“Odvešću te do rane Grčke, neće trajati dugo”. Visok, mišićav i tamnoput, Antonis je čovek koji nije sklon preterivanju ali je, prema spostvenom priznanju, veoma ljut. Sada, gledajući u retrovizor – samo nekoliko dana pre izbora koji bi mogli da održe ili raskinu atinske veze sa EU – ne krije koliko je razjaren. “Ovoj zemlji se dogodila katastrofa”, govori. “Naši političari, Evropa i MMF su nam oduzeli snove.”
Oni govore različitim jezicima, potiču iz različitih sredina, ali svi imaju istu poruku frustracije koja preti da prekroji evropsku političku mapu u narednoj godini. Počevši od grčkih izbora u nedelju (25.jan 2015) i idući na zapad ka Irskoj preko Britanije i Španije, ankete pokazuju da će se bes Evropljana ispoljiti na pitanjima sve raširenije nejednakosti prihoda i rekordne nezaposlenosti, sve do problema s useljenicima.
Za atinsku penzionerku Irini Smirni, poslednja kap u čaši bio je trenutak kada je prošle godine njena mlađa ćerka izgubila posao u grčkoj vladi. Za dablinsku cvećarku Nikolu Džons, taj momenat je bio kada njen posao nije mogao da isplati troškove zakupnine. „Plaćamo, plaćamo, plaćamo“, ponavlja Smirni koja ima 73 godine.
„Naša domovina nas, nažalost, unazađuje – bedne plate, mizerne penzije – a mi tražimo nešto bolje.“Engleski elektrotehničar Dejvid Lidl želi da (na vlast) dođe neko bi se zauzeo za ljude poput njega, a ne za neke imigrante ili muljatore koji se laktaju. Virdžinija Sančez, neplaćeni univerzitetski istraživač iz Madrida kaže da joj je već dosadilo to što političari izneveravaju svoja obećanja, jer nisu u stanju da poboljšaju njene poslovne i životne izglede.
„Stalno se pomeram s mesta na mesto, jer ne postoji ništa drugo što bih mogla da učinim“, kaže Sančezova koja ima 23 godine, koja je prošle godine diplomirala biologiju.
Izgubljeni građani
Nezadovoljstvo onim što se vidi kao vladajuća elita i osećaj zapostavljenosti je danas sve prisutniji u ovom sve globalnijem svetu: ovakve žalbe mogu se čuti širom Evrope i na različitim polovima političkog spektra, dok se Stari kontinent bori za oporavak od uzastopnih talasa finansijske i ekonomske krize koji ga pogađaju.
„Političke elite su izgubile pojam i svest o svojim građanima, koji se osećaju nesigurno usred svih ekonomskih i socijalnih pritisaka“, rekla je Danijela Švarcer, direktorka Nemačkog Maršalovog fonda za Evropu sa sedištem u Berlinu. „Postoji trend rastućeg preispitivanja političkog establišmenta širom Evrope“, dodaje Švarcerova.
Predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi je danas (22.jan) trebalo da objavi najnovije mere monetarne politike za podsticanje privrednog razvoja u regionu evra, ubrizgavanjem svežih 1,3 biliona evra u finansijski sistem. Malo je verovatno da će napraviti dovoljno velike promene da bi Evropljane uspeo da odvrati od protestnog – revanšističkog – ponašanja na predstojećim na izborima.
Rezultat je da ljudi napuštaju stranke koje su bile u vlasti, one koji su se smatrali bezbednima dok su ih predvodili poverioci, investitori i evropske birokrate.
„Ako evropska umerena struja ne nastupi zajedno i ne promeni stanje stvari na smislen način, verujem da postoji rizik da političke ekstremisti postanu najveća pretnja po evro“ – ovo je izjavio Rej Dalio, osnivač i većinski vlasnik 160 – milijardi dolara „teškog“ hedž fonda Bridžvoter Asosijets, tokom panel diskusije u četvrtak (22.jan) na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, u Švajcarskoj.
Ovog vikenda Smirni će glasati za Sirizu, koja se obavezala da će sprečiti dalje sprovođenja sadašnjih mera štednje, vezanih za finansijsko spasavanje Grčke. Izgleda da bi ova partija mogla da zbaci sadašnju vladu, nakon što je 2012. umalo pobedila. Lidl je svoje poverenje poklonio stranci koja je protiv useljenika, engleskom UKIP-u (Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva), uoči izbora 7. maja.
Raspad Evrope
Sančezova kaže da španski Podemos pruža nadu – ova partija osnovana je tek prošle godine i na vrhu je po broju simpatizera po istraživanjima javnog mnjenja uoči izbora krajem ove godine. Irski Šin Fejn čini isto za dablinsku cvećarku Nikolu Džons. Irski izbori će se održati najkasnije u aprilu naredne godine.
„Osnovna struja migracije birača započinje u Grčkoj a odražava se na drugim mestima“, rekao je Jens Bastijen, ekonomista i bivši član grčke radne grupe u Evropskoj komisiji. „Ako pogledate šta se može desiti u Britaniji ili Španiji, a vi do tada već imate Sirizu na vlasti, videćete jednu sasvim drugačiju Evropu.“
U ekstremnom slučaju, predstojeći period bi mogao postaviti temelje grčkog napuštanja evra i britansko odustajanje od Evropske unije, rušeći decenije integracija od Drugog svetskog rata naovamo. U najmanju ruku, izbori u ovim EU zemljama verovatno će uzrokovati veliko talasanje kroz parlamente i finansijske institucije.
U poslednjih godinu dana, evro je pao za više od 14 odsto u odnosu na dolar. Na drugim valutnim tržištima, trgovci očekuju da funta reaguje na politička natezanja nakon predstojećih majskih izbora, sa podrazumevanom promenom cena u odnosu na dolar u narednih šest meseci, penjući se na najviši nivo od juna 2012.
Jak stomak
Troškovi grčkih pozajmica, koje su izazvale dužničku krizu na čitavom kontinentu, ponovo rastu. Prinos na desetogodišnje državne obveznice skočile su iznad 10 odsto ovog meseca, po prvi put od septembra 2013.
„Evropski politički rizici čine da investitorsko okruženje bude samo za one koji imaju dovoljno hrabrosti i „jak stomak“ da se dugoročno nose sa ovim problemom“, rekao je Skot Mekdonald, šef istraživanja u MC Asset Management Holdings LLC, investiciona kompanija iz Stemforda, Konektikat, koja ima 400 miliona dolara aktive.
„Evropljani se suočavaju sa svetom koji je okrenuo naglavačke, počev od 2008. i verovatno će tako biti i narednih nekoliko godina. „Ostalo je još samo tri dana do grčkih izbora a Siriza vodi u svim anketama ispred premijera Antonisa Samarasa i njegove Nove demokratije. Socijalistička partija PASOK jedva će „nagrebati“ četiri odsto, i to nešto više od pet godina otkad je pobedila na izborima.
Jedini izbor
Nakon što je prošli put glasala za Novu demokratiju, Smirni se prebacila na PASOK jer je ova stranka trošila novac na plate državnih službenika, čime je bio obezbeđen život njene porodice. Smirni kaže da joj je preostao samo jedan izbor. Siriza će „napraviti promenu i možda krenuti ka nečemu boljem“, rekla je ona.
Grčka ekonomija se smanjila za četvrtinu, ili oko 50 milijardi evra (58 milijardi dolara), tokom šestogodišnjeg recesije koja samo što se okončala 2014. Nezaposlenost i dalje premašuje 25 odsto, pri čemu preovlađuju žene. Istraživanjem 1.000 grčkih domaćinstava sprovedenom od strane najvećeg udruženja za mala preduzeća u zemlji utvrđeno je da 47 odsto ispitanika kaže da njihovi prihodi ne pokrivaju njihove potrebe.
Smirni i njen suprug se oslanjaju na svoje penzije od 650 evra mesečno. Njihova mlađa ćerka bije bitku kao samohrana majka sa dvoje dece nakon što je otpuštena s posla u Ministarstvu kulture – ove redukcije državne administracije deo su otpuštanja koje su Grčkoj naložili međunarodni kreditori, a u zamenu za spasonosne finansijske injekcije.
Lider Sirize Aleksis Cipras, koji je sa svojih 40, vršnjak ćerke Smirni, izjavio je da će ovi izbori otvoriti put za promenu politike širom Evrope i da će potom uslediti trijumf Podemosa u Španiji, a potom i Šin Fejna u Irskoj.
Finansijsko iscrpljivanje
On je ovog meseca rekao da Grčka neće moći da otplati svoj dug sve dok njeni poverioci nastoje da je fiskalno uguše i potope i signalizirao da namerava da poveća državnu potrošnju. Istraživanje koje je Evropska unija objavila u decembru prošle godine pokazalo je da je nezaposlenost ostala najvažniji problem na nacionalnom nivou za sve građane EU, dok je zabrinutost zbog stagnacije privrede na drugom mestu. Osećaj da najgore tek dolazi kada je u pitanju tržište rada je većinska ocena u desetak zemalja.
Španija ima najveću stopu nezaposlenosti u Evropi posle Grčke, a njen visokoobrazovani kadar koji govori više jezika, bezuspešno traži posao. Sa nivoom od oko 24 procenata, španska nezaposlenost je četiri puta veća od britanske i skoro je dvostruko veća nego u susednoj Portugalije, gde su takođe ove godine zakazani izbori, doduše bez ovakvih političkih implikacija.
Sančez, istraživačica iz Madrida će glasati za Podemos, čiji je osnivač univerzitetski predavač sa konjskim repom, Pablo Iglesias. Kao i mnogi Španci u njenim godinama, ona živi sa roditeljima koji je pomažu. Ona planira da napusti zemlju da bi studirala u inostranstvu od naredne školske godine.
Španski politički poredak
„Veoma je depresivno da ako ste studirali četiri godine da bi ste dobili akademsko zvanje, i platili za to, sada nemate mogućnost da pronađete zaposlenje“, rekla je ona reporteru u madridskom kafiću gde je sedela sa svojom prijateljicom Marijom Villar na kafi. „Jednostavno, tu nešto ne valja.
„Pojava Podemosa je okrenula naglavce politički poredak u Španiji, a Narodna stranka predvođena premijerom Marianom Rahojem i opozicioni socijalisti se žure da odgovore. Te dve partije se na vlasti smenjuju već 32 godine.
Vilar je napustila Španiju 2013. kada je nezaposlenost mladih premašila 50 odsto, da bi studirala u SAD. Obe devojke su bile u grupi demonstranata koji su okupirali centralni trg Madrida, Puerta del Sol , 2010. godine, u znak protesta zbog mera štednje i one vide Podemos kao bolje organizovanu verziju tog pokreta.
„Ako Podemos pobedi, ja ću se vratiti“, rekla je Vilar, koja takođe ima 23 godine kao i njena prijateljica. „To bi bilo kao kada je izabran Obama u SAD, možda se u realnom životu ne bi promenilo mnogo toga ali bi sama činjenica da bi lider Podemosa došao na vlast, bila dovoljno značajna.“
Englesko pivo
Kao i mnogi Grci ili Irci, obrazovani i kvalifikovani Španci napuštaju svoju zemlju dok se siromašniji migranti, često iz bivših komunističkih zemalja, doseljavaju.
Taj fenomen se oseća posebno akutno u Velikoj Britaniji, gde je tradicionalna dominacija konzervativaca i laburista poremećena pojavom Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, ili UKIP, koja se protivi članstvu u EU. Povećanje popularnosti UKIP, uz sve veću podršku Zelenim i škotskim nacionalistima, znači da bi britanski izbori u maju verovatno mogli proizvesti najfragmentisaniju vladu od 1970-ih.
Lidl, 57, je glasao za konzervativce, predvođene premijerom Dejvidom Kameronom, na svim izborima do sada. Iako je Kameron obećao referendum o članstvu u EU ako pobedi, Lidla više privlače poruke UKIP. On kaže da je lider UKIP Nigel Farage, privatno obrazovani bivši berzanski trgovac metalom koji sebe predstavlja kao čoveka koji pije pivo i iz naroda je, više „njegov tip čoveka“.
Poljski izazov
Bivši vojnik koji je četiri puta služio u Severnoj Irskoj tokom tamošnjeg sukoba, Lidl ima dva sina. Stariji, 30, radi u maloprodaji u Nemačkoj. Njegov 27-godišnji brat zarađuje novac u Londonu podižući skele na građevini i mora da se nosi sa poljskom migrantskom konkurencijom.
„Sve ostale stranke su izgubile dodir sa ljudima“, rekao je Lidl ispijajući čaj u pabu u kojem radi njegova žena, u Čatamu, gradu u južnoj Engleskoj, u kojem je UKIP najpopularnija stranka. „Voleo bih da vidim sveobuhvatnu promenu, i da političari više rade za ljude kao što sam ja. Ja sam po zaradi “srednjak” a mi smo ti koji stalno treba da podnose udare.“
Otkad su dobra vremena naglo okončana 2008. godine, Velika Britanija, Grčka, Španija i Irska su ili sam ili uz pomoć MMF, Evropske centralne banke i Evropske komisije morale da spasavaju sopstvene banke. Ove tri institucije su u ovim zemljama sprovele mere štednje u visini od 400 milijardi dolara.
Izneverena obećanja
U Irskoj, većina anketa pokazuje da se Šin Fejn bori za vođstvo, udarajući na dve partije koje su u prethodne 93 godine naizmenično držale vlast, od sticanja nezavisnosti na ovamo. Bivše političko krilo Irske republikanske armije je sebe rebrendiralo kao najistaknutijeg protivnika štednje i povećanja poreza. Vodi ga Geri Adams, Severno irski političar koji je jednom bio sinonim za konflikte u Belfastu.
Džons, 39, koja vodi cvećaru u predgrađu Dablina je 2011. glasala za Laburističku partiju, koja je deo vladajuće koalicije u Irskoj, a sada je za Šin Fejn. Ona i njen muž, koji imaju troje dece, su nekada posedovali sopstvenu radnju pre nego što su upali u dugovanja za zakup prostora.
„Već́ina njih je doživela da obećanja koja su im bila data budu izneverena“, kaže Džons, dok obmotava ukrasnom trakom buket od hrizantema, ruža i ljiljana. „Ovo je vreme nestajanja iluzija, velika promena. To je veoma teško.“
Ljudi su iscrpljeni
Svi ovi pomaci mogli bi dovesti do najveće promene političkog ustrojstva u Evropi, do koga će, umesto kroz sukob ideologija doći tako što će postojeći poredak skinuti veoma različite grupe nezadovoljnih ljudi.
„Legitimna očekivanja ljudi su izneverena,“ kaže Alan Ahern, bivši ekonomista u Federalnim rezervama koji je savetovao irsko ministarstvo finansija od 2009. do 2011. godine. „Ljudi mogu to da tolerišu na kratak period, ali oni moraju da budu u stanju da vide da dolazi oporavak, a ne vide. A kada ne mogu da vide oporavak, oni se okreću alternativama.“
Irski ministar finansija Majkl Nunan kaže da vidi da su se ljudi tokom sedam godina krize mentalno potrošili i više nisu spremni da prate aktuelnu političku klasu.
“Ljudi postaju iscrpljeni i umorni”, rekao je on na konferenciji za štampu ove nedelje u Dablinu. “Imamo samo jedan život i ako je ljudima čitava decenija oduzeta zbog lošeg ekonomskog upravljanja, onda nije čudno što oni gube veru, a vlade podršku.”
Maria Petrakis, Donal Griffin, Ben Sills, Thomas Penny (Bloomberg)
Evropska komisija je saglasna s ocenom Evropske energetske zajednice (EZ) da sadašnji plan reorganizacije Srbijagasa „ostavlja otvorena mnoga pitanja“ i da će se promene unutar te kompanije imati u vidu kad Srbija dođe do otvaranja poglavlja o energetici u pregovorima o članstvu s Evropskom unijom. To je 23. januara agenciji Beta rekla portparolka Komisije u Briselu Maja Kocijančić, prenevši stav EK da se mnoga otvorena pitanja tiču „druge faze restrukturiranja Srbijagasa“, a to znači razdvajanja sektora unutar te kompanije i podelu na snabdevanje i isporuku gasa.
„Još su nejasne pojedinosti plana koji bi Srbiji omogućio da se usaglasi Treći energetski paket (EU i EZ) s unutrašnjim tržištem gasa i krene u rešavanje preostalih pitanja u sklopu Drugog energetskog paketa“, stav je Evropske komisije.
Kocijančić je prenela i da će „Evropska komisija uzeti u obzir i stanje u postupku restrukturiranja Srbijagasa kad se bude ocenjivalo da li je Srbija spremna da otvori poglavlje energije u pregovorima o članstvu“.
„Evropska komisija zato poziva Srbiju da bez odlaganja završi prvu fazu tog postupka – finansijsko restrukturiranje Srbijagasa, a da uporedo s Energetskom zajednicom razjasni one elemente druge faze koji moraju biti rešeni da bi se obezbedilo podudarnost obaveza Srbije prema Energetskoj zajednici“, koja obuhvata države EU i druge evropske zemlje, a čiji je ugovorni član i Srbija.
Usaglašavanje plana reogranizacije Srbijagasa s odredbama EZ i Trećeg energetskog paketa je i Evropska banka za obnovu i razvoju postavila kao uslov za dodelu kredita od 60 miliona evra za izgradnju gasne konekcije Srbije sa Bugarskom.
Vlada Srbije je u decembru 2014. usvojila plan za Srbijagas sa rokovima usklađivanja sa evropskim propisima u dve faze, do kraja juna 2015. i do kraja juna 2016. Plan predviđa da se to državno preduzeće pretvori u holding sa dve jedinice – za transport i snabdevanje gasom.
U Sekretarijatu Energetske zajednice ocenjuju da taj plan za Srbijagas predviđa pravno razdvajanje delatnosti u tom državnom preduzeću, ali da ne predviđa na dovoljno precizan način funkcionalno razdvajanje u skladu s propisima EU.
Zbog tih nedostataka Sekretarijat Energetske zajednice je zatražio od Srbije da do 12. marta dostavi „detaljan akcioni plan koji će obezbediti da se pravno i funkcionalno razdvajanje operatera sistema za transport gasa potpuno uskladi sa propisima Energetske zajednice najkasnije do 30. juna 2015. godine“.
Jedna od zamerki je i to što plan „ne priprema teren“ za razdvajanje delatnosti u skladu sa Trećim energetskim paketom već umesto toga postavlja „nelegalne preduslove“, pošto se rokovi za razdvajanje delatnosti u skladu sa Trećim energetskim paketom povezuju sa izgradnjom novog pravca snabdevanja gasom.
Zamenik direktora Sekretarijata te organizacije Dirk Bušle (Buschle) je u izjavi portalu EurAktiv Srbija i agenciji Beta upozorio da bi neusklađivanje sa evropskim propisima kada je reč o operaterima gasa, Srbijagasu i Jugorosgasu, moglo da se odrazi na pregovore o članstvu Srbije u EU i da bude merilo za otvaranje pregovora u oblasti energetike.
Srpske vlasti su saopštile da će prihvatiti sve sugestije Energetske zajednice u vezi sa planom restrukturiranja Srbijagasa ističući pritom da ta organizacija nije dovela u pitanje sam plan već da traži spisak operativnih mera pre svega za funkcionalno razdvajanje delatnosti u preduzeću.
Ministar energetike Srbije Aleksandar Antić je saopštio da će Ministarstvo energetike prihvatiti sve sugestije Sekretarijata evropske energetske zajednice.
Šefica tima za pregovore o članstvu Srbije s EU Tanja Miščević izjavila je 22. januara da je plan za restrukturiranje Srbijagasa u skladu sa zahtevima Evropske energetske zajednice i da to telo samo traži doradu tog plana, a u skladu sa rokovima, uz dodatne podatke, pojašnjenja i dovršenje plana.
Pozadina priče
Obaveza Srbije je da od 1. januara 2015. primenjuje Treći energetski paket koji, između ostalog, predviđa dalje razdvajanje delatnosti u kompanijama koje se bave proizvodnjom, prenosom i snabdevanjem strujom ili gasom, kao i omogućavanje pristupa mreži za treću stranu.
Dosadašnji srpski Zakon o energetici koji je donet 2011. obuhvata ceo Drugi energetski paket EU i delove Trećeg paketa koji nisu podrazumevali velike organizacione promene ili ulaganja. Novi zakon koji je usvojen 29. decembra 2014. treba da omogući punu primenu Trećeg energetskog paketa.
Srbija jeu skladu sa Drugim energetskim paketom dužna da delatnosti razdvoji na pravnom i funkcionalnom nivou, što je obaveza koja potiče iz 2007. Treći energetski paket predviđa i vlasničko razdvajanje.
Izvor: EurActiv
Velika stopa nezaposlenosti, mala ulaganja u infrastrukturu te izostanak strukturnih reformi i dalje su glavne slabosti globalne ekonomije, čulo se juče na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.
Axel Veber, predsedavajući švajcarske UBS banke rekao je da je „švajcarska Nacionalna banka povukla najbolji mogući potez odustajući od fiksnog kursa između eura i franka. Međutim to svakako neće ići u nedogled. Pre ili posle ponovo će se vratiti na fiksni kurs. Da li za godinu dana ili manje, teško je u ovom trenutku reći“.
Govoreći o problemima povećanja zaposlenosti prisutni su se složili da je ključ u razvoju infrastrukture. Medjutim, ne može se očekivati ulaganje u infrastrukturu ukoliko ukupan ekonomsko politički ambijent nije odgovarajući a gro investicija (preko 1,4 biliona dolara) danas zavisi od kapitala koji u svojim rukama drže tzv „sive banke“ (institucije koje funkcionišu kao banke ali formalno nisu kao takve registrovane).
„To konkretno znači“, rekao je Axel Veber „da je Evropska centralna banka na čelu sa Mariom Dragijem ponovo kupila vreme političarima uvođenjem programa kvantitativnog popuštanja. Tenzije na finansijskom tržištu su splasnule ali se mi ponovo nalazimo u istoj ili sličnoj situaciji kao pre godinu dana. Opet moramo da čekamo da političari odrade svoje. Evropa nema jedinstvenu fiskalnu politiku već je ona još uvek na nivou nacionalnih vlada i centralnih banaka.“
„Moraju političari da odrade neophodne strukturne reforme od tržišta rada do penzionih fondova, od podsticanja investicija u razvoj novih inovativnih malih i srednjih preduzeća do konačnog formiranja jedinstvene fiskalne politike EU. Mi još uvek nemamo do kraja integrisanu, ujedinjenu EU. Ne može monetarna politika da bude jedinstvena, kao što je sada, kroz ECB, a da nam je fiskalna politika i dalje u rukama nacionalnih država. Znači moraju da se ubrzaju i odrade strukturne reforme. Nema se vremena za čekanje. “
Osnovni problem ne samo u Evropi već i na globalnom nivou svi učesnici sesije vide u slabim političkim strukturama.
Zamenik direktora MMF-a Min Cu naglasio je da veruje u spremnost i FED-a i ECB i Japanske centralne banke da se spreči pojava tzv „valutnog rata“ dolara, eura i jena jer je to u interesu svih.
Ali, najveći problem i dalje su političke strukture koje više pažnje posvećuju svom reizboru nego sprovođenju nužnih reformi. A tržišta neće moći dugo da čekaju političare.
Govoreći o Kini i Indiji prisutni su naglasili „vidljivo poboljšanje i lagani rast ekonomija“.
„Možemo da govorimo o Kini šta želimo, ali jedno je sigurno – oni polagano rade i kreću se u dobrom pravcu“ rekao je Min Cu i dodao: „Sprovođenjem neophodnih reformi smanjili su investicije u nekretnine ali su povećali servisne usluge. Znači, oni u hodu rešavaju jedan po jedan problem. U drugim regionima sveta problem je pre svega politički kao i činjenica da se uglavnom sve vrti oko odluka centralnih banaka a one su mahom okrenute nacionalnim ili regionalnim problemima a ne globalnim. Sa druge strane centralne banke mogu da vode monetarnu politiku ali ni tu nisu svemoguće ako drugi segmenti državne uprave ne rade svoj posao.“
Zoran Vitorović, Davos
Španci rade sat duže, ali ne i bolje od svojih evropskih kolega, na posao dolaze zlovoljni i bunovni i doživljavaju ga kao kuluk. Država, kompanije i stručnjaci pokušavaju da shvate uzrok ovakvog stanja koje između ostalog obara prirodni priraštaj nacije. Sve opcije su na stolu: od pozivanja na diktatora Franka, klišee, predrasude, jake ekonomske interese i smele eksperimente, piše El Pais.
Jedna od najposećenijih debata na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu bila je ona vezana za problem migracija, ratova i kriza koje indukuje porast populizma i ekstremizma u razvijenim državama sveta.
Predsednica Švajcarske Simoneta Samaruga istakla je da više od 90% izbeglica ostaje u regionima kriza a svega 10% dolazi u Evropu ili Severnu Ameriku. Ona je dodala „da ako se podaci pažljivije analiziraju, videćemo da se u jednom Jordanu koji ima skoro jednaki broj stanovnika kao Švajcarska nalazi preko milion izbeglica što je ogroman problem. Šta možemo da uradimo za ove ljude? Švajcarska nastoji da razvije programe migracione saradnje i kroz te programe, konkretno u Jordanu da pomogne ne samo izbeglicama već i domicilnom stanovništvu“.
Samaruga je takođe naglasila da „migracije nisu problem, one su proces. A to žnači da moramo uvesti određene kvote i regulative kako bismo to sve držali u normali. Pogotovo što se o svemu ovome u Evropi u poslednje vreme vode emotivne diskusije bez da se javnom mnjenju dovoljno pojašnjava pozitivna strana migracija, koja je prisutna pogotovo kod takozvane radne migracije. A ta radna migracija pomaže razvoju ne samo država domaćina migranata već i državama porekla“.
Kao primer kako funkcioniše pozitivna strana tzv radne migracije CEO Western Uniona Hikmet Ersek naveo je „da se godišnje putem Western Uniona u države odakle potiču migranti prosledi preko 450 milijardi američkih dolara. A to su direktne investicije u države porekla. Najveći broj primalaca pomoći su žene a one se prema tom novcu odnose veoma odgovorno, ulažu u obrazovanje dece, u razvoj domaćinstava i to sve doprinosi ukupnom ekonomskom i socijalnom razvoju država. Sa druge strane ti migranti, radni, privređuju u državama domaćina i time takođe daju doprinos ekonomskom razvoju. Kako god okrenete obe države profitiraju od migracija. Problem koji se pojavio je da današnji političari u Evropi ne objašnjavaju građanima pozitivne strane migracija. Upravo kada dođe do zastoja u rastu ekonomija pojavljuje se strah građana za sopstvenu egzistenciju a tada su prvi na udaru migranti. Populistički pokreti su iskoristili ovaj vakum ‘neinformisanja’ masa i onda imate idotski mentalni sklop prosečnog Evropljanina zadojenog populizmom koji vas prvo pita odakle ste a ne šta znate da radite. A to je greška političara!“
Na ovo se nadovezao Martin Šulc, predsednik EU Parlamenta, rekavši da je najveći problem što političari u Evropi temu migracije samo registruju kao pojavu „ali ne upravljaju dobro njom“. „Nama nedostaju pravni sistem i norme za regulaciju migracije, kako radne tako i one izbegličke. Kada bismo imali te norme, na primer kao Amerika, mnoge stvari bi bile jasnije, lakše i jednostavnije. Ovako nemamo EU kvote za doseljavanje migranata, nemamo pravila a tu su političari podbacili. Sa druge strane ako se značaj i potreba radne migracije ne objašnjava glasačima, normalno je da će taj vakum iskoristiti populisti i reći ‘nama migracija ne treba’. To je laž! Pogledajte demografsku sliku Evrope. Ona stari. Nama trebaju mladi, trebaju potrošači usluga i radno sposobno stanovništvo.“
Šulc je posebno naglasio potrebu da se daleko snažnije pomogne ekonomskom i političkom razvoju država u neposrednom okruženju Evrope, jer odatle i dolazi najveći broj migranata. „Ako ljudima obezbedimo političku stabilnost i ekonomski prosperitet onda nećemo ni imati legalne i ilegalne imigrante. Na primer, Libija je bogata zemlja. Ako pomognemo da se što pre formira jaka, stabilna država, tim činom ćemo zaustaviti i razvoj svih terorističkih pokreta u susedstvu Libije ali i smanjiti pritisak migracija na Evropu“.
Martin Šulc je zaključio debatu poentirajući o uzrocima straha koji se širi Evropom od migranata rečima: „Poslednjih dvadeset godina srednja klasa u Evropi slabi. Na uštrb jednog novog milionera koji nastane imamo hiljade osiromašenih pripadnika srednje klase. I to raslojavanje kao i generalno slabljenje srednje klase uslovljava pojave straha i nesigurnosti. Ako taj strah političari uspeju da kroz debate sa narodom, kroz iznošenje činjenica i pozitivnih strana migracija, izbace iz glava ljudi onda smo na dobrom putu. U protivnom svako izolovanje populista u debatama, poput onog u Švedskoj, doprineće produbljivanju postojećih problema“.
Zoran Vitorović, Davos
Od sutra pa sve do 24. januara „centar sveta“ biće u zamku čuvenog švajcarskog ski centra Davos gde se održava godišnji skup Svetskog Ekonomskog foruma WEF na kojem će više od 2.500 najvažnijih ljudi iz sveta biznisa, finansija i politike razgovarati o brojnim problemima današnjice. Ovogodišnji WEF se održava pod zbirnim nazivom „Novi globalni kontekst“ a medju najvažnijim govornicima biće turski premijer Erdogan, predsednik Tunisa Esebsija, predsednik Francuske Oland, nemačka kancelarka Angela Merkel i američki državni sekretar Džon Keri.
„Svet se drastično promenio“, rekao je u najavi ovogodišnjeg WEF-a profesor Klaus Švab, osnivač Foruma, i dodao: „Mi ćemo se ovde baviti gorućim problemima poput geografskih konflikata, pravcima budućeg razvoja ekonomije, socijalne inkluzije itd. Ključna reč je poverenje. U svakom smislu. Pre svega kako vratiti poverenje u našu zajedničku budućnost i naše institucije“.
Osnivač Foruma smatra da je „pesimizam postao dominantni ‘duh modernog vremena’. Imamo nebrojne mogućnosti ali prvo moramo da razumemo, svi zajedno, da se svet našao u fundamentalnim promenama – odatle i naziv skupa Novi globalni kontekst… Pokušaćemo da istražimo koje snage su danas pokretači tehnoloških, socijalnih, ekonomskih kretanja a to svakako zahteva i promišljanje novih dimenzija u procesu donošenja odluka. Zato moramo mnogo više da se bavimo mogućnostima koje su nam na raspolaganju a ne opasnostima“.
Sve ovo učesnici WEF-a razmatraće na tematskim sednicima koje se grubo mogu podeliti na:
– Rast i stabilnost ekonomija
– Krize i saradnja
– Društva i bezbednost
– Inovacije i industrija
Posebnu pažnju, kako se najavljuje, bankari, ministri finansija i eksperti obratiće na odluku Evropske centralne banke koja treba da bude zvanično objavljena 22. januara a koja se tiče mogućeg započinjanja „progama QE“ i otkupa državnih obveznica. Njen cilj bi bio povećati likvidnost centralnih banaka EU država. Kao model koristila bi se iskustva QE1 i QE2 programa koje je američki FED sprovodio poteklih godina u cilju stabilizacije finansija Sjedinjenih Država. QE ili kvantitativno popuštanje su programi kojima se u određenoj meri štampaju novčanice i tim novcem otkupljuju ili obveznice ili hartije od vrednosti. U određenim slučajevima taj „sveži novac“ koristi se i kao „input“ za komercijalne banke koje nakon toga odobravaju klijentima nove kredite (pod povoljnijim uslovima) ili otkupljuju postojeće.
Prema mišljenju tima koji se nalazi oko Maria Dragia, ovaj program kvantitativnog popuštanja bio je najzaslušniji za brzu stabilizaciju i lagani oporavak američke ekonomije koja je danas, ponovo, „glavni pokretač“ globalne ekonomije.
Druge teme kojima će se učesnici WEF-a baviti tiču se novih oblika plaćanja. Jedan od njih čine tzv bitcoins ili elektronske valute koje realno funkcionišu na drugačijim principa od klasičnih „štampanih“ valuta a daju, tvrde IT eksperti „bezgranični broj mogućnosti“.
Ključni segment razvoja svih ekonomija čine ulaganja u infrastrukturu. A kod realizacije infrastrukturnih projekata svakako da posebno mesta ima građevinska industrija. Jedna od tema o kojoj će učesnici WEF-a razgovarati na sesijama „Inovacije i industrija“ biće posvećena tzv „kineskoj građevinskoj revoluciji“ koja je aktuelna. Reč je o izgradnji kuća i zgrada posredstvom 3D printera. Prema ovoj kineskoj zamisli, svi elementi budućih kuća isprintaju se u 3D printeru (trodimenzionalno) i samo namontiraju. Nešto poput lego kocki“.
Usled pojačanih mera bezbednosti, kako je saopšteno iz Ministarstva odbrane Švajcarske, VIP učesnici WEF-a sleću ovih dana privatnim avionima na vojni aerodrom u gradić Dornbirnu a odatle se prebacuju u Davos.
Zoran Vitorović, Davos
Kompanija Amazon, globalni sinonim za kupovinu preko interneta, nedavno je izašla u javnost sa vizijom flote dronova koji će za manje od jednog sata isporučivati kupljenu robu u dvorišta ili na balkone naručilaca. Koncept su prihvatili i drugi globalni igrači, ne samo u Americi već i u Aziji, a početni koraci prave se i u Nemačkoj. Kako tehnologija napreduje i smanjuje jaz između vizija i realnih mogućnosti, tako raste i bojazan od nehumane upotrebe dronova kao i nedoumice o pravnom regulisanju njihovog komercijalnog korišćenja.
Za nešto više od jedne decenije dronovi su prevalili put od krupnih i nezgrapnih vojnih letelica do kvadrikoptera veličine omanjeg televizora kojim se upravlja pomoću smartfona ili tablet uređaja. Iako se čini da javnost još nije u potpunosti svesna toga, na pomolu je još jedna tehnološka revolucija koja može imati ogroman uticaj na naš način života i društvene navike, i potpuno drugačije oblikovanje unutrašnjih i međunarodnih političkih procesa.
Hladnoratovsko čedo
Prvobitan koncept dronova je vojnog tipa i potiče iz Hladnog rata (a odakle bi drugde?). Osamdesetih godina prošlog veka američka Agencija za napredne vojnoistraživačke projekte (DARPA) dodelila je svojim kooperantima prve ugovore za razvoj letelica kojima će se upravljati daljinski i koje neće zahtevati posadu. Prvi prototipi razvijeni su posle samo nekoliko godina i prodati CIA. Na samom izmaku 90-ih američka vojska povukla je iz upotrebe čuveni špijunski avion „Crnu pticu“ i zamenila ga „Globalnim sokolom“ – dronom dužine 13 metara i raspona krila 35 metara koji je dizajniran za izviđačke misije na velikim visinama.
Svega tri godine kasnije CIA je u Avganistanu izvela prvi napad iz vazduha u kojem je kao platforma korišćen čuveni „Predator“ – još jedan hladnoratovski dron veličine omanjeg mlaznjaka. Borbena verzija ovog drona je zapravo nastala tako što je CIA na izviđački dron jednostavno dodala laserski navođen projektil i pretvorila ga u platformu za tzv „precizno ubijanje“. Korišćenje raznih verzija prve generacije vojnih dronova raste iz godine u godinu i do sada je u Avganistanu, Pakistanu, Jemenu, Iraku i nekim drugim zemljama odnelo hiljade života od kojih veliki deo čine civili.
Kako je tehnologija napredovala tako je i opsluživanje dronova postajalo sve lakše, a njihova upotreba više nije bila privilegija SAD i njihovih najbližih saveznika. Danas više od 15 zemalja poseduje naoružane dronove a gotovo 50 izviđačke. U Srbiji je razvijeno nekoliko modela dronova od kojih su najpoznatiji „Vrabac“ i „Pegaz“ koji su dizajnirani u fabrici „Utva“ odnosno u Vojnotehničkom institutu. Tehnologija napreduje (a cena proizvodnje opada) takvom brzinom da vojni analitičari u SAD već upozoravaju da će do kraja ove decenije gotovo svaka zemlja na svetu biti u mogućnosti da napravi ili odnekud uveze naoružane dronove. Ovo ne važi samo za države već i za određene vojne ili političke organizacije. Naoružani dronovi koristiće se za eliminisanje pojedinaca, terorističke akcije i suzbijanje unutrašnjih nemira. Međunarodna saradnja je već otvorila neke procese koje neće biti moguće zaustaviti pa je tako Kina ove godine najavila izvoz svojih vojnih dronova u Saudijsku Arabiju.
Podrazumeva se da neće svaka država ili grupa biti u mogućnosti da izvodi globalne napade dronovima gde god i kad god poželi. Međutim, široka dostupnost dronova u kombinaciji sa malo improvizacije može proizvesti ubitačne efekte. Nekome će na raspolaganju biti „Predator“ sa svom svojom futurističkom opremom a neko će biti u mogućnosti da kvadrikopter od nekoliko stotina dolara pretvori u leteću eksplozivnu napravu.
Ono zbog čega dronovi mogu da u solidnoj meri preoblikuju budućnost čovečanstva je činjenica da već sada gotovo svako može da ih priušti i (ukoliko to želi) upotrebi protiv nekoga ili nečega. Političari i nadležne službe širom sveta sada moraju da odgovore na veoma teška pitanja: kako se može zakonski i praktično kontrolisati upotreba dronova tako da oni obavljaju korisne stvari za ljude i ne pretvore se u svima dostupne mašine za ubijanje, špijuniranje, bahaćenje i slične destruktivne aktivnosti? Koliki će biti troškovi pravljenja bezbednosnih prstenova kroz koje dronovi ne mogu da prođu? I da li je takve prstenove uopšte moguće napraviti?
Komercijalne mogućnosti
Poznata je teorija da se revolucionarni koncepti najpre pojavljuju u vojnoj upotrebi pa tek potom u komercijalnoj. Dronovi nisu izuzetak. Nije prošlo mnogo vremena otkako su „hladnoratovski“ modeli počeli da seju smrt širom sveta, a pojavile su se prve mirnodopske odnosno komercijalne verzije. Upotreba kompozitnih materijala i tehnoloških inovacija brzo je smanjila njihove dimenzije i kompleksnost do nivoa na kome su ih individualni korisnici mogli samostalno opsluživati i koristiti, a trenutno se na tržištu bez problema i po pristupačnim cenama mogu nabaviti modeli kojima se upravlja preko smartfona i koji mogu ostati u vazduhu dvadesetak minuta i poneti oko kilogram tereta. Potrebno je naglasiti da ključna razlika između vojnih i komercijalnih dronova leži u njihovom pogonu. Vojni koriste snažne mlazne motore kako bi mogli da ponesu opremu, oružje i gorivo te satima ostanu u vazduhu, dok komercijalni dronovi koriste male elektromotore koji se napajaju iz baterija, što im na jednoj strani daje prednost sve manjih dimenzija a na drugoj strani značajno ograničava u pogledu vremena koje mogu da provedu u vazduhu, odnosno tereta i opreme koju mogu poneti.
Trenutno se najpopularnija komercijalna upotreba dronova odnosi na snimanje iz vazduha. Mali dronovi opremljeni HD kamerama koriste se za naučno-istraživačke svrhe i komercijalno fotografisanje teško pristupačnih lokacija. Filmska industrija takođe trlja ruke jer će komercijalni dronovi učiniti snimanje iz vazduha izuzetno jeftinim. Javnim službama se otvaraju nove mogućnosti u nadgledanju i održavanju javnog reda ili saobraćaja, uz daleko niže troškove. Potencijalna korist postoji i u poljoprivredi, gde se dronovi mogu koristiti za nadgledanje ili čak zaprašivanje velikih useva. Očigledno je da ove male letelice čovečanstvu mogu biti od nemerljive koristi.
Poznata je, međutim, i teorija da sve što je korisno može biti zloupotrebljeno ili upotrebljeno na nepopularne načine. Zanimljiv primer dale su dve zemlje koje prolaze kroz teške ekonomske probleme: poreske uprave u Atini i Buenos Airesu, nastojeći da povećaju naplatu poreza i donesu preko potreban novac u državne budžete, počele su da u bogatim četvrtima sprovode rigoroznu kontrolu neprijavljenih nekretnina i bazena. Isprva su bili korišćeni satelitski snimci ali oni nisu bili u potpunosti pouzdani, a dovitljivi vlasnici su svoje bazene čak sakrivali uz pomoć maskirnih mreža koje su kupovali na vojnim otpadima. Poreznici se međutim nisu dali obeshrabriti i pronašli su novo rešenje – dronove opremljene HD kamerama. Od ovih osmatrača nije moguće sakriti vilu i bazen, što osim povećane naplate poreza uvodi u igru i promene nekih ukorenjenih društvenih normi. Na primer, u pomenutoj Grčkoj, odnosno Argentini, dronovi su u određenoj meri oslabili tretman poreske prevare kao „nacionalnog sporta“, otvorivši prostor za promene u samoj percepciji nekih stvari od strane građana – barem kada je u pitanju materijalna imovina.
Restriktivni propisi
Nije bilo potrebno čekati dugo da neko upita gde leži granica komercijalne upotrebe dronova i ko će se pobrinuti da ograničenja budu zakonski definisana i sprovedena. Da li činjenica da će mobilni telefoni uskoro imati svoje leteće verzije daje za pravo nekom voajeru ili paparacu da jedan takav uređaj dovede na vaš prozor i uhodi vas? Teoretski, takav potez bi trebalo da ima isti pravni tretman kao neovlašćen upad u vaš stan ali ostaje nedoumica oko toga kako će različite zemlje regulisati ovo pitanje.
Osim pravnih pitanja postoje i pitanja bezbednosti. Svaka letelica može da padne usled kvara ili lošeg upravljanja, pa tako i dron. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj iznad nekog naselja kruže stotine dronova čiji vlasnici imaju najrazličitije motive da ih koriste. Sudaranja i udesi postali bi svakodnevica, a čak i najmanji dron može da napravi ozbiljnu štetu ili povredi nekog.
Američka agencija za upravljanje avijacijom (FAA) je u početku držala potpunu zabranu komercijalne upotrebe dronova. Zvuči neverovatno ali prvo odobrenje za komercijalni let drona iznad teritorije SAD izdato je tek u junu ove godine kada je kompanija British Petroleum dobila dozvolu da koristi ove letelice u svrhu inspekcije naftovoda, servisnih saobraćajnica i opreme na Aljasci. Nakon ovog pionirskog koraka, FAA je izdavala dozvole od slučaja do slučaja, zahtevajući od podnosilaca sertifikovane modele dronova kojima bi upravljali školovani piloti. U Velikoj Britaniji, nadležna agencija je takođe izdavala posebne dozvole onim licima koja su mogla da dokažu svoju „kompetentnost da upravljaju dronovima“. Debata je dobijala sve veće razmere što su više velike svetske kompanije (Amazon, UPS, Google i drugi) najavljivale ulazak u ovaj segment i masovnu upotrebu malih dronova u svom poslovanju. Potreba za novim paketom propisa postajala je sve očiglednija tako da je FAA najavila da će do kraja ove godine predložiti paket koji bi trebalo da stupi na snagu početkom 2015-te.
Krajem novembra mediji u SAD objavili su da će iz FAA po svemu sudeći stići hladan tuš: dugo očekivani zakonski paket koji reguliše komercijalnu upotrebu dronova uvešće ograničenja u vidu težine letelica (do 25 kilograma), visine leta (do 400 metara), i najvažnije – kretanja unutar vidokruga operatera. Uz to, od operatera će se zahtevati desetine sati provedenih za komandama pravih letelica kako bi se kvalifikovao/la za upravljanje dronom, a letovi će biti dozvoljeni samo po dnevnom svetlu. Izuzetaka neće biti, tako da će i najmanji dronovi za fotografisanje potpadati pod iste restrikcije kao i mnogo veći modeli koji se koriste za skupe istraživačke projekte. Pravilo da dron može leteti isključivo u vidokrugu operatera značajno će ograničiti ili poskupeti njihovu upotrebu na velikim usevima ili naftovodima. Većina stručnjaka koja je uključena u diskusiju o ovoj temi smatra da treba da postoji linija koja razdvaja zonu u kojoj dronovi moraju biti kontrolisani od zone u kojoj kontrola nije potrebna. Problem je u tome što je povlačenje te linije u isključivoj nadležnosti FAA, budući da se u SAD čak i Nacionalni odbor za bezbednost u saobraćaju isključio iz procesa i predao čitavu regulaciju u ruke FAA. Ovakva situacija predstavlja ozbiljan problem za američke preduzetnike, koji su već razradili brojne ideje i biznis planove koji počivaju na malim komercijalnim dronovima. Neke javno dostupne analize ovog tržišta predviđaju da će do kraja ove decenije širom sveta na dronove biti potrošeno oko 100 milijardi dolara, pri čemu bi više od 10% tog kolača trebalo da bude raspodeljeno u njihovoj komercijalnoj upotrebi.
U Evropi, prve zvanične korake u komercijalnoj upotrebi napravila je kompanija DHL koja je u septembru počela da koristi dronove za isporuku lekova žiteljima izolovanog ostrva Juist u Severnom moru. Jednomesečni period testiranja uključivao je isporuku lekova na ostrvo dva puta dnevno – ukoliko standardni vidovi transporta poput aviona ili feribota nisu bili mogući. Amazon i Google su u SAD sprovodili slična testiranja u Silikonskoj dolini i još nekim zonama u kojima su imali posebno odobrenje od FAA koja je zatim uvela pomenuta stroga ograničenja. Za razliku od SAD, u Nemačkoj je DHL sproveo svoj projekat u saradnji sa ministarstvom saobraćaja i agencijom za vazdušnu plovidbu koja im je odobrila ekskluzivan vazdušni koridor do ostrva Juist. Na drugoj strani Atlantika, FAA je već izrekla solidan broj kazni kompanijama i pojedincima za koje je utvrdila da su na bilo koji način koristili bilo kakve dronove u komercijalne svrhe.
Bojazan američkih vlasti da bi liberalni propisi o komercijalnoj upotrebi dronova mogli da donesu čitav niz opasnosti i rizika u svakodnevnom životu građana nisu sasvim bez osnova. Kao samo jedan primer mogu se navesti brojni registrovani upadi malih dronova u zatvorene vazdušne prostore iznad velikih aerodroma, pri čemu su već zabeleženi i slučajevi zamalo izbegnutih udara u putničke avione na aerodromima Hitrou u Londonu i JFK i u Njujorku.
Šta donosi budućnost
Mračna strana knjige o dronovima se u potpunosti otvara kada se uzme u obzir moguća upotreba dronova od strane terorista ili militanata. Izrael je već sada veoma zabrinut usled činjenice da Hezbolah uveliko koristi nenaoružane dronove u južnom Libanu a pitanje je dana kada će i Hamas biti u mogućnosti da to učini u pojasu Gaze. Ovakav scenario bi praktično u jednom koraku preskočio sve zidove, ograde i druge sisteme izolacije palestinskih militanata, u koje je Izrael godinama ulagao ogromna sredstva. Zbog toga vojne i bezbednosne službe zemalja koje najviše ulažu u tehnologiju dronova ne razvijaju samo nove i sofisticirane modele ovih letelica već i moderne sisteme za njihovo obaranje i ometanje.
Dok se preduzetnici i korporacije nadaju boljim danima za komercijalizaciju dronova, na državnom odnosno vojnom planu budućnost ne deluje nimalo prijateljski. SAD se polako prebacuju sa dosadašnjih generacija naoružanih dronova na razvoj modela koji će biti potpuno autonomni. I ne samo to: već se radi i na razvoju tzv. mikro dronova veličine kutije šibica, koji bi bili u stanju da neopaženo priđu bilo kojoj osobi na bilo kojoj lokaciji i izvrše atentat. Nakon što usledi komercijalizacija ili šira primena takve tehnologije, doći ćemo u situaciju u kojoj će gotovo svako ko to želi moći da sebi priušti oružje kojim može pokušati da naudi svom komšiji, poslovnom konkurentu ili šefu države. Međutim, ako stvar posmatramo iz pozitivnog ugla, ta ista tehnologija će omogućiti da novi iPhone sam sebe isporuči na vaša vrata i zatim, dok idete u prodavnicu, kruži iznad vas i pravi odlične „selfije“ iz ptičje perspektive, koje će automatski slati na Instagram.
Milan Kokorić
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
Menokio je bio mlinar iz XVI veka koji je živeo na severu Italije. Bio je pismen, samouk i njegov pogled na svet zasnivao se na nekoliko za to vreme neobičnih teoloških uverenja. Verovao je da duša umire sa telom, da je svet nastao iz haosa, a ne ex nihilo, i da je važnije voleti svog bližnjeg nego boga. Dokaze za svoja uverenja nalazio je u knjigama koje je čitao – Dekameronu, Bibliji, Kuranu i „Putovanjima ser Džona Mandevila“. Zbog toga je nekoliko puta izvođen pred inkviziciju i mučen, a 1599. je spaljen na lomači. Jedan od mnogih koje je zadesila takva sudbina.
Zapadna društva ni danas nisu raj skepticizma i racionalizma. To je šarolik prostor proklamovane slobode govora i njegove stroge kontrole, u kome zajedno opstaju javne osude nasilja i tajne torture. Kada su napadnuta, zapadna društva pokazuju sklonost ka kvazi-istorijskim fantazijama o ugroženosti svoje teškom mukom stečene moralne čvrstine i uravnoteženosti. A stvarna istorija Evrope i Amerike je toliko obeležena pokušajima kontrole slobode govora, da bi se progon buntovne misli mogao smatrati jednim od temelja tih društava. Spaljivanje veštica, progon jeretika i neumorna inkvizicija oblikovali su Evropu, a kada su te ideje prešle u Ameriku, otkriveni su njihovi novi modaliteti – od robovlasništva do cenzure kritičara rata u Iraku.
Teroristi su prošle nedelje u Parizu ubili 12 ljudi. Žrtve tog zločina oplakuju se širom sveta. Za njihove porodice i prijatelje to je nenadoknadiv gubitak. Pokosile su ih naoružane ubice, samo zato što su pripadali satiričnom časopisu Šarli Ebdo. Šarli se često rugao muslimanima, posebno islamskoj zabrani slikovnog predstavljanja proroka Muhameda. Nije ostajao dužan ni političarima, a ni hrišćanima i Jevrejima. Oca, sina i svetog duha crtali su u seksualnoj pozi „trojke“. Takve ilustracije navođene su kao dokaz da Šarli Ebdo želi da uvredi sve. Poslednjih godina časopis se okrenuo rasističkim i islamofobnim provokacijama. Brojne anti-islamske karikature bile su dovitljivo izopačene – Arapi kukastih noseva, Kurani koji lete na mecima, varijacije na temu sodomije i ruganje žrtvama masakara.
Nije lako povući crtu između duhovitog neslaganja i rasističke agende. Čak ni Volter, uzor mnogim borcima za slobodu govora, nije u tome uspeo. Pravo je uživanje čitati njegovu blistavu i hrabru kritiku klerikalizma, ali on je bio i posvećeni antisemita, čija je kritika judaizma puna tlapnji o urođenim izopačenim osobinama Jevreja.
Prošlonedeljne događaje trebalo bi sagledati u kontekstu francuske mračne kolonijalne istorije, njenog mnogobrojnog muslimanskog stanovništva i suzbijanja islamskih kulturoloških tekovina u ime sekularizma, kao što je na primer zabrana nošenja hidžaba. Ni crni ljudi nisu bolje prošli na stranicama Šarli Ebdoa: jedna od karikatura predstavlja ministra pravde Kristijana Taubiru, koji je gvajanskog porekla, kao majmuna (odbrana je glasila da je rasistički simbol upotrebljen kao kritika rasizma); druga je portret Obame kao crnog sambo-borca u stilu ilustracija iz ere Džima Kroua.
Došao sam u Pariz u četvrtak ujutro, dan posle masakra. Naslov u Figarou je glasio: „LA LIBERTÉ ASSASSINÉE“. Parizijen i Humanite takođe su u svojim naslovima imali reč liberté. Sloboda je zaista pretrpela težak udarac, mada reakcije na terorističke udare na zapadne centre moći uvek u sebi sadrže i jednu dozu čuđenja: zašto su se obrušili na naše miroljubivo društvo, zašto ubijaju, kad mi ne ubijamo. Naširoko razmenjivana ilustracija Lusila Klerka, na kojoj se slomljena olovka pretvara u dve zašiljene olovke, tipičan je primer. Poruka je jasna, kao što je jasna i u heštegu #jesuischarlie: ne radi se samo o pravu ljudi da crtaju šta žele već, u svetlu ubistava, ono što crtaju treba slaviti i širiti dalje. Dakle, ne samo da su masovno objavljivane i razmenjivane ilustracije iz Šarli Ebdoa, nego je i sam list nakon napada dobio velike sume novca – sto hiljada funti od Guardian Media Group i tri stotine hiljada dolara od Gugla.
Ali moguće je braniti pravo na opsceni i rasistički izraz i bez promovisanja ili sponzorisanja njegovog sadržaja. Moguće je davati pravo svetogrđu bez odobravanja rasizma. I moguće je islamofobiju smatrati amoralnom bez težnje da se ona stavi van zakona. Trenuci bola ne oslobađaju nas obaveze da stvari sagledavamo u njihovoj složenosti.
Američka unija za građanske slobode (A.C.L.U) bila je u pravu kada je ustala u odbranu prava neonacističke grupe da 1978. maršira ulicama Skokija u Ilinoisu. Krajnja uvredljivost učesnika marša, ako nema pretnji nasiljem, nije i ne sme da bude nezakonita. Ali koja bi se razumna osoba pozivala na prava iz Prvog amandmana u odbrani nacističkih uverenja? Karikaturisti Šarli Ebdoa nisu bili puki zajedljivci, niti mučenici ubijeni jer su digli svoj glas u odbranu prava na uvredu – oni su zastupali određen ideološki stav.
Umesto što napade u Parizu razumemo kao epicentar napada na slobodu govora – to čine mnogi komentatori – treba da uvidimo da su sloboda govora i ostali atributi liberté u zapadnim društvima već bili u dubokoj krizi u času napada trojice poremećenih ubica. Amerika je, na primer, konsolidovala svoj tradicionalni monopol na upotrebu krajnjeg nasilja, uključujući cenzuru na sve informacije o tome kako ga primenjuje. Oni koji se usude da preispituju ovaj monopol snose okrutne posledice. Jedina osoba koja je zatvorena zbog gnusnog programa torture CIA je Džon Kirijaku, čovek koji je javnosti otkrio detalje tog programa. Edvarda Snoudena progone zbog odavanja informacija o masovnom nadziranju. Čelzi Mening izdržava trideset-petogodišnju kaznu zatvora zbog svoje uloge u aferi Vikiliks. I oni su bogohulnici ali, za razliku od karikaturista Šarli Ebdoa, nisu doživeli opšte priznanje.
Ubistva u Parizu su užasna uvreda za ljudski život i dostojanstvo. Dugo se nećemo oporaviti od grozote tih događaja. Ipak, predstava da je brutalno nasilje samoproklamovanih džihadista jedina pretnja zapadnim društvima zapostavlja druge, često neposrednije opasnosti. Amerika, Velika Britanija i Francuska različito se odnose prema svojoj državotvornosti, ali povezuje ih jedinstvena vizija sveta, a naročito očekivanje da svi poštuju njihov sekularni koncept. Jeres uperena protiv države prati se i kažnjava. U Velikoj Britaniji ljudi su hapšeni jer su na društvenim mrežama ostavljali komentare protiv vojske i policije. Masovno nadziranje u Americi ima nesagledive negativne posledice po novinarstvo i pravosuđe. U međuvremenu, oružane snage i bezbednosne agencije tih zemalja zahtevaju, i uglavnom dobijaju, podršku svojih građana. Kada te države čine ratne zločine ili vrše torturu, ma koliko neznakonito ili nemoralno to bilo, gotovo uvek izostaje pozivanje na odgovornost ili sudsko gonjenje odgovornih.
Razmere, snaga i način na koji se poslednjih dana ispoljava solidarnost sa žrtvama pariskih ubistava, iako ohrabrujuća, pokazuju lakoću sa kojom se zapadna društva obaraju na radikalni islamizam kao na svog jedinog neprijatelja. Taj proces je deo konsenzusa o žrtvama „prvog reda“, koji nas često ometa da obratimo pažnju na ostale slučajeve užasnih pokolja koji se dešavaju širom sveta: otmice i ubistva u Meksiku, ubistva stotina dece (i više od deset novinara) u Gazi, krvave masakre u Centralnoafričkoj Republici i tako dalje.
Čak i kada s pravom osudimo kriminalce koji su tvrdili da deluju u ime islama, neznatan deo našeg bola odlazi bezbrojnim muslimanskim žrtvama stradalim od istog tog radikalnog islama, bilo da se radi o Jemenu ili Nigeriji – gde su protekle nedelje počinjeni nezapamćeni masakri – ili o Saudijskoj Arabiji gde je, pored čestog kršenja ljudskih prava, jedan novinar kažnjen šibanjem zbog „vređanja islama“. Ne možemo da pratimo svaki zločin u svakom kutku sveta, ali možemo da razmislimo o tome kako i zašto prevladava stav da su neke nasilne smrti značajnije i vrednije žaljenja od drugih.
Francuska je u žalosti i biće to mnogo nedelja. I mi žalimo sa njom. Ali istina je i da se „naše“ nasilje nastavlja nesmanjenom žestinom. Kako stvari stoje, za mesec dana će mnogi Pakistanci „stasali za vojsku“ stradati od napada dronova. Ako smo nešto naučili iz ovih napada, to je da su mnogi od tih ljudi – nedužni. Njihove smrti smatraće se prirodnima, baš kao i Menokijeva smrt na lomači inkvizicije. Zbog tih ubistava mi novinari nećemo imati osećaj da su nam olovke slomljene. Masakr u Parizu je nesporan, ali razdvajanje žrtava prvog i drugog reda podriva našu zajedničku liberté.
Preuzeto sa Peščanika
Prema ocenama svetskih stručnjaka za karijerno vođenje, sistem profesionalne orijentacije koji je uspostavljen u svim osnovnim školama u Srbiji je jedan od najboljih u Evropi i ima velike potencijale da dugoročno doprinese bržem zapošljavanju mladih. Uslov je da se ogroman početni entuzijazam, iskazan i kroz moto „Ko? Ja. Kada? Sada!“, pretoči u održive resurse, uključujući i još veći odaziv preduzeća, naročito u sledećoj fazi implementacije programa u srednjem obrazovanju.
Kako mladi mogu da planiraju svoj život i karijeru u uslovima koji se neprekidno menjaju i kada je stopa nezaposlenosti populacije do 30 godina u svetu 12,6%, a u Evropi značajno veća – u Grčkoj čak 63%, a u Srbiji 39%. Tako rado korišćena preporuka da je rešenje u usklađivanju obrazovnog sistema sa potrebama tržišta rada, u praksi se pokazala kao nimalo jednostavna za primenu. Bez obzira na česte pritiske vlada da se pragmatičnijim pristupom obrazovanju bar donekle amortizuje zabrinjavajući porast nazeposlenosti među mladima, „ne možemo terati decu da se opredeljuju za određena zanimanja samo zato što se u blizini otvorila fabrika kojoj su u tom trenutku potrebni takvi profili. Tim pre, što te potrebe već za nekoliko godina mogu da se promene“, ukazala je Kerstin Nagels, iz GIZ Centra za kompetencije, prilikom svog nedavnog boravka u Beogradu na međunarodnoj konferenciji o trogodišnjim rezultatima projekta „Profesionalna orijentacija u Srbiji“, koji realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom omladine i sporta.
U globalizovanom svetu i nepreglednom moru informacija, paradoks je u tome što često nismo u stanju da uvidimo mogućnosti koje nam se ukazuju „iza ćoška“. Stoga je sistemska podrška za profesionalnu orijentaciju i upravljanje karijerom neophodna već u najranijem uzrastu, istakla je Nagels, kako bi se mladi osposobili da se tokom celog života uspešno preorijentišu na različte poslove. „U potrazi za najboljim modelom važno je mudro kombinovati razvoj pojedinačnih talenata i potreba tržišta, u čemu ogroman značaj imaju dobra iskustva iz prakse, poput ovog iz Srbije“.
Mladima najkorisniji susreti sa kompanijama
Prema oceni međunarodnih stručnajka, poseban kvalitet projekta u Srbiji je što je za razliku od mnogih zemalja, koje se i dalje prvenstveno bave visokim obrazovanjem, ovakvu vrstu podrške uveo sistemski već na nivou osnovnog obrazovanja, istovremeno organizujući vršnjačku podršku i srednjoškolcima u kancelarijama za mlade. Mladi imaju mogućnost da uz pomoć posebno edukovanih stručnjaka, kroz pet koraka bolje upoznaju svoje sposobnosti i kako ih vide drugi, da se informišu o uslovima školovanja za profesije koje ih zanimaju, da se sa njima konkretnije upoznaju u preduzećima tokom realnih susreta i kakva je potražnja za tim profilima na tržištu rada, a potom da na osnovu prikupljenih informacija samostalno donesu odluku i osposobe se kako dalje da upravljaju svojom karijerom. Program je prošlo više od 95.000 osnovaca i oko 50.000 srednjoškolaca, zahvaljujući mreži koju su uspostavili timovi za profesionalnu orijentaciju na nivou lokalnih zajednica. Ona trenutno obuhvata 1.086 osnovih škola, oko 3.500 nastavnika i stručnih saradnika, 119 kancelarija za mlade, više od 1.000 kompanija u kojima je realizovano preko 2.000 realnih susreta samo tokom prethodne i ove godine, 32 lokalne samouprave, filijale NZS i službi za socijalni rad, roditelje, nevladine organizacije…
„Radio sam u mnogim zemljama, ali ovo je jedan od najboljih projekata profesionalne orijentacije. Razlozi zbog kojih deca toliko vole ovaj program su dobar putokaz za sve kreatore obrazovne politike“, istakao je Helmut Celot, specijalni savetnik za srednje stručno obrazovanje Evropske trening fondacije (ETF), naglašavajući da je program koji se primenjuje u Srbiji transpartentan, efikasan u primeni i impresivan po svom obuhvatu, budući da uključuje celu državu, dok se u mnogim zemljama sveo samo na pilot projekte. Program ima ogroman uticaj jer je sistem profesionalne orijentacije utemeljio u osnovnom obrazovanju. „Eksperti u celom svetu insistiraju da se sa profesionalnom orijentacijom krene u što ranijem uzrastu, jer je savremeni koncept karijernog vođenja fokusiran na podršku kapacitetima pojedinca da sam upravlja svojim razvojem tokom celog života, a ne da se stalno oslanja na pomoć spolja“, objasnio je Celot.
Stoga, iako su politike razvoja karijernog vođenja u Evropi različite, vizija i prioriteti su isti, pa i pojedina iskutva koja pokazuju „da mladi u Srbiji, podjednako kao i njihovi vršnjaci u Danskoj, ocenju kao najkorisnije relane susrete sa svetom rada. Zato je za poslodavce veoma važno da shvate da kroz ovakav program imaju priliku da promovišu sva zanimanja, a ne samo ona koja su trenutno deficitarna, i da unapred rade na tome da obezbede odgovarajuće kadrove“. Ovaj vid podrške razvoju svakog pojedinca ne može da kreira nova radna mesta, ali značajno doprinosi povećanju zapošljivosti i zato je neophodno da se usluge iz te oblasti standardizuju i postanu što dostupnije kroz različite vidove formalne i neformalne edukacije, smatra Celot.
Unutrašnji oslonac u nestabilnim okolnostima
U praćenju pokazatelja o porastu nezaposlenosti među mladima u svetu, uočljivo je da su ili nekvalifikovani ili prekvalifikovani za dostupna radna mesta, jer nisu dovoljno informisani kakve se mogućnosti nude na tržištu i kako da im najbolje prilagode svoja inetresovanja i talente. Upravo je to posao karijernog savetenika, objašnjava indijski stručnjak Gideon Arulmani, koji pri tom mora da vodi računa ne samo o ekonomskim oklonostima, već i o kulturološkim specifičnostima u lokalnoj sredini. Arulmani navodi kao primer preovlađujuće poimanje uspešnog profesionalnog i ličnog razvoja u zapadnim i azijskim zemljama: dok se kod prvih karijera često doživljava kao pravolinijski razvoj, odnosno kao „merdevine ka zvezdama“, kod drugih je to spiralni razvoj, koji se odvija postepeno tokom celoga života. Bez obzira na razlike, cilj je da pojedinac spozna šta je njegov unutrašnji oslonac koji treba da razvija da bi izašao na kraj sa nestabilnim okolnostima, kao i da razume da njegov lični razvoj u mnogome zavisi od saradnje sa drugima.
Sa ovakvim stavom saglasna je i Katarina Popović, generalni sekretar Međunarodnog saveta za obrazovanje odraslih, koja napominje da su posledice globalne ekonomske krize, promena koncepta razvoja koji pomera fokus sa privrednog rasta na održivost, klimatske promene i sve veći socijalni jaz između bogatih i siromašnih, samo neke od okolnosti sa kojima se suočava savremeni svet. To je dovelo do preispitivanja sistema vrednosti i kritika preteranog pragmatizma, koji se sa nivoa ekonomije i politike negativno odrazio i na obrazovanje. Najnovija istraživanja pokazuju da je 20% stanovništva u Evropi funkcionalno nepismeno, te da je neohodno da se obrazovanju pristupa holistički i da se pored profesionalnih razvijaju i životne veštine, koje će pojedincu omogućiti da razume šta se dešava u njegovom okruženju. Evidentno je da je kriza najmanje pogodila zemlje koje imaju dualni sistem obrazovanja, kao što su Nemačka, Austrija i Švajcarska, čija iskustva mogu biti jako korisna za druge, pod uslovom da se uspešno prilagode lokalnim specifičnostima kao što je to urađeno u Srbiji, zaključila je Popović.
Stručna, a ne jeftina radna snaga
Hajnc Diter Harbers, vođa GIZ projekta „Profesionalna orijentacija u Srbiji“ ističe da poenta nije u tome se obrazuje jeftina, već kompetentna radna snaga koja će omogućiti Srbiji da se takmiči na svetskom tržištu. Zato je posebna prednost ovog programa što kod svakog deteta, shodno njegovim sposobnostima, neguje uslove za uspeh i priprema ga kako da iskoristi šanse i savlada prepreke. Prema rečima Marije Radovanović, više menadžerke ovog projekta u GIZ-u, u daljoj integraciji programa u obrazovni sistem posebno će se raditi i na kapacitetima lokalnih zajednica, sa ciljem da se aktivnosti programa integrišu u njihove planove ekonomskog razvoja.
Biznis top 2013/14.
novembar 2014.