Category:

B&F Plus

Tradicija i moderna umetnost: Davidov sitni vez

by bifadmin 28. април 2023.

David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, bio je jedini muškarac koji se prijavio na konkurs za tradicionalnu izložbu rukotvorina „100 žena – 100 minijatura“ u organizaciji „Etno mreže“ i dobio nagradu za tehniku veza. Talenat za vez je nasledio od svojih baka, a želja mu je da se posveti stvaranju mode koja u sebi sadrži elemente veza. „Kao što slikar koristi boju i potez, ja u vezu koristim bod“, kaže za B&F mladi umetnik iz Zaječara.

Kada se pomene reč „vez“, prva asocijacija je tradicionalna odeća koju su nosile naše bake i njihove majke. Vez je oduvek bio neizostavan deo srpske tradicije. Vezom su se bavile žene u slobodno vreme i učio se od najranijeg detinjstva. Sprema za devojački miraz se sastojala od raznih komada odeće i tkanina koji su devojke vezle od malena. Osim što se smatrao ženskim poslom, vez je bio i pokazatelj društvenog statusa, ali i nacionalne i regionalne pripadnosti. Svako mesto imalo je specifičan vez koji su žene tog kraja čuvale i prenosile sa generacije na generaciju.

David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, dobio je inspiraciju za bavljenje vezom upravo zahvaljujući ženama iz prošlosti koje su svojim veštim rukama stvarale mala umetnička dela. I dan-danas se po mnogim kućama mogu naći vezeni peškiri, posteljina, ukrasi za nameštaj i delovi narodnih nošnji.

„Moje bake su se bavile tkanjem i vezom, tako da sam od njih nasledio talenat, a odatle se rodila i želja da probam i napravim nešto slično“, počinje svoju priču David koji se, pored veza, bavi i modnim dizajnom, gde takođe koristi vez koliko god je moguće. Kako kaže, privlači ga sve što se pravi ručno. „Moje interesovanje za bavljenjem tekstilom i modom se javilo tokom srednje škole, a na fakultetu sam jedva čekao da krenemo sa vezom, zato što me je oduvek ta tehnika najviše interesovala”.

Vez je kao slikanje na platnu

Inspiraciju nalazi u motivima istočne Srbije jer je i sam odatle, a osim izučavanja tradicije u rodnom Zaječaru, posebno se divi pravljenju pirotskih ćilima. „Uvek sam gajio ljubav prema onom narodnom, što je nama na neki način utkano u genetski kod. Maštao sam o tome da mogu da napravim moderan pristup toj tradiciji i zato sam odabrao tehniku veza“, kaže David.

Sagovornik B&F-a objašnjava da su tehnike tradicionalnog i primenjenog veza slične. Najveća razlika je u tome što moderni vez može da se prilagodi savremenom dobu i poveže sa drugim vrstama umetnosti. „Na fakultetu primenjujemo ono što je nama danas blisko, kao što su, na primer, moda ili umetničke instalacije. Razne teme mogu da se obrade kroz jednu staru tehniku veza i to ga održava“, priča David dok veze.

Prema njegovim rečima, vez je kao slikanje po platnu, jer se na kraju sve svodi na to da postoji podloga i nit. „Vez je jako sitan i upravo ta podrobnost koju ova tehnika nosi sa sobom je njena čar i lepota. To se ne može naći kod tkanja i pletenja. Dok vezete na platnu, vi kroz bod praktično slikate. Kao što neki likovni umetnik koristi boju i potez, ja u vezu koristim bod“.

David tvrdi da naučiti vez nije teško, ali treba strpljenja. Za bavljenje vezom potreban je đerđef, odnosno okvir pomoću kog se zateže platno na kom se veze, zatim platno ili komad odeće, konci, igla i makaze. Što se tiče podloge koja se koristi za vez, mogućnosti su velike: od široko rasprostranjenog platna, do kože, svile, pa i sintetičkih vlakana koja vešto imitiraju prirodu. David za sada radi samo na platnu, ali mu je želja da se u budućnosti oproba i na drugim podlogama, poput pliša, svile i kože.

Čuvar tradicije

Motivi koji ga privlače su vezani za naše kulturno nasleđe, i to su najčešće teme iz slikarstva, istorije i narodne baštine. „Nastojim da pravim modernu verziju naše tradicije i istorije, da ih praktično osavremenim i da na taj način stvorim svoj autentičan motiv. Trudim se da kroz svoj rad očuvam nešto što je naše”, ističe David.

Upravo u želji da osavremeni vez, prijavio se na konkurs za izložbu „100 žena – 100 minijatura“, u organizaciji „Etno mreže“. Iako je reč o takmičenju za koji se tradicionalno prijavljuju žene, to ga nije obeshrabrilo. Pitao je organizatore da li može da se prijavi i, nakon potvrdnog odgovora, počeo je da veze dve minijature. Tema izložbe je bila „Očuvanje narodne baštine i tradicije”, pa se David odlučio za motiv simbola Zaječara, arheološko nalazište Felix Romuliana i motiv sa mozaika Dionisa. „Uradio sam svoj doživljaj mozaika i našao sponu između samog mozaika i tehnike veza. Tako je nastao moj Dionis u vezu”.

Minijatura koju je radio je dimenzija 10x10cm i, kako kaže, to mu je bio najveći izazov. „Bilo je dosta zahtevno da motiv sa figurom smestim na malo platno, ali na kraju sam uspeo da realizujem svoju ideju i zadovoljan sam kako je ispalo“. Što se tiče vremena potrebnog za vez, za nagrađene minijature bilo mu je potrebno oko dve nedelje, dok za veće motive proces vezenja traje mnogo duže.

Vez i visoka moda

U budućnosti, David sebe vidi u radu sa tekstilom, ali kako kaže, pušta da se njegova budućnost veze sama od sebe. Nakon završenog fakulteta, David se nada da će moći da se posveti stvaranju mode koja u sebi sadrži elemente veza, jer tvrdi da vez u ovoj industriji ima puno potencijala, iako je to ručna tehnika koja iziskuje mnogo vremena. „Svedoci smo toga da se tradicionalni vez održava u visokoj modi koja je skupa upravo zbog toga što podrazumeva veliki broj sati ručnog rada i veliku veštinu“. Zato je, kaže, optimističan u pogledu budućnosti industrijskog veza, jer je podjednako dobar kao ručni, a povoljniji i dostupan običnom čoveku.

Davidov cilj je da inspiriše ljude da stvaraju. „Želim da svojim radom ukažem mlađim generacijama na vrednost onog što mi imamo i što bi trebalo da ponudimo svetu, jer svaka zemlja ima neku svoju osobenost. Verujem da su radovi sa motivima veza zaista naša specifičnost koja je vredna promocije“.

Koliko je vez utkan u našu tradiciju, pokazuje i primer veza na platnu „Pohvala knezu Lazaru“, delu monahinje Jefimije. Monahinja je ovo delo izvezla 1402. godine, kao pokrov preko kovčega za ubijenog kneza Lazara, i smatra se remek delom veziljske umetnosti. Spada u najznačajnije pesničke tvorevine srpske srednjovekovne književnosti i predstavlja važan istorijski izvor.

Katica Đurović

Biznis & finansije 208, april 2023.

28. април 2023. 0 komentara

Šta za nas znači upisivanje šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine?

by bifadmin 27. април 2023.

Srbija se s razlogom nalazi među prvih pet proizvođača šljiva u svetu, budući da ovdašnja klima i sorte šljive koje se u njoj gaje daju proizvod izvrsnog kvaliteta i arome. Pravilnom preradom takvih šljiva dobija se rakija koja može da parira najpoznatijim jakim alkoholnim pićima na svetu, ali da bi se to desilo potrebno je uvesti red u njenu proizvodnju i bolje je brendirati, kažu stručnjaci. Jedan korak u tom smeru je već načinjen upisivanjem na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

„Stavljanje srpske šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine je velika vest za našu zemlju. Nije bilo nimalo lako dospeti na tu listu, na kojoj je srpska šljivovica trenutno jedino jako alkoholno piće“, kaže za B&F profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ninoslav Nikićević, naš najveći stručnjak za rakiju. Međutim, dodaje da nam pomenuto priznanje neće mnogo značiti ako ne zaštitimo i tehnološki postupak proizvodnje rakije i geografsko poreklo šljivovice.

Uvođenjem reda u ovu oblast, šljivovicom ne bi više mogla da se nazivaju pića pomešana sa drugim destilatima. Tako bi proizvođači bili primorani da rakiju proizvode samo od voća čije ime ona nosi, a kupci bi bili sigurni šta kupuju, što bi se odrazilo i na prodaju našeg nacionalnog pića.

„Izvoz voćnih rakija je samo u prvih devet meseci prošle godine dostigao vrednost od 10 miliona evra. Ubeđen sam da bi mogao biti mnogo veći kada bismo zaštitili ceo postupak njene proizvodnje, počev od branja šljiva, preko fermentacije, destilacije, pa sve do sazrevanja rakije. Ovo nije samo spisak lepih želja, ja iz svog višedecenijskog iskustva znam da u inostranstvu postoji veliko interesovanje za kvalitetnu rakiju od šljive”, tvrdi profesor. To interesovanje nije novijeg datuma jer je rakija kroz istoriju zauzimala značajno mesto u našem izvozu. „Krajem 19. veka Srbija je Kaliforniji i Čikagu prodala šljive i šljivovice u vrednosti sadašnjih 37,5 miliona dolara i time otplatila celokupan devizni dug prema inostranstvu”, podseća Nikićević.

Zašto baš šljiva?

Naš sagovornik napominje da se rakija od šljive ne proizvodi samo na Balkanu, već i u Češkoj, Grčkoj, Italiji, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini i drugim evropskim zemljama. Međutim, srpska šljivovica je nešto posebno, jer njena specifičnost leži u povoljnom podneblju za uzgoj šljiva ali i u sortama koje mi koristimo. Iste te sorte na drugim prostorima ne daju ni približno dobru aromu kao u Srbiji. „Kada se sve iskombinuje – sastav tla, klimatski uslovi, sorte šljiva, pa i vrsta hrasta od kojeg se proizvode burad za starenje i odležavanje rakije – dobija se jedinstvena šljivovica izvanrednog kvaliteta“, ocenjuje Nikićević.

Branko Popović sa Instituta za voćarstvo Čačak detaljnije pojašnjava ovu tvrdnju svog nekadašnjeg mentora: „Naša zemlja je s dobrim razlogom među pet prvih proizvođača šljiva u svetu. Pre svega zato što one u Srbiji mogu da se gaje na celoj teritoriji zemlje, što znači da proizvodimo veliku količinu ovog voća – u proseku oko 500.000 tona godišnje“. Drugi, ali ne manje važan razlog jeste kvalitet tih šljiva. Mi smo, prema Popovićevim rečima, uspeli da očuvamo stare sorte poput crvene ranke, koje su se koristile i za ishranu i u proizvodnji rakije, ali i da uvezemo i stvorimo nove sorte, podjednako kvalitetne.

„Polovinom 19. veka krenuli smo sa uvozom požegače, izdašne sorte koja daje dobre prinose i veoma je zahvalna za proizvodnju rakije i suve šljive. Naša ekonomska moć je u tom periodu, uz svinjarstvo naravno, počivala na proizvodnji šljive. Međutim, dvadesetih godina prošlog veka pojavila se zarazna bolest ‘šarka šljive’ koja je počela da napada požegaču, a za koju do danas nije pronađen lek. Zbog nje su šljivici sa tada najdominantnijom vrstom šljive počeli da se suše, pa smo morali da nađemo novo rešenje. Tako smo počeli da stvaramo nove sorte“, priča sagovornik B&F-a.

Od tada do danas, Institut za voćarstvo Čačak stvorio je 18 sorti šljive, a prva generacija su čačanska rodna, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rana i čačanski šećer. Od ovih sorti, kao izuzetno kvalitetne za proizvodnju rakije izdvojile su se čačanska rodna i čačanska lepotica. Popović ne krije ponos što se zbog njih ime Čačka izgovara u svim šljivarskim zemljama sveta.

Na pitanje šta to srpske šljive čini posebnim, naš stručnjak odgovara da, posebno kada je u pitanju rakija, postoji više kriterijuma za procenu njihovog kvaliteta. „Prvi je količina rakije koja se može dobiti od određene količine šljive, što prevashodno zavisi od sadržaja šećera u tom voću. Po tom kriterijumu ekonomičnosti, mi imamo dobre šljive. Drugi kriterijum je sadržaj aromatičnih jedinjenja koja se prenose u destilat i daju rakiji prijatnu i prepoznatljivu notu. Naše šljive imaju veoma izraženu i prijatnu aromu”, kaže Popović i pojašnjava da su pojedine aromatične materije prisutne u šljivama identične onima koje daju naširoko poznate mirisne note parfema.

Rakija je „demokratsko“ piće

Naši sagovornici su saglasni da za proizvodnju kvalitetne rakije nije dovoljno samo imati kvalitetnu sirovinu, već i da se proizvođači moraju striktno pridržavati standarda u proizvodnji. „Samo onaj ko pošteno proizvodi rakiju, bez dodavanja šećera i alternativnih sredstava za ubrzano sazrevanje, dobija piće visokog, pa i izuzetnog kvaliteta. Treba imati u vidu da su troškovi takve proizvodnje veći, i da se ulaganja ne vraćaju u prvih nekoliko godina, pre svega zato što rakija mora dovoljno da odleži u buretu. Najbolje bi bilo da odleži bar pet godina u hrastovim buradima starijim od 80 godina, jer tako dobija izvanredan ukus i buke. Dakle, proizvodnja kvalitetne rakije jeste ozbiljan poduhvat, ali ako sve radite po pravilima, i te kako vam se može isplatiti”, ističe Nikićević.

On primećuje da u Srbiji raste svest o značaju proizvodnje rakije na ovaj način, što pokazuje i veliko interesovanje za njegove kurseve otvorene za široku javnost, a ne samo za studente Poljoprivrednog fakulteta. Profesor se nada da će se vremenom, kako budemo proizvodili sve kvalitetniju rakiju, dobar glas o našem nacionalnom piću proširiti i da će ono postati ekonomski isplativije. Da bi se to desilo, potreban nam je i bolji marketing koji bi istakao sve prednosti rakije u odnosu na druga jaka alkoholna pića.

„U svetu, na primer, postoji velika fama oko viskija. Ovo piće nalazi se na nekom nezvaničnom pijedestalu jakih alkoholnih pića. Ali, kada se realno sagleda tehnološki aspekt njegove proizvodnje, može se zaključiti da su šljivovica i konjak daleko kvalitetnija pića. Pre svega zato što se malt viski proizvodi od ječma i često meša sa ostalim vrstama viskija, a rakija i konjak se proizvode od čistog voća. Šećer iz voća se jednostavnije pretvara u etanol nego onaj iz žitarica, tako da je rakija znatno prirodnije i pitkije piće od viskija. No, viski je bolje brendiran jer ga proizvode oni koji cene sebe i svoju tradiciju”, konstatuje Nikićević.

Promociji naše rakije sada bi mogla da pomogne odluka Uneska da uvrsti srpsku šljivovicu na listu nematerijalne kulturne baštine, jer bolje brendirana i poznatija rakija moći će da se prodaje i u inostranstvu po većim cenama. Ipak, ne treba zaboraviti ni da nije sve u novcu, naglašava Popović: „Kada pogledamo druga kvalitetna jaka alkoholna pića, možemo uočiti da ona uglavnom nisu dostupna običnim građanima. Na primer, retko koje domaćinstvo u Francuskoj može redovno da uživa u kapljici dobrog konjaka. Kod nas je srećom situacija drugačija“. On navodi da je rakija „demokratsko“ piće jer je šljivovica pristojnog kvaliteta uglavnom dostupna prosečnim građanima, što je pozitivno jer svaki narod bi trebalo da ima mogućnost da koristi svoje tradicionalne proizvode.

„Što se tiče širenja na strana tržišta, ono se ne mora sprovoditi samo kroz klasične kanale prodaje. Mi možemo širiti glas o šljivovici i kroz gastronomsku ponudu za turiste koji obilaze našu zemlju. To je dobar način da se stranci upoznaju sa ovim pićem, pa da ga posle traže i kada se vrate u svoju zemlju. Postoji dakle više mogućnosti za promociju rakije, a po mom mišljenju najbolja reklama za nju je – degustacija“, zaključuje stručnjak iz Instituta za voćarstvo Čačak.

Marija Dukić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Milos Lopusina, Unsplash

27. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Marija Obradović, naučna saradnica u Institutu za noviju istoriju: Uticaj privatizacije na Beogradsku berzu i prodaju krompira

by bifadmin 26. април 2023.

Danas se na Beogradskoj berzi nalazi svega 0,34% firmi registrovanih u APR-u. Među njima nema onih koje pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću, niti ijednog javnog preduzeća. Srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%. Način na koji je izvršena privatizacija u Srbiji i destimulisan rad berze, izrazito je pogoršao standard najšireg sloja stanovništva i drastično uvećao mortalitet. O kvalitetu života govori podatak da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

U osnovi liberalne mantre koja dominira u ekonomskoj misli od kraja prošlog veka, privatizacija je predstavljena kao proces koji povećava produktivnost i razvija unutrašnje tržište kapitala. Preporučivana je za zemlje gde su privredni rast kočili nedostatak finansijskih sredstava i nerazvijena berza kao mesto za tržišnu dokapitalizaciju. Cilj, međutim, nije postignut ni u Srbiji, ni u Istočnoj Evropi. To je jedan od zaključaka istraživanja koje su o uticaju privatizacije na razvoj Beogradske berze sprovele dr Marija Obradović iz Instituta za noviju istoriju i dr Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka.

„Tržište kapitala u Srbiji karakteriše trgovanje malog obima i dubine, sa malo likvidnih hartija, koje je pri tom skupo, sa nestabilnim cenama i visokim rizicima. Privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala odnosno Beogradske berze. Trgovanje se već gotovo dve decenije obavlja isključivo akcijama koje su u ponudi po sili ranijih zakona o privatizaciji, a preduzeća sredstva neophodna za reprodukciju ili dodatnu akumulaciju ne ostvaruju putem emitovanja akcija na tržištu, nego to čine zaduživanjem. Nije postignuta ni veća efikasnost privrede, samo je promenjena vlasnička struktura, tako da je omogućeno oligarhiji da skoro besplatno ostvari kontrolu nad najvećim delom društvenog bogatstva, pri čemu je sva akumulacija uzeta iz društvenih sredstava. Sada je bitno ko je u toj preraspodeli društvene svojine postao vlasnik, a ko je izgubio sve kao radnička klasa“, kaže u razgovoru za B&F koautorka istraživanja Marija Obradović.

Podseća da je rad berze, posle pauze tokom perioda socijalizma, obnovljen 1989. godine, u početku kao Jugoslovensko tržište kapitala koje su osnovale 34 tada najveće banke, a prvo trgovanje akcijama pokrenuli su Sintelon i Auto kuća Kikinda. Posle raspada zemlje, 1992. institucija menja ime, nastaje Beogradska berza koja je imala 50 članica uglavnom iz bankarskog sektora, a osnivač je bila Republika Srbija. Danas berza ima 21 člana, najveći je udeo NLB Komercijalne banke, 45,1%, sledi Rajfajzen sa 43,9%, dok se učešće ostalih članica kreće od 3,8% pa naniže.

Uspon i pad

„Beogradska berza se najbrže razvijala od 2000. do 2002. godine, kada se trgovalo akcijama oko hiljadu preduzeća, ali su i tada obim i promet bili jako niski. Firme su se uglavnom našle na berzi jer je državni deo njihovih akcija, prema tadašnjem zakonu, bio u Akcijskom fondu koji je imao obavezu da ih iznese na tržište kapitala. Jedino je Naftna industrija Srbije dodatno emitovala akcije, a ona se i sada nalazi na Beogradskoj berzi. Opstalo je još nekoliko preduzeća, poput Jedinstva iz Sevojna, Metalca, Hemofarma, privatizovanim po prvom zakonu iz 1989. godine, kojim su radnici mogli da otkupljuju akcije. Međutim, takvih preduzeća u odnosu na ukupan broj, jako je malo i imate čitave opštine, poput Zemuna, u kojima nijedno nije preživelo privatizaciju. Danas je promet na Beogradskoj berzi upola manji, vidan je nedostatak tržišnog materijala, pa se pretpostavlja da vlasnici štednje investiraju u inostranstvu. Više je nego prepolovljen broj firmi čijim se akcijama trguje na Belex-u, jer se od ukupno 136.490 preduzeća registrovanih u APR-u, na berzi nalazi samo 467 ili 0,34%, većina iz obaveza po ranijim privatizacionim zakonima“, kaže Obradović i dodaje da tržište kapitala u Srbiji ne vrši alokaciju kapitala i ne usmerava viškove štednje u privredu, jer je većina firmi koje se nalaze na berzi tržišno neaktivna i ne privlači pažnju investitora.

Kao jedan od razloga navodi da je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, čija je primena počela godinu dana kasnije, dodatno oslabljena motivacija za uključivanje u berzansko trgovanje, jer je omogućena prodaja i prenos kapitala zaposlenima bez naknade a ne kroz berzanske mehanizme i inicijalnu ponudu. Najzad, kad je 2014. uvedena slobodna pogodba kao metod privatizacije, prelivanje iz društvenog kapitala postaje još izrazitije, a čitav proces karakterišu sumnjivi potezi i prodavca i kupaca.

Dodaje da se na Beogradskoj berzi ne nalaze preduzeća koja pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), te nijedno veliko državno ili javno preduzeće, poput Pošte, Telekoma, EPS-a. Dodatno, u maju prošle godine srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%, a sada je udeo uglavnom jednocifreni, nekada i manji od jednog procenta.

Zlatne sedamdesete

„Nema dodatnog kapitala, sve akcije samo su derivati iz društvene svojine. Pri tom, sama Beogradska berza nije tome doprinela. Tehnički je vrlo modernizovana, povezana i sa evropskim i sa berzama na Istoku, ima posebne veze na Bečkoj berzi, a od avgusta 2021. u njenoj strukturi je Atinska berza sa udelom od 10,24%, tako da vlasnici hartija koji ovde trguju mogu kapital da ponude trgovcima u Atini i obrnuto. Prvi put je jedna inostrana berza postala vlasnik dela kapitala Beogradske berze i omogućila joj da postane vidljiva na globalnoj investicionoj mapi, da uvede nove finansijske instrumente, čime je olakšan pristup velikim međunarodnim investitorima, bankama i njihovim klijentima. Dakle, nema tehničkih ograničenja koji proizvode nizak promet, uzrok je sistemski“, ističe naša sagovornica. Ona ukazuje da je pozicija na berzi ogledalo uspešnosti preduzeća, ali i političko ekonomskog sistema u celini, pa ovakvo stanje govori da privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala, tehnološkog napretka, razvoja konkurencije, ni do povećanja produktivnosti.

Naglašava da je tehnološki napredak privrede u Srbiji na nivou 70-ih godina, slično je i u Hrvatskoj, delimično Sloveniji, dok su privrede BiH, Makedonije ili Crne Gore potpuno devastirane. Privreda Srbije, prema poslednje objavljenim podacima za 2021. godinu, sada ostvaruje tek oko 40% BDP-a po glavi stanovnika u odnosu na 1989. godinu koja se uzima kao referentna, a od bivših republika SFRJ najviše se približila Slovenija sa ostvarenih 70%. Pri tom, sve republike su pre privatizacije imale uzlazni privredni rast, da bi u poslednje tri decenije, tokom tog procesa, zabeležile realan pad BDP-a.

„Posledice privatizacije najviše su pogodile široke slojeve stanovništva, čiji se kvalitet života znatno pogoršao. Primanja radničke klase gotovo su prepolovljena ako se gledaju nadnice, a situacija postaje teža kada se u računicu uključi i raniji društveni standard, od dostupnosti školovanja, lečenja, pa do rešavanja stambenih pitanja. I penzioneri postaju sve ugroženija kategorija, jer im primanja čine svega 40% od prosečne plate i imaju još teži pristup zdravstvenoj zaštiti. To se odražava i na trend smanjenja stanovništva, čiji uzrok nije samo nizak natalitet i migracije, nego pre svega ogroman mortalitet. Pedesetih godina, kada je Srbija imala približno kao i sada oko šest do 6,5 miliona stanovnika, godišnje je u centralnoj Srbiji i Vojvodini umiralo oko 76.000 ljudi, dok je 2022. umrlo blizu 111.000. Uz uvećanu stopu smrtnosti ide i smanjenje životnog veka, što je prisutno i u celoj Istočnoj Evropi, u Rusiji čak za tri godine, dok je kod nas oko godinu i po“, kaže Obradović i dodaje da o kvalitetu života govori činjenica da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023.

26. април 2023. 0 komentara

B&F Plus IT i nauka

Da li bi roboti bili bolji izvršni direktori od ljudi: Neumoran račundžija, loš pregovarač

by bifadmin 25. април 2023.

Ako bi se rukovodili elementarnom finansijskom računicom, veštačka inteligencija bi bila mnogo isplativiji kandidat za poziciju izvršnog direktora u preduzeću nego čovek. Zagovornicima ove opcije stoje na putu istraživanja među upravljačima, akcionarima i zaposlenima u kompanijama, koja pokazuju da ogromna većina smatra kako bi mašina verovatno bolje računala, ali bi zato bila očajan sagovornik i pregovarač, i samim tim bi donosila „sumnjive“ odluke. Malo je onih koji veruju da će mašine ikada biti u stanju da komuniciraju kao ljudi.

Kompanija za onlajn klađenje „NetDragon Websoft“ sa sedištem u Hong Kongu, koja godišnje prihoduje 2,1 milijardu dolara, imenovala je prošloga avgusta novu izvršnu direktorku. „Prva dama“ u kompaniji, Tang Ju, zadužena je da na osnovu podataka na nivou cele grupe donosi odluke o daljoj poslovnoj strategiji, procenjuje rizik i predlaže mere za povećanje produktivnosti koje bi ujedno snizile troškove. Drugim rečima, odgovorna je za sve ono što bi trebalo da radi jedan tipičan izvršni direktor.

Stvar je u tome što Tang Ju nije nimalo tipična. Ona radi 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, nema godišnje odmore i za sav taj trud ne prima platu. Ulaže nadljudske napore u svoj posao i nema nijednu ljudsku potrebu, jer je – robot.

Vlasnici kompanije „NetDragon Websoft“, koji u promotivnim spotovima o novoj izvršnoj direktorki ne propuštaju da istaknu kako bezrezervno veruju u veštačku inteligenciju, tvrde da do sada nisu imali bilo kakvu finansijsku štetu, iako robot upravlja imovinom koja se procenjuje na 10 milijardi dolara. Naprotiv, kompanija je uverena da će im Tang Ju, koja ne pati o ljudskih slabosti (uključujući i očekivanja da bude plaćena za svoj rad), obezbediti zavidan deo kolača na svetskom tržištu metaverzuma, za koje se procenjuje da će do 2025. dostići vrednost od 280 milijardi dolara.

Preplaćeni da proizvode gubitke

Kompanija iz Hong Konga je, međutim, i dalje izuzetak u odluci da na samom vrhu operativne hijerarhije zaposli veštačku inteligenciju. Štaviše, u lavini tekstova o zameni ljudske radne snage robotima, sve su češći zajedljivi komentari da su izvršnim direktorima puna usta hvalospeva o automatizaciji kada govore o tome da bi ona trebalo da zameni radnike, ali da niko od njih ne upire prstom na sebe.

Ako su razlozi za automatizaciju pre svega veća produktivnost uz finansijske uštede, zar ne bi bilo logično da se, pored magacionera, vozača kamiona, službenika na manje zahtevnim administrativnim poslovima i ostale „boranije“, porazmisli i o rezanju troškova automatizacijom izvršnih direktora sa astronomskim platama? Neke računice u SAD pokazuju da izvršni direktor danas ima prosečnu platu koja iznosi oko 400 prosečnih radničkih plata, ali je mnogo primera da ta razlika može biti i veća.

Tako je izvršni direktor Amazona Endi Džesi nagrađen 2021. godine izdašnom sumom od 213 miliona dolara, što je jednako ukupnoj zaradi koju je te godine primilo 6474 zaposlenih u ovoj američkoj kompaniji. Amazon, osim što je poznat kao žestoki zagovornik automatizacije, uključujući i sopstvene redove, proslavio se tokom prošle i ove godine i po tome što je zbog posledica tekuće krize otpustio 27.000 radnika, uprkos blistavo plaćenom izvršnom direktoru.

Stoga je i najtvrdokornijim pobornicima slobodnog tržišta teško da opravdaju astronomske bonuse mnogih izvršnih direktora kada se oni uporede sa njihovim učinkom u preduzeću. Studija koju je sproveo univerzitet Kornel u više od 400 američkih kompanija je pokazala da je u petini firmi sa najbolje plaćenim izvršnim direktorima, ulaganje od 100 dolara za nešto manje od deset godina donelo dobit od 265 dolara. Tokom istog perioda, u petini firmi sa najmanje plaćenim izvršnim direktorima, ulaganje od 100 dolara je obezbedilo zaradu od 367 dolara. Dakle, izvršni direktori koji su bili manje plaćeni su i pored toga doneli veću zaradu svojim kompanijama od onih preplaćenih.

Zagovornici da se izvršni direktori zamene robotima, često se pozivaju na još pogubnije primere, kada su prvi ljudi u kompaniji doveli preduzeće do katastrofalnih finansijskih rezultata. Među kandidatima za vrh crne liste je Dejvid Zaslav, izvršni direktor „Vorner brosa“, koji je dobio 247 miliona dolara 2021. godine, a naredne je proglašen za najgoreg izvršnog direktora jer su zbog njegovih strateških promašaja akcije kompanije pale za 37%. U tom društvu su izvršni direktor „Hiltona“ Kris Neseta, koji je zaradio 55,9 miliona dolara a proizveo gubitke od 720 miliona, izvršni direktor „Boinga“ Dejvid Kalhun, koji je nagrađen sa 21,1 milion dolara a napravio je gubitke od 12 milijardi dolara. I tako dalje, ima ovakvih primera na bacanje…

Kada se na taj način postave stvari, čini se da bi bilo kakav robot bolje upravljao preduzećem od ovakvih stručnjaka, koji se podvode pod ljude. Kao glavni razlog za loše odluke navodi se način na koji se nagrađuju izvršni direktori sa akcentom na godišnjem bonusu a ne na plati, koji ih zato podstiče da se usmere na kratkoročne, sopstvene interese umesto na dugoročne rezultate. No, da li je rešenje u promeni sistema nagrađivanja, ili u tome da se ljudi i na ovim pozicijama zamene mašinama? Posebno ako se ima u vidu da već sada veliki broj podataka na osnovu kojih izvršni direktori donose odluke, prikuplja i obrađuje veštačka inteligencija?

I od lošeg ima gore

Ma koliko nadmoć u baratanju gomilom podataka i osnovna finansijska računica o isplativosti bile na strani robota, brojna istraživanja o automatizaciji poslovanja, uključujući i novija poput onog koje je sproveo OECD, pokazuju da je (ne)sposobnost mašina da kvalitetno komuniciraju ključna prepreka za ovakvu mogućnost. Jedna od autorki OECD istraživanja, Margareta Lejn, navodi da su u njihovim analizama kako bi automatizacija u različitim profesijama doprinela privrednom napretku, izvršni direktori na samom začelju liste.

Preko 95% članova upravnih obora, vlasnika i akcionara ukoliko je kompanija na berzi, izjasnilo se protiv veštačke inteligencije na čelu preduzeća, jer pre svega ne mogu sebe da zamisle da razgovaraju, raspravljaju i konsultuju se sa robotom. Ovaj deo ispitanika je vrlo rezervisan prema odlukama koje bi donosila veštačka inteligencija, jer statistika i brojke jesu važne, ali one ne znače mnogo bez poslovnog iskustva i razmene mišljenja. To naročito važi za iznenadne, pa time i teško predvidive situacije samo na osnovu matematike, kao što je slučaj u sadašnjoj krizi.

Identično viđenje imaju i menadžeri u kompanijama, kojima je teško da prihvate da bi podnosili izveštaje robotu, a još teže da bi mašini morali da objašnjavaju svoje ideje i pravdaju predloge za unapređenje poslovanja. Nisu mnogo raspoloženiji ni da u nabavci, prodaji i drugim vidovima saradnje sa partnerima i klijentima pregovaraju sa mašinom, ako bi ona bila na čelu neke od firmi sa kojima posluju. Glavne sumnje vezane su za komunikaciju, jer ocenjuju da mašine, ma koliko napredne, nisu u stanju da razumeju razlike u stavovima, pogotovo kada su u pitanju nijanse koje nekada mogu biti od presudne važnosti u poslu.

Slične zamerke ima i većina zaposlenih, s tim što je oko 30% radnika izjavilo da bi mašina možda ipak bila bolji izvršni direktor. Ali Margareta Lejn smatra da je ovaj procenat upitan i da on možda više odslikava negativan odnos radnika prema preplaćenim izvršnim direktorima, nego njihovo poverenje u veće sposobnosti veštačke inteligencije. To sugerišu drugi odgovori, u kojima gotovo 98% zaposlenih ne želi da u razgovorima za posao komunicira sa robotom, niti da im neposredni nadređeni bude „automatizovan“.

Mada se komunikacija ne navodi kao ekonomska stavka u bilansima kompanije, kada dođe do poslovnog neuspeha uvek se pokaže da je loše razumevanje među zaposlenima bilo jedan od najvećih problema. Ovo upućuje da je malo ljudi koji su zaista vešti u komunikaciji, ali je očigledno još manje onih koji veruju da će mašine u tome ikada dostići, a kamoli prestići čoveka.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: Aideal Hwa, Unsplash

25. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Dejv Birs, koautor knjige „Trenje“ o nesvakidašnjem pristupu poslovanju: Kako osloboditi srećne hemikalije u mozgu vašeg kupca

by bifadmin 24. април 2023.

Danas se insistira na tome da informacije i proizvodi budu što dostupniji ljudima, i malo je stvari oko kojih zaista moramo da se potrudimo. Zato smo prestali da cenimo proizvode, a u nekim slučajevima i ljude, kaže britanski stručnjak Dejv Birs, koji kompanijama predlaže drugačiji pristup prodaji – podsticanje kupaca da ulože više truda u korišćenje određenih proizvoda kako bi ih više cenili.

„Ljudi su po svojoj prirodi lenji. Da nisu takvi verovatno bi još uvek živeli u pećinama, lovili opasnu divljač improvizovanim kopljima i živeli dvostruko kraće nego danas. Međutim, u proteklim milenijumima svojski su se potrudili da sebi olakšaju život. Sada većinu teških poslova umesto nas obavljaju mašine a mi zarađujemo sedeći ispred kompjutera. To je znatno lakše i bezbednije od toga da bosonogi prelazite silne kilometre u potrazi za hranom koju ćete možda uloviti, a možda i nećeteȋ, ocenjuje Dejv Birs, koji je bio kreativni direktor vodećih reklamnih agencija u 9elikoj Britaniji, a danas je autor knjiga i predavač, što mu pruža mogućnost da slobodnije ispoljava svoj kreativni potencijal.

Tokom svog izlaganja na konferenciji DIDS 2022, Birs je istakao da aktuelno stanje ne pogoduje razvoju ljudskih bića koja su ȌdizajniranaȊ da budu aktivna, i fizički i mentalno. Jer, sve manje se krećemo i razmišljamo, preterano se oslanjajući na tehnologije. Primera radi, počeli smo da gubimo sposobnost za orijentaciju u prostoru, jer smo navikli da nam mobilni telefon pokazuje kada i gde da skrenemo.

Zato ovaj stručnjak za marketing predlaže da se trgnemo iz ušuškanosti i da učinimo svoj život i poslovanje nešto težim, tako što ćemo u njih uneti „trenje“. Isti princip može se primeniti i na prodaju robe. Da biste bili uspešni u tome, trebalo bi da znate razliku između dobrog i lošeg trenja, kao i da naučite da ga pravilno dozirate kako biste povećali vrednost vaših proizvoda, savetuje Birs. Drugim rečima, potrebno je promeniti stav da kupovina i upotreba svakog proizvoda moraju da budu što jednostavniji.

Mada ovakav pristup deluje naizgled nelogično, njegovu delotvornost potvrđuju psiholozi ali i brojni primeri iz prakse. Poznat je slučaj kada je Betty Crocker, čuvena prehrambena robna marka u SAD, sredinom prošlog veka plasirala na tržište instant mešavinu za mramorni kolač, u koju je trebalo dodati samo malo vode, promešati smesu i staviti je u rernu. Iako su testovi pokazali da potrošači ne razlikuju ukus „domaćih“ i kolača pripremljenih od ove mešavine, ona se veoma loše prodavala. Ispostavilo se da je domaćicama, kojima je bilo jako važno da se vrednuje njihov trud u kuhinji, smetala upravo mogućnost da dobiju „sve na gotovo“. Na taj način se umanjivao njihov napor koji ulažu u pripremu hrane, pa je kompanija, uvidevši svoju grešku, izbacila jedan sastojak iz mešavine, ubacila u recept da se pored vode dodaju i dva jajeta i prodaja je skočila.

Uticaj „unutrašnje hemije“ na ponašanje kupca

Taktika „malo otežati“ je, naravno, neracionalna kada je reč o potrošnji svakodnevnih proizvoda, kao što su hleb i druge osnovne namirnice. „Trik je u tome da prepoznate za koju robu i za koju grupu kupaca treba dodati malo trenja“, kaže Birs. U tome može pomoći neuronauka, koja pruža informacije o načinu funkcionisanja ljudskog mozga, odnosno o jedinjenjima u ljudskom organizmu koje je potrebno aktivirati da bi se kupac više zainteresovao za određeni proizvod.

Takvih jedinjenja ima pet i bolji efekat se postiže kada se istovremeno deluje na više njih. Jedna od pomenutih hemikalija je hormon adrenalin, koji kada poraste kod ljudi izaziva uzbuđenje. Druga je dopamin, koji organizam luči ne samo kada dobijemo neku nagradu već i dok je iščekujemo. Sledi ih oksitocin, hormon ljubavi, koji se oslobađa prilikom dodira ili blizine dragih osoba. Ne treba zaboraviti ni serotonin, koji je odgovoran za naše ambicije. Njega proizvodimo kada uspemo da pobedimo druge u nekoj igri ili kada se popnemo na zadovoljavajuću poziciju na društvenoj estvici. Drugim rečima, kada se na neki način istaknemo. I poslednji, ali ne manje važan, je enzim endorfin, koji deluje na naš organizam poput morfijuma.

Kompanije koje beleže dobru prodaju i postižu veliku vrednost za svoje proizvode uspešno podstiču kupce da luče ove hormone. Recimo, prilikom kupovine ekskluzivnih proizvoda kod ljudi se aktivira adrenalin, zato što su došli u posed nečega vrednog, zatim dopamin jer su dobili ono što smatraju nagradom i serotonin, jer doživljavaju da su kupovinom ekskluzivnog proizvoda uzdigli svoj status na društvenoj lestvici. Upravo zbog toga oni žele da imaju skupocen brendirani sat, iako i svaki drugi sat na tržištu pokazuje isto vreme, tvrdi Birs. Proizvod je najlakše učiniti ekskluzivnim podizanjem njegove cene, jer tada većina ljudi neće moći da ga priušti. Ali, postoje i drugi načini, kao što je limitiranje količine neke robe na tržištu ili odabir grupe potrošača kojoj će ta roba biti ponuđena, dok će svi ostali biti izostavljeni.

Osim ekskluzivnosti, kupcima je ponekad potrebno ponuditi i smisao i podstaći ih da se više angažuju. Dobar primer je sajt eHarmony, popularna američka platforma za upoznavanje preko koje je sklopljeno četiri odsto brakova u S$D. Da bi neko postao član, on mora da napravi svoj profil, da nađe lepe fotografije, napiše silne hvalospeve sebi, ali i da popuni upitnik od čak 140 pitanja i tek potom može da potraži partnera preko platforme. Za razliku od ovog sajta, postati član na Tinder mreži je mnogo jednostavnije. „Na primer, možete se učlaniti direktno sa Fejsbuka koji automatski preuzima vaše podatke, pa ne morate praktično ništa da radite“, navodi Birs, ali ističe da zato između ove dve platforme postoji ogromna razlika. eHarmony se smatra ozbiljnijom platformom preko koje neko može da upozna budućeg supružnika, a Tinder aplikacijom preko koje ljudi nalaze kratkotrajnu zabavu.

Različita istraživanja su pokazala da ljudi mnogo više cene ono oko čega su morali da se potrude, kao i da lakše razvijaju emotivnu vezu prema takvim proizvodima. Taj princip je mudro iskoristila IKEA, smatra britanski stručnjak.

Kako motivisati zaposlene

„Motivacija za kupovinu može biti i želja da pripadate određenoj grupi, kao na primer prepoznatljivoj skupini vozača Harli Dejvidson motora. Takođe, kada ljudima pružite osećaj da su deo nečega velikog i važnog, oni će biti spremniji da opravdaju to vaše poverenje. Ovo ne važi samo za prodaju robe i usluga, već generalno u poslovanju“, tvrdi Birs i kao primer navodi Wikipediju koju ljudi redovno pune sadržajem, provodeći na njoj sate i sate bez ikakve nadoknade jer veruju u to što rade. „Da bi neka kompanija uspela ovako da motiviše kupce ali i svoje zaposlene, naravno ne da rade volonterski već da se više unose u svoj posao“, pojašnjava Birs, „ona mora da ih inspiriše, da ih okupi oko neke ideje ili stava“.

Od pomoći bi bilo i da poslodavci svojim zaposlenima omoguće veću autonomiju u radu kako bi se oni osećali poštovanije, kao i mogućnost usavršavanja. To, prema rečima britanskog stručnjaka, uključuje organizovanje treninga za zaposlene čak i kada postoji mogućnost da oni, zahvaljujući stečenom znanju, pređu kod drugog poslodavca.

Potrebno je redefinisati još jedan mit koji se nameće u poslednjih nekoliko godina i zasniva se na stavu da je neophodno maksimalno pojednostaviti obavljanje radnih zadataka u preduzećima. „Mnoge kompanije se oslanjaju na softvere koji im pomažu u organizaciji posla i redovno mere efekte poslovanja i rada zaposlenih. Ali, takvi softveri se ne bave razlikama između zaposlenih i specifičnostima svake jedinke. Niti umeju da motivišu ljude“, tvrdi Birs.

Prema njegovim rečima, nije dobra ni sve učestalija praksa u HR odeljenjima da se obeshrabruje svaki sukob mišljenja u kompaniji. Na taj način se na mala vrata uvodi autocenzura koja blokira inovativnost. Sve pomenuto doprinosi stvaranju armije radnika koji svi razmišljaju na isti način, u zadatim okvirima, umesto da te granice pomeraju, upozorava britanski stručnjak.

Biznis & finansije 208, april 2023.

24. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Sve glasniji zahtevi da se vrati poreski kredit na ulaganja u opremu: Privrednike nema ko da čuje

by bifadmin 21. април 2023.

Četiri petine privrednika u Srbiji smatra prioritetnim da država vrati poreski kredit za ulaganje u osnovna sredstva za poslovanje, pokazuju istraživanja PKS. Uprkos tome što preduzeća i poslovna udruženja već godinama traže da se vrati ova poreska olakšica, Ministarstvo finansija odbija da usvoji taj predlog, bez jasnih obrazloženja u javnosti šta su razlozi.

Poreski kredit za ulaganje u nekretnine, postrojenja, opremu i biološka sredstva, a ne i za ulaganja u ostalu imovinu, kao vid podsticaja novim investicijama, uveden je 2013. ali je krajem te godine i ukinut. Zakonom o porezu na dobit pravnih lica bili su propisani slučajevi u kojima poreskom obvezniku može da se umanji poreska obaveza po osnovu tog ulaganja.

Pravo na poreski kredit priznavalo se u iznosu od 20% od izvršenog ulaganja, s tim što iznos nije mogao biti veći od 50% od obračunatog poreza u godini u kojoj je bilo ulaganje. Malom pravnom licu priznavalo se pravo na poreski kredit od 40% od vrednosti ulaganja, a iznos nije mogao biti veći od 70% od obračunatog poreza. Ako je u istoj godini umanjenje po osnovu poreskog kredita premašivalo 50%, odnosno 70 procenata obračunatog poreza za tu godinu, razlika se mogla preneti u sledeće godine, odnosno u roku od 10 godina.

Poreski obveznik, pri obračunu obaveze za porez na dobit pravnih lica, morao je prvo da koristi poreski kredit po osnovu ulaganja u osnovna sredstva ostvaren u tekućoj godini, a tek onda poreske kredite prenete iz ranijih godina.

Tek uvedeno, pa ukinuto

Izmenama zakona iz decembra 2013. ova olakšica je potpuno ukinuta, a povećani su brojni podsticaji kod novih ulaganja, čime su postojeće kompanije stavljene u nepovoljniji položaj. Većina firmi „sa stažom“ je tada ukazivala da ne mogu da izdrže konkurenciju novoosnovanih preduzeća, ali ni uvoznika koji robu kupuju od inostranih proizvođača koji uživaju subvencije svojih matičnih država.

Usledili su zahtevi privrednika i preduzetnika, kao i njihovih udruženja, da im Ministarstvo finansija vrati poreski kredit na ulaganja koji bi iznosio 100% vrednosti ulaganja u osnovna sredstva, bez ograničenja u odnosu na poresku obavezu. Predloženo je, takođe, da poreski obveznik ima pravo da koristi poreski kredit po osnovu ulaganja u osnovna sredstva iz prethodnih godina bez vremenskog ograničenja, odnosno najkraće u narednom roku od pet godina, što je rok uobičajen u uporednoj pravnoj praksi.

Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, prosečna tehnološka starost mašina, opreme i alata u Srbiji je 27,5 godina, što je 12 godina ispod proseka u Evropskoj uniji i direktno utiče na nivo tehnološke razvijenosti privrede i na niske zarade zaposlenih. Taj problem je posebno izražen na jugu Srbije, gde je oprema u proseku stara preko 30 godina, pa bi oslobođenje od poreza za ulaganja u nabavku novih mašina i opreme, u znanje i nove tehnologije dodatno doprinelo i smanjenju ogromnih regionalnih razlika i velikih razlika u standardu stanovništva.

Obrazloženje Ministarstva finansija za ukidanje poreskog kredita, u vreme fiskalne konsolidacije javnih finansija, bila je da će time biti povećana naplate javnih prihoda. Predstavnici tog resora su navodili da su brojne studije pokazale da, pri niskoj poreskoj stopi, poreske olakšice ne predstavljaju efikasan mehanizam podsticanja investicija, odnosno ne utiču presudno na odluku za ili protiv ulaganja, pa je procenjeno da ukidanje tog poreskog podsticaja neće imati značajan uticaj na opredeljenje za investiranje.

Preporuka koja se ne miče iz čekaonice

Preporuka o poreskom kreditu za ulaganje u opremu je predlog Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) koji najduže od svih čeka na usvajanje, još od 2008. godine.

„U prvih nekoliko godina smo predlagali da se tadašnji sistem unapredi jer su privrednici zakonom bili obavezani da prvo moraju da iskoriste poreski kredit ostvaren u tekućoj godini pa onda iz prethodnih, s tim što su to morali da urade u roku od 10 godina, pa se moglo dogoditi da i ne iskoriste sve poreske kredite. Predlog je bio da im se ukine ograničenje od 10 godina, a potom smo sugerisali da se ukine ograničenje visine poreskog kredita. Predložili smo kroz Sivu knjigu da i pravna lica i preduzetnici mogu da dobiju poreski kredit do 100% izvršenih ulaganja. Nažalost, u decembru 2013. je ova olakšica u potpunosti ukinuta, tako da je od tada preporuka obuhvatila i inicijativu da se poreski kredit vrati“, kažu u NALED-u za B&F.

U ovom udruženju procenjuju da to ne bi donelo veće smanjenje poreskih prihoda za državu, dok bi pozitivni efekti na drugoj strani bili značajni. „Država se opredelila za drugačiji koncept i uvela podsticaje kod novih ulaganja, odnosno za novoosnovane kompanije, čime su one u odnosu na postojeće dobile značajnu konkurentsku prednost. Zbog toga su privrednici morali da se dovijaju, pa se događalo da postojeće kompanije osnivaju nova privredna društva kako bi na taj način ostvarili pravo na podsticaje, a neke od posledica su bile dodatno komplikovanje poslovanja i smanjenje pravne sigurnosti kooperanata takvih kompanija“, smatraju u NALED-u.

Imajući u vidu koliko dugo se ova preporuka nalazi u Sivoj knjizi i da poslednjih deset godina nije bilo promena po ovom pitanju, nisu u potpunosti optimisti da će se situacija promeniti, ali i dalje veruju da bi se to moglo dogoditi. Na pitanje šta bi za mala i srednja preduzeća značilo vraćanje te poreske olakšice, odgovaraju da je za sve privredne subjekte, a posebno za male firme, poreski kredit važan kako bi na jasan način dobili priliku da ulažu u modernizaciju poslovanja i poboljšanje konkurentnosti. Za male privrednike to je značajna olakšica, imajući u vidu njihove ograničene resurse i kapacitete da ulažu u razvoj poslovanja kroz nabavku osnovnih sredstava.

Privrednici neće odustati

Privredna komora Srbija u poslednjih pet godina takođe predlaže vraćanje ovog vida podsticaja za mikro, mala i srednja preduzeća. PKS je anketirala 305 firmi, od kojih je 80% iskazalo interesovanje za vraćanje poreskog kredita.

„Inicijativom PKS predloženo je da se poreski kredit vrati za sve privredne subjekte koji izvrše ulaganja u osnovna sredstva tako da poreski kredit iznosi 100% izvršenih ulaganja u osnovna sredstva, bez ograničenja u odnosu na iskazanu poresku obavezu. Predložili smo i da se iskazani poreski kredit može koristiti u narednim godinama poslovanja, bez vremenskog ograničenja, odnosno najkraće u narednom roku od pet godina“, kaže za B&F Gordana Jelisavčić iz Centra za privredna pitanja PКS.

Međutim, Fiskalna strategija za 2023. godinu sa projekcijama za 2024. i 2025. ne predviđa uvođenje stimulativnih mera, koje po karakteru odgovaraju nekadašnjem institutu poreskog kredita za ulaganja u osnovna sredstva, napominje Jelisavčić i dodaje:

„Ponovno uspostavljanje poreskog kredita za sva pravna lica koja izvrše ulaganja u osnovna sredstva su od značaja zbog stimulisanja novih ulaganja, proširenja proizvodnih kapaciteta kao i modernizacije proizvodnje. Privrednici, a posebno mikro, mala i srednja preduzeća, vide poreski kredit kao pomoć u poslovanju kroz umanjenje fiskalnih nameta, a ušteđena sredstva bi bila iskorišćena za izmirenje dospelih poslovnih obaveza, isplatu zarada zaposlenima, za nova ulaganja i proširenje proizvodnje uz dodatno zapošljavanje“.

U Ministarstvu finansija za B&F nisu hteli da odgovore na pitanje da li razmatraju sve glasnije zahteve privrednika da ponovo imaju poreske olakšice ukoliko nabavljaju nova sredstva za rad.

Bez obzira na gluvoću nadležnih, privrednici, posebno tekstilna industrija, neće odustati od zahteva da plaćaju manji porez ako modernizuju poslovanje, kaže za B&F direktorka Klastera modne i odevne industrije Srbije Slađana Milojević. „Poreske olakšice su nam potrebne za ulaganja u napredak, posebno u digitalizaciju. Bez toga naša privreda ne može da uhvati korak sa svetom. To je važno za svaku proizvodnju, a posebno za tekstilnu koja je niskoakumulativna privredna grana. Bez toga ona ne samo da neće napredovati, već će početi da se gasi, jer nećemo uspeti da zadržimo radnike, niti ćemo imati koga da zaposlimo. To sigurno nije u interesu države“, uverena je Milojević.

Marica Vuković

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: Umit Yildirim, Unsplash

21. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Kako se izboriti za svoje ime u porodičnoj kompaniji koju nasleđujete?

by bifadmin 20. април 2023.

Procenjuje se da oko 95% svih privatnih preduzeća u Srbiji spada u porodične kompanije. Njihovi osnivači uglavnom očekuju da ih naslede deca tj. da posao „ostane u porodici“, a kako ta tranzicija na naslednike izgleda u praksi mogli smo čuti juče na Bizit konferenciji pod nazivom „Tradiciju nemamo, znanje i iskustvo imamo“ u organizaciji PC Pressa.

Osnivači i naslednici nisu isti. Ovu mantru konsultanti su do sada ponovili sigurno nekoliko hiljada puta, ali čini se da postoji potreba za utvrđivanjem tog gradiva. Osnivači kompanija su specifični ljudi, koji nemaju samo „preduzetnički njuh“ i dobre ideje, već i marljivost i znanje kako te ideje da realizuju. „To se ne uči, takav se jednostavno rodiš“, kaže prvi domaći konsultant za tranziciju u porodičnim preduzećima Boris Vukić, aludirajući na neke urođene predispozicije osnivača ali i na neiscrpnu želju za uspehom koja ih motiviše da rade i više od 12 sati dnevno.

Deca ne moraju da budu kopija uspešnih roditelja

Stvaralački kapacitet svakog pojedinca na ovoj planeti je ograničen trajanjem njegovog života ili, u boljem slučaju, zdravstvenim stanjem koje mu omogućava da radi ili ga pak sprečava u tome. Mnoštvo osnivača uspešnih kompanija uopšte ne razmišlja o prestanku rada, a jedan od Vukićevih klijenata je jednom izrekao naširoko čuvenu rečenicu „Ako ja jednoga dana umrem“. Od onih koji pak razmišljaju o budućnosti, većina se nada da će, kada za to dođe vreme, „u njihove cipele“ uskočiti njihova deca.

Ipak, izreka da iver ne pada daleko od klade nije primenjiva u svim oblastima života. Dobar primer za to je poslovanje, gde deca najvčešće nemaju takav preduzetnički poriv kao njihovi roditelji. Srećom, ni ne moraju da ga imaju. Privatne kompanije koje su preživele sve izazove u poslednjih nekoliko decenija u Srbiji uglavnom su dovoljno porasle da više ne funkcionišu kao preduzetničke radnje, već imaju više zaposlenih i nešto kompleksniju organizacionu struku od jednog čoveka koji radi sve u firmi. Njima dakle nisu potrebni uporni i preduzetni lideri već profesionalni menadžment. A menadžeri mogu biti i njihova deca, ako su stekla određeno ekonomsko obrazovanje i dovoljno radnog iskustva, ali i profesionalci dovedeni „sa strane“.

Oba ova izbora su u redu ali treba imati u vidu da je za uspešnu tranziciju potrebno izvršiti sve četiri pripreme a ne samo jednu, poručili su učesnici ove konferencije. Prva je profesionalizacija preduzeća, sledi je već pomenuta priprema naslednika za kojeg je najbitnije da nije nateran da preuzme kompaniju već da to zaista želi, zatim priprema osnivača jer je većini ljudi veoma teško da drugima prepuste svoje životno delo, i na kraju – priprema porodice kao i implementacija porodičnog protokola, dokumenta koji predstavlja spisak pravila ponašanja i reguliše odnose u firmi.

Roditelji bi u isto vreme i da predaju ali baš i da ne predaju firmu

Prema rečima učesnika Bizitove konferencije, pomoć oko profesionalizacije i tranzicije vlasništva uglavnom traže naslednici, dok joj se osnivači često opiru. Međutim, i kada pristanu na nju, ona ne ide uvek glatko.

Kako kaže jedna naslednica, čak i kada roditelji svoja zaduženja olako prenesu na vas, često nastave da vam se mešaju u posao jer oni to zapravo urade samo „na papiru“ ali u svojoj glavi još uvek nisu raskrstili sa preduzećem.

I ostali naslednici imaju slična iskustva. „Kada smo, na moju inicijativu, ušli u proces profesionalizacije morali smo da dovedemo nove kadrove, iskusne menadžere ali i struke iz drugih oblasti kao što je HR. Gledajući sve to moj otac je konstantno džangrizao jer, kako je tvrdio, iracionalno povećavamo troškove. Ipak, posle nekoliko godina ispostavilo se da su ti troškovi bili minorni naspram onoga što je kompanija počela da zarađuje. Samo je trebalo izdržati da se taj proces završi. I slušati njegove žalopojke da ćemo propasti“, rekao je jedan od naslednika na jučerašnjoj konferenciji, čiji identitet nećemo objavljivati budući da je ovaj događaj održan u opuštenoj atmosferi, bez prisustva novinara, kako bi vlasnici kompanija mogli otvoreno da pričaju o svim izazovima sa kojima se suočavaju.

Šta se desi u šok sobi, ostaje u šok sobi

Mnogi od njih su sa okupljenima podelili sitne trikove koji su im pomogli da steknu autoritet koji često nedostaje naslednicima. Na njih naime stariji zaposleni obično gledaju kao na povlašćene „sinove i ćerke“ koji su ceo život jeli zlatnim kašikama i koji ni za šta nisu morali da se potrude. Zato kada preuzmu preduzeće oni moraju da se bave njegovom modernizacijom i sređivanjem, ali i da se konstantno dokazuju okolini. „Znajući da ću se po završetku fakulteta vratiti u porodično preduzeće i u jednom trenutku ga preuzeti, jedan mentor mi je rekao da će moj najveći uspeh biti da me jednog dana zovu mojim imenom a ne nečijim sinom ili unukom“, izjavio je jedan od govornika, koji je u tome uspeo tek posle velikog i riskantnog poslovnog podviga.

Trikovi koje su juče podelili vlasnici porodičnih preduzeća su zaista raznovrsni i razlikuju se u zavisnosti od grane privrede u kojoj posluju njihove kompanije, kao i od organizacione strukture istih. Među njima se, osim znanja i vrednog rada, nalaze i kreiranje novih proizvoda ili modernizacija kompanijskog imidža, uvođenje novih tehnologija, prodor na nova tržišta, ali i neki prizemniji kao što je osposobljavanje „šok sobe“ u kojoj se, daleko od očiju radnika, braća – vlasnici preduzeća – raspravljaju. Tako ne narušavaju ni radnu atmosferu, a ni poverenje zaposlenih u rukovodstvo.

Među svim tim interesantnim trikovima i podvizima, ipak se najviše izdvaja onaj koji je izveo Darko Budeč, osnivač kompanije „BUCK lighting“, koji je zahvaljujući uspostavljanju dobrog menadžmenta uspeo da ostvari svoj san – da bude uspešni preduzetnik koji ima odmor u trajanju od dva do tri meseca godišnje. Jer, njegova logika govori da svako ko je vredno radio i izborio se da stvori nešto, treba da dobije mogućnost da deo života i uživa u plodovima svog rada.

20. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Koliko vlasnici majstorskih radnji imaju posla: Mušterije se baš i ne grabe

by bifadmin 20. април 2023.

Iako je uvreženo mišljenje da se na bilo kog majstora u Srbiji čeka u redovima, jer ih je malo, majstori sa kojima smo razgovarali kažu da se do mušterija ne dolazi lako, pa moraju da se oglašavaju. No, i kada nemaju posla odlažu dolazak, da bi se stekao utisak kako su prezauzeti. Njihovi glavni klijenti su domaćinstva, dok drugi preduzetnici jako retko zovu majstore „iz oglasa“ za popravke svojih uređaja, već se oslanjaju na servisere. Koliko ima električara, vodoinstalatera, bravara, parketara, keramičara i drugih zanatlija u Srbiji nemoguće je utvrditi, jer mnogi rade u „sivoj zoni“, ili im je to samo dopunski posao „za popodne“.

U jednoj viber grupi, sa preko 3.200 članova, u kojoj su okupljeni stanari jednog velikog naselja u Beogradu, skoro svaki dan neki električar, vodoinstalater, keramičar, parketar ponudi svoje usluge. Poruke su najčešće upečatljive, kombinacija slika i teksta, kao reklame. Često pozivaju i članove te grupe kojima su nešto popravljali ili menjali da napišu utiske o njima i njihovom radu. I svi su saglasni u jednom, reklama „od usta do usta“ nije dovoljna za posao, potrebno je nešto više truda da bi se došlo do mušterija. Sa druge strane, ako bi se pitale te mušterije, dobre, brze i povoljne majstore skoro je nemoguće pronaći. Iako je uvreženo mišljenje da je do majstora bilo kog profila veoma teško doći, i da ih je na tržištu malo, istina je ipak negde između.

Čini se da su njihove usluge najpotrebnije domaćinstvima. Kako kažu, skoro 90 odsto svih poziva koje dobijaju su od ljudi kojim je potrebna neka popravka u njihovom domu ili vikendici. Broj preduzetnika i nekih malih preduzeća koji ih zovu je gotovo zanemarljiv. Srednje i velike kompanije svoju potrebu za majstorima najrazličitijih profila rešavaju angažovanjem specijalizovanih firmi ili podizvođača, i ne zovu majstora preko oglasa.

Od baletana do električara

„Radim veliki broj popravki, od veš mašina do frižidera, menjam prekidače, utičnice, punim sistem etažnog grejanja… To mi je dodatni posao, inače sam zaposlen kod jednog prodavca bele tehnike. Usluge koje nudim oglašavam u više velikih viber zajednica, kao što su one koje naprave stanari nekih naselja. Iz mog iskustva, oglašavanje i reklama su potrebni, inače mušterije ne dolaze same tek tako lako. Posla imam, jer su i kućni aparati zaista sve lošijeg kvaliteta“, ocenjuje električar iz Beograda Bojan Bogdanović. Kako kaže, poznaje i majstore koji danas nemaju posla, ali kada ih neko pozove uvek kažu da će doći sutra ili prekosutra, jer im je važno da ostave utisak da su stalno zauzeti. To, naravno, i naplate.

„Shvatio sam da ima puno ljudi koji bi mogli i sami da urade nešto ili poprave, ali im je izgleda lakše da zovu nekoga da to obavi umesto njih. Često imam slučajeve da se čarape ili donji veš zaglave u filteru mašine za pranje veša. I ljudi samo odvrnu filter, i ako nije tamo, zovu mene. A bilo bi dovoljno da se malo sagnu i pogledaju unutrašnjost gde stoji filter i našli bi“, priča Bogdanović za B&F. Iako je završio srednju baletsku školu, i ima zvanje profesionalnog igrača folklora, kaže da od toga ne može da se živi, pa se „prekvalifikovao“ u električara. Pekari, mesari, frizeri ga, kaže, skoro nikada nisu pozvali. Ponekad neki kafići, ali, na primer, njihove profesionalne aparate za kafu održavaju distributeri tih aparata.

„Iz mog iskustva, ljudi koji imaju neke male poslove, uvek se opredeljuju da zovu distributere svoje opreme ili da kupe novu“, kaže ovaj električar.

Ili ne znaju da poprave, ili su preskupi

Aida Stanimirov je vlasnica salona za ulepšavanje „Beauty by Aysha“ u Beogradu. Ona je tipičan primer iz priče električara Bojana Bogdanovića. Iako bi neke njene aparate koje koristi u svom salonu, u praksi mogao da popravi neki električar, ona ga nikada nije zvala. Uvek se oslanja na distributere i ovlašćene servise za opremu koju je kupila. Ili, u slučaju nekih većih kvarova, kupuje nov aparat.

„U mom poslu koristi se veliki broj uređaja, kao što su aparati za tretmane lica koji rade na radio-frekventnu struju, aparati za mikro dermo abraziju, za mezoterapiju, oni bez igala… i preko oglasa, i danas za sutra, ne može se pronaći majstor za popravku ako se neki pokvari. Uz sve ove aparate dobija se naravno i garancija, tako da se ja oslanjam na to i njihove distributere“, kaže Stanimirov za B&F. Prema njenim rečima, veliki problem je to što se delovi za te aparate teško nalaze, i kada se poruče preko ovlašćenih distributera rok isporuke je od 30 do 60 dana. A do tada, ni klijenti ne mogu da dobiju tu uslugu, a samim tim i mogućnost za zaradu je manja.

„Najjeftiniji aparati u mom salonu koštaju od 500 do 1.000 evra. Svi ostali su znatno skuplji. I to je jedan od razloga zašto mi je važno da ih popravljaju ili menjaju delove samo ovlašćeni distributeri. Ali, i to ume da potraje. Jer mi smo mala zemlja, i gotovo uvek imamo samo jednog distributera za određeni aparat. Pa kad neki deo želim da naručim, oni to skoro nikad nemaju na lageru i onda se čeka“, žali se Aida Stanimirov.

Stanka Tripunović je vlasnica mikro firme za ketering u Novom Sadu. Kuhinju u kojoj radi je vremenom opremila profesionalnim, specifičnim, pekarskim aparatima, ali uglavnom polovnim. I kako kaže, dobro je služe, već skoro deset godina. Ali, kada se nešto pokvari, najčešće kupuje nov uređaj. Srećom, njen suprug se „razume“ u elektroniku, pa ponekad nekim pekarskim aparatima uspe i da produži životni i radni vek. Ni ona nikada ne zove majstore iz oglasa.

„Nedavno mi se pokvario blender. Iako sam ga kupila polovnog, i odavno nije bio pod garancijom, ja sam ipak tražila ko je ovlašćeni serviser da tamo odnesem na popravku. Ali, servisa nije bilo. Zatvorio se još pre nekoliko godina, i bukvalno niko više ne servisira blendere kao što je bio moj. Niti sam uspela da nađem originalni rezervni deo. Inače, profesionalni blenderi koštaju od 30.000 dinara pa naviše“, navodi Tripunović za B&F. Naša sagovornica dodaje da je ranije zvala majstore preko oglasa, ali da od toga ništa nije bilo. Neki su joj iskreno rekli da ne žele da popravljaju profesionalne pekarske mašine jer nisu sigurni u svoje znanje o njima, a nekad su, za svoju uslugu, tražili previsoku cenu. Od tada je odlučila da zove samo ovlašćene servise, ili da kupi novo aparat.

Računica bez računa

Slično razmišlja i vlasnica malog frizerskog salona u Subotici, Elvira Nađ. Ona prostor u kome radi iznajmljuje, i kako kaže, sve probleme koje bi imala sa vodom, jer joj je to najvažnije, rešio bi vlasnik prostora, i ona o tome ne brine.

„Kod mene se najčešće kvare fenovi, ili bolje da kažem, oni imaju ograničen vek trajanja, jer se stalno koriste. Kada sam počinjala da radim, nosila sam ocu da mi popravi, ali već dugo čim se neki pokvari, kupim novi. Profesionalni fenovi za frizerske salone su od 10.000 do 20.000 dinara“, kaže za B&F Elvira Nađ.

Prema poslednjim istraživanjima portala za zapošljavanje „Infostud Poslovi“, zarade vodoinstalatera, električara, stolara, molera mogu biti i veće od 1.000 evra, naročito ako su spretni i imaju svoje preduzetničke radnje. Iz „Infostuda“ kažu za B&F da je problem u tome što je ovakvih majstora malo, jer zanatske, mašinske i građevinske škole već godinama upisuje sve manji broj učenika.

Koliko tačno u Srbiji ima električara, vodoinstalatera, bravara, parketara, keramičara i drugih zanatlija teško je pobrojati. Činjenica je da veliki broj njih radi u „sivoj zoni“ ili se bave ovim poslom samo dopunski, pored onoga koji imaju „za stalno“. Takođe, male zanatske radnje su skoro uvek registrovane kao paušalci i samim tim nemaju obavezu predavanja završnog računa. Prema podacima Agencije za privredne registre u Srbiji ima 311.576 registrovanih preduzetnika. Među njima su i zanatske radnje, ali te delatnosti ne spadaju u top 10 delatnosti, koje ti preduzetnici obavljaju.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: jarmoluk, Pixabay

20. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Nestašice u farmaceutskim lancima snabdevanja: Globalno tržište lekova polako se ljulja

by bifadmin 19. април 2023.

Država i farmaceutske kompanije tvrde da je tržište u Srbiji dobro snabdeveno i stabilno, ali nestašice pojedinih lekova koje se beleže od jeseni prošle godine, uznemirile su građane pa su uz pacijente sa hroničnim bolestima i zdravi krenuli u stvaranje zaliha. Apotekari kažu da nekih lekova i dalje nema na tržištu, podsećaju da svaki dan u kome se medikamenti ne izdaju za zdravstveni fond predstavlja uštedu i da je održavanje stabilnog snabdevanja moguće, ali je skupo. Glavni uzrok oscilacija u ponudi lekova je to što smo pre više od tri decenije ugasili proizvodnju sirovina i kao druge velike svetske kompanije oslonili se na jeftin uvoz sa Dalekog istoka. Cene više nisu tako niske, a ostalo su odradili pokidani lanci snabdevanja tokom pandemije i zbog rata u Ukrajini.

Sa nestašicom lekova najpre su se sredinom prošle godine suočile zemlje Evropske unije. Bilo je problema u proizvodnji antibiotika, analgetika, lekova za snižavanje temperature a deo tog stanja, zbog zavisnosti od uvoza, prelio se i na Srbiju. Posebno je zimus zafalilo antibiotskih sirupa za decu, čija se sezonska uvećana potrošnja baš mogla i predvideti. Ipak, postojala je zamena, neke od apoteka sa opremljenim laboratorijama mogle su same da pripreme sirupe i stanje se ubrzo normalizovalo.

Prema poslednjim izveštajima, u domaćim apotekama još uvek nedostaje „ozempik“, lek za pacijente sa dijabetesom 2, a razlog je bizaran – utvrđeno je da on efikasno utiče na smanjenje telesne težine, pa je krenula masovna navala na apoteke. Država je reagovala, zaoštrila je uslove prodaje, lek se može izdati samo pacijentima sa utvrđenim dijabetesom i uz lekarski recept, ali apotekari tvrde da i dalje ne dobijaju dovoljne količine.

Da li je sve pod kontrolom?

Posle prvih signala o mogućim nestašicama, direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) Sanja Radojević Škodrić, najavila je da će se raditi na povećanju proizvodnje sirovina i lekova, kao i na proširenju asortimana domaćih fabrika. I predsednica Vlade Ana Brnabić, krajem proteklog meseca prilikom posete Hemofarmu, fabrici koja drži gotovo četvrtinu tržišta u Srbiji i sa oko jedan odsto učestvuje u izvozu naše zemlje, tvrdila je da problema u snabdevanju nema i da su ona i „predsednik Srbije Aleksandar Vučić u stalnoj komunikaciji sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje i proizvođačima lekova u Srbiji“.

To je potvrdio i generalni direktor fabrike, Ronald Zeliger koji je dodao i da do problema dolazi zbog nestašice aktivnih supstanci, da je tako u celom svetu, ali da su obezbedili puna skladišta aktivnih sastojaka. „Hemofarm pokušava da obezbedi kontinuiranu isporuku. Imamo uvek plan B, ako nam je nedostupan jedan sastojak, možemo da upotrebimo drugi“, rekao je Zeliger.

I Nenad Burazor, menadžer prodaje u Galenici koja je drugi po veličini snabdevač na srpskom tržištu, kaže za B&F da u ovom trenutku nemaju nikakvih problema sa nestašicama, niti ih očekuju u narednom periodu.

„Trudimo se da na duži rok planiramo i obezbeđujemo dovoljne količine sirovina na lagerima, pa ne očekujem zastoje, niti druge probleme u proizvodnji. Tokom pandemije bilo je teškoća zbog povećane tražnje, ali mi imamo dobru komunikaciju sa distributerima sirovina, planiramo adekvatne količine i trudimo se da obezbedimo što više zaliha“, kaže Burazor.

Objašnjava da se sirovine ne proizvode u našem bližem okruženju, kao i da su njihova receptura i dobavljač sadržani u registracionom fajlu koji se predaje regulacionom telu. Sagovornik naglašava da su te supstance podložne obaveznim kontrolama kvaliteta i uslova u kojima se proizvode, i da poseduju sve neophodne sertifikate.

Ali, stanje globalne ekonomije ukazuje da u svakom trenutku može da eskalira ključni problem – to što kao i druge razvijene zemlje Zapada, ni Srbija više nema svoju proizvodnju komponenti potrebnih za izradu lekova. Svi su se, pre više od tri decenije, oslonili na jeftin uvoz iz Kine, Indije i Pakistana.

U Privrednoj komori Srbije nemaju podatke o stanju na tržištu i potencijalnim nestašicama, ali ukazuju da su svi proizvođači u obavezi da dnevno obaveštavaju RFZO ukoliko se problemi ukažu. Mirjana Vučićević, sekretarka Udruženja za farmaciju i medicinsku delatnost u PKS potvrđuje za B&F da domaće fabrike više ne proizvode sirovine, osim eventualno nekih pomoćnih supstanci.

„Veliki je problem što nemamo farmaceutsko-hemijsku industriju, ali sa tim se suočavaju i mnogo veće, razvijenije zemlje. Za sada, nema ozbiljnih reperkusija jer su uvek dostupne zamene drugih proizvođača, sa istom aktivnom supstancom“, tvrdi Vučićević.

Druga strana medalje

Apotekari, međutim, imaju za nijansu drugačiju priču. Tvrde da pojedinih lekova čas ima, čas nema, a da od oktobra prošle godine ne dobijaju dovoljno „ozempika“ i pored mera koje je RFZO preduzeo. Dragutin Rajevac, predsednik Udruženja privatnih apoteka, kaže da su „smešne količine sirovina koje sami proizvodimo“ i da su velike farmaceutske kuće pobegle od tog posla zato što je na Dalekom Istoku to bilo izuzetno jeftino.

„Vi date proizvođaču specifikaciju određene sirovine, šta mora da sadrži, šta ne sme a šta se toleriše i do koje granice i oni vam to naprave, u srednjem kvalitetu, ali ispoštuju te parametre. A cena je bila vrlo, vrlo podnošljiva u odnosu na troškove organske ili neorganske sinteze koju bismo mi morali ovde da radimo i čije razvijanje zahteva ogromna sredstva. Uvoz tih komponenti je bio tri puta jeftiniji, a birate kvalitet i cenu. Međutim, uslovi su se promenili sa početkom rata u Ukrajini, sve je otišlo gore za 30 ili 40 odsto. Ambalaža je skuplja čak 107 procenta, pri čemu ne može da se koristi jeftinija, jer registracija leka obuhvata i pakovanje u kome će se prodavati“, navodi za B&F Rajevac.

Objašnjava da se dešava da proizvođač registruje lek za koji mu je odobrena cena od 60 dinara, u koju je uračunato 10 dinara za ambalažu. Ako ona u međuvremenu duplo poskupi, proizvođač se suočava sa gubitkom. Zbog toga on smanjuje proizvodnju, čime vrši pritisak na građane, medije i konačno na državu da odobri poskupljenje.

„Problem je što Fond to radi jako sporo. Ide mehanizam ’sad ćemo’, pa ’da se dogovorimo’, ’napravimo radnu grupu’, ’konstituišemo’… Kupuju vreme, jer za svaki dan u kome se lekovi ne izdaju, fond zdravstva ima uštedu. Zato farmaceutske kuće smanjuju proizvodnju, lek se pojavljuje povremeno, tek da održe licencu sve dok se cena ne uskladi sa troškovima proizvodnje. One i tokom tog perioda usaglašavanja posluju sa gubitkom, ali je on daleko manji u odnosu na punu proizvodnju. Sreća je to što evro miruje za sada, jer se uglavnom kupuje u toj valuti, eventualno za dolare, ali i održavanje tog kursa košta građane“, ističe Rajevac i naglašava da je u takvim uslovima pred lekarima i apotekarima veliki posao, međusobne konsultacije o tome koji su lekovi dostupni na rafovima i mogu se prepisivati pacijentima, kojih nema, šta je zamena ili se može napraviti u apotekama koje imaju registrovane laboratorije.

On dodaje da je pojava povremenih nestašica i „nadgornjavanja“ farmaceutskih kuća sa državama u kojima posluju, decenijama prisutna jer je ne samo kod nas, već i u razvijenom svetu, cena leka sastavni deo njegove registracije, ne može se menjati bez odobrenja dok su pomoćna sredstva, suplementi, na režimu slobodnog formiranja.

„Kada se svi ti razlozi sakupe tokom jednog turbulentnog perioda u svetu, razumljivo je i da se tržište lekova ljulja. A kako Srbija nije izolovana, sve te nestašice, manje-više se prelivaju i kod nas“, komentariše Rajevac.

Naš sagovornik ukazuje da se razmere moguće nestašice u narednom periodu ne mogu utvrditi jer se ne zna koliko koja fabrika ima zaliha. Ali, bar na osnovu rasta troškova ili procene o sezonskoj potražnji za nekim medikamentom, snabdevanje bi moglo da bude mnogo bolje. „Neko, međutim, nema interes da spreči nestašice, jer to košta”, zaključuje Rajevac.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: Danilo Alvesd, Unsplash

19. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Uspon i pad SVB banke: Anatomija jednog kolapsa

by bifadmin 18. април 2023.

Četiri jahača apokalipse ponovo jašu, bankarska pohlepa, deregulacija, revizori sumnjivog morala i obveznice bazirane na hipotekama. Prva je potonula američka SVB banka, potom Credit Suisse a zaraza se širi i dalje. Ponovo gledamo isti film kao i 2008. godine, tako da znamo ko će da plati ceh, porezni obveznici, samo se ne zna konačan iznos.

Ko je mogao da pretpostavi da će baš bankarima poći za rukom da naprave ono o čemu su generacije naučnika sanjale – vremensku mašinu. Mašina savršeno radi, iz marta 2023. godine skočili smo u septembar 2008. godine, gledajući ponovo kako se u „tržišnoj ekonomiji“ preko noći jedna „nevidljiva ruka tržišta“ pretvara u vidljivu ruku države koja iz mrtvih vraća propale banke, dok druga ruka zaslužnim za propast isplaćuje bonuse i dividende.

Ovog puta sve je počelo sa američkom regionalnom bankom, Silicon Valley Bank (SVB), koja je sa 212 milijardi dolara aktive na kraju 2022. godine bila relativno mala, u poređenju sa globalnim gigantima. Ono po čemu je SVB bila posebna nije aktiva, već klijenti. Banka se specijalizovala za poslovanje sa startap kompanijama iz Silikonske doline, čiji se poslovni model zasnivao na strategiji „gubimo pare na svakoj transakciji, ali to ćemo nadoknaditi kroz povećani broj transakcija“. Poslovanje startapova se baziralo na konstantnom upumpavanju svježeg novca investitora u nadi da će možda nekada firma ostvarivati i neki profit, sve dok investitorima ne dosadi, a ponosni osnivač krene sa novom briljantnom idejom.

Ovaj tip klijenata tradicionalni bankari jednostavno su izbjegavali i da pogledaju, jer su preveliki rizik, a zarada je neizvjesna, s obzirom da oni u principu i nemaju nekog prometa, jer periodično investitori polože na račun firme nekoliko miliona dolara, koje firma troši na plate i troškove poslovanja.

Klijenti malobrojni – ali bogati

Kako investitori ipak ne nose milione dolara u gepeku, perspektivni startap mora negdje imati račun i tu je svoju šansu našla SVB. Investitori su u startu novim firmama „sugerisali“ da otvore račun u SVB, gdje su i sami držali svoje milione, tako da je na kraju posjedovanje računa u SVB bilo i svojevrstan simbol prestiža.

Za banku to je značilo relativno mali broj klijenata, nekih tridesetak hiljada, koncentrisanih na malom geografskom području i u istom sektoru, ali sa velikim depozitima. SVB banka i menadžment imali su imidž „čuda od djeteta“, koji su bazirali na tvrdnjama da niko osim njih ne razumije „divni novi svijet“ tehnoloških startap kompanija, koje nas direktno vode u utopiju, uprkos opiranju polupismene, neoprane i zatucane mase.

Nakon finansijskog sloma 2008. godine, koji je prvenstveno bio prouzrokovan smrtonosnom kombinacijom deregulacije i pohlepe, SAD su pooštrile pravila za poslovanje banaka, sa aktivom većom od 50 milijardi dolara. Vrlo brzo strah od kolapsa je prošao i bankare je ponovo uhvatila groznica pohlepe, pa su već 2015. godine počeli sa snažnim lobiranjem da se prag podigne sa 50 na 250 milijardi dolara aktive, da bi se banka smatrala sistemski važnom i podlijegala rigoroznijoj kontroli.

Među najglasnijim zagovornicima deregulacije bio je i Greg Becker, direktor SVB banke, koji je u svjedočenju pred Kongresom SAD u 2015. isticao kako njegova banka ima „duboko razumijevanje tržišta na kome posluje, snažnu praksu kod upravljanja rizicima“, te da bi primjena „rigoroznije regulative, obaveznih stres testova i striktnih zahtjeva u pogledu visine kapitala“ značila da bi se pare „umjesto finansiranja kompanija koje kreiraju radna mjesta u inovativnoj ekonomiji“, trošile na poštovanje striktnih standarda.

Kako su nova radna mjesta i napredak ekonomije bankarima svetinje, tako se lobiranje isplatilo, pa je u 2018. godini prag za klasifikaciju kao „sistemski važne banke“ podignut na 250 milijardi dolara aktive.

Depoziti kratkoročni, ulaganja dugoročna

Tokom godina priliva jeftinog novca i niskih kamata, aktiva SVB banke, prvenstveno u vidu depozita po viđenju, je ubrzano rasla, pa je pitanje bilo šta da se radi sa tim parama.

Spasonosno rješenje nađeno je u vidu ulaganja u dugoročne obveznice, mahom desetogodišnje, koje su donosile kakvu-takvu zaradu i od kojih su mnoge kao pokriće imale hipoteke, što neodoljivo podsjeća na 2008. godinu.

Ključni elemenat bio je da se ove obveznice namjeravaju držati do dospjeća, što je omogućavalo banci da ih onda u knjigama vodi po nominalnoj a ne tržišnoj vrijednosti.

Kada je američki FED konačno počeo podizati kamate da bi suzbio „prolaznu“ inflaciju, po običaju tržišne cijene obveznica počele su padati.

Time je sudbina SVB banke bila zapečaćena. Iznenada, tržišna cijena kupljenih obveznica je pala toliko da su one vrijedile manje nego što ih je banka platila, pa je realno banka izgubila dio ulaganja, iako je na papiru i dalje sve bilo u redu.

Revizori – slijepci u mraku

Teoretski, banke ne bi trebale propasti, jer postoji regulativa koja predviđa nadzor, razrađene metodologije za upravljanje rizicima, te nadzor u vidu redovnih godišnjih izvještaja nezavisnih revizorskih kuća. U slučaju SVB banke, svi ovi mehanizmi su praktično zakazali.

Zakonska regulativa je razvodnjena 2018. godine, a prvi signal da nešto nije u redu trebala je biti činjenica da je banka najveći dio 2022. godine bila bez direktora za upravljanje rizicima, nakon što je naprasno u aprilu 2022, tadašnja direktorica podnijela ostavku, ali nikome se nije žurilo da je zamijeni.

Takođe, krajem 2020. godine upravi banke bilo je predloženo da proda dio dugoročnih obveznica te da ih zamjeni kratkoročnim, čime bi se značajno smanjio rizik u slučaju daljeg rasta kamata, što je već bilo očekivano. Direktor i upravni odbor su odbacili ovu ideju, jednostavno zato što bi to rezultiralo prihodima manjim za 18 miliona dolara i što bi to uticalo i na visinu profita i na njihove bonuse.

Zakazao je i posljednji osigurač koji je trebao upozoriti kako regulatore tako i dioničare i klijente da nešto nije u redu, godišnji izvještaj nezavisnog revizora. Samo 14 dana prije kolapsa SVB banke, KPMG je objavio nezavisni revizorski izvještaj o poslovanju banke u 2022. godini, 24. februara, i kako već priliči, zaključak je bio da je sve u najboljem redu sa bankom. „Mali problem“ vezan za (ne)mogućnost banke da do dospjeća drži dugoročne obveznice kupljene kratkoročnim depozitima klijenata, nekako je promakao revizorima. Čudno, jer je svakome ko je barem letimično pogledao bilans banke i površno pratio vijesti, bilo jasno da je banka u velikim problemima.

Svoj doprinos dali su i mediji, pa je Forbes tri sedmice prije kolapsa uvrstio SVB među 20 najboljih banaka u SAD.

Na početku bijaše riječ

Šta je tačno bio okidač za masovnu povlačenje depozita iz SVB banke, ekonomska analiza u obskurnom newsletteru, glasine koje su se širile preko zatvorenih grupa na društvenim mrežama, ili diskretna „preporuka“ vodećih venture kapitalista njihovim kompanijama da odmah izvuku svoj novac iz SVB banke – niko ne zna sigurno. Uglavnom, 8. marta banka se suočila sa povlačenjem stotinak milijardi dolara depozita i to je bio kraj.

Venture kapitalisti, koji su najveći zagovornici nesputanog slobodnog tržišta, sada su histerično zahtijevali intervenciju države i spašavanje njihovih depozita. Iako su po zakonu u SAD osigurani depoziti do 250.000 dolara, ovog puta napravljen je izuzetak i država je dala garancije za sve depozite. Tako je otklonjena opasnost da siromašni milijarderi izgube desetine i stotine miliona depozita u SVB banci.

Automatski, banka kćerka SVB u Londonu je takođe krahirala, pa je kontrolu preuzela država. Srećom, par dana uoči kolapsa, londonska SVB je podijelila 36 miliona dolara u vidu bonusa. Direktor američke SVB, Greg Becker, dvije sedmice prije kolapsa, prodao je svoje dionice banke i inkasirao 3,6 miliona dolara, što je čista slučajnost. Najvažnije je da su bankarski bonusi i depoziti milijardera spašeni, a kockarske gubitke bankarskih menadžera pokriće sirotinja, navikla je već na to.

Dražen Simić

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: zizwix, Pixabay

18. април 2023. 0 komentara

Noviji članci

Stariji članci