Dva demografska trenda, brzina s kojom ljudi voljno ili nevoljno menjaju prebivalište kao i starenje stanovništva i smanjivanje raspoložive radne snage nalažu nam da, na globalnom nivou, o pitanjima nataliteta, države, nacije, nacionalnog identiteta i važnosti dijaspore kao „virtuelne pokrajine“, razmišljamo na sasvim drugačiji način. Srbija tu ne može biti izuzetak, kaže u intervjuu za Biznis i Finansije ekonomista Vladimir Grečić, stručnjak za dobrovoljne migracije, čije su dve ćerke takođe deo srpske dijaspore.
Pokret protiv klimatskih promena je napravio skroman napredak u borbi protiv korporacijskih interesa, kaže Naomi Klajn autorka „Doktrine šoka“. Ali kako ona misli da će njena najnovija knjiga „Kapitalizam protiv klime“ pomoći da se ljudi pokrenu?
Naomi Klajn je zvezda nove američke levice. Ova autorka i aktivistkinja ima 44 godine. Napisala je dva blokbastera, kombinaciju izveštaja sa terena i ekonomske analize, koji teraju ljude da dobro preispitaju sve što uzimaju zdravo za gotovo: izbore pri kupovini, mesto Amerike u svetu te razorne posledice tajne trgovinske politike i obesne ideologije slobodnog tržišta. Usput je stekla i poštovaoce među naučnicima, zvezdama i demonstrantima koji protestuju na ulicima i u fabrikama.
Njena prva knjiga “Ne Logo”, o moćima marki nad radnicima iz jezivih fabrika u Aziji koji prave proizvode (i potrošačima u Americi i Evropi koji ih kupuju), je ispolitizirala generaciju današnjih dvadesetogodišnjaka. Postala je priručnik protesta protiv globalizacije i inspirisala dva albuma Rejdioheda.
Sedam godina kasnije, njena druga knjiga “Doktrina šoka” je analizirala kako se ratovi, vojni udari i prirodne nepogode koriste kao izgovor za primenu takozvanih mera “slobodnog tržišta”. Klajn se sada vraća, pišući o kapitalizmu, samo što ovog puta sudbina čitave planete visi o koncu. U svojoj novoj knjizi, “Ovo menja sve: kapitalizam protiv klime”, Klajn se nada da će inicirati masovni pokret koji bi – napokon – izazvao neophodne radikalne promene kojima bi se izbegla katastrofa globalnog zagrevanja i u isto vreme popravio kapitalizam. Brani ideju da smo o klimatskoj krizi razmišljali iz pogrešnog ugla: problem nije ugljenik, već kapitalizam, njegova ekstremna antiregulatorna verzija koja je zgrabila globalnu ekonomiju još osamdesetih godina prošlog veka i usmerila nas ka uništenju i sve dubljoj nejednakosti.
“Mislim da se nalazimo na putanji sudara”, kaže Klajn. Pre 25 godina, kada je prvi klimatolog pozvan da pred Kongresom svedoči o promenama zakona po pitanju globalnog zagrevanja, možda je bilo vremena da velike industrije smanje svoj otisak ugljenika. Međutim, vlade su u tom momentu smatrale da industriji ne treba stavljati nikakva ograničenja. “Tokom tog perioda”, piše Klajn, “proširili smo puteve sa dve trake na autoputeve koji bljuju ugljendioksid do superautoputeva sa šest traka”.
Kada smo je posetili u njenom domu u Torontu, Klajn je u svojoj agendi kombinovala uobičajene obaveze autora, javna čitanja i televizijske intervjue sa planiranjem događaja u Njujorku koji je opisan kao najveći klimatski marš ikada viđen. Njen muž, reditelj dokumentarnih filmova, je na terenu i snima prateći film koji treba da bude prikazan u januaru. Tokom našeg razgovora, njih dvoje razmenjuju poruke.
Klajn ne odgovara ideji koju većina ljudi ima o posvećenim borcima za ekologiju. Vozi auto (hibrid). Putuje avionom, verovatno češće nego mnogi i za sobom ima dovoljno vazdušnih milja da, po sopstvenom priznanju, može da bude proglašena za “klimatskog kriminalca”. U njenom vrtu se nalazi jedna plastična dečja kućica jarkih boja koja je verovatno proizvedena u Kini. Ipak, priznaje da se rasplače kada pomisli na budućnost tokom klimatskih promena.
Tokom dugog razgovora za trpezarijskim stolom, Klajn kaže da nema nameru da iz svog života protera plastiku i fosilna goriva. Kaže da neće dozvoliti da padne u zamku igara u kojima jedni druge hvatamo u lošim navikama. Ona definitivno ne podržava ideju da klimatske promene po važnosti prevazilaze sve ostalo.
“Mislim da su borci za ekologiju već dovoljno bili uskogrudi kada su govorili da ‘Naša borba prevazilazi sva ostala pitanja’ ili da ‘Vaši ciljevi nisu važni jer ništa neće biti važno jednom kada Zemlja bude bila spaljena’”. Klajn kaže da posvećeni borci za ekologiju ionako nisu njena meta. “Manje razmišljam o tome šta će zeleni da urade, već šta će da urade oni koji nisu deo tog pokreta”, kaže ona. “Ova knjiga nije napisana za ekološki pokret. Pisana je za ljude koji nikada ne bi pročitali knjigu o klimatskim promenama, ali koje interesuje ekonomska jednakost drugih vrsta”.
Klajn veruje da na tom polju može da uradi najviše dobra. “Želim da budem, ako to mogu, most za ljude koji čitaju ‘Doktrinu šoka’, ‘No logo’. Ljude koji zbog bilo kojeg razloga ostaju pasivni”.
Klajn priznaje da joj je bilo potrebno tri godine “mariniranja” u materijalu, iako ima reputaciju da iznosi pametne ekonomske analize i da ima prvoklasan tim istraživača, koje velikodušno hvali i u svojim knjigama i razgovorima. “Imam pomoć od neverovatnih istraživača. To je ono na šta u suštini trošim novac – na istraživanje”, kaže ona. “Način na koji se o klimi razgovara je toliko nepostojan i apstraktan i ujedno je i muški domen, što tera žene da prevrću očima i da se osećaju nedovoljno kvalifikovanim”, kaže ona. “I sama sam morala da se borim sa tim osećajem kako bih mogla da pišem o ovome”.
Ideja da piše o klimatskim promenama je obuzela Klajn negde u vreme klimatskog samita u Kopenhagenu 2009. godine, koji je danas legendaran po propasti međunarodne diplomatije. Samit svetskih lidera, organizovan ubrzo pošto je SAD dobila svog prvog “zelenog predsednika”, kada je izabran Barak Obama, trebalo je da glavne ekonomije stavi na lak put smanjenja zagađenja.
Klajn je došla na sastanak planirajući da piše o velikom sukobu između bogatih i siromašnih zemalja oko istorijske odgovornosti koju imaju Amerika i Evropa za klimatske promene. Usudila se da se ponada u jednom trenutku da će dogovor u vezi sa klimom biti veliki kompenzator koji će nadoknaditi Africi i Aziji sve što joj je učinio kolonijalizam. Međutim, samit je pokleknuo pod težinom tih očekivanja. Lideri iz Afrike i malih južnopacifičkih država, koje se polako dave zbog podizanja nivoa okeana, su želeli agresivniju akciju koja bi ograničila porast temperature na 1,5 stepeni Celzijusa; lideri bogatih zemalja su taj predlog ocenili kao loš za poslovanje i odbili su ga, plašeći se da bi ih koštao glasova.
“Nisam bila spremna za to da će tu pasivnost od strane industrijalizovanog sveta nazvati rasizmom”, kaže Klajn. “Iznenadilo me je što afrički delegati koriste reči kao što je genocid, opisujući povećanje od dva stepena kao dozvolu da Afrika izgori.” Klajn pravi malu pauzu. “Iskustvo u Kopenhagenu me je istraumiralo”.
Bio je to težak period za Klajn i na ličnom planu. Posle objavljivanja knjige “Doktrina šoka”, bila je na putu dve godine. Jedva da je viđala svog supruga. Dok je putovala po svetu, držala govore i bila hvaljena kao neko ko inspiriše druge, njen život je ušao u slepu ulicu. “Mislim da sam bila duboko depresivna tokom 2008. – 2009.”, kaže ona. “Stalno sam sebi govorila da neću da širim beznađe. Ima pripadnika američke levice koji se samo popnu na scenu i održe mračne i apokaliptične prezentacije, što može da bude jako privlačno. Dovoljno sam ih se nagledala da sam sama sebi rekla da ako ikada dođem do te tačke, da ću ostati kod kuće.” Bila je ubeđena da je vreme da se povuče, barem na neko vreme. “Osećala sam da nemam šta da ponudim, van zadovoljavanja sopstvenog očaja”.
Bilo je i drugih poteškoća. Klajn piše u knjizi o iznenađujućoj spoznaji da ipak želi decu i o sopstvenoj borbi kroz ono što zove “fabrika plodnosti” i pobačajima, pre nego što je konačno ostala trudna. Njen sin Toma je ovog leta napunio dve godine. Knjiga je posvećena njemu. Dok ju je spremala za objavljivanje, otkrili su joj i operisali rak tiroide. Otvoreno kaže da o svojoj bolesti više od ovoga ne želi da razgovara.
Poruka ove knjige će zvučati poznato onima koji su čitali njena ranija dela ili analizu nejednakostiTomasa Piketa. Kapitalizam, pošto je bio oslobođen bilo kakvih regulativnih stega osamdesetih godina prošlog veka, je proširio jaz između bogatih i siromašnih. Na vrhu od prošle godine tri posto drži 55 posto celokupnog bogatstva, dok su 1989. držali 45 posto. Najnižih 90 posto je kontrolisalo 24,7 posto bogatstva, prema statističkim podacima koje je prošlog meseca objavila Federalna rezerva.
“Nije kao da je sve u redu osim što temperatura malo skače”, kaže Klajn. “Da je jedini problem sa kapitalizmom taj mali porast temperature, stvarno bismo bili skuvani. Činjenica je da sistem pati od mnogo različitih problema, a povrh svega on još i narušava ravnotežu života na planeti”.
Klajn veruje da su jaz između jedan posto i svih ostalih i bespomoćnosti lokalnih vlasti da preuzmu kontrolu, posledice globalnog kapitala. Ako bismo sledili njen predlog za akciju, to bi značilo nasilno preuzimanje velikih delova ekološkog pokreta. Čini se da bi to bilo opravdano. Ekološke grupe su izgubile vreme pokušavajući da na svoju strane stave velike biznise, kao i na to da milijardere privole da primenjuju pro-klimatske mere, kaže ona. U međuvremenu, privreda je nastavila da bljuje ugljenik, što je znatno otežalo oporavak klime.
“Potrebna nam je ideološka bitka. Još uvek je politički nezamislivo da se direktno primenjuju novčane kazne protiv zagađivača, posebno u SAD.” Klajn smatra da je trebalo da borci za ekologiju krenu u rat protiv biznisa i celog koncepta kapitalizma.
U uznemirujućem poglavlju, iznosi detalje kako je najveća grupa zelenih u SAD Nature Conservancy, najviše novca zaradila od naftnih i gasnih bušotina na parceli u Tekasu koju je ostavili po strani na čuvanje. Piše o košmarnim scenarijima geološkog inženjeringa prskanjem morske vode u nebo kako bi se stvorio omotač od oblaka ili simulacijama vulkanske erupcije koja bi napunila donju atmosferu pepelom.
Na drugom mestu, Klajn napada Ričarda Brensona zbog toga što nije ispunio obećanje da će odvojiti tri milijarde dolara za borbu protiv klimatskih promena. “Toliko je nade stavljeno u ovo paradu milijardera kako bi se pomirio kapitalizam sa klimom”, kaže ona.
“Kada je Brenson ušao u igru sa klimom, postavio ju je kao alternativu regulativi”. Rekao je “Vlade neće ovo učiniti, mi ćemo. Idite na UN samit o klimi za nekoliko nedelja i sve će biti nova zelena ekonomija i predsednik Banke Amerike će sesti sa predsednikom Meksika, sve to ćemo napraviti zajedno.” Klajn je i dalje iznervirana. “To je opasna ideja u ovoj istorijskoj fazi. Sada imamo dve decenije da procenimo taj model. Ne govorimo ovde o teoriji, govorimo o postignutim rezultatima. Mislim da je fer reći: OK, probali smo na vaš način i nemamo još jednu deceniju za gubljenje”.
Istina je da Klajn ne daje konkretne detalje ni u knjizi ni tokom razgovora kako bi ovo trebalo da se desi. U knjizi govori o “momentu ključanja” – kada popularni protesti budu krenuli u smeru pravih promena – što dolazi posle poglavlja u knjizi pod nazivom “Magično razmišljanje”. Postoji interesantan neuspeh da se zaista pozabavimo pitanjima rešenja primenjivih u stvarnom svetu, i Klajn je sigurno očekivala ovo pitanje. Pogotovo uzevši u obzir da je često akutno bila fokusirana na ono što je popularnim pokretima potrebno da bi doveli do prave promene. Njena poruka pokretu Okupirajte Vol Strit je bila da pokret mora da formira jasne strukture i institucije. Ako će kapitalizam da uništi svet, zašto ne bi popravio sam sebe, makar samo radi sopstvenog preživljavanja?
“Ne znam da li kapitalizam želi bilo šta. Sam sistem ne razmišlja kao entitet – razmišlja kao grupa jedinica koje traže profit i koje su isključivo zainteresovane samo za sebe.” Na pitanje zašto je Obama marginalizovana figura u njenoj knjizi, Klajn ne daje jasan odgovor. “Mislim da je Obama interesantan, ali više kao odsustvo”, kaže ona. “Obama je trebalo da iskoristi izmirenje dugova iz 2009. kako bi nametnuo nova pravila automobilskoj industriji”, kaže ona. (Obama je u stvari iskoristio ovo kako bi uložio do sto milijardi u modernizaciju domova, podzemne železnice i preduzimanje drugih mera u korist klime, ali Klajn je ovo sasvim previdela op.a). “Činjenica da je Obama propustio taj trenutak je za mene jedna od najvećih tragedija našeg vremema”.
Rešenje koje predlaže se okvirno bazira na razuđenim grupama aktivista, grasruts incijativama i pripadnicima plemenskih zajednica koji su spreni da preuzmu korporativnu vlast koju Veliko zeleno nije. Klajn priznaje da je većina grupa zelenih isuviše bela, muška i orijentisana ka srednjoj klasi da bi mogla da ostvari vezu sa ženama, Amerikancima afričkog ili latino porekla i siromašnima koji će snositi najgore posledice klimatske promene. Seća se da u svojim prvim manifestima, pripadnici pokreta Okupirajte Vol strit nisu uopšte pominjali pitanje globalnog zagrevanja.
Klajn se nalazi u odboru jedne od nastajućih grupa grasruts inicijative: 350.org je imao ključnu ulogu u preispitivanju svetskog projekta cevovoda, the Keystone XL, dok nije bio prihvaćen kao jedna od najvažnijih odluka predsednika Obame u vezi sa očuvanjem okoline. Keystone XL projekat je trebalo da transportuje uljni pesak iz njegovog ležišta u Alberti i verovatno bi bio uveliko na putu da bude završen da protesti 350.org i posednika u Nebraski od njega nisu napravili nacionalno pitanje. Obama je u više navrata odlagao donošenje odluke u vezi sa cevovodom. Odlučujući faktor je svakako bilo mešanje bogatih donora iza kulisa, koji podržavaju Demokratsku partiju i koji su pretili da će povući svoju finansijsku podršku pred izbore.
I pored toga, Klajn vidi Keystone borbu, raspostranjene lokalne proteste protiv frakturisanja i campus divestment kampanje kao pravi put po pitanju klimatskih promena. Smatra da pojedinac ne može da uradi išta značajno i daje primere impresivnih napora Toronta da smanji emisiju ugljenika. “Na neki način je to bila propast”. kaže ona. “Dok mi delamo u prilog ekologije, emisije ugljenika naše zemlje rastu zbog uljanog peska. Ljudi su počeli da se osećaju kao budale. Kao naivčine.”
Ide toliko daleko da u istu vreću stavlja lidere zelenog centra i grupe kao što je to Heartland Institute, koji poriče postojanje klimatskih promena. “Između zaposlenih u Heartlandu, koji prihvataju da je klimatska promena jako opasna po naš ekonomski i društveni sistem i stoga poriču njenu realnost, i onih koji tvrde da klimatska promena zahteva minorna podešavanja u svakodnevnom poslovanju, na taj način dozvoljavajući sebi da veruju u njenu realnost, ne zna se ko se više samoobmanjuje”, Klajn piše u knjizi.
To su ratoborne reči. Tokom proteklih nekoliko godina, lobi nafte i uglja i sve više super-bogatih ultra-konzervativaca u Americi je potrošilo blizu jedne milijarde godišnje na izgradnju mreže desničarskih organizacija koje blokiraju napore da se smanji emisija ugljenika koji izaziva klimatske promene i to tako što tvrde da se te promene uopšte ne dešavaju. Više od polovine republikanaca u Kongresu poriče postojanje klimatskih promena.
Već ima naznaka negativnih rekacija na Tviteru od strane nekih blogeram boraca za sredinu, čak i pre objavljivanja knjige. Međutim, Klajn, koja je tokom godina morala da istrpi udare onih koji podržavaju korporacije posle izlaska dve njene knjige i besan napad zbog kritike ponašanja Izraela pema Palestincima, kaže da je spremna. “Mislim da sam izdržala i gore napade, koji su bili i ličniji i jači od onih koje očekujem posle ove knjige.”
Kaže da vidi novu vrstu klimatskih aktivista, spremnih da krenu na korporacijsku moć na način na koji Veliko zeleno nije. “Oni kreću direktno protiv kompanija fosilnih goriva, nasuprot tome da pokušavaju da sa njima posluju i nežno ih ubede da učine pravu stvar.”, kaže ona.
U isto vreme, smatra da je došlo do promene načina na koji ljudi jedni druge tretiraju.
“Ne očajavam. Uzbuđena sam onim što vidim. Mislim da je zadatak ogroman. Mislim da nismo ni blizu mesta na kome bi trebalo da budemo, ali mislim da smo na dobrom putu. Put postoji”, kaže ona.
Pilići se zakolju, očiste i operu u ledenoj vodi. Tako umiru bakterije, a čovek ostaje zdrav. „To je praksa u SAD, ali ne i kod nas“, kažu protivnici TTIP-a, „Ako se to uvede i kod nas, biće to kraj naše civilizacije“. Najmanje.
Jedna od najvažnijih novina u nastavnom programu za profil električara, koji će učenici moći da pohađaju od ove školske godine, je značajno veći obim prakse u preduzećima. S obzirom da je ovo zanimanje deficitarno, poslodavci su spremni da motivisanog učenika nagrade stipendijom i da ga po završetku školovanja odmah zaposle.
Svršeni osnovci koji se u junu opredele za zanimanje električara, obučavaće se po novom nastavnom programu koji je usaglašen sa savremenim tehnološkim zahtevima i prilagođen potrebama poslodavaca, najavljuje Milan Vukobrat, predsednik Zajednice elektrotehničkih škola i direktor ETŠ „Mihajlo Pupin“ iz Novog Sada. Program je koncipiran u saradnji Zavoda za unapređenje obrazovanja i predstavnika privrede, i pored sticanja neophodnih znanja za rad na električnim instalacijama u preduzećima i domaćinstvima, učenici će se kroz izborne predmete dodatno obučavati za poslove na ugradnji savremenih instalacija u sistemima kao što su protivpožarni sistemi, interfoni, sistemi nadzora i drugi.
Posebno značajna novina u nastavnom programu je veći obim praktične nastave koja će se pretežno obavljati u preduzećima. „To znači da učenik u prvoj godini jedan dan nedeljno provodi u školskoj radionici, gde savladava osnove praktičnih veština i elemente bezbednosti i zaštite na radu. U drugoj godini školovanja, učenik dva dana nedeljno provodi na praktičnoj nastavi u preduzeću, dok u trećoj, završnoj godini, na praksi u proizvodnji provodi tri dana nedeljno. Time smo izašli u susret zahtevima poslodavaca da učenik više vremena provodi u proizvodnji, da stekne radne navike i bolje upozna radne procese. Iskustvo koje smo do sada stekli kroz saradnju ETŠ „Mihajlo Pupin“ sa preduzećima je veoma ohrabrujuće. Poslodavcima je jako stalo da privuku kvalitetne radnike, posebno u deficitarnim zanimanjima u koje spadaju i mnogi zanatsko- tehnički profili, i spremni su da motivisanog učenika nagrade stipendijom i da ga po završetku školovanja odmah zaposle“, ističe Vukobrat. On dodaje da su među zainteresovanim poslodavcima, pored velikih kompanija, i uspešna i izvozno orijentisana mala i srednja preduzeća, a dodatna prednost osavremenjavanja ovog profila je što će učenik, zhavaljujući stečenim znanjima, moći i da pokrene sopstveni posao, ukolko to želi.
Mogućnosti daljeg obrazovanja
Komentraičući protivurečnu situaciju da poslodavci ne mogu da nađu profile koji im trebaju, a da sa druge strane veliki broj mladih ljudi godinama čeka na posao, naš sagovornik kao jedan od razloga navodi i nedovoljnu informisanost javnosti o promenama u statusu zanatsko-tehničkih zanimanja na tržištu rada: ona su ne samo tražena, već i dobro plaćena u odnosu na prosečnu zaradu u Srbiji, a savremena proizvodnja je zasnovana na visokom stepenu automatizacije i bezbednosnih standarda. Uprkos tome, elektrotehničke škole u pogledu upisa trogodišnjih zanimanja dele sudbinu ostalih srednjih stručnih škola. „Evidentno je opadanje interesovanja za `majstorska` zanimanja usled delovanja više faktora. Na prvom mestu je široko rasprostranjen stav da to nisu atraktivna zanimanja, a na negativan trend upisa trogodišnjih profila utiče i demografski faktor, odnosno smanjenje ukupne populacije učenika, kao i upisna politika koja ima za posledicu prelivanje ka četvorogodišnjim zanimanjima. U upisnoj kvoti trogodišnja zanimanja učestvuju sa oko 15%, što je nedovoljno da odgovori potrebama tržišta“, ocenjuje Vukobrat.
Povrh toga, ističe, praksa pokazuje da i oni koji upišu trogodišnje profile to retko rade zato što zaista imaju želju da se bave određenom profesijom, već je najčešći razlog nedovoljan broj bodova za upis na četvorogodišnja zanimanja, odnosno slab uspeh u osnovnoj školi. Među zanatsko-tehničkim zanimanjima, najpopularniji profil je autoelektričar, koji većina upisanih pohađa sa ciljem da nastave ili prošire porodični posao. Sa druge strane, veoma je slab interes za profil montera telekomunikacionih mreža, kojih nema na tržištu rada. Potrebe poslodavaca za ovim, i drugim nedostajućim zanimanjima rešavaju se prekvalifikacijom nezaposlenih lica kroz vanredno školovanje, što je neracionalno i skupo.
Moderno poslovanje odlikuju veoma brze promene. U skladu sa tim, promene u obrazovanju zanatsko tehničkih profila, kao i celokupna reforma srednjeg stručnog obrazovanja, usmerene su na cilj da mladi kroz školovanje steknu što više kompetencija, kako bi bili sposobni da što pre nađu posao i brže se prilagode zahtevima da mogu da rade na različitim radnim mestima. „Uz to, učenici tokom školovanja izučavaju i elemente preduzetničkih veština, osnivaju virtuelne firme i učestvuju na odgovarajućim takmičenjima. Tako ih podstičemo da veruju u sebe i razmišljaju o samozapošljavanju u situaciji kada je u zemlji svaki drugi mladi čovek u uzrastu do 24 godine nezaposlen“.
Bilo da se opredele za zanimanje električara, ili neki drugi zanatski profil, učenici koji završe trogodišnje obrazovanje mogu da nastave školovanje kao vanredni učenici u srednjim školama i tako steknu dodatne kvalifikacije. Takođe, mogu da nastave sa formalnim obrazovanjem i na pojedinom visokim strukovnim školama, objašnjava naš sagovornik, ukazujući da je dodatno usavršavanje ne samo moguće, već i neophodno. „Školovanje, svakako, nije kraj obrazovanja; svi moraju tokom života da neprekidno uče i usavršavaju se. Tehnologija se danas razvija takvom brzinom, da samo oni koji dobro poznaju struku i prate novitete mogu ostati u poslu. Ostali, koji to ne shvate na vreme, bivaju isključeni sa tržišta rada pre ili kasnije. Pogledajte, na primer, koliko tokom godine treba da uči jedan serviser mobilne opreme da bi održao korak sa neprestanim tehnološkim promenama u toj industriji“.
Dobitna kombinacija
Za uspešan nastavak reforme u stručnom obrazovanju i značajnije smanjivanje nezaposlenosti među mladima, posebno je važno da se unapređuje partnerski odnos i saradnja sa privredom, naglašava Vukobrat. „U toj podeli posla, privredi pripada veće učešće u realizaciji praktične nastave za učenika, dok škola daje opšte i opštestručno obrazovanje. To je kombinacija u kojoj svi dobijaju: učeniku je obezbeđena kvalitetnija praktična nastava, privreda lakše dolazi do kadrova koji odgovaraju njenim potrebama, a škole više nisu opterećene kako da nabave novac za opremanje radionica, posebno u situaciji kada tehnologija zastareva za sve kraće vreme. Umesto toga, raspoloživi novac može da se uloži u inoviranje i podizanje kvaliteta ostalih vidova nastave“.
Još jedan važan uslov je uvođenje majstorskog ispita, kao što je predviđeno Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020, godine, kao i razvoj zanatskih komora. „Vraćanje ugleda majstorskom zvanju, povećanje atraktivnosti zanatskih zanimanja i komorsko povezivanje zanatlija neophodni su kako bi naše obrazovanje imalo jakog i pouzdanog partnera“, uveren je naš sagovornik. Slično modelu da pojedine domaće i strane kompanije finansiraju otvaranje novih smerova na tehničkim fakultetima da bi na taj način obezbedile kadrove koji su im potrebni, razvoj javno-privatnog partnerstva je poželjan oblik saradnje i između srednjih stručnih škola i privrede. „Tako stručno obrazovanje ispunjava svoju osnovnu svrhu – školuje pojedinca za svet rada. Ukoliko taj svet rada već ima svoje konkretno ime i konkretno radno mesto za svršenog učenika ili studenta, utoliko lakše možemo reći da smo ostvarili svoj društveni cilj. Stoga i polažem velike nade u uspeh ove faze projekta reforme srednjeg stručnog obrazovanja koja je fokusirana na trogodišnja tehnička zanimanja, i koju smo, uz podršku GIZ-a, započeli uvođenjem tri profila koja su veoma tražena na tržištu rada. Uveren sam da je javno – privatno partnerstvo moguće uspešno realizovati i na nivou srednjeg, pogotovo zanatskog obrazovanja“.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“
Problem nenaplativih kredita je tu i veoma je ozbiljan, posebno iz razloga što nije prognoziran veći privredni rast ni za ovu ni za narednu godinu, kaže Klaudio Ćezario, predsednik Izvršnog odbora UniCredit Banke u Srbiji, koja ulaže mnogo napora i novca kako bi se približila malim i srednjim preduzećima, ojačala svoju savetodavnu ulogu banke i ponudila proizvode i usluge koje zadovoljavaju njihove finansijske potrebe. Iako ne negira da će naredne dve godine biti teške za zemlju, Ćezario veruje da sadašnje Vladine mere štednje, predstavljaju dobru osnovu za budući privredni rast.
“Tri zakona robotike” Isaka Asimova su iz sfere naučne fantastike pobegla u stvarnost i sve češće su meta promatranja od strane filozofa, naučnika ali i zakonodavaca. No, nikome i dalje nije jasno kada i kako je sve opravdano koristiti robote – čija je krivica ako oni budu umešani u nečiju smrt, da li neko sme svoje zdrave udove zameniti bioničkim protezama, da li su odluke koje “donese” osoba u vegetativnom stanju a prenese kompjueter – legalne?
Zadatak zakonodavaca u ovoj oblasti je da stvore regulatorno okruženje koje je dovoljno široko da može da obuhvati i etičke norme ali ne toliko restriktivno da one ometaju inovacije. Zbog toga je osnovan RoboLaw konzorcijum, vredan skoro 2 miliona evra, koji okuplja pravne stručnjake, inženjere, filozofe, inovatore i sl.
Krajem septembra konzorcijum je saopštio rezultate svojih promišljanja: “Vodič za pravno regulisanje robotike”. Ovaj dokument je set preporuka napravljenih tako da budu od pomoći evropskim zakonodavcima pri uvođenju robotskih tehnologija u zakonodavstvo EU.
Oni upozoravaju da pravni okvir robotike ne sme biti “preterano restriktivan” i preporučuju “funkcionalnu perspektivu” – oslanjanje na praktične podsticaje u specifičnim zakonima koji se bave robotima. “Tri zakona robotike” nemaju mnogo podudarnosti sa ovim dokumentom, kaže dr Andrea Bertolini sa specijalnog fakulteta za primenjene nauke Scuola Superiore Sant’Anna, koji je inače predvodio konzorcijum. Ovaj ad hoc pravni okvir bi mogao da podstakne razvoj tržišta u raznim sferama. Drugim rečima – robotika bi bila pokrivena bez obzira na to u kojoj delatnosti se proizvodi, od medicinskih robota do usisivača.
Ovim će biti ojačana i sfera bezbednosti proizvoda, međutim to bi moglo i da uspori razvoj naprednih proteza i egzoskeleta, tehnologija koje EU, s obzirom na svoju politiku podrške inkluziji osoba sa posebnim potrebama, veoma podržava.
Razvoj robotike ne pokreće samo pitanja pravne regulative ove grane primenjene nauke, već i adaptaciju finansijskog sektora na isti. Ova pravila bi zato trebalo da potpomognu i razvoj efikasnih strategija za osiguravajuće kuće jer nije lako prepoznati gde se robotizovani proizvodi mogu izdvojiti od ostalih. Zato će proizvođačima robota i nacionalnim vladama biti omogućeno uplaćivanje odštete za greške i kvarove u poseban kompenzacioni fond.
I proteze za udove takođe mogu biti “siva” zona propisa, ali ovaj dokument predlaže da se ukine razlika između individue i mašine, odnosno da se na protezu ne gleda kao na poseban deo čoveka.
Ali šta je sa pravima robota? Dr Bertolini kaže da postoji više razloga protiv njih. Kao prvo, veštačka inteligencija je još daleko od prestizanja ljudske, iako to često možemo videti u SF filmovima, a zatim i zato što je svaka autonomija koju mašine mogu imati u stvari – njima data od strane ljudi. Zato se roboti smatraju objektima a ne subjektima, pa stoga ni ne mogu imati prava. Oni s druge strane mogu dobiti ograničena ovlašćenja, poput pravnog statusa kakav imaju korporacije, npr da izvode pravne transakcije, mada se opet postavlja pitanje kako bi roboti mogli biti zastupani na sudu.
Još jedna među brojnim porukama Vodiča je i da se osnaži Međunarodno telo za standardizaciju kao i da se formira međunarodna organizacija koja bi se bavila isključivo zakonodavstvom u sferi robotike.
Rajan Kalo, profesor prava na Univerzitetu u Vašingtonu, tvrdi da će ove smernice biti od pomoći i SAD, koje zaostaju za Evropom i Azijom u pokušajima da regulišu razvoj robotike.
Izvor: The Economist
Tomu Pavlića, vlasnika preduzeća Evrotom koje za pčele proizvodi lekove i hranu, za pčelare pribor i opremu, a za široko tržište fito program i kozmetiku na bazi pčelinjih i biljnih proizvoda, pčele su iz Rume odvele na put po celom svetu. Na tom putu stigao je i do političara koji su strastveni pčelari, ali i do jedinstvenog meda u Jemenu, koji je najskuplji na svetu.
„Pčelarstvo je strast. Kako drugačije objasniti odluku da se vežeš za insekta koji može da te ubije?“ Od Tome Pavlića, jednog od najpoznatijih domaćih pčelara teško da ćete čuti više od ove rečenice kada ga pitate zašto se ceo život druži sa pčelama. On je, kaže, čovek koji pre veruje u praktično iskustvo i rad nego u reči. A kako bi drugačije, kad od pčela uči o životu još od detinjstva. Mada potiče iz železničarske porodice, Pavlić je nasledio ljubav prema pčelarstvu od dede i oca koji su u Rumi, gde je i rođen, proizvodili med za porodicu i prijatelje. Tokom mladosti radio je kao fotoreporter, potom u jednom trgovinskom preduzeću, pa kao direktor zanatske zadruge, a nakon toga je do penzije obavljao nastavnički poziv za koji se i školovao. Osnovcima je predavao matematiku, fiziku i tehničko vaspitanje i postao poznat kao nastavnik inovator, čiji su učenici osvojili brojne zlatne medalje na opštinskim i republičkim takmičenjima, a Pavlić još čuva neke od najboljih radova.
Uporedo je vodio još jedan život, koji se ceo vrteo oko pčela i oko ljudi koji se bave pčelama, u pčelinjaku, na fakultetima, u institutima, u pčelarskim udruženjima… Sredinom osamdesetih, nakon predavanja jednog poznatog stručnjaka za bolesti pčela, počeo je i sam sa eksperimentalnim istraživanjima za proizvodnju leka protiv veroe, izazivača zaraza kod pčela i jednog od njihovih najvećih nerijatelja, koji se uselio i u naše krajeve. Pavlić u socijalističko vreme nije mogao da otvori svoje preduzeće, a nije hteo ni da posluša predloge „da budem privezak nekoj društvenoj firmi“, iako je u međuvremenu napravio tri leka koja je želeo da registruje. Kada je privatna inicijativa dobila zakonski blagoslov u tadašnjoj Jugoslaviji, 1991. osniva preduzeće Evrotom i pokreće proizvodnju lekova za pčele. „Krenuo sam iz svog dvorišta i od sopstvenog novca. Bio sam među prvim domaćim proizvođačima lekova za pčele, koji su se u to vreme uvozili uglavnom sa američkog tržišta. Američki lek je bio četiri do pet puta skuplji od mog, ali ne i kvalitetniji. A pčelari gledaju svaki dinar“.
Pčela traži slugu, a ne gospodara
Tako je počelo, a danas se u ovom preduzeću proizvodi „sve za pčele i sve od pčela“: lekovi i hrana za pčele, pribor i oprema za bavljenje pčelarstvom, a na bazi pčelinjih i biljnih proizvoda Apina kozmetika i Api fito program. Tu je i proizvodnja sveća, pa izdavaštvo: stručna literatura o pčelarskom zanatu „od a do š“, a posebno o zaštiti od bolesti i štetočina. Ako se zatrčite sa mnoštvom pitanja, Pavlić odmahne rukom i kaže: „Polako. Ni ja sve ovo nisam stvorio preko noći“. Ne možete na put kroz svet pčela sedeći u njegovoj kancelariji. Povešće vas na mali kurs pčelarstva kroz fabričke pogone; pešačenje po površini od oko 400 kvadratnih metara. Dakle, vraćamo se na priču o lekovima. A da bi nju razumeli, pre toga na međuzavisnost pčela i biljnog sveta, o kojoj svet izvan sveta pčela malo zna.
Na primer, podatak da ovi jeftini radnici za oprašivanje poljoprivrednih kultura mogu, pod povoljnim uslovima, kod pojedinih biljaka da uvećaju prinose i do tri puta, bez ikakve dodatne agrotehnike. Zato, sa druge strane, nekontrolisana upotreba pesticida u poljoprivredi uzrokuje nove bolesti kod pčela, a posebno je poguban uticaj pesticida na bosiljak, koji je veoma važan za njihovu prehranu, objašnjava Pavlić.
Najveći rizici po pčelinja društva su u zimsko – prolećnom periodu, pogotovo kada su zime duže i hladnije, a uslovi za prezimljavanje u košnici neodgovarajući. Među uzrocima smrtnosti može biti i nekvalitetna hrana, ali najveća opasnost su zaraze, kao što su nozemoza, paratifusne, septicemijske i druge bakterije i paraziti. „Kod nas je poseban rizik nemar. Problem je u ljudima koji se ne pridržavaju saveta kako vršiti prevenciju. Pčela traži slugu, a ne gospodara. Ako danas niste uradili u pčelinjaku određeni posao, sutra ne morate ni da idete, jer je kasno“. Pavlić je do sada razvio široku paletu preparata za lečenje pčela, a svi su prošli kontrolu veterinarskih fakulteta i instituta u Srbiji, ali i u Skoplju, Sofiji, Moskvi i Kijevu. Postupak registracije leka je izuzetno obiman i rigorozan, u Srbiji celokupna procedura dobijanja dozvole može da traje i do godinu i po dana, a ukupan trošak iznosi oko 10.000 evra po jednom leku.
Uporedo sa lekovima, Pavlić je počeo da proizvodi i hranu za pčele. Što se tiče pribora i opreme za pčelare, deo se proizvodi u Evrotomu, a nešto se uvozi. Ako je u Americi pčelarstvo najrazvijenije, gde pčelari imaju i po 8.000 košnica, Kinezi su neprikosnoveni na svetskom tržištu kao proizvođači opreme: od najjeftinije do one visokog kvaliteta. Kvalitet opreme je veoma važan, a svaki pčelar mora da ima svoj pribor i opremu, ističe Pavlić, jer ako ih pozajmljuje od drugog pčelara – rizikuje da na pčele prenese neku bolest. Evrotom svojim asortimanom za pčelarstvo zadovoljava između 80 do 90% potreba pčelara, a za široko tržište proizvodi galenske preparate na bazi api-fito terapije i Apina kozmetiku. Dva potpuno različita tržišta, zahtevaju i različit pristup u promociji: za pčelare najviše novca se ulaže u stručne sajmove i skupove, a za široko tržište u medijsku reklamu.
Strast koja smiruje
Pavlić u razvoju svojih proizvoda sarađuje sa stručnjacima iz oblasti poljoprivrede, veterine i farmacije. Svi proizvodi su registrovani u Srbiji, a Evrotom je pojedine preparate registrovao i u Bugarskoj, Ukrajini, Albaniji, Rusiji, Bosni i Hercegovini i Jemenu. Preduzeće ima i svoja predstavništva u Hrvatskoj, Bugarskoj i Ukrajini. Evrotom poseduje GMP i HACCP sertifikate, a za poseban kvalitet proizvoda Pavlić je dobio brojna priznanja iz Novog Sada, Beograda, Moskve, Kijeva, Sofije, Dubaija, Kazablanke, Brisela i drugih sajmova i izložbi. Sve to postiže sa dvadesetak zaposlenih, ali će se taj broj povećati jer je Evrotom u postupku registracije veledrogerije.
Na kraju, Pavlić za tržište jedino ne proizvodi ono od čega je sve i počelo: med. U pčelinjaku je ostavio košnice isključivo za istraživanja o ponašanju pčela i za proizvodnju meda za lične potrebe i za proizvodnju preparata. „Odustao sam od proizvodnje meda za prodaju, jer je to veoma gorak posao. Previše moraš da gledaš u nebo, previše zavisiš od prirode“. Ako se dogode poplave kao što su bile ovogodišnje, usled kojih je direktna šteta zbog uništenih pčelinjih društava procenjena na 300.000 evra, a ukupna šteta zbog izostanka prinosa bagremovog meda i smanjenja izvoza za 85% na 20 miliona evra – onda je to dugogodišnji trud koji je uništen za nekoliko dana. „Ipak, zadnjih godina ima sve više mladih koji kreću u pčelarstvo. Od toga može da se živi – neki pčelari imaju i do 2.000 košnica, ali treba mnogo, mnogo rada“.
Šetnja po fabrici završava u sali za edukacije i seminare, iza koje je muzej pčelarstva. U
njemu su nastanjeni i tragovi Pavlićevih putovanja po svetu, na koji su ga odvele pčele. Stigao je i do svetskih političara koji su strastveni pčelari, „jer pčelarstvo je strast koja smiruje“. Na primer, nekadašnji predsednik Ukrajine Viktor Juščenko ima preko 1.000 košnica. Ali misli Tome Pavlića putuju ka košnicama u Jemenu. Najveći san mu je da duže boravi u toj dalekoj zemlji, za koju kaže da joj je med jedinstven i najskuplji na svetu. Možda će mu se san i ostvariti, jer na pitanje šta ga je na tržištu izdvojilo od drugih pčelara, kaže: „Istrajnost“.
U romanu Džonatana Frenzena iz 2001. „Korekcije“, osramoćeni akademik Čip Lambert, pošto je digao ruke od marksističke teorije i počeo da piše scenario, odlazi u antikvarnu knjižaru u centru Menhetna da proda svoju kolekciju dijalektičkih naslova. Knjige Teodora Adorna, Jirgena Habermasa, Frederika Džejmisona i raznih drugih koštali su Čipa blizu četiri hiljade dolara kad ih je nabavljao; sada vrede 65. „Okrenuo je glavu od njihovih strogih naslovnica, sećajući se kako su ga prizivale obećanjem radikalne kritike kasnokapitalističkog društva“, piše Franzen. Posle još nekoliko ekspedicija rasprodaje starih izdanja, Čip svraća do elitne bakalnice gde kupuje precenjene filete divljeg norveškog lososa.
U odnosima među ljudima, kao i među narodima, poniženje može da dovede do bezumnih postupaka, nezaustavljivih ratova.
Sve je više zapadnih analitičara, vlada i međunarodnih institucija opčinjeno autokratskim vladarima koji su, navodno, sinonim za privredni rast. Ovo ne samo da je mit, piše ekonomista Viliam Isterli (William Easterly) u britanskom magazinu Prospect, već zapadnim ekspertima daje odrešene ruke da diktiraju rešenja koja ne bi mogli u demokratijama.