Veliki broj zaposlenih koji pripadaju tzv. Milenijumskoj generaciji nije uveren da je njihovo veliko angažovanje na radnom mestu u toj meri vredno da bi žrtvovali svoj privatni život. To je jedan od zaključaka sveobuhvatne studije, koju su sproveli na globalnom nivou PWC, Univerzitet Južne Kalifornije i London Business School, u kojoj su istraživali težnje, način rada i vrednosti zaposlenih koji pripadaju tzv. “Milenijumskoj generaciji” odnosno ”Generaciji Y” (rođenih između 1980. i 1995. godine).
Srpski PEN centar upozorava javnost na sistematsku marginalizaciju kulture u našem društvu.
Umesto vrhunske kulture, na javnoj sceni oživljavaju prevaziđeni koncepti, od zahteva da patriotizam bude prvi i najvažniji zadatak kulture, do favorizovanja prenaglašeno prigodnih i ispraznih državnih svetkovina kakvih danas nema ni u jednom evropskom društvu.
Državni budžet za kulturu predstavlja otvoreno ponižavanje srpske kulture i nedostojan je jedne evropske zemlje, a pogotovo vrhunskih rezultata koje ostvaruje naša savremena kultura.
U kulturnim institucijama na nacionalnom i na lokalnom nivou došlo je do smene ostvarenih i prepoznatljivih ličnosti naše kulture.
Kultura je potisnuta iz medija, a kulturni događaji iz javnog i svakodnevnog života. Prostor koji je suvereno pripadao kulturi ubrzano zauzimaju najrazličitije forme razobručenog i agresivnog populizma.
Mediji se ne bave preispitivanjem unutrašnje i spoljne politike vlasti, već medijsku scenu zloupotrebljavaju sadržaji koji vređaju osnovna ljudska prava i elementarno ljudsko dostojanstvo i samom svojom prirodom onemogućavaju svaki javni dijalog o bilo kojoj suštinskoj temi našeg društva.
Država ne podržava ostvarene i prepoznatljive kulturne manifestacije, a pogotovo ne one koje imaju međunarodnu reputaciju i predstavljaju primer međunarodne afirmacije naše kulture.
Bez državne podrške ostaju kulturne manifestacije, između ostalih: Oktobarski salon i Nišvil, asocijacije pisaca i dramskih umetnika, međunarodni pozorišni i knjiiževni festivali, bez obzira na njihov značaj i delotvorni uticaj na naš kulturni i društveni razvoj.
Javne biblioteke ne mogu da nabave nove knjige, pozorišta nemaju nove predstave, galerije su na ivici opstanka, film je prepušten gašenju ili ličnoj preduzimljivosti producenata. Jedino je sigurno da će muzeji koji su do sada bili zatvoreni i dalje biti u tom statusu.
Odluke odgovornih u kulturnoj politici sistematski su usmerene protiv nezavisne kulturne i umetničke scene po kojoj je srpska kultura prepoznatljiva, jer su važni rezultati u proteklom periodu ostvareni upravo zahvaljujući kreativnosti i entuzijazmu njenih relevantnih predstavnika i institucija.
Ekonomska kriza ne može biti alibi za ovakvu bahatost vlasti prema kulturi. Umesto da kriza bude znak za uzbunu i mobilizaciju, da bude poziv na vrhunski odgovoran odnos, kod nas se ona rešava odustajanjem od najboljih vrednosti našeg društva. Nema primera da je neko pobedio vlastito siromaštvo ili rešio svoje ekonomske probleme tako što je uništio vlastitu kulturu.
O kulturi ne bi smeli da odlučuju oni koji neće biti zapamćeni po svojim ostvarenjima, već po šteti koju su joj naneli.
Svako ima pravo na lični izbor u svemu, pa i u kulturi, ali ako odlučuje o pitanjima od opšteg značaja, onda svoj javni izbor mora da podvrgava najvišim kriterijumima u oblasti kojom se bavi.
Srpski PEN centar zahteva od Ministarstva kulture i lokalnih samouprava da preispitaju svoje odluke čija bi primena izazvala dalekosežne štetne posledice. Istovremeno, Srpski PEN centar poziva kulturnu i ukupnu javnost Srbije da osudi ovu sistematsku marginalizaciju kulture, jer se tako podriva sam temelj našeg društva.
Upravni odbor Srpskog PEN centra
Premа podаcimа Republičkog zаvodа zа stаtistiku, potrošаčke cene su u mаju ostаle nepromenjene (0,0%). Međugodišnjа inflаcijа je zаbeležilа pаd i u mаju se vrаtilа u jednocifrenu zonu (9,9%). Upravo ovaj podatak je Narodna banka Srbije navela kao jedan od razloga za svoju prošlonedeljnu odluku da smanji referentnu kamatnu stopu za 25 baznih poena na 11%, ali ekonomisti i dalje smatraju da je reč o iznenađujućoj odluci u trenutku kada na deviznom tržištu vlada nervoza.
Hakeri imaju tendenciju da budu žestoki zagovornici građanskih sloboda. Otkad je Gardijan prošle sedmice prvi preneo ovu vest – da američka služba NSA slobodno špijunira ne samo Amerikance već čitav svet – kultnim društvenim sajtom Hacker News dominiraju komentatori koji prevashodno podržavaju Edvarda Snoudena, koji se nalazio u srcu najnovijeg američkog programa za praćenje, PRISM.
Kada je Gardijan predstavio svoj profil Edvarda Snoudena, tu je bila slika 29-godišnjeg preduzetnika sa svojim laptopom. Na poleđini računara tj na “poklopcu” bile su nalepnice za Electronic Frontier Foundation, grupe za digitalne građanske slobode, i Tor, softver koji omogućava ljudima da anonimno pretražuju internet.
Laptop računari sa EFF ili Tor nalepnica su uobičajeni na tehnološkim konferencijama, a ljudi koji ih lepe međusobno pokazuju mnogo toga zajedničkog. Oni su tehnički potkovani, skeptični prema vlasti, i ležerno prkose društvenim konvencijama. Kao i Snouden, kod njih je prisutan visok procenat napuštanja škole sa tendencijom da njihove karijere imaju nekonvencionalne puteve.
Ove osobine opisuju i ličnost Bredlija Meninga, mladog vojnika optuženog za odavanje tajnih dokumenata na sajtu Vikiliks. Ove bi se osobine takođe mogle pripisati i osnivaču Vikiliksa, Džulijenu Asanžu. A to verovatno nije slučajnost.
Pol Grejem, poznati programer i investitor iz Silikonske doline, tvrdio je da su osobine koje čine neke ljude dobrim programerima iste one koje u njima bude neposlušnost prema autoritetima i društvenim konvencijama. Ovi programeri, koji sebe često nazivaju hakerima, stručnjaci su za ispitivanje kompleksnih sistema i pronalaženje načina da ovi funkcionišu bolje. Hakeri pokazuju tendenciju da o društvu razmišljaju kao o još samo jednom složenom sistemu kojem je potrebna “optimizacija”, što ih ponekad dovodi do zaključaka koji su u oštroj suprotnosti sa uvreženim načinima razmišljanja.
Tu je i slučaj Džejsona Triga, programera sa Volstrita koji je zaključio da je njegova moralna obaveza da polovinu svojih prihoda da u dobrotvorne svrhe. MIT-ov programer po imenu Ričard Stalmen je još 1980. ustanovio kako je nemoralno distribuirati i/ili koristiti softver kao vlasničku formu, već da ga treba pružiti svima, i to besplatno. Rezultat – tri decenije kasnije smo u eri savremenih pokreta koji propagiraju slobodan, besplatan softver.
Programer, preduzetnik i aktivista Aron Švarc verovao je kako je nemoralno da znanje bude zaključano u bazama podataka širom sveta, dostupnim samo bogatim univerzitetima. Njegovi napori da preuzme hiljade članaka iz akademske baze podataka dovelo je do podizanja optužnice protiv njega za krivično delo hakovanja. Suočen s mogućnošću višedecenijskog boravka u zatvoru, Švarc je u januaru 2013. oduzeo sebi život.
Obojica, Mening i Snouden, zaključili su da imaju moralnu obavezu da objave dokumente koji otkrivaju nedolično ponašanje vlade/vlada. I Asanž je zaključio kako treba da pomogne Meningu pri distribuciji tih dokumenata širom sveta.
Očigledno, radoznalost hakera i njihova sklonost ka nekonvencionalnom načinu razmišljanja može stvoriti tenzije sa ljudima iz vlasti, koje hakeri podrugljivo nazivaju “odelima”(“suits”). Na hakere ponekad gledaju kao na samožive usamljenike koji nisu u stanju da poštuju društvene konvencije (konvencije koje kancelarijski život čine glatkim i funkcionalnim). Ipak, dok neposlušnost hakera zadaje glavobolju njihovim gazdama, nijedan posao ili organizacija ne može bez njih. Njihova intelektualna radoznalost i talenat za pronalaženje kreativnih rešenja za teške tehničke probleme čini ih neophodnima i nezamenljivima.
Hakeri imaju tendenciju da budu žestoki zagovornici građanskih sloboda. Otkad je Gardijan prošle sedmice prvi preneo ovu vest – da američka služba NSA slobodno špijunira ne samo Amerikance već čitav svet – kultnim društvenim sajtom Hacker News dominiraju komentatori koji prevashodno podržavaju Edvarda Snoudena, koji se nalazio u srcu najnovijeg američkog programa za praćenje, PRISM.
„Društvo u kojem ljudi mogu da urade i kažu šta žele biće, takođe, onaj tip društva kojim će dominirati najbolja i najefikasnija rešenja, a ne ona koja sponzorišu najuticajniji“, pisao je Pol Grejem. Drugim rečima, hakeri imaju tendenciju da budu žestoki građanski libertarijanci, upravo zato što su osetljivi na probleme koji se javljaju kada njihovi stalni neprijatelji, “odela i kravate“, pridobiju previše vlasti.
Kako bi se stekao bolji uvid u razloge zbog kojih je toliko hakera uključeno u razotkrivanje tajnih informacija – ili razloge zbog kojih se međusobno tako strastveno podržavaju – Timoti Li iz ‘Vašington Posta’ pozvao je Jakoba Apelbauma, programera uključenog u projekat ‘Tor’ (premda je naglasio da govori isključivo u svoje ime), kao i dugogodišnjeg podržavaoca Vikiliksa.
Apelbaum ne razmišlja mnogo o mojim pretpostavkama, kaže Li ovom tekstu. „Ovde se radi o hrabrosti, a ne o učenju kako koristiti Linuks,“ kaže ovaj haker. „Hrabrost, moralne i etičke komponente daleko su važnije od svake tehnologije.“
„Izuzetno moralna osoba će imati problema da samo i isključivo izvršava naređenja koja su mu naložena“, rekao je on. „Isključivo izvršavati naređenja, u dugom vremenskom periodu, jeste pogrešna postavka stvari. To je ključna stvar koja je zaista važna. “
Naravno, Apelbaumovo i Lijevo objašnjenje se međusobno ne isključuju. Stalmen, Švarc i Trig – svako od njih trojice pokazao je ličnu hrabrost svoje vrste, sva trojica se dosledno drže svojih ideala. Uradili su ono u šta su verovali da je ispravno, bez obzira na to kako će na njihove poteze gledati ljudi sa strane. Tako verovatno i nije slučajnost što su baš oni bili ti koji su obelodanili svetu osetljive informacije – ovi hakeri imali su osobine koje su ih činile spremnima da rizikuju sve – ne bi li doprineli većoj transparentnosti aktivnosti pod okriljem američkih službi nacionalne državne bezbednosti.
Timoti B. Li, 11. jun, 2013, Washington Post
(M.L.)
Milijarder Nik Hanauer priznaje da je srednja klasa glavni stub američke ekonomije a ne “bogataši, koje pogrešno nazivamo tzv. kreatorima novih radnih mesta”. Izveštava Tom Hartman
Hanauer, jedan od najbogatijih ljudi Amerike, upravo je uništio uporišne tačke sa kojih je trebalo da republikanci krenu u pregovore sa demokratama, ne bi li sačinili zajedničku ekonomsku strategiju. Svedočeći pred pododborom američkog Senata za ekonomsku politiku, Hanauer je objasnio zašto bogati ljudi poput njega, u stvari, nisu pravi kreatori novih radnih mesta. On je rekao da „na isti način na koji gledamo na činjenicu da je Sunce a ne Zemlja centar Sunčevog sistema, takođe je činjenica i da su ljudi iz srednje klase – a ne bogati poslovni ljudi poput mene – središte američke privrede”. Hanauer je govorio o „začaranom krugu“, u kojem bi upravo potrošači iz srednje klase bili ti koji imaju dovoljno novca za kupovinu, čime bi se stimulisala ekonomija i stvorila nova radna mesta. Hanauer je, inače, prvi investitor u Amazon i osnivač kompanije Overstock. Na svedočenju je još rekao i da je on, kao investitor, pomogao desetinama kompanija da pokrenu biznis, dodavši međutim da „ako niko nije u stanju da priušti da kupi ponuđenu robu, onda i sve moje kompanije padaju, dok bi svi poslovi u trenu isparili”. Hanauer apelovao na povećanje poreza na bogate i korporacije, rekavši da bi taj novac trebalo uložiti u opstanak i razvoj američke srednje klase. On je rekao i da se „prosperitet gradi od srednjeg sloja, koji je osnova, šireći se na spolja, u ostale segmente. “ Hanauer shvata da Amerika mora da ulaže u svoj narod kako bi ponovo započeo privredni rast … još samo ostaje nada da će ga američki zakonodavci poslušati.
Ova godina je prekretnica – 2013, koja lako može biti proglašena simbolom ekonomske i klasne nejednakosti i “tačkom bez povratka”. Tokom prva tri meseca ove godine, direktori i bankari uknjižili su rekordne prihode, dok su radnici ti koje je pad zarada najviše pogodio – plate su u odnosu na životne troškove pale kao nikada dosad. I dok je američka bankarska industrija nadmašila sve rekorde, s rekordnih 40 milijardi dolara profita, radnici su gledali kako se njihove plate smanjuju za 3,8 odsto, uprkos povećanju njihove produktivnosti. Ovo je rekord, nažalost, ali i u padu radničkih plata, kakav nije zabeležen tokom proteklih 65 godina, koliko se beleži ovakva statistika. Trideset dve godine ‘Reganomije’ dovele su Amerikance do ove tačke, gde jedino bogati mogu postati bogatiji, dok ionako već osiromašeno radništvo radi još više i duže a za manje novca. Rekordni profit i prenaduvane CEO i menadžerske plate jasno pokazuju da kompanije mogu priuštiti bolje plate svojim zaposlenima, ali da pohlepa ima poslednju reč. Iz godine u godinu produbljuje se jaz i razlika u prihodima između onih jedan odsto bogatih na vrhu i “ostatka sveta” tj. radnika. Američkom narodu, širom zemlje, konačno su se otvorile oči – razbudila ih je ova nejednakost – te smo svedoci sve brojnijim štrajkovima i protestnim aktivnostima koje preduzima slabo plaćena radna snaga. Iz dana u dan je sve više Amerikanaca koji zahtevaju povećanje svojih primanja, odlučnih da do kraja istraju u borbi protiv ove nejednakosti.
…A najbolje od ostalih vesti je to što …
…Senator Berni Sanders želi da napravi veliku investiciju u buduće lidere Amerike. Ovaj visoki predstavnik države Vermont uskoro će objaviti predlog zakonskog akta ‘Posao za Mlade’, kojim će se omogućiti da tri milijarde dolara bude odmah upotrebljeno za zapošljavanje mladih Amerikanaca. Sanders je najavio predlog ovog zakona rekavši: „Moramo učiniti sve što je u našoj moći da mlade Amerikance uverimo kako imaju šansi da dobiju poslove kojima bi zaradili dovoljno da plate troškove svog obrazovanja, te da je moguće da ekonomskom lestvicom krenu naviše”. Senator računa da će obezbediti novac kao pomoć državama u nastojanju da stvore stotine hiljada radnih mesta za mlade koji su ekonomski ugroženi. Njegovim zakonom bi se takođe obezbeđivala sredstva za radno osposobljavanje kao i programe stažiranja i obuke, obezbeđujući mladima ovladavanje veštinama i znanjima potrebnim kako bi uspeli. Sanders je svestan koliko je važno rešavanje pitanja mladih ljudi, pa bi njegov zakon mogao biti velika investicija u buduće lidere.
Agencija za zaštitu životne sredine konačno je prepoznala prave društvene troškove zagađenja ugljenikom i njegovim jedinjenjima. EPA poziva na donošenje novog zakona kojim bi se nametnula veća taksa na emitovanje ugljen-dioksida u atmosferu. U 2009. i 2010. su federalne agencije izračunavale troškove zagađenja, kao i faktoringa u budućim oštećenjima imovine, kalkulišući stanjem i promenama u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i rizicima po zdravlje ljudi: procena je da je cena neutralisanja tone ugljenika 22 dolara. Agencija je ove godine ažurirala svoje modele procene, koji sada uključuju rastući nivo mora i teškoće u poljoprivredi, povećavši cenu na 36 dolara po toni. Na portalu Discovery News neki ekonomisti pisali su kako je stvarna cena najmanje desetostruko veća od sadašnjeg iznosa. Naučnici i ekonomisti tvrde da korporativni zagađivači plaćaju daleko manje takse za toksine koje upumpavaju u našu atmosferu, te da bi ovi porezi trebalo da budu višestruko skuplji. Gledajući im kroz prste, mi, zapravo, subvencionišemo uništavanje naše planete. Prema procenama stručnjaka, primoravanjem velikih igrača da pokriju stvarne troškove zagađenja ne samo što bi doprinelo zaštiti naše životne sredine već bi nagnalo korporacije da se konačno prebace na „zelenu energiju”.
(M.L.)
Nemački Vrhovni sud trenutno razmatra kontraverzni program Evropske centralne banke o kupovini obveznica kojim je poduprla spasavanje zemalja evrozone u krizi. Odluka suda u Karlsrueu može da odredi sudbinu zajedničke valute, piše Špigl.
Neko mora da je u Evropskoj centralnoj banci (ECB) pritisnuo pogrešno dugme. U sedištu banke u Frankfurtu u septembru prošle godine uključio se protivpožarni alarm a da za to nije bilo razloga. Taj incident dogodio se neposredno pre nego što je predsednik ECB Mario Dragi uputio dramatičnu poruku da će kupovati obveznice u neograničenim količinama, kako bi spasao zemlje poput Španije Italije i Grčke.
Sada, zvono uzbune ponovo zvoni unutar ECB kule – samo ovog puta to nije vežba. Danas i u sutra, nemački Ustavni sud u Karlsrueu će većati o merama koje je Dragi najavio kao meru pomoći prošle jeseni. Kao što su Dragiju i njegovim stručnjacima odavno rekli pravni stručnjaci, ova presuda može imati ogroman uticaj na politiku banke – i potencijalno može značiti kraj evra.Tokom proteklih nekoliko meseci, Dragi i šefovi vlada u evropskim prestonicama osećali su se sigurnim u ishod predstojeće odluke. Uostalom, sudije u Karlsrueu bi uvek, na kraju, usvajale sve odluke u vezi sa nemačkim potezima za spasavanje evrozone. Ipak, spisak pitanja koji su sudije stavile na listu za razmatranje ove nedelje pokazuje da bi ovog puta to moglo biti dovedeno u pitanje.
Kada je Dragi nedavno posetio francuskog predsednika Fransoa Olanda u Parizu, glavna tema razgovora nije bilo stanje francuske ekonomije i južne Evrope, već pitanje šta će se desiti u Karlsrueu. Samo jedan sat vozom udaljen od Frankfurta, raste problem za koji se verovalo da je prošle jeseni već rešen.
„To je dobra, veoma dobra vest“, rekao je tadašnji italijanski premijer Mario Monti kao odgovor na najavu da je Savezni ustavni sud odbio da izda privremenu meru protiv Stalnog evropskog fonda za spasavanje, poznatog kao Evropski mehanizam za stabilnost (ESM) i fiskalnog pakta. Tokom narednih dana vrednost evra se, u odnosu na mesece koji su mu prethodili, popela na najviši nivo. Sud je ipak morao da odluči o glavnom ustavnom prigovoru, ali pragmatična odluka u korist mera spasavanja izgledala je kao da ne znači ništa više od puke formalnosti. Sada se čini kao da su slavili malo prerano.
„Ljudi u ECB su zaista u strahu“
Tužioci u Karlsrueu – na čelu sa evroskeptikom Peterom Gauveilerom, poslanikom konzervativne Hrišćansko-socijalne unije (sestrinske bavarske partije CDU, Hrišćansko-demokratske unije) kancelarke Angele Merkel – vratili su se sa sveobuhvatnim ustavnim izazovom upućenim Dragijevom planu o neograničenoj kupovini obveznica. Bitka oko evra je nastavljena. U poslednjih nekoliko dana, šef ECB Dragi se sa svojim saradnicima neprekidno konsultovao o najnovijim dešavanjima u vezi raspravi u Karlsrueu i onome što ljudi u Nemačkoj kažu o tome. Insajderi u jugozapadnom nemačkom gradu svesni su ove grozničave potrebe za informacijama: „Ljudi iz ECB su zaista uplašeni“, kaže zvaničnik u Karlsrueu.
I treba da budu. Zaista, vodeći autoriteti na ovom području nemačkog zakonodavstva kažu da odluka Evropske centralne banke da kupuje obveznice jedva da je pokrivena mandatom ECB – i na taj način prevazilazi granice uspostavljene ustavnom ulogom Nemačke kao članice evrozone. Ovaj pogled uglavnom dele i pravni eksperti nemačke centralne banke, Bundesbanke, koja kaže da je ECB prekoračila svoja ovlašćenja. Prema rečima jednog zvaničnika Bundesbanke, odluka da se spasavaju države EU, ili čak spase monetarna unija su „rezervisani za druge aktere, pre svega vlade i parlamente“.
Činjenica da tri slova „ECB“ igraju centralnu ulogu u odluci nemačkog Ustavnog suda jeste sama po sebi istorijska prekretnica za Evropu. Ovo je prvi put da ustavne sudije raspravljaju o radu ključne evropske institucije. Ranije su samo raspravljali o ulozi nemačkog parlamenta, ili bi nemačka vlada bila na udaru. „Ne postoji način da ovo izbegnemo,“ kaže jedan zvaničnik u Karlsrueu.
Zabrinutost za nemačke poreske obveznike
Činjenica je da bi najavljeni program otkupljivanja obveznica uključivao stotine milijardi evra za koje – ako stvari krenu naopako – nemački poreski obveznici takođe mogu biti pozvani na odgovornost (to jest plaćanje) čini ispitivanje delovanja Evropske centralne banke neizbežnim.
Prema propisima EU, Banci nije eksplicitno zabranjeno da kupi državne obveznice pod uslovom da ih ne kupuje direktno od država koje ih emituju, već od pružalaca finansijskih usluga. Ali, već u svojoj odluci u septembru prošle godine Savezni ustavni sud je naglasio da je „sticanje državnih obveznica na sekundarnom tržištu od strane Evropske centralne banke u cilju finansiranja budžeta članica nezavisno od tržišta kapitala – zabranjeno“.
Evropski sud pravde (ECJ) u Luksemburgu, takođe je, nedavno odlučio da monetarna politika ne uključuje podršku budžetima bolesnih članica – i naveo da je monetarna politika, a ne finansijska politika, domen ECB. „Spasavanje zaduženih zemalja nije misija Evropske centralne banke“, kaže frajburški profesor prava Mursviek Ditrih, koji zastupa žalbu Gauveilera.
Mursviek tvrdi da ključna razlika između dozvoljene monetarne politike i zabranjenog finansiranja nacionalnih budžeta leži u cilju te inicijative. „Da li stremi održavanju stabilnost cena, što ukazuje na monetarnu politiku?“, pita on. „Ili je dizajnirana da pomogne jednoj ili više zemalja u stvaranju uslova finansiranja koji ne odražavaju sadašnje tržišne cene. To bi onda bila zabranjena vrsta državnog finansiranja“, zaključuje on. Profesorove stavove o ovom pitanju podržava većina stručnjaka za evropsko pravo.
Kritika predsednika Bundesbanke
Čak je i Dragi u suštini priznao da cilj inicijative nije cenovna stabilnost kada je rekao da želi „da uradi sve što je potrebno da spase evro.“ I nije li to savršeno normalno, pitaju pragmatičari da ECB može da zatraži da banka bude u stanju da uradi sve što je u njenoj moći da spreči pojedine zemlje od izlaska iz zajedničke valute? Ipak, predsednik Bundesbanke Jens Veidman takođe se protivi takvom pragmatizmu. U izjavi dostavljenoj sudu, on je izabrao jasne reči: „S obzirom na činjenicu da je i dalje sastoji od suverenih nacionalnih država, sadašnji sastav monetarne unije ne može da se garantuje – bar ne od strane centralne banke. “
ECB je imenovala Franka Šorkopfa, profesora evropskog prava u nemačkom gradu Getingenu, da iznese svoj stav o ovom pitanju Karlsruea. On tvrdi da je zajednička valuta ustanovljena na neograničen vremenski period, i da to predstavlja osnovu ciljeva i misija ECB i nacionalnih centralnih banaka u evro sistemu. Šorkopf zaključuje da nema prigovora na inicijativu Dragija.
On dalje kaže da program kupovine obveznica od strane ECB ima za cilj samo da neutrališe poremećaje na finansijskim tržištima. Ideja, insistira on, jeste da se spreče „preterano visoke premije na rizik“, koje nastaju“ kada učesnici na tržištu strahuju od „kolapsa monetarne unije.“ Osim toga, tvrdi on, jednostavno nema mnogo neželjenih obveznica koje bi mogle biti kupljene od strane ECB na današnjem tržištu.
Nasuprot tome, stručnjaci Bundesbanke ističu da bi zemlje pogođene krizom mogle biti ohrabrene da emituju više državnih obveznica na tržištu „, jer igrači na finansijskom tržištu mogu biti sigurni da će prodati novoemitovane hartije od vrednosti po minimalnoj ceni evro sistemu. “ Oni tvrde da bi se trgovanje dodatno zagrejalo ako bi ECB „direktno“ kupovala obveznice.
Potencijal za ucenu sistema
Stručnjaci Bundesbanke vrlo su kritični prema Dragijevom obećanju otkupa po svaku cenu. Oni kažu da sama sugestija o garanciji za opstanak monetarne unije daje vladama određeni potencijal da ucene evro sistem. Zvaničnici Bundesbanke kažu da bi to moglo imati ogroman uticaj i moglo ugroziti nezavisnost monetarne politike.
Prema tužiocima, ovo nisu akademska pitanja koje oni postavljaju monetarnim bankarima. Mursviek tvrdi da je taj program do sada već dozvolio bankama da loše obveznice (junk) prenesu na ECB, pretvarajući centralnu banku u „evropsku lošu banku“. Osim toga, Bundesbanka, i na taj način nemački državni budžet, biće delimično odgovorni za pokriće gubitaka koje ECB potencijalno mora da apsorbuje.
Za razliku od centralnih banaka u mnogim zemljama, kao što su SAD i Japan, Evropskoj centralnoj banci je dozvoljeno „da cilja sticanje obveznica od zemalja sa lošim kreditnim rejtingom.“ To moze da dovede do značajnih rizika za bilans banke. Veliki gubici ECB bi mogli predstavljati teret za budžete država članica. Bundesbanka je već povećala stepen rizičnih rezervisanja, što će umanjiti prihod nemačke vlade u čiji budžet odlaze viškovi centralne banke.
Shodno tome, danas i sutra ove nedelje zainteresovani iz redova evropske porodice s pažnjom će pratiti sud u Karlsrueu. Jedno je sigurno, sudije će verovatno imati bezbroj pitanja.
Monetarna politika i pravni ciljevi imaju tendenciju da se sukobljavaju, o čemu svedoči pokušaj sudija da od centralnih bankara saznaju šta se tačno krije iza najave Dragija da će kupiti neograničene količine državnih obveznica – i nedostajuće informacije o tome kada je najavljeno da kupovna počne. ECB tretira odluku kao poverljivu stvar. „Do sada smo uspevali da postignemo rezultate uz pomoć saopštenja za štampu,“ žali se jedan sagovornik blisko uključen u slučaj.
Ova aura tajnosti se održava namerno: monetarna politika se zasniva na psihologiji, a preciznost je generalno štetna. Zaista, Dragi ispravno primećuje da je njegova najava programa u septembru prošle godine bila dovoljna da postigne uticaj da kamatne stope na državne obveznice odmah opadnu.
Da li to znači da ne postoji ništa konkretno o čemu bi sud odlučivao? Ili je suviše rano da se kaže da je slučaj u Karlsrueu ozbiljna stvar od nacionalnog značaja?
Pravni stručnjaci u Karlsrueu su iznervirani. Kako bi sudije trebalo da provere da li je program ECB ostao unutar uspostavljenog pravnog okvira ako nisu dobili kopiju sporne odluke? Insajderi shvataju da je malo relevantno da li je ili nije program kupovine obveznica pokrenut. Monetarne politike su alati nalik na instrumente za mučenje: često je dovoljno samo da pokažu svoje postojanje.
Slučaj će verovatno biti upućen Evropskom sudu
Ukoliko sudije u Karlsrueu i dalje budu imale bilo kakve nedoumice posle ovosedmičnih saslušanja, jasno je šta će se sledeće dogoditi. Da bi izbegli nepotrebno rizikovanje sukoba sa svojim evropskim kolegama u Luksemburgu, ustavne sudije neće imati mnogo izbora nego da stvar proslede ESP.
To će biti novo. Do sada nikada nije bilo takve preporuke, ali je za očekivati da će je ovog puta biti, takav utisak se može steći na osnovu obrazloženja suda u prethodnim odlukama. Kad god Karlsrue ima „sumnje“ u pogledu ispravne interpretacije evropskih sporazuma, u duhu prijateljske saradnje neophodno je da ESP u Luksemburgu glasa o tom pitanju.
„Ne vidim razlog zašto Karlsrue ne bi trebalo da raspravlja o problemu“, kaže Julijana Kokot, predstavnica EU strane. U svakom slučaju, uključivanje evropskih sudija bi bio pametan potez od strane sudija u Karlsrueu. Sud u Luksemburgu bi onda imao izbor da ili drži stranu kritičkom stavu Karlsruea i pokušava da ECB ubedi da shvati njihove razloge, ili da pokuša da ubedi sudije u Nemačkoj da je centralna banka i dalje deluje u okviru sporazuma.
Ali sudu u Luksemburgu bi bilo teško da odluči u korist ECB. Karlsrue je jasno u različitim odlukama stavio do znanja da namerava da odluči za sebe šta je ubedljivo obrazloženje, a šta nije. Samo oni argumenti Luksemburga koji poštuju „uobičajeni osnov sudskih okvira za raspravu“, i metodološki prihvatljivi argumenati mogu biti priznati u Karlsrueu, kažu insajderi. Mereno u skladu sa ovim standardima, moguće je da odluka Evropskog suda, koji je poznat po svojim sveobuhvatnim opravdanjima i dogmatskim odlukama, može biti odbijena od strane Karlsruea.
A posle toga?
Ustavne sudije su već ranije navele šta se može desiti u tom slučaju. Ustavni sud bi trebalo da utvrdi da ne samo da ECB već i ESP funkcionišu izvan granica propisa ili ultra vires. To bi dovelo do raskola između Karlsruea i Luksemburga – eskalacije koji neki stručnjaci više nisu spremni da isključe.
Bivši ustavni sudija Udo di Fabio, koji je bio zadužen za pitanja koja se tiču evropskog prava na sudu u Karlsrueu do 2011, upozorio je na buduće posledice pravnog mišljenja objavljenog prošlog ponedeljka za minhensku evroskeptičnu Fondaciju za porodični biznis. Ukoliko evropske institucije nastave tvrdoglavo da se drže svoje pozicije, napisao je on, a nemačka vlada ne uspeva da ih prisili da popuste „, onda sud mora, u najekstremnijem slučaju, odlučiti“ da Nemačkoj „više nije dozvoljeno“ da učestvuje u monetarnoj uniji.
To bi, prema di Fabiu, bio „pritisak na dugme“ za kraj evra.
Prevod sa nemačkog: Paul Cohen
Zašto će iranski izbori najverovatnije doprineti „nuklearnom otopljenju“, ali i novoj rundi otvorenog sukoba sa Zapadom? Ako Iran i međunarodna zajednica nisu imale nuklearni program oko koga bi zapodele kavgu, da li to znači da bi se mogli sprijateljiti?
Na Quartz blogu se januara ove godine pisalo o 14 geopolitičkih pravila po kojima se prognoziralo da će, po završetku predsedničkih izbora u Iranu, ajatolah Ali Hamnei naći put izmirenja sa spoljnim svetom oko svog nuklearnog programa. Sa izborima zakazanim za 14. jun, i dalje smo spremni na nuklearno otopljavanje. Ali smo, takođe, zaintrigirali ostale faktore političke dinamike, kojima se sugeriše da je – nakon što je sa Zapadom pronašao zajednički jezik po nuklearnom pitanju – Hamnei iznašao i druge načine kako bi ostao u permanentom sukobu sa međunarodnom zajednicom. Zbog čega je to tako, pita se vašingtonski dopisnik bostonskog Atlantika Stiv Levin.
Režim će iskoristiti izbore da bi se konsolidovao na vlasti
Iranski izbori su u prošlosti iznenađivali: Suprotno Hamneijevoj uobičajenoj praksi “vladavine odozgo”, on je sam dozvolio slobodno izražavanje volje naroda što ga je ponekad dovodilo da, usled neočekivanih rezultata, bude na udaru. Čak i kad bi upotrebio svoju tešku ruku, nikada ne bi nestala atmosfera one spontanosti koja mu je svojstvena.
Ali predstojeći izbori neće biti nalik nijednima pre njih. Režim je dozvolio da se bira između osam pažljivo odabranih kandidata, efikasno zabranivši “zabavna rešenja” koja su bila obeležje svih prošlih izbora. Ishod je manje-više predodređen: Hamnei će dobiti čoveka prihvatljivog za vođenje vlade, ali već se žali zbog toga što će ga dobiti po cenu održavanja izbora. Već sam režim kažnjava navodno kontrarevolucionarno ponašanje. To je zato što se Hamnei pribojava košmara iz 2009, kada su liberali iz Zelenog pokreta napunili ulice u znak protesta zbog zvaničnih rezultata, kada se i Tviter prvi put pojavio kao remetilačka međunarodna politička snaga. Arapsko proleće direktno sledi odatle, iz Irana.
Režim može odbaciti nuklearno pitanje nakon izbora
U svojim govorima tokom kampanje, Hamnei je rekao da izborni pobednik nikada ne bi trebalo da pravi kompromis sa Zapadom o nuklearnom programu te zemlje. Ali, po okončanju izbora, prestaće i njegovo paradiranje tim zahtevom.
A onda, u igru ulaze “geopolitička pravila” br. 2 i 7 (Pravilo Provalije i Pravilo Ostanka na vlasti). Njima se objašnjava kako narodi mogu nagnati sebe da dospeju do samog ruba provalije, ali vrlo retko reskiraju da u nju skoče. Uopšteno govoreći, čak i naizgled sklerotični lideri opamete se u trenutku suočavanja s ponorom. Kako se sankcije neprekidno pojačavaju, Hamnei verovatno planira da, najzad, prihvati “nuklearnu nagodbu” s mrskim neprijateljem, Zapadom.
Režim, ipak, neće omekšati
To ne znači da će Iran i Zapad tek tako postati prijatelji. Hamnei je, čini se, proizvod pravila o istinskom verniku (br. 11*), kojim se objašnjava autsajdersko ponašanje iranskog režima sa neumerenim kažnjavanjem po ideološkoj osnovi. Narodi (teokratskih režima) koji potpadaju pod pravilo br. 11 rugaju se utvrđenom poretku jer smatraju da se ovo pravilo ne odnosi na njih. Oni takođe shvataju da takav prkos može generisati veliku podršku na domaćem političkom terenu.
(*pravilo br. 11 o “istinskom verniku” kaže da – za razliku od naroda, kao kolektivnog entiteta, koji uglavnom po pravilu teže “zlatnoj sredini” i nisu generalno ekstremno raspoloženi – njihove vođe -poedinci – ponekad poremete taj balans. Tako je bilo s dolaskom Hitlera, Talibana u Avganistanu i Kima u Sev. Koreji)
Ovo je u saglasju sa pravilom 12, tačka 3, da neki narodi i zemlje percipiraju sebe kao velike sile. Većina naroda ima visoko mišljenje o sebi ali neki režimi podižu samopoštovanje na novi nivo, trudeći se da sebe prikažu što grandioznije i pompeznije, ponašajući se samoživo i zahtevajući od drugih da ih tretiraju kao velike i „grandiozne“.
Hamnei je, izgleda, zabrinut nekim naznakama da njegovi politički obrazovani ljudi reaguju na izbore mlitavo i ravnodušno. On je izjavio da je ova mlitavost rezultat rada državnih neprijatelja, koji bi želeli ništa manje do da ga osramote slabim odzivom (ispod 80% glasača koji su izašli 2009). Ali, očigledno je da se još nije uznemirio u dovoljnoj meri da bi prihvatio istinske, nenameštene glasove, one koji bi doprineli mogućem neizvesnom ishodu izbora.
Ovo sugeriše da Hamnei, zapravo, čezne za sukobom sa Zapadom. Nakon što bude postigao nagodbu oko popuštanja sankcija, Hamnei će naći neki drugi razlog za zatezanje i još jednu krizu. Samo što nije poznato šta bi to moglo biti što će ga uskoro iritirati.
Svi ga shvataju: jezik novca
Nameće se, međutim, pitanje: zašto iranski lideri biraju da podlegnu onoj vrsti ponašanja kojim aktiviraju međunarodne sankcije? I dok gore navedena pravila mogu unekoliko objasniti iransku politiku, njeni lideri bi mogli odlučiti da postupe drugačije od datih prognoza.
Odgovor je u pravilu br. 13 – obogatiti se: lideri se često ponašaju kao da sve rade iz ličnog interesa – prosto i jednostavno. U slučaju Irana, ponašati se na taj način doslovce bi se isplatilo. Dana 4. juna, američka vlada navela je da su iranski lideri zaradili milijarde dolara kroz 37 fasadnih kompanija koje širom sveta rade s naftom, nekretninama i u drugim sektorima. Takvi ogromni iznosi, ako je ova vest tačna, više je nego dovoljna motivacija za pažljivo orkestriranje promena u vlasti.
Među glavnim polugama koje sprovode zvanične poslovne delatnosti iranske garniture nalazi se iranska Revolucionarna garda, sila koja stoji iza nameštanja izbora 2009. Garda je igrač koji je proveravao ovogodišnje predsedničke kandidate. Garda je moćna jer je bogata, a bogata je zato što je moćna. Njena uloga je u podržavanju volje ajatolaha Hamneija. U maju je, primera radi, viši oficir garde pukovnik Rasul Sanajrad rekao da će snage bezbednosti snažno delovati protiv bilo kakvih javnih protesta koji bi se ticali izbora. Međutim, da bi Garda sprovela ovakve stroge mere, potreban joj je priliv gotovine iz biznisa koje sama vodi.
Kao rezultat toga, kažu stručnjaci, Garda je zaposela kontrolu poslovanja nad preduzećima koja čine jednu trećinu iranske privrede. Iran je kompaniji Katan al Anbija u aprilu dodelio ugovor vredan 970 miliona dolara za razvoj dva polja prirodnog gasa, Halegan i Sefid Bagun, koji zajedno, po utvrđenim procenama, imaju oko 400 miliona barela nafte. Kompanija je zapravo finansijski ogranak Revolucionarne garde.
S obzirom da su strane kompanije napustile Iran zbog sankcija Zapada, Katam al Anbija je pokupovala raskinute ugovore koji su se ticali najvećih razvojnih projekata: rafinacije derivata, kao i ugovora za puteve, tunele i vodovodnu mrežu.
Američke vlasti pokušavaju da suzbiju ovu čudesnu poslovnu aktivnost. Na crnoj listi američkog Trezora se 2010. našla Nacionalna iranska naftna kompanija, kao partner/agent Revolucionarne garde. U aprilu ove godine je na ovu crnu listu stavljena i mreža kompanija iz Dubaija, Malezije i Turske jer se, navodno, kroz nju slivaju desetine miliona dolara iz fasadne kompanije Katam al Anbija, koju drži iranska Garda.
Imajući u vidu otpor Zapada, Revolucionarna Garda će verovatno naići na teškoće u prikupljanju istog nivoa deviza, a verovatno će za iranske lidere biti isplativije da se, jednostavno, povuku i da, shodno tome, popuste i sankcije. A ni takva situacija ne bi bila bez presedana – Moamer Gadafi je učinio istu stvar 2006, odstupivši korak unazad (iako je, kao što znamo, malo zakasnio). Pokazalo se, naime, da su od versko-ideoloških problema daleko bolniji oni poslovno-finansijske prirode.
Ipak, možemo se kladiti u to da će Iran i dalje ostati na svom čvrstom kursu, uz oprezno zaključivanje sporazuma sa Zapadom. Iran nije Libija – nije inferiorna diktatura sazdana jedino na bogatstvu sazdanom na nafti već je država sa istorijom od nekoliko milenijuma. Novac i geopolitičko pravilo br.13* delimično objašnjavaju iransko ponašanje, ali samo u kombinaciji sa drugim gore navedenim pravilima. Ako se malo bolje razmisli, ovim se geopolitičkim pravilima potvrđuje iranski začarani krug: Revolucionarna Garda zarađuje novac da bi njeni iranski vladari mogu nastaviti sa svojim prkosnim, svadljivim i provokativnim ponašanjem. A takvo inaćenje i svadljivo ponašanje, s druge strane, omogućavaju Gardi dalji priliv novca.
(geopolitičko pravilo br 13*: obogatiti se. Zašto se lideri ponašaju tako kako se ponašaju? Zato što, uglavnom, ne gledaju dalje od sopstvenog interesa – što većeg bogaćenja)
(M.L.)
Oko slavljenja porodičnih, ali i kompanijskih i opštinskih slava razvio se čitav biznis: ketering, pravljenje sitnih kolača, slavskih kolača, sveća, pečenje mesa i ribe i sl. Oni koji se njime bave šale se da napamet znaju crvena slova, bolje od pojedinih sveštenika. Pa opet, nije im do smeha jer zbog nemaštine promet konstantno pada, bez obzira što neki od domaćina za pripremanje slave uzimaju čak i keš kredite koje potom otplaćuju do naredne slave.
Nekada su domaćice padale s nogu pripremajući za slavu mnoštvo jela, sitnih kolača i meseći slavski kolač sa najdelikatnijim ukrasima. Danas to sve rade profesionalci a domaćice svoje narudžbine pokupe na povratku sa posla, ili im firme koje se bave keteringom donesu sve upakovano. Dok su nekada seoski domaćini cele godine višak proizvedene hrane sklanjali na stranu, za slavu, danas gradski domaćini za ovo zadovoljstvo podižu keš kredite. To ne čudi jer za slavsku trpezu u proseku treba odvojiti od 25.000 do čak 80.000 dinara.
U UniCredit banci kažu da nije lako odrediti namenu keš kredita, ali da su uočili povećanu tražnju za njima u periodima slava. “Na osnovu toga pretpostavljamo da se odobrena sredstva koriste za kupovinu namirnica, pića i izmirivanje svih drugih troškova vezanih za ova porodična slavlja. Najčešće su u pitanju dinarski krediti koji sa sobom ne nose valutni rizik, a rok otplate je do godinu dana”, kaže Jelena Ilić, portparol ove banke.
Istovremeno, povećava se promet u prodavnicama, pekarama, pečenjarama ili ribarnicama, pa i preduzećima za ketering. U kompaniji Deleze objašnjavaju da u periodu pred slave promet u radnjama može da varira, ali da “prodaja proizvoda koji se koriste za pripremu slavske trpeze ili poklone svakako raste. Na povećanje prometa tih proizvoda dodatno utiču akcije koje tada organizujemo u objektima naših maloprodajnih lanaca, bilo da je u pitanju Maxi ili Tempo. Značajniji rast prodaje beleže sveže i pakovano meso i suhomesnati proizvodi, pića, konditorski proizvodi i slično. Najveći porast prodaje evidentiramo pred najmasovnije slave: Đurđevdan, Aranđelovdan, Nikoljdan i Jovandan“.
Finansijska kriza udarila i na svece
Kolači su pre nekoliko godina bili sladak zalogaj i za one koji su rešili da od njih naprave posao. Domaćini kojima je pravljenje sitnih čokoladnih kuglica, bajadera, oblandi, vanilica i drugih kolača oduzimalo mnogo vremena naručivali su ih kod poslastičara specijalizovanih za slavlja, ili kod žena koje su nalazile mušterije “na crno”, preko oglasa u novinama. Čačanka Zorica Selaković je tada dobro poslovala u svojoj firmi Desert, međutim, sada je, kaže, sa krizom nestalo i ono malo preživele srednje klase. “Pad životnog standarda i nelojalna konkurencija učinili su da jedva preživljavamo u onoj polovini godine u kojoj nema slava”. Selaković se uprkos tome trudi da zadrži nivo – radi sa kvalitetnim materijalima, po opštevažećim prehrambenim standardima, brinući o raznim detaljima, od lepote ukrasa do toplote frižidera u kom čuva kolače. Insistiranje na kvalitetu joj se u početku isplatilo, jer su mušterije za slavu naručivale u proseku po 10 kg kolača, a danas upola manje. Naša sagovornica ističe i da je sve češći slučaj da mušterije najveći deo kolača kupe jeftino „na crno“, a kod nje manju količinu,“tek da se stvori privid kvaliteta“.
Naša sagovornica kaže da joj posao najbolje ide za Svetog Nikolu, što je slučaj i u Pekari Bajić sa Vidikovca sa prodajom slavskog kolača. Za domaćice nije toliki problem da ga naprave, koliko da ga ukrase, pogotovo što je prvobitni pravoslavni „dizajn“ doživeo pravu revoluciju – ukrase u vidu ruža, klipova pšenice, Biblije, ptica, klipova grožđa, višanja, ali i neverovatnih pozlaćenih listova i šljokičastih cvetića. U Pekari Bajić kažu da oni uglavnom prave klasičnije slavske kolače, i za firme i za pojedince. Pretpostavljaju da se slavski kolači kupuju zato što zaposlene žene danas ne stižu da se bave finesama u njihovoj izradi, ali i zato što nemaju uslove za pravljenje pravih slavskih kolača: pećnice u kojima se mogu namestiti posebne temperature i dobri kalupi.
Kolač mora biti osveštan, zaliven crvenim vinom i podeljen među članovima porodice. Takođe, običaj je i da domaćin slave zapali sveću koja će goreti ceo dan simbolišući “svetlost Hristove nauke”. Voskari kažu da im promet uvek skače pred slave, iako ne dovoljno da bi od toga mogli i da žive, pa su mnogi svom asortimanu dodali i traženije proizvode, poput voska za depilaciju. Poslednjih godina trend kupovine osveštanih sveća iz crkava negativno utiče na prodaju malih zanatlija, zajedno sa kineskim proizvođačima koji su konkurentni niskim cenama a naoko savršenim dizajnom. U voskarskoj radnji Romanić komentarišu da se “osveštavanjem” sveća samo uzima novac, ali kažu da im i pored toga pred slave raste prodaja, i to svih vrsta sveća, od najjeftinijh koje koštaju 120 dinara do skupljih, velikih, koje staju i po 2.000 dinara.
Stručnjaci za crveno slovo
I pored sve pomoći pečenjara, poslastičara i pekara, u pripremanju slave posla ima “preko glave”. Zato neki angažuju firme koje će umesto njih napraviti i lepo aranžirati preostalu hranu. Marija Lazarević iz Kuće hrane Lazarević, jednog od najstarijih ketering preduzeća kod nas (nastalog 1998.), kaže da im se obim posla smanjio zbog krize i to ne u pogledu broja narudžbina već količine naručene hrane – danas domaćini imaju mnogo skromnije zahteve nego ranije. Međutim, mnogi od njih, i kada su u velikim novčanim problemima, trude se da se za slavu “služi sve po redu”. U ovom ketering perduzeću dobijaju najviše porudžbina za predjela i salate, bilo da su mušterije pojedinci ili preduzeća, a među potonjima je najviše državnih poput zdravstvenih institucija koje slave lekarsku slavu Svete Vrače. Koliko je poznavanje datuma slava bitno za njihov biznis Marija Lazarević ilustruje rečima jednog svog kolege: „Bolje poznajemo crkveni kalendar od Patrijarha“.
Osnivači preduzeća „KETERING 24“ učili su ovaj posao u inostranstvu, pa su tamo stečeno znanje preneli u Srbiju. Doduše, ovde su morali da se prilagode specifičnostima tržišta kao što je i pripremanje porodičnih slava, za koje im hranu, kažu, naručuje sve više ljudi. Neki naručuju samo predjela a neki i kompletan meni, a od firmi najčešći klijenti su im mala preduzeća.
Međutim, svece ne slave samo pojedinci i firme, već i opštine i gradovi. Varošica Lajkovac je, na primer, slavu pretvorila u manifestaciju koja traje deset dana, sa propratnim sadržajima poput rok i folk koncerata, likovnih kolonija, sportskih turnira… A sve je krenulo, priča Milutin Ranković, direktor Turističke organizacije Lajkovca, kada je početkom prošlog veka u ovo mesto došla uska pruga sa poznatim vozom “Ćirom”. Tako je nastao Lajkovac, čiji je brzi razvoj tada upoređivan sa rastom američkih gradova. U ime zahvalnosti železnici koja ga je stvorila, Lajkovac je počeo da slavi Ognjenu Mariju, slavu mašinovođa. Slavilo se do Drugog svetskog rata, kada je ova tradicija prekinuta, da bi posle 2000. bila obnovljena. Danas sam obred izgleda ovako: prvo litija prolazi ulicama, potom se reže slavski kolač, pa prisustvuje slavskoj trpezi koju organizuje crkva, da bi na kraju opština za svoje građane napravila zakusku u nekom restoranu. Slava se finansira, kaže Ranković, iz dela budžeta opštine odvojenog za manifestacije ali i od donatorstava i sponzorstava.
Zaštita Đurđevdana
Da je slava u našem društvu sve bitnija pokazuje i nastojanje institucija da je zaštite i kanonizuju. Najnovija inicijativa potiče iz Etnografskog muzeja, koji je predložio Đurđevdan za Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
broj 97, maj 2013.
„Za pet dana uspeli smo u onome što je opozicija već godinama bezuspešno pokušavala. Uspeli smo da ujedinimo veoma različite segmente društva, grupe i frakcije koje se pod prašinom turske svakodnevice, “u normalnim uslovima”, zajedno ne bi nikada našle.“
Ove reči pripadaju ministru prosvete Nabiju Avčiju. U stvari, ovim se može objasniti Avčijeva duboka zabrinutost zbog mogućih posledica protesta u istanbulskom Taksim Gezi parku. Deca iz parka Gezi su prevazišla svoj početni strah, otvorivši vrata procesu koji bi u 2014. mogao naglavačke preokrenuti izborne planove zvanične Ankare. Iznenađujući rast otpora koji više nije samo ulični otkriva da neće biti lako sprovesti planove skovane u holovima i kancelarijama zvaničnih političara, neće biti lako sprovesti njihove utvrđene ciljeve i komplikovanu aritmetiku, unapred smišljene scenarije…
Otpor mladih u malom parku otkrila je kalkulantstvo sadašnje garniture političara, čija se slika sveta ne uklapa u stvarni svet.
Već se shvata da će ulični jezik gnevnih ljudi duboko uticati na predstojeće lokalne i opšte izbore, predsedničke izbore, nove ustavne procese, predsednički sistem vladanja, na kurdsku inicijativu, kalkulacije i balansiranja političkih stranaka i privrede na domaćem terenu. Ovi scenariji, koji su nastali pre protesta u parku Gezi, delimično su izmenjeni. Dozvolite mi da podelim neke od njih, o kojima se šapuće …
Predsednik Abdulah Gul je u proteklih nedelju dana, sa stavom kojeg je zauzeo, ojačao svoju poziciju. Pohvalno je što je pokušao da harmonizuje odnose između institucija države i NVO kao i glavnog opozicionog lidera, za pohvalu je što je usvojio nenasilan način rešavanja problema, pohvalno je što je pokušao da stvori međusobnu empatiju. Delovao je kao predsednik čitave zemlje, povećavši svoje šanse za osvajanje drugog predsedničkog mandata. Izuzetno je ojačao moguću poziciju za preokret tipa „Putin-Medvedev“. Poslao je poruku vladi debelo povlačeći stav „Ne možete bez mene praviti planove za 2014. godinu. Ovde sam.“
Premijer Redžep Tajip Erdogan bi da se uzdigne do predsedničke palate Čankaja, bilo zajedničkim pisanjem Ustava sa partijom mira i demokratije (BDP) ili stvaranjem „predsedničkog sistema“ pomoću modela „predsednika povezanog s političkim strankama“. Erdogan je rekao da bi lokalni izbori mogli da se održe u martu 2014. a predsednički u avgustu (2014), kada će takođe biti održan i referendum za novi Ustav. On je, međutim, više voleo da zacementira popularnost u svojoj biračkoj bazi, čime se sada takođe, kao i Gul, konfrontira sa drugih 50 odsto Turaka koji ne dele stav predsednika i premijera. Ovakva trenutna Erdoganova pozicija mogla bi da vrlo ozbiljno ugrozi njegove političke ambicije i ciljeve.
Ako ih ulica ne bude ubedila da promene stav, i ako polarizacija bude sve izraženija, onda će Erdogan možda morati da povuče svoju kartu na koju igra a to su prevremeni izbori na lokalnom i opštem nivou u prvoj polovini 2014. On će možda zaželeti da izađe kao pobednik iz predstojećih izbora, možda će napisati i novi ustav koji obuhvata predsednički sistem. U ovoj fazi u igru može ući i priča o procesu rešenja kurdskog pitanja. Ili je sada, pak, verovatna i opcija da se, uz lokalne i parlamentarne održe i izbori za prvog čoveka u Čankaja rezidenciji. U tom slučaju, Erdogana će birati njegovi narodni poslanici. Shodno stepenu uspeha na lokalnim i parlamentarnim izborima, Erdogan bi mogao da uhvati kopču sa svojim predsedničkim snovima. Ako ti izbori ne uspeju, onda postoji rizik i da izgubi sve šanse za ulazak u Čankaju.
Razvoj situacije koja bi uticala na izbore 2014. takođe može izazvati i kraj vladavine konzervativno islamističke Partije pravde i razvoja (AKP-a), koja je donela interni propis koji poslanicima zabranjuje da se tri puta uzastopno kandiduju za javne funkcije. Erdogan je, inače, šef ove stranke, a njegov stranački saborac, Gul, trenutno je u fotelji turskog predsednika.
Umesto što se penje stepenicama ka Čankaju, Erdogan radije ukida ovu regulativu kojom se poslanicima zabranjuje da se kandiduju za tri uzastopna mandata, želeći možda da se opet kandiduje za premijera i ponovo uđe u izbore. Gul će se, opet, možda opet kandidovati za Čankaju, i tako, možda, uspeti da još jedan mandat ostane na mestu predsednika Turske.
Deca iz parka Gezi mogu im poremetiti ove proračune, baš kao i Glavna opoziciona Republikanska narodna partija (CHP). Ako bi CHP uspela da izvuče pravilne analize iz nezadovoljstva na ulicama Turske, onda bi ovaj proces mogla okrenuti u svoju korist.
Da li je na pomolu “demokratski paket”?
Rešenje procesa koji je u senci žestokih uličnih protesta teče sporo. Kurdistanske radničke partije (PKK) nastavljaju da se povlače, dok Partija mira i demokratije (BDP), s druge strane, kaže da je „vreme za demokratski paket”. Vladajuća Partija pravde i demokratije (AKP) želi da parlament pošalje na “veliki odmor” najkasnije u drugoj polovini jula. Prema izvorima lista Hurijet, AKP će se povinovati ovom zahtevu i Skupštini krajem juna podneti ako ne ceo paket a ono barem skoro ceo – uz neke (manje) amandmane. Debata o mini-demokratskom paketu biće “na tapetu” tek nakon letnje pauze. Razlog tome je što bi AKP prvo voleo da vidi ishod “na ulici” pa bi tek onda, shodno rezultatu, (možda) i sasvim odstupio.
Očekuje li se iznenađenje u novom Ustavu?
Komisija koja piše novi ustav radiće do 1. jula. U poslednje vreme je bilo pomena o nekakvom iznenađenju. Broj članova zakona oko kojih se komisija dogovorila je skoro 50. Predsednik komisije Džemil Čiček želi da komisija radi preko celog leta, tako da se broj zakonskih tačaka povećava – kako je i predviđeno. Rečeno je da je njegov cilj da, ako četiri stranke već ne mogu da se dogovore o Ustavu počev „od nule“, onda može da se promeni postojeći Ustav, samo što bi se u njega ugradili i članovi oko kojih je postignuta saglasnost . Čiček, iskusni političar, mogao bi da u to ubedi političke lidere.
Goksel Bozkurt, Ankara (Hürriyet Daily News)
(M.L.)
Džon Kej, ekonomista i autor, je zabavan i živahan čovek. On ima suv, ironičan smisao za humor, što me tera da se smejem. Ipak, nikada nisam sreo pesimističnijeg čoveka kada je u pitanju rasprava o izgledima svetske ekonomije i finansijskog sistema, piše Dejvid Okli u Fajnenšl Tajmsu. Kej je prošle godine završio studiju za britansku vladu u kojoj između ostalog tvrdi da će se krize ciklično ponavljati sve dok se ne pojednostavi struktura finansijskog tržišta i dok vlasnici kapitala preko jednog posrednika ne budu trgovali akcijama. Komplikovana struktura kakvu sada imamo od finansijskog tržišta pravi kasino u kojem samo „kuća“ zarađuje, smatra Kej.
Pogružen u fotelji u dnevnoj sobi-kancelariji u svojoj kući u severnom Londonu, on me podseća na narednika Frejzera, sumornog škotskog pogrebnika u britanskom sitkomu iz 70- ih čija je glavna fraza „Propali smo!“ Ona bi mogla da posluži i kao glavna rečenica profesora Keja kad govori o finansijskom sistemu. Na pitanje da li je finansijska kriza završena odgovara kratko: „Ja ne mislim tako“, kaže on. „To je nastavak jedne hronične bolesti, koja dolazi do akutne faze s vremena na vreme.“
I zaista, u jednom nedavnom govoru ovaj profesor London School of Economics i kolumnista lista Financial Times upozorio je da svet „čeka sledeća kriza „, koja će ponovo uključiti u evrozonu.
On je jednako sumoran u svom izveštaju o tržištima kapitala, naručenom od strane britanske vlade i objavljenom pre skoro godinu dana. Brine ga što je od tada postignut mali napredak, posebno u vezi sa njegovom pozivom za jednostavniji finansijski sistem i fokusiranje investitora najčešće menadžera fondova na investiranje na duži rok.
Kej (65) je napisao devet knjiga, bio direktor Instituta za fiskalne studije, poznatog think-tanka, prvi direktor Oksfordske Said Business škole. Saradnik je Sent Džon koledža u Oksfordu od 1970. Ipak, za profesora Keja, rešenje izgleda jednostavno. „Moramo da se prešlatamo na svet u kojem ima manje trgovanja“, kaže on.
Od dužničke krize na tržištima u razvoju 1990 do kolapsa dotcoma u 2000 i kreditne krize u 2007, priča je ista, kaže on.
„To su sve poslovni krize, gde su mehuri nastali u određenim klasama imovine na podlozi pozajmljenenog novca iz budućnosti. Kriza eksplodira u trenutku kad novac mora biti vraćen.“
„Da bi smanjili trgovinu, treba da obezbedimo da se trgovina obavlja između ljudi koji raspolažu sopstvenim novcem, ili ljudi koji su u neposrednoj blizini ljudi čiji je novac.“
Kako je istakao u svom izveštaju od 40.000 reči, u julu prošle godine, lanac ulaganja novca može biti skoro farsično složen. On može da uključuje vlasnika novca čiji će novac koji biti investiran, nezavisnog finansijskog savetnika, platformu gde su fondovi listirani, najčešće online, menadžera fondova koji bira fond, i fond menadžera čiji fond je fond menadžer izabrao, a koji će konačno odabrati akcije koje namerava da kupi.
„Ako govorimo pre svega o kapitalu, idealna struktura upravljanja ulozima je ona u kojoj postoji jednostavan lanac posredovanja sa jednom osobom između vlasnika novca i akcije kompanije u koju se ulaže. To bi smanjilo trgovinu i podstaklo opreznije investicije, jer bi vlasnik kapitala ili osoba čiji novac se ulaže verovatno bila više skoncentrisana na moguće izbore za ulaganje.
On se smeje, a zatim dodaje zloslutno. „Nisam siguran da li će se to zaista i desiti. Nisam siguran da li možemo doći do jednostavnog sistema kao što je taj. Dakle, pretpostavljam da je najbolje čemu se možemo nadati jeste da ljudi počnu da shvataju da je ulaganje u akcije kao i svaki drugi oblik kockanja: često novac zaradjuje samo kockarnica i niko drugi „.
Profesor piše knjigu o finansijskom sistemu, koji planira da objavi sledeće godine.
„Knjiga će biti o tome kako idealan sistem finansijskih usluga može da izgleda. I da li ga možemo imati sa strukturom koja je mnogo jednostavnija i mnogo manja nego što je imamo u ovom trenutku.“
„Ako bismo mogli osmisliti finansijski sistem tako da počnemo sa crtanjem na praznom listu papira, šta bi mi želeli da taj sistem radi i kako bi struktura koju bi generisao takav cilj izgledala? Većina inovacija u finansijskom sektoru ima neku svrhu. Ali su njihove proporcije daleko veće od onoga što nam je zaista potrebno.“
„Složenost struktura proizvela je mnogo novca za ljude u njenom centru, na primer investicione bankare, ali to ne dodaje ništa efikasnosti tržišta na bilo koji smislen način.“
„Ali,“ kažem mu, vi „niste sigurni da možemo da se vratimo na jednostavniji sistem?“
„Ne. Nisam. Ja sam pesimista. “
Uzimam gutljaj čaja i pitam profesora da li ima pozitivnih kretanja u ekonomiji.
„Ne baš“, kaže on i smeje. „Osećam više pesimizma nego ikada ranije.“
On je miran za trenutak, a zatim dodaje vedro : „Pretpostavljam da, ako postoje razlozi za optimizam, rekao bih da se, bar što se tiče Velike Britanije oni tiču neke male prekretnice u 2012, kada je izbila kriza sa liborom. Političari su počeli da shvataju da je potrebna reforma, i videli smo neke pokušaje da se odvoji klasično bankarstvo od investicionog. „
Ali pre nego što počnem da se nadam, on kaže: „Ali mi nismo videli na drugim mestima sličnu promenu. Nismo je videli u SAD ili Nemačkoj ili Francuskoj. Još uvek sam veoma sumoran. Još uvek idemo ka sledećoj krizi. „