Ko će koga nadmudriti, a ko će prvi biti izbačen? To je ključno pitanje na tržištu rada, a verovatno i u društvu u celini, svedenom na nivo TV rijaliti šoua, piše poljski sociolog Žigmund Bauman. Međutim, iako je duh solidarnosti u izgnanstvu, bilo bi još uvek prerano da odustanemo od mogućnosti njegovog povratka.
Pod pritiskom potrebe da budu isplativi, naučni TV kanali sve češće emituju programe koji nemaju nikakve veze sa kvalitetnim sadržajem. Da li je nauka zaista dosadna i slabo tražena? Centar za popularizaciju nauke došao je do ohrabrujućih otkrića.
Praktično svi naučno-popularni kanali idu u pravcu komercijalizacije svog programa, a svaki serijal koji se emituje na stranim kanalima je veoma skup i može opstati samo ukoliko ima veliki broj gledalaca različitog profila, primećuje Miloš Kostić, glavni i odgovorni urednik Srpske naučne televizije. “Ova surova tržišna pravila nažalost utiču na sam sadržaj pa on često nema neke preterane veze sa naukom i pre svega se ogleda u formi „rijalitija“. Program lošeg kvaliteta koji godinama imamo prilike da pratimo uzeo je svoj danak te danas imamo razne „stručnjake“ koji se mahom pojavljuju “više kao neka vrsta zabavljača, a ne ozbiljnog i validnog sagovornika”, kaže Kostić, čija TV kuća proizvodi sadržaj u sopstvenoj produkciji, ali dobija i strani sadržaj u vidu donacija od strane velikog broja najrazličitijih naučnih institucija širom sveta.
“Kada bi procenat obrazovanog stanovništva bio veći i količina kvalitetnog programa na domaćim TV kanalima zamenila bi rijaliti-šou programiranje”, kaže Igor Rill, glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja časopisa “National Geographic”. “Nisam poklonik teorija zavere, pa ni ideje da je neko namerno počeo da “zaglupljuje” narod, pošto je neobrazovanim stanovništvom mnogo lakše manipulisati. Ovo je trend koji pokreće čist profit i količina oglasnog prostora koji može da se proda u udarnim terminima.”
Sredinom osamdesetih godina beogradski fizičar Vladimir Ajdačić objavio je veoma popularnu knjigu u kojoj je pokušao da približi nauku mlađim generacijama, pod imenom „Nauka kao bajka“. Na domaćim kanalima – iako ih je bilo samo dva – bilo je više naučnih sadržaja nego što ih danas ima u celoj kablovskoj ponudi.
Da biste našli vredan sadržaj, potrebno je da ga tražite, a da biste ga tražili morate da imate predstavu da je on vredan. Ali taj “začarani krug” je skoro nemoguće razbiti upravo zato što u društvu “ne postoji jasna predstava o vrednostima, niti želja da se ona uspostavi”, kaže za B&F Milan Ćirković, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu i saradnik oksfordskog Instituta za izučavanje budućnosti čovečanstva.
Naučnici kao novinari
Najočigledniji primer katastrofalnog uticaja medija na društvo u novijoj srpskoj istoriji bilo je reagovanje javnosti na pomračenje Sunca u avgustu 1999. godine, kada su se širom zemlje ljudi masovno zatvarali u svojim domovima i spuštali roletne na prozore, kaže Ćirković. “Suštinski problem je nedostatak naučne pismenosti i nizak status koje ideje prosvetiteljstva generalno imaju u domaćem društvenom diskursu. Prosto je neverovatno do koje mere je u našem narodu zapravo razvijen nekakav iracionalni otpor ovakvim idejama, a čak bih rekao da je u poslednjih nekoliko godina došlo i do renesanse pseudonaučnih i pseudoreligijskih doktrina, posebno nadrilekarstva. O tragičnim edukativnim i zdravstvenim posledicama ovakvog pristupa se u medijima uopšte ne govori”, upozorava Ćirković.
Činjenica je da kod nas nikada nije bila razvijena tradicija novinarstva u nauci i kulturi, napominje naš naučnik, a još od vremena Obrenovića i prvih novina oblasti poput kulture bile su podređene političkom prepucavanju. “Domaći naučnici, poput Boškovića i Milankovića, a o Tesli i da ne govorim, koji su naizgled ponovo otkriveni, danas se takođe zloupotrebljavaju u političke svrhe. Neki od pisaca naučnih tekstova u uglednim domaćim dnevnicima ne bi u ozbiljnim zemljama prošli ni kao najniži saradnici u novinarskim redakcijama, dok televizije sa nacionalnom frekvencijom, iako su obavezane da imaju određeni procenat edukativnog programa, uopšte nemaju naučne redakcije. Pritom, značaj naučnog novinarstva nije da se povremeno i senzacionalistički piše o uspesima naših naučnika, u koje, uzgred budi rečeno, država ništa nije uložila, već da se javnost obrazuje o naučnim problemima i dostignućima koja proizilaze iz njihovog rešavanja”, ističe Ćirković.
Buduće tehnologije, o kojima velika većina građana i ne sluti da su moguće, već imaju svoje apstraktne začetke u današnjim istraživanjima, zbog čega je neophodno da budemo valjano obavešteni o kretanjima koja se dešavaju na jednom akademskom, intelektualnom nivou.
U potrazi za Dejvidom Belamijem
Na popularizaciji nauke moraju da budu angažovani naučnici, smatra Ćirković, a sa tim stavom slaže se i direktorka Centra za popularizaciju nauke, Aleksandra Drecun: “U Srbiji ne postoje stručni novinari koji bi se bavili naukom, odnosno naučnici koji preuzimaju ulogu novinara. Vreme štednje i tabloidizacija medija doveli su do toga da na našim kanalima više nema programa poput “Opstanka” ili emisija Dejvida Belamija, ali se u poslednje vreme ipak desio pozitivni pomak u smislu da javno mnjenje, u obimnom i anonimnom ispitivanju koje smo sproveli, zaista sve više želi ponovo da vidi takav sadržaj.”
Ćirković je došao do sličnog zaključka. “Jedan urednik poznatog domaćeg časopisa rekao mi je da naučne sadržaje prati tek pet odsto čitalaca, pa mu zato nije isplativo objavljivanje tekstova o nauci. Čak i ako je taj podatak tačan, tzv. rijaliti programi su i dalje nesrazmerno jaki u TV ponudi, ali urednici veruju da je bolje da imaju “overshoot” programa za veći procenat gledalaštva, nego makar malo programa za tih 5 do 10 odsto koje interesuje nauka. Taj nedostatak volje za preuzimanje rizika je kočničar napretka, ali ne bi me iznenadilo da narednih godina nastane nova publika za naučno-popularni sadržaj, upravo iz revolta prema sadašnjoj ponudi. Ideje prosvetiteljstva imaju suštinski pozitivan pogled na život i na kraju uvek pobede, dok su retrogadne akcije dugoročno osuđene na propast”, kaže Ćirković.
Aleksandra Drecun navodi još jedna važan razlog za prevagu kvalitetnog naučnog programa: “Moramo da shvatimo da ako se ne budemo obrazovali uskoro nećemo imati šta da ponudimo svetu. Na kraju krajeva, domaći i strani investitori pre svega traže školovane stručnjake, kao što su poljoprivredni, građevinski i informatički inženjeri”, zaključuje Drecun.
Svojevremeno je u Zapadnoj Nemačkoj sprovedeno istraživanje koliko država ulaže novca u obrazovanje jednog građevinskog inženjera, od predškolskog obrazovanja, pa do završetka studija, i rezultat je bio oko 400.000 tadašnjih maraka. Ali istovremeno, taj isti inženjer državi kroz poreze i doprinose vrati preko dva miliona maraka. U ovaj obračun nisu uračunata autorska prava i ostale dodatne vrednosti koju je stvorio svojim radom.
“U našoj zemlji takvo razmišljanje jednostavno nije profitabilno u vremenskoj skali merenoj kratkoročnim mandatom jednog političara”, kaže Ćirković. “Uz to, model nastupanja i ponašanja intelektualaca u javnosti kod nas je preuzet od krovne institucije SANU, čiji je najveći deo članova tamo dospeo iz političkih razloga. Takođe iz vremena socijalizma prihvaćena je i loše primenjena floskula o “materijalnoj bazi i duhovnoj nadgradnji”, zbog čega je generalno obrazovanje već nekoliko decenija poslednja rupa na svirali u državi. Upravo najveći verbalni protivnici totalitarnog komunizma samo su preuzeli nekadašnju mantru da ulaganje u “luksuz i obrazovanje” predstavlja nepotrebni trošak. Čak i pri podeli resora prosvete pri svakom novom sazivu vlade tim mestom se najmanje trguje, odnosno “tretira se za obično potkusiravanje”, smatra Ćirković. O našem odnosu prema nauci najbolje govori slučaj nekadašnje ministarke obrazovanja Ljiljane Čolić, koja je 2004. godine pokušala da ukine Darvinovu teoriju u osnovnoškolskom obrazovanju.
broj 97, maj 2013.
Globalno tržište fosilnih goriva je iz godine u godinu sve nestabilnije i nepredvidivije. Od konstantnog rasta globalne tražnje do političkih faktora koji ometaju proizvodnju, preko sve komplikovanijeg lanca nabavke i uplitanja države u proces ekstrakcije da bi se zaštitila životna okolina, mnogo je faktora koji će u budućnosti preduzećima širom sveta – bez obzira na industrijski sektor u kojem posluju, veličinu ili lokaciju – značajno otežati poslovno planiranje.
Razloga za paniku nema. Kako će svi ovi elementi neminovno dovesti do rasta cena energenata koji potiču iz fosilnih goriva, jedini racionalan izbor za kompanije koje žele da opstanu je prelazak na energetski efikasnije poslovanje kao i upotreba alternativnih i obnovljivih izvora energije. Ovaj prelaz neće biti lak. U ukupnom energetskom bilansu, energija iz obnovljivih izvora danas jedva da učestvuje sa 13 odsto, dok se iz fosilnih goriva podmiruje čak 81 odsto svetskih potreba za energijom. Kada je reč o obnovljivim izvorima, prema podacima iz 2010. godine čak 97 odsto električne energije iz obnovljivih izvora dolazi iz hidro elektrana.
Jedan od glavnih razloga za ovakvu dominaciju fosilnih goriva su veliki državni podsticaji. Bez dalje reforme u ovoj oblasti ukupna vrednost državnih podsticaja za fosilna goriva će u 2020. godini dostići vrednost od 660 milijardi dolara i činiće 0.7 globalnog BDP-a. Svi korisnici fosilnih goriva, međutim, moraju biti svesni činjenice da će uporedo rasti i pritisak za ukidanje ovih podsticaja koji su u 2010. iznosili 409 milijardi dolara, čitavih 100 milijardi više nego u 2009. godini. Očekuje se i rast vrednosti globalno raspoloživih državnih podsticaja za korišćenje obnovljivih izvora energije na čak 250 milijardi godišnje u 2035. godini.
Državni podsticaji i potrošnja
Ipak, fosilna goriva će još dugo dominirati energetskim sektorom . Za dve decenije iz njih će dolaziti 75 odsto ukupne električne energije, a 2035. godine trošiće se više fosilnih goriva na proizvodnju struje nego danas kako bi se zadovoljio rast potražnje. Ovo će u isto vreme dovesti i do porasta emisije CO2 koji nastaje tokom procesa proizvodnje struje i to za čitavu petinu.
Istovremeno, proizvodnja struje iz nuklearki će zabeležiti rast od 70 odsto do 2035. godine, ponajviše zahvaljujući Kini, Južnoj Koreji i Indiji. Najveći rast zabeležiće proizvodnja struje iz obnovljivih izvora energije, pre svega vode i vetra, ali će 2035. u apsolutnim vrednostima ovaj izvor energije i dalje manje zastupljen u poređenju sa fosilnim gorivima.
Uz porast broja stanovnika i dalje ekonomsko jačanje zemalja u razvoju proizvođači nafte i gasa će do 2035. beležiti konstantan rast potražnje. Međutim, nestanak lako dostupnih rezervi nafte i gasa, te rastuća konkurencija nacionalnih naftnih kompanija (koje kontrolišu oko 80 do sada identifikovanih zaliha nafte i gasa) dovešće do preorijentacije privatnih kompanija na do sada slabije eksploatisana područja planete kao što su okeani.
Proporcionalno gledano nafta će ostati vodeći globalni izvor goriva, ali će do značajnijeg rasta doći samo kada je u pitanju potražnja za prirodnim gasom.
Procene su da će transportna industrija u zemljama u razvoju podići tražnju nafte za 15 odsto u periodu do 2035. Svetska proizvodnja nafte će do tada porasti sa sadašnjih 13 na 96 miliona barela dnevno uz cenu barela od oko 120 dolara. Rast proizvodnje nafte i gasa u periodu do 2035. Biće omogućen početkom eksploatacije novih nalazišta identifikovanih duž obala Brazila i u Meksičkom zalivu. Očekuje se da će najveći deo ove povećane proizvodnje zadovoljiti proizvođači sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike.
Smanjenje dostupnih rezervi će uticati i na način na koji se koristi prirodni gas pa će sve više energije dolaziti od tečnog prirodnog gasa i drugih, danas nekonvencionalnih izvora.
Istraživanja tržišta nafte i gasa koje KPMG sprovodi ukazuju na rastući interes za eksploatacijom nafte i gasa iz škriljaca. Realno je očekivati da će do 2035. upravo ovaj segment naftne idustrije privući najviše investicija i predstavljati jednu od značajnih razvojnih šansi. Primera radi očekuje se da će gas iz škriljaca obezbediti i do 60% gasa u SAD do 2030. godine. Međutim, ovde je realno očekivati probleme uzrokovane sve izraženijom nestašicom i povećanjem cena materijala i resursa koji se koriste za vađenje iz ovih za sada nekonvencionalnih izvora nafte i gasa.
Naftne kompanije otklanjaju deo ovih problema preuzimanjem preduzeća koja se bave proizvodnjom ovih resursa i ulaganjima kako u istraživanje tako i u iznalaženje novih, efikasnijih metoda eksploatacije. U ove procese je samo u 2012. godini utrošeno blizu 600 milijardi dolara ili 10% više nego u 2011. godini. Očekuje se da će ulaganja u istraživanja i efikasniju eksploataciju rasti do 2035. godine dvocifrenim tempom.
Regulatorni pritisci i rast cena
Istraživanje KPMG sprovedeno 2011. godine pokazalo je da širom sveta jačaju regulatorni pristisci u sektoru energetike, a značajan izazov predstavlja i stalno povećanje cene energenata. Ovakav rast cena biće konstanta tokom sledećih 20 godina, a u cenu konačnog proizvoda biće uračunata i cena otklanjanja negativnih uticaja na životnu okolinu tokom proizvodnje. U nekim delovima sveta, pre svega onim razvijenijim, postoji mogućnost i potpunog ukidanja podsticaja za korišćenje fosilnih goriva, kao i uspostavljanje sistema naplate emisije CO2 i rast naknada za emitovani CO2.
Dostupni podaci već sada pokazuju da će puna cena otklanjanja negativnog uticaja na životnu sredinu prilikom eksploatacije nafte i gasa sve više uticati na zaradu (EBITDA) preduzeća. Procene su da je cena otklanjanja negativnih uticaja na životnu sredinu u 2010. godini iznosila oko 152 milijarde dolara što predstavlja 23% ukupne zarade čitavog sektora prerade nafte i gasa. Ono što je realno očekivati jeste da će se pokrivanje ove cene preneti na krajnje korisnike povećanjem cene krajnjeg proizvoda.
Za mnoge kompanije uspešan izlazak na kraj sa energetskim izazovima postaće ključni faktor opstanka.
Na primer, u slučaju transportne industrije koja je tradicionalno orijentisana na fosilna goriva kao i industrijske grane koje, poput hemijske industrije na primer, koriste petrolej kao sirovinu u proizvodnji, glavni izazov do 2035. godine će biti kako urediti proces nabavke sirovina i učiniti ga nezavisnim od promena cena na tržištu energenata i njihovim eventualnim nestašicama. Promene se očekuju i u auto-industriji i industriji elektičnih aparata gde će ključ opstanka biti uspešna istraživanja i proizvodnja energetski štedljivih vozila i proizvoda.
Ovakva situacija na tržištu energetike nametnuće i novi talas inovacija u industriji koji će joj omogućiti da preživi. Što se tiče šansi za razvoj najviše prilike da zarade od ovakvog rekomponovanja tržišta energenata imaće kompanije koje pronađu proizvodni model sposoban da najsiromašnijim stanovnicima planete ponudi pristupačnu električnu energiju. I to iz procesa koji ima nizak CO2 otisak. Ukratko, opstanak preduzeća do 2035. godine biće povezan sa njihovom sposobnošću da svoje aktivnosti usklade sa principima održivog razvoja.
Izvor: KPMG
Biznis & Finansije broj 97, specijalni dodatak o energetici
Od trenutka kada je krajem devetnaestog veka pridobio zahtevne nemačke domaćice „Dr. Oetker“ je krenuo u osvajanje kuhinja širom sveta, a samo na ovdašnjem tržištu prisutan je više od osam decenija. Kako spojiti tradiciju i inovativnost, kako se prilagodtiti različitim ukusima, zašto je dobro kada većina zaposlenih provede ceo radni vek u istom preduzeću, i šta voli da kuva Country Manager za Srbiju Tomas Urban, samo su neki od zanimljivih detalja u razgovoru o ovoj porodičnoj kompaniji.
Dobar je osećaj raditi u kompaniji sa dugom tradicijom, pogotovu ako ona potiče iz vašeg rodnog mesta. Tomas Urban, Country Manager „Dr. Oetkera“ za Srbiju, dolazi iz Bilefelda, nemačkog grada u kome je daleke 1891. godine preduzimljivi apotekar Dr Avgust Etker (August Oetker) osnovao preduzeće koje će kasnije proslaviti ime njegove porodice. Danas nova pokoljenja Etkerovih još uvek rukovode kompanijom, koja je u međuvremenu izrasla u jedan od najvećih nemačkih i evropskih brendova, i povećavaju obim njenog poslovanja, uspešno privlačeći nove generacije kupaca. A sve je počelo od jednog praška za pecivo.
„Pred kraj devetnestog veka „Dr. Oetker“ je uspeo da osvoji domaćice svojim praškom, koji je, za razliku od nepouzdanog merenja „na vrh noža“ i „pola kašičice“, bio namenjen za tačno utvrđenu količinu brašna, i time im pružao sigurnost da će njihov hleb ili kolač ispasti baš onako kako treba. U tom, prvom proizvodu, videla se i buduća strategija našeg poslovanja, da uvek kreiramo proizvode koji kupcima garantuju dobar rezultat. Na nemačkom za takvu filozofiju imamo i izraz „Gelinggarantie“ (garantovani uspeh)“, objašnjava Tomas Urban u razgovoru za „Biznis & Finansije“.
U Nemačkoj „Dr. Oetker“ poseduje i svoju izdavačku kuću, a prvi kuvar koji je objavila ova kompanija još 1911. godine stalno doživljava nova, dopunjena izdanja. Kuvar je izuzetno cenjen u nemačkim domaćinstvima, kao što je slučaj sa čuvenim „Patinim kuvarom“ u Srbiji. U kompaniji i danas organizuju veoma posećene časove kuvanja, kao što je to započeo osnivač dr Etker, nastojeći da uspostavi što direktniju komunikaciju sa potrošačima. U njegovo vreme su emitovane i višeminutne filmske reklame, koje su u bioskopima prikazivane pre celovečernjih filmova. Danas je televizija i dalje najznačajniji medij za oglašavanje, ali naš sagovornik ističe da je najbolja promocija proizvoda ona „od usta do usta“, što je posebno važno za mlade potrošače kojima roditelji prenose preporuke. Nove generacije imaju i nove navike, pa je kompanija pokrenula dva sajta sa receptima i kulinarskim savetima, kao i aplikaciju sa receptima prilagođenom za Android telefone.
Srbima šlag najmiliji
Svi sektori prodaje „Dr. Oetkera“ posluju profitabilno, pa je u 2011. godini ostvaren neto profit od 1.948 milijardi evra. Međutim, potražnja za pojedinim proizvodima se prilično razlikuje po zemljama, što zavisi od navika u ishrani i kupovne moći, kao i od lokalnih propisa i procedura i dužine prisustva kompanije na određenim tržištima. „U evropskim zemljama ukusi i navike kupaca se ne razlikuju mnogo, nasuprot Aziji gde su razlike ogromne. Primera radi, pica u Kini predstavlja modernu hranu, ali je upotreba klasičnih pećnica za pečenje smrznutih pica u domaćinstvima veoma mala. Zbog toga je na kineskom tržištu u ponudi pica za mikrotalasne rerne. Uglavnom, naše iskustvo pokazuje da što je neko tržište industrijski i ekonomski razvijenije, to se u njemu više traže proizvodi koji umanjuju vreme za pripremu“, ističe naš sagovornik. Brzina života danas zahteva izvesne promene, pa se u urbanim sredinama sve više prodaju smrznuti proizvodi i već pripremljene mešavine za pečenje. U nemačkim gradovima je veoma popularna mešavina za pravljenje spekulasa, tradicionalnog božićnog keksa sa cimetom, ali zato taj isti proizvod u ruralnim oblastima nema prođu, jer tamo ljudi i dalje imaju tradicionalne recepte i znanje za pripremu. Zanimljivo je da su najveći kupci smrznutih pica Finci, sa čak pet kilograma po glavi stanovnika godišnje, dok je jedan od najtraženijih proizvoda „Dr. Oetkera“ u regionu Balkana, pa i Srbiji, šlag u prahu.
„U Srbiji dominira naš asortiman praškastih proizvoda, dok smo lideri i u smrznutim picama, iako je tržište u tom segmentu još prilično malo. Već pripremljene mešavine za pečenje kolača nisu toliko tražene, jer je i dalje jaka domaća tradicija i znanje domaćica za pripremu. U regionu su svakako najveća tržišta srpsko i hrvatsko, gde srpsko prednjači po obimu. U Srbiji smo prošle godine kupili deo programa „Centroproizvoda“ koji ima oko 50 odsto tržišnog udela i kupce asocira na pouzdane brendove koji traju već nekoliko generacija“, kaže Urban, a što je po njegovim rečima deo strategije koja ima za cilj vodeću poziciju na ovdašnjem tržištu. Kod nas, kao i u svim drugim zemljama u kojima kompanija posluje, potrošači uvek mogu da nas kontaktiraju telefonom. U Srbiji oni najčešće zovu kako bi pitali za recepte. Što je kompanija duže prisutna u nekoj zemlji, kaže Urban, to se njeni potrošači više interesuju za kulinarske recepte.
„Probno“ do penzije
Za razvoj novog proizvoda na nekom tržištu potrebno je da prođe između šest meseci, ukoliko se uvodi već postojeći proizvod na novo tržište, do nekoliko godina, ako su u pitanju potpuno novi proizvodi. Pored istraživanja potrošačkih navika, ispituju se ekonomski pokazatelji, prisustvo i aktivnosti konkurencije. Novi proizvodi se kreiraju u odeljenju za istraživanje i razvoj i testiraju u grupama potrošača pre uvođenja na tržište. Istraživačka odeljenja su prisutna u svih dvadeset zemalja u kojima Dr. Oetker“ ima proizvodnju i ta mreža omogućava razmenu znanja, kao i bolje prilagođavanje lokalnom tržištu.
Porodica vlasnika bira gde će se ulagati u okviru projekata društveno odgovornog poslovanja. U Srbiji je odabran projekat SOS Dečjeg sela u Kraljevu, kome se pruža podrška u vidu donacija, paketa sa proizvodima i organizacione pomoći. Menadžer „Dr. Oetkera“ za Srbiju ističe da se uvek prvo detaljno proveravaju istorijat i renome potencijalnog partnera u ovakvoj vrsti projekata. Ali društveno odgovorno poslovanje pre svega podrazumeva održivost kompanije i odnos prema zaposlenima, ističe Urban, napominjući da je od početka finansijske krize u kompaniji održan isti nivo zaposlenih. „Potrebni su nam različiti profili u svim oblastima, i ukoliko nam neki nedostaju, prvo razmatramo mogućnost da li deo postojećeg kadra može da se obuči za nova radna mesta. U „Dr. Oetkeru“ ljudi su zaposleni dugi niz godina, često i ceo radni vek, mada je danas trend da pojedinac tokom karijere promeni bar nekoliko kompanija. U našem poslovnom magazinu svaka četiri meseca obeležavamo srebrne godišnjice pojedinih zaposlenih. Imamo internu šalu da kod nas probni rad traje oko deset godina. Rukovodimo se i politikom da imamo lokalni Top Management, i da što više poslujemo sa lokalnim ljudima i koristimo njihova znanja“, priča Urban, koji kao ilustraciju navodi i sopstveni primer.
Menadžer za Srbiju u slobodno vreme obožava da kuva. To radi gotovo tri i po decenije, kao i mnogi muškarci u Nemačkoj, koji su u velikom broju preuzeli kuhinju kao hobi u slobodno vreme. Vikendom zajedno sa suprugom, koja je takođe zaposlena u „Dr. Oetkeru“, u njihovom stanu u Beogradu mesi hlebove od integralnog brašna, a nekoliko puta godišnje organizuje večere sa najbližim prijateljima, na kojima svako mora da se iskaže nekim svojim kulinarskim specijalitetom. Uz smeh dodaje da od proizvoda iz svoje kompanije najčešće koristi puding od čokolade zato što ga podseća na detinjstvo provedeno uz dedu i, naravno, neizbežni prašak za pecivo, bez koga ne bi mogao da napravi dobar domaći hleb.
broj 94, februar 2013.
Izveštavanje o održivom poslovanju sve više postaje predmet pažnje zakonodavca, posebno na nivou EU, a za Srbiju će ova oblast postati naročito značajna u momentu kada budu počeli pregovori o pristupu Evropskoj uniji. Za ona preduzeća čije poslovanje zavisi od poverenja građana ovakvi izveštaji bi mogli biti tas na vagi koji će odrediti njihov opstanak na tržištu. U Srbiji su pioniri u ovoj oblasti kompanije Delta, NIS, Holcim i Titan koje su na vreme shvatile svoju odgovornost prema zajednicama u kojima rade.
Knjiga mog zemljaka Čarlsa Dikensa „Teška vremena“ jedan je od najpotresnijih opisa nehumanih uslova rada u Engleskoj 19. veka. Objavljivanje ovog romana pokrenulo je tadašnje društvo na akciju i ubrzo je u Engleskoj zabranjen dečiji rad, zakonski su propisani uslovi bezbednog rada i utvrđeno trajanje radnog vremena. Započet je proces nakon kojeg je Evropa postala humanije mesto za rad, a time su stvoreni i uslovi za još brži ekonomski razvoj kontinenta.
Globalizacija, kao proces koji je obeležio kraj 20. veka, pomogla nam je između ostalog da razumemo kako poslovanje kompanija utiče ne samo na pojedinca već i na neposrednu okolinu i globalni ekosistem. Onog dana kada smo shvatili da poslujemo u globalnom selu počeli smo i da razumemo komplikovane veze između kupaca, snabdevača, lokalne zajednice, životne sredine i sopstvenog uspeha. Nažalost, globalizacija je pokazala i da se dečija i čak robovska snaga još uvek smatraju prihvatljivom, a da su pravna, socijalna i medicinska zaštita još uvek nedostupne milionima ljudi širom sveta.
Zahvaljujući medijima, a posebno razvoju Interneta, planeta je postala svesna izazova koji stoje na putu njenog održivog razvoja i opstanka. Tako se danas odgovoran odnos i prema zaposlenima i prema životnoj okolini, zahteva ne samo od vlada već i od privatnih kompanija, a građani su postali spremniji da odgovorno ponašanje kompanija nagrade kao potrošači. Kao reakcija na zahteve za društveno odgovornim poslovanjem, kompanije su (pre nešto manje od 20 godina) počele da izveštavaju o aktivnostima koje vode ka stvaranju uslova za održivo poslovanje.
Imperativ održivog poslovanja nije samo pitanje altruizma. To je pre svega pitanje fizičkog opstanka kompanija u svetu ograničenih resursa. Usvajanje održivog modela poslovanja omogućiće preduzećima ne samo da opstanu u uslovima ograničenih resursa veći i da se dugoročno razvijaju.
Izveštaji o održivom poslovanju donose podatke o ekonomskim, socijalnim i aktivnostima na polju očuvanja životne sredine koje kompanije preduzimaju kako bi svojim poslovnim partnerima i široj javnosti pokazale koje korake preduzimaju kako bi se pored profita ostvarila i prava zaposlenih i pritom zaštitila životna sredina. Danas su očekivani dodatak izveštajima o finansijskom poslovanju i povećavaju izglede kompanija da posluju sa velikim poslovnim sistemima širom sveta.
Kompanije danas sve više paze sa kim posluju, kako bi u uslovima maksimalne transparentnosti sačuvale svoju reputaciju. Zbog toga čak 95 odsto od 250 najvećih svetskih kompanija redovno pruža javnosti izveštaje o održivom razvoju. U Srbiji su pioniri u ovoj oblasti kompanije Delta, NIS, Holicim i Titan koje su na vreme shvatile svoju odgovornost prema zajednicama u kojima rade.
Standardi u izveštavanju o održivom poslovanju
Paralelno se razvijaju i standardi u oblasti izveštavanja, pa je danas preko 80 odsto izveštaja izrađeno po standardima Global Reporting Initiative (GRI). Standardi pomažu da izveštaji budu uporedivi i da ispunjavaju zajedničke indikatore, kako bi se kompanije mogle upoređivati sa konkurencijom.
Izveštavanje o održivom poslovanju postaje sve više i predmet pažnje zakonodavca, posebno na nivou EU, a zakonska obaveza izveštavanja danas već postoji u Francuskoj, Danskoj i Švedskoj.
Za Srbiju će ova oblast postati naročito značajna u momentu kada budu počeli pregovori o pristupu Evropskoj uniji. Koncept izveštavanja je kod nas relativna novina i većina naših kompanija se još uvek trudi da prepozna svoj interes u ovoj oblasti, kao i da se upozna sa standardima, načinom izveštavanja, značajem verfikacije itd. Važnu ulogu u procesu popularizacije izveštavanja igraće i firme koje verifikuju izveštaje, kako bi potvrdili tačnost njihovih podataka i njihovu relevantnost.
Uloga Vlade Republike Srbije bi ovde mogla biti ključna jer bi uvođenje poreskih olakšica za odgovorne kompanije dodatno unapredilo održivi razvoj naše zemlje. Ovakav bi potez pomogao i građanima jer bi osigurao još jedan mehanizam za zaštitu njihovih prava. Mesta ima i za nevladin sektor, posebno ekološke i organizacije potrošača, koje bi kroz izveštaje o održivom poslovanju mogle dobiti alat za dodatnu zaštitu prava građana.
Gde je korist od izveštaja za kompanije?
Pored toga što im stvaranje modela održivog poslovanja garantuje opstanak, izveštaji o održivom poslovanju pomažu kompanijama i da identifikuju one procese koji poslovanje mogu učiniti efikasnijim. Oni upotpunjuju sliku o kompaniji i pomažu potencijalnim investitorima ili poslovnim partnerima da pravilno ocene sve rizike poslovanja. Takođe, to je jedan od načina da se popravi kvalitet odnosa sa različitim interesnim grupama, od zaposlenih preko lokalne zajednice do Vlade, a bitni su i pri procesu izrade korporativnih strategija, ali i razvoja novih usluga i proizvoda.
Proces izveštavanja nažalost stavlja firmu pred nove izdatke, a tu je i problem naizgled komplikovane procedure izveštavanja. Praksa pokazuje da ovde ipak postoji ekonomska računica, što dokazuje činjenica da se kompanije uprkos troškovima i dalje dobrovoljno odlučuju na izveštavanje. O pojednostavljenju procedura brine GRI koji nude kompanijama razne formate u odnosu na to da li su u početnoj ili naprednoj fazi izveštavanja.
Za ona preduzeća čije poslovanje zavisi od poverenja građana izveštaji o održivom razvoju bi mogli biti tas na vagi koji će odrediti njihov opstanak na tržištu. Skorašnja suša u Srbiji dovela je do pojave aflatoksina najpre u kukuruzu, a potom i u mleku. Prema nalazima globalnog istraživanja o održivom razvoju koje je uradio KPMG, u godinama koje su pred nama, suša i nestašica vode biće među glavnim problemima na planeti, pa je realno očekivati i više problema sa aflatoksinom. Kompanije koje izveštajima pokažu šta već danas rade kako bi time sprečili neku novu kontaminaciju mogle bi osigurati poverenje potrošača i opstati na tržištu.
Za Srbiju će pored bezbednosti hrane biti naročito važna i pitanja klimatskih promena, nestašice energenata i vode, a tu je i problem migracija. Ovo će imati velikog uticaja na našu sposobnost da živimo i privređujemo pa je pažnja koju moramo posvetiti održivom razvoju kao društvo davno prestala biti parada ekološke dobre volje i prerasla u nasušnu potrebu.
Ukoliko se nađe rešenje za ujednačavanje kvaliteta i kvantiteta podataka u izveštajima i zajednički standard, izveštavanje o održivom razvoju bi mogli značajno unaprediti kvalitet života ne ugrožavajući pritom privredni rast, a iskustvo koje postoji iz oblasti uređenja finansijskog izveštavanja moglo bi značajno pomoći bržem rešenju ovih problema.
Dikensova „Teška vremena“ počinju rečenicom „Dajte mi sve činjenice!“ a čini se i da je taj zahtev podjednako aktuelan i danas. Izveštavanje o održivom poslovanju moglo bi biti naš odgovor na ovaj zahtev koji će nam omogućiti da onima koji tek dolaze ostavimo bolji i humaniji svet. Svet u kojem se u isto vreme može i sticati profit i čuvati životna sredina. Uz svu nauku i tehnologiju kojom danas raspolažemo, moramo se složiti i učiniti da u XXI veku nema mesta za teška vremena i da nam izveštavanje o održivom razvoju može značajno pomoći da to pretočimo u stvarnost.
Džejms Tornli, partner i rukovodilac Odeljenja za reviziju u KPMG
broj 96, april 2013.
Priču o potrebi da se smanji deficit javnih računa za jedan posto BDP-a relativizuje, ili čini apsurdnom, činjenica da se gotovo dva posto BDP-a odlije kroz transferne cene i uvoz iz Mađarske.
“Veliko odstupanje registrovane vrednosti izvoza iz Mađarske u Srbiju i Hrvatsku, 578 miliona evra kod Srbije i 850 miliona evra kod Hrvatske, motivisalo me je da odem jedan korak dublje u podatke trademap-a, da vidim o kojim proizvodima se radi. Dodatan korak bi trebalo da učini ministarstvo unutrašnje trgovine ili neka druga institucija, kako bi se očitale i količine konkretnih proizvoda koje ulaze na tržište, i da se stave u relativan odnos sa kupovinama tih proizvoda u Srbiji”, piše ekonomista Miroslav Zdravković na sajtu makroekonomija.org.
Odstupanja u podacima nastaju po dva osnova: transfernih cena velikih kompanija i šverca proizvoda iz Mađarske. Kada građani iz ove dve zemlje kupe robu u Mađarskoj na carini mogu da dobiju povraćaj mađarskog PDV-a. Tada mađarska carina registruje robu oslobođenu od PDV-a kao izvoz iz Mađarske. I dok je u Srbiji i Hrvatskoj isplativo prošvercovati kupljenu robu, u Mađarskoj ostaje trag da je tamo kupljena.
Iz izlistanih podataka se vidi da se najveći deo razlika u knjiženom izvozu iz Mađarske i uvozu u Hrvatsku i Srbiju odnosi na iste proizvode: električnu energiju, derivate nafte, prirodni gas, lekove i putničke automobile. To ukazuje na činjenicu da velike kompanije mogu mnogo lakše da transferišu novac i profit na željenu destinaciju u odnosu na hiljade švercera/turista koji odu da kupe robu jeftinije nego u svojoj zemlji, nadajući se još da će izbeći plaćanje carine prilikom povratka kući.
U ovoj tabeli su izlistani proizvodi koje građani obe države najčešće kupuju u Mađarskoj u bitno većoj vrednosti u odnosu na carinski registrovanu u svojim zemljama. Odatle se vidi da su “hit” za kupce iz Hrvatske i Srbije:
- Svinjetina,
- Šećer,
- Čokolada,
- Hrana za životinje,
- Preparati za negu lica i kože,
- Proizvodi za ličnu higijenu,
- Praškovi za pranje
- Nove gume za automobile,
- Klima uređaji,
- Računari,
- Telefoni za fiksnu telefoniju,
- Televizori (uključujući video rekordere)
- WC papir i tamponi.
Iako većina građana veruje da ogromna razlika u ceni između proizvoda kupljenih u Mađarskoj i kod nas na primer potiče od visokih trgovačkih marži, Zdravković tvrdi da velike razlike u ceni na primer elektronike nisu posledica ogromnih marži na tržištu već drugih ulaznih troškova: “Marže u maloprodaji se kreću od 1 pa do 10 posto, retko su više, a najčešće su, za kompjutersku robu, primera radi, oko 3-4 posto. Te smešno male marže, u kombinaciji sa padom tražnje, dovele su do masovnog zatvaranja radnji sa ovom robom… Za analizu ulaznih cena u Mađarskoj i Srbiji trebalo bi na prvom mestu gledati indirektne troškove. Primera radi, za sve što se uvozi potrebno je platiti pozamašnu sumu za proveru kvaliteta, što u zemljama u Evropi nije potrebno, a tu su i firmarine, juče povećani doprinosi, cene komunalnih usluga isl. Da se odlično zarađuje na uvozu i prodaji tehničke robe tržište bi se odmah uredilo pojavili bi se ozbiljni igrači iz inostranstva, međutim to nije tako, a i to tržište ne uređuju “trgovci” već država”, smatra Zdravković.
Na jednostavno pitanje – kako strani vlasnici utiču na svet rada u Srbiji nema jednostavnog odgovora. Veliki sindikati ne vode evidenciju o zastupljenosti sindikata prema vlasništvu preduzeća, nemaju istraživanja koja bi se bavila uporednom analizom uslova rada u domaćim i ino firmama, ni studije slučajeva koji bi obrađivali odnos stranih kompanija prema zaposlenima u domicilnim i drugim zemljama, iako za to i te kako ima razloga.
Čak i ako bi se neko poduhvatio ovakve analize ona bi nesumnjivo morala biti opsežna: u Srbiji ima 25.000 registrovanih sindikata i – prema evidenciji Agencije za privredne registre- 11.435 preduzeća u čijem vlasništvu učestvuju stranci.
Čak i ako bi se taj uzorak suzio na 6.848 inostranih kompanija (mereno prema osnivačima ili suvlasnicima firmi) i zanemarilo 3.515 stranaca u preduzetničkim vodama, zadatak ne bi bio lak.
Prema domaćoj i novinskoj dokumentaciji naših suseda, skorim slučajevima pregovora i razgovorima sa predstavnicima nekim od najmasovnijih sindikata i predstavnicima Međunarodne organizacije rada, inostrane firme su najčešće primer na koji bi domaće kompanije mogle da se ugledaju.
“Nesumnjivo je da smo mi u oblasti normativnog regulisanja radnih prava deo Evrope, jer je Srbija ratifikovala brojne konvencije Međunarodne organizacije rada i direktive Evropskog parlamenta”, kaže Duško Vuković, potpredsednik Veća saveza sindikata, zadužen za građevinu.
Ova napomena bi možda bila suvišna da se pre dve godine nije dogodila epizoda u “Juri” južnokorejskoj kompaniji koja u Srbiji zapošljava 5500 radnika u četiri fabrike u Srbiji, a gde su Udruženi sindikati Srbije Sloga optužili rukovodstvo Jure u Rači za nepoštovanje zakona Srbije, nezakonito otpuštanje sindikalaca i šikaniranje zaposlenih. Iako je rukovodstvo fabrike demantovalo te navode, i prašina se slegla, rukovodstvo ovog sindikata je i prilikom obeležavanja petogodišnjice svog rada u decembru prošle godine, ponovilo da će nastaviti da se bori za prava radnika i rešavanja problema u toj fabrici. Tome treba dodati da je jedan od gostiju ovog sindikata, kome je uručeno i specijalno prizanje bio srpski premijer Ivica Dačić koji je – svojevremeno tada još kao ministar unutrašnjih poslova rekao i ovo: „U nekim stranim preduzećima je zabranjen sindikat i ja ih upozoravam – ako ne poštuju zakon biće pohapšeni pa ko god da ih je doveo.”
Prema rečima Vukovića, strane kompanije mogu se, mereno po ovom kriterijumu podeliti na dve grupe, one kompanije, najčešće svetske multinacionalke, koje se u svemu drže zakona i imaju odličan odnos sa sindikatima, kao što su Titan, Holcim, Lafarž ili Tondah, i izuzetke koji u Srbiji krše pravila, ne isplaćuju plate redovno, kao što je to izraziti slučaj sa jednom italijanskom kompanijom iz ove branše, koja se kod svoje kuće inače ponaša sasvim drugačije.
Listi pozitivnih primera, Jovan Protić nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada, dodaje Ju Es Stil (dok je poslovao) i takođe apostrofira Holcim koji daleko odskaču od domaćih preduzeća u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, u pozitivnom smislu.
Štaviše, dodaje predsednik Ujedinjenih granskih sindikata nezavisnost, Branislav Čanak, 99% odsto stranih firmi i više poštuje prava radnika od domicilnih poslodavaca. “I kad mi zaboravimo na neko pravo koje nam po zakonu pripada, ali smo zbog naših poslodavaca digli ruke od njega, oni nas podsećaju da ga iskoristimo”, kaže Čanak.
Kada se pogledaju žalbe sindikata i njihovih članova o kršenju prava zaposlenih, kaže Protić, mogu da potvrdim da je bilo nekoliko takvih žalbi na račun stranih investitora (od slovenačkog „Gorenja“ do pomenute korejske „Jure“), ali opet ne u dovoljnoj meri da bismo zabeležili neku značajnu razliku u odnosu na domaće poslodavce.
Ipak, ne završavaju se sve bitke sindikata sa inostranim poslodavcima hepiendom. Tako je 18. marta Nezavisni sindikat Naftne industrije Srbije (NIS) odlučio da uputi otvoreno pismo nadležnima u Vladi Srbije u kojem je upozorio da se programom rešavanja viška zaposlenih u toj kompaniji krši pravo na rad. To je jedan od brojnih okršaja ovog sindikata sa matičnom kompanijom koja tvrdi da ima jedan od najboljih kolektivnih ugovora u regionu koji štiti prava radnika. Sindikat je u poslednjem saopštenju za javnost naveo da poslovodstvo NIS-a planira da otpusti više od 300 radnika, dok u isto vreme preko uslužnih preduzeća, angažuje više od 1.500 radnika na poslovima koje su već obavljali ili mogu da obavljaju zaposleni koji se nalaze u programu rešavanja viška.
Dva reprezentativna sindikata Jedinstvena sindikalna organizacija NIS Naftagas i Jedinstvena sindikalna organizacija NIS a.d. kontinuirano pregovaraju sa poslovodstvom oko rešavanja radnih viškova u Kompaniji kojih će biti i tokom ove godine.
Sličan problem imali su i Hrvatski sindikat telekomunikacija (HST) i Republički sindikat radnika Hrvatske (RSRH) koji su u decembru protestvovali protiv mogućih novih otkaza u najvećem telekomunikacionom operateru, Hrvatskom telekomu (HT), inače ćerki firmi Dojče Telekom, s kojom su i ranije imali nekoliko okršaja. Hrvatski sindikati su mnogo puta izlazili u javnost sa upozorenjem da su strani investitori prvi u redu kad treba otpuštati radnike, a najviše kritika upućivali su svojoj vladi za koju su smatrali da malo čini da zaštiti njihova prava.
Da praksa ne varira verovatno ni OECD ne bi redovno publikovao preporuke za sindikate o tehnikama pregovaranja sa međunarodnim poslodavcima.
Kod nas privatni poslodavci daju glavni ton u kršenju radnih prava. Protić ocenjuje da je “sindikalno organizovanje u privatnom sektoru u Srbiji velikoj meri ograničeno i ugroženo, uprkos činjenici da je Srbija odavno ratifikovala našu Konvenciju o slobodi udruživanja, a ogromna većina članova sindikata (tačnije – velikih sindikalnih centrala) nalazi u državnom sektoru, dok ih u privatnom ima malo.
Moglo bi se reći da se baš zbog loše domaće prakse događaju i ovakvi slučajevi koje opisuje potpredsednik Saveza samostalnih sindikata u Subotici Ištvan Huđi: “Tamo gde su strane kompanije postavile naše ljude u menažment ima više kršenja prava radnika. Oni poznaju rupe u zakonu i koriste ih što kod retkih stranih menadžera koji rukovode firmama, nema”. Na takav slučaj upućuje i Čanak: “Kad smo centrali jedne strane firme skrenuli pažnju na takav slučaj, greška je odmah ispravljena”.
Iako su sindikati kod nas i pre tranzicije uživali malo poverenja, i češće su se bavili raspodelom namrinica tokom godina krize, nego izbiljnim sindikalnim radom, Protić kaže da sindikati uspevaju da održe svoje članstvo i da su njihovoj brojnosti mnogo više naškodile neuspele privatizacije zbog kojih su preduzeća gašena, nego osipanje članstva zbog nezadovoljstva načinom na koji ih sindikati zastupaju. Naprotiv , kaže on članstvo sindikata je stabilno.
Da li su sindikati dovoljno stručno obučeni da pregovaraju sa poslodavcima kakve su multinacionalke? “Kad je reč o otpremninama ili uslovima rada, nesumnjivo jesu, kaže Protić. Oblasti gde sindikati zaostaju su one vezane za dobro poznavanje određenih ekonomskih politika. Na primer poznavanje aktuarske analize je neophodno da bi se sindikati uključili u pregovore o reformi penzijskog sistema. Tu smo već ranije nudili obuke ali oni nisu imali odgovarajuće stručne ljude, kaže Protić, i dodaje da je najslabija tačka sindikata upravo tu – u stručno osposobljenim ljudima za delikatnije politike koje utiču na svet rada.
broj 97, maj 2013.
Iako godinama beleži dvocifrene stope rasta, ima promet od najmanje 180 miliona evra godišnje i zapošljava oko 50 hiljada ljudi, sektor usluga privatnog obezbeđenja imovine i lica češće analiziraju poznavaoci crne hronike nego poslovni eksperti. Ključni problem je u neshvatljivom ponašanju nadležnih, koji već deceniju odlažu usvajanje zakona kojim bi se regulisali standardi u toj oblasti, a ekonomska kriza je dodatno podstakla igrače na bezbednosnom tržištu da koriste zakonske „rupe“ za nelojalnu konkurenciju na uštrb kvaliteta usluga.
Iako već odavno ne nastupaju u okviru iste države većina izdavača iz Hrvatske i Srbije vidi čitalačku publiku dve zemlje kao jedinstvenu i na različite načine pokušava da joj plasira svoja izdanja. Iako su u početku hrvatski izdavači imali inicijativu u tom širenju, zahvaljujući povoljnijim cenama proizvodnje u poslednje vreme povratili su se i domaći predstavnici, a sve je više i uspešnih međusobnih saradnji.
Krajem devedesetih godina prve korake u predstavljanju svojih novih naslova na suprotnoj strani reke Drine načinile su izdavačke kuće iz Hrvatske, tada skromnim gostovanjem u okviru beogradskog Sajma knjiga. U oktobru prošle godine njihov štand bio je jedan od najvećih i najposećenijih u hali IV na Sajmu, a desetak hrvatskih izdavača registrovalo je svoje poslovanje u Srbiji.
S druge strane, mnogim srpskim izdavačima neposredni komšiluk predstavlja najveće potencijalno tržište, tim pre što su njihova izdanja postala još konkurentnija po ceni posle nedavnog uvođenja PDV na knjige u Hrvatskoj. Iako je danas relativno lako naći izdanja srpskih izdavača u hrvatskim knjižarama, to je i dalje daleko od organizovanog nastupa. „Problem leži u tome što među domaćim izdavačima, kao i u odgovornim državnim institucijama, ne postoji konsenzus o zajedničkom učešću na hrvatskom tržištu pa se na kraju sve svodi na lične inicijative izdavača i njihov dogovor sa partnerima iz Hrvatske o međusobnoj distribuciji. Idealno rešenje bi bilo kada bi bio osnovan jedan distributivni centar koji bi pomogao plasman domaćih izdanja, imajući u vidu da je sada naša velika šansa, zbog skoro dvostruko nižih cena proizvodnje i grafičke industrije, koje su po kvalitetu na istom nivou kao u ostalim zemljama u okruženju”, ističe Nenad Šaponja, vlasnik izdavačke kuće Agora iz Zrenjanina i član Udruženja izdavača Srbije. Zbog nemogućnosti da samostalno pokrije hrvatsko tržište Šaponja je morao da ustupi prava za objavljivanje romana “Tesla, portret među maskama” Vladimira Pištala, dobitnika “Ninove nagrade” jednom tamošnjem izdavaču. “Tako sam izgubio dve do tri hiljade sigurnih kupaca”.
Za prodaju domaćih izdanja preko granice u većem obimu neophodno je mnogo truda i prevazilaženja prepreka koje nisu uvek isključivo teritorijalne prirode. „Bez obzira na isto govorno područje, tržište je sada ipak smanjeno u odnosu na period od pre dvadesetak godina, što zbog slabije kupovne moći stanovništva, što zbog opredeljenja jednog dela publike da čita isključivo naslove objavljene u njegovoj zemlji. Međutim, razdvajanjem nekadašnjih republika u velikoj meri je prekinut i kvalitetan kulturni dijalog, zbog čega su danas svi na gubitku. Evidentna je potreba za prepoznavanjem ovog problema, ali je takođe i uočljiva već višedecenijska nebriga naših političara kada je kultura u pitanju, što se vidi i po nedostatku podsticaja za izdavaštvo”, napominje Šaponja.
Upravo zahvaljujući državnom podsticaju do pre dve godine izdavači iz Hrvatske i Slovenije mogli su lakše da šire svoje delovanje u regionu pa naš sagovornik kao primer njihovog uspešnog poslovanja navodi Mladinsku knjigu iz Slovenije i VBZ iz Hrvatske, koji imaju svoja registrovana preduzeća i u Srbiji. Takođe kao jedan od većih učesnika na domaćem tržištu ponovo se pojavio i nekadašnji BIGZ, ali ovaj put u vlasništvu hrvatske Školske knjige.
Kamioni puni knjiga
Mile Tomić, direktor izdavačkog preduzeća VBZ Beograd, srpske “filijale” Izdavačkog društva VBZ iz Zagreba, kaže za “B&F” da srpski izdavači jesu prisutni na hrvatskom tržištu, te da nekoliko izdavača iz Srbije plasira svoja izdanja baš preko VBZ Beograd. On ne prepoznaje veliku potrebu za udruživanjem jer je izvoz knjiga jednostavan i odvija se bez problema. Što se uvoza tiče, VBZ Beograd uvozi iz Hrvatske samo knjige svoje matične kuće. “Uvoz knjiga ide bez ikakvih problema. Carine na knjige nema, već se na nabavnu cenu knjiga plaća PDV od 8%. Prodaja na srpskom tržištu je dobra jer VBZ Beograd postoji od februara 2007, a postali smo i prvi izdavač koji uspešno posluje na čitavom prostoru bivše Jugoslavije jer smo osnovali preduzeća i u Sarajevu i Ljubljani”, navodi Tomić i napominje da veliki problem izdavačkoj delatnosti prave agenti za prodaju autorskih prava jer za “iole komercijalno izdanje oni prodaju prava posebno za svaku ex-Yu republiku, pa vrlo često dolazi do nelojalne konkurencije, što dovodi do neprijatnih sporova između izdavačkih kuća koji se završavaju sudskim parnicama.”
Najčešći dogovoreni oblik saradnje izdavačkih kuća iz dve zemlje ogleda se u oblasti distribucije, a među najbolje organizovanim predstavnicima po tom pitanju izdvajaju se izdavači stripova, čiji broj je značajno porastao u prethodnih nekoliko godina. Glavni distributer ovakve “robe” je striparnica i izdavačko preduzeće Darkwood iz Beograda, koje organizuje uvoz/izvoz nekoliko puta godišnje, kada se nakupi dovoljno novih naslova malih izdavača. Za Darkwood hrvatska izdanja nabavlja i šalje u Srbiju knjižara Asteroid iz Zagreba.
“Čitav uvoz odvija se uz svu neophodnu papirologiju i prolaz kamiona kroz carinu. U poslednje vreme se osećaju posledice ekonomske krize i pad potražnje, naročito u Hrvatskoj, pa se uvoz odvija nešto smanjenim tempom. Većina ljubitelja stripova obično odmah po uvozu dođe u kupovinu tih izdanja, jer su sada i tiraži smanjeni, pa često ne prelaze ni 500 primeraka”, napominje Slobodan Jović, vlasnik Darkwood-a.
Baš zbog smanjenih tiraža pojedinih izdanja dolazi i do drugog vida saradnje među izdavačima, objašnjava Jović: “Trudimo se da što manje dupliramo naslove u kratkom vremenskom periodu, kako ne bismo jedni drugima predstavljali preveliku konkurenciju. Izuzeci postoje kada su u pitanju naslovi poznati u okvirima opšte kulture i među onim čitaocima koji ne prate strip scenu, a koji bi mogli da utiču na dalju popularizaciju devete umetnosti”. Velika prednost u širenju plasmana i formiranju cena ima i činjenica da Darkwood poseduje sopstvenu knjižaru, a zanimljivo je da je Jović to uvideo pre nekoliko godina pomogavši bolju distribuciju i razvoj tržišta u regionu suosnivanjem još jedne knjižare u Hrvatskoj i druge u Crnoj Gori.
Izdavačke kuće iz jedne zemlje mogu da postanu i ekskluzivni distributeri izdanja nekog pojedinačnog izdavača iz susedne države, što se češće dešava u oblasti stručne literature. Jedan od najnovijih primera predstavlja saradnja zagrebačke Naklade Pelago, koja od marta ove godine na hrvatskom tlu zastupa naslove kultne sociološke biblioteke XX vek.
Makedonci traže srpske knjige
Saša Drakulić iz Knjižara.com ističe da se onlajn naručivanje knjiga preko ovog portala otprilike održava na istom nivou poslednjih nekoliko godina. “Sve naslove stranih izdavača koje smo izlistali u ponudi naručujemo direktno od njih kada kupac zabeleži svoju porudžbinu i čitava transakcija ostvari se u roku od nekoliko dana. U celini uzev, ne postoji velika onlajn potražnja u Srbiji za hrvatskim izdanjima, osim kada je u pitanju stručna literatura, a zanimljivo je da beležimo veći rast potražnje za srpskim knjigama iz Makedonije što jedino mogu da protumačim probojem interneta i “otkrićem” mogućnosti onlajn prodaje u ovoj zemlji”, kaže Drakulić.
broj 97, maj 2013.
Christian Wolmar, britanski novinar i autor knjige o privatizaciji britanskog sistema železnice kaže da železnica nije biznis, već socijalna usluga. Slično kao što to danas zagovara EU, u Britaniji su 1994. godine tvrdili kako će privatizacija dovesti do veće efikasnosti. Međutim, danas su državne subvencije u željeznice u VB nekoliko puta veće nego devedesetih. Ono što nisu rekli je da su zapravo želeli da razbiju sindikate kako bi ih oslabili, prenosi H-alter.org.
Pitanja saobraćaja nisu u javnosti dovoljno prepoznata kao pitanja javnih i zajedničkih dobara kao što su i pitanje vode, obrazovanja, energije i slično. Jasno je to i iz reakcije javnosti na štrajkove upravo u sektoru saobraćaja. Dok su se mediji uglavnom bavili prebrojavanjem plata, sindikati koji su organizovali proteste u preduzećima koja su proizašla iz Hrvatskih željeznica isticali su alarmantnu nesigurnost u železničkom prometu kao jedan od glavnih razloga štrajkova. Železnički sastav u Hrvatskoj razlomljen je na više odvojenih preduzeća, za neke kao što je HŽ Cargo najavljena je privatizacija. Više manjih preduzeća koje su izdvojene iz sastava i već su privatizovano, propale su. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku u prvom je tromesečju ove godine vozom je putovalo gotovo pola miliona manje putnika nego u istom periodu lane. A prošle godine ukupan se broj putnika gotovo prepolovio. Železnički operateri u jugoistočnoj Evropi ukinuli su od početka godine 46 međunarodnih linija, a mnoge od njih prolazile su kroz Hrvatsku. Ukratko, željeznički sastav u Hrvatskoj, ali i regiji, ide strelovito nizbrdo, iako se u kontekstu brojnih ekoloških problema povezanih s prometom, te klimatskih promena, upravo železnice nameću kao najprihvatljivije rešenje.
„Iako se često smatra da su železnice komercijalna aktivnost, one su zapravo deo socijalnih usluga“, ističe Christian Wolmar, uticajni britanski novinar koji se specijalizovao za pitanje prometa. Wolmar je gostovao u Zagrebu na panelu o železnicama održanom u sklopu Subversive Foruma. Od početka je pratio i kritkovao proces privatizacije britanskih železnica, koji je počeo 1993. godine za vrijeme konzervativne vlade koja je nasledila Margaret Thatcher. U knjizi „Broken Rails: How Privatisation Wrecked Britain’s Railways“ opširno opisuje celi proces i posledice koje su iz njega proizašle. Kako su Hrvatske željeznice na sličnom putu, razdvojene su u više preduzeća, a nekima preti privatizacija, s Wolmarom smo za H-Alter razgovarali što možemo očekivati od ovakvog shvatanja i organizacije železnica.
Povernik Europske komisije za promet Siim Kallas boravio je početkom meseca u Zagrebu. Izjavio je kako je cilj liberalizacije koju podržava EU podizanje konkurentnosti i efikasnosti, te bolje usluge za potrošače. Slično je opravdanje korišćeno u Velikoj Britaniji pre dvadeset godina kada je počeo proces privatizacije. Što se dogodilo s britanskim železnicama u međuvremenu?
Pre dvadeset godina Vlada i drugi zagovornici privatizacije tvrdili su kako će privatni sektor biti efikasniji, da su Britanske železnice staromodna firma koja ne traži prilike za zaradu na tržištu. Tvrdili su kako je železnica monopol kojoj je potrebna konkurencija, a to je na železnici vrlo komplikovana stvar. Takođe su tvrdili su da će s većom efikasnošću i više korisnika železnice trebati manje državnih subvencija. Ono što nisu rekli, ali su mislili, je da žele da razbiju sindikate kako bi ih oslabili.
Tako su Britanske železnice razbijene u 25 franšiza, tri teretne kompanije, trinaest inžinjerskih, jednu infrastrukturnu firmu, i još desetke manjih, sve u svemu više od sto. Sve su vrlo brzo prodali. Proces je uključivao čitav niz nelogičnosti. Kompanijama tako nije dozvoljeno da poseduju svoj vozni park, već iznajmljuju vagone od preduzeća koje se bave samo time. Korišćenje infrastrukture plaćaju pak infrastrukturnoj kompaniji. Vladi plaćaju za pravo da vode uslugu na pojedinoj liniji, ali za to su uglavnom subvencionirani. Ta je ekonomija neverojatno komplikovana.
U prvih nekoliko godina pojavili su se veliki problemi sa sigurnošću. Dogodile su se četiri velike nesreće što je bila direktna posledica žurbe s prodajom. Sigurnost se s vremenom poboljšala, ali Network Rail, infratrukturna firma, je bankrotitrala jer je bilo nemoguće ostvarivati profit. Ona je prvobitno prodata tako da su deonice ponuđene javnosti. Deonice su sa 3,30 funti skočile na sedamnaest funti, međutim, nakon nesreće u Hatfieldu 2000. godine i saznanja da su potrebna velika ulaganja, cena dionica je pala na tri funte i firma je bankrotirala. Privatizacija infrastrukturne firme nije funkcionisala. To niko drugi u Europi nije ni pokušao. Što se tiče preduzeća koje upravljaju putničkim linijama, neko vreme su dobro poslovale, zatim su neke upale u probleme pa ih je Vlada spašavala. Sada su opet mnogi u problemima.
Pozitivna je strana to je što se od 1994. godine broj korisnika železnice u Velikoj Britaniji udvostručio. Ljudi koji zagovaraju privatizaciju to, naravno, pripisuju privatizaciji, a ljudi kao ja smatraju da je to posledica niza drugih faktora.
Napisali ste u jednom od vaših tekstova kako je „željeznička industrija oblik ‘pretvaranja kapitalizma’ gde rizik ostaje u javnom sektoru“. Državne subvencije u železnice u Velikoj Britaniji nisu se smanjile, već su narasle.
Sa 1- 1,5 biliona funti subvencije su u jednom trenutku narasle na šest biliona, a sada na četiri iako mnogo više ljudi koriste železnice. Puno toga je bačen novac koji je uzrokovala složenost privatizacije. Na primer, ako vodite liniju od Londona do Newcastlea, a pruzi treba popravak pa druga firma popravlja trasu nekoliko dana, vi kao preduzeće koncesionar linije dobijate kompenzaciju, jer druga firma ometa promet, iako vi na kraju dana dobijate bolju uslugu. Niz takvih stvari doveo je do poskupljenja.
Ono što promovišu EU i Siim Kallas fundamentalno je pogrešno. Železnice su inherentno jedna operacija i takve treba da budu, ali ideologija je protiv toga. Gledaju zemlje kao što su Hrvatska, Češka ili Poljska s dugom tradicijom železnica koje subvencionišu države, ali nisu u najboljem stanju i verovatno imaju i snažne sindikate te kroz liberalizaciju žele razbiti sindikate. To je ono što stoji iza Kallasovih ideja.
Putovanje vozom skuplje je u Velikoj Britaniji od većine evropskih zemalja. Je li to takođe posljedica privatizacije?
Privatizacija je bila nepopularna, pa su morali javnosti dati neke ustupke. Rekli su da će država kontolisati cene. Međutim, neke karte jesu kontrolisane, neke nisu. Kontrolisana je, na primer, cena sezonske karte za ljude koji dnevno putuju vozom na posao. Pre je porast cene sezonske karte bio uslovljen formulom, „inflacija minus jedan posto“, a sada je „inflacija plus jedan posto“. Dakle, cena karte raste brže od inflacije i to je postalo političko pitanje. U Velikoj Britaniji sistem je takav da ako kupite kartu puno vremena unapred onda će cena biti dobra, međutim ako kupujete kartu u zadnji čas ona je suludo skupa.
Može li se reći da je uopšteno politika Evropske unije prema železnicama štetna?
Otpočetka se protivim politici koju promoviše EU. Smatram da je razdvajanje železničkog sastava suluda ideja. Prvo je to izvela Švedska, a onda smo u Britaniji napravili isto, samo još radikalnije. Razdvajanje železničkog sistema u delove kopiranje je sastava koji postoji u avionskom prometu. Međutim, reč je o potpuno različitim sastavima. Avioni koriste vazdušni prostor, dok vozovi voze na prugama koje su vrlo ograničene i ograničavaju koliko vozova može voziti u određenom intervalu. U vazdušnom prometu nije potrebna integracija između aviokompanija i aerodroma.
Železnice su pak prirodni monopol i integrisani posao. Svi delovi zahtevaju komunikaciju među sobom. Konkurencija na železnicama je suluda. Kada se poveća promet, želite upravo integraciju usluga kako bi se mogao maksimizovati broj linija koje imate. Međutim, celi proces vodi želja da se razbiju železnice kao što su ove vaše.
Od ove sezone mnoge su međunarodne linije između Hrvatske i susednih zemalja ukinute, jer kažu da nisu profitabilne. To nije proces koji se odvija samo u Hrvatskoj. Između Italije i Slovenije ne postoji više nijedna željeznička linija, Grčka je ukinula sav međunarodni promet…
Železnice nisu biznis, već socijalna usluga. Pogrešno je primjenjivati konvencionalne ekonomske modele na železnice, jer one omogućuju ljudima da putuju, važne su za turizam, regeneraciju nekog područja, razne aspekte ekonomije. Postoje stotine razloga zašto su železnice pozitivan način prevoza, pogotovo u kontekstu problema klimatskih promena. Pogrešno je na njih gledati kao nešto što gubi novac. Ni putevi ne zarađuju, pa postoji puno manje otpora ideji da država gradi puteve.
Napisali ste i knjigu o javno-privatnom partnerstvu u vezi londonske podzemne željeznice. Ni taj se model upravljanja nije pokazao uspešnim.
Cilj tog projekta takođe je bilo razbiti poslovanje. Obrnuto od železnica, u ovom je slučaju infrastruktura privatizovana, a linije su zadržane u javnom vlasništvu. Logika je bila nejasna i propala je. Eksperiment je završio s ponovnim otkupom infrastrukture što je poreske obveznike koštalo mnogo novca.
Počeli ste s kampanjom za laburističku kandidaturu za londonskog gradonačelnika na izborima 2016. godine. Nakon godina novinarskog rada, što vas je podstaklo na ulazak u politiku?
Smatram da nema dovoljno diskusije o transportnom pitanjima, a to je jedna od velikih stvari na koju gradonačelnik može uveliko uticati. Već dvadeset godina pišem o saobraćaju i imam neke ideje kako smanjiti automobilski promet u središtu Londona, povećati upotrebu bicikala i podupirati druge oblike prevoza. U početku sam mislio, čak i ako ne pobedim, bitno je popularizovati te ideje u javnosti. Međutim, sada kad sam krenuo s kampanjom, zapravo želim da pobedim. Kada pogledate Amsterdam i Kopenhagen, vidite kako su dugoročne saobraćajne strategije sasvim transformisale te gradove.