Tekstovi

Zapadnoevropske kompanije, opravdano optužene za prodaju prehrambenih i kozmetičkih proizvoda lošijeg kvaliteta na tržištima post-komunističkih zemalja koje su članice EU, pokušale su da se opravdaju “razlikom u ukusu potrošača na siromašnijim i bogatijim unutrašnjim tržištima Evropske unije”. Time su neuspešno pokušali da celu stvar prikažu kao zadovoljavanje potreba tržišta, a sa ciljem izbegavanja milionskih kazni koje bi bile jednostavno rešenje za prekid ove odavno poznate prakse.

Taktika patronizacije i psihologizacije naroda postsocijalističkih zemalja, kao taktika diverzije sa realnog problema u ovoj priči, ovim nije iscrpljena, nego tek otvara vrata još kreativnijim opravdanjima. Tako se kapitalistička logika u kojoj je trgovačka marža prioritet veći od baš svih ostalih (društvenih, zdravstvenih, itd.) prihvata kao neosporivi nadzakon pa se ne propituje previše ni sledeći zaključak jednog analitičara: “Kompanije su redukovale najskuplje sastojke kako bi zadržale ‘pristupačnost’ svojih proizvoda kupcima na siromašnijim tržištima, uz istovremeno zadržavanje istog nivoa profitnih marži.” No, zanemaruje se činjenica da su, barem u Hrvatskoj, cene spornih proizvoda jednake onima u Nemačkoj, a u ponekim slučajevima čak i veće, uprkos ogromnim razlikama u životnim standardima ljudi u ove dve zemlje. Pri pokušaju legitimizacije ove izjave zanemaren je ostao i zdravstveni aspekt, barem do uplitanja Rumunije u priču.

Rumunski stručnjaci postavili su pitanje povezanosti “smanjenja količine najskupljih sastojaka” u korist šećera i gojaznosti školske dece u ovoj zemlji. A odgovor je bio gotovo neverojatan: “U Rumuniji postoji manjak informacija, majke nemaju dovoljno znanja o pravilnoj ishrani dece”. Ovo dakako “zvoni” na neku skupu i opširnu medijsku kampanju koja će upozoriti majke bez interneta da je šećer štetan za zdravlje njihove dece. Društveni problemi koje stvaraju kapitalističke kompanije sa ciljem zadržavanja profitnih marži opet se ne rešavaju tamo gde im je mesto – u ekonomskoj sferi i odnosu moći zapadnih kompanija spram istočnoevropskih država – već se umesto saniranja problema niskog kvaliteta spornih proizvoda rešenja traže u promeni ponašanja “žrtava” ovakve ekonomske logike.

Domeni rešenja

Isto potvrđuje i iduća rečenica koju su sa Rojtersa spremno preneli zapadni mediji – čak i kad se dozvole naznake ekonomskog diskursa, on se odmah vešto stapa s novom psihologizacijom, ovaj put uz elemente čak i istorijskog konteksta: “U centralnoj i istočnoj Evropi prihodi su i dalje znatno niži nego na zapadu, stoga potrošači, ‘uslovljeni’ nestašicama iz komunističkog perioda preferiraju kvantitet nad kvalitetom”.

Da ova stvar neće biti rešena u korist istočnoevropskih potrošača postalo je jasno nakon sastanka ministara na evropskom nivou, instanci bez ikakve realne moći. Tamo su naime istočnoevropske zemlje tražile osnivanje nove komisije za pregled proizvoda koji odlaze na istočna tržišta. Protiv ove dodatne birokratizacije bili su nemački predstavnici kazavši kako nema potrebe za 700 novih službenika. Izjava je dakako izazvala lagano zgražavanje među istočnoevropskim predstavnicima, no nemački delegati bili su u pravu. Ovaj problem treba rešiti tamo gde mu je mesto, u domenu finansija: ogromnim finansijskim kaznama spornim kompanijama, poput onih koje je Španija naplatila Googleu. Zapadnoevropske kompanije u tom slučaju imaju izbor – ili će pristati na snižavanje svojih marži ili izgubiti deo istočni tržišta.

Ironično, najveća prepreka ovakvom rešenju upravo su same istočnoevropske države koje su poslednjih 26 godina, poput dobrih evropskih učenika, navikle stvari da rešavaju osnivanjem novih komisija, umesto da osiromašene budžete pune nabijanjem velikih finansijskih penala za svaki ovakav prestup. Zapadne kompanije obično su u grčevitoj borbi za sve skučenija nova tržišta, stoga bi im se više isplatilo da smanje marže nego da izgube veliko tržište od nekoliko stotina miliona ljudi.

Izbor: Bilten

Dečija potrošnja u svetu raste po godišnjoj stopi i do 20%, a najmlađi su se izborili za status ne samo ravnopravnih, već i privilegovanih potršača u odnosu na odrasle, jer predstavljaju tržište „tri u jedan“: osim što sama kupuju, postaju sve aktivniji „savetnici“ u porodičnoj kupovini i ujedno će izrasti u potrošače sutrašnjice. Zato je osmišljavanje reklamnih poruka za decu jedan od najzahtevnijih zadataka, pri čemu nema te reklame koja će ubediti dete da ponovo kupi neki proizvod, ako se u njega razočaralo.

Najmlađe tržište na svetu je ujedno i najveće, a njegov potencijal je bez premca u modernom svetu. Mada je deci gotovo sve do 20. veka uskraćivano bilo kakvo pravo glasa u porodičnim odlukama, tada nastupaju društvene promene pod čijim uticajem nastaju savremene porodice, u kojima se uloga dece drastično menja. Na decu se počinje gledati kao na sve značajnije pripradnike društva, što utiče i na njihovo sve aktivnije učešće u porodičnoj kupovini.

Tokom prve dekade 20. veka, industrija i oglašivači u Sjedinjenim Državama prepoznaju decu kao samostalni segment potrošača, koji ostvaruje priličan uticaj na tržištu. Istraživanja o kupcima u tom periodu dovode i do saznanja da deca ne vole da ih tretiraju kao „decu“, a tokom godina koje slede, njamlađi će se izboriti za status ravnopravnih potrošača. Šta više, čak i „ravnopravnijih“ u odnosu na odrasle, imajući u vidu da su analize s početka ovog milenijuma o kretanjima u potrošnji tokom prethodnih decenija, pokazale da se dečije tržište udvostručilo između šezdesetih i osamdesetih, a potom utrostručilo u devedesetim godinama prošlog veka, navodi dr Ksenija Leković, asistent na Ekonomskom fakultetu u Subotici u svojoj studiji „Deca potrošači i proces odlučivanja o porodičnoj kupovini u odabranim zemljama jugoistočne Evrope“.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, deca uzrasta do 12 godina čine oko 26% svetske populacije, pri čemu je u Africi, Latinskoj Americi i Aziji nastanjeno čak 1,7 milijardi mališana ove starosne dobi. S druge strane, njihovi vršnjaci u SAD čine preko četvrtine stanovništva, dok su u Evropi zastupljeni sa nešto manje od 16%. Računajući na demografske trendove u budućnosti, kompanije će se, kada je reč o dečijem tržištu, najpre fokusirati na Indiju, a potom na SAD, gde će broj dece najviše rasti, dok će u Evropi opadati.

Negativan demografski trend je, na žalost, karakterističan i za Srbiju, gde osobe uzrasta do 14 godina čine nešto preko milion stanovnika, ali već do 2020. njihov broj će jedva premašiti 991 hiljadu. No, uprkos izrazitom starenju stanovništva, u istraživanjima od pre nekoliko godina o deci potrošačima u Srbiji, procenjeno je da ovo tržište, i pored generalno slabe kupovne moći građana, vredi oko 320 miliona evra.

Tri u jedan

Stoga, iako marketing prvobitno nije stvorio dečije tržište, već ga je otkrio, danas se u kompanijama decom bave celi timovi stručnjaka, a osmišljavanje odgovarajuće strategije za najmlađe potrošače važi za jedan od najkomplikovanijih zadataka u struci. Zašto?

Pre svega, teškoća je u tome što reklamne kampanje i poruke smišljaju odrasli, a deca potpuno različito od njih doživljavaju svet, drugačije razmišljaju i ponašaju se. Ova ciljna grupa ne može se svrstati ni u jednu od kategorija koje važe za tipove kupaca među odraslima, a za decu potrošače je karakteristično da im se želje i potrebe menjaju tokom odrastanja. Ipak, ono što povezuje decu svih uzrasta jeste da u svemu, pa i u kupovini, traže zabavu. Bitno obeležje ovog tržišta je i to da deca donose odluke delom samostalno, a delimično se oslanjaju na mišljenja roditelja, što zahteva da reklamna poruka objedini i pogodi dve potpuno različite „mete“. Najzad, deca će porasti, a kompanijama je cilj da ih već od najmlađih dana „zavrbuju za stalno“.

Stoga se ova ciljna grupa u marketinškom žargonu naziva „tri u jedan“, odnosno posmatra se kao „tri tržišta u jednom“. Prvo je „sadašnje“ tržište, na kome deca troše svoj novac radi zadovoljenja sopstvenih želja. Drugo je takozvano „uticajno“ tržište, gde deca imaju ulogu onih koji u velikoj meri utiču na svoje roditelje i najbližu rodbinu, direktno ili indirektno, kada se donose porodične odluke o kupovini. Treće je „buduće“ tržište, odnosno deca kao odrasli potrošači. Upravo iz navedenih razloga, dečije tržište ima potencijal kakav ne može da dostigne nijedna država ili ekonomski najmoćniji region, naglašava autorka studije.

Kada je reč o primarnom, odnosno sadašnjem tržištu, na kome se deca pojavljuju kao samostalni kupci, Leković navodi rezultatate globalnog istraživanja koji pokazuju da kupovna moć dece raste od sredine osamdesetih godina prošlog veka po stopi od 10% do 20% godišnje. Strukturu dečijih prihoda čini pet osnovnih izvora: džeparac (45%), nadoknade za obavljene kućne poslove (21%), pokloni od roditelja (16%), pokloni od drugih (8%) i nadoknade za poslove obavljene van kuće (10%). Veoma je indikativan nalaz, po kome čak 75% ispitane dece uzrasta od od 6 do 14 godina, svojim novcem kupuje stvari koje su im roditelji zabranili.

Osim što su potrošači, deca su i štediše. Naime, od ukupnog novca kojim raspolažu, oko 85% potroše kupujući različite proizvode i usluge, dok ostatak novca izdvajaju za štednju. Većina štedi kako bi kupila „neke velike stvari“, a najviše ušteđenog novca troše za vreme praznika ili putovanja.

Najlojalniji kupci, ali i zlopamtila

Deca se u svojim kupovinama, uglavnom, opredeljuju za tradicionalno dečije proizvode, poput igračaka, slatkiša, grickalica, knjiga, odeće, tehnoloških sitnica koje mogu da priušte… To su, pojedinačno, pretežno mali iznosi, koji se u Srbiji najčešće kreću do 1.000 dinara. Deca, međutim, imaju veliki uticaj u savremenim porodicma kada se donose odluke o kupovini proizvoda za njih lično, ali i za celo domaćinstvo. Leković navodi podatak da čak 58% dece u svetu direktno utiče na porodičnu kupovinu, bilo da ih roditelji sami konsultuju, ili da saminicijativno saopštavaju svoje mišljenje šta bi trebalo da se kupi.

Kada je reč o kupovini proizvoda namenjenih najmlađim članovima porodice, roditelji prihvataju njihove zahteve najčešće zato što smatraju da će na taj način izgraditi prisniji odnos, ali i stoga što imaju sve manje vremena i za sopstvenu decu i za kupovinu i lakše im je da dete samo donese odluku šta želi. S druge strane, uloga dece „savetnika“ u kupovini proizvoda i usluga za celo domaćinstvo, zavisi pre svega od njihovog uzrasta, ali istraživanja pokazuju trend, koji je prisutan i u Srbiji, da su ona već u uzrastu od 10 do 12 godina prlično obrazovani potrošači sa izgrađenim stavovima. Stoga se njihovo učešće u porodičnim odlukama više ne svodi samo na izbore vezane za školu i zajednička putovanja, već i kada je reč o kupovini aparata za domćinstvo ili automobila, a njihov uticaj je najveći prilikom korišćenja pametnih tehnologija, o kojima su najčešće daleko više informisana od roditelja.

Najzad, deca su i „potrošači sutrašnjice“. Mada se vrednost ovog tržišta ne može ni približno odrediti, jasno je da je ona izuzetno velika, pa se u strategiji „tri u jedan“, označava kao segment s najvećim potencijalom u odnosu na prethodna dva. To je i razlog što sve veći broj kompanija ima i posebne strategije za negovanje odnosa sa decom potrošačima, svesne činjenice da se lojalnost stvara u najranijem dobu i može trajati ceo život, te preneti i na nove generacije potrošača.

Među brojnim tehnikama koje se koriste, za sada su se kao najuspešniji pokazali „dečiji klubovi lojalnosti“ sa mnogim aktivnostima za najmlađe potrošače. Ovakvi klubovi zahtevaju velika ulaganja, ali istovremeno omogućavaju kompanijama da direktno komuniciraju sa decom i da vrše istraživanja o trendovima u dečijoj potrošnji. Ona, između ostalog, pokazuju da su deca najlojalniji potrošači, ali i daleko veća zlopamtila nego odrasli. Ako se razočaraju u neki proizvod, gotovo je sigurno ga neće više nikada kupiti. Razočarano dete potrošač postaje zauvek izgubljeni kupac.

broj 134, februar 2017.

Ideja o bezuslovnoj isplati univerzalnog osnovnog dohotka sve je popularnija među ekonomistima, menadžerima, aktivistima i preduzetnicima kao alternativa tradicionalnim socijalnim politikama. Umesto pružanja socijalne pomoći u vanrednim situacijama, nezaposlenima i starima, nemačka država bi svim odraslim ljudima isplaćivala isti paušalni iznos – približno 1.000-1.200 evra mesečno. Tako bi se ukinule postojeće mere socijalne zaštite, kao što je program Hartz IV (nemački program pomoći nezaposlenima), a verovatno više ne bi bilo ni starosnih penzija i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Univerzalni osnovni dohodak svakome pruža priliku da odluči da li želi da se zaposli, da volontira – ili da ne radi ništa. Političari bi se tako rešili brige o stopama nezaposlenosti. Kompanije bi dobile elegantan način da opravdaju otpuštanja. Radna mesta koja nestaju pod pritiskom tehnoloških promena ili globalizacije više ne bi bila problem, jer su otpušteni radnici finansijski zbrinuti i mogu da se posvete brizi o deci ili nekom hobiju.

Ipak, univerzalni osnovni dohodak je ćorsokak. Najčešće korišćeni protivargument je, naravno, problem finansiranja. Troškovi nisu kvantifikovani, ali nema sumnje da će biti visoki. Još nije izvesno kako bi trebalo oporezovati ukupne dohotke i bogatstva da bi se obezbedila potrebna sredstva. Radikalna transformacija sistema socijalne zaštite uvođenjem univerzalnog osnovnog dohotka bila bi finansijski rizik bez presedana.

Ali finansijski aspekt tog pitanja čak i nije najvažaniji argument protiv osnovnog dohotka. To je zavodljiv i sladak otrov koji ljudima na marginama društva donosi korist na račun srednje klase. Osnovni dohodak ukida pritisak i smanjuje motivaciju za aktivno traženje posla među siromašnima i dugotrajno nezaposlenima. Bogate to verovatno neće koštati više nego stari sistem, a sigurno će im pomoći da umire socijalnu savest. U tom slučaju, dalji rast socijalne nejednakosti više ne bi bio skandalozan, jer bi svako imao osnovni prihod, makar i na granici siromaštva. Upravo tu se kristalizuju tri ključna argumenta protiv bezuslovnog osnovnog dohotka.

Prvo, osnovni dohodak produbljuje podele u društvu i smanjuje društvenu mobilnost. Oni koji zahvaljujući poreklu i statusu imaju izgleda da dođu do dobrih poslova i visokih prihoda sačuvali bi stečenu radnu etiku i nastavili da se zalažu u školi i na poslu. To je dobro. Međutim, za mlade ljude iz onih segmenata društva koji su već prikraćeni u oblasti obrazovanja – za one koji dolaze iz radničkih i migrantskih porodica – život bi bio teži. Slatki otrov osnovnog dohotka će ih pratiti na svakom koraku kroz školu i obuku za rad. Kad ih pitaju šta bi želela da rade, deca iz delova Berlina u kojima živi veliki broj radničkih i migrantskih porodica, kao što je Nojkeln, odgovaraju da planiraju da žive od socijalne pomoći. U budućnosti će odgovarati: „Živeću od osnovnog dohotka“. Sa rastom osnovnog dohotka uvećavaće se i njihov broj. Već uzdrmana motivacija te grupe da investira u sebe i poboljša svoj život radom naći će se pred novim iskušenjima. A ostatak društva će mnogo manje brinuti zbog takvih trendova nego danas, jer su svi ljudi zbrinuti.

Drugo, konceptu bezuslovnog osnovnog dohotka nedostaje socijalni legitimitet. Trenutno nije moguće zamisliti model koji svim delovima društva donosi jednaku korist. Zato bi osnovni dohodak najverovatnije podrazumevao redistribuciju iz centra društva ka nezaposlenima ili samo delimično zaposlenima. Obuhvatan sistem socijalne zaštite koji nadilazi zadatak suzbijanja siromaštva legitimizuje se prihvaćenim konceptima socijalne pravde. Kako bi drugačije bilo? Norme socijalne pravde uključuju i ideju da svi treba da dobiju jednaku šansu za uspeh na tržištu rada. Tako se, na primer, opravdava ulaganje države u obrazovanje ili oporezivanje nasledstva. Ili socijalna zaštita koja doprinose za nezaposlene ili penzijsko osiguranje vezuje za socijalne transfere.

Ideja o bezuslovnom osnovnom dohotku se oslanja na pravo građana na ostvarivanje dohotka, ali ne daje odgovor na pitanje zašto bi ga trebalo isplaćivati i onima kojima nije potreban. Koncept osnovnog dohotka je zapravo suprotan ideji o solidarnosti sa ugroženim članovima društva. Srednja klasa, koja će finansirati osnovni dohodak, ali od njega neće imati materijalne koristi, takvu „bezuslovnu“ redistribuciju verovatno neće prepoznati kao socijalnu pravdu. Zato su programi redistribucije nepopularni kod glasača, čak i onih koji bi od toga imali koristi. Zato su švajcarski građani na prošlogodišnjem referendumu velikom većinom odbacili predlog za uvođenje univerzalnog dohotka.

Treće, bezuslovni osnovni dohodak se kosi sa potrebama društva u uslovima povećane imigracije. Velikom broju stranih radnika i drugih useljenika potrebno je više, a ne manje mehanizama koji doprinose integraciji u društvo. Iskustvo svakodnevnog života je veoma važno: ljudi na poslu sreću druge ljude, tako se upoznaju i uče da poštuju jedni druge, tako uče i jezik. Imajući to u vidu, bila bi velika greška dati ljudima dobar povod da odustanu od rada, sticanja znanja i da ostanu u svoja četiri zida. U svakom slučaju, potrebna nam je rasprava o dobrom društvu koja se neće ograničavati samo na problem zaposlenosti. Potrebno je mnogo truda da bi se društvo poboljšalo merama koje se neće ostvarivati samo preko tržišta rada. Ta ideja još uvek nije šire prihvaćena. Ali bezuslovni osnovni dohodak sigurno nije pravi put za njeno ostvarenje.

 
Anke Hassel, Social Europe
Prevod za Peščanik uradio Đorđe Tomić

Pakovanja domaćih proizvoda, iako nisu avangardna i šokantna kao strana, sve su atraktivnija, a neka od njih su dobila i prestižne međunarodne nagrade u oblasti dizajna. Proizvođači u Srbiji, koji takođe potvrđuju uspon ovdašnje kreativne industrije, sve više se trude da njihovi proizvodi budu što vidljiviji na policama, ali i praktičniji za upotrebu.

Ako mislite da je ambalaža za namirnice i druge proizvode produkt modernog vremena, onda je vaša definicija pojma „moderno“ veoma rastegljiva. Najranija ambalaža datira iz 11. veka pre nove ere, a potiče sa japanskih ostrva. Pravljena je od prirodnih materijala, poput trske i keramike, a vremenom su uvođeni i novi sastojci poput tkanine, stakla, pa sve do papira koji je korišćen za pakovanje namirnica od 1035. godine.

U početku je pakovanje proizvoda služilo uglavnom za njihovu zaštitu, ali mu je danas funkcija da istakne brend na tržištu. Studija američke kompanije WestRock pokazala je da 65% kupaca prvi put kupi neki proizvod na osnovu izgleda njegove ambalaže, a da potom, ako su zadovoljni kvalitetom, većina njih postane stalna mušterija.

Proizvođači se mahom trude da izgrade vizuelni imidž koji će potrošače uvek asocirati na njihov brend, pa čak i kada redizajniraju izgled svojih proizvoda. Međutim, kada žele da raskrste sa nedovoljno „prefinjenim“ imidžom, spremni su i na radikalniju promenu dizajna. Kod nas je to bilo najvidljivije u slučaju proizvoda koje je zabranjeno reklamirati, ali čija transformacija nije mogla da prođe nezapaženo.

Svetsko pakovanje domaćeg porekla

Naime, „Drina“ bez filtera bila je jedna od glavnih asocijacija na staru Jugoslaviju – većina ljudi se sećala ovih cigareta kao jeftinog proizvoda, naraskidivo povezanog sa radničkim zanimanjima – govorilo se da neko „nije zidar ako ne puši Drinu“. Letos je ta marka cigareta dobila novo lice, moderno crno pakovanje sa etno motivima. Slično se desilo još jednom proizvodu iz domena YU mitologije – „Rubinovom“ vinjaku, kome je na preporuku francuskih stručnjaka iz destilerije „De la tour“ promenjena i modernizovana ambalaža, kako bi to piće lakše našlo put do svetskog tržišta. Tako su ovi proizvodi dobili i novu statusnu dimenziju, i simbolički se odvojili od vremena komunizma i forsiranja „teškog“ rada.

I tu nije bio kraj redizajniranju domaće robe. Sve je više proizvoda koji mogu da se pohvale „svetskim“ pakovanjem, a za koji je uglavnom zaslužna domaća kreativna industrija. To se vidi i kroz brojne nagrade – počev od ambalaže brenda „Bakina tajna“, koju je dizajnirao domaći dizajnerski studio „Peter Gregson“ i koja je dobila nagradu „WorldStar 2013.“ kao najbolja na planeti, preko „Kabinet“ piva koje je osvojilo Grand prix za najbolji dizajn proizvoda za 2014/15 na Packtivity4 konferenciji, pa sve do prirodnih kozmetičkih proizvoda „Sofi“, koji su na „European Design Awards“ osvojili drugo mesto u oblasti ambalaže.

Osim beogradskog dizajnera Nemanje Jehličke i agencije „Popular Bruketa & Žinić OM“, koji su zaslužni za pomenute nagrade, među našim dizajnerima ističu se i Dragan Lončar, kreator ambalaže u vidu knjige za parfem „Sweet William“, agencija „Coba&associates“ sa interesantnim i modernim pristupom pakovanjima raznih proizvoda, od kozjeg sira do „Perun“ rakija, i mnogi drugi.

Domaće ambalaže, iako efikasne i isplative, još ne slede inostrane koje su spremne da zapanje i šokiraju, poput one za „Spine“ („Kičma“) votku u kojoj naizgled pliva ljudski kičmeni stub, pakovanja za vodootporne Festina satove u vidu kesice popunjene destilovanom vodom u kojoj zaista pliva ovaj proizvod, ili origami kesica čaja „Green Berry“.

Naravno, ima i radikalnijih primera kao što je pakovanje jaja na kojem je fotografija kokoške iz koje izlazi jaje koje se inače nalazi u kartonu, kesica čaja koja izgleda kao prava riba iz akvarijuma pa vam tako po šoljici može plivati, na primer, zlatna ribica, do tekile u staklenom pištolju, koji liči na igračku za prskanje.

Lakše za upotrebu

Možda naše tržište još uvek nije zrelo za radikalne likovne eksperimente prilikom dizajniranja ambalaže za proizvode, ali za svrsishodnost svakako jeste. Domaće kompanije su shvatile da svoja pakovanja moraju učiniti i vidljivijim na rafovima i praktičnijim za potrošače, pa smo, tako, dobili kesice za supu za jednu osobu, kao i pakovanje turske kafe za jednog konzumenta, kajmak u drvenom „domaćinskom“ pakovanju, razne sireve isečene na šnite i lepo upakovane, gotove sendviče kojima se kroz savremenu ambalažu vidi bogata unutrašnjost, pa i proizvode za specifične tržišne niše, kao što je jedna rolna toalet papira upakovana u celofan za kupce koji žive sami.

Ljubitelji domaćih slatkiša bi, verovatno, kao jednu od najznačajnijih inovacija izdvojili plastičnu kesu šećera od 750 grama, sa čepom koji onemogućuje prosipanje, što se često dešavalo sa velikim pakovanjima u papirnim kesama.

Slobodan Košutić, direktor prodaje kompanije „Sunoko“, koja je zaslužna za ovu inovaciju ambalaže za šećer, kaže za B&F da su potrošači sve zahtevniji i da je zbog toga važno da ambalaža bude što praktičnija. „Broj pakovanja u džakovima u trgovini se znatno smanjio u odnosu na ono od jednog kilograma i sitnija pakovanja, što znači da se potrosači odlučuju za proizvod sa lakšom i praktičnijom upotrebom“, kaže Košutić. Primećuje da je na našem tržištu i dalje cena jedan od ključnih razloga za donošenje odluke o kupovini određenog proizvoda, ali i da redizajniranje pomaže u jačanju brenda i njegove prepoznatljivosti na tržištu.

Trudeći se da očuva svoje prepoznatljivo vizuelno rešenje, „Sunoko“ ne radi često redizajn, osim povremenih varijacija na temu letnje-zimskog pakovanja, uskršnjeg i novogodišnjeg, za koje dobija pozitivne povratne reakcije od kupaca. Na pitanje koliko je srpska scena u trendu sa svetskim dešavanjima u oblasti dizajna ambalaže, Košutić odgovara: „Bez lažne skromnosti, u potpunosti smo u trendu, a u nekim stvarima smo čak i bolji“.

Za praktičnost se, osim „Sunoka“, odlučila i kompanija „Imlek“, uvođenjem čepa čijim odvrtanjem se istovremeno cepa zaštitna folija na mleku. Za ovu i druge inovacije kompanija se odlučila ispitujući potrebe kupaca koji njene proizvode svakodnevno koriste i kojima znači ušteda makar i minimalnog vremena provedenog u otvaranju prehrambenih proizvoda. „Nedavno smo završili i potpuni redizajn čitavog portfolija pod brendom ’Moja Kravica’, koji je naišao na veliko odobravanje potrošača. Svi vole da vide omiljeni brend u još lepšem ruhu, a to se uvek odražava i na rezultate u prodaji“, kaže Bojan Milenković, menadžer kategorije mleka u ovoj kompaniji.

Donošenje odluke o redizajnu uvek zavisi od više faktora, kaže sagovornik B&F-a, i dodaje: „Potrebe kupaca su glavni ali ne i jedini faktor za donošenje odluke. Evo i zašto: često se dešava da ako pitate potrošače da li im se dopada neki dizajn, oni će odgovoriti potvrdno, kao i da ga oni ne bi menjali. Međutim, kada im radi testiranja pokažete unapređeni dizajn, oni potvrde da je on lepši, bolji i da podstiče želju za kupovinom. To upućuje da kompanije moraju da pokažu inicijativu u inoviranju ambalaže, kako bi stvorile novu tržišnu priliku“.

Kompanija „Imlek“ je, inače, veoma zadovoljna ponudom dizajnerskih rešenja na našem tržištu, jer su domaći stručnjaci „vrlo posvećeni praćenju svetskih trendova, a konkurencija među njima je sve veća, što kvalitetna dizajnerska rešenja čini sve brojnijim i sve dostupnijim.”

broj 134, februar 2017.

Zakon o socijalnim preduzećima još uvek nije donet, iako se o njegovoj važnosti (bezuspešno) govorilo tokom prethodnih nekoliko godina. Zato sada potencijalni osnivači preduzeća čija delatnost podrazumeva postizanje korisnih društvenih ciljeva, pored uobičajene poslovne birokratije, moraju da savladaju gomilu dodatne regulative. „Umesto da nam osnivanje socijalnog preduzeća bude olakšano, nama je, naprotiv, sve dvostruko teže“, konstatuje Čedomir Cicović iz Udruženja invalida cerebralne i dečje paralize iz Užica, koje se upušta u preduzetničke vode pružanjem usluge sušenja voća i povrća.

Prema definiciji sa internet prezentacije Privredne komore Srbije, socijalnim preduzećima se smatraju pravna lica koja se bave preduzetništvom radi ostvarivanja određenog socijalnog cilja, kao što je pružanje socijalnih usluga ugroženim kategorijama stanovništva, ili radno osposobljavanje i inkluzija specifičnih društvenih grupa. Ovakva praksa je uobičajena u velikoj većini evropskih zemalja, pa socijalna preduzeća u njima dobijaju i određene fiskalne olakšice.

„Srbija još uvek nema adekvatnu zakonsku i podzakonsku regulativu za uspešno funkcionisanje socijalnih preduzeća“, piše na sajtu PKS. U stvarnosti, to znači da svi potencijalni učesnici u domaćem socijalnom preduzetništvu moraju da primene postojeće regulative, koje se „prostiru“ u nekoliko zakona, i najčešće nisu ni međusobno usklađene.

Jedini način da se socijalno preduzetništvo pokrene u važećim pravnim okvirima jeste neki vid obavljanja posebnih delatnosti, u postojećim udruženjima socijalno ili zdravstveno ugroženih grupa, a prema aktuelnom Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kao i Zakonu o udruženjima.

Velika revolucija „malih“ ljudi

Udruženja invalida cerebralne i dečje paralize osnovano je u Užicu još 1977. godine i od tada je, prema svojim mogućnostima, ispunjavalo osnovne ciljeve za povezivanje, osposobljavanje i inkluziju osoba sa invaliditetom u lokalnu zajednicu. Te aktivnosti uključivale su i borbu za parcijalne humanitarne dotacije učlanjenim osobama sa invaliditetom, pošto je prilika za njihovo zapošljavanje od osnivanja pa do današnjih dana bilo izuzetno malo, ističe u razgovoru za Biznis & Finansije Čedomir Cicović iz ovog udruženja.

„Osobe sa invaliditetom i kada, eventualno, dobiju neko radno mesto, to u najvećem broju slučajeva znači da su zaposlene na kratak rok – najčešće su to takozvani javni radovi koji traju četiri meseca godišnje – pa im je potrebno četiri, pet kalendarskih godina kako bi nakupili jednu punu godinu radnog staža. Nažalost, realnost je takva da su te osobe, često, plaćene ispod propisanog obaveznog minimalnog iznosa zarade“, objašnjava Cicović.

Vremenom su se menjali mnogi zakoni, pa su se, ipak, stvorile mogućnosti da ovakvi članovi našeg društva kroz udruživanje u zajedničke poslovne aktivnosti steknu radni staž. Užičko Udruženje za cerebralnu i dečju paralizu je dobilo sredstva u iznosu od 2,8 miliona dinara za nabavku jedne poljoprivredne sušare i prateće opreme preko konkursa Ministarstva pravde, iz sredstava prikupljenih po osnovu odlaganja od krivičnog gonjenja. Osim toga, u budući poslovni poduhvat uložena su i sopstvena sredstva, kao i donacije od lokalnih fizičkih lica i preduzetnika. Angažovano je dvoje radnika sa statusom osoba sa invaliditetom pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koji će od marta pružati uslugu sušenja voća, povrća i lekovitog bilja za sve zainteresovane klijente u Zlatiborskom okrugu, u prostorijama Biznis inkubator centra u Sevojnu. Cicović objašnjava da je ova ideja ostvarena posle istraživanja tržišta u trajanju od nekoliko godina, u čemu je veliku pomoć pružila Regionalna razvojna agencija Zlatibor.

„Usluga sušenja biće, za sada, obavljana kao delatnost u okviru našeg Udruženja, jer zakoni u ovom trenutku tako nalažu, dok se registracija posebnog preduzeća u formi ‘preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom’ očekuje do kraja godine. Želja nam je da imamo što profesionalniji menadžment i da kvalitetom proizvoda konkurišemo na tržištu, pa kasnije možda i da učestvujemo u široj poljoprivrednoj proizvodnji“, kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, mogućnost da svakodnevno privređuju za svoje porodice ovim ljudima znači mnogo više od povremenih donacija. „Ne tražimo povlastice za sebe zato što smo osobe sa invaliditetom, samo nam dajte mogućnost da radimo. Sama činjenica da možemo da zarađujemo kroz sopstveno poslovanje za nas predstavlja veliku revoluciju ’malih’ ljudi“, naglašava Cicović.

Silom pravnici

Udruženje je kooperante za svoj „biznis“ pronašlo preko Regionalne razvojne agencije Zlatibor i preko ljudi iz poljoprivrednog sektora Zlatiborskog okruga, koji su bili spremni da pruže početnu logističku pomoć. U obuci zaposlenih oko rukovanja sa sušarom i specifičnostima različitog voća i povrća učestvovali su i stručnjaci iz regionalne Poljoprivredne savetodavne stručne službe Moravica. O svemu se pažljivo razmišljalo pre zvaničnog započinjanja sa radom. „U Udruženju smo svi morali da učimo kako da rukujemo sušarom i ’repromaterijalom’, pošto smo bili izvan prehrambene i poljoprivredne industrije. Shvatili smo da je potrebno da obrađujemo što više različitih vrsta voća i povrća, kako ne bismo zavisili od poljoprivrednih sezona. Takođe, radimo na proširenju naše mreže kontakata, kako bismo došli do što više budućih klijenata, i otvoreni smo za svaki vid saradnje sa privrednicima i relevantnim akterima na razvoju naše delatnosti i inicijative u interesu poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom“, objašnjava novopečeni preduzetnik iz Udruženja za cerebralnu i dečju paralizu.

Međutim, pravila rukovanja novom aparaturom i voćem nisu bile jedine stvari koje su naš sagovornik i njegovi saradnici morali da savladaju. „Za razliku od privrednika koji su fokusirani samo na tržište, mi moramo da pristupimo ovom problemu sa više strana – sa socijalnog, inkluzivnog, edukativnog, preduzetničkog i pravnog aspekta. Bio je potreban ekstreman napor kako bismo uskladili sve postojeće zakone, a najgore od svega je što su oni u velikoj meri međusobno kontradikotorni. Pritom, nismo mogli da učimo na tuđim greškama, jer je naš problem, zapravo, jedinstven. Umesto da nama neke stvari budu lakše, one su, naprotiv, samo otežane“, zaključuje Cicović.
broj 134, februar 2017.

Kritičari Donalda Trampa jednoglasni su u oceni da je novi predsednik SAD rešen da otpočne trgovinski rat sa Kinom, ali treba imati u vidu da diplomatsko-vojni pritisak SAD na Kinu traje već godinama i da ga Tramp nije promovisao. Ostaje da se vidi da li će ga podići na novi nivo ili su njegove dosadašnje izjave i imenovanja bliskih saradnika deo pregovaračke strategije koja će biti bazirana na konceptu „dobrih i loših policajaca“ i imati za cilj da krene od zapaljive retorike i maksimalnih zahteva kako bi se što više izvuklo iz konačnog dogovora.

Formalnim ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću odnosi između SAD i Kine počeli su da se probijaju ka naslovnim stranama i udarnim terminima koji su u prethodnom periodu bili potpuno fokusirani na Rusiju. Ovo je sasvim normalno ako se ima u vidu da su SAD prva ekonomska i vojna sila sveta, i da su njihovi trgovinski i politički odnosi sa „prvom pratiljom“ od ključnog značaja za stabilnost i prosperitet svetske ekonomije.

Kina je već duže vreme jedan od glavnih, ako ne i glavni prioritet koji su SAD označile za 21. vek. Ovi odnosi su u prošlom stoleću uspešno prošli kroz izazove koje su pred njih postavili istorijski događaji kao što je masakr na trgu Tjenanmen, prijem Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, bombardovanje kineske ambasade u Beogradu kao i redovne nesuglasice i diplomatska nadmudrivanja oko Tajvana i Tibeta. Najnoviji izazov stiže u vidu Donalda Trampa, koji je najavio da će se prema Kini postaviti drastično drugačije nego što su to učinila osmorica njegovih prethodnika tokom proteklih 45 godina.

„Najveća otimačina u istoriji“

Nova platforma međunarodne trgovine, koju je Donald Tramp ponudio svojim biračima, u velikoj meri se odnosi na Kinu. U njoj se navodi da će Ministarstvo finansija formalno označiti Kinu kao „monetarnog manipulatora“, kao i da će Predstavnik SAD za trgovinu pokrenuti trgovinske sporove protiv Kine kako pred američkim sudovima tako i pred STO. Platforma, takođe, predviđa uvođenje zaštitnih carina u slučaju da Kina ne obustavi čitav niz aktivnosti koje Tramp smatra ilegalnim (od državnog subvencionisanja izvoza pa do krađe intelektualne svojine i poverljivih trgovinskih informacija).

U svojim predizbornim nastupima Donald Tramp bio je još oštriji. Kineski prijem u STO nazvao je „katastrofom koja je omogućila najveću otimačinu radnih mesta u istoriji“. Optužio je Kinu da je ukrala od SAD intelektualnu svojinu, vrednu stotine milijardi dolara i valutnim mahinacijama uvećala američki deficit u bilateralnoj trgovinskoj razmeni za više od hiljadu milijardi dolara. Svoje protivljenje ratifikaciji Ugovora o transpacifičkom partnerstvu (koji ne uključuje Kinu, već prevashodno američke saveznike sa čitavog pacifičkog prstena), Tramp objašnjava uverenjem da će se Kina pre ili kasnije priključiti ovom sporazumu „na mala vrata“ – sa daljim pogubnim posledicama po američku ekonomiju.

Nakon što je pobedio na izborima, Donald Tramp je tokom tranzicionog perioda preneo ovaj antagonizam spram Kine na ozbiljan politički nivo svojim telefonskim razgovorom sa predsednicom Tajvana i potonjom izjavom kako „ne vidi zbog čega bi se SAD pridržavale politike ‘jedne Kine’ osim ukoliko to ne bude deo šireg sporazuma”.

Kineski zvaničnici nisu reagovali previše oštro na prve poteze Donalda Trampa, to jest, pustili su „nediplomatski“ deo reakcija kroz one državne medije i analitičare koji služe ovoj svrsi. Zanimljivo je da su svoje mišljenje na ovu temu izneli kineski internet-milijarderi, čije kompanije čine čuveni „BAT trio“ (Baidu, Alibaba i Tencent). Indikativan je bio nastup Džeka Ma, vlasnika Alibabe, koji je u Davosu poručio Americi da joj niko ne otima radna mesta, već da „loše raspodeljuje svoje bogatstvo i da ga previše troši na ratove“.

Situacija je, međutim, nastavila da se zaoštrava nakon što je Tramp počeo da sastavlja svoju vladu i timove savetnika. Za Predstavnika SAD za trgovinu imenovao je Roberta Lajthajzera, advokata sa dugogodišnjim iskustvom zastupanja američkih proizvođača čelika u međunarodnim trgovinskim sporovima. Lajthajzer bi, kao zagovornik državnog protekcionizma, trebalo da predstavlja ključnu figuru novog, oštrog pristupa prema Kini, Meksiku i drugim zemljama koje je Tramp označio kao krivce za deindustrijalizaciju koja je tokom prethodnih 20 godina sprovedena u SAD.

Ništa manje značajno nije ni postavljanje Pitera Navara na čelo novoformiranog Nacionalnog saveta za trgovinu. Navaro je doktor ekonomskih nauka sa Harvarda koji smatra da je Kina već uveliko u trgovinskom ratu sa SAD i da ga vodi tako što istovremeno subvencioniše svoj izvoz u SAD i otežava uvoz američke robe. Kakvu će politiku Navaro voditi prema Kini može se naslutiti iz naslova njegove knjige: „Smrt od Kine“, u kojoj optužuje najvećeg trgovninskog partnera SAD za monetarne prevare, zloupotrebu trgovinskih pravila i izvoz „smrtonosne“ robe široke potrošnje.

Zanimljivo je da je uz formiranje Nacionalnog saveta za trgovinu Donald Tramp imenovao još nekoliko savetnika za trgovinu što će, ukupno posmatrano, značajno ograničiti uticaj Predstavnika za trgovinu koji je do sada bio praktično jedina figura koja se bavi pregovorima i sporazumima o međunarodnoj trgovini. Da stvar bude još komplikovanija, u Trampovoj administraciji nalaze se i zagovarači slobodne trgovine među kojima su šef diplomatije Reks Tilerson, predsedavajući Nacionalnog ekonomskog saveta Geri Kon, pa čak i novoimenovani ambasador u Kini Teri Branstad. Teško je predvideti kakva će i koliko konzistetna politika proisteći iz ovolikog broja dupliranih funkcija i suprotnih stavova, ali ono što je za sada vidljivo je da poruke koje nova administracija upućuje Kini najavljuju nimalo prijatne zvanične kontakte u narednim godinama.

Šta ako…?

Kineski zvaničici su, bez obzira na aktuelne tenzije, ponovili svoju spremnost da razgovaraju sa američkim kolegama. Ovo se objašnjava činjenicom da bi u slučaju izbijanja trgovinskog rata, Kina bila daleko više pogođena nego SAD zbog toga što joj je domaće tržište nedovoljno razvijeno, a ekonomija još uvek životno zavisi od izvoza. Ipak, ostaje pitanje kako bi događaji mogli da se razviju ukoliko administracija Donalda Trampa ne uspe da od kineskog lidera Si Đinpinga i njegovih ministara isposluje dogovor po svojoj meri? Tramp je još tokom izborne kampanje izjavljivao da je u slučaju da kineska strana odbije da sarađuje spreman da uvede zaštitne carine koje bi išle i do 45%. Problem sa ovakvim potezom je očigledan – roba i materijali koji se iz Kine dopremaju u SAD bi drastično poskupeli, postali nedostupni velikom broju potrošača i povećali inflaciju.

U isto vreme, Trampov glavni plan – vraćanje proizvodnje i njenih radnih mesta u SAD – ne bi uspeo jer bi velike korporacije čak i u slučaju da napuste Kinu preselile svoje fabrike u druge zemlje sa jeftinom radnom snagom i dobrom infrastrukturom umesto da ih vrate u SAD. Ne treba zaboraviti ni kineske kontramere koje bi sa lokalnog tržišta izbacile kompleksne i sofisticirane proizvode uvezene iz SAD (poput putničkih aviona, automobila i elektronskih komponenti) što bi ugasilo dodatna radna mesta u Americi umesto da ih otvori. Situacija bi postala ekstremno opasna ukoliko bi SAD zatražile od svojih evropskih i drugih saveznika da ih podrže u sankcionisanju Kine budući da se trgovinski ratovi veoma retko završavaju potpunim porazom jedne strane. Mnogo češće, sve uključene zemlje osećaju teške posledice, a ne treba zaboraviti ni da su trgovinski ratovi ne mali broj puta kroz istoriju bili uvod u vojne sukobe.

Kritičari Donalda Trampa jednoglasni su u oceni da je novi predsednik SAD rešen da otpočne trgovinski rat sa Kinom a neki od njih su izrazili nadu da će mu kongres izglasati opoziv pre nego što bi mu pošlo za rukom da se upusti u takvu avanturu. Ipak, treba imati u vidu da diplomatsko-vojni pritisak SAD na Kinu traje već godinama i da ga Tramp nije promovisao. Ostaje da se vidi da li će ga podići na novi nivo ili su njegove dosadašnje izjave i imenovanja bliskih saradnika deo pregovaračke strategije koja će biti bazirana na konceptu „dobrih i loših policajaca“ i imati za cilj da krene od zapaljive retorike i maksimalnih zahteva kako bi se što više izvuklo iz konačnog dogovora.

U krajnjoj liniji, Tramp je iskusan biznismen i ako nešto ume to je da sklopi pogodbu. Pitanje je samo kako će se snaći kada pogodbu, umesto u uobičajenom poslovnom okruženju, treba sklopiti u najmilitarizovanijem regionu na planeti i kada svaki pogrešan korak može skupo da košta čitavo čovečanstvo.

Ko je prvi počeo

Bez obzira na nemerljiv značaj koji dve vodeće svetske ekonomije imaju jedna za drugu, njihovi zvanični odnosi su godinama unazad opterećeni činjenicom da su im interesi suprotstavljeni – usled čega povremeno izbijaju diplomatske varnice. Ministarstvo odbrane SAD je 2013. godine objavilo izveštaj u kojem su civilne i vojne vlasti u Kini prvi put direktno optužene za diplomatsku, industrijsku i vojnu špijunažu elektronskim putem („hakovanjem“). Godinu dana kasnije usledile su nove optužbe protiv kineske vojske, ovog puta za upad u informacione sisteme američkih korporacija i ogromnu krađu intelektualne svojine. Ovaj problem je značajno opteretio odnose SAD i Kine tokom drugog mandata Baraka Obame i kulminirao je rekordnim povećanjem (već ogromnih) vojnih efektiva SAD oko Južnog kineskog mora. Kina je odgovorila pravljenjem veštačkih atola sa poletno-sletnim stazama za borbene avione a nedugo zatim počele su i prve sitne čarke vojnog tipa, poput narušavanja teritorijalnih voda i vazdušnog prostora. Treba imati u vidu da je pritisak SAD na Kinu u ovom periodu dolazio prevashodno iz Pentagona, dok je Obama lično govorio da je „bolje imati posla sa prosperitetnom i zadovoljnom Kinom nego sa Kinom koja je frustrirana i saterana u ćošak“.

 
Milan Kokorić
broj 134, februar 2017.

Kada se jednom bude našao na funkciji postaće odgovorniji, kabinet će ga smiriti. Diktatura? Nezamislivo! Ovako su novinari, političari, pisci i diplomate komentarisali Hitlerovo postavljenje za kancelara Rajha.

Ima li razloga za brigu? Ne, smatrao je Nikolaus Ziveking, zaposleni u hamburškom Svetskom ekonomskom arhivu. „Smatram da je pravljenje senzacije od Hitlerovog dolaska na mesto kancelara dovoljno detinjasto da to prepustim njegovim vernim pristalicama“, zapisao je u svom dnevniku 30. januara, 1933.

Kao ni Ziveking, ni mnogi Nemci ovaj datum u početku nisu doživljavali kao dramatičnu prekretnicu. Retko ko je prepoznao šta je Hitlerovo postavljenje za kancelara zapravo značilo. Reakcija mnogih savremenika je bila iznenađujuće ravnodušna.

Tokom 1932. dva puta je menjan kancelar predsedničkog kabineta – Hajnriha Brininga je početkom juna smenio Franc fon Papen, koga je smenio Kurt fon Šlajher početkom decembra. Ljudi su se gotovo navikli na ovaj tempo. Zašto bi Hitlerova vlada bila nešto više od epizode? U filmskim novostima prikazivanim u bioskopima polaganje zakletve kabineta se našlo na kraju, posle glavnih sportskih vesti.

Pa ipak, Hitler nikada nije skrivao ni u „Majn kampfu“ ni u brojnim govorima pre 1933. šta namerava da uradi jednom kada dođe na vlast: da ukine demokratski „sistem“ Vajmara, da „uništi“ marksizam (što se po njemu odnosilo i na socijal-demokratiju i na komunizam) i da „otkloni“ Jevreje iz Nemačke. Što se spoljne politike tiče, nije tajio činjenicu da je želeo da preispita Versajski sporazum i da je njegov dugoročan cilj da osvoji „Lebensraum na istoku“.

Kamarila nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga, koja ga je nizom spletki na vlast i dovela, se slagala sa Hitlerovim namerama da spreči povratak parlamentarne monarhije, da preseče okove Versajskog sporazuma, da ozbiljno pojača vojno naoružanje i još jednom Nemačku vrati na mesto prve velesile u Evropi. Što se ostalih Hitlerovih planova tiče, njegovi konzervativni koalicioni partneri su bili skloni tome da ih odbace kao pustu retoriku. Jednom kada dođe na vlast, postaće razumniji. Isto tako su verovali da su Hitlera toliko dobro „uokvirili“, da mogu da kontrolišu njegove ambicije i dinamiku njegovog pokreta. „Šta biste vi hteli?“, protivurečio je kritičarima vicekancelar Papen, pravi arhitekta koalicije napravljene 30. januara. „Verujem u Hindenburga! U naredna dva meseca uspećemo da sateramo Hitlera toliko u ćošak da će zapištati!“.

Nisu mogli više da potcene jačinu Hitlerove želje za moći. Naime, devet ministara konzervativaca u takozvanom „Kabinetu nacionalne koncentracije“ su očigledno imali veću težinu od trojice nacista. Međutim, Hitler se postarao da na dve ključne ministarske pozicije dođu njegovi ljudi: Ministarstvo unutrašnjih poslova Rajha je preuzeo Vilhelm Frik, dok je Herman Gering postao ministar bez portfelja i ujedno preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova Pruske, što mu je dalo pristup policiji najveće nemačke nezavisne oblasti, a to je bio važan preduslov za uspostavljanje nacističke diktature.

Alfreda Hugenberga, medijskog mogula i predsednika Nemačke nacionalne narodne partije su smatrali despotom kabineta. Dobio je Ministarstva privrede i poljoprivrede i Rajha i Pruske. Novi super-ministar je navodno rekao guverneru Lajpciga, Karlu Gerdleru, da je napravio životno „najveću glupost“ kada je podržao „najvećeg demagoga u istoriji sveta“. Međutim, u ovu tvrdnju je teško poverovati, jer je Hugenberg, kao i Papen i preostali ministri konzervativci, bio ubeđen da će moći da navede Hitlera da prihvati njegove ideje.

Ovu iluziju je delio sa velikim industrijalcima. U jednom uvodnom članku Dojče algemajne cajtunga glavni urednik Fric Klajn je napisao da bi saradnja sa nacistima verovatno bila „teška i iscrpljujuća“, ali da narod treba da se usudi da „skoči u tamu“, jer je Hitlerov pokret postao najjači politički fakor u Nemačkoj. Vođa nacističke partije bi trebalo da dokaže „da li ima u sebi srž državnika.“ Ni berza nije delovala uznemireno, čekalo se da se vidi šta će se desiti.

Nisu samo konzervativci koji su pomogli Hitleru da dođe na vlast, već su i njegovi protivnici na republikanskoj strani imali pogrešnu predstavu o pravoj raspodeli moći. Hari Graf Kesler, diplomata i pokrovitelj umetnosti, je 31. januara naveo da je razgovarao sa Hugom Simonom, bivšim kolegom ministrom spoljnih poslova Valterom Ratenauom ubijenim 1922. „On Hitlera doživljava kao zatvorenika Hugenberga i Papena“. Očigledno je i Kesler delio ovo mišljenje, jer samo nekoliko dana kasnije je predviđao da nova vlada neće dugo trajati jer su je održavale jedino „Papenova mašinerija i intrige“. „Hitler mora da je već primetio da je postao žrtva prevare. U ovoj vladi su mu vezane i ruke i noge i on ne može da ide ni napred ni nazad“.

„Znaci ukazuju na oluju“

U svojoj knjizi napisanoj u egzilu Priča jednog Nemca, publicista Sebastijan Hafner se priseća „ledenog užasa“ koji ga je obuzeo šest godina ranije kada je saznao za Hitlerovo imenovanje dok je radio kao činovnik u sudu Kamergerihta u Berlinu. Na trenutak je mogao „gotovo fizički da oseti miris krvi i prljavštine oko ovog čoveka Hitlera“. Međutim, 30. januara uveče je razgovarao sa svojim ocem, liberalnim progresivnim pedagogom, i brzo su se složili da iako kabinet može da nanese mnogo štete, nikada neće moći da ostane dugo na vlasti. U pitanju je „duboko reakcionarna vlada, sa Hitlerom kao glasnikom, osim čega se nije mnogo razlikovala od dve prethodne vlade koje su nasledile Briningovu… Ne, sve u svemu, ova vlada nije davala razloga za brigu“.

Neće biti toliko loše – bio je to ton i velikih liberalnih listova. Teodor Volf, glavni urednik Berliner Tagblata je kabinet doživljavao kao sve ono na šta je ujedinjena desnica ciljala još od njihovog sastanka u Bad Harcburgu 1931. Svoj uvodni članak 31. januara je počeo ovako: „Postignut je uspeh. Hitler je kancelar Rajha, Papen je vicekancelar, Hugenberg je ekonomski diktator, mesta su popunjena onako kako su to gospoda iz „harcburškog fronta“ i želela.“ Nova vlast neće štedeti napor „kako bi zaplašila i ućutkala protivnike“. Zabrana Komunističke partije je bila u planu, dok je ograničenje slobode štampe bilo za očekivati. Ali čak ni mašta ovog, inače dalekovidog, novinara nije dosezala toliko daleko, da bi on mogao makar i samo delimično da zamisli odgovarajući koncept mogućnosti jedne totalitarne diktature. Zaključio je da „postoji granica koju nasilje ne prelazi“. Nemaki narod, uvek ponosan na „slobodu misli i govora“, bi izgradio „duhovni i intelektualni otpor“ i postavio prepreke svakoj težnji za diktaturom.

Beno Rajfenberg, odgovorni urednik za unutrašnju politiku, u Frankufurter cajtungu je izrazio sumnju u vezi sa Hitlerovim „ljudskim sposobnostima“ za mesto kancelara Rajha, ali nije odbacio mogućnost će ga odgovornost funkcije preobraziti i da će zaslužiti poštovanje. Kao i Teodor Volf, Rajfenberg je to opisao kao „beznadežan nesporazum naše nacije koja veruje da bi mogao da joj bude nametnut diktatorski režim“. „Raznolikost nemačkog naroda zahteva demokratiju.“

Julius Elbau, glavni urednik Fosiše cajtunga, je bio manje ubeđen. „Ovi znaci ukazuju na oluju“, napisao je u svom prvom komentaru. Naime, istina je bila da Hitler nije mogao postigne apsolutnu vlast: „To nije Hitlerov kabinet, već vlada Hitlera/Papena/Hugenbrga.“ Uprkos svojim neslaganjima, ovaj trijumvirat je bio saglasan da „izvede potpuni rez sa prošlošću“. Imajući ovo u vidu, list je upozoravao: „Opasan eksperiment, koje jedino može da prati dubok strah i najoštrije nepoverenje.“

Ovo se podjednako ticalo i levice. U žalbi od 30. januara, komitet Socijaldemokratske partije i njihova poslanička grupa u Rajhstagu je pozvala svoje pristalice da krenu u „borbu u skladu sa Ustavom.“ Tvrdili su da će svaki pokušaj nove vlade da naruši ustav „biti suočen sa najjačim otporom radničke klase i ljudi slobodnog uma.“ Insistirajući strogo na legalnosti, SDP je prevideo da su prethodne vlade već ranije podrivale Ustav i da se Hitler neće ustezati da uništi njegove poslednje ostatke.

Komunistička partija je takođe pogrešno procenila pozvavši na „generalni štrajk protiv fašističke diktature Hitlera, Hugnberga i Papena.“ Uzevši u obzir da je bilo šest miliona nezaposlenih, malo je bilo onih koji su se odazvali. Poziv da se formira zajednička linija odbrane takođe nije bio popularan među socijaldemokratama, koje nisu mogle da zaborave da su ih komunisti pogrdno nazivali „socijal-fašistima“ malo pre toga.

Ideja da se preduzme van parlamentarna akcija je takođe bila neprihvatljiva sindikatima. „Organizacija, a ne demonstracije je tema dana!“, rekao je Teodor Lajpart, vođa Genealnog saveza sindikata Nemačke 31. januara. Za predstavnike socijaldemokratskog radničkog pokreta, Hitler je bio verni pristalica starih društveno-reakcionarnih elita na vlasti, velikih zemljoposednika iz oblasti istočne Elbe i industrijalaca iz Severne Rajne-Vestfalije. Kurt Šumaher, zamenik Socijaldemokratske partije u Rajhstagu, je početkom februara 1933. u govoru opisao vođu Nacističke partije kao obični „ukras“: „Kabint nosi ime Adolf Hitlera, ali kabinet je zapravo Alfred Hugenberg. Adolf Hitler može da govori, ali Alfred Hegenberg dela.“

Opasnost koju je predstavljao Hitler nije mogla grotesknije da bude potcenjena. Većina socijaldemokrata i sindikalaca je odrasla u Nemačkom carstvu. Mogli su da zamisle pritisak sličan Bizmarkovom anti-socijalističkom zakonu, ali ne i da bi neko ozbiljno pokušao da sasvim uništi radnički pokret.

Hitleru je bilo potrebno samo pet meseci.

Činjenica da je Hitlerovo postavljenje značilo da je na vlast došao fanatični antisemita je trebalo da više od svega unervozi nemačke Jevreje. Ali to uopšte nije bio slučaj. „Opšte uzevši, danas više nego ikad moramo da sledimo direktivu: mirno čekajte.“ Tako je predsedavajući Centralnog udruženja nemačkih građana jevrejske veroispovesti završio svoju izjavu 30. januara. Iako se na novu vladu gleda „prirodno sa velikim podozrenjem“, predsednik Hindenbug predstavlja „umirujući uticaj“. Rekao je da nema razloga da se sumnja u njegov „osećaj za pravdu“ i „vernost Ustavu“ i da bi trebalo biti ubeđen da se „niko ne i usudi“ da „dirne naša Ustavna prava“. U uvodniku Jidiše Rundšaua, jevrejskog lista koji je izašao 31. januara, navedeno je da „postoji snaga koja je još uvek budna u nemačkom narodu koja će se okrenuti portiv varvarske anti-jevrejske politike.“ Biće potrebno samo nekoliko nedelja pre nego što će se pokazati da su te pretpostavke bile neosnovane.

Pogrešne pretpostavke o prirodi promene vlasti su pravile i strane diplomate. Američki glavni konzul u Berlinu, Džordž S. Mesersmit, je bio ubeđen da je teško jasno predvideti budućnost Hitlerove vlade i govorio je o svojoj pretpostavci da ona predstavlja prolaznu pojavu na putu ka stabilnijoj političkoj situaciji. Britanskom ambasadoru, Horas Ramboldu, je izgledalo kao da su konzervativci uspešno obuzdali naciste. Međutim, isto tako je predvideo da će ubrzo doći do sukoba među nejednakim koalicionim partnerima jer Papenov i Hugenbergov cilj obnavljanja monarhije nije išao pod ruku sa Hitlerovim planovima. Preporučio je da Ministarstvo spoljnih poslova da vremena novoj vladi i sačeka da vidi šta će da se desi.

Francuski ambasador, Andre Fransoa Ponse, je kabinet Hitlera/Papena/Hugenberga nazvao „smelim eksperimentom“, ali je svoju vladu isto tako savetovao da ostane mirna i sačeka dalji razvoj događaja. Kada je 8. februara uveče upoznao Hitlera na predsedničkom prijemu za diplomatski kor, odahnuo je. Novi kancelar je izgledao „osrednje i tupo“, kao minijaturna kopija Musolinija.

Švajcarski ambasador Pol Dinišer je tokom ručka sa „istaknutim Nemcima“ primio vest o Hitlerovom postavljenju. U svom izveštaju Bernu je opisao reakcije kao vrtenje glavom, „Koliko dugo ovo može da potraje?“ i „Moglo je da bude gore.“ Dinšer je tačno prepoznao da Papen vuče konce u organizaciji novog kabineta. Međutim, kao i većina komentatora, pogrešio je kada je ovako predvideo rezultat: „Hitler, koji je godinama bio pretendent na mesto samodržca, se našao podjarmljenim, sateranim u ćošak ili zatvorenim, kako god vam je draže, sa još dva svoja sledbenika, između svojih kolega Papena i Hugenberga.“

Retko kada je tako brzo neki politički projekat razotkriven da je čista iluzija kao ideja da će konzervativci uspeti da „pripitome“ naciste. Što se tiče taktičke lukavosti, Hitler je daleko prevazišao i svoje saveznike iz kabineta i protivnike. Za kratko vreme ih je nadigrao i saterao uz zid, izmeštajući Papena iz njegove omiljene pozicije uz Hindenburga i primoravajući Hugenberga da podnese ostavku.

Hitleru je bilo potrebno samo pet meseci da uspostavi svoju vlast. Do leta 1933. osnovna prava i ustav su ukinuti, nezavisne oblasti su centralizovane, sindikati su uništeni, političke stranke su zabranjene ili raspuštene, štampa i radio su disciplinovani, a Jevrejima je oduzeta jednakost pred zakonom. Početkom jula, Franso Ponse je rekao da je „u Nemačkoj sve što je postojalo van nacističke partije uništeno, rasterano, raspušteno, anektirano ili apsorbovano“. Hitler je „dobio partiju uz malo truda“. Bilo je dovoljno da dune i da se zdanje nemačke politike sruši kao kula od karata.

Volker Ullrich (Die Zeit)

Prevela Marija Šerban

Preuzeto sa Kontrapressa

Neoliberalna mantra o svakodnevnom prilagođavanju neizvesnom tržištu svakako nije bila popularisna u SFRJ, što nije smetalo ondašnjim gastarbajterima, uglavnom sa niskim kvalifikacijama, da se u inostranstvu snađu zahvaljujući spremnosti da tokom radnog veka obavljaju potpuno različite poslove. Paradoksalno, ova specifična, ali ne tako mala društvena grupa, danas je nosilac jugoslovenskog identiteta. To su samo neka od svedočanstava o sudbinama ljudi koji su veliki deo svog života proveli sa osećanjem da „nisu ni tamo, ni ovde“, a do kojih su tokom višegodišnjih istraživanja došli stručnjaci Muzeja istorije Jugoslavije.

Reč „gastarbajter“ u doslovnom prevodu sa nemačkog jezika znači „gost – radnik“. A šta znači za one koji su iz nekadašnje SFRJ otišli da rade u inostranstvu „samo privremeno“, najčešće bez poznavanja stranih jezika i bez ikakvih kvalifikacija, a potom im je ta reč obeležila ostatak života? „Gastarbajter, po meni, to je kvalitetan čovek koji je sedamdesetih bio veoma tražen radnik u inostranstvu“. (A. L. iz Frankfurta). „Mi smo učestvovali u izgradnji te Nemačke i jako mnogo naučili“. (D. G. iz Uljme). „U duši znam šta jesam, ali se osećam kao građanin drugog reda. Ali, tamo mi nije žao. Žao mi je ovde, jer ovde sam isto građanka drugog reda“. (Ž. M. iz Rudne Glave).

Ovo su samo neka od mnogobrojnih svedočanstava koje su stručnjaci Muzeja istorije Jugoslavije prikupili tokom višegodišnjeg istraživanja o bivšim jugoslovenskim radnicima, koji su od kraja šezdesetih do druge polovine osamdesetih godina prošlog veka masovno krenuli put zapadne Evrope, u potrazi za, kako su mnogi tada verovali, lakom i brzom zaradom. Ovaj po mnogo čemu jedinstven projekat, koji su predvodili etnolozi-antropolozi i kustosi Muzeja istorije Jugoslavije Aleksandra Momčilović Jovanović i Tatomir Toroman, kao i Ljubomir Bratić, politički filozof i aktivista iz Beča, finaliziran je izložbom „Jugo, moja Jugo“, nazvanoj po istoimenoj pesmi u izvedbi tada slavne jugoslovenske pevačice Silvane Armenulić, a koju je napisala gastarbajterka Milenija Radovanović.

Tipična radna soba gastarbajtera

Uz „blagoslov“ države

Podeljena u tri celine – Tragovi, Ljudi i Samoistorizacija – muzejska postavka dočarava sudbinu ljudi koji su vođeni željom za boljim životom u bogatim evropskim zemljama, a najviše u Austriji i Nemačkoj, uglavnom radili fizičke poslove. Njihov odlazak se odvijao pod svojevrsnim „blagoslovom“ tadašnje socijalističke države, budući da je pre pola veka, odnosno 1966. godine, SFRJ potpisala međudržavne sporazume sa Austrijom, Francuskom i Švedskom o privremenom radu njenih državljana u tim zemljama, dok je istovetni sporazum sa Nemačkom potpisan dve godine kasnije. Ovi ugovori su bili od velike istorijske važnosti, jer ne samo da su ozvaničili ogromnu potražnju u pomenutim zemljama za radnom snagom iz jugoistočne Evrope, već su predstavljali i svojevrsno „priznanje“ jugoslovenskih vlasti da su tih godina ljudi masovno napuštali zemlju iz egzistencijalnih razloga.

„Radnici sa ovih prostora su i ranije odlazili da ‘okušaju svoju sreću’, ali pomenuti međudržavni sporazumi doprineli su da većina potencijalnih pečalbara od tog trenutka sasvim legalno ide na privremeni rad u inostranstvo, i to preko biroa rada“, objašnjava kustos Aleksandra Momčilović Jovanović. „Drugi legalan način za odlazak odvijao se posredstvom jugoslovenskih firmi, koje su imale odobrenje da ‘pozajme’ svoje radnike stranim kompanijama, što je najčešće bio slučaj u građevinskoj industriji. Procedura se, međutim, veoma brzo zakomplikovala – zahtevali su se dodatni dokumenti i obavezni lekarski pregledi, što je doprinelo razvoju već postojećih kanala za nelegalne odlaske. Njihov broj posebno je povećan nakon obustave primanja radnika, 1973. godine, a najpopularniji među njima je bio takozvani ’turistički’ – kada bi jugoslovenski radnici odlazili u Beč ili neki drugi veći grad i već na autobuskoj ili železničkoj stanici dobijali ponude za posao. Nama je danas nezamislivo do koje mere je tada bila izražena potražnja za radnom snagom u zapadnim zemljama“, ističe sagovornica B&F-a.

Prema njenim rečima, za gastarbajtere je bila odlučujuća sposobnost da se lako prilagode aktuelnim potrebama tržišta, pa su često tokom svog radnog veka u inostranstvu obavljali po nekoliko veoma različitih poslova – bili su fizički radnici, građevinci, konobari, frizeri… Iako su u razgovorima koje su muzejski stručnjaci vodili sa njima većinom isticali da su imali poštene poslodavce, bilo je i zloupotreba, poput neregularnosti oko uplate socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ali je do problema često dolazilo i zbog nesporazuma u komunikaciji, usled nepoznavanja jezika i lokalnih pravila.

Siromaštvo, a malo i moda

Statistika je osetljiva kada treba utvrditi tačan broj „trudbenika u inostranstvu“, pogotovo što su prilikom popisa stanovništva upisivani samo odlazeći radnici, bez podataka gde su boravili članovi njihovih porodica. Prvi popis koji beleži kategoriju radnika na privremenom radu u inostranstvu je onaj iz 1971. godine, kada je utvrđeno da je po tom osnovu van zemlje bilo oko 671.000 ljudi. Autori izložbe su tokom istraživanja koristili i statističke procene Centra za proučavanje migracija u Zagrebu, kao i domaćeg Zavoda za statistiku. Iako nije bilo moguće doći do sveobuhvatnih i preciznih podataka, procenjuje se da je na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine, SFRJ „privremeno“ napustilo više od milion ljudi. Naša sagovornica napominje da je to jedan od razloga zašto je Beč i danas među najvećim „srpskim gradovima“ izvan granica Srbije.

Najveći broj Jugoslovena „pečalbara“ poticao je iz istočne Srbije, dalmatinskog zaleđa i Hercegovine. Budući da su, uglavnom, odlazili mladi muškarci iz siromašnih ruralnih sredina, osnovni motiv koji su navodili u razgovorima bila je želja da „zarade za traktor, ili za obnovu imanja“, a većina je isticala da nisu imali nameru da ostanu godinama, pa i decenijama u tuđini. U određenim delatnostima i regionima, u pitanju je čak bio i svojevrsni „modni trend“ da se ode iz zemlje. Aleksandra Momčilović Jovanović navodi primer da su rudari iz okoline Bora i Majdanpeka tada zarađivali više od kolega iz inostranstva, ali su u razgovorima sa istraživačima isticali da su „odlazili zato što su to radili i svi drugi“. Zanimljiv je i primer Negotinskog kraja, koji je poznat kao polazna tačka mnogih gastarbajtera, iako u doba socijalističke Jugoslavije nije slovio za siromašnu sredinu, a iseljavanje se uvećavalo uporedo sa opadanjem lokalne poljoprivrede.

Mada je stvarnost za mnoge bila daleko surovija od početnog sna o brzoj zaradi, naša sagovornica ističe da su gastarbajteri zaista ulagali skoro svu teško stečenu ušteđevinu u svoja imanja. Najvidljiviji, i u domaćoj javnosti najčešće komentarisani su pojedini zaseoci u Srbiji prepuni „gastarbajterskih palata“, kao i čuveni kameni lavovi na kapijama. Bez obzira na njihovu fascinaciju kičem kao merilom uspeha, „ne sme se zaboraviti da su ti ljudi, najčešće oskudnog obrazovanja i veoma niskih kvalifikacija, postigli svoj cilj u potpuno nepoznatoj sredini i sve što su stekli, zaradili su isključivo napornim radom“.

Jugo, moja tugo

Aleksandra Momčilović Jovanović i njene kolege su, tokom prikupljanja svedočanstava jugoslovenskih gastarbajtera u Austriji i Nemačkoj, i sami svedočili mnoštvu različitih uspomena i emocija koje su obeležile njihove živote. Ipak, većini je zajednička „jugonostalgija“, a istraživanje je potvrdilo da je ova specifična društvena grupa, koja uopšte nije mala, i dalje nosilac jugoslovenskog identiteta. „Oni su, uglavnom, veoma traumatično doživeli period raspada Jugoslavije, i mnogi među njima su priznali da je to njihov najveći gubitak i uzrok ozbiljnih psiholoških lomova“.

Naša sagovornica dodaje da čak i nakon više od četvrt veka po raspadu SFRJ, mnogi među njima ističu dvostruki nacionalni identitet. Tako Bratoljub Ćuk iz Sjenice, u svom malom muzeju-kabinetu izlaže priznanja i fotografije iz vremena dok je bio aktivista u Beču, ali ponosno ističe da su na zidu uporedo okačene slike Svetog Nikole i Tita. S druge strane, ima i onih koji ne kriju svoja ideološka neslaganja sa nekadašnjim socijalističkim režimom i zameraju Titu da je bio „najveći izvoznik ljudi“.

Druga generacija gastarbajtera, koja je ostala da živi u inostranstvu i sada čini deo srpske dijaspore, ima, pak, neke svoje priče. Aleksandra Momčilović Jovanović navodi primer dvojice vršnjaka, od kojih je jedan hip-hoper, a drugi slikar: „Oni su, nakon odrastanja u stranoj sredini, koja je bila poput geta za radnike koji su poreklom iz drugih zemalja, odlučili da osećanje pripadnosti izraze kroz svoje stvaralaštvo“. U tome nisu bili usamljeni, o čemu govori i činjenica da danas postoji naziv za gastarbajtersku hip-hop i rep muziku – „čuš-rep“, prema pogrdnom nazivu za Jugoslovene u Austriji.

Jedan ljudski život, a kamoli tolike sudbine, ne mogu se obuhvatiti ni najkvalitetnijom muzejskom izložbom. Zato i ova postavka u Muzeju istorije Jugoslavije, koja će biti otvorena za posetioce do kraja maja tekuće godine, prema rečima naše sagornice predstavlja samo presek kontinuiranog istraživanja, bez pretenzija da se donose konačni zaključci, za koje je nužna odgovarajuća vremenska i istorijska distanca. Ipak, oni koji odluče da je posete, biće u prilici da saznaju mnogo više o ljudima koji su dobar deo svog života često proveli sa osećanjem da ne pripadaju „ni tamo, ni ovde“, a u zemlji u kojoj su rođeni uglavnom su pominjani jedino kroz statistiku o doznakama iz inostranstva.

broj 134, februar 2017.

Kritička misao je, možda, uvek manje vidljiva u najširoj javnosti nego agresija i primitivizam, ali želim da verujem da je upravo to njena snaga, jer nije ukalupljena i zato se njome ne može manipulisati, kaže pozorišna rediteljka Snežana Trišić, čija najnovija predstava „Ždrelo“ razobličava čovekovu pohlepu koja, na kraju, bespovratno guta i njegov identitet.

U Srbiji su retki pozorišni reditelji poput Snežane Trišić, koja sa samo 35 godina iza sebe ima 17 predstava. Diplomirala je kao student generacije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a potom je 2010. godine dobila Kenedijevu stipendiju, koju dodeljuje Kenedijev centar za izvođačke umetnosti (John F. Kennedy Center for the Performing Arts), što joj je omogućilo da se usavršava u svojoj profesiji u Sjedinjenim Državama. Dobitnica je domaćih i međunarodnih pozorišnih nagrada, među njima i one Sterijinog pozorja za najbolju predstavu i za režiju. koja joj je dodeljena za pozorišni komad „Kazimir i Karolina“.

Mlada rediteljka je tokom prethodne godine režirala čak tri pozorišne predstave, koje se bave najaktuelnijim društvenim temama. Predstava „Deca radosti“ govori o generacijama koje su preživele slomove Jugoslavije a kasnije i Srbije, komad „Terorizam“ istražuje ličnu odgovornost u globalnoj kulturi nasilja, a predstava „Ždrelo“ kritikuje konzumerizam i pohlepu koji su postali merilo uspešnosti u savremenom društvu.

Nasuprot sve oskudnijim mogućnostima za kvalitetno stvaralaštvo na domaćoj kulturnoj sceni, teme za njene pozorišne komade joj, kaže, ne nedostaju. „Ne znam da li ja pronalazim teme ili one pronalaze mene. Odluka da li ću raditi na nekom tekstu često je iracionalna, i mom slučaju ispostavilo se da je najbolje je kada je takva. To je kao kada vam se neko dopadne, a ne znate da objasnite zašto je to tako“.

B&F: Vaša najnovija predstava „Ždrelo“ govori o čoveku koji je pojeo sve, pa i svoje ime. Koliko danas sami doprinosimo uništenju sopstvenog identiteta?

S. Trišić: „Ždrelo“ je groteskni crni kabare o čoveku koji se ne seća čak ni svog imena, jer je konzumerizam postao vrhovni činilac identiteta a trgovina, interes i otimačina glavne spone u međuljudskim odnosima. Svakom je njegova glad najveća i zadovoljenje želje postaje osnovni poriv većine. U predstavi su i sluge i gospodari robovi kapitala, koji ih na kraju kao veliko ždrelo proguta u nepovrat. Ovakvo društvo rezultat je dugotrajnih vidljivih i nevidljivih procesa uništavanja humanosti i slobode. Ne znam da li se tome uopšte možemo odupreti, ali umetnost i pozorište su svakako neki od plemenitih prostora u kojima se iznova preispituje život, svet i uverenja, u kojima se drugačije misli i oseća.

 
B&F: Predstava je nastala u kooprodukciji sa kikindskim Narodnim pozorištem. Koliko je za pozorišnog reditelja važna saradnja sa pozorištima izvan prestonice?

S. Trišić: To je uvek stvar ličnih odluka, potreba i mogućnosti, ali pokazalo se da je meni bilo veoma važno da radim u pozorištima izvan Beograda, jer sam kroz takvu saradnju izgradila profesionalno samopouzdanje, „oslobodila se“ kao reditelj, stekla veliko iskustvo i sarađivala sa fantastičnim ljudima. Jedno vreme sam bila stalno zaposleni reditelj u Narodnom pozorištu u Subotici i to je bilo dragoceno iskustvo. Pretpremijera predstave „Ždrelo“ odigrana je u „Mokrin house“ koja je, uz Narodno pozorište Kikinda, nosilac projekta. Prostor, cela ideja, koncept i vizija tog mesta su ono za šta slobodno mogu da kažem „svetsko a naše“, pa još u Mokrinu! Mislim da su poslednjih godina srušene predrasude o pozorištima iz unutrašnjosti, jer su mnoge relevantne predstave nastajale upravo izvan prestonice.

Foto Momir Čavić

B&F: Po čemu se taj rad razlikuje od onog na beogradskoj sceni?

S. Trišić: Rad u pozorištima u unutrašnjosti ima i prednosti i mane. Budžet i uslovi su uvek daleko lošiji nego u beogradskim pozorištima i najčešće im nedostaje sva ona „mašinerija“, neophodna za realizaciju jedne predstave. Ali su glumci uvek na raspolaganju, pa uglavnom imamo više vremena za probe i istraživanja na sceni, što je i razlog zašto su neke moje hrabrije odnosno rediteljski zahtevnije predstave nastajale upravo u takvim okolnostima. S druge strane, u beogradskim pozorištima se osećam zaštićeno jer uprkos finansijskim problemima, ona i dalje nekako opstaju, a pored izvanrednih glumaca uvek me iznova fascinira kada su toliki ljudi na sceni i iza nje okupljeni oko iste ideje i rade na njenom ostvarenju.

 
B&F: Iako su i beogradska pozorišta u veoma teškoj situaciji, da li je manjim pozorištima van prestonice institucionalna podrška još potrebnija?

S. Trišić: Za njih je izuzetno važno da lokalne institucije kulture dobro rade svoj posao. Dok sam režirala predstavu „Narodna drama“ po tekstu Olge Dimitrijević u Vranju 2012. godine, pozorište „Bora Stankvić“ u kojem smo radili izgorelo je u podmetnutom požaru. Uprkos obećanjima svih koji su se od tada smenjivali na vlasti da će obezbediti ponovnu izgradnju, tamo su i dalje samo ruševine i zgarište. Bojim se da takva slika i doslovno i u prenesenom smislu postaje realnost u našoj kulturi.

 
B&F: Da li se publika u manjim sredinama razlikuje od beogradske?

S. Trišić: Veliko je umeće pronaći put do publike kroz ozbiljan umetnički sadržaj, jer je publika uvek drugačija i ume da iznenadi. U Kikindi je, na primer, publika dobronamerna, znatiželjna ali stidljiva, u Subotici prepoznajete njenu višedecenijsku posvećenost pozorištu, a u Vranju neku južnjačku nepredvidivost u prepoznavanju poruka i u reakcijama na njih. Spadam u reditelje koji osluškuju publiku, a to je tek posebna predstava u kojoj uživam. U nekim fazama razmišljam o tome da li će publika razumeti ono što smo postavili ili je to previše očigledno, da li će osetiti i prepoznati znakove i sistem asocijacija.

 
B&F: Ipak, za društveno angažovane predstave kao što su Vaše, neophodna je publika koja razmišlja, a čini se da je takvih pojedinaca ne samo u Srbiji, već i u svetu, sve manje. Da li se to oseća i sa druge strane scene?

S. Trišić: Mi koji radimo u pozorištu i dalje smo željni velikih i važnih tema i ozbiljne drame. S druge strane, često čujem da je ljudima neophodno da pobegnu od mnoštva problema koji ih svakodnevno muče i da u pozorištu žele da gledaju samo „razbribrigu, lakrdiju, komediju“. Ali nije svuda tako. Kada sam 2015. godine učestvovala na Internacionalnom seminaru za pozorišne reditelje u organizaciji ASSITEJ-a u Nemačkoj, shvatila sam da u razvijenijim zemljama sistem neguje publiku još od najranijeg doba. Kroz brojne programe, radionice, razgovore i predavanja u osnovnoj školi, pa i kasnije u profesionalnim pozorištima, publika se edukuje i vezuje za klasično i moderno pozorište i ozbiljne društveno angažovane teme. Na taj način razvija se ukus, kultura odlaska u pozorište i razumevanje kompleksnih umetničkih sadržaja.

 
B&F: Kako biste to iskustvo uporedili sa situacijom u Srbiji?

S. Trišić: Našu publiku zadojili smo kroz medije kič sadržajima, cena karte u pozorištima je nepristupačna za mnoge, a pozorišta se jedva izdržavaju. Nedavno sam razgovarala sa čovekom od 45 godina koji nikada nije bio u pozorištu. Kada je bio dete nije bilo uslova u porodici da ga neko odvede, u školi niko od nastavnika nije imao tu inicijativu, kasnije ga je bilo sramota. Jednom je došao do pozorišta i kad je video gužvu ispred ulaza odustao je, uplašio se da neće umeti da se snađe i odgovarajuće ponaša.

 
B&F: Za naše društvo se često govori da je „anestezirano“, ali svedoci smo i da se u celom zapadnom svetu upozorava da uloga intelektualca i umetnika gubi kritičku moć pred najezdom površnosti, pa time i mogućnost da bitno utiče na najvažnija društvena događanja. Da li je kultura zaista izgubila bitku sa nekulturom?

S. Trišić: Kritička misao postoji u svim sferama društva i kada govorimo o Srbiji, samo se u domaćoj javnosti ne nameće na tako vulgaran i agresivan način kao lažne vrednosti. Poznajem mnoge izuzetne umove koji su „nevidljivi“, ali pronalaze svoj put i način da deluju. Verujem u te ljude, u njihovu nesalomivost i snagu da ne pristanu na ovu atmosferu pijace, koja vlada u našem javnom životu i u državnim institucijama. Trenutno pripremam Šekspirovog „Ričarda Trećeg“ u Narodnom pozorištu u Beogradu i fascinirana sam kako drama napisana u 16. veku razotkriva sve mehanizme moći, manipulacije, borbe za vlast i njene zloupotrebe, koji se i danas primenjuju. Kritička misao je, možda, uvek manje vidljiva u najširoj javnosti nego agresija i primitivizam, ali želim da verujem da je upravo to njena snaga, jer nije ukalupljena i zato se njome ne može manipulisati. Ovo drugo, što hrani i omogućava manipulaciju, zasniva se uvek na istom obrascu. Šekspir nam je to odavno objasnio.

broj 134, februar 2017.