvođači je – vreme. Naime, sve četiri kategorije proizvoda u velikoj meri zavise od vremenskih uslova i imaju najveću prodaju u toplim mesecima. S obzirom da vreme nije bilo povoljno (tj. bilo je hladnije nego inače) to je ostavilo posledice na ukupnu prodaju. Osim toga, povećanje svesti o zdravstvenom aspektu i mogućim negativnim posledicama konzumiranja gaziranih i energetskih pića takođe je imalo uticaj na krajnji rezultat.
Potrošači su sve bolje informisani i o sastojcima sokova i njihovoj energetskoj vrednosti. Naime, prethodno rašireno uverenje da su sokovi po definiciji zdrav napitak uzdrmano je zbog rastuće svesti da ovi proizvodi imaju izuzetno visok nivo šećera i sadrže potencijalno opasne konzervanse i emulgatore .
Pored toga, 2013. godinu je obeležio veliki skandal kada je u pitanju sadržaj voćnih sokova, kada je Republička inspekcija za hranu sprovela hemijsku analizu sokova najpopularnijih brendova, utvrdivši da čak jedna trećina njih ima niži sadržaj voća nego što je navedeno na pakovanju. To je imalo veoma negativan uticaj na prodaju nekoliko brendova ali je otežalo i prodaju sokova drugih proizvođača.
Ukupan obim prodaje bezalkoholnih pića u 2013.
Trendovi na tržištu bezalkoholnih pića u Srbiji
Postoji nekoliko važnih trendova koji utiču na segment bezalkoholnih pića. Jedan od njih je već pomenut – sve veći interes potrošača za svoje zdravlje. U okviru toga, posebno je interesantna upotreba stevije u cilju smanjenja ili potpunog poništavanja sadržaja šećera u bezalkoholnim pićima. Ovaj zaslađivač se i dalje retko koristi u proizvodima dostupnim u Srbiji, a samo Coca-Cola HBS Srbija ad ga je do sada uvela u svoj Nestea instant čaj.
Ono što je iznenađujuće je da u prvom planu reklamne kampanje nije pitanje šećera, jer kompanija ovaj čaj reklamira kao piće sa 30% manje kalorija zbog toga što je u proizvodnji korišćena stevia. Ovaj podatak takođe lepo ilustruje koji je to aspekt zdravstvenog i wellness trenda od izuzetnog značaja za srpske potrošače – to nije šećer već broj kalorija. Još jedna važna vrsta proizvoda su napici obogaćeni vitaminima i u tom segmentu se vidi značajan uspon prodaje, posebno kada je reč o sokovima i instant čajevima, pa čak i energetskim napicima.
Sledeći važan trend koji želimo da pomenemo je uvođenje novih i inovativnih ukusa, a to je naročito relevantno kada je reč o sokovima i instant čajevima. Možete videti pojavu mnogih neuobičajenih ukusa poput pomorandže i meda ili brusnice u instant čajevima, i divlje borovnice, aloe vere i aronije u segmentu sokova. S druge strane, tu je taktika koju proizvođači bezalkoholnih pića koriste još mnogo češće nego uvođenje novih ukusa a to je – redizajniranje i poboljšanje ambalaže. Većina proizvođača to redovno radi a glavni razlozi za takve promene su očekivanje da praktičnost i atraktivnost proizvoda utiču na njegovu veću prodaju.
Koncentracija na tržištu bezalkoholnih pića je visoka
Postoji nekoliko vodećih igrača na srpskom tržištu bezalkoholnih pića. Kompanija Coca-Cola HBS Srbija ad holding drži prvu poziciju kada je reč o gaziranim pićima i instant čajevima, dok je u segmentu energetskih pića drugoplasirana iza Knjaza Miloša koji proizvodi najpopularnije energetsko piće guaranu, a inače nije visoko rangiran u drugim kategorijama bezalkoholnih pića, s obzirom da je uglavnom skoncentrisan na proizvodnju mineralne vode. Kompanija Coca-Cola HBS Srbija a.d. je, preko brenda Fresh&Co ad, drugoplasirana u kategoriji sokova iza domaćeg Nektara doo koji vodi u kategoriji sokova.
Jedna od dinamičnih kategorija su svakako energetska pića, gde lider Knjaz Miloš ad ubrzano gubi udeo koji osvajaju Coca Cola HBS Srbija ad i Nectar doo. Tako je Knjaz Miloš ad od nekadašnjeg udela u kategoriji energetskih pića od skoro 65 % u 2007. godini spao na 47% u 2013. U domenu instant čajeva dominira tržišni lider (Coca-Cola HBS Srbija ad ), koji drži dve trećine ukupne prodaje, a za njim slede Nectar doo i Jamnica doo.
U segmentu bezalkoholnih pića u Srbiji postoji velika tržišna koncentracija. Vodeće tri kompanije učestvuju sa čak 53 % u ukupnoj prodaji u 2013. Ovo nije nikakvo iznenađenje jer je po pravilu većina manje razvijenih tržišta u sličnoj situaciji, pogotovo kad je reč o bezalkoholnim pićima. Na primer, obim učešća tri vodeća proizvođača bezalkoholnih pića u Rumuniji iznosio je 54% u 2013, u Hrvatskoj takođe 54%, a u Bosni i Hercegovini čak 58 %. Da bi bolje razumeli ove odnose recimo da je učešće vodeća tri proizvođača u istočnoj Evropi (EE) 32 % u 2013, dok je ista brojka za Zapadnu Evropu (WE) 28%.
Da li je oporavak na vidiku?
Obim prodaje na tržištu bezalkoholnih pića nastaviće da opada. Ukupan obim prodaje (CAGR) će opadati za 1,3% do 2018, s tim što će pojedine kategorije zabeležiti rast. Obim prodaje energetskih pića i instant čajeva će nastaviti da raste po stopi od 0,6% i 3,2% respektivno, dok će se obim prodaje sokova smanjiti za 0,8 odsto a gaziranih pića za 2,1%. Najvažniji faktor koji će opredeliti takva kretanja je porast svesti potrošača o zdravstvenim aspektima konzumiranja bezalkoholnih pića, zbog čega će proizvođači bez svake sumnje početi da obraćaju pažnju na takvo menjanje navika potrošača da bi zadržali svoje udele na tržištu.
Postoje, naravno, i neki drugi događaji i trendovi koji će igrati ulogu u tome kako će se tržište bezalkoholnih pića razvijati narednih godina. Jedan od interesantnih faktora je usvajanje novog zakona o deklarisanju proizvoda, kojim je uklonjena zabrana da se na ambalažu stavljaju slike voća ukoliko je stvarni udeo voćnog sadržaja ispod 25%. Prema novom Zakonu, moguće je staviti sliku voća čak i kada je njegov sadržaj minimalan. To će doneti neke bitne promene, pre svega u kategoriji sokova. Na primer, očekuje se da će se odnos između različitih potkategorija u okviru ovog segmenta dramatično promeniti, u smislu da će tržište postati oštro podeljeno između sokova sa 100% učešćem voća sa jedne strane i voćnih napitaka (sa najviše 24 % sadržaja voća) na drugoj strani. I jedni i drugi će rasti, dok će nektari koji imaju između 25% i 99% voćnog sadržaja postepeno nestajati sa tržišta.
Nema sumnje da će se na tržištu bezalkoholnih pića u godinama koje dolaze, dogoditi značajne promene. Mogu se, na primer, očekivati mnoge inovacije i dinamičan razvoj proizvoda koji su u skladu sa rastućom svešću potrošača o zdravstvenim i wellness trendovima. Sve u svemu, proizvođači će morati da se potrude da održe korak sa tim promenama ukoliko ne žele da izgube svoje udele na tržištu.
Elvio Andrade, direktor istraživanja i Milan Cakić, analitičar Euromonitor International
Biznis Top 2013/14