Svako svetsko prvenstvo u fudbalu je neka vrsta pijace na kojoj veliki klubovi traže kvalitetne i još neafirmisane fudbalere, ali novac ne kupuje sve. Nabolji primer za to je Atletiko Madrid koji uprkos znatno skromnijim finansijama po rezultatima nadilazi superbogataše Real Madrid i Barselonu, i nije jedini izuzetak od pravila – koliko para, toliko titula.  

Kako da prestanemo da prednost dajemo robama nad ljudima i potrošnji na uštrb kreativnosti? Autori bloga Brain Pickings, podsećaju na knjigu britanskog ekonomiste i statističara E.F. Šumahera koji se u svojoj knjizi Malo je lepo bavi osnovama budističke ekonomije.

Protivnik ruskih romana, zakleti pobornik američke produktivnosti, uništitelj obućarskih radionica, osnivač škola za radnike, promoter mleka u zemlji piva, muškarac koji je ubeđivao žene da batale kuhinju… Uvek ispred konkurencije, Tomaš Bata, osnivač svetske imperije cipela, poginuo je žureći privatnim avionom na poslovni sastanak. Na upozorenje pilota da ne poleću po magli, odgovorio je: „Nisam prijatelj čekanja“.

Mane uvek pretvoriti u prednosti, glasilo je zlatno životno pravilo Tomaša Bate, „češkog kralja cipela“, koje je počeo da primenjuje čim je 1894. kao osamnaestogodišnjak preuzeo posao u skromnoj obućarskoj radionici svoga oca u Zlinu, gradu u češkoj pokrajini Moravskoj. Već nakon godinu dana, Tomaš je zapao u dugove. Kako nije imao novca za nabaku nove kože za cipele, dosetio se da ih pravi od platna a da zalihe stare kože iskoristi za đonove. Odziv mušterija je bio neverovatan. Iz Beča, samo tokom jednog dana, stiže hiljade porudžbina. Tako je Bata smislio jedan od hitova sledećeg veka – platnene cipele sa kožnim đonom, koje su prozvane „batovke“. Od zarađenog novca gradi u Zlinu svoju prvu fabriku na 200 kvadratnih metara, u kojoj zapošljava 50 radnika.

Fasciniran Amerikom, Bata sa trojicom saradnika 1904. odlazi preko okeana da prouči tamošnju proizvodnju cipela, ali i šta je recept za američki san. Prvo što primećuje je da za život zarađuju i deca, a potom da su Amerikanci ludi za inovacijama. Zaključuje da u poređenju sa Evropom, prosečan Amerikanac ima viši životni standard zbog kulta rada i izostanka bilo kakve rutine. Ipak, na njega najveći utisak ostavlja poslovni model Henrija Forda: automatizacija i specijalizacija proizvodnje, sa ciljem da se proizvede što više u što kraćem vremenu.

Bata se vraća u Zlin kao zakleti pobornik produktivnosti i u svojoj fabrici odmah ispisuje parolu: „Dan ima 86 400 sekundi“. Potom kupuje nemačke i američke mašine, a do 1911. fabrika ima već 600 zaposlenih. Kod Bate je za izradu jednog para cipela sada potrebno samo četiri sata. Kada stignu veće porudžbine, fabrika radi i noću. Ostali obućari u Moravskoj su uništeni. Ali, sa izbijanjem Prvog svetskog rata, Tomaš je užasnut: svi njegovi radnici su regrutovani. Odmah odlazi u Beč sa namerom da sklopi posao da proizvodi obuću za austrougarsku vojsku. U roku od dva dana uspeva da dobije porudžbinu za pola miliona pari i garanciju da njegovi radnici neće otići na front. Pred kraj rata imaće oko 5.000 radnika, koji će dnevno proizvoditi 10.000 pari vojničkih cipela.

Ne pravite zimnicu, to će Bata umesto vas

Kada se 1918. formira država Čehoslovačka, Tomaš osniva mnogobrojne ogranke i satire konkurenciju u gotovo celoj zemlji. Obuća po meri je otišla u istoriju, a onda Bata otvara sopstvenu mrežu radnji za prepravku cipela. Na optužbe da je zatro obućarski zanat, odgovara: „Zemlja ima dve milijarde stanovnika, a u celom svetu se godišnje proizvede samo 200 miliona pari cipela. Svakom čoveku su potrebna najmanje dva para godišnje. Za ambicioznog obućara otvaraju se mogućnosti da proda milijardu pari cipela“.

Ali Evropu potresa posleratna ekonomska kriza. Bata ima pun magacin jer mesečno proda samo onoliko koliko proizvede za četiri dana. Uskoro se na ulicama pojavljuju reklame sa pesnicom koja udara u natpis „Skupoća“ i informacijom da su cipele Bata sada duplo jeftinije. Radnicima će smanjiti plate za 40%, ali nikoga neće otpustiti. U roku od tri meseca prodaje sve zalihe. Zna da sniženje cena znači ogromne gubitke za fabriku, ali to je jedini način da dođe do svežeg novca. Gotovinom, koja sada ima tri puta veću nabavnu moć, kupuje tri puta više materijala. Druge firme takođe snižavaju cene, ali je već kasno. Bata je bio prvi. Za godinu dana, u svojoj fabrici zaposliće 1800 novih radnika.

Tomaš 1925. osniva svoju prvu školu, u koju prima 600 četrnaestogodišnjaka. Polaznik škole mora sam da se finansira i bilo kakva pomoć roditelja je zabranjena. Osam sati rade u fabrici a četiri uče. Zarađuju 120 kruna nedeljno, od kojih 70 troše da plate smeštaj u internatu, hranu i odeću, a ostatak svako mora da stavi na svoj račun kao ušteđevinu. Godinu kasnije, Bata, koji je završio samo osnovnu školu, osniva i Trgovačku akademiju i autor je priručnika „Svi koji su se obogatili“. Radnicima i studentima nije dozvoljeno da sede po kafanama niti da piju alkohol. Preporučuje im se mleko. Štampa piše o neverovatnoj potrošnji mleka u Zlinu i iznenađujućoj nezainteresovanosti za alkohol u zemlji piva.

Tomaš uz industrijski kompleks u Zlinu gradi stambeno naselje za radnike i njihove porodice. Radno vreme, koje počinje u 7, produžava do 17 časova, ali zato od 12 svi radnici imaju dva sata pauze. Za to vreme žene mogu da odu do kuće i skuvaju ručak, ali to za Batu nema smisla budući da je napravio veliku menzu i salu za druženje. „Žene“, ističe, „neće morati ni zimnicu da prave. Bata će je napraviti za vas“. Za vreme pauze, zaposleni mogu da rade šta žele, ali se, ipak, preporučuje: rekreacija u parku, odlazak u bioskop koji je Bata podigao u centru mesta kao najveće bioskopsko zdanje u centralnoj Evropi, ili čitanje. Ali ne ruskih romana. U fabrici stoji Batin natpis: „Ne čitajte ruske romane jer ubijaju životnu radost“. Oni koji zaostaju u poslu, za ta dva sata treba da nadoknade propušteno. Sindikati i Komunistička partija Češke tvrde da je upravo dodatni neplaćeni rad razlog što je Bata uveo dvosatnu pauzu i optužuju ga da pretnjom otkazima guši štrajkove.

Preseliti Čehoslovačku u Patagoniju

Tomaševa firma je 1929. već svetski poznato akcionarsko društvo, sa fabrikama u Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj, Jugoslaviji, Poljskoj, Holandiji, SAD i Indiji, a početkom tridesetih Bata postaje vodeći svetski izvoznik obuće. Rano ujutru, 12. jula 1932. godine, Tomaš insistira da, uprkos gustoj magli, odleti privatnim avionom na važan sastanak. Na upozorenja pilota odgovara: „Nisam prijatelj čekanja“. Avion udara u dimnjak fabrike i Tomaš Bata gine u 57. godini, ostavljajući iza sebe sina Tomika. Međutim, u oporuci stoji da su prethodne godine sve akcije firme Bata AD prodate Tomaševom bratu Janu. Novopečeni naslednik je zaprepašćen kao i ostali: niti je znao za takvu odluku, niti ju je očekivao. Brat ga je celog života tretirao kao lakomislenog i nepouzdanog. Direktor fabrike, koji je jedini bio prethodno upućen u sadržaj testamenta, tvrdi da mu je Tomaš svoju odluku obrazložio rečima: „Najveći ološ u porodici ipak krade manje nego najpošteniji tuđinac“.

Jan čvrsto rešava da nadmaši pokojnog brata i šalje predstavnike na afričko i južnoameričko tržište. U Evropi se sluti novi rat, u Nemačkoj tvrde da je Jan Bata češki Jevrejin, što konkurencija koristi i u drugim zemljama: u Francuskoj se šire glasine da je on, zapravo, Nemac, u Italiji da je protivnik Musolinija, a u Poljskoj da pomaže Sovjete. Uprkos tome, Čehoslovačka je već pet godina na prvom mestu u svetu po izvozu kožne obuće, sa reklamama po celoj Evropi: „Ni korak bez Bate“. Jan započinje izgradnju poslovne zgrade 1937. godine, najvišeg zdanja u Čehoslovačkoj, i otvara elitnu školu gde njegovi radnici nastavu pohađaju u smokingu. Jan Bata, koji je kao i njegov brat završio samo osnovnu školu, dobija počasni doktorat Više tehničke škole iz Brna i zahteva da mu se obraćaju sa „gospodine profesore“. Ostaće zapamćen po predlogu koji je izneo u svojim novinama „Zlin“, dan nakon što je Austrija priključena Trećem Rajhu: za Čehoslovačku je najpametnije i najisplativije rešenje da se celokupno stanovništvo iseli u neku slabo naseljenu zemlju Južne Amerike, kao što je Patagonija.

Jan, ipak, 1939. beži u SAD, ali pošto je tamo na crnoj listi nemačkih saradnika, odlazi u Brazil, dok je Tomašev sin Tomik sa majkom već u Kanadi. Iz ta dva centra posao se dalje razvija, uprkos ratu, a potom i nacionalizaciji celikupne imovine u Čehoslovačkoj i drugim evropskim zemljama gde komunisti dolaze na vlast. Tomik Bata preuzima upravljanje kompanijom nakon Janove smrti 1965. U Zlin se trijumfalno vraća 1990. kada ga dočekuje oko sto hiljada građana. Tomik Bata je umro 2008. godine, a u jednom od poslednjih intervjua, na pitanje kako treba živeti, odgovorio je: „Treba marljivo učiti. Gledati oko sebe otvorenih očiju. Ne ponavljati greške i izvlačiti zaključke iz njih. Pošteno raditi i ne gledati samo svoju korist. Nije to, valjda, tako teško?“

broj 108/109
jul/avgust 2014.

Otkako je Venecija ukinula zabranu za ulazak gigantskih turističkih brodova u svoje luke, jasno je da su mesta na koja turisti hrle nesposobna da se očuvaju tek tako – sama od sebe, piše Sajmon Dženkins za londonski Gardijan i dodaje: „Šteta koju proizvodi masovni turizam uskoro će nadmašiti štetu nastalu najvećim ratnim razaranjima“.

Pored prilike da kontaktira sa najuspešnijim preduzetnicima i upozna ih sa boljom slikom Srbije, za vlasnika Sirogojno Company Radeta Ljubojevića najupečatljivije iskustvo iz Monte Karla je neposrednost učesnika i nenametljivost organizatora. Sve je bilo podređeno isključivo promociji preduzetnika „i ta diskretnost velike kompanije koja je sve to omogućila čini je velikom. Izuzetna je veština da ne budete agresivni u svojoj promociji, već nenametljivi – a da vas svi vide“.      

Tokom dve decenije rasprostranjeno shvatanje građana Zapadnog Balkana (zemlje nastale raspadom Jugoslavije, ali bez Slovenije, ali sa Albanijom zajedno) o dobrobitima približavanja Evropskoj uniji postepeno se menja. Od početka globalne ekonomske i finasijske krize 2008. godine, ta percepcija polako pada u sve rasprostranjeniji evroskepticizam, piše Roberto Bollino, italijanski sociolog u najnovijem broju Il Mulino, magazina za politiku i kulturu.

Ispitivanja javnog mnenja pokazuju da popularnost Evropske unije na Balkanu konstantno opada, mada je još uvek relativno visoko. U Srbiji podrška evrointegracijama je pala na istorijski minimum. Dok se 2011. sklonost građana za  ulazak u EU kretala oko 60 odsto, u 2013. njihov udeo pada na samo 40 odsto (ovaj tekst je originalno objavljen u decembru 2013. pre poslednjih rezultata o stavovima javnog mnjenja u Srbiji po kojima je podrška evrointegracijama porasla na 51%). Čak i zemlje koje su kao Makedonija, koja je uz Crnu Goru, imale jaku proevropsku tradiciju beleže takođe uočljive promene. Od početka krize podrška ulasku u EU pala je za približno 15 odsto u obe države. U Makedoniji su građani frustrirani i razočarani zbog neprekidnog odlaganja u procesu približavanja Uniji. Već četiri godine Evropska komisija obećava nastavak pregovora o pristupanju, ali su oni i dalje blokirani grčkim vetom, zbog dvodecenijskog konflikta oko imena „Republika Makedonija“ koje želi preko 80 odsto stanovnika, ali Grčka ne dozvoljava smatrajući ime Makedonija grčkim.

Crna Gora je 2012. započela pregovore o pridruživanju, ali se prepreke u nedovoljnoj borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i slobode izražavanja pokazuju kao veoma velika prepreka. Kritike koje upućuju evropske institucije Podgorici u tom smislu primaju se sa sve većim nezadovoljstvom uočljivim kod političko-ekonomske elite.

Opštenarodna podrška ulasku u Evropsku uniju još uvek je veoma visoka tamo gde porces najviše zaostaje. Albanija je  još jedan „potencijalni kandidat“ čiji je procenat privrženosti stabilan na oko 90 odsto građana koji su za evropsku integraciju. U sličnom, čak još izraženijem maniru Kosovo plebiscitarno, uprkos najvećem kašnjenju pregovora, ostaje najprivrženije Evropskoj uniji od svih delova nekadašnje Jugoslavije. Uprkos kašnjenja procesa evro-integracije, ili možda baš zbog toga, Kosovo je jedino na području Balkana slavilo 9. maj „Dan Evrope“. Stiče se utisak da se naklonost Evropi povećava sa udaljenošću od nje. Hrvatska je primer kako jača evroskepticizam što se zemlja više približava intergaciji.

Od početka raspada Federativne Jugoslavije Hrvatska je neprekidno isticala svoju evropsku tradiciju i tražila da ona bude valorizovana, na taj način ona je pokušavala da bude sve manje „balkanska“. Tokom procesa približavanja Hrvatska je izgubila  znatan deo svog evropskog elana. Kada je započela pregovore 2003. godine oko 85 odsto stanovnika je bilo za integraciju. Deset godina kasnije front političke elite je i dalje za Evropu, ali je velika većina hrvatskih građana postala nezainteresovana. Referendum o pristupanju sproveden 2012. godine pokazao je da 66,2 odsto građana glasa za, ali je na referendum izašlo samo 43,5 odsto građana. Na prve izbore za Evropski parlament izašlo je samo 20,84 odsto glasača.

To rastuće nezadovoljstvo posledica je otežanih ekonomski prilika i gubitka perspektive. Činjenica je da Evropska unija omogućava Hrvatskoj pristup do 11 milijardi evra u razdoblju  2013. do 2020. godine ali su na kratki rok izvesni samo pad standarda i veća nezaposlenost. Nezaposlenost je dostigla 21 odsto radnog potencijala, a ministar za telekomunikacije najavljuje da će samo u njegovom sektoru 10.000 zaposlenih u javnim preduzećima ostati bez posla. Hrvatska je podvrgnuta procesu nadzora jer njen odnos između deficita i BDP iznosi 4,7 procenata, a dozvoljeni maksimum u EU je 3 procenta.

Sa ekonomskog stanovišta region Zapadnog Balkana u velikoj meri je već integrisan u EU. Skoro dve trećine celokupne razmene regiona odvija se sa EU. Crna Gora i Kosovo odlučili su se da koriste evropski  novac u domaćem prometu. Bosna i Hercegovina  je, iako ima svoj novac, konvertibilnu marku, faktički svoju monetarnu politiku prepustila Evropskoj banci da je vodi. Ekonomska integracija je doprinela da BDP u regionu raste brže, ona je ipak istovremeno učinila i da te zemlje postanu ranjive na nepovoljna zbivanja u EU, naročito sa evrom, pri čemu nemaju dostupa do mehanizama olakšica koje imaju članice EU.

Nezaposlenost je najteža boljka regiona. U Bosni i na Kosovu približno polovina stanovništva nema nikakvog zaposlenja. U Makedoniji stopa nezaposlenosti iznosi 31 odsto. U Srbiji, politički i strategijski najvažijoj zemlji regiona, na 2,8 miliona radne snage 800.000, odnosno 27 odsto su nezaposleni.

Političke elite i intelektualci se žale na paternalistički odnos iz EU prema njima. Teorijski proces integracije morao bi da podrazumeva da evropske institucije i funkcioneri zajedno sa demokratski izabranim predstavnicima elite zemalja aspiranata, na paritetnoj osnovi donose odluke; u praksi najvažnije odluke o tome gde, kako i pre svega kada će integracije uslediti, donosi Brisel. Olakost kriterijuma na osnovu kojih predstavnici EU donose svoje odluke komplikuje odnose između dveju strana. Ne retko predstavnici Evrope traže od aspiranata na članstvo da poštuju kriterijume koji su teško narušeni u samoj Evropskoj uniji. Zemlje EU su sve više nagrižene evroskepticizmom, ekstremnom desnicom, povratkom nacionalizama i često nemoćne da obezbede neupitnu snagu idejama tolerancije i multikulturalnosti. Ta evolucija, bolje reći involucija, komplikuje i proces tranzicije balkanskih zemalja kojima i onako predstoje bolne, skupe i teške reforme u ime pristupanja Evropi, koju potresaju teške krize.

Ne iznenađuje zato što lokalne političke elite, ne drugačije nego elite zemalja članica EU, dočekuju sa nepoverenjem zahteve Brisela, te u određenim okolnostima pokušavaju da prenesu sa sebe odgovornost za ekonomske teškoće i nedostatak perspektive na pleća evropskih tehnokrata.

Roberto Belloni, Il Mulino

Priredio: Milutin Mitrović

Stefan i Aleksandar su česta imena u Srbiji, ali iskustvo dvojice mladića iz Požege nije baš uobičajeno među njihovim vršnjacima. Oni su, umesto kancelarije, izabrali da rade u proizvodnji. Tokom školovanja obučavali su se u preduzeću koje ih je stipendiralo i omogućilo im da se upoznaju sa svojim vršnjacima u nemačkim i austrijskim fabrikama, za koje kažu da su „šturi na rečima“ jer mnogo rade. Uskoro ih čeka i radna knjižica, jer su na praksi dokazali da su se osposobili za samostalan rad.

Većina dece u Srbiji sebe zamišlja kao markantne menadžere u skupocenim odelima ili rečite advokate koji dominiraju sudnicama poput onih u američkim serijama, međutim, retko ko od njih to zaista i postane. Neka su, ipak, svesnija vremena i okruženja u kojem žive, i u skladu sa tim biraju zanimanja koja će im omogućiti da se brzo osamostale, često uprkos brojnim predrasudama okoline da ih takav izbor unapred potiskuje na društvenu marginu.

Na listi zanimanja „samo ako moraš“ su i proizvodna zanimanja, o kojima uobičajene predstave većine njihovih vršnjaka najčešće podrazumevaju: prljave radničke ruke, prohladnu fabričku halu sa polomljenim prozorima, plave mantile sa crnim mrljama oko džepova, zarđale mašine unaokolo i „radnički“ doručak – mnogo hleba, malo jeftine salame, a najviše „kaloričnog“ piva. Koliko je ovo daleko od istine lako je proveriti odlaskom u neku od modernih fabrika u Srbiji. Uprkos „beogradizaciji“, takve fabrike niču sve više u manjim sredinama, samo što glas o njima do Beograda sporo putuje.

Jedna od takvih fabrika nalazi se i na oko 180 kilometara od glavnog grada, u Požegi, u kojoj živi nešto manje od 30.000 stanovnika, zajedno sa okolnim selima. To je preduzeće Inmold, gde dolaze na praksu učenici Tehničke škole Požega, koji se obrazuju za Tehničara za kompjutersko upravljanje (TKU). Oni će, u neposrednoj budućnosti, raditi u pogonima ovog preduzeća na najmodernijim CNC i drugim mašinama, za koje im nisu potrebne jake ruke već preciznost i informatičko znanje.

Što više iskustva, to više sigurnosti

Stefan Marić i Aleksandar Pavlović koji će se po završetku školske godine zaposliti u Inmoldu, bili su pre tri godine među prvih 12 stipendista kojima je preduzeće platilo put u Austriju i Nemačku, da bi se upoznali sa načinom rada u tamošnjim fabrikama. Tim povodom, ostala je zabeležena izjava Stefana Marića „da bi mladi trebalo da budu svesniji da su baš oni začetnici novog doba u Srbiji“. I njegovi vršnjaci, koji su bili u prilici da zajedno sa njim vide kako izgledaju proizvodna zanimanja u savremenim fabrikama, dele mišljenje da novo doba ne mora, obavezno, da se svede na kancelarijski sto. Ako su nekada i maštali o celodnevnom sedenju ispred kompjutera, ili o varijanti da jure sve moguće veze ne bi li u hladu neke državne kancelarije slagali pasijans, tokom školovanja koje im je omogućilo sticanje praktičnog iskustva u proizvodnji i perpsektivu za brzo zapošljavanje, zaključili su da su napravili dobar izbor.

Stefan i Aleksandar

Stefan i Aleksandar su to, po sopstvenim rečima, shvatili još pre upisa u srednju školu. „Smer za TKU sam upisao zato što sam znao da ću sa njim lakše doći do posla u ovom gradu. Tokom školovanja smo imali izuzetno dobru obuku i praktičnu nastavu koja nam je omogućila da se kvalifikujemo za ono od čega treba da živimo i pružila nam perspektivu“, opisuje Aleksandar. Stefan se slaže sa svojim školskim drugom i dodaje da su njih dvojica svojim ocenama i praktičnim radom već osigurali zaposlenje u Inmoldu. Inače, ovo požeško preduzeće je stipendiralo učenike na smeru TKU na osnovu posebnih testova i provera znanja, a iznosi stipendija rangirani su prema rezultatima koje su đaci pokazali.

„Tokom školovanja najviše nam je značila praktična nastava u Inmoldu. Tek kada si u prilici da za mašinom počneš da radiš sve one stvari o kojima si slušao u učionici, shvatiš kolko je tvoje teorijsko znanje ’šuplje’ ako ne umeš da ga primeniš u praksi“, prepričava Stefan. Aleksandar ističe da sada više nema strah da se sam upusti u posao. „Imam dovoljno znanja da samostalno uradim sve što nije preterano komplikovano. Dakle, sada umem da radim svoj posao, čime ne mogu da se pohvale đaci mnogih drugih srednjih škola u Srbiji“.

Ko o čemu, Nemci o poslu

Zato, ovi mladići priznaju da sa nestrpljenem čekuju da stvarno počnu da rade, kao mladi koje su imali prilike da vide na radnom mestu u nemačkim i austrijskim fabrikama, tokom studijskog putovanja. Aleksandar pominje da su ga od najsavremenijih mašina više zainteresovali zaposleni. „Primetio sam da su mnogo usredsređeniji na posao od ljudi u našim fabrikama. Osim toga, naši vršnjaci koji su u to vreme bili na praksi pokazali su veoma visok nivo znanja. Njihovo školovanje je drugačije, jer jedan dan provode u školi na teorijskoj nastavi a četiri dana u fabrici, na praksi. Osim toga, mnogo više su koncentrisani na stručne predmete, na matematiku, fiziku, a najviše na praktičan rad“.

Stefanu je, pak, najviše ostao u sećanju moderan i efikasan proizvodni sistem, i smatra da su uslovi u Inmoldu „na dobrom putu da i sami postanu takvi“. Ali, napominje, tokom putovanja je shvatio i koliko njegovih vršnjaka ima problem da komunicira na stranom jeziku. „Samo nas nekoliko, koji smo znali engleski, obratili smo se našim nemačkim vršnjacima. Ali ta komunikacija je kratko trajala. Oni su bili vrlo šturi u svojim odgovorima, jer su žurili da se što pre vrate na posao. Bili su veoma zainteresovani za ono što rade, i trudili su se da se na ’radnom mestu’ pokažu što bolje“.

Sva ta iskustva, pored prakse u pogonima Inmolda, doprinela su da učenici Tehničke škole Požega izrastu u mlade ljude koji su dobro pripremljeni za posao, ali i za to da ga obavljaju bezbedno. „Shvatili smo kolika je naša odgovornost“, kaže Stefan. „Naučili smo da greška koja nam se ranije činila sitnom, može da proizvde ogromnu štetu, ne samo po mašine, već i da ostavi trajne posledice na naše zdravlje. Dakle, naučili smo da se čuvamo, a najviše koliko je ono za šta nas obučavaju, zapravo, zanimljiv posao“.

Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“

Pre 20 i više godina divili smo se novim tehnologijama gledajući emisije kao što je „Posle 2000-ite“ (Beyond 2000) i uživajući u filmovima koji su robote predstavljali kao čovekove najbolje prijatelje, koji sobom donose dodatni kvalitet života. Već odavno živimo u eri posle 2000-ite, a mnogi kadrovi su se sa malih ekrana preselili u stvarni život. Ipak, da li je nagla ekspanzija novih tehnologija dovela do smanjenja broja radnih mesta i time unela nesigurnost u naše živote? Da li smo zapravo izgubili, a ne dobili?

Narodna banka Srbije je u 2013. godini primila 1.510 pritužbi na rad finansijskih institucija, a od toga se 1.263, ili 83,3 odsto, odnosilo na banke. To je za 16,5 odsto manje pritužbi u odnosu na prethodnu godinu, što govori da su građani informisaniji i bolje razumeju bankarske klauzule, a banke više poštuju pravila.  Ipak, dobar deo korisnika i dalje ne shvata na koji način treba da se obrati banci ako uoči problem ili nepravilnost