Category:

B&F Plus

Šta raditi kad ugrožene životinje počnu da ugrožavaju ljude?

by bifadmin 10. мај 2023.

Indija je najveći dom u svetu za tigrove, koji su bili na ivici istrebljenja zahvaljujući čoveku. Posle ogromnih napora indijske vlade, sada se ova životinjska vrsta značajno oporavila, ali se pojavio obrnuti problem – tigrovi su počeli da ubijaju ljude u njihovim selima. Spor oko toga koji tigrovi jesu a koji nisu ljudožderi doveo je javnost u Indiji do usijanja. Dok aktivisti za zaštitu životinja protestuju protiv samog naziva „ljudožderi“, seoski aktivisti im poručuju da svi oni borave u gradovima, „i nemaju pojma kako je to kada živiš u blizini mesoždera koji se hrani ljudima“.

Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) objavila je krajem jula najnoviju „Crvenu listu ugroženih vrsta“, koja se smatra najmerodavnijom za utvrđivanje stanja u biljnom i životinjskom svetu širom planete. Izveštaj pokazuje da je od 147.517 vrsta za koje su vršene procene, ugrožen opstanak za 41.459 biljaka i životinja.

Kada bi tigrovi znali da čitaju izveštaje, shvatili bi da se jedna od malobrojnih dobrih vesti o oporavku odnosi upravo na njih. Zahvaljujući programima za očuvanje prirodnih staništa, populacija velikih mačaka se uvećala od 2015. godine za oko 40 odsto. Prema najnovijoj proceni, u divljini širom sveta trenutno živi između 3.800 i 5.600 tigrova, što je više nego što se do sada pretpostavljalo.

Indija je dom bar za 70 odsto ovih životinja, koje imaju veliki značaj u hinduističkoj kulturi i religiji kao simbol hrabrosti. Uprkos tome, zbog masovnog lova i uništavanja staništa, od pedesetih do početka sedamdesetih godina prošlog veka broj tigrova je opao sa oko 40.000 na jedva nešto više od 1.800 njih. Kada je indijska vlada donela Zakon o zaštiti divljih životinja 1972. godine, odlučila je da tigrove stavi pod najviši stepen zaštite. Sledeće godine je pokrenula projekat „Tigar“, kojim je obezbeđeno otvaranje devet rezervata za divlje životinje. Indija danas ima pedeset ovakvih rezervata u kojima živi oko tri hiljade tigrova.

Sada se, međutim, pojavio obrnuti problem, da ugrožena životinjska vrsta počinje da ugrožava ljude. Naime, u okolini rezervata – od kojih su mnogi postali i turističke atrakcije – živi mnoštvo seoskog stanovništva, a odnosi među životinjskim i ljudskim susedima nisu uvek miroljubivi. Crna statistika pokazuje da su u poslednjih deset godina tigrovi ubili 383 čoveka i mnoštvo stoke koja za lokalno stanovništvo ima veliku vrednost. Zato stanovnici u oblastima koje se graniče sa rezervatima sve manje tolerišu svoje divlje komšije bez obzira na važeće propise. Meštani jednog sela u indijskoj državi Utar Pradeš su 2019. pretukli na smrt tigricu kada je napala jednog od njih.

Politička korektnost za tigrove

Stručnjaci tvrde da većina tigrova ne napada ljude, odnosno ne posmatraju ih kao plen, ta da se na takve napade odlučuju samo u posebnim uslovima. Jedan od primera je kada tigar počne da stari. Bengalski tigrovi žive u proseku do 16 godina u divljini, a kako stare, gube snagu i brzinu. Zbog toga ne mogu više da se ravnopravno nadmeću za hranu sa svojim mlađim rođacima, pa se udaljavaju van šumskih granica kako bi u potrazi za plenom izbegli dominantnije suparnike. Time se povećava verovatnoća da će naići na ljude i stoku, koji su lake žrtve čak i za ostarelog tigra.

Biolozi tvrde da je ovo obrazac koji generalno važi u životinjskom svetu. Suprotno strahovima većine ljudi, divlje životinje ne napadaju čoveka bez preke potrebe. Medved, recimo, napada čoveka najviše u situaciji kada ga doživljava kao pretnju za svoje mladunce, kada je star i ne može lako da dođe do hrane, ili kada se oseća ugroženim jer ljudi osvajaju njegova staništa. Dakle, razlog za sukobe između ljudi i divljih životinja nije samo u tome što se ostarele životinje približavaju ljudima, već i u činjenici da čoveku nikad nije dovoljno zemlje, pa se sve više širi i u divljini, potiskujući odatle tradicionalne starosedeoce.

Sve navedeno, međutim, ne rešava problem stanovnika u Indiji koji dele teritoriju sa tigrovima. Zato je indijska vlada u saradnji sa stručnjacima sačinila smernice koje pomažu da se utvrdi koji tigrovi mogu biti potencijalni ljudožderi. Ovaj program se sapleo već na samom početku, jer su brojna društva za zaštitu životinja zahtevala da se kvalifikacija „ljudožderi“ zameni izrazom „tigrovi koji su potencijalno opasni po ljude“. I tako se povela dugotrajna rasprava oko toga šta je politički korektan termin koji neće sadržati krajnje negativne konotacije za ugroženu životinjsku vrstu i time ponovo opasno ugroziti opstanak tigrova.

Ovakav razvoj događaja je isprovocirao reakcije među 250 miliona ljudi koji žive u selima oko rezervata i koji su takođe dobili svoje aktiviste. Oni tvrde da dušebrižnici koji toliko strahuju za dobrobit životinja svi redom borave u gradovima „i nemaju pojma kako je to kada živiš u blizini mesoždera koji se hrani ljudima“. Seljani optužuju društva za zaštitu životinja da upravo ona vrše najveći pritisak na indijsku vladu da se ne ubijaju predatori koji neprekidno ugrožavaju ljudske živote i urnišu seoska domaćinstva jer im uništavaju stoku.

Situacija se posebno usijala kada je prošle godine, u okolini šumskih područja u indijskoj državi Tamil Nadu, jedan tigar ubio četvoro ljudi i dvadesetak goveda. Lokalni stanovnici su zahtevali od vlasti da se tigar uhvati što pre. Posle više bezuspešnih pokušaja da uhvate tigra živog, te da ga uspavaju i smeste u neko od prihvatilišta za bolesne divlje životinje, lokalne vlasti su izdale nalog da se on ubije.

Lovci su tragali za tigrom više od dve nedelje, tokom kojih je seljanima bilo zabranjeno da izlaze iz kuća i da vode stoku na ispašu. Kada je tigar ubijen, stanovnici okolnih sela su zahtevali od vlade da im nadoknadi gubitke koje su, pored svih posledica korone, sada pretrpeli i zato što su morali u karantin zbog tigra ljudoždera. S druge strane, zeleni aktivisti iz gradova, ali i deo naučne zajednice, protestovali su zbog toga što je životinja ubijena, umesto da se nastavi sa pokušajima da se ona privremeno uspava.

Problem nije u ljudima i tigrovima, već u novcu

Prema pomenutim smernicama „kako prepoznati tigra ljudoždera“, dozvoljeno je da se životinja ubije samo u slučaju krajnje nužde. Ova uputstva klasifikuju tigrove koji napadaju čoveka u dve kategorije: na one koji nenamerno ubijaju ljude i na ljudoždere. Prva kategorija se odnosi na slučajeve kada tigar napadne čoveka jer je ovaj upao u njegovo stanište. U toj situaciji, tigrovi se osećaju ugroženim, posebno strahujući za mladunce i napadaju ljude da bi se odbranili. Stoga ovakvi napadi nisu namerni, već su izazvani okolnostima.

Druga kategorija, „ljudožderi“, obuhvata tigrove koji su planski vrebali ljude, potom ih napali i pojeli. Smernice nalažu da se ovakve životinje odmah uklone iz divljine, što mogu da rade samo oni koji su kvalifikovani za taj posao, uz obavezno prisustvo veterinara. Dakle, glavni cilj je da se životinje po mogućstvu uhvate žive i da se privremeno uspavaju.

Kao i svaki dokument koji se piše u kancelarijama, i ova uputstva deluju jednostavno u teoriji, i manje jednostavno u praksi. Zlonamerni kritičari poručuju da bi državne službenike trebalo izvesti na teren, pa da u susretu sa tigrom „oči u oči“ procenjuju u koju kategoriju bi ga svrstali.

Oni konstruktivniji predlažu da se rešenje traži u takozvanim „tampon zonama“ između rezervata prirode i ljudskih naselja. Stvarni život, nažalost, nije „Knjiga o džungli“, pa je najbolje da se divlje životinje i ljudi što manje mešaju, a to jedino može da se izvede ako se ljudska staništa udalje od životinjskih.

Ali ovakav predlog zadaje drugu vrstu glavobolje u zemlji u kojoj ogroman broj siromašnih živi isključivo od malog parčeta zemlje, a deo njih i od turizma koji se razvio u nacionalnim parkovima. Iz toga je jasno da u ovoj indijskoj kvadraturi kruga glavni problem nije odnos tigrova i ljudi, već kao i svuda u svetu, odnos ljudi prema novcu koji je postao merilo svega.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022.

Foto: Kartik Iyer, Unsplash

10. мај 2023. 0 komentara

U Srbiji svi peku rakiju, tek po neko se registruje

by bifadmin 9. мај 2023.

Epidemija korona virusa, a potom kriza koju je izazvao rat u Ukrajini, privremeno su zaustavile rast proizvodnje u srpskim destilerijama. Proizvođači rakije, najpoznatijeg srpskog pića, nadaju se dobroj godini, ali i konačnom uvođenju reda na domaćem tržištu. Prema rečima vlasnika destilerija, u Srbiji svi peku rakiju, a broj onih koji je nelegalno prodaju neuporedivo je veći od broja onih koji državi plaćaju porez i akcizu.

Direktor destilerije „Aleksić Prvi“ iz Guberevca Marko Aleksić kaže za „B&F“ da zbog prodaje rakije na crno država gubi milione evra, a na gubitku su i registrovani proizvođači. „Prosečna cena rakije je 1.700 do 1.800 dinara po litru, a na taj iznos mi registrovani proizvođači plaćamo između 500 i 600 dinara za porez i akcizu. Jasno je koliko država gubi kada rakiju prodaju proizvođači koji nisu registrovani. To može da se promeni, samo je potrebno imati volje. Na prvom mestu potrebno je pojačati kontrole neregistrovanih proizvođača rakije. Osim što će to uticati na povećanje državnih prihoda, pomoći će i nama registrovanim proizvođačima, jer nećemo imati nelojalnu konkurenciju“, objašnjava Aleksić.

On smatra da će se pojačanom kontrolom i pritiskom na proizvođače da se registruju uticati i na povećanje kvaliteta rakije koja se pojavljuje na tržištu. Sada inspekcije, kaže Aleksić, kontrolišu samo registrovane destilerije, dok niko ne kontroliše zdravstvenu ispravnost rakija koje se prodaju na crnom tržištu. „Preko Udruženja šumadijska rakija mi smo uspeli da na našem području suzbijemo prodaju rakije preko radio i TV oglasa. Nemate nigde na ulici tablu da neko prodaje rakiju. Kada smo mi uspeli preko našeg udruženja, može da se to uradi i na nivou države, samo je potrebno da neko sasluša predloge naših kolega u Savezu proizvođača rakije”, tvrdi Aleksić.

Muke s ambalažom

Prema njegovim rečima, protekle tri godine bile su teške za proizvođače rakije, najpre zbog epidemije korna virusa, a potom zbog krize izazvane ratom u Ukrajini.

„Epidemija korona virusa značajno je zaustavila rast proizvodnje i prodaje jer su restorani i kafane bili zatvoreni, a nama je 70 odsto plasmana upravo tamo. Pakovali smo rakiju, a nismo imali kome da je prodamo. Kada se korona završila, ponadali smo se da je najgore prošlo. Međutim, usledila je kriza zbog rata u Ukrajini. Zadesio nas je astronomski rast troškova u proizvodnji, a na prvom mestu rast cene staklene ambalaže. Od kraja 2021. godine, skoro čitave prošle godine bila je velika nestašica flaša. Mogli ste da imate para koliko hoćete, ali nigde niste mogli da kupite ambalažu. Staklara u Paraćinu nije radila, dok su italijanski proizvođači obećavali isporuke, a nisu poštovali rokove“, priča Aleksić.

Dodaje da se situacija sada popravila, staklare u inostranstvu su počele da rade kao nekada, a paraćinsku fabriku je kupila poznata slovenačka staklara „Hrastnik“, tako da svi veruju da će ponovo biti uspešna kao ranije. „Velika je potražnja za kvalitetnom srpskom šljivovicom i veliki su potencijali za razvoj ove proizvodnje. Pravi bum na svetskom tržištu je napravilo to što je šljivovica stavljena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Sada kažu da je najsavršenije alkoholno piće francuski konjak, posle njega srpska šljivovica, a onda sledi velika praznina na listi i tek potom druga alkoholna pića. Veći je potencijal nas srpskih rakijaša, nego vinara, jer vinara ima u celom svetu, a srpska rakija je nešto jedinstveno. Tu činjenicu mi u Srbiji moramo da iskoristimo“, uveren je Aleksić.

Rakijski turizam

Destilerija „Aleksić Prvi“ postoji 20 godina, a prva u Srbiji je počela sa rakijskim turizmom i to radi već 15 godina. U okviru destilerije na obroncima planine Kotlenik, u srcu Šumadije, izgradili su degustacioni centar i etno selo sa restoranom i apartmanima za izdavanje.

„Imamo brojne posetioce ne samo iz Srbije, već i Slovenije, Nemačke, Kine i zemalja u okruženju. Ljudi nas prepoznaju između ostalog i po tome što je u našem degustacionom centru snimljen deo serije ’Moj rođak sa sela’, kada Dragan Jovanović i Vojin Ćetković probaju rakije. Nadamo se da ćemo uz subvencije države i evropskih fondova naredne godine proširiti kapacitet destilerije i etno sela. Kapacitet nam je do 70.000 litara godišnje, s tim što u svakom trenutku imamo preko 30.000 litara rakije na starenju. Poznato je da šljivovica što je starija to je bolja, a mi smo prošle godine ponudili kupcima rakiju staru 20 godina“, kaže Aleksić.

Navodi da njihova destilerija izvozi 80 odsto proizvodnje žestokih pića i to najviše u Sjedinjene Američke Države, a potom u Austriju, Australiju, Nemačku i države u okruženju. „Nameravamo da i nakon proširenja kapaciteta radimo kao manufaktura, jer bi prelazak na industrijsku proizvodnju uticao na kvalitet rakije koju pravimo. Krenuli smo sa destilerijom kao sa porodičnim poslom i tako je i sada. Imamo i svojih 12 hektara voća. To što imamo sopstvene zasade voća omogućava nam da ne zavisimo od drugih proizvođača i da uvek imamo isti, vrhunski kvalitet proizvoda“, ističe Aleksić.

Otkup rakijske šljive

Gorazd Čuk, vlasnik destilerije „Pigmalion“ kaže za „B&F“ da se proizvodnjom žestokih alkoholnih pića bavi poslednjih osam godina, ali da se prvih sedam praktično učio da pravi rakiju. „Počeo sam sa malim količinama, pravio sam po 50 do 100 litara da bih video da li to mogu. Znanje i kvalitet potvrdio sam zlatnim medaljama i šampionskim nazivima na međunarodnim sajmovima u Zagrebu i Novom Sadu. Registrovao sam destileriju i krenuo sa većom proizvodnjom. Prošle godine sam proizveo 10.000 litara. Cilj mi je da napravim destileriju sa godišnjom proizvodnjom od oko 50.000 litara. Namera mi je da pravim kvalitetniju rakiju, i smatram da je to količina koja tako nešto omogućuje“, priča Čuk.

On kaže da je na svom imanju u belopalanačkoj Tamjanici zasadio tri hektara šljiva, priprema se da zasadi još tri, a cilj mu je da ima ukupno 15 hektara, kako bi na kraju imao 70 odsto svojih šljiva, a 30 odsto od kooperanata. Pri tom, sve zasade voća organski uzgaja.

„Sada ugovaram od koga ću ovog leta kupiti šljive. U nabavci tog voća postoji jedan problem da onaj ko ima zasad šljive, ne zna za koga ih proizvodi. Obično ih prodaje hladnjačama, a hladnjače otkupljuju najrazličitije sorte šljiva. Meni je potrebna rakijska šljiva, prvenstveno čačanska rodna, čačanska lepotica, požegača i crvena rana. Proizvođači sa kojima sada ugovaram otkup znaju da ću od njih kupiti šljivu i to po količini šećera koji će sadržati, što znači da će cena koju ću platiti biti viša od cene koju plaćaju hladnjače. Da bih imao kvalitetnu rakiju, moram imati dobro voće i zato plaćam po količini šećera koje sadrži“, objašnjava Čuk.

U Sloveniji se šljivovica tek vraća

Njegovo dosadašnje iskustvo pokazalo je da u Srbiji nije problem proizvesti dobru rakiju pošto ima dobrih stručnjaka i dobrih kazana, ali da je problem u neuređenom tržištu. „Ima puno ’sivog’ tržišta. U Srbiji svako peče rakiju i svako ispeče više nego što mu treba, a taj višak uspeva nekako da ’ugura’ na tržište. Ne verujem da su to količine koje zakon dozvoljava. Osim toga, na tržištu ima dosta falsifikata i prodaje se rakija koja je navodno od jabuke, kajsije ili dunje, a zapravo je od jabuke ili etanola sa dodatkom aroma. Ljudima koji se profesionalno bave proizvodnjom žestokih pića to neuređeno tržište pravi problem“, naglašava Čuk.

Prema njegovim rečima, slovenačko tržište na kojem on uglavnom prodaje svoju rakiju, prihvata više cene od srpskog tržišta, ali da bi se moglo izvoziti po ceni koja je profitabilna potrebno je da proizvođači i država još puno urade na brendiranju proizvoda. „U Sloveniji se šljivovica tek vraća nazad. U restoranima ima dobre šljivovice ali je niko ne nudi, nude viljemovku i grapu, koja je u stvari komovača. Ukoliko uspem da nagovorim vlasnika restorana da proba moju rakiju, onda sam je i prodao. To znači da je kvalitet dovoljno dobar“, navodi Čuk.

Odlučio je, kaže, da narednih godina na plantaži posveti pažnju pre svega voćnjacima i vinogradu, jer je proizvodnja lekovitog bilja po kojoj je trenutno poznatiji, na granici profitabilnosti.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Naslovna fotografija: Phideg, Pixabay

9. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Gorjana Ponjević Ballani, restauratorka drvenog nameštaja i stolarije: Doktorka za drvo

by bifadmin 8. мај 2023.

Gorjana Ponjević Ballani je do sada restaurirala veliki broj starih predmeta od drveta za klijente u zemlji i inostranstvu i radila na mnogim objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Od svih priznanja koje je dobila, jedno je posebno. „Moja ćerka me je pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula“, kaže za B&F preduzetnica iz Zrenjanina koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.

Gorjana Ponjević Balani je nosilac priznanja „Cvet uspeha za ženu zmaja“, koje joj je dodelilo Udruženje poslovnih žena Srbije 2020. godine za doprinos kreativnom zanatstvu. Ali Gorjana je i pre toga bila „žena zmaj“, jer je nekoliko puta započinjala život od početka u različitim zemljama, baveći se profesijom koja važi za mušku.

Njena prva selidba nije bila dobrovoljna. Napustila je 1992. godine ratom zahvaćeno Sarajevo i došla u Zrenjanin. Drugu odluku o selidbi je donela sama, kada je dvehiljaditih otišla u Italiju, gde se zaposlila u fabrici za proizvodnju stepeništa.

„Tu sam upoznala dve svoje velike ljubavi – budućeg supruga Antonija i drvo“, priča Gorjana, koja je u italijanskoj fabrici radila na kontroli kvaliteta, ali ističe da nije volela taj posao, već je želela da radi sa drvetom. Iako je zbog toga završila Visoku tehničku školu strukovnih studija gde je naučila da radi na CNC mašinama, tadašnji poslodavci joj nisu pružili priliku da dobije željeni posao, pa je dala otkaz i počela da „krade zanat“ od svekra, koji se bavio drvnom industrijom. Ipak, nije se zaposlila u porodičnoj firmi svog supruga, jer je nije zanimala masovna proizvodnja, već je želela da radi nešto kreativnije. Osnovala je stolarsku radionicu „Wood Planet“ i počela da, kako kaže, na svoj način izrađuje drvene prozore, vrata, žardinjere, kućice za pse, letnjikovce…

Posle toga je opet usledila selidba. Otišla je sa suprugom u Rumuniju, gde je on imao pilanu i fabriku za obradu drveta, i tamo je dopunila svoje znanje o drvetu. Kada je 2010. svratila u Zrenjanin da obiđe rodbinu, saznala je da je trudna, pa je bračni par doneo odluku da se skrase u Srbiji.

Neobični svet starih stvari

Gorjana je u Zrenjaninu ponovo otvorila firmu „Wood Planet“, ali je sada, pored brige o detetu, morala da se navikava na drugačija pravila u poslovanju i mentalitet. Posao jer napredovao sporije od njenih očekivanja, pa je čak u nekim momentima razmišljala da odustane. Ali, kako kaže, dobro je da nije.

„Kroz posao sam se upoznala sa starim nameštajem i fasadnom stolarijom, i shvatila da je to čaroban svet. Jednog dana donela sam odluku da, prvi put u životu, mislim prvo na sebe i ostvarim neku svoju veliku želju. Tako sam se preorijentisala na restauraciju starih drvenih predmeta i izradu autentike. Autentika je proizvodnja nameštaja ili stolarije koju ne možete da spasite, već morate da je pravite od početka, ali tako da bude identična nekom komadu iz prošlosti“, objašnjava naša sagovornica, kojoj u tom poslu pomažu istoričari i istoričari umetnosti.

Vremenom je postala jedan od retkih restauratora drvenih predmeta u Srbiji i jedina žena u ovom zanimanju na našim prostorima. Svoj posao obavlja sa velikom strašću, jer je dvostruko ispunjava – njoj omogućava da stalno saznaje i radi nešto novo, dok u isto vreme produžava životni vek starim komadima drveta koji imaju istorijsku ili emotivnu vrednost za vlasnike.

Gorjana napominje da restaurira samo predmete starije od sto godina koje vlasnici ne planiraju da prodaju, jer je uverena da jedino tako služe svojoj svrsi. Radi po narudžbini, i za privatna lica i za kompanije, a često je angažovana i na objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Osim što se bavi očuvanjem drvenog nameštaja i stolarije po Vojvodini, radi i za naručioce iz inostranstva. Tako je, pre pandemije korona virusa, izvezla u Francusku veliki broj prozora koji se nazivaju „Vučja usta“ i bili su popularni u toj zemlji pre 100 do 150 godina. Prošle godine je radila autentiku jedne dalmatinske vile, u kojoj je sve moralo da se gradi od početka. Gorjana tvrdi da najradije prihvata složene projekte, jer joj to pruža priliku da prevaziđe samu sebe.

Opisujući kako izgleda radni dan jedne restauratorke, kaže da rad na predmetu počinje tako što prvo čisti drvo i uklanja trule delove, a zatim sanira one koji mogu dalje da se upotrebljavaju kako bi predmetu vratila prvobitni izgled. Nekada, kada ne radi po narudžbini, od starih komada drveta pravi i novi nameštaj. Sirovina za rad ima dovoljno, jer joj ljudi koji poštuju njen rad poklanjaju svoj stari nameštaj i drugu građu. Ali, zašto bi neko od starog pravio novo?

„Kada obrađujem staro drvo, obično imam veoma malo otpadaka jer su u prošlosti korišćene veoma kvalitetne sirovine. Ono što stvaram od stare drvene građe je dugotrajno i posebno. Time se na svoj način suprotstavljam nametanju potrošačke kulture. Danas se veoma brzo živi, takvim tempom da ni majstori a ni veliki proizvođači ne mogu da posvete mnogo vremena pojedinačnim komadima jer je imperativ da se proizvede što više i što brže. A kada se tako radi, vaš proizvod onda nema dušu”, uverena je restauratorka iz Zrenjanina.

Borba sa predrasudama

Gorjana kaže da njeni klijenti najčešće donose na restauraciju ormare, stolice, sekreter stolove, stare prozore, vrata, ali da radi i na projektima koji zahtevaju restauraciju celih enterijera i fasada. To je fizički veoma zahtevno, zato što mora po ceo dan da provodi na skeli.

„Ljudi su ranije bili iznenađeni kada vide ženu na skeli, sa zaštitnim rukavicama i šnalicama u kosi. Sada su već navikli, bar ovi iz mog okruženja. Ali nije bilo lako probijati se u profesiji u kojoj dominiraju muškarci. Na početku, dok sam radila kao stolarka, dešavalo se da klijent uđe u radionicu i traži da priča sa pravim majstorom, muškarcem, a ne sa mnom. Bilo je i neprijatnijih situacija. Na primer, da mi doteraju materijal, ja sednem u viljuškar i dođem po njega, a vozač kamiona neće da istovari građu kada shvati da je za viljuškarom žena”, priseća se Gorjana. Srećom, otkako je stekla ime u restauraterskom svetu više ne mora nikome da se predstavlja, niti da se bori sa predrasudama.

Naša sagovornica ističe da joj je žao što nema više žena u ovom poslu, ali, dodaje, nema dovoljno ni muškaraca, jer opada interesovanje za zanatske struke. Smatra da je to velika šteta, jer od restauracije ali i od stolarskog posla može da se obezbedi veoma pristojna zarada, čak i znatno viša nego u nekim profesijama koje su trenutno popularne na tržištu rada. Pored toga, Gorjani njen posao donosi i lično zadovoljstvo. „Moja ćerka me je jednom prilikom pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula”, ne krije preduzetnica iz Zrenjanina, koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.

Vrata s dušom

Gorjana Ponjević Ballani, pored toga što je aktivna u mnogim poslovnim udruženjima, često volonterski drži kurseve deci i odraslima o očuvanju starih drvenih predmeta. U slobodno vreme bavi se i restauracijom starih kapija i vrata u Zrenjaninu. To radi zajedno sa volonterima koji su se okupili oko fejsbuk grupe „Vrata sa dušom“. Grupa broji već 300 članova, i to su ljudi iz različitih profesija – lekari, advokati, učiteljice… Oni restauriraju stara vrata, svako u skladu sa svojim sposobnostima, pa ih neko šmirgla, neko teše, neko farba… Zahvaljujući Gorjaninom podučavanju, rezultat njihovog rada je daleko od amaterskog.

Marija Dukić

Biznis & finansije 208, april 2023.

8. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Kako se može unaprediti postupak izdavanja dozvola za oružje?

by bifadmin 6. мај 2023.

Posle dve tragedije koje su potresle Srbiju, predsednik Aleksandar Vučić najavio je uvođenje moratorijuma na izdavanje oružja.

Mediji već danima podsećaju da je Srbija na trećem mestu u svetu po broju oružja u rukama civila. Uskoro bi ta statistika mogla da se promeni, ukoliko stupe na snagu najavljene mere za suzbijanje nasilja, kao što su moratorijum na izdavanje bilo kakvog oružja u naredne dve godine i oštrije kazne za one koji ne predaju nelegalno oružje.

Premda će ovo „razoružavanje“ biti sprovedeno po hitnom postupku, treba imati u vidu da se naoružavanje Srbije dešava postupno već decenijama, o čemu nas informiše i publikacija pod imenom „Uloga sistema zdravstvene zaštite u prevenciji rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici izvršenog uz upotrebu vatrenog oružja“ koja je izrađena u okviru Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Iako se ovde radi o rodno zasnovanom nasilju, u studiji su objavljeni i podaci po kojim procedurama su do sada naši sugrađani dobijali dozvole za posedovanje oružja, koje prenosimo u ostatku teksta.

Nabavka oružja u Srbiji

Kada se radi o ilegalnom oružju ono se, kao i u svakoj zemlji, i kod nas kupovalo na „crnom tržištu“ ali su ga mnoga domaćinstva posedovala i zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije u kojima su njihovi članovi učestvovali. Deo tog oružja iz ratova je u međuvremenu i legalizovan, a deo i prodavan na već pomenutom „crnom tržištu“. Problem je međutim što niko ne zna koliko ilegalnog oružja kruži našom zemljom.

Što se tiče legalnog oružja, odnosno podnošenja dozvola za držanje i nošenje istog, njih je dobijala većina onih koji su konkurisali za dozvole. Primera radi, u toku 2017. godine podneto je 117.158 zahteva za izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja, od čega je pozitivno rešeno ukupno 97.126 zahteva.

Uslovi za držanje oružja

Da bi dobila dozvolu za nabavljanje i držanje oružja, lica koja za nju konkurišu moraju biti obučena za rukovanje vatrenim oružjem i moraju imati opravdan razlog. Ovde se pre svega radi o oružju za ličnu bezbednost iz kategorije B, dakle vatrenom oružju različite vrste: kratkom, dugom, poluautomatskom, repetirajućem, jednometnom, dvometnom, sa olučenim i glatkim cevima.

Opravdanim razlogom za nabavljanje i držanje ove vrste oružja smatra se dokaz da bi licu koje konkuriše za dozvolu mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode posla ili drugih okolnosti. Za posedovanje lovačkog oružja pak potrebno je da ono dostavi dokaz o ispunjenosti uslova za posedovanje lovne karte, a za posedovanje sportskog oružja uverenje o aktivnom članstvu u sportskoj streljačkoj organizaciji. Ova lica takođe moraju obezbediti uslove za bezbedan smeštaj i čuvanje oružja.

Izdavanje dozvole za nošenje oružja rešenjem odobrava direktor policije ili policijski službenik koga on za to ovlasti, ili se zahtev odbija ukoliko podnosilac ne ispunjava zakonom propisane uslove. Dozvolu za nošenje oružja za ličnu bezbednost izdaje nadležni organ, a dozvola važi uz oružni list.

Zdravstvena podobnost za držanje oružja

Zakon o oružju i municiji propisuje da dozvolu za nabavljanje i držanje oružja iz kategorije B mogu dobiti lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove, među kojima je i zdravstvena sposobnost lica.

Ona se dokazuje podnošenjem uverenja o zdravstvenoj sposobnosti koje izdaje zdravstvena ustanova ovlašćena za ovaj posao. Ta ustanova pored specijaliste medicine rada mora imati specijalistu oftalmologije i specijalistu psihijatrije odnosno neuropsihijatrije.

Sam klinički pregled za budućeg vlasnika oružja se sastoji iz lekarskog pregleda, laboratorijskih analiza – testiranja na psihoaktivne supstance (po indikaciji specijaliste medicine rada ili psihijatra/ neuropsihijatra), ispitivanja čula sluha (tonalna liminarna audiometrija) i vestibularne funkcije (ortostatski i dinamostatski testovi), pregleda doktora medicine – specijaliste oftalmologije (anamneza, spoljašnji pregled oka i adneksa oka te ispitivanje oštrine vida na daljinu i blizinu), kao i pregleda doktora medicine – specijaliste psihijatrije odnosno neuropsihijatrije (anamneza, psihički status, ispitivanje funkcije govora i pisanja, psihološki intervju i procena osobina ličnosti).

Preporuke za unapređenje pregleda

Autori pomenute studije sugerišu da bi klinički pregled trebalo da podrazumeva neurološki pregled, psihijatrijski pregled i psihološko testiranje. Potreba postojanja neurološkog i psihijatrijskog pregleda može se opravdati postojanjem odvojene specijalizacije za neurologiju i psihijatriju. Međutim, kako oni kažu, neophodno je da u procenu mentalnog statusa pored neurologa i psihijatra bude uključen i psiholog, koji bi primenom baterija testova utvrdio karakteristike ličnosti. Neurološki pregled podrazumeva klinički pregled, EEG (elektroencefalogram) i laboratorijske analize uz obavezno detektovanje psihoaktivnih supstanci. Psihološki instrumentarijum prilikom procena za nošenje oružja neizostavno uključuje i MMPI test ličnosti ili kompjuterski program HEDONIKA koji obuhvata test inteligencije i procenu ličnosti. Najprecizniji način procene mentalnog zdravlja bi podrazumevao intervju i testovni materijal sa standardizovanim pitanjima (prethodno navedenim).

Jedan od zaključaka studije je i da bi trebalo uvesti obavezu češćeg periodičnog javljanja lekaru, odnosno redovne lekarske pregledekod izabranog lekara i psihijatra najmanje jednom godišnje. Tako bi se osigurala rana detekcija promena u zdravstvenom stanju i ponašanju.

Takođe, potrebno je i omogućiti razmenu informacija između lekara koji mogu raspolagati informacijama od značaja za procenu zdravstvene sposobnosti lica za držanje i nošenje oružja, posebno specijalista psihijatrije. Savetuje se i implementacija integrisanog sistema prikupljanja informacija, u koji bi se slivale informacije iz svih nivoa zdravstvene zaštite (zdravstveni karton iz primarne zdravstvene zaštite, podaci o eventualnim psihijatrijskim hospitalizacijama u ustanovama tercijarne zdravstvene zaštite), centara za socijalni rad, pravosudnog sistema i policije. Podaci ove vrste treba da sadrže elemente o zabeleženom nasilju i vrsti nasilja (porodično, partnersko, rodno zasnovano i dr.), prekršajnoj i krivičnoj osuđivanosti, učešću u ratu odnosno ratnim sukobima, zloupotrebi oružja, intervencijama policije, preduzetim merama, zadobijenim/ nanetim povredama, pruženoj zdravstvenoj usluzi, kao i rezultatima bezbednosne provere na terenu.

Detaljnije o ovoj temi možete čitati na sajtu UNDP-a.

Foto: Maria Lysenko, Unsplash

6. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Kako izveštavati o tragedijama poput masovnih ubistava u Srbiji?

by bifadmin 5. мај 2023.

U samo tri dana u dva odvojena zločina ubijeno je 16 a ranjena je 21 osoba. Biznis i finansije o ovome neće pisati, jer se svi detalji ovih napada mogu naći u ostalim medijima, ali će preneti neke smernice o izveštavanju u ovakvim situacijama.

Masovno ubistvo poput onog u vračarskoj osnovnoj školi može biti podstrek za druge potencijalne ubice, posebno ako je javnost svakog minuta bombardovana detaljima sa mesta zločina, fotografijama i opisima ubica, različitim teorijama (iznesenim pre zvaničnih saopštenja) zašto su oni počinili zločine isl. To se zove „efekat zaraze“, piše u radu „Da li medijska pokrivenost masovnih ubistava inspiriše imitatore“, koji je objavio američki Nacionalni centar za istraživanje zdravlja. Ovaj rad bavi se enormnom pažnjom koju u medijima dobijaju ubice, gde se objavljuju njihova imena, fotografije, motivi i životne priče. Američka asocijacija psihologa upozorava da takvu pažnju javnosti priželjkuje većina počinilaca ovako užasnih zločina. Zato se dešava da se posle masovnih ubistava pojavljuju nove ubice, sledbenici, sa namerom da preuzmu deo slave svog prethodnika, najčešće time što će ubiti više ljudi nego on.

Šta mediji treba da rade u ovakvoj situaciji?

Pravi odgovor bi bio – da prenose isključivo one informacije koje su od značaja za javnost, kao i da u danima posle tragedija izveštavaju o njihovim žrtavama a ne o ubicama.

Ukratko, najznačajnije smernice za izveštavanje o ovakvim slučajevima bile bi da se ne objavljuju imena ubica i njihove fotografije (osim ako je u toku potraga za njima pa se mole građani da dojave ako ih vide). Razlog je vrlo jednostavan – tako se potencijalnim imitatorima stavlja do znanja da neće dobiti željenu slavu, što bi moglo da ih obeshrabri u nameri da i oni izvrše zločin. Psiholozi podsećaju da su istraživanja pokazala da je ovakva medijska strategija bila veoma efikasna u slučajevima tinejdžerskih samoubistava. Postoje i istraživanja koja nedvosmisleno zaključuju da kada se smanji broj izveštaja o samoubistvima smanjuje se i broj tinejdžera koji su spremni da dignu ruku na sebe.

Pored toga, medijima se savetuje i da temi masovnih ubistava ne pristupaju senzacionalistički, da ne iznose sve detalje vezane za ubicu i posebno – da ga ne uzdižu na neki izmišljeni pijedastal ni na koji način. Podsećamo, jedan domaći medij je posle tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ objavio velikim slovima da je počinilac „Najsurovije dete masovni ubica u istoriji sveta“ uz napomenu da nijedno dete uzrasta K.K. nikad nije ubilo više ljudi od njega. To je potpuno suprotno savetima psihologa.

Šta mi možemo da uradimo?

Ipak, mediji nisu jedini krivac za slavu koju stiču masovne ubice. Tu su i društvene mreže, a u društvima poput srpskog i celokupna javnost. Naravno, većina ljudi neće se povesti primerom masovnih ubica, ali ne treba zaboraviti da postoje i oni koji osećaju neku vrstu nepravde ili gaje ljutnju koju nemaju gde da ispolje. Kako će ispoljiti tu ljutnju zavisi od više razloga, ali i od društvenih okolnosti.

Ovde treba imati u vidu i koliko je u našem društvu normalizovano nasilje, počev od nekažnjavanja medijski eksponiranih nedela poput vezivanja i zatvaranja u šupu običnih prolaznika u noći kada su „momci u fantomkama“ rušili Savamalu, pokazivanja fotografija ubijenih i samlevenih ljudi u udarnom terminu na televiziji i to od strane državnog vrha, preko rijaliti programa u kojima se ljudi uživo biju i psuju, pa sve do činjenice da poznati kriminalac ima svoju emisiju na televiziji koja se zove „Bajke iz podzemlja“. Istina, sve ovo smo mogli videti u nekom filmu, ali za film bar znamo da je plod nečije mašte, a ovo je stvarnost. Ovde se radi o ljudima koji žive među nama, godinama čine nedela, i prolaze nekažnjeno.

U takvoj situaciji, najmanje što nam je potrebno su mediji koji se utrkuju ko će pre objaviti što skandalozniji i krvaviji podatak o nekom ubistvu. Njihovo opravdanje je borba za klikove koji im donose zaradu. Kako kažu, to za njih znači opstanak.

Ali, ko klikće na sve te senzacionalističke sadržaje? Mi. Konstantno govorimo da želimo bolje medije i bolje društvo, ali nismo se potrudili da ih oblikujemo po meri čovečnosti, ubeđeni da to nije naš posao. No, to može biti naš posao. I naš podvig. Mi možemo poboljšati situaciju tako što nećemo posvećivati pažnju sadržajima koje ne bi trebalo prenositi. U situaciji koja nam izgleda zastrašujuće beznadežno, u kojoj se svi osećamo potpuno bespomoćno, deo moći, ali i odgovornosti, leži i u našim rukama. Iskoristimo to.

Foto: Camilo Jimenez, Unsplash

5. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Ilegalno tržište nafte u Nigeriji: Pirate na okeanu zamenio rad od kuće

by bifadmin 4. мај 2023.

Na nedavano održanim predsedničkim izborima u Nigeriji, glasalo je daleko manje birača od broja siromašnih u ovoj zemlji. To najbolje govori čemu se nada stanovništvo najmnogoljudnije države na afričkom kontinentu, koje uprkos tome što Nigerija pliva u nafti, većinom preživljava kradući naftu. Poslovni model se donekle promenio u aktuelnoj krizi, pa se piraterija na Atlantskom okeanu sve više zamenjuje krađom nafte direktno iz lokalnih cevovoda i njenom preradom u „zanatskim“ rafinerijama. Ovaj posao je toliko raširen, da se njime bave i domaćice.

Kriminalne grupe iz Nigerije, koje su Gvinejski zaliv pretvorile u svetsko žarište pomorske piraterije, prepakovale su svoje aktivnosti. Umesto napada na tankere s naftom i otmica na stotine pomoraca godišnje radi otkupnine, nigerijski pirati su se masovno preorijentisali na krađu nafte iz industrijskih postrojenja na kopnu i razvoj ilegalnih rafinerija. Za razliku od 2020. kada je broj napada na tankere s naftom u Gvinejskom zalivu porastao za 40%, tokom 2021. godine on je značajno opao, a prošle godine nije izvedena nijedna uspešna otmica.

Na prvi pogled, ovakav preokret bi se mogao pripisati delovanju međunarodnih pomorskih snaga koje su poslednjih godina raspoređene oko Gvinejskog zaliva kako bi suzbile piratstvo. Ali istraživanja na terenu ukazuju da to nije jedini, pa čak ni glavni razlog. Najveći broj pljačkaša na moru nije se povukao iz ovog posla zbog straha od hapšenja, već zato što su izračunali da imaju manje rizičnu i mnogo isplativiju alternativu.

Naime, od pretnje da pljačkaši budu uhvaćeni, još je veća opasnost da se vrate praznih ruku jer u tom slučaju nema zarade, ali ima dugova prema onima koji su „sponzorisali“ celu operaciju. A ti dugovi se po pravilu ne praštaju i kazna može biti gora od zatvora. U poređenju sa tim, organizovanje krađe, nezakonitog skladištenja i prerade nafte na kopnu, koje se zbog podmitljive vlasti smatra rutinskom operacijom, mnogo je lakše, sigurnije i pritom daleko isplativije.

Gruba računica pokazuje da je zarada od pomorskog piratstva u 2021. godini iznosila oko četiri miliona dolara, dok ilegalni poslovi s naftom koji se organizuju „od kuće“ vrede više milijardi dolara, navodi se u izveštaju Evropske komisije o naftnom kriminalu u Nigeriji.

Izveštaj je objavljen neposredno pre predsedničkih izbora u ovoj afričkoj zemlji u februaru ove godine i eksplozije koja se dogodila početkom marta na naftovodu u nigerijskoj južnoj državi Rivers. Do eksplozije je došlo kada su ljudi krali naftu za ilegalnu rafineriju, a nesreća je ostavila iza sebe na desetine mrtvih. Prošle godine, u sličnoj eksploziji je poginulo više od 100 ljudi, što pokazuje da poslovi koji su sigurniji i isplativiji za organizatore, mogu biti pogubni za one koji ih realizuju. Uprkos tome, krađa i prerada nafte u „kućnoj radinosti“ je postala toliko raširena delatnost u Nigeriji, da se njome ne bave samo kriminalne grupe, već neretko i obične domaćice.

Nafta zavila u crno većinu stanovništva

Razlog je ogromno siromaštvo u zemlji u kojoj, i pored toga što leži na nafti, privreda raste daleko sporije od broja stanovnika. Nigerija je sa 220 miliona građana u 36 saveznih država najmnogoljudnija zemlja u Africi, koja raspolaže sa oko 35 milijardi barela nafte, najviše u delti reke Niger u južnom delu zemlje. Eksploatacija nafte je počela 1956. godine, a od tada tržištem dominiraju strane kompanije kao što su Shell, BP, Mobil, Chevron, Total, Agip… Nafta je zavila u crno većinu stanovništva, jer zahvaljujući korumpiranoj vlasti pravila za poslovanje naftaša su vrlo prilagodljiva, što je, između ostalog, dovelo i do čestog izlivanja nafte na nalazištima.

Prema podacima Međunarodnog udruženja za očuvanje prirode (IUCN), tokom poslednjih pola veka u Nigeriji se izlivalo oko 250.000 barela nafte godišnje, što je najviše zatrovalo zemljište i vodu u delti reke Niger, na površini od oko 70.000 kvadratnih kilometara. To je za 30 miliona ljudi koji tu žive značilo da više ne mogu da se bave poljoprivredom i ribolovom, glavnim privrednim aktivnostima u tom regionu. Uprkos ogromnom nezadovoljstvu stanovništva, savezna vlada nije preduzimala ništa protiv ovakvog ponašanja naftnih kompanija, pa su tužbe bile retke, a presude u korist oštećenih još ređe.

Poslednji primer je presuda iz 2021. godine, prema kojoj Shell mora da plati odštetu od 111,6 miliona dolara poljoprivrednicima u južnoj Nigeriji zbog izlivanja sirove nafte koja se dogodila pre više od četiri decenije. Zato ne čudi informacija da neki od oštećenih nisu ni dočekali taj novac, jer su u međuvremenu preminuli.

Kada država ne funkcioniše, onda ulica preuzima stvar u svoje ruke, pa se nezadovoljstvo naroda prelilo u pokret otpora prema naftnim kompanijama, koji je vremenom postajao sve radikalniji, dok se nije pretvorio u oružane pljačke na Atlantskom okeanu. Pobunjenici, koje su ranije uglavnom predvodili studenti, prerasli su u organizovane kriminalne klanove sa najmodernijim oružjem i tehnologijom za komunikaciju.

Moderni pirati „made in Nigeria“ su toliko razgranali posao da su mnogo pre korone poremetili globalne lance snabdevanja naftom i primorali pojedine proizvođače da zatvore neke od svojih platformi. Prema podacima Međunarodne pomorske kancelarije (IMB), Gvinejski zaliv je u 2020. godini bio mesto gde je sprovedeno 95% svih otmica na moru i najopasnije morsko područje na svetu.

Ilegala kao porodični posao

Jačanje međunarodne kontrole koja sve uspešnije sprečava napade na tankere, ali i poremećaji na tržištu nafte i u pomorskom saobraćaju zbog korone i ukrajinske krize, podstakli su i kradljivce da se od „globalizacije“ više okrenu ka „lokalizaciji“ i operacijama unutar zemlje. Bunkerisanje, skladištenje, zanatska rafinerija, samo su neki od naziva za preradu nafte u neformalnim objektima, koja je postala paradržavni posao zahvaljujući predusretljivosti javnih službenika na visokim pozicijama.

Lokalne rafinerije „na crno“ proizvode benzin, dizel i kerozin. Benzin je najprofitabilniji ali i najteži za proizvodnju, pa su ovakve rafinerije pod kontrolom militantnih grupa koje ga dalje prodaju na regionalnom i međunarodnom tržištu. Dizel i kerozin su porodični posao u koji su uključena čak i deca, a trgovina se uglavnom odvija na lokalnom tržištu. Procenjuje se da izgradnja ilegalne rafinerije srednje veličine košta oko 19.000 evra, a da prihodi mogu premašiti 12.000 evra dnevno.

Proizvodni lanac angažuje veliki broj učesnika. Investitori obezbeđuju novac za izgradnju rafinerije, inženjeri su zaduženi za infrastrukturu, „kuvari“ za proces prerade, magacioneri za pakovanje i raspoređivanje zaliha, trgovci za dalju prodaju, a pošto svi moraju nešto i da jedu, u posao su uključeni i proizvođači hrane.

Ovakvo rešavanje problema siromaštva na ulici uvodi državu, koja 95% prihoda u izvozu obezbeđuje od nafte u još dublji krug siromaštva. Zbog masovnih krađa iz domaćih i stranih naftnih postrojenja i stalnih tenzija u delti Nigera, kompanije nerado ulažu u istraživanja i nove licence, pa čak i u osnovne popravke na postojećim objektima. Prošle godine, tri najveća naftna terminala u Nigeriji bila su zatvorena na nekoliko meseci, što je prepolovilo godišnju proizvodnju nafte.

U takvoj situaciji ne čudi da je i statistika krajnje nepouzdana, pa pretpostavke o ukradenim količinama nafte variraju od 200.000 do čak 700.000 barela dnevno, ili između 10% i jedne trećine ukupne proizvodnje nafte u Nigeriji. Gubici se procenjuju na najmanje 2,8 milijardi dolara, pa sve do 7,8 milijardi dolara godišnje, što je oko 2,7 puta više od ukupnih sredstava koje država izdvaja po osnovu subvencija za benzin namenjen stanovništvu.

Tako je Nigerija, koja ima 40% naftnih rezervi celog afričkog kontinenta, ušla u ovu godinu sa 133 miliona stanovnika koji žive u siromaštvu i sa svega oko 17% zaposlenih na bolje plaćenim poslovima. Stoga ne čudi da je na predsedničkim izborima u februaru ove godine glasalo samo 29% od ukupno 87 miliona ljudi koji su evidentirani na biračkom spisku.

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: Ayoola Salako, Unsplash

4. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Roller Rock, proizvođač dekorativnih valjaka: Osvežava zidove i stare zanate

by bifadmin 2. мај 2023.

Zorka Šuka, preduzetnica iz Novog Sada, udahnula je novi život jednom starom zanatu, proizvodnji dekorativnih valjaka za ukrašavanje zidova. Ona pravi valjke doslovno za svačiji ukus, jer ih prodaje na svim kontinentima. Zahvaljujući Zorkinoj preduzimljivosti, dekorativni valjci se danas koriste i za ukrašavanje tekstila, rekonstrukciju starog nameštaja, ali i u proizvodnji grnčarije.

Nije redak slučaj da preduzetnici dođu do uspešne poslovne ideje pokušavajući prvo da nađu rešenje za neku sopstvenu potrebu. Tako je počela i novosadska preduzetnica Zorka Šuka, kada je pre nekih šest godina, ukrašavajući svoju kuću, odlučila da proizvodi dekorativne valjke. „Želela sam da kupim neke lepe tapete, ali su sve bile previše skupe. Razmišljajući o tome kako mogu drugačije da osvežim zid, setila sam se da mi je u kući ostalo nekoliko valjaka za proizvodnju šara, koje je ranije pravila moja svekrva. Kada sam ih isprobala oduševila sam se izgledom zidova i odlučila da oživim ovaj zaboravljeni stari zanat“, priča Zorka Šuka kako je sve počelo.

Pošto se prethodno bavila cvećem, nije znala ništa o tome kako se prave dekorativni valjci, pa su ona i njen suprug Milan počeli da istražuju i eksperimentišu u njegovoj mašinskoj radionici. Proizveli su mnogo valjaka koji su završili u kanti, sve dok konačno nisu otkrili idealnu recepturu za njihovu proizvodnju. Recept, naravno, ne otkriva javnosti, ali kaže da je najbitnije na pravi način pripremiti sirovu gumu i ispeći je na određenoj temperaturi. Zatim treba pronaći i pripremiti dobar aplikator, proizvesti osnovu za valjak, utisnuti šare na njega i učiniti povezivanje svega toga jednostavnim. Budući da su za teže mašinske radove prilikom izrade valjaka potrebni stručnost i snaga, u njima joj muž pomaže „na volonterskoj bazi“, dok se Zorka bavi finijim radovima na izradi šara, promociji i prodaji.

Sa prodajom nije imala problema jer je vrlo brzo otkrila da je takva roba tražena ne samo na našem, već i na stranom tržištu. Zato je 2017. godine registrovala firmu pod nazivom „Roller Rock“, a njenom internacionalnom imenu je kumovalo ogromno interesovanje kupaca iz sveta.

Nema zanata bez alata

Da bi razvila i plasirala svoj proizvod na tržište, Zorka Šuka je morala da prevaziđe više problema. „Prvo, nisam imala od koga da učim zanat, jer proizvođača valjaka u našoj zemlji gotovo da i nema. Drugi problem je bila nabavka alata, koju smo finansirali iz porodičnog budžeta. Pojedine uređaje sam lako našla, poput prese za pečenje, ali bilo je i onih koje nisam mogla da nađem u Srbiji, pa sam ih naručivala iz inostranstva. Neke smo čak muž i ja morali sami da napravimo. Treće, nije bilo lako naći ni pojedine sirovine, kao što je sunđer za aplikator, koji je neophodan da bi na valjak uopšte mogla da se nanosi boja. Zato smo sami napravili i alat kojim ćemo izvlačiti valjkasti deo sunđera“, priseća se naša sagovornica trnovitih početaka.

U početku je izlagala svoje valjke na manifestacijama koje okupljaju proizvođače starih zanata i kreativnih rukotvorina, a potom je počela sve više da ulaže u njihovu prodaju preko interneta. „Pošto pripadam starijoj generaciji, meni je sve to bilo strano i potpuno nepoznato“, ne krije Zorka i nastavlja: „Zato sam pohađala razne kurseve o onlajn marketingu i promociji preko društvenih mreža. Kočilo me je i to što nisam dobro znala engleski jezik, pa sam morala dodatno da učim. Ali, ništa od toga mi nije bilo teško jer sam verovala da će mi sav taj trud omogućiti da ubuduće živim od onoga što volim da radim“.

Zorka Šuka sada vodi naloge na društvenim mrežama za svoje preduzeće i komunicira sa kupcima iz svih delova sveta, budući da preko jedne izvozničke firme valjke prodaje u Americi, Evropi, Australiji… Mnogo kupaca ima i u Turskoj gde se prodaju tradicionalne i orijentalne šare, dok se na Zapadu traže najraznovrsnije, od apstraktnih i onih sa geometrijskim oblicima, do retro šara. Novosadsko preduzeće u svojoj ponudi ima oko 180 dezena, „a mogla bih da prodajem i mnogo više“, ističe Zorka, „da sam od Ministarstva privrede dobila sertifikat da se bavim starim zanatom. Međutim, odbili su me zato što ne proizvodim sve ručno, iako je ovo stari zanat u kojem su se i pre sto godina koristile mašine“.

Iako očigledno razmišlja o povećanju prodaje, naša sagovornica ipak ne želi previše da širi poslovanje. Smatra da je u godinama kada bi trebalo da radi onoliko koliko joj zdravlje dozvoljava, zarađujući sasvim dovoljno za svoje potrebe. Iz iskustva sa prethodnim privatnim poslom, zna da bi joj angažovanje još radnika i značajnije širenje proizvodnje stvorilo prevelike obaveze a malu korist. „Ne treba mi veliko preduzeće, ja samo želim da radim posao koji volim i da živim od njega“, ističe Zorka Šuka.

Od grnčara do vinara

Dekorativni valjci svoju popularnost ne duguju samo zanimljivim dezenima i Zorkinim marketinškim veštinama, već i činjenici da se mogu koristiti za različite namene, kao što su ukrašavanje tekstila, nameštaja i slično. „Do tog saznanja sam došla sasvim slučajno. Imala sam jednu mušteriju iz SAD koja je kupovala mnogo valjaka i jednog dana sam je pitala šta radi sa njima. Rekla mi je da ih koristi za ukrašavanje kuhinjskih krpa, koje prodaje kao svoja mala umetnička dela. Poslala mi je slike krpa i oduševila sam se kako izgledaju. To mi je otvorilo nove perspektive, jer sam shvatila da moji valjci mogu imati veoma široku primenu“, kaže sagovornica B&F-a.

Radoznala preduzetnica je ubrzo potom kupila boje za tekstil i isprobala svoje valjke na jastučićima, stolnjacima, draperijama… Zatim je na čuvenoj novosadskoj „Najlon pijaci“ kupila stari drveni nameštaj, premazala ga osnovnom bojom i preko njega prešla valjcima. Prema njenim rečima, sve što je uradila izgledalo je izvrsno, pa je počela da reklamira valjke kao multifunkcionalni proizvod. Nešto kasnije se ispostavilo da su ga i grnčari koristili za utiskivanje šara na keramiku, a jedan kupac valjaka koji se bavi proizvodnjom vina, upotrebljava ih prilikom izrade etiketa.

Tradicija širom Balkana

Nekada su gostinske sobe većine vojvođanskih kuća bile poznate po specifičnim šarama na zidovima. Prvo su ih ukrašavali dobro plaćeni majstori, a kasnije je to postalo toliko masovno da je skoro svako domaćinstvo imalo svoj valjak. No, vremena su se menjala a sa njima i stilovi uređenja životnog prostora pa su ovakve šare u jednom trenutku potisnule tapete, zatim španski zidovi, zidovi okrečeni u jednu ili više boja… Činilo se da se dekorativni valjci nikada više neće vratiti u modu, ali, kao što znamo, moda se reciklira možda čak i više nego papir. Tako su valjci, i to pravljeni u srcu Vojvodine, povratili staru slavu.

Pre ulaska u ovaj posao, Zorka Šuka je mislila da su oni tipično vojvođanski proizvod, ali je posle opsežnog istraživanja i razgovora sa ljudima iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, došla do potpuno drugačijeg zaključka.

„Ispostavilo se da su se oni tradicionalno koristili i na jugu Srbije, u Bosni i Hercegovini, na primorju Hrvatske, ali i u mnogim drugim delovima Balkana”, navodi sagovornica B&F-a i dodaje da zato ne čudi što „Roller Rock“ prodaje svoje valjke u gotovo svakom kutku naše zemlje.

Kako se koristi valjak?

Ovaj alat se sastoji iz nekoliko sklopivih delova. Prvi je aplikator koji nanosi boju na valjak. Na njega se najpre stavlja sunđer, koji se zatim ravnomerno potapa u boju, posle čega se postavlja dekorativni valjak. Pre početka rada, poželjno je napraviti probni otisak. Kada se uverite da je sve u redu, možete otpočeti sa dekorisanjem zida tako što ćete povlačiti valjak od vrha na dole, pri čemu morate voditi računa da uvek polazite sa iste tačke i da svaki put vršite isti pritisak.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

2. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Zabava

Tradicija i moderna umetnost: Davidov sitni vez

by bifadmin 28. април 2023.

David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, bio je jedini muškarac koji se prijavio na konkurs za tradicionalnu izložbu rukotvorina „100 žena – 100 minijatura“ u organizaciji „Etno mreže“ i dobio nagradu za tehniku veza. Talenat za vez je nasledio od svojih baka, a želja mu je da se posveti stvaranju mode koja u sebi sadrži elemente veza. „Kao što slikar koristi boju i potez, ja u vezu koristim bod“, kaže za B&F mladi umetnik iz Zaječara.

Kada se pomene reč „vez“, prva asocijacija je tradicionalna odeća koju su nosile naše bake i njihove majke. Vez je oduvek bio neizostavan deo srpske tradicije. Vezom su se bavile žene u slobodno vreme i učio se od najranijeg detinjstva. Sprema za devojački miraz se sastojala od raznih komada odeće i tkanina koji su devojke vezle od malena. Osim što se smatrao ženskim poslom, vez je bio i pokazatelj društvenog statusa, ali i nacionalne i regionalne pripadnosti. Svako mesto imalo je specifičan vez koji su žene tog kraja čuvale i prenosile sa generacije na generaciju.

David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, dobio je inspiraciju za bavljenje vezom upravo zahvaljujući ženama iz prošlosti koje su svojim veštim rukama stvarale mala umetnička dela. I dan-danas se po mnogim kućama mogu naći vezeni peškiri, posteljina, ukrasi za nameštaj i delovi narodnih nošnji.

„Moje bake su se bavile tkanjem i vezom, tako da sam od njih nasledio talenat, a odatle se rodila i želja da probam i napravim nešto slično“, počinje svoju priču David koji se, pored veza, bavi i modnim dizajnom, gde takođe koristi vez koliko god je moguće. Kako kaže, privlači ga sve što se pravi ručno. „Moje interesovanje za bavljenjem tekstilom i modom se javilo tokom srednje škole, a na fakultetu sam jedva čekao da krenemo sa vezom, zato što me je oduvek ta tehnika najviše interesovala”.

Vez je kao slikanje na platnu

Inspiraciju nalazi u motivima istočne Srbije jer je i sam odatle, a osim izučavanja tradicije u rodnom Zaječaru, posebno se divi pravljenju pirotskih ćilima. „Uvek sam gajio ljubav prema onom narodnom, što je nama na neki način utkano u genetski kod. Maštao sam o tome da mogu da napravim moderan pristup toj tradiciji i zato sam odabrao tehniku veza“, kaže David.

Sagovornik B&F-a objašnjava da su tehnike tradicionalnog i primenjenog veza slične. Najveća razlika je u tome što moderni vez može da se prilagodi savremenom dobu i poveže sa drugim vrstama umetnosti. „Na fakultetu primenjujemo ono što je nama danas blisko, kao što su, na primer, moda ili umetničke instalacije. Razne teme mogu da se obrade kroz jednu staru tehniku veza i to ga održava“, priča David dok veze.

Prema njegovim rečima, vez je kao slikanje po platnu, jer se na kraju sve svodi na to da postoji podloga i nit. „Vez je jako sitan i upravo ta podrobnost koju ova tehnika nosi sa sobom je njena čar i lepota. To se ne može naći kod tkanja i pletenja. Dok vezete na platnu, vi kroz bod praktično slikate. Kao što neki likovni umetnik koristi boju i potez, ja u vezu koristim bod“.

David tvrdi da naučiti vez nije teško, ali treba strpljenja. Za bavljenje vezom potreban je đerđef, odnosno okvir pomoću kog se zateže platno na kom se veze, zatim platno ili komad odeće, konci, igla i makaze. Što se tiče podloge koja se koristi za vez, mogućnosti su velike: od široko rasprostranjenog platna, do kože, svile, pa i sintetičkih vlakana koja vešto imitiraju prirodu. David za sada radi samo na platnu, ali mu je želja da se u budućnosti oproba i na drugim podlogama, poput pliša, svile i kože.

Čuvar tradicije

Motivi koji ga privlače su vezani za naše kulturno nasleđe, i to su najčešće teme iz slikarstva, istorije i narodne baštine. „Nastojim da pravim modernu verziju naše tradicije i istorije, da ih praktično osavremenim i da na taj način stvorim svoj autentičan motiv. Trudim se da kroz svoj rad očuvam nešto što je naše”, ističe David.

Upravo u želji da osavremeni vez, prijavio se na konkurs za izložbu „100 žena – 100 minijatura“, u organizaciji „Etno mreže“. Iako je reč o takmičenju za koji se tradicionalno prijavljuju žene, to ga nije obeshrabrilo. Pitao je organizatore da li može da se prijavi i, nakon potvrdnog odgovora, počeo je da veze dve minijature. Tema izložbe je bila „Očuvanje narodne baštine i tradicije”, pa se David odlučio za motiv simbola Zaječara, arheološko nalazište Felix Romuliana i motiv sa mozaika Dionisa. „Uradio sam svoj doživljaj mozaika i našao sponu između samog mozaika i tehnike veza. Tako je nastao moj Dionis u vezu”.

Minijatura koju je radio je dimenzija 10x10cm i, kako kaže, to mu je bio najveći izazov. „Bilo je dosta zahtevno da motiv sa figurom smestim na malo platno, ali na kraju sam uspeo da realizujem svoju ideju i zadovoljan sam kako je ispalo“. Što se tiče vremena potrebnog za vez, za nagrađene minijature bilo mu je potrebno oko dve nedelje, dok za veće motive proces vezenja traje mnogo duže.

Vez i visoka moda

U budućnosti, David sebe vidi u radu sa tekstilom, ali kako kaže, pušta da se njegova budućnost veze sama od sebe. Nakon završenog fakulteta, David se nada da će moći da se posveti stvaranju mode koja u sebi sadrži elemente veza, jer tvrdi da vez u ovoj industriji ima puno potencijala, iako je to ručna tehnika koja iziskuje mnogo vremena. „Svedoci smo toga da se tradicionalni vez održava u visokoj modi koja je skupa upravo zbog toga što podrazumeva veliki broj sati ručnog rada i veliku veštinu“. Zato je, kaže, optimističan u pogledu budućnosti industrijskog veza, jer je podjednako dobar kao ručni, a povoljniji i dostupan običnom čoveku.

Davidov cilj je da inspiriše ljude da stvaraju. „Želim da svojim radom ukažem mlađim generacijama na vrednost onog što mi imamo i što bi trebalo da ponudimo svetu, jer svaka zemlja ima neku svoju osobenost. Verujem da su radovi sa motivima veza zaista naša specifičnost koja je vredna promocije“.

Koliko je vez utkan u našu tradiciju, pokazuje i primer veza na platnu „Pohvala knezu Lazaru“, delu monahinje Jefimije. Monahinja je ovo delo izvezla 1402. godine, kao pokrov preko kovčega za ubijenog kneza Lazara, i smatra se remek delom veziljske umetnosti. Spada u najznačajnije pesničke tvorevine srpske srednjovekovne književnosti i predstavlja važan istorijski izvor.

Katica Đurović

Biznis & finansije 208, april 2023.

28. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Šta za nas znači upisivanje šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine?

by bifadmin 27. април 2023.

Srbija se s razlogom nalazi među prvih pet proizvođača šljiva u svetu, budući da ovdašnja klima i sorte šljive koje se u njoj gaje daju proizvod izvrsnog kvaliteta i arome. Pravilnom preradom takvih šljiva dobija se rakija koja može da parira najpoznatijim jakim alkoholnim pićima na svetu, ali da bi se to desilo potrebno je uvesti red u njenu proizvodnju i bolje je brendirati, kažu stručnjaci. Jedan korak u tom smeru je već načinjen upisivanjem na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

„Stavljanje srpske šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine je velika vest za našu zemlju. Nije bilo nimalo lako dospeti na tu listu, na kojoj je srpska šljivovica trenutno jedino jako alkoholno piće“, kaže za B&F profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ninoslav Nikićević, naš najveći stručnjak za rakiju. Međutim, dodaje da nam pomenuto priznanje neće mnogo značiti ako ne zaštitimo i tehnološki postupak proizvodnje rakije i geografsko poreklo šljivovice.

Uvođenjem reda u ovu oblast, šljivovicom ne bi više mogla da se nazivaju pića pomešana sa drugim destilatima. Tako bi proizvođači bili primorani da rakiju proizvode samo od voća čije ime ona nosi, a kupci bi bili sigurni šta kupuju, što bi se odrazilo i na prodaju našeg nacionalnog pića.

„Izvoz voćnih rakija je samo u prvih devet meseci prošle godine dostigao vrednost od 10 miliona evra. Ubeđen sam da bi mogao biti mnogo veći kada bismo zaštitili ceo postupak njene proizvodnje, počev od branja šljiva, preko fermentacije, destilacije, pa sve do sazrevanja rakije. Ovo nije samo spisak lepih želja, ja iz svog višedecenijskog iskustva znam da u inostranstvu postoji veliko interesovanje za kvalitetnu rakiju od šljive”, tvrdi profesor. To interesovanje nije novijeg datuma jer je rakija kroz istoriju zauzimala značajno mesto u našem izvozu. „Krajem 19. veka Srbija je Kaliforniji i Čikagu prodala šljive i šljivovice u vrednosti sadašnjih 37,5 miliona dolara i time otplatila celokupan devizni dug prema inostranstvu”, podseća Nikićević.

Zašto baš šljiva?

Naš sagovornik napominje da se rakija od šljive ne proizvodi samo na Balkanu, već i u Češkoj, Grčkoj, Italiji, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini i drugim evropskim zemljama. Međutim, srpska šljivovica je nešto posebno, jer njena specifičnost leži u povoljnom podneblju za uzgoj šljiva ali i u sortama koje mi koristimo. Iste te sorte na drugim prostorima ne daju ni približno dobru aromu kao u Srbiji. „Kada se sve iskombinuje – sastav tla, klimatski uslovi, sorte šljiva, pa i vrsta hrasta od kojeg se proizvode burad za starenje i odležavanje rakije – dobija se jedinstvena šljivovica izvanrednog kvaliteta“, ocenjuje Nikićević.

Branko Popović sa Instituta za voćarstvo Čačak detaljnije pojašnjava ovu tvrdnju svog nekadašnjeg mentora: „Naša zemlja je s dobrim razlogom među pet prvih proizvođača šljiva u svetu. Pre svega zato što one u Srbiji mogu da se gaje na celoj teritoriji zemlje, što znači da proizvodimo veliku količinu ovog voća – u proseku oko 500.000 tona godišnje“. Drugi, ali ne manje važan razlog jeste kvalitet tih šljiva. Mi smo, prema Popovićevim rečima, uspeli da očuvamo stare sorte poput crvene ranke, koje su se koristile i za ishranu i u proizvodnji rakije, ali i da uvezemo i stvorimo nove sorte, podjednako kvalitetne.

„Polovinom 19. veka krenuli smo sa uvozom požegače, izdašne sorte koja daje dobre prinose i veoma je zahvalna za proizvodnju rakije i suve šljive. Naša ekonomska moć je u tom periodu, uz svinjarstvo naravno, počivala na proizvodnji šljive. Međutim, dvadesetih godina prošlog veka pojavila se zarazna bolest ‘šarka šljive’ koja je počela da napada požegaču, a za koju do danas nije pronađen lek. Zbog nje su šljivici sa tada najdominantnijom vrstom šljive počeli da se suše, pa smo morali da nađemo novo rešenje. Tako smo počeli da stvaramo nove sorte“, priča sagovornik B&F-a.

Od tada do danas, Institut za voćarstvo Čačak stvorio je 18 sorti šljive, a prva generacija su čačanska rodna, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rana i čačanski šećer. Od ovih sorti, kao izuzetno kvalitetne za proizvodnju rakije izdvojile su se čačanska rodna i čačanska lepotica. Popović ne krije ponos što se zbog njih ime Čačka izgovara u svim šljivarskim zemljama sveta.

Na pitanje šta to srpske šljive čini posebnim, naš stručnjak odgovara da, posebno kada je u pitanju rakija, postoji više kriterijuma za procenu njihovog kvaliteta. „Prvi je količina rakije koja se može dobiti od određene količine šljive, što prevashodno zavisi od sadržaja šećera u tom voću. Po tom kriterijumu ekonomičnosti, mi imamo dobre šljive. Drugi kriterijum je sadržaj aromatičnih jedinjenja koja se prenose u destilat i daju rakiji prijatnu i prepoznatljivu notu. Naše šljive imaju veoma izraženu i prijatnu aromu”, kaže Popović i pojašnjava da su pojedine aromatične materije prisutne u šljivama identične onima koje daju naširoko poznate mirisne note parfema.

Rakija je „demokratsko“ piće

Naši sagovornici su saglasni da za proizvodnju kvalitetne rakije nije dovoljno samo imati kvalitetnu sirovinu, već i da se proizvođači moraju striktno pridržavati standarda u proizvodnji. „Samo onaj ko pošteno proizvodi rakiju, bez dodavanja šećera i alternativnih sredstava za ubrzano sazrevanje, dobija piće visokog, pa i izuzetnog kvaliteta. Treba imati u vidu da su troškovi takve proizvodnje veći, i da se ulaganja ne vraćaju u prvih nekoliko godina, pre svega zato što rakija mora dovoljno da odleži u buretu. Najbolje bi bilo da odleži bar pet godina u hrastovim buradima starijim od 80 godina, jer tako dobija izvanredan ukus i buke. Dakle, proizvodnja kvalitetne rakije jeste ozbiljan poduhvat, ali ako sve radite po pravilima, i te kako vam se može isplatiti”, ističe Nikićević.

On primećuje da u Srbiji raste svest o značaju proizvodnje rakije na ovaj način, što pokazuje i veliko interesovanje za njegove kurseve otvorene za široku javnost, a ne samo za studente Poljoprivrednog fakulteta. Profesor se nada da će se vremenom, kako budemo proizvodili sve kvalitetniju rakiju, dobar glas o našem nacionalnom piću proširiti i da će ono postati ekonomski isplativije. Da bi se to desilo, potreban nam je i bolji marketing koji bi istakao sve prednosti rakije u odnosu na druga jaka alkoholna pića.

„U svetu, na primer, postoji velika fama oko viskija. Ovo piće nalazi se na nekom nezvaničnom pijedestalu jakih alkoholnih pića. Ali, kada se realno sagleda tehnološki aspekt njegove proizvodnje, može se zaključiti da su šljivovica i konjak daleko kvalitetnija pića. Pre svega zato što se malt viski proizvodi od ječma i često meša sa ostalim vrstama viskija, a rakija i konjak se proizvode od čistog voća. Šećer iz voća se jednostavnije pretvara u etanol nego onaj iz žitarica, tako da je rakija znatno prirodnije i pitkije piće od viskija. No, viski je bolje brendiran jer ga proizvode oni koji cene sebe i svoju tradiciju”, konstatuje Nikićević.

Promociji naše rakije sada bi mogla da pomogne odluka Uneska da uvrsti srpsku šljivovicu na listu nematerijalne kulturne baštine, jer bolje brendirana i poznatija rakija moći će da se prodaje i u inostranstvu po većim cenama. Ipak, ne treba zaboraviti ni da nije sve u novcu, naglašava Popović: „Kada pogledamo druga kvalitetna jaka alkoholna pića, možemo uočiti da ona uglavnom nisu dostupna običnim građanima. Na primer, retko koje domaćinstvo u Francuskoj može redovno da uživa u kapljici dobrog konjaka. Kod nas je srećom situacija drugačija“. On navodi da je rakija „demokratsko“ piće jer je šljivovica pristojnog kvaliteta uglavnom dostupna prosečnim građanima, što je pozitivno jer svaki narod bi trebalo da ima mogućnost da koristi svoje tradicionalne proizvode.

„Što se tiče širenja na strana tržišta, ono se ne mora sprovoditi samo kroz klasične kanale prodaje. Mi možemo širiti glas o šljivovici i kroz gastronomsku ponudu za turiste koji obilaze našu zemlju. To je dobar način da se stranci upoznaju sa ovim pićem, pa da ga posle traže i kada se vrate u svoju zemlju. Postoji dakle više mogućnosti za promociju rakije, a po mom mišljenju najbolja reklama za nju je – degustacija“, zaključuje stručnjak iz Instituta za voćarstvo Čačak.

Marija Dukić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Milos Lopusina, Unsplash

27. април 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Marija Obradović, naučna saradnica u Institutu za noviju istoriju: Uticaj privatizacije na Beogradsku berzu i prodaju krompira

by bifadmin 26. април 2023.

Danas se na Beogradskoj berzi nalazi svega 0,34% firmi registrovanih u APR-u. Među njima nema onih koje pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću, niti ijednog javnog preduzeća. Srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%. Način na koji je izvršena privatizacija u Srbiji i destimulisan rad berze, izrazito je pogoršao standard najšireg sloja stanovništva i drastično uvećao mortalitet. O kvalitetu života govori podatak da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

U osnovi liberalne mantre koja dominira u ekonomskoj misli od kraja prošlog veka, privatizacija je predstavljena kao proces koji povećava produktivnost i razvija unutrašnje tržište kapitala. Preporučivana je za zemlje gde su privredni rast kočili nedostatak finansijskih sredstava i nerazvijena berza kao mesto za tržišnu dokapitalizaciju. Cilj, međutim, nije postignut ni u Srbiji, ni u Istočnoj Evropi. To je jedan od zaključaka istraživanja koje su o uticaju privatizacije na razvoj Beogradske berze sprovele dr Marija Obradović iz Instituta za noviju istoriju i dr Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka.

„Tržište kapitala u Srbiji karakteriše trgovanje malog obima i dubine, sa malo likvidnih hartija, koje je pri tom skupo, sa nestabilnim cenama i visokim rizicima. Privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala odnosno Beogradske berze. Trgovanje se već gotovo dve decenije obavlja isključivo akcijama koje su u ponudi po sili ranijih zakona o privatizaciji, a preduzeća sredstva neophodna za reprodukciju ili dodatnu akumulaciju ne ostvaruju putem emitovanja akcija na tržištu, nego to čine zaduživanjem. Nije postignuta ni veća efikasnost privrede, samo je promenjena vlasnička struktura, tako da je omogućeno oligarhiji da skoro besplatno ostvari kontrolu nad najvećim delom društvenog bogatstva, pri čemu je sva akumulacija uzeta iz društvenih sredstava. Sada je bitno ko je u toj preraspodeli društvene svojine postao vlasnik, a ko je izgubio sve kao radnička klasa“, kaže u razgovoru za B&F koautorka istraživanja Marija Obradović.

Podseća da je rad berze, posle pauze tokom perioda socijalizma, obnovljen 1989. godine, u početku kao Jugoslovensko tržište kapitala koje su osnovale 34 tada najveće banke, a prvo trgovanje akcijama pokrenuli su Sintelon i Auto kuća Kikinda. Posle raspada zemlje, 1992. institucija menja ime, nastaje Beogradska berza koja je imala 50 članica uglavnom iz bankarskog sektora, a osnivač je bila Republika Srbija. Danas berza ima 21 člana, najveći je udeo NLB Komercijalne banke, 45,1%, sledi Rajfajzen sa 43,9%, dok se učešće ostalih članica kreće od 3,8% pa naniže.

Uspon i pad

„Beogradska berza se najbrže razvijala od 2000. do 2002. godine, kada se trgovalo akcijama oko hiljadu preduzeća, ali su i tada obim i promet bili jako niski. Firme su se uglavnom našle na berzi jer je državni deo njihovih akcija, prema tadašnjem zakonu, bio u Akcijskom fondu koji je imao obavezu da ih iznese na tržište kapitala. Jedino je Naftna industrija Srbije dodatno emitovala akcije, a ona se i sada nalazi na Beogradskoj berzi. Opstalo je još nekoliko preduzeća, poput Jedinstva iz Sevojna, Metalca, Hemofarma, privatizovanim po prvom zakonu iz 1989. godine, kojim su radnici mogli da otkupljuju akcije. Međutim, takvih preduzeća u odnosu na ukupan broj, jako je malo i imate čitave opštine, poput Zemuna, u kojima nijedno nije preživelo privatizaciju. Danas je promet na Beogradskoj berzi upola manji, vidan je nedostatak tržišnog materijala, pa se pretpostavlja da vlasnici štednje investiraju u inostranstvu. Više je nego prepolovljen broj firmi čijim se akcijama trguje na Belex-u, jer se od ukupno 136.490 preduzeća registrovanih u APR-u, na berzi nalazi samo 467 ili 0,34%, većina iz obaveza po ranijim privatizacionim zakonima“, kaže Obradović i dodaje da tržište kapitala u Srbiji ne vrši alokaciju kapitala i ne usmerava viškove štednje u privredu, jer je većina firmi koje se nalaze na berzi tržišno neaktivna i ne privlači pažnju investitora.

Kao jedan od razloga navodi da je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, čija je primena počela godinu dana kasnije, dodatno oslabljena motivacija za uključivanje u berzansko trgovanje, jer je omogućena prodaja i prenos kapitala zaposlenima bez naknade a ne kroz berzanske mehanizme i inicijalnu ponudu. Najzad, kad je 2014. uvedena slobodna pogodba kao metod privatizacije, prelivanje iz društvenog kapitala postaje još izrazitije, a čitav proces karakterišu sumnjivi potezi i prodavca i kupaca.

Dodaje da se na Beogradskoj berzi ne nalaze preduzeća koja pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), te nijedno veliko državno ili javno preduzeće, poput Pošte, Telekoma, EPS-a. Dodatno, u maju prošle godine srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%, a sada je udeo uglavnom jednocifreni, nekada i manji od jednog procenta.

Zlatne sedamdesete

„Nema dodatnog kapitala, sve akcije samo su derivati iz društvene svojine. Pri tom, sama Beogradska berza nije tome doprinela. Tehnički je vrlo modernizovana, povezana i sa evropskim i sa berzama na Istoku, ima posebne veze na Bečkoj berzi, a od avgusta 2021. u njenoj strukturi je Atinska berza sa udelom od 10,24%, tako da vlasnici hartija koji ovde trguju mogu kapital da ponude trgovcima u Atini i obrnuto. Prvi put je jedna inostrana berza postala vlasnik dela kapitala Beogradske berze i omogućila joj da postane vidljiva na globalnoj investicionoj mapi, da uvede nove finansijske instrumente, čime je olakšan pristup velikim međunarodnim investitorima, bankama i njihovim klijentima. Dakle, nema tehničkih ograničenja koji proizvode nizak promet, uzrok je sistemski“, ističe naša sagovornica. Ona ukazuje da je pozicija na berzi ogledalo uspešnosti preduzeća, ali i političko ekonomskog sistema u celini, pa ovakvo stanje govori da privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala, tehnološkog napretka, razvoja konkurencije, ni do povećanja produktivnosti.

Naglašava da je tehnološki napredak privrede u Srbiji na nivou 70-ih godina, slično je i u Hrvatskoj, delimično Sloveniji, dok su privrede BiH, Makedonije ili Crne Gore potpuno devastirane. Privreda Srbije, prema poslednje objavljenim podacima za 2021. godinu, sada ostvaruje tek oko 40% BDP-a po glavi stanovnika u odnosu na 1989. godinu koja se uzima kao referentna, a od bivših republika SFRJ najviše se približila Slovenija sa ostvarenih 70%. Pri tom, sve republike su pre privatizacije imale uzlazni privredni rast, da bi u poslednje tri decenije, tokom tog procesa, zabeležile realan pad BDP-a.

„Posledice privatizacije najviše su pogodile široke slojeve stanovništva, čiji se kvalitet života znatno pogoršao. Primanja radničke klase gotovo su prepolovljena ako se gledaju nadnice, a situacija postaje teža kada se u računicu uključi i raniji društveni standard, od dostupnosti školovanja, lečenja, pa do rešavanja stambenih pitanja. I penzioneri postaju sve ugroženija kategorija, jer im primanja čine svega 40% od prosečne plate i imaju još teži pristup zdravstvenoj zaštiti. To se odražava i na trend smanjenja stanovništva, čiji uzrok nije samo nizak natalitet i migracije, nego pre svega ogroman mortalitet. Pedesetih godina, kada je Srbija imala približno kao i sada oko šest do 6,5 miliona stanovnika, godišnje je u centralnoj Srbiji i Vojvodini umiralo oko 76.000 ljudi, dok je 2022. umrlo blizu 111.000. Uz uvećanu stopu smrtnosti ide i smanjenje životnog veka, što je prisutno i u celoj Istočnoj Evropi, u Rusiji čak za tri godine, dok je kod nas oko godinu i po“, kaže Obradović i dodaje da o kvalitetu života govori činjenica da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023.

26. април 2023. 0 komentara

Noviji članci

Stariji članci