B&F Plus

Preliminarni rezultati za 2013. o ukupnoj premiji i njenoj strukturi ukazuju da domaće tržište osiguranja poprima sindrom „ista meta, isto odstojanje“, pa osiguravači najavljuju za ovu godinu niz inicijativa i bolju međusobnu saradnju radi eliminisanja nelojalne konkurencije. Jedan od predloga je intenzivnija saradnja sa bankama kroz usmeravanje kratkoročne štednje u bankama u dugoročnu štednju kroz polise životnog osiguranja, koje bi istovremeno bile garancija da će kredit biti vraćen. Ukoliko bi država uvela poreske olakšice na premije životnog osiguranja, osiguravači procenjuju da bi za četiri do pet godina mogli da generišu najmanje milijardu evra za investicije koje bi podstakle ekonomski rast i zapošljavanje.     

Čuvenu uzjavu Henrija Forda da je „neuspeh šansa da se počne ponovo, ali mnogo inteligentnije“, potvrđuje i statistika da preduzetnici imaju veće izglede da uspeju u drugom pokušaju. Uprkos tome, u većini kultura poslovni neuspeh se doživljava kao prepreka za buduće poduhvate, ili čak kao stigma – gubitak poštovanja i reputacije, koji obeshrabruje ne samo one koji nisu uspeli već stvara daleko širi osećaj inferiornosti u celom društvu.

Istraživanja sprovedena širom sveta ukazuju da način na koji određena kultura pristupa neuspehu može uticati i na to kako će preduzetnici percipirati rizik. U zemljama kao što su SAD, Izrael ili Tajvan, početne greške se doživljavaju kao izuzetno značajno iskustvo na putu ka uspehu, dok u brojnim drugim zemljama i kulturama postoji stalni strah od neuspeha koji sprečava preduzetnike da rizikuju, kočeći pojedinačnu inicijativu. Analitičari u navedenim kulturološkim razlikama traže objašnjenja za društveni i ekonomski fenomen da su preduzetnički poduhvati daleko brojniji u anglosaksonskom svetu, nego u Evropi ili Aziji.

Lideri u preduzetništvu se izdvajuju upravo po tome što su kao pobornici novih ideja i promena skloniji preuzimanju rizika. Takve lične karakteristike ih razlikuju od tradicionalnih kompanijskih rukovodilaca, a njihovo poslovanje je mnogo dinamičnije i prilagodljivije nego što je to slučaj sa velikim kompanijama, koje – čak i kada se suočavaju sa neuspehom – teško i mnogo sporije donose odluke o poslovnim zaokretima koji su neminovno skopčani i sa neizvesnošću. No, na preduzetničku dinamičnost može u značajnoj meri da utiče stanje u poslovnom okruženju, a koje je, opet, povezano sa društvenim stavovima prema promenama i riziku. U društvima koja su otvorenija za promene, pa time i za stav da se na greškama uči, i poslovno okruženje je dinamičnije i podsticajnije za razvoj preduzetničke inicijative, brži razvoj i rast poslovanja.

Stigma koja prati preduzetnički neuspeh je u određenoj meri prisutna u svim kulturama, ali rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su individualističke kulture, generalno, u tom pogledu tolerantnije od kolektivističkih kultura. Tako, na primer, Japanci, Francuzi, Nemci i Koreanci iskazuju manju sklonost ka preduzetništvu usled straha od reakcije društva u slučaju ne uspeju. Kod Amerikanaca, Kanađana i Norvežana taj strah izostaje, jer je u njihovim kulturama prisutnija daleko veća tolerancija prema neuspehu. Treba imati u vidu da se preduzetništvo poima kao individualistička težnja, pa se, stoga, lakše ostvaruje u sredinama u kojima pojedinac oseća veću slobodu da upravlja svojim životom u odnosu na društvene pritiske, nego u okruženju u kojem su potrebe, ciljevi, socijalne norme i vrednosti zajednice značajnije od pojedinačnih. Samim tim, i posledice koje proističu iz neuspeha, za pojedinca u individualističkom okruženju mogu imati manji značaj kada je u pitanju njegova vera u sebe da pokuša ponovo.

Kako stigma utiče na dalju karijeru

Kako će stigma zbog neuspeha dalje uticati na karijeru preduzetnika, zavisi od nekoliko osnovnih faktora. Prvi je, na koji način će sam preduzetnik doživeti greške koje je počinio, koliko duboko će one uticati na njegov stav prema poslu i kako će se nositi sa reakcijama okoline. Analize pokazuju da je dubina stigme značajno veća u kolektivističkim kulturama. Drugi činilac odnosi se na vreme koje je preduzetniku potrebno da se oporavi od bremena koje nosi usled poslovnog neuspeha, a što je ovaj period duži to će stigmatizovani pojedinac imati više problema da se vrati u normalu. Prema ovom pokazatelju, prednost je takođe na strani individualističkih kultura, gde je oporavak od poslovnog neuspeha u proseku daleko kraći. Treća dimenzija stigme – u kom obimu će preduzetnik osetiti posledice svog neuspeha – odnosi se na stepen njegovog udaljavanja od ostalih u okruženju, a koje je takođe uočljivije u kolektivističkim kulturama. Za navedene razlike u pogledu tolerancije na grešku, jedan od najilustrativnijih primera su uporedna istraživanja o preduzetničkom uspehu Indijaca, koji su u Kaliforniji za vrlo kratko vreme razvili veliki broj uspešnih preduzetničkih poduhvata, nasuprot onima koje su preduzeli u Bangladešu.

Međutim, nacionalna kultura nije jedini faktor koji određuje u kojoj meri neuspeh utiče na preuzimanje rizika. Kao što je već pomenuto, dinamika poslovnog okruženja u kojem se razvija preduzetništvo takođe bitno utiče na njegov razvoj. Dinamičnu sredinu karakteriše velika brzina kojom se dešavaju promene, inovacije, nesigurnosti i nepredvidivosti, pa i prilike na tržištu takve sredine nastaju i nestaju velikom brzinom. U dinamičnim sredinama, pređašnji neuspesi ili uspesi nisu pouzdani indikatori za budući ishod preduzetničkog poslovanja, pa je time i breme neuspeha podnošljivije za preduzetnika, a negativne reakcije u okruženju traju kraće i manjeg su obima.

Sa druge strane, u konzervativnom poslovnom okruženju, u kojem se stabilnost poslovanja kroz već dokazane poslovne modele percipira kao imperativ, u velikoj meri se „konzervišu“ i mogućnosti na tržištu. U takvim sredinama pojedinci se plaše neuspeha jer je novih poslovnih prilika malo, pa samim tim i šansi za prevazilaženje stigme zbog poslovnog promašaja. Breme neuspeha ima daleko veće negativne posledice po dalju karijeru, jer se počinjene greške doživljavaju kao jasan indikator nedovoljnih sposobnosti preduzetnika, a to stvara skepsu prema mogućnosti da njegov sledeći pokušaj ima bolji ishod. Drugim rečima, preovlađujući vrednosni sud „jednom neuspešan, zauvek neuspešan“, veoma otežava poslovni oporavak, pa je preduzetnički neuspeh u konzervativnim poslovnim sredinama obeležen stigmom koja je duboka i dugotrajna.

Stečajni limb

Indikativan pokazatelj za stepen tolerancije u nekom društvu prema greškama u poslovanju je i način na koji je uređena stečajna regulativa. Zakoni o stečaju u Sjedinjenim Državama su do te mere fleksibilni da preduzetnik, kada ne uspe, gotovo istog trenutka može da se oproba u novom poslovnom poduhvatu. Situacija je donekle drugačija u evropskim državama. Preduzetnici u Velikoj Britaniji ostaju „zaglavljeni“ u stečajnoj proceduri najmanje tri godine, dok u brojnim drugim zemljama „stečajni limb“ traje sve dok preduzetnik u potpunosti ne isplati svoje finansijske obaveze prema poveriocima. Shodno dugotrajnosti takvih procesa, uvećava se i društvena cena njegovog neuspeha i smanjuju šanse za novu priliku.

Započinjanje sopstvenog posla je uvek rizičan poduhvat usled nedostatka iskustva i nedovoljnog poznavanja situacije na tržištu, pa je logično da preduzetnici sa dužim „stažom“, pod uslovom da su izvukli pouke iz sopstvenih grešaka, posluju uspešnije od onih koji se tek oprobavaju u samostalnom poslu. Upravo iz tog razloga, potrebno je da zakoni o stečaju budu izbalansirani tako da zaštite interese poverioca, ali i da pružaju nove šanse preduzetnicima. Izuzetno dobar primer takvog pristupa je izraelski model finansiranja OCS („Office of the Chief Scientist“), koji nudi sredstva „bez rizika“ : u slučaju neuspeha sredstva se ne nadoknađuju, ne postavljaju se zahtevi za udeo u vlasništvu u zamenu za finansiranje, niti za učešće u upravljanju kompanijom. Preduzeća koja dobijaju ovu vrstu finansijske podrške, obavezna su da vrate sredstva u slučaju ako njihov poduhvat uspe. O značaju nove prilike za preduzetnike govori se i u nedavnom izveštaju Evropske komisije, u kojem se navode nalazi da poslovi „iz drugog pokušaja“ ostvaruju brži rast prihoda i zapošljavanja, i zaključuje da politika „druge šanse“ predstavlja nedovoljno ispitanu, a obećavajuću alternativu za otvaranje većeg broja novih firmi i radnih mesta.

Nataša Nikolić, rukovodilac odeljenja za marketing i razvoj poslovanja u EY
Biznis & finansije 102/103: Mala i srednja preduzeća

Vest da je NSA određenom broju svojih službenika naložila da se infiltriraju u zajednicu okupljenu oko igre World of Warcraft iznenadila je krajem prošle godine skoro sve koji o video igrama ne znaju gotovo ništa. Izuzetno popularan i jednako predvidljiv komentar na tviteru i širom blogosfere bio je da su mladi agenti prevarili svoje šefove kako bi i na poslu mogli da igraju svoju omiljenu igru. Istina je, kao i uvek, nešto složenija i – kao retko kada – daleko interesantnija

Oporavak islandske ekonomije nakon sloma izazvanog finansijskom krizom i najnovije mere – od “otpisa” članstva u EU i dugova građanima do zaokreta ka saradnji sa Kinom, mnogi mediji karakterišu kao autentičan model izlaska iz krize. Ali, većina ekonomskih analitičara ocenjuje da je takav model ne samo neprimenjiv u drugim evropskim zemljama već i da je veliko pitanje vodi li dugoročnijem uspehu – ili je, tek, puko preživljavanje do sledeće krize.

Vlada Islanda bi polovinom ove godine trebalo da započne sa realizaciijom otpisa hipotekarnih kredita za oko 100.000 domaćinstava u iznosu od 927 miliona evra, a prema planu koji je predstavila krajem 2013. Pomenuti iznos je značajno manji u odnosu na već otpisanih dve milijarde dolara duga (nakon sunovrata bankarskog sistema 2008. koji je Island, doslovno preko noći doveo do ivice bankrotstva), ali je “veoma težak” sa političkog stanovišta, kao signal da je takva odluka moguća uprkos brojnim upozorenjima međunarodnih finansijskih organizacija.

Islandska vlada očekuje da će, u situaciji kada problematični hipotekarni krediti utiču na rast inflacije i pad vrednosti nacionalne valute, takav plan smanjiti dugove domaćinstava ispod 100% (sa sadašnjih 108%) BDP-a, podstaći štednju i za relativno kraće vreme proizvesti pozitivne efekte na ukupan oporavak i rast ekonomije, čija se vrednost trenutno procenjuje na oko 14 milijardi dolara. Otpis duga će se odnositi na hipoteke sa limitom od 24.400 evra po domaćinstvu u periodu od 2014. do 2017. godine. Vlasnici hipoteka će dobiti dodatne poreske olakšice, kao podsticaj da penzionu štednju iskoriste za otplatu ostatka duga. Delimično brisanje dugova prema bankama i smanjenje poreza biće finansirani uvećanjem poreza finansijskim institucijama, dok će, istovremeno, strani investitori koji su ulagali novac u banke, propale 2008. godine, morati da prihvate gubitak od 4 milijarde dolara.

Premijer Sigmundor Gunlogson okarakterisao je ceo proces kao „početak ekonomske renesanse“, dodavši da neće biti negativnih posledica po državni budžet. Istovremeno, MMF i OECD su upozorili da se ekonomija Islanda još nije oporavila i da su javne finansije suviše slabe da bi bilo prostora za otpis duga. Sa druge strane, bonitetna agencija Fič, uprkos prvobitnim kritikama, saglasila se sa konstatacijom da su preduzete mere “neutralne po budžet”, jer će novac biti samo preusmeren – sa računa banaka i ulagača na račune građana. Analitičari agencije ne spore ni da bi smanjenje duga domaćinstava moglo imati pozitivnih efekata po nacionalnu ekonomiju, ali upozoravaju da bi ovakve mere mogle i da odvrate strane ulagače. Većina ekonomskih analitičara ocenjuje navedene poteze kao puki populizam kojim islandska vlada nastoji da osigura popularnost tokom mandata, dok su bankari, očekivano, najoštriji u svojim reakcijama, ističući kako je to veoma loša poruka: ako se neodgovorno zadužujete, ne samo da nećete snositi posledice već ćete biti i nagrađeni.

Otkaz za EU

Aktuelna islandska vlada desnog centra, koju čine Stranka nezavisnosti i Progresivna partija, pobedila je na izborima u aprilu 2013. upravo zahvaljujući obećanjima da će smanjiti finansijsko opterećenje posle višegodišnje štednje i prekinuti pregovore o ulasku u EU. U situaciji kada je – zahvaljujući kontroli odliva kapitala i devalvaciji nacionalne valute – podstaknut rast ribarstva, turizma i izvoza aluminijuma, ostvaren privredni rast od 1,8% i rast za ovu godinu projektovan na tri odsto, građani su podržali Vladu u odluci da u avgustu prošle godine službeno prekine pregovore sa EU. Međutim, iako Island nije članica EU, treba imati na umu veoma tesne međusobne veze koje su građene godinama. Island je član Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA) od 1970. godine, da bi dve godine potom potpisao i Sporazum o slobodnoj trgovini sa članicama tadašnje Evropske zajednice. Tokom 1994. Island se u potpunosti integrisao u jedinstveno evropsko tržište u sklopu Evropskog ekonomskog prostora EEA, a od 2001. Island je i član Šengenskog sporazuma.

Island se službeno prijavio za ulazak u EU jula 2009, u jeku teških posledica izavanih finansijskom krizom. Zašto je, za samo nekoliko godina, došlo do radikalne promene stava? Pojedini anlitičari to objašnjavaju činjenicom da je, upravo zato što Island u vreme najteže krize nije bio deo evrozone, mogao da spasi vrednost svog izvoza devalvirajući valutu. Pored toga, za domaću ekonomiju izuzetno su važni riba i riblji proizvodi koji čine preko 70% izvoza, a pravo na ribolov je posebno delikatno pitanje u pregovorima sa EU. Mnogi stanovnici Islanda strahuju kako bi ulaskom u EU, zbog zahteva Brisela za nametanje kvota, izgubili postojeći monopol na ribolovne vode, što bi značajno oslabilo jednu od glavnih industrijskih grana.

Neposredno pre odluke o “otpisu” članstava u EU, islandska vlada je, nakon šestogodišnjih pregovora sa zvaničnim Pekingom, potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini i privredoj saradnji. Time je Island – koji, inače, ima Sporazum o slobodnoj trgovini sa 27 zemalja članica EU na čija tržišta otpada 83% islandskog izvoza – postao prva evropska zemlja koja je sa Kinom sklopila takav ugovor. Njime je, između ostalog, predviđena saradnja u eksploataciji Arktika, korišćenju pomorskih koridora i u projektima upotrebe geotermalne energije, kao i ukidanje carina na većinu roba. Ugovor obuhvata i 14,4 milijardi dolara kineskih ulaganja, koja uključuju i formiranje zajedničkih kompanija za eksploataciju nafte u morskom području severozapadno od Islanda. Interes Kineza fokusiran je i na nove plovne koridore preko Arktika, koji se otvaraju usled ubrzanog topljenja leda, a što bi rutu od Šangaja do Hamburga skratilo za oko 6.400 kilometara. Zvanični Peking je ozbiljnost svojih namera potvrdio i gradnjom ambasade u Rejkaviku za 500 diplomata i drugog osoblja (poređenja radi, celokupno srpsko ministarstvo spoljnih poslova ima manje od 1.000 zaposlenih), a na Univerzitetu Rejkavik već je diplomiralo 80 kineskih studenata, što Kineze čini najbrojnijom stranom populacijom u kampusu.

Velika pretnja male populacije

Može li Island biti primer ostatku Evrope? Za razliku od preovlađujuće medijske slike, kako je „Island pronašao novi model izlaska iz krize koji u potpunosti odstupa od preporuka MMF-a, Svetske banke i Evropske komisije“, ekonomski analitičari uglavnom ocenjuju da je odgovor na prethodno pitanje mnogo složeniji. Island ne samo da nije članica evrozone već je reč o ekonomiji i državi koja broji tek nešto više od 320.000 stanovnika. Tako mala populacija, međutim, ima daleko veću moć vršenja pritiska na aktuelnu vlast i mnogo direktnije učestvuje u ključnim odlukama o budućnosti zemlje. Masovni izlazak islandskih građana na ulice, kada je zbog izbijanja finansijske krize za samo nekoliko meseci više od 10% njih ostalo bez posla a nacionalna valuta izgubila gotovo 90% svoje vrednosti, predstavlja daleko veću pretnju vlasti nego kada, na primer, u Španiji protestuje milion ljudi, koji čine svega dva odsto ukupne populacije. Osim toga, upitni su i ekonomski rezultati koje je Island postigao primenom svog modela.

Naime, mada se često ističe da je islandska ekonomija doživela oporavak zahvaljujući značajnom obezvređivanju nacionalne valute, upućeniji analitičari tvrde da anliza BDP-a ukazuje na još jedan ključan faktor – izvoz aluminijuma, čija je cena početkom krize značajno porasla na globalnom tržištu. Osim toga, povećane su kvote za ribolov, što pozitivno deluje na proizvodnju i izvoz tog sektora, ali se zbog ugroženosti ribljeg fonda ne može očekivati njihova održivost na duži rok. Budući da je jedna od poluga privrednog rasta, bankarsko-finansijski sistem, značajno redukovan, kao i da je poverenje stranih investitora poljuljano, postavlja se pitanje: kakav model rasta će Island pronaći u narednom periodu? Prema analitičarima, tek za pet ili deset godina biće jasno da li je Island zaista uspeo i pronašao značajno drugačiji ekonomski model, ili je ta alternativa bila tek poštapalica za preživljavanje do naredne krize.
Vladimir Adonov
broj 104, februar 2012.

Trgovci, u najširem smislu te reči (maloprodajni objekti, banke, osiguravajuća društva, lizing kuće, itd.), kao jedan od načina za nuđenje svoje robe i/ili usluga, često koriste oglasna sredstva kao što su različite vrste letaka, kataloga, čestitki itd, koje distribuiraju potrošačima koji su već korisnici njihovih usluga, kao i potencijalnim korisnicima. Takođe, postoje i slučajevi gde trgovci kontaktiraju potrošače telefonom, faksom, elektronskom poštom ili nekim drugim sredstvom komunikacije na daljinu.

U najvećem broju slučajeva ovo se radi bez prethodno pribavljene saglasnosti lica kojima se trgovci obraćaju.

Odredbama Zakona o zaštiti potrošača, ovakva vrsta poslovanja se smatra nasrtljivim poslovanjem, koje je zabranjeno i kažnjivo.

Zakon utvrđuje jasne kriterijume, po osnovu kojih se utvrđuje postojanje nasrtljivog poslovanja, u svakom pojedinačnom slučaju. Međutim, postoje i oblici poslovanja koji se bez obzira na okolnosti pojedinačnog slučaja smatraju nasrtljivim. Upravo najčešći oblici ovakvog poslovanja su posete potrošačima  u njihovom domu, bez dobijene prethodne saglasnosti, kao i višestruko obraćanje potrošaču, protivno njegovoj volji telefonom, faksom, elektronskom poštom ili drugim sredstvom komunikacije na daljinu. U ovakvim situacijama, trgovac može biti kažnjen za prekršaj, novčanom kaznom u iznosu od 300.000 do 2.000.000 dinara.

Pravo na privatnost

Pitanje korektnog odnosa u korespondenciji sa potrošačima je usko povezano sa poštovanjem prava na privatnost.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti propisuje da spovođenju marketinških aktivnosti prethodi tzv. informisani pristanak potrošača. Informisani pristanak znači obavezu rukovaoca podataka, odnosno privrednih društava koje su u obavezi da sprovode Zakon o zaštiti potrošača, da,  pre nego što potrošači, daju saglasnost za obradu njihovih podataka u marketinške svrhe, informišu iste o:  i) svom identitetu, odnosno nazivu i adresi sedišta; ii) svrsi prikupljanja i dalje obrade podataka; iii) načinu korišćenja podataka; iii) identitetu lica ili vrsti lica koja koriste podatke; 5) dobrovoljnosti davanja podataka i obrade; 6) pravu da pristanak za obradu opozovu, kao i pravne posledice u slučaju opoziva; 7) pravima koja im pripadaju u slučaju nedozvoljene obrade; 8) drugim okolnostima čije bi nesaopštavanje licu na koje se odnose podaci bilo suprotno savesnom postupanju. Tek nakon dobijanja ovih informacija, potrošači mogu, u pisanoj formi, da daju punovažan pristanak za obradu podataka o ličnosti. Pisana forma, u konkretnom slučaju, podrazumeva da potrošači potpišu saglasnost koja sadrži sve elemente koji su propisani zakonom. Dostavljanje skeniranih kopija potpisanih dokumenta ili korišćenje elektronskog potpisa je isključeno.

Izuzetak je prikupljanje podataka putem on line aplikacija, u kom slučaju je dozvoljno da se obaveštenje postavi na web aplikaciju i da potrošači klikom na određeni kvadratić potvrde da su saglasni sa sadržinom obaveštenja, odnosno obradom podataka o ličnosti.

Trgovci, banke, osiguravajuća društva, lizing kuće i sl. imaju zakonsku obavezu vođenja internih evidencija zbirki podataka o ličnosti i sprovođenja odgovarajućih postupaka pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik posebnu pažnju poklanja kontroli sprovođenja organizacionih i tehničkih mera u svrhu zaštite podataka o ličnosti od gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe, kao i utvrđivanja obaveze lica koja su zaposlena na obradi, da čuvaju tajnost podataka.

Postupanje suprotno Zakonu zaštiti podataka o ličnosti je inkriminisano i može da dovede izricanja mere zabrane obrade podataka o ličnosti i novčanih kazni u iznosu do 1.000.000,00 dinara po svakom učinjenom prekršaju. Pored kaznene odgovornosti, trgovci i finansijske institucije koji ne sprovede ovaj zakon rizikuju svoj poslovni imidž i mogućnost nastupanja reputacione štete.

Autori:  Advokati Ivan Milošević I Bojan Šunderić iz  advokatskog ortačkog društva “ JPM Janković Popović Mitić”

Svaku treću malinu prodatu u Švedskoj isporučilo je Sirogojno, kompanija iz istoimenog zlatiborskog sela. Ista firma je i najveći srpski izvoznik u Japan, gde, osim voća, plasira i svoje nadaleko čuvene vunene džempere. Vlasnik Rade Ljubojević kaže da trguje širom sveta već 40 godina, ali da nikada nije zaboravio odakle je potekao. Zato danas, kada cela ruralna područja širom Srbije ostaju bez ljudi, kompanija i selo Sirogojno zajedno žive i rastu, a Ljubojevićev rad je kao najvredniji prepoznao žiri za dodelu Ernst i Jang-ove (EY) nagrade „Preduzetnik godine 2013“ koji ga je proglasio najboljim preduzetnikom.

Kada je 1997. odlučio da privatizuje društveno preduzeće u kome je počeo karijeru, Rade Ljubojević je, kaže, imao u vidu njegov tržišni potencijal, brend i stečeni ugled, ali i činjenicu da će, ako se preduzeće zatvori, ubrzo opusteti i njegovo rodno mesto. Tako se našao na čelu bivše društvene firme sa 50 radnika, siguran da u proizvodnji džempera ima i budućnosti i profita. Poznate džempere su pravile vešte seoske žene, a Ljubojević je znao da, ako hoće da obezbedi opstanak porodicama u Sirogojnu, mora da organizuje posao koji bi uključio i domaćine. Ubrzo je rođena druga delatnost Sirogojno Company – proizvodnja smrznutog i sušenog voća i povrća, a akcenat je stavljen na malinu, koja je već odomaćena u tom kraju i istovremeno izuzetno tražena na globalnom tržištu.

„Već pri prvoj berbi maline, pokazalo se da smo imali drugačije i strožije zahteve od konkurenata. Ljudi su pitali šta mi to ustvari hoćemo: te ovakve gajbe te onakve, te moraju da budu čiste, te ne sme više od 2 kilograma maline u gajbu? Insistirali smo na standardima, kvalitetu i higijeni, i posao je odlično krenuo“, kaže Ljubojević, ponosan na to što danas smrznutim i sušenim voćem i povrćem snabdeva probirljiva tržišta Švedske, Finske, Norveške, SAD i Kanade pa čak i Japana.

Sirogojno Company izveze čak 95 odsto svega što proizvede, a njihova roba može se naći u najvećim svetskim trgovinskim lancima. „Naši konkurenti su belgijske, nemačke i holandske firme. Sa njima se borimo tako što ispunjavamo sve standarde kvaliteta, a ugovorne obaveze „kao Nemci“. Kada me pitaju kako čuvamo mesto na policama takvih trgovina, odgovaram da sa isporukama nismo zakasnili ni pola sata u poslednjih 12 godina“, objašnjava Ljubojević.

Kako zadržati ljude u selu

Pri sklapanju poslova mu na ruku svakako nije išao veoma loš imidž zemlje, i to ne samo zbog ratova i sankcija devedesetih, već i zbog aktuelne slike o neprofesionalnosti domaćih firmi i „biznismena“. Ljubojević, sa druge strane, naglašava da u Srbiji ima pojedinaca koji su, uprkos tome, uspeli da se dokažu svojim korektonšću, poštenjem i profesionalnošću i koji zato uspevaju na globalnom tržištu. „Četiri decenije proveo sam u međunarodnoj trgovini i imam dobre kontakte u brojnim zemljama. To mi, ipak, ne bi mnogo vredelo da se u poslu ne držim devize da ono što obećam i uradim. Druge države i narodi nisu bolji od nas sami po sebi, ali neki jesu organizovaniji i tačniji i zato su uspešniji. Što pre počnemo da poslujemo po principu da nema odlaganja rokova i izgovora za neurađeno, to ćemo pre napredovati kao društvo i kao ekonomija.“

Kako je deceniju pre nego što će se vratiti u Srbiju proveo u svojoj privatnoj firmi u Nemačkoj, moglo bi se očekivati da njegova lična „tranzicija“ neće ići tako lako-trebalo je upravo privatizovano društveno preduzeće pretvoriti u održivo i profitabilno. Ljubojević, međutim, kaže da se on uvek isto ponašao i u društvenoj i u svojoj firmi. „Nikada nisam bio „društveni radnik“ već sam duboko verovao da se od rada živi. Moja ideja poslovanja je da i privatna firma mora da bude društveno odgovorna, da radnici budu zadovoljni radnici, pošto verujem da preduzeće mora ne samo da stiče ugled u svetu, nego i da ga čuva u mestu gde posluje.“

Tako u zimskim mesecima Sirogojno Company organizuje svojevrsnu školu za svoje kooperante, gde njihov tim agronoma i profesori sa Poljoprivrednih fakulteta iz Beograda i Novog Sada, pomažu poljoprivrednicima da se upoznaju sa novim sortama ili novim tehnikama proizvodnje. Organizuju se i zabavne tribine, izložbe slika i druge manifestacije shodno interesovanjima stanovnika Sirogojna. Budućnost firme i sela obezbedila je uspešna zajednička borba za izgradnju vodovoda. Pošto je voda stigla do svake kuće, to je bio jak argument da žitelji sela ostanu tamo gde su i rođeni. Takav odnos prema selu, kao i odluka vlasnika da redovno izdvaja deo profita za društveno korisne aktivnosti i projekte, izdvojili su Sirogojno Company kao jedino preduzeće u Srbiji koje je sa izvanrednim rezultatima prošlo proveru poštovanja socijalnih standarda, koju je sprovela švajcarska kuća SGS u skladu sa pravilima BSCI inicijative.

Upletene u birokratiju

Preduzeće zapošljava 130 radnika i posluje sa oko 3500 kooperanata, čiji status predstavlja „srpsku zavrzlamu“ koju Ljubojević uporno pokušava da razmrsi. “Godinama pokušavamo da dođemo do odgovora na pitanje kako da na zadovoljavajući način regulišemo radni status naših pletilja? One jednom mesečno dolaze u prostorije kompanije, dobiju vunu, mustre i uputstva za pletenje džempera i onda taj posao rade od kuće. Problem je u tome što mi jedino možemo da im isplatimo zarade a neke od njih, zbog važećih propisa, zato gube pravo na penzije. U doba Jugoslavije je, međutim, bilo moguće dodeliti pletiljama status osobe koja se bavi starim zanatima. Ili, koji status da damo čoveku od koga jednom godišnje otkupimo 500 kilograma maline? Da li je on zaposlen ili nije? Srbija ima veoma neregulisan poslovni ambijent i zakone koji se mogu tumačiti na hiljadu načina. To je i najveća prepreka za privredni rast, pošto imamo sve preduslove da budemo uspešna zemlja, ali mi volimo da komplikujemo stvari!“

Sa problemima domaće birokratije Sirogojno Company ipak uspeva da izađe na kraj, ali ne i sa „konkurencijom“ sa sivog i crnog tržišta. „Uložili smo značajna sredstva u zaštitu geografskog porekla Sirogojno džempera, u zaštitu njihovog izgleda i prepoznatljivih motiva. Mi angažovanjem mladih kreatora investiramo u dizajn i celokupnu kolekciju, a sutra se jeftina imitacija pojavi na nekoj buvljoj pijaci ili u tužnom podzemnom prolazu na beogradskom Zelenom vencu. Srbija, dakle, mora da raščisti da li hoće da bude uređena država ili zemlja kradljivaca tuđeg truda, znanja i ideja.“ Posledica takvog stanja je da se više originalnih Sirogojno proizvoda može pazariti u Japanu nego u Srbiji.

Pod ruku sa sivom ekonomijom ide i problem neuređenog sistema naplate potraživanja. Na srpskom tržištu se, potvrđuje i Ljubojević, više vremena potroši na naplatu proizvoda nego na njegovu proizvodnju. Kada tome pridodamo i slabu kupovnu moć ovdašnjih kupaca, ne iznenađuje da za Sirogojno Company svetsko tržište je u suštini domaće. Preduzeće u Srbiji plasira samo mali deo svoje proizvodnje, kroz saradnju sa Frikomom i sa svega tri prodavnice ručno rađene vunene odeće u Beogradu, Sirogojnu i na Aerodromu Nikola Tesla. Stoga konstantan rast prihoda (koji je u 2012. iznosio 21%, a i za 2013. se očekuje rast od oko 20%) obezbeđuje na globalnom tržištu, a obrt na godišnjem nivou kreće se između 1,3 i 1,5 milijardi dinara. Rast kompanije je do sada bio stabilan, a Ljubojević očekuje da će tako biti i ubuduće. “Trudim se da sklapam ugovore koji će važiti barem u narednih nekoliko godina, pošto verujem da je to ključ za uspostavljanje stabilnog i kontinuiranog rasta kompanije.“

Recept: kako očarati kupca

Stabilnost poslovanja potvrđuje i redak podatak za Srbiju da preduzeće od početka, već više od dve decenije podržava ista banka, Societe Generale, te da shodno dobrim poslovnim rezultatima kredite uvek dobija po povoljnim uslovima. Bankarske kamate su, ističe Ljubojević, takođe pitanje trgovine: „Ako su vaše poslovne knjige besprekorne a ugovori čvrsti, možete da postavljate sopstvene uslove za kreditiranje“.

Uz pomoć kredita, izgrađena je hladnjača u Sirogojnu, dok je u selu Rupeljevu pored hladnjače izgrađena i sušara za voće, a sve to uoči izbijanja svetske ekonomske krize. Kupaca, srećom, nije manjkalo pa Ljubojević sada razmišlja i o uvođenju novih proizvoda – uvozu, prepakivanju i daljem izvozu manga i papaje. Logika iza takvog plana je zasnovana na dugogodišnjem trgovačkom iskustvu. „Cilj svakog prodavca je da kupca ubedi da kupi još nešto, kada je već „u radnji“. Naši kupci iz Švedske, na primer, pored maline sorte Vilamet, koja uspeva u Srbiji kupuju i Heritage, sortu maline koja se gaji u Čileu. Pošto za svoje proizvode zahtevaju najviše i standarde kvaliteta i bezbednosti tokom prerade i pakovanja voća, a naša firma u tom pogledu uživa njihovo puno poverenje, oni malinu iz Čilea transportuju kod nas na dalju preradu. Zemlja porekla i dalje ostaje Čile, ali se u Srbiji vrši dorada i time se podiže vrednost proizvoda. Primetili smo i da postoji potražnja za egzotičnim voćem poput manga ili papaje. Naravno, planiramo da i ovu vrstu voća ponudimo našim partnerima, jer zašto bismo prepustili taj posao konkurenciji?“

Rade Ljubojević ima recept i za to što su u različitim kulturama i navike u ishrani drugačije, ali im je svima zajednička ljudska radoznalost da probaju nešto novo, pod uslovom da je kvalitetno. Zato je ceo proizvodni koncept, do najsitnijih detalja, organizovan tako da kada potencijalni kupci dođu u fabriku, vrlo brzo im postane jasno da im se ne prodaje „jeftini glamur“, već nešto zaista originalno, a kvalitetno. „Ti detalji mnogo govore o tome ko ste, odakle potičete i šta novo i drugačije nudite“. Posetioci mogu puno da nauče o kulturi i tradiciji šetnjom kroz etno selo, a poslovni partneri i obilaskom hladnjače i sušare. „Mnogi od njih po prvi put su u našem pogonu probali sušenu malinu, koja je izuzetno retka na tržištu“, kaže naš sagovornik, ali naglašava da će posao biti sklopljen samo ako partner zaključi da je firma pouzdana, a da su proizvodi kvalitetni i zdravstveno ispravni. Kada razmišlja o budućnosti, ističe da mu je naročito stalo da se bolje povežu domaća poljoprivreda i nauka, i da se, po uzoru na Poljsku, koja ima i posebne insitute za malinu i višnju, organizovanije radi na obrazovanju poljoprivrednika, kao što to Sirogojno Company čini za svoje kooperante.

Miris drveta

Rade Ljubojević smatra da čovek uvek treba da teži tome da bude najbolji u onome što radi. Pored vođenja Sirogojno Company on pronalazi vremena i za hobi – obradu drveta. Ramove za slike pravio je i za umetnike poput Olje Ivanjicki ili Velimira Trnskog. Dok je živeo i radio u Nemačkoj, kaže, najteže mu je padalo to što se našao daleko od svoje radionice, pa je svraćao do stovarišta Obi Baumarkt, samo da bi udahnuo miris drveta spremnog za kućne majstorije.

Tekst je objavljen u posebnom dodatku magazina Biznis i Finansije posvećenom EY izboru Preduzetnika godine 2013. koji će se naći na kioscima uz 105 broja magazina B&F

Pre nekoliko nedelja, “Jutarnji list” je objavio zanimljivo statističko-ekonomsko istraživanje o procentima zaposlenosti i radnoj aktivnosti u pojedinim hrvatskim regijama. Temeljno obrađeni članak bio je popraćen i geografskim pokazateljima prema kojima je Hrvatska podeljena na dve polovine: onu pasivnu/besperspektivnu i onu radnu/perspektivnu.

Iako u Hrvatskoj još vredi kliše “južnije je tužnije“, ovi podaci “Jutarnjeg“ nisu pokazivali tako. Po neumoljivoj statistici, praktično je čitava kontinentalna Hrvatska, uključujući i zaleđa Dalmacije i Rijeke, područje male zaposlenosti, ekonomske pasivnosti i letargije. Područje veće zaposlenosti i radne aktivnosti sastoji se od dve crvene mrlje.

Jedna od njih je Zagreb, malo ostrvo u moru kontinentalne letargije. Druga mrlja je obala. Karta područja sa većom ekonomskom aktivnošću počinje od Istre, a onda se pruža niz obalu tankim koridorom koji izdužen i mršav podseća na Čile.

Kako je moguće da baš uz more svi gradovi i opštine imaju više zaposlenih, bolji BDP? Kako to da su stanovnici Vrgorca ili Drniša “pasivni“, a kad se spuste 30 kilometara niže u Vodice ili Tučepe najednom postanu “marljivi“? U Hrvatskoj – naravno – odgovor zna i idiot, a taj se odgovor zove: obala.

U zemlji koja, naime, krupnim koracima korača prema monokulturi turizma, obala je jedini i centralni resurs koji u ekonomiji ima onu važnost koju u Bahreinu ima nafta.

A ta obala – srećom – u Hrvatskoj još uvek jeste javno dobro. Spletom sretnih okolnosti, razvojnog zaostatka i (budimo pošteni: socijalističkog) nasleđa, obala je u Hrvatskoj javna, dostupna i svačija. Ta činjenica nije samo deo “ko to može platiti“ folklora, nego i osnovica ekonomije, jer kad bi ta obala bila razdeljena na velike koncesionare i hotelske konzorcijume, nestao bi i glavni resurs koji puni sve te cimer frajeve, apart-hotele i rustične vile koje drže “aktivnoj” Hrvatskoj glavu iznad vode.

Stoga cela Hrvatska – a pogotovo Dalmacija – treba i te kako da načuli uši kad u proceduru krene zakon koji reguliše upravljanje obalom. A taj i takav zakon upravo je pred Hrvatima. Ovih dana se, naime, završila javna rasprava Zakonu o pomorskom dobru i morskim lukama. Zakon sada treba da ide u dalju proceduru, a s obzirom koliko je obala za Hrvatsku važna, prilično je neverojatno u kojoj je meri ostao ispod radara medija.

Zamisao da se upravljanje obalom reguliše novim zakonom sama po sebi možda i nije loša ideja. Naime, u dosadašnjoj praksi obalske koncesije i lučka administracija bili su domen županija, uz neujednačenu i često haotičnu praksu. U gradovima, sudarala su se ovlašćenja županija i gradskih vlasti (primer: vezovi na Zapadnoj obali). Plaže su se uglavnom davale u koncesiju obližnjim kafetijerima, što je često proizvodilo “jenkijevske“ situacije da ugostiteljstvo buja i metastazira, a javne plaže trunu.

U Splitsko-dalmatinskoj županiji zahvaljujući odrešitom otporu civilnog društva nije dopušteno ograđivanje i naplaćivanje plaža. No, tako nije bilo i drugde. Na Kvarneru – recimo – ako ste bili Todorić mogli ste dobiti koncesiju i na obalu ispred privatne vile, a u Zadru je jedan hotelski lanac ogradio od plaže čak i vlasnike apartmana kojima je sam te apartmane prodao.

Čak i tamo gde ograđivanje nije bilo dopušteno, koncesionari su se dovijali kako “naplatiti” kupanje, bilo kroz visoke naknade za parking (Orašac) ili tako što bi na ulaznoj ogradi plenili “šugamane i luftiće”, kao koncesionar u Dućama.

Novi zakon – koji je ovih dana na turneji predstavilo ministarstvo pomorstva, prometa i infrastrukture, deklarativno nastoji da uvede red u sve to. No, metoda kojom Hajdaš Dončić i ekipa nastoje uspostaviti red je zapravo tipična za mentalitet SDP-a: veći deo ovlašćenja i novca županija centraliziraće država, a u to ime osnovaće se i nova Agencija za integralno upravljanje pomorskim dobrom sa sedištem u Rijeci.

Zašto u Rijeci? – vrisnuli su Splićani. Zašto agencija? – zabezeknuli su se neki komentatori, ionako iznervirani obiljem kojekakvih agencija u Hrvatskoj. Zašto razvlašćujete županije? – podviknuli su župani, a ta pobuna dirljivo je nadideološki ujedinila HDZ-ove župane (Ževrnja) i one SDP-ove (Komadina).

Stavimo li na stranu priču o tome koliko Hrvatskoj treba još jedna od zilion agencija, ono što je mene najviše zanimalo u novom zakonu je pitanje zaštite obale od javnog dobra, i ujednačavanja prakse koncesioniranja. Nažalost, u ovoj verziji koja je proteklih nedelja bila na javnoj raspravi, novi zakon ne donosi mnogo više od deklarativnog htenja. U njemu se načelno stalno ističe kako plaže i obalu treba sačuvati kao javni prostor, no u Hrvatskoj je đavo uvek u detalju, a predlog zakona ostavlja dovoljno dvosmislica i rupa za dalja lokalna “tumačenja”.

Te rupe ovih je dana lucidno locirala i splitska lista „Za pametni grad“ Marijane Puljak koja je u javnoj raspravi locirala i amandmanima gađala nekoliko takvih “mina iznenađenja“. Tako jedan od članaka zakona navodi na hoteli i kampovi moraju osigurati nesmetani prolaz obalom (šetnicu) no ne navodi i nesmetano korištenje (dakle: kupanje).

Drugi članak navodi kako se javne plaže moraju obavezno “označiti i zaštititi“ plažu, što bi u lokalnim “kreativnim“ tumačenjima moglo dovesti do masovnog ograđivanja javnih plaža i umnožavanja “sindroma Duće”: dakle, “javnih“ plaža na kojima vas kroz portu pušta čuvar.

Zakon određuje da se javno korišćenje plaže ne sme zabraniti, ali pravi i izuzetak za “turističke objekte najviše kategorije“, pri čemu je taj član (117) toliko opšt da otvara prostor svim mogućim svinjarijama. Jedan od članova (78) reguliše čak i “jenkijevske“ situacije na način da u naseljenim mestima hotelijer može na vlastiti zahtev dobiti koncesiju ako obalni prostor sa njegovim čini “jedinstvenu celinu“.

Ipak, najveći šok zakon će izazvati kod domaćih niskobudžetnih nautičara. Naime, jedan od članova zakona (120) propisuje da ukoliko sidrište ima koncesionara koji drži bove, 50 do 150m od njegove koncesije nemate pravo sami da bacite sidro.

To znači da ako neko iz Omiša, Milne ili Šibenika ovog leta povede gajetom unuke na kupanje u Povaljsku luku, Lučice ili na Tijat, on neće tamo smeti da se usidri ako ne plati bovu 200 kuna. Ostane li ovaj potpuno antimaritimni i protivprirodni član u zakonu, dogodiće se bukvalno privatizacija mora.

Nažalost, iskustva u poslednjoj deceniji naučila su Hrvate da se tamo zakoni ne sprovode, oni se – kako se kaže – “tumače“. Pri tome dvosmisleni i kontradiktorni zakonski tekstovi otvaraju prostor “mišljenjima“ i “tumačenjima“, proizvode neujednačenu praksu, pravni haos i zapravo potpaljuju korupciju. Ne bude li u nekim svojim bitnim članovima popravljen, i Hajdaš-Dončićev zakon o obali pretvoriće se u jedan od takvih zakona koji, umesto da uvode red, direktno potpiruju metež.

Preuzeto sa Kontrapressa